Претражи овај блог

среда, 20. март 2019.

Vejvoda: Obe strane stoje u mestu zbog nerešene situacije

rtklive.com

Vejvoda: Obe strane stoje u mestu zbog nerešene situacije

5-6 minutes


Anamari Repić, RTK

Saradnik Instituta društvenih nauka u Beču Ivan Vejvoda izjavio je za RTK2 da česte posete međunarodnih zvaničnika Beogradu i Prištini imaju za cilj da podstaknu nastavak dijaloga koji će voditi ka pronalaženju rešenja, obostrano prihvatljivog, a koje mora biti verifikovano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Odgovor na pitanje kakvo će rešenje pitanja Kosova biti, kako ocenjuje saradnik Instituta društvenih nauka u Beču Ivan Vejvoda, treba da daju izabrani predstavnici naroda obe strane, s tim da bilo koje rešenje treba da obuhvati sva goruća pitanja.

Prema rečima Vejvode, tokom nedavnih poseta američkih i nemačkih zvaničnika Beogradu i Prištini pokazano je da postoji interes da se reši Kosovo kao nerešeno pitanje u Evropi.

"Bili smo u Evropi u kojoj je rečeno da više nikad rata neće biti a mi smo se sunovratili u taj rat i sada želimo da se pridružimo tom mirovnim projektu zato što želimo da učinimo stabilne osnove mira u ovom regionu. U tom pogledu su svi osetili da postoji jedan zreo trenutak, iskazana volja sa obe strane da se želi jedan dogovor", kaže Vejvoda.

Vejvoda kaže da iako postoji volja da se postigne dogovor njegov sadržaj nije poznat, ali da bi bilo dobro da se o tome nešto sazna. Ipak, prema njemu, slične situacije u svetu su rešavane iza zatvorenih vrata.

"Pomenite bilo koji istorijski presedan videćete da je to pre svega rešavano mirno, često i bez znanja drugih, da bi se izašlo sa nekakvim rešenjima i u tom pogledu mislim da svi ovi koji dolaze žele da podstaknu nastavak dijaloga i da se nađe jedno rešenje koje mora da bude verifikovano u SBUN od pet stalnih članova, o čemu je i Federika Mogerini govorila", ističe Vejvoda.

Kako ističe, dve strane se zbog pitanja taksi i platforme za dijalog nalaze u pat poziciji. Ali, dodaje da dijalog koji je počeo još 2011. godine traje jako dugo dok obe strane stoje u mestu zbog nerešenog pitanja.

"To nije dobro ni za jednu ni za drugu stranu da imamo nerešenu situaciju, u vreme kad svet brzim korakom ide u velike promene mi stojimo zato što nismo rešili jedno pitanje", smatra Vejvoda te dodaje da je teško reći kada će sve ponovo da počne.

Prema njegovoj oceni, normalizacija treba da bude u interesu građana koji žive na Kosovu i u Srbiji, a da je najgora trenutna neizvesnost kao i zamrznuti sukob. Ali kako on vidi za sada najglasniji predlog o korekciji granice?

"Kada Sjedinje Američke Države kažu da nema crvenih linija u postizanju dogovora i kada kažu dođite pred nas sa nekakvim dogovorom pa ćemo mi to pogledati, a kad to kažu to znači Savet bezbednosti, Evropska unija će to pogledati, mora da bude nešto što je prihvatljivo po međunarodnim pravnim normama, po bezbednost građana, da se daju jemstva za mir i sigurnost", kaže Vejvoda.

On podseća da u Helsinškom ugovoru iz 1975. piše da ako se dve strane dogovore o bilo kakvom rešenju to mora biti prihvatljivo. Dok, kako naglašava, neprihvatljivo je ako rešenje nameću jedna ili druga strana, ili spoljni faktor.

"Ja tu ne bih ograničavao i zato je teško nama sa strane reći o čemu se radi i u kom pravcu to ide. Izgleda da je sve to stalo i vrlo lako može da se dogodi, a mislim da to ne bi bilo dobro, da to sad ostane nerešeno za sledećih 10-20 godina", kaže Vejvoda.

Smatra da je teško reći kada će dijalog ponovo početi, ali da je najvažnije da Beograd i Priština iskažu političku volju da krenu napred.

