politika.rs

Косово је променило НАТО

Мирослав Лазански

5-6 minutes

---

Косово и бомбардовање Југославије од стране НАТО-а 1999. године не само да је променило свет, већ је и кључни моменат нове стратешке концепције старог савеза, који ових дана на литургији поводом 70 година свог постојања покушава да реафирмише централне ослонце свог постојања, уз мање-више отворено америчко намигивање Бразилу и Јапану. Но, на примеру Косова из 1999. године алијанса је директно потврдила да ће и убудуће војно интервенисати и изван територије чланица НАТО-а и без дозволе УН. Нешто касније то је урађено и у Либији, при чему је злоупотребљена резолуција УН о „нон флај зони". Доста раније то је урађено и у Босни.

На Косову 1999. године НАТО је напустио историјску дефиницију самога себе као строго одбрамбене коалиције и инсистирао да се војно заузме покрајина једне државе с којом није био у рату. СР Југославија није напала ниједну државу чланицу НАТО-а, ултиматум око бомбардовања наше земље био је поткрепљен пратећим захтевом за право слободног кретања и базирања трупа НАТО-а широм Југославије, односно анексом Б „споразума" у Рамбујеу. Ово напуштање концепта поштовања националног суверенитета, праћено милитаристичком дипломатијом, значило је тада ступање на сцену новог стила спољне политике алијансе, коју заправо покреће унутрашња политика и позивање на универзалне моралистичке пароле.

У међувремену је у НАТО-у, и поред апела за очување јединства, дошло до првих неспоразума. Немачка је затражила да свака будућа војна операција алијансе претходно мора да се одобри у Савету безбедности УН. Наравно, Американци су енергично против тога. Ипак, водити политику која не признаје националне границе и национални суверенитет, водити такву политику на трајној основи, неће бити нимало једноставно, како би то желела да сугерише самозадовољна реторика јастребова у Вашингтону.

Јер, они који се изругују историји очигледно се не сећају да су се правна доктрина националног суверенитета и принцип немешања, узгред, гарантовани повељом УН, појавили на крају катастрофалног тридесетогодишњег рата, не би ли спречили да се понове харања из 17. века, када је око 40 одсто становништва Централне Европе умрло ради конкурентских верзија универзалне истине. Односно, када се једном прошири доктрина универзалне интервенције и надметање конкурентних истина, ризикујемо да уђемо у свет, да се послужим речима Џ. К. Честертона, разуздане врлине.

Најновији самит НАТО-а, поводом 70 година постојања, реафирмисао је принцип да се НАТО мора ангажовати свуда где то треба у свету, јер, ето, једини представља чувара реда у граду, и зато што су његови мотиви чисти. Ово не само да је неспојиво са представом о једном одбрамбеном савезу, већ и вероватно са представом о савезу уопште.

Традиционално узевши, савези су увек изражавали заједничке националне интересе држава-чланица. Они дефинишу неку специјалну, а не универзалну обавезу. „Casus belli" је у начелу повреда националних граница савеза или земље која се сматра од виталног интереса за савез. Када границе једном престану да буду свете, како ће се дефинисати „casus belli" хуманитарних ратова за интервенцију у име новог провиђења?

Будући да они одражавају једну универзалну, а не неку посебну обавезу, требало би, логично, да се изводе уз глобални консензус. Међутим, ако је НАТО подређен УН, његове високе тежње готово сигурно ће кочити руско-кинески вето. С друге стране, ако НАТО инсистира на томе да сам одређује универзалну легитимност, наићи ће на отпор већине осталог света.

Нема важнијег задатка за алијансу у овом тренутку од довођења у склад реторике његових лидера и реалистичких опција. Косово је показало да су хуманитарне војне интервенције могуће против војно инфериорних, али да не долазе у обзир против војно јаких држава, као што је, на пример, Северна Кореја. На самиту у Вашингтону још једном је покушано брисање реторичке дистинкције између хуманитарних и националних интереса, али није сасвим јасно где ће и из којих то хуманитарних побуда НАТО у будућности пројектовати своју војну моћ. Које је ризике спреман да преузме? Коју је цену спреман да плати? Ако НАТО жели да постоји и даље као нешто више од сувенира једног доба на свом заласку мора да одговори какве су то стратешке претње за светски поредак, а да то нису терористи и пирати у Индијском океану. И којим ће се то политичким променама НАТО опирати из безбедносних разлога? 

Еволуција, или револуција НАТО-а декларисала је само делимично нове универзалне максиме, али није успела да пронађе ниједну могућност за њихову конкретну примену, изузев једне једине – онога што се догодило на Балкану. Где смо ми у Србији 1999. године, заправо, били пробни полигон, али полигон који је и Москви и Пекингу коначно „отворио" очи. Надајмо се на време...

 

novosti.rs

Aleksandar Vulin: Razgraničenje sa Šiptarima, i to što pre!

Danijela Milinković

9-12 minutes

---

Ministar odbrane Aleksandar Vulin, u intervjuu za "Novosti": Kada utvrdimo gde je linija, tada ćemo moći i da je branimo; "Velika Albanija" je tu, bolje da je ne čekamo u centralnoj Srbiji

ZALAŽEM se za razgraničenje sa Šiptarima, i to što pre! Kada utvrdimo gde je linija, moći ćemo i da je branimo. Nesporan je zločin koji je učinjen prema našoj zemlji i narodu, ali sada je na nama da li ćemo imati hrabrosti i snage da se već jednom okupimo, ujedinimo i pokušamo da rešimo srpsko nacionalno pitanje. "Velika Albanija" dolazi, došla je, tu je. Pitanje je samo da li ćemo sad da je zaustavimo ili da je čekamo u centralnoj Srbiji.

Ovako ministar odbrane Aleksandar Vulin, u intervjuu za "Novosti", krajnje otvoreno govori o svom viđenju načina za rešavanje kosovskog pitanja, za koje naglašava da nije ni stav Aleksandra Vučića, ni Vlade i Skupštine, već isključivo njegov lični stav. Vulin upozorava da "velika Albanija" u geografskom smislu još ne postoji, ali da je u političkom i te kako prisutna:

- "Velika Albanija" se već formirala, samo je pitanje koliko delova drugih država će zahvatiti. Ulaskom Severne Makedonije u NATO, svi Albanci, sa izuzetkom dve opštine u centralnoj Srbiji, živeće u jedinstvenom bezbednosnom i političkom prostoru, u okviru NATO. A životom svih Albanaca rukovodi se iz Tirane.

* Kako bi se u slučaju razgraničenja pomirile dve krajnosti: prva, da neke velike sile, na primer Nemačka, to ne žele, i druga, da bismo ušli u ragraničenje sa sopstvenom teritorijom, kršeći Ustav?

- U slučaju ovakvog rešenja, naravno, ono bi moralo biti potvrđeno na referendumu. Neke velike sile bi to podržale, neke ne bi, a na nama je da učestvujemo u toj utakmici. Aleksandar Vučić pokazuje veštinu i hrabrost koju decenijama nije pokazao nijedan srpski državnik, on uspeva da se izbori sa svim tim suprotnostima i da zadrži Srbiju na prostoru KiM. Hrabrost Vučića da uopšte radi na tome je nezabeležena. Niko pre njega nije uopšte hteo da se petlja sa tim.

PROČITAJTE I: Vulin: Vojska Srbije može da se nosi sa svim izazovima

* Postoji i još jedan kontrargument ideji razgraničenja, da bi time u budućoj kosovskoj državi ostao veći deo Srba nego što ih živi na severu?

- Nisam nacrtao granicu, samo želim da se odvojim od Šiptara. Verujem da je to najbolje rešenje. Ako bismo se razdvojili od Šiptara, nakon sporazuma bismo imali više mogućnosti da pomognemo Srbima koji žive u većinskom šiptarskom prostoru nego što imamo sada i u većinskom srpskom prostoru na KiM. Godine 2004. nije bilo ni dijaloga ni razgraničenja, pa što nismo zaštitili Srbe i njihove svetinje? Godine 2008. nije bilo razgraničenja, pa što nismo zaustavili proglašenje nezavisnosti? Konflikt sa Šiptarima nije i ne može da bude zamrznut. I sada, kada nemate pregovore sa Prištinom, stalno se dešavaju provokacije kosovskih vlasti, uvode takse, formiraju vojsku, hoće da otmu "Trepču", "Gazivode". U Otomanskom carstvu je postojala kazna - vezivanje za mrtvaca. Okrenuti licem ka lešu, vezanih ruku i nogu, svaki pokret je i pokret mrtvaca, i tako dok živ čovek vezan za mrtvaca ne poludi. Što pre se otkinemo od Šiptara, pre ćemo početi da živimo. Ako nećemo, pa srećno nam celovito i nezavisno Kosovao.

 

* Koliko je realna opasnost od upada Kosovskih bezbednosnih snaga na sever KiM?