"Odgovor moraju da daju izabrani legitimni predstavnici te dve strane koji shvataju da to mora da bude jedan obuhvatan dogovor koji će sva pitanja svojine, energetike, Trepče i pre svega bezbednosti ljudi, položaja Srpske pravoslavne crkve, da umire ljude da će dan posle dogovora, ako ga bude, biti jedan miran život u kome će biti razumevanja i smirivanja situacije", rekao je Vejvoda.

Vejvoda je podsetio da u vreme kada je bio savetnik pokojnik predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića on je tada govorio da Srbija mora što pre da reši pitanje Kosova i Haškog tribunala.

"Haški tribunal smo stavili iza sebe, kosovsko pitanje nismo. Zašto je to govorio - zato što to osujećuje dalji demokratski razvoj i Srbije i regiona zbog Srbije, koja je ipak najveća zemlja u ovom našem mini regionu", istakao je Vejvoda.

Prema njegovim rečima, građanska društva i građani treba da podstiču izabrane predstavnike da dođu do rešenja.

"Da li će oni smoći snage, da li je ta takozvana zrela situacija sad postala opet nezrela i da li ćemo živeti još 10 godina u nerešenom pitanju, to je potpuno otvoreno pitanje danas", izjavio je Vejvoda.


 

уторак, 19. март 2019.

„Кривци за отворену НАТО агресију против СР Југославије нису добили заслужену казну”

iskra.co

РУСКИ ПОЛИТИЧАР: „Кривци за отворену НАТО агресију против СР Југославије нису добили заслужену казну"

4-5 minutes


19.03.2019. - 8:29

 

фото: © ria56.ru

Заменик председника Савета Федерације Федералне Скупштине Русије Андреј Турчак оценио је у Београду на отварању међународне конференције „20 година након бомбардовања Југославије – лекције за европску безбедност у 21. веку", да је бомбардовање СРЈ био акт војне агресије против суверене европске земље и да се то догодило под врло спорним изговорима, преноси Танјуг.

Турчак је рекао да су током бомбрадовања Југославије 1999. године били коришћени радиактивни уранијум и да је било много цивилних жртава.

„Тај напад је прећутно одобрен и од стране парламентараца земаља које су у томе учествовале и нису смели да дигну свој глас", рекао је Турчак.

Према његовим речима, Савет федерације је констатовао да се вршила отворена агресија против Југославије и да кривци нису добили заслужену казну.

Како каже, тог тренутка је почела насилна промена граница у послератној Европи, а „косовски преседан" је отворио „Пандорину кутију" за друге проблеме.

Он је додао да су Косово хтели да одвоје од Србије без обзира на жеље грађана, које су, пак, уважаване у другим случајевима.

„Такво понашање после 1999. године је постало као нека норма и нису се уважавале процедуре Уједињених нација. То се дешавало и на Блиском истоку, НАТО се мешао и у друге унутрашње послове суверених држава. То је за последицу имало разарање економије у тим земљама", истакао је Турчак.

Појавио се, каже, и још опаснији проблем због тога, а то је миграциона криза.

Он је навео да су земље из НАТО-а почеле да представљају претњу за унутрашњу безбедност разних земаља, а да је Русија, захваљујући војној помоћи коју је пружила, „успела да се у Сирији спречи најгори сценарио".

Према његовим речцима, аутори операције из 1999. године не признају да свет после није постао мирнији и да сви морају да воде рачуна о међудржавном понашању.

„Ми у Русији сматрамо да отворени дијалог мора да се започне што пре и да у њему треба да учествују сви важни играчи", истакао је Турчак.

Осврнуо се на споразум о сарадњи који је потписан између Српске напредне странке и Јединствене Русије, рекавши да то учвршћује њихово партнерство, показује атмосферу узајамног разумевања и да се ради на развијању међународне сарадње.

„Ова конференција се одржава два месеца после посете Владимира Путина. То значи да су двострани односи наших земаља потврђени и Европи показују да водимо отворени дијалог који је много кориснији од некакавих притисака и неких других механизама", рекао је Турчак.

Поручио је да Русија жели да убрза процесе европске безбедности, да користи механизме ОЕБС-а и да се отворено дискутује о свим питањима, а да је Београд место за то, јер је неутралан.

Турчак је навео да Србија жели да уђе у ЕУ, а с друге стране чува блиске односе са Русијом.

Примаков: НАТО мора да одговара за многе поступке

Члан Одбора за међународне послове Државне думе Јевгениј Примаков је, говорећи на скупу поводом 20 година од бомбардовања Југославије, казао да би НАТО требало да исплати накнаду за штету насталу војним операцијама.

Примаков је рекао и да НАТО мора да одговара за многе поступке, између осталог, и за бомбрадовање Југославије 1999. године.

„Ту су Либија и други агресивни напади које је НАТО покренуо. Уверен сам да је законито питање репарације и компензације. НАТО и чланице које су учествовале морају да исплате репарације за војне операције. Људи су остали без домова, без посла, уништени су мостови, нафтна складишта", рекао је Примаков у Београду.

vostok.rs

 

понедељак, 18. март 2019.

Рекет за окупацију или изговор за повлачење?

 

 

 

VIDEO:

https://youtu.be/H9E27mxBy4U

 

Рекет за окупацију или изговор за повлачење? (видео)

Sputnik

Администрација Доналда Трампа намерава да заради новац на окупацији савезничких држава. „Привилегија" коју имају, у виду боравка америчке војске на њиховој територији, убудуће би Немачку и Јапан, али и друге земље, могла да кошта знатно више него досад — пун износ трошкова, плус још 50 одсто за споменуту привилегију.

Овај план још није озваничен али, јавља „Блумберг", налази се у много напреднијој фази израде него што је јавности познато. Осим новца, прецизира се, ова претња рекетом требало би да Вашингтону донесе и „предност у наговарању држава да учине оно што САД захтевају". Уколико испуне захтеве, тврди „Блумберг", добиће попуст, а реч је о износима од више милијарди долара на годишњем нивоу…

Предвидљиво, најављени захтев Беле куће изазвао је гнев њених опонената из врха обеју партија. „То је монументално глуп приступ… Наша војска присутна је у тим земљама првенствено због наше користи. За нас је од огромног стратешког значаја да будемо присутни у тим земљама", карактеристичан је коментар демократског конгресмена Адама Смита, председавајућег Одбора за оружане снаге Представничког дома. Ова идеја је „погрешна и имала би поражавајуће последице по безбедност наше земље и по наше савезнике", реаговала је на сличан начин и Лиз Чејни, предводница републиканаца у Представничком дому, узгред, ћерка злогласног Дика Чејнија, потпредседника САД у време Џорџа Буша Млађег и једног од главних архитеката напада на Авганистан и Ирак.

Какве се намере крију иза ове иницијативе Беле куће? Како ће на овај захтев, буде ли озваничен, реаговати амерички савезници? И какве би стратешке последице све ово могло да изазове?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку" говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и политиколог Александар Павић.

„Још од кампање, Трамп говори како не види велику вредност у савезништву с европским земљама, дакле у НАТО-у, и већ дуже време он покушава да докаже да од тога Америка само трпи штету", указује Обрад Кесић. „Његова теза је да нема логике у томе да Америка финансира одбрану економски развијених, па и конкурентских земаља. Овај потез је доказ да он и даље покушава да Америку ослободи од тог савеза, због чега је и у овом питању дошао у сукоб с вашингтонским политичким естаблишментом".

„Управо на основу оваквих обећања Трамп је и добио изборе", подсећа Александар Павић.

„И ово није прва порука овог типа коју је он упутио на рачун савезника — још прошлог лета на НАТО самиту он је затражио да се трошкови за одбрану не повећају само на два одсто БДП-а, већ на чак четири одсто, иако је и оних два одсто за већину недостижно. И зато се поставља питање да ли он, заправо, намерно испоставља немогуће захтеве, да би након тога пред естаблишментом имао изговор и добар аргумент за промену приступа. Уосталом, када се погледа ко је против овог плана — а то је пре свега амерички политички естаблишмент, коме је у интересу да Америка и даље остане глобална империја — јасно је о чему се овде заправо ради. Са становишта америчких империјалиста, наиме, прихватљиво би било чак и да њихови савезници још и мање плаћају, само да америчка војска остане присутна у свим деловима света".