- Uvek postoje planovi kosovskih vlasti da izazovu nerede i nevolju na severu KiM, da tako iznude reakciju Beograda i da onda pozovu u pomoć velike sile. Imamo posla sa ljudima koji hoće zemlju, ali ne i Srbe u njoj. Mnogi planovi Prištine su, na sreću, promenjeni, zato što je viđen odlučan stav našeg predsednika i države da ćemo zaštiti naš narod. Šta god da se bude dešavalo, za svako nasilje, odgovornost je na Prištini i Kforu, jer je ta misija dužna da to spreči i zaustavi. Ponavljam, mi smo tu i zaštitićemo svoj narod.

* Prva asocijacija na to je da smo, ako bude novog "Bljeska" i "Oluje", spremni da pošaljemo vojsku na KiM?

- Mogu samo da kažem da nikada više neće biti ni "Bljeska" ni "Oluje", ni martovskog pogroma. Kada su osnovali paravojsku koju vode osuđeni teroristi, odmah su kreirali sliku koju ponavljaju mnoge zapadne vlade: da je ta vojska preslaba da bi izazvala i ugrozila Srbe. Unapred pripremaju teren da kažu da bi svaka naša reakcija bila prevelika na tu "šaku jade".

VREME ZA NOVU POLITIKU PREMA EU * Ostajete li pri zahtevu upućenom predsedniku Vučiću da Srbija "redefiniše politiku prema EU"? - Da, smatram da je vreme za redefinisanje naše politike i da nam je EU dala dovoljno povoda za to. Za to nemam podršku ni predsednika Vučića, ni Vlade, ali ja i Pokret socijalista tako mislimo. U EU kažu da su umorni od proširenja, a mi smo umorni od njihovih neprekidnih novih uslova i pomeranja ciljeva, od pravdanja svega što rade Šiptari i zahteva da se i mi uzdržavamo od odgovora na njihove provokacije.

* Mislite li da ćemo moći još dugo da ostanemo vojno neutralni, s obzirom na to da smo praktično u obruču NATO?

- Dok god Aleksandar Vučić bude bio vrhovni komandant vojske i predsednik Srbije, i ja ministar odbrane bićemo vojno neutralni. Verujem da je to jedini i pravi put. Nećemo da budemo deo NATO. Ne samo zato što su nas bombardovali, već i zato što nećemo drugima da činimo ono što su radili nama. A da bismo ostali neutralni, moramo da budemo vojnički moćni.

* Region sa podozrenjem gleda na naoružavanje naše vojske, kako na to odgovarate? I da li je na Balkanu počela neka trka u naoružavanju, s obzirom na to da i druge zemlje, pre svih Hrvatska, pokušava da nabavi moderno oružje, avijaciju?

- Pokušavaju, ali videlo se da im to nije tako jednostavno. Tim pre još više treba ceniti to što Vučić radi za ovu zemlju. Pogledajte kako je on ispregovarao "migove" sa Putinom, a kako Hrvatska "fantome" sa Izraelom. Mi "migove" imamo, a oni "fantome" nemaju. I to ne zato što nisu imali para. Što se Srbije tiče, nema trke u naoružavanju. Postradali smo 1999, i do 2012. nijedna vlast nije ozbiljno ulagala u vojsku. To je počelo da se menja od dolaska Vučića za ministra odbrane, stigle su "nore", "lazari", "migovi", stižu helikopteri, novi tenkovi... Do kraja godine stižu i tenkovi T-72 i helikopteri Mi-17 i H-145.\

PROČITAJTE I: Aleksandar Vulin: Moja uniforma je bila tema i u Briselu

* U javnosti je bilo puno polemika zbog poziva na obuku onih koji nisu služili vojni rok. Da li će se taj koncept razvijati i dalje, koliko ljudi može da računa da će biti pozvano na tu vrstu obuke?

- Mnogo manje nego što bih ja želeo i što je potrebno. U planu je da bude obuhvaćeno oko 600 mušakaraca starijih od 30 godina koji nisu služili vojsku sa oružjem. Od kada je ukinut obavezni vojni rok pa do danas, 200.000 zdravih i sposobnih muškaraca ostavljeno je bez ikakve vojne obuke. A srž odbrane jedne zemlje je rezervni sastav, to se pokazalo za vreme NATO agresije. Građani Srbije imaju obavezu da brane zemlju u slučaju rata, a država da ih za to pripremi. Ovako kako sada stvari stoje, kad bi došao trenutak nevolje, možemo samo da se nadamo da će građani automatski znati, intuicijom vođeni, gde treba da dođu i šta treba da rade. Da ne pričam o onima koji su grlati kad se zaklinju da će izginuti u Prizrenu, a kad ih pozovete 15 dana u rezervu - nema ih nigde. A bolje bi bilo da se jave, da ih pripreme da ne poginu ili ne naude sami sebi već na Jarinju.