Америчка војска стационирана је, иначе, у више од 100 земаља широм света; 56.000 војника у Јапану, 35.000 у Немачкој, 28.500 у Јужној Кореји, 12.000 у Италији, 9.000 у Великој Британији… „Зашто су САД и даље одговорне за безбедност Немачке и Јапана, када се Други светски рат окончао пре скоро 75 година?", преноси портал „Аксиос" питање које постављају „вашингтонски заговорници овог плана, предвођени Доналдом Трампом".

„Америчке базе у Европи представљале су први штит против некадашњег источног блока, а њихово опстајање после завршетка Хладног рата сада се 'оправдава' антируском хистеријом. Истраживања у Америци, међутим, показују да у руску претњу мало ко верује, те обични Американци отуда и постављају питање, баш као и Трамп — од кога их ми бранимо?", указује Обрад Кесић.

Одговор на ово питање наслућује се у већ цитираним речима конгресмена Адама Смита, који је, можда и нехотице, признао да се америчка војска у Немачкој и Јапану заправо ни не налази због њихове заштите, већ због заштите интереса америчке глобалне империје.

„Управо је о томе реч", коментарише Александар Павић. „Међу глобалистима постоји оправдан страх да би се, без америчког војног присуства, Немачка приближила Русији, и да би онда Русија да постала исувише јака. Исто тако, ако би се америчка војска повукла из Јапана или Јужне Кореје, САД више неће имати средство за обуздавање Кине".

„Политички естаблишмент не прихвата реалност да се више не може одржати систем који је изграђен после Хладног рата", сматра Обрад Кесић, који закључује: „Рок трајања америчке моћи у свету може да се продужи само изградњом нових партнерстава, а то су, уместо досадашњих, управо партнерства са Русијом и Кином чији се успон више не може зауставити. Без сарадње с њима, и ту је Трамп у праву, Америка неће имати могућност да утиче на решавање било ког питања у свету. Истовремено, не верујем да он очекује да ће садашњи савезници испунити захтеве који су им постављени, што ће он и искористити као доказ своје тврдње да то нису поуздани и искрени партнери, због чега решење за одбрану националних интереса мора да се потражи на другачији начин него за време Хладног рата. Отуда, све ово може да се покаже и као темељ за неке будуће потезе, који могу да буду чак и радикалнији од ових који су сада најављени".

Чланице НАТО не воле да се сећају интервенција

politika.rs

Чланице НАТО не воле да се сећају интервенција

Биљана Митриновић

6-8 minutes


Приликом обележавања 20-годишњице уласка Пољске, Мађарске и Чешке у НАТО и 15-годишњице уласка Словачке ове недеље у Прагу високе званице су се присетиле како су се пријемом у ову војну алијансу спасиле од руског напада. Тог 12. марта 1999, када се у Индепенденсу у Мисурију догодило историјско ратификовање споразума о приступању поменутих трију бивших чланица Варшавског пакта НАТО-у, СР Југославију је делило само 12 дана од почетка бомбардовања. Као што је познато, Србију 24. марта 1999. није напала Руска Федерација него НАТО. Тако су ове, тада новопридошле, чланице учествовале у противправној агресији на државу чланицу УН.

Свечано потписивање пре 20 година је обављено у родном граду америчког председника Харија Трумана, који је био председник када је отпочео хладни рат. Улазак ове три државе у Северноатлантску алијансу у Трумановом родном месту био је симболичан потез закуцавања последњег ексера у ковчег растуреног Варшавског пакта и совјетског политичко-војног утицаја у источној Европи.

Опасност од руских провокација ове 2019. године у Прагу је била у фокусу конференције „Наша безбедност се не подразумева". Неки од лидера данашње Вишеградске групе, председник Пољске Анджеј Дуда и Словачке Андреј Киска, оштро су упозоравали на руску претњу и следили одлучност тадашње шефице америчке дипломатије Медлин Олбрајт која је и отворила конференцију у Прагу. Они су били сагласни и са њеном оценом да руски председник Владимир Путин има циљ да изазове поделе у Европи и ослаби НАТО.