* Puno kritika izazvala je i vaša odluka da se dobrovoljno prijavite na obuku za pripadnike rezervnog sastava. Najviše su vam zamerali da niste bili u rezervi 1999, a sad ste otišli da vratite dug otadžbini?

- Dužan sam otadžbini dok sam živ, kao i svi mi. Uostalom, 1999. sam bio u Srbiji, za razliku od mnogih drugih koji su pobegli, a vodili su ovu zemlju, ili onih koji su, kao Jeremić, bili fizički zdravi, ali su služili civilno u kabinetu Borisa Tadića. Kada smo počeli sa pozivima, rekli su: "Neka ide Vulin", a kada sam dobrovoljno otišao, počeli su da histerišu: "On nema prava da ide". Kada smo rekli da se, po švajcarskom modelu, ide na 15 dana, rekli su da je to mnogo, a kada sam ja otišao, vrištali su da je malo. Slobodno mene napadajte za sve, ali nemojte da vređate one koji su se odazvali pozivu i prošli obuku, nemojte da vređanjem odvraćate druge od toga da nauče nešto o odbrani svoje zemlje.

 

O meni govorite najgore, ali o onima koji su prošli obuku sa mnom govorite sve najbolje. Osim ličnih uvreda, još nisam čuo argument zašto rezerva nije potrebna i šta je pogrešno u pripremama za odbranu zemlje. Ja sam pokazao da nemam sujetu kada treba služiti svojoj zemlji. Ja sam svojoj zemlji služio i u vojsci, prvom prilikom koju sam ugrabio.

Oni što me napadaju nisu pokazali spremnost da urade isto, pitajte starešine i moje "klasiće" da li sam se razlikovao od svih ostalih. Evo, pozivam sve koji govore da je moj odlazak politički marketing, da se jave kao i ja i da naprave isti politički marketing. Dobiće moj krevet, moja zaduženja, moje starešine. Radujem se njihovom dolasku, a vojska velikom broju novih obučenih rezervista.

IZBORI U JUNU BI OTERALI FAŠISTE SA ULICA

* Da li očekujete vanredne parlamentarne izbore u junu, što je, kao mogućnost, najavio predsednik Vučić?

- Voleo bih da ih bude. Mislim da bi se izborima izbeglo da narodnu energiju trošimo na zaustavljanje fašista koji upadaju u institucije i tuku žene. Smatram da su izbori dobri, lekoviti, da će oterati fašiste sa ulica. A tada će i opozicija, osim mržnje prema Vučiću, morati biračima da predstavi i neki program i otvoreno kaže šta misli o Kosovu i drugim važnim pitanjima. Ali zato oni i beže od birališta.

* Deo opozicije najavljuje bojkot izbora, jer tvrde da nema fer i poštenih uslova za njihovo održavanje...

- Podsetiću na izjavu pokojnog Đinđića, koji je, kada je preuzeo DS posle bojkota izbora, rekao da nikada više neće napraviti takvu glupost.

 

Сарајево: Округли сто о посљедицама НАТО бомбардовања Српске

rtrs.tv

Ист.Сарајево: Округли сто о посљедицама НАТО бомбардовања Српске

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

3-4 minutes

---

Посљедице НАТО бомбардовањаФото: РТРС

О овој теми говориће члан Комисије за истраживање посљедица НАТО бомбардовања Србије Даница Грујичић, дипломата Владислав Јовановић, генерал у пензији Слободан Петковић, стручњак за атомско-биолошко-хемијска средства, те познати хирург Славко Ждрале, најављено је из Скупштине града Источно Сарајево.

Округли сто, чији је организатор Српски интелектуални форум, биће одржан у сали Скупштине града Источно Сарајево са почетком у 12.00 часова.

Познати хирург, универзитетски професор и бивши директор Болнице Касиндо Славко Ждрале рекао је да је путем разних извора сазнао да је НАТО користио пројектиле са осиромашеним уранијумом - од авио-бомби до пушчане и митраљеске муниције, који су имали велику разорну моћ и били су радиоактивни.

- Посебно су нас забринуле вијести о томе шта се дешава са нашим људима који су живјели у општини Хаџићи и који су се током трагичног егзодуса Срба из Сарајева преселили у Братунац - рекао је Ждрале.

Ждрале је истакао да је у функцији тадашњег директора Клиничког центра Српско Сарајево имао редовне статистичке извјештаје о повредама, задесима и другим обољењима људи који су живјели и лијечили се на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата.

- Све те податке ми смо уредно анализирали, а 2000. године добијамо податак који је одударао од наших свакодневних евиденција, а ријеч је била о томе да је један број малигних обољења, односно злоћудних болести изузетно "искочио" у односу на претходне године по броју случајева. Показало се да су малигна обољења коже, гастро-дигестивног тракта, респираторног система и болести крви нагло порасли у неким ситуацијама за два или три, па чак и до четири и по пута - нагласио је Ждрале.

Он је навео да је тада на болничком колегијуму установљено да се ти подаци знатно разликују од сличних података из 1996, 1997. и 1998. године, те да се након детаљне анализе дошло до одређених закључака према којима је већина малигних обољења констатована код пацијената који су у Болницу Касиндо долазили са подручја која је НАТО бомбардовао 1994. и 1995. године.

Према његовим ријечима, тада је уочено да су се забрињавајући подаци односили на Србе који су живјели у општини Хаџићи и који су били приморани да се иселе у Братунац.

Најжешће бомбардовање доживјели су тадашње Српско Сарајево, Вогошћа, Хаџићи, складиште наоружања и муниције у Жуновници и у Јахоринском потоку код Пала, те ватрени положаји Војске Републике Српске на Гаврића брду.

Гађана су и војна складишта у Топлику, Лукавици, Чајничу, радарски системи на Јахорини, центри везе на Козари, Озрену и Великом Жепу, касарне у Калиновику, Хан Пијеску, а гађане су и српске јединице на ватреним положајима широм ратишта на Сарајевско-романијском продучју.

 

Зоран Миливојевић: Освајање „линије ватре”

standard.rs

Зоран Миливојевић: Освајање „линије ватре" - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 05. април 2019. 12:04

У међувремену, у циљу реализације освајања „линије ватре", као стратешког циља алијансе, НАТО је већ остварио резултат

 

Бивши државни секретар САД Џон Кери обзнанио је 2015. „линију ватре", простор у Европи који чине државе: Грузија, Јерменија, Молдавија и припаднице „западног Балкана", а који као геостратешки интерес западне алијансе још није обухваћен на начин који би тај интерес налагао и задовољавао. Суштина је у геостратешкој позицији тог простора: он дели северни и јужни, већ запоседнути интересни простор Запада преко ЕУ и НАТО; представља још транзициони простор у коме је присутан пре свега јак утицај Русије, те сада већ за Запад проблематичан и наступ Кине.

Доласком председника Трампа и неких спољнополитичких промена које је он покренуо у циљу ревизије спољне политике претходних администрација, стратешки циљ освајања „линије ватре" није напуштен нити ревидиран у контексту неких резерви о улози НАТО-а које је он прокламовао својим новим спољнополитичким приступом. Напротив, добио је нову динамику у мери у којој је ривалитет САД са Русијом и Кином постао главна стратешка опција политике САД на спољном плану, а у контексту најновијих геополитичких збивања на релацији САД–Русија и посебно дилема око будућих трансатланских односа који подразумевају будућност самог НАТО-а и његове функције.

У међувремену, у циљу реализације освајања „линије ватре", као стратешког циља алијансе, НАТО је већ остварио резултат. Црна Гора је примљена у НАТО, у Северној Македонији су створене претпоставке за обележавање седамдесетогодишњице алијансе овог лета њеним пријемом, у БиХ се врши притисак да се потврди МАП… У Молдавији последњи избори овог пролећа, додуше, нису дали резултат у корист прозападних снага који би створио претпоставке сличне са случајем Северне Македоније, тако да Молдавија и питање Придњестровља остају и даље офанзивно актуелни у агенди западне алијансе.

Да су освајање „линије ватре" и руски досије посебно актуелни алијанси најбоље потврђује најновија посета генералног секретара НАТО-а господина Јенса Столтенберга Грузији и изјава да ће Грузија свакако „постати чланица НАТО-а и поред противљења Русије". То истовремено илуструје у којој је мери освајање „линије ватре" за западну алијансу важно управо у садашњем контексту глобалног ривалитета и наредном периоду. Пријем Грузије у НАТО значио би бар три важне ствари које могу у најмању руку да продубе постојеће хладноратовске тензије са елементима претњи сукобом две стране: прво, излазак НАТО-а директно на границу са Русијом, генерално и посебно у осетљивом геостратешком простору Кавказа; друго питање територијалног интегритета Грузије, који је споран (Абхазија и Јужна Осетија), и пријема земље у организацију са таквим статусом; треће, да ли би НАТО Грузију, као чланицу, „бранио" и како, у смислу члана 5 уговора, од спољне интервенције, „агресије" и сл. поводом отцепљених покрајина Абхазије и Јуже Осетије?