Јанош Адер, председник Мађарске, која има пријатељски однос са Русијом, подсетио је да је Будимпешта солидарно увела санкције Москви иако трпи економску штету, да учествује у надзирању неба балтичких држава, иако и даље сматра да је неопходно водити дијалог. Чешки председник Милош Земан је био још искренији у покајању. Он је поновио став који је изнео још пре пет година, да је бомбардовање Југославије било грешка. Грижа савести је тим већа што је Земан те 1999. године био премијер чешке мањинске социјалдемократске владе и упркос оштрим протестима у својој странци одобрио је бомбардовање и дао сагласност да авиони НАТО-а прелећу преко Чешке. Он је признао да се данас нерадо сећа одлучивања чешке владе да као „новајлија у НАТО" одобри бомбардовање. „Могу да вам кажем да то са дистанце сматрам грешком и сматрам да је то био чин извесне ароганције моћи. Тадашњег одлучивања чешке владе се сећам веома нерадо. Чешка је била последња земља која је дала сагласност за бомбардовање. И то и из тог разлога што смо били у НАТО три недеље и вероватно не би било потпуно нормално када би као 'новајлија' и као једина земља ставили вето на ту одлуку", казао је Земан у интервјуу чешкој агенцији ЧТК. Земан је још 2014, када је постао председник, рекао да су га савезници убеђивали да ће бити бомбардовани искључиво војни циљеви у СР Југославији. „То њихово обећање није испуњено. Као што видите, обећањима неких политичара не можете потпуно да верујете."

Данас, када су војне тензије све веће, источно крило НАТО-а постаје једна од потенцијалних кључних зона конфликта између САД и Русије. Изласком Вашингтона, а потом и Москве, из Споразума о ракетама средњег и кратког домета, улога бивших чланица Варшавског савеза постаје поново кључна.

Иако се Запад и даље прибојава политичких процеса у појединим посткомунистичким државама, сматрајући да би оне могле да буду „тројански коњ" Русије у ЕУ и НАТО, неке од ових држава истовремено предњаче у одлучности да се управо њихове територије претворе у војне базе на првој линији западног савеза, пред вратима Русије.

Познати термин бившег америчког државног секретара за одбрану Доналда Рамсфелда – „нова Европа" – поново је актуелан. То су државе које су биле бедем „руском експанзионизму", земље централне и источне Европе које су одлучније подржале интервенцију САД у Ираку 2003, него неке од западних земаља, пре свега Француска и Немачка.

А Француска и Велика Британија су 1947. године потписале Денкеркски споразум као споразум о савезу и узајамној помоћи приликом могућег немачког или совјетског напада после Другог светског рата. Две године касније, у априлу 1949. године, придруживањем САД и других држава, потписан је Северноатлантски споразум. Када се НАТО-у прикључила и Немачка, Совјетски Савез је шест година после оснивања НАТО-а, дакле 1955. године, формирао Варшавски пакт – Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи, који је до 1991. године окупљао централноевропске и источноевропске социјалистичке државе.

Од оснивања НАТО-а Русија није напала ниједну њену чланицу, али је НАТО у међувремену извео интервенције у бројним државама.

Количина апсурда којом се оправдавају циљеви НАТО-а била је очигледна у речима пољског председника у Прагу иако је он само имао намеру да истакне улогу САД. Дуда је рекао да, с обзиром на историјско искуство Пољске, која је пред Други светски рат 1939. године била у савезу са Великом Британијом и Француском, а та два савезника јој нису притекла у помоћ када је напала Хитлерова Немачка, „за Пољаке је НАТО постао истинска гаранција безбедности тек кад су у Пољској размештени савезнички војници, пре свега амерички".

Пољски предлог о спремности да уложи око две милијарде долара у формирање сталне америчке базе „Форт Трамп" је актуелно препоручивање „нове Европе" да поново буде у првим редовима интервенције. Уз ракетне системе у Румунији и подизање тензија у балтичким државама, као и одговору Русије да ће одмах узвратити на ракетне нападе, не само на територије са којих се испаљују ракете него и на центре одлучивања – показује да је још мало потеза преостало.

Само да се после свега не понови ситуација да неким политичарима није вредело веровати и да нека комисија поново установи да није постојала опасност због које је интервенција предузета. Ако се узме да је пољски министар спољних послова Броњислав Геремек пре 20 година заиста веровао у оно што је рекао, могло би се рећи да су бројне интервенције НАТО-а широм света сасвим демантовале његове речи да ће чланство Пољске у НАТО-у ојачати демократију, људска права и међународну солидарност.

 

петак, 15. март 2019.