Шта нам освајање „линије ватре" посебно показује? Најпре да су садржај и динамика овог процеса потврда мултиполарности на глобалном нивоу и супротстављених интереса главних сила САД, Русије и Кине и да су актуелни и на нашим просторима. А онда, да смо суочени у одређеној мери и са новом функцијом и улогом НАТО-а. ЕУ је у кризи и без акционе способности да стратегијом суштинског утицаја и политиком проширења обухвати „линију ватре", као још увек транзиционог простора, а у функцији глобалних западних интереса и саме алијансе. Стога, НАТО сада још значајније остаје у функцији инструмента освајања интересног простора Запада, какву је иначе и имао према Истоку Европе у периоду после пада Берлинског зида, распада СССР-а и нестанка Варшавског уговора.

Из свих напред наведених разлога и геостратешких циљева трансатлантске алијансе на челу са САД, НАТО добија и додатну улогу, не само као инструмент за остваривање циљева запоседањем простора, већ и као инструмент за очување запоседнутог због свог војно-политичког карактера и механизама које има преко уговорних и „обичајних" права и обавеза држава чланица на плану политика одбрана и безбедности. То у одређеној мери илуструје и најновија динамика у јачању војних ефектива НАТО-а на простору Европе, а у контексту актуелног преиспитивања трансатланских односа.

За Србију је посебно важно све што је везано са „линијом ватре" на којој се и сама налази, јер је евидентно да она, „линија ватре", остаје актуелан стратешки циљ западне алијансе, са додатном актуелношћу и израженом динамиком реализације. У којој мери изнето стоји најбоље потврђује све што се у последње време догађа око расплета са КиМ и улоге алијансе у томе.

Дипломата у пензији

Извор Политика, 04. април 2019.

 

in4s.net

Момир Булатовић из прве руке: Руски батаљон запосјео аеродром у Приштини

5-6 minutes

---

Руски батаљон из састава мировних снага УН у Босни и Херцеговини, запосједањем приштинског аеродрома по окончању НАТО агресије на СРЈ, доказао је да је Русија увијек глобална сила, чак и када је тренутно била урушена економски и политички.

Филм „Балканска међа" пуни биоскопске сале у Русији, Србији и државама нашег региона. Захваљујући продуцентском приступу који наликује на холивудски, као и снажној дистрибуцији, реално је очекивати да ће га погледати рекордан број гледалаца. Нарочито оних који су тек били рођени у времену када се одиграо стварни повод који тај руски филм, у режији Андреја Волгина, приказује кроз слободну умјетничку визију.

У тој ратној драми унутар ауторове слободе, ипак, постоје несумњиве историјске чињенице.

Чињеница је да је моторизовани батаљон руске армије запосјео аеродром Слатину у Приштини и да је то дубоко повриједило НАТО команду. НАТО је бомбардовао СР Југославију, убијао цивиле, разарао инфраструктуру, тровао земљу, воду и храну… али и доживио коначно понижење у сусрету са јединицама Војске Југославије, које су, непоражене и у беспрекорном војничком поретку, напуштале јужну српску покрајину, препуштајући старање о безбједности становништва Уједињенима нацијама, на основу Резолуције 1244, једногласно донијете у Савјету безбједности.

Наредне историјске чињенице су у томе да су припадници НАТО бездушне убице, да су вође тзв. „ослободилачке војске Косова" терористи и киднапери, да Срби воле Русе и да су пред њихова возила свуда, не само у Приштини, бацали цвијеће, као и да Руси воле Србе и помажу им у свакој прилици…

Чињенице сасвим довољне да тај филм погледа свако ко са пијететом обиљежава и ову, двадесету по реду, годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију.

Али, независно од филма, заинтересованој јавности још није коначно јасно како је и због чега дошло до догађаја због кога, кажу, умало није избио Трећи свјетски рат.

Присјећајући се тог времена чујемо да су ондашњи дописници западних медија у паници гледали оклопне транспортере са руском тробојком, питајући се да ли да бјеже или да извјештавају.

Главнокомандујући НАТО снага, амерички генерал Весли Кларк, сазнавши да су Руси на аеродрому Слатини, наредио је свом потчињеном, британском генералу Мајклу Џексону да пуца и отјера их, на шта је овај узвратио: „Нисам луд да изазовем Трећи свјетски рат".

Тим поводом бројни експерти су размјенили аргументе о томе ко је наредио ту руску војну акцију и какав је био њен политички и војни значај.

Слиједи подсјећање из прве руке.

Наредбу за покрет руског батаљона је донио онај који то једино може — руски државни и војни врх. Учињено је то на изричиту молбу Слободана Милошевића, предсједника СРЈ.

Руском батаљону је пружена сва могућа логистичка подршка. Полиција је чистила пут пред њима, гориво су танковали на успутним пумпама (бесплатно), а народ их је частио храном и пићем.

Војска Југославије је дала пуне гаранције да ће бити раме уз раме са руском јединицом. Наиме, она је усљед своје малобројности и брзине и дужине покрета, била рањива у тренутку преузимања аеродрома. Како су биле очекиване непромишљене реакције НАТО јастребова, у случају да јој је запријетила реална опасност, Војска Југославије би наставила да ратује против НАТО-а и заштитила би руски батаљон.

Тај потез је имао несумњиви политички значај, али мора се нагласити и његов огромни војнички утицај. Гријеше они аналитичари који истичу да је то било без посебног војног значаја, јер је, управо са војничке тачке гледишта, та одлука била донесена и успјешно спроведена. Да руски батаљон није запосјео аеродром, НАТО би транспортном авијацијом одмах пребацио своје механизоване оклопне снаге и угрозио повлачење јединица Војске Југославије са Косова и Метохије.

У тој чињеници лежи основни разлог за наизглед сумануту команду генерала Кларка да се пуца на Русе, јер руски батаљон је онемогућио НАТО план за уништење Војске Југославије. Војске коју НАТО није побиједио, а која га је, поновимо то милион пута, понизила као војничку силу највећу од када је свијета и вијека.

Када се Војска Југославије успјешно повукла, престала је потреба да руски војници чувају аеродром, па су били повучени као и након сваког другог успјешно обављеног војничког задатка.

Током НАТО агресије, Русија је на више начина пружала помоћ. И то не само ријечима и дипломатијом, али нека то остане тајна. Никад се не зна шта би НАТО могао убудуће наумити. Можда планира неко ново „милосрђе", па ове тајне могу бити корисне у таквој, не дај Боже, ситуацији.

Довољно је да они који професионално брину о миру и безбједности земље знају шта је било у питању. Остали нека вјерују на ријеч. То не би требало да буде тешко, барем не онима који знају да су Срби и Руси браћа по свему, па и по оружју.

Извор: Спутњик

 

iskra.co

ЗАХАРОВА: Војни "успјеси" НАТО-а су хаос, разарања и убиства

2-3 minutes

---

04.04.2019. - 18:00

Марија Захарова (фото: in4s.net)

На 70. годишњицу оснивања НАТО-а Москва жели Алијанси мудрост и да се мање нервира, изјавила је портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова.

Захарова је навела да Алијанса није спремна за равноправне односе са Русијом.

„Његова тежња за искључивости била је јача. Није прошло ни пола године након самита у Лисабону, а НАТО је кренуо у либијску авантуру, коначно рушећи илузије о својој способности да се држе међународног права. Сада је као главни задатак Алијансе постављена заштита источноевропских савезника од такозване руске пријетње директним пумпањем региона наоружањем и интензивирањем вјежби, укључујући и развојем офанзивних сценарија. Чудан метод смиривања, када се прво сви застрашују, а онда једноставно регион претварају у буре барута", објаснила је она.

Према њеним ријечима, непријатно је говорити о војним успјесима НАТО-а: Југославија, Авганистан, Либија — операције Алијансе тамо су само донеле хаос, разарања, праћене цивилним жртвама.

„Све у свему, жељела бих да пожелим НАТО-у на овај рођендан унутрашњи мир, мање нервозе, да се не уплићу у опсесивне идеје и фобије. И наравно, желим да пожелим мудрости, јер се њоме не одликују изјаве руководства ове организације", додала је Захарова, преноси Спутник.

Вашингтонски споразум, који је поставио темеље НАТО-а, потписан је 4. априла 1949. године. У Вашингтону се 3. и 4. априла одржава састанак министара спољних послова 29 земаља-чланица Алијансе поводом јубилеја ове организације.