„Гађајте и нас – нијесмо губави!“: Двије поносне слике из албума НАТО злочина

rs.sputniknews.com

„Гађајте и нас – нијесмо губави!": Двије поносне слике из албума НАТО злочина

Sputnik

6-8 minutes


Обиљежићемо и ову, двадесету годишњицу од злочиначке НАТО агресије. Надати се да ће то бити урађено достојанствено и са пресудном улогом највиших представника државе. Многима дјелује да је агресија била „као јуче", а бројни су и они који тврде да она траје све до данашњих дана.

CC0 / Balkan Photos

Злочин који је НАТО извршио над Савезном Републиком Југославијом (Србија и Црна Гора) може бити представљен на више погрешних начина и на само један прави, истини вјеран. Статистика о броју убијених, о разарању школа, болница, мостова, фабрика.., о тонама експлозива, забрањеним касетним бомбама, количинама радиоактивног и хемијских отрова може да приближи, али никако и да представи сву монструозност тог чина.

У људској је природи да потискује сјећање на ужасе доживљене у прошлости. Такође се нерадо прихватају сурова објашњења, попут расподјеле свјетске моћи и сопствене (без)начајности. 

Али, с друге стране, особина правих народа и људи је да се боре и чувају достојанство, као смисао свог постојања. „Нека буде шта бити не може", записао је наш највећи пјесник, а његов народ запамтио и пронио кроз вјекове.

Из пребогатог и тужног албума слика током 78 дана НАТО агресије издвојио бих двије, мени нарочито драге.

За све вријеме рата дешавало се много културних, забавних, хуманитарних и патриотских манифестација, које су показале невјероватну снагу, креативност и несаломљиви народни дух. 

© AP Photo / DIMITRI MESSINIS

Слике и поруке које су са њих упућиване у свијет, наликовале су ремек-дјелима врхунских пропагандиста, а најчешће су биле доскочице из „главе цијела народа". Тако духовите опаске и убојите коментаре нису могли да смисле никакви професионалци. Поред духа, супротстављање је било и сопственим животима и тијелима. Радници су бранили своје фабрике, грађани мостове који их спајају, тргове, школе и болнице… 

Народно јединство и одлучност у отпору су били толики, да смо сви личили на велику породицу са тек нешто мало заблудјелих припадника. Из мора духовитих порука упућених јавности држава из којих су убице долазиле, издвојио бих ону са антиратног митинга у Никшићу: 

„Гађајте и нас  нијесмо губави!"

Откада је НАТО авијација дјеловала по положајима Војске Републике Српске (1994-1995) у Босни и Херцеговини, било је реално претпоставити да ће наредна мета бити Савезна Република Југославија. 

У Школи националне одбране, као највишој образовној институцији у Војсци Југославије, из које излазе будући генерали, теоретски је симулиран напад НАТО-а. 

Полазници су имали задатак да постављају одбрану, полазећи од расположивих материјалних и људских потенцијала. Практично, готово четири генерације врхунских официра је уградило себе и своја стручна знања у планирање и припремање одбране од НАТО агресије. Њихова удружена стручна памет довела је до одбране са рјешењима која су се, у неким областима, показала генијалним.

 

Први успјех је остварен „уласком у главу" непријатеља. Анализе које су, у овој војно–образовној институцији, урађене након агресије, математички прецизно су показале да су наши војни стручњаци имали 85 одсто успјеха у предвиђању активности агресора. 

У вријеме НАТО агресије, свршени полазници Школе националне одбране већ су били распоређени на најзначајнија командна мјеста у Војсци Југославије. Сваки од њих је, дакле, знао како ће се одвијати напад у цјелини, па је успјешније могао да обавља своје појединачне задатке. То је донијело другу, стратешку предност нашој страни, страни која је била вишеструко слабија у технолошком погледу.

Већ је било устаљено да НАТО, у првој фази напада, удари по систему веза. Моћни уређаји и опрема за прекид и ометање свих видова комуникације противничке стране били су оно са чиме се он необично поносио (хвалили су се да могу да зауставе рад сатова на руци, а камоли војних уређаја).

Рачунали су да, у таквим околностима, јединице бивају одсјечене од својих команди и постају „обезглављене", усљед чега се систем одбране распада, а противник се масовно предаје. На бази такве рачунице су НАТО команданти увјеравали своје политичке лидере и укупну јавност да ће отпор Војске Југославије бити сломљен у року од 72 часа, или ће она бити потпуно уништена. 