ИН4С

Тагови: Марија Захарова

 

stanjestvari.com

Небојша Катић: Срби и реалполитика

By Стање ствари

5-6 minutes

---

on 3. априла 2019. •

Проблем српског неразумевања реалполитике сеже дубље у прошлост. Да су Срби прихватили окупацију 1941. и да нису ратовали, Косово и Метохија можда не би били део Србије, па косовско питање не би ни постојало

Илустрација: Миланко Каличанин

Хуманитарно бомбардовање Србије из 1999. добар је повод да нација размисли о својој историји и усуду који је прати. Чини се да и ових дана најмудрији међу Србима управо то раде, храбро саопштавајући нацији истину – за бомбардовање Србије крив је Слободан Милошевић. Клинтон, или саветници српске владе, Блер и Шредер, на пример, само су хуманисти који су Србији покушавали да помогну. Споразум из Рамбујеа је зато требало потписати без обзира на то шта је у њему писало. За најмудрије међу Србима, реалполитика је математички прецизна – снагу противника упоредиш са својом и онда се предаш.

Да је Србија 1999. добровољно прихватала сопствено распарчавање и да је прихватила да НАТО трупе уђу у Србију, бомбардовања не би било. Нација би, истина, остала без разлога да буде поносна на своје синове који су је бранили од највеће армаде на свету, али би можда била поносна на ћерке, које би овако, а нарочито онако, могле опслуживати НАТО хуманитарце, како се то иначе ради у окупираним земљама.

Проблем српског неразумевања реалполитике сеже дубље у прошлост. Да су Срби прихватили окупацију 1941. и да нису ратовали, Косово и Метохија можда не би били део Србије, па косовско питање не би ни постојало. Да је Србија прихватила ултиматум из 1914, Југославије засигурно не би било, не би било ни грађанских ратова деведесетих, па вероватно не би било ни косовског проблема.

Али зашто стати на 1941. када се кривица за српски усуд налази још дубље у прошлости? Наравно, кључна кривица лежи на Карађорђу. Да није онако пргав наумио да квари глобализацијску идилу на отомански начин, не би било ни Другог српског устанка, а ни балканских ратова. Не би било ни Србије, ни српског национализма, а самим тим не би било ни бомбардовања.

Чини се да је српска историја од доласка на Балкан до данас, само хронологија трагичних грешака које су кулминирале 1999. A и ког ђавола Срби траже на Балкану?

Небојша Катић (Извор: Политика)

Најмудрији међу Србима луцидно су запазили да је НАТО ионако ушао у Србију, додуше само на Косово и Метохију, и да су отпор, погибељ и страшно разарање били бесмислени и непотребни. Иако се исто реалполитичко промишљање може применити на све ратове које су Срби водили последњих двеста година, само се овај последњи рат упорно покушава прогласити бесмисленим, а његове жртве узалудним. У чему је разлика?

До јуче, Срби су се трудили да сами пишу своју историју. Тумачили су је, романтизовали и митологизовали, радећи у длаку све исто што раде и други народи како би сачували самопоштовање и опстали. У новом миленијуму се ситуација мења, па српски непријатељи, преко мудрих и просвећених Срба, сада диктирају наратив.

У таквом тумачењу историје, пре двадесет година се није догодила брутална агресији на суверену земљу, већ је НАТО, ето, био присиљен да интервенише како би косовске Албанце заштитио од погрома. А свако ко иоле познаје историју зна колико су НАТО силе осетљиве на људско страдање. Из западног угла и из угла просвећених грађана Србије, било какво другачије тумачење прошлости постаје доказ да је национализам у Срба, тај праузрок свих балканских зала, још жив.

Да ли ће овај цинични наратив који се упорно покушава наметнути Србима на крају и победити, зависи само од Срба. У игри је много више од тумачења и памћења догађаја од пре двадесет година.

Рат са НАТО-ом, без обзира на исход, величанствен је тренутак у историји нације, ако она то уме да препозна. Слабо наоружана, окружена са свих страна, апсолутно сама и сатанизована као никада у историји, Србија је 77 дана одолевала највећој армији света.

Србија није бранила само право да постоји као независна држава. Бранила је не само своју част и достојанство, већ је бранила част, достојанство и успомену на милионе предака који нису сматрали да је жртвовање бесмислено и који нису држали до реалполитичких калкулација.

Смисао историје не постоји по себи, смисао историји дајемо ми. Да ли ће борба, жртве и страдање имати смисла не зависи од ратног исхода, већ од начина на који се ми односимо према својој историји и према својим жртвама. Ако се допусти да наручени и плаћени наратив превлада, Србија ће по други пут убити све оне који су страдали бранећи је, и тек тада ће бити заиста поражена.

Баш као што постоје људи, постоје и нације које могу живети без кичме и достојанства, и таквих нација није мало у Европи. Срби, на срећу или нажалост, не спадају, или бар нису спадали у такве народе. Ово није хвала, ово је дијагноза стања.

Аутор је пословни консултант

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 4. 2019)