Но, наш систем веза није био ни уништен, нити онеспособљен. Првенствено због тога што је био заштићен неочекиваним иновацијама које су биле плод рада хиљада припадника наше техничке интелигенције, не само из војних, него и из научних и стручних структура. Њихово оружје је, несумњиво, било убојитије, али наше главе су (и овај пут) биле паметније. 

 

© Tanjug / Филип Краинчанић

Успјешност у примјени ових рјешења разјарила је Команду НАТО-а. Испоставило се да они нису говорили истину, да нису добро предвидјели нашу снагу и начин одбране, те да стога могу бити смијењени са високих и уносних положаја. Свој бијес и страх показивали су све новим и новим ракетама и бомбама, по циљевима који нису били брањени, јер их ниједна разумна војна сила (ми смо вјеровали да НАТО то јесте) никада не би смјела напасти.

Као бивши премијер непостојеће државе имам сталну обавезу да јавност подсјећам на херојство и високи професионализам официра и војника који су бранили и одбранили нашу државу и слободу у вријеме злочиначке НАТО агресије. 

Њихов је подвиг још и већи ако се подсјетимо да су многи међу њима, умјесто заслужених признања и ордења, напрасно послати на судове или, у бољем случају, експресно пензионисани. Али, оно што код њих задивљује, јесте, након свих протеклих година, непостојање горчине према властима које су се недолично односиле према њима. 

 

Министарство одбране Русије

Они јесу и морају бити спокојни. У одсудним тренуцима за свој народ и своју државу они су радили свој посао и урадили су га одлично. Такав унутрашњи осјећај је највећи орден.

Данас, као пензионер и ван политичких токова, храбрим себе да је и садашња генерација професионалних војника прихватила и надоградила искуства својих славних претходника. Надам се да постоји неки сличан план („за не дај боже") и да је он увелико уигран. 

У ствари, не надам се. Ја знам да је тако.

 

уторак, 12. март 2019.

Ideja razgraničenja izazvala nezapamćeni sukob Crkve i jednog predsednika države

kossev.info

Janjić: Ideja razgraničenja izazvala nezapamćeni sukob Crkve i jednog predsednika države - KoSSev

KoSSev -

3-4 minutes


Sastanak patrijarha Irineja i predsednika Vučića bio je prilika da se „razmene argumenti" o pitanju rešenja problema Kosova koji je izazvao do sada nezapamćeni sukob SPC i jednog predsednika države, rekao je za Al Jazeeru analitičar Dušan Janjić.

Član Upravnog odbora Foruma za etničke odnose, Dušan Janjić je u razgovoru za Al Jazeeru  komentarisao nedavni susret predsednika Srbije Aleksandra Vučića i patrijarha Irineja i ocenio da je „dobro što su se sastali" te da za taj susret postoje dva moguća razloga.

„Prvi. Ne pamti se da je jedan predsednik države došao u takav sukob sa Srpskom pravoslavnom crkvom i sa Raško-prizrenskom eparhijom, kao što je Vučić došao po pitanju razgraničenja".

Janjić se nada da je zbog tog sukoba, navedeni sastanak bio prilika „da se razmene argumenti" i da Vučić prihvati da sarađuje na platformi crkve.

Ta platforma Crkve je, tvrdi Janjić „da treba odredbe iz Ahtisarijevog plana preneti u pravno-obavezujući sporazum".

Drugi razlog za sastanak „se ne izgovara", navodi ovaj analitičar.

„On mi liči na Miloševićevu reakciju 9. marta pre određenog broja decenija. Kada su počeli protesti građana, Milošević se prvo obratio Crkvi, verujući da crkva može da pomogne da preko svojih kanala Vučić privremeno izbegne razgovore sa onima koji stoje kao političari iza protesta građana širom Srbije", navodi Janjić.

Na pitanje da li Vučić može da ispoštuje zahteve i poziciju Crkve, Janjić kaže da to nije u potpunosti moguće, posebno ne kada je priznanje Kosova u pitanju, ali da Crkva i Vučić mogu „da se nađu na onome što je deo već ustavnog sistema i prakse na Kosovu i što je deo Ahtisarijevog plana – autonomija za Srpsku pravoslavnu crkvu, garantovane bezbednosne zone, garantovana autonomija u upravljanju imovinom".

Crkvu brine da u slučaju razmene teritorija neće doći do međunarodnih garancija za poštovanje upravo tih odredaba postojećih kosovskih zakona, razjašnjava Janjić.

 Ideja razmene unela haos i u kosovsko i u srpsko društvo

Za potpuni zastoj u pregovorima u Briselu, Janjić krivi Mogerini koja se nije bavila primenom Briselskog sporazuma i koja je „dala kreativnu slobodu za razgovor, ne o granicama, što je deo teme, nego o razmeni teritorija i ljudi".

„Od tog momenta, tema razmene unosi haos – i u kosovsko društvo, i u srpsko društvo, i u Evropsku uniju, pa i šteti poziciji Mogerini. Od tog časa nemamo ni jedan novi sastanak koji završava bilo kojom porukom osim nećemo se tući, mi smo za mir".

Janjić upozorava da bi desnim strujama u Evropi odgovarala „balkanizacija Balkana" odnosno „da se vode neki sukobi na Balkanu" kako bi neofašističke snage zavladale instrumentima EU i „naprave neku novu Evropu koja bi bila sastavljena od nekih etničkih grupacija gde bi verovatno komandovali njihovi fireri".

„U Evropskoj uniji je, kao na Balkanu, kampanja počela pre nego što je zvanično, 14, marta je zvanično, i da su lokalni balkanski političari napravili veliku grašku. Glumeći velike majstore, počeli su da procenjuju ko će pobediti i u ovom momentu, mi imamo samo Ameriku koja ima nekakav mehanizam da održava privremeno red na Balkanu".

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

недеља, 10. март 2019.

Mekenzi: Bombe na Srbiju najveća greška

rtv.rs

Mekenzi: Bombe na Srbiju najveća greška

Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija Vojvodine

2-3 minutes


"To sto se događalo na Kosovu 1998. i 1999. godine bio je interni obračun vaših legitmnih snaga bezbednosti sa teroristima koje je američka pi-ar kompanija iz terorističkih uniformi preodenula u borce za slobodu. Ista ta agencija prethodno se uvežbala ratujući za potrebe bosanske vlade protiv Srba. Ta 1999. bila je godina kada je NATO slavio 50 godina postojanja, a nije imao neprijatelja ni na vidiku. Vaša zemlja je zato bombardovana", rekao je Mekenzi za "Novosti".

RTV

Upitan da li je Haški tribunal opravdao svoje postojanje, on kaže da je oslobađanje Nasera Orića bilo sramotno.

"Taj čin je potvrdio pristrasnost suda i to zauvek", kaže kanadski general.

Upitan kako komentariše odustajanje Haškog tribunala od nekih tačaka optužnice u slučaju "Markale" ili "Vaso Miskin", Mekenzi navodi da je gledao kako se sa srpskih položaja granatira Sarajevo.

"To su bila granatiranja, a ne bombardovanja. Smatram to za ratni zločin za koji Mladić snosi odgovornost. S druge strane neke snajperske i pešadijske zasede i bombaški napadi u Sarajevu su krajnje sumnjivi i nepotvrđeni", kaže Mekenzi.

Govoreći o Srebrenici, kaže da se 1995. godine dogodio ratni zločin, ali ne i genocid.

"Pretohdno ratni zločicn u selima oko Srebrenice počinile su trupe koje je vodio Naser Orić. Njegove jedinice su izlazile iz enklava koje su štitile snage UN i činile zverstva nad Srbima. To je takođe ratni zločin. O genocidu nad Bošnjacima ne može da se govori, jer su snage bosanskih Srba uredno evakuisale sve civile, žene, decu i starce iz rejona borbenih dejstava", ističe Mekenzi.

Kaže da je još ranije rekao da je agresija NATO bila ilegalna i neopravdana i da je videvši stanje na terenu predložio ragraničenje Srba i Albanaca na Kosovu i da nova granica između dva naroda ide od istoka do zapada na opštoj liniji kroz Prištinu.

Mekenzi smatra da je mesto Srbiji na zapadu, kao i da, uprkos greškama koje su učinjene, Srbija treba da uđe u NATO.

"Doprinos Srbije savezničkim pobedama u prošlosti je istorijski nemerljiv", zaključio je Mekenzi.