rs.sputniknews.com

Један замах руком и претња који су открили праву природу НАТО-а

Sputnik

4-5 minutes

Момир Булатовић

---

НАТО агресија на СР Југославију промијенила је свијет. Прошло стољеће је окончано противприродним и противправним бомбардовањем мале европске државе која није угрожавала мир и територију ниједне друге земље. Стварни злочин је, срећом, био много мањи од планираног.

© Sputnik .

Након двадесет година од таквог и толиког злочина, НАТО званичници нису признали своје незаконито понашање, бахатост у примјени несразмјерне војне силе и убиство недужних грађана.

Хиљаде људских живота су за њих биле и остале — колатерална штета.

Ни након двије деценије нисмо дочекали извињење. Чуло се тек неколико тихих дипломатских гласова жаљења због цивилних жртава. Личности које свијету говоре у име НАТО-а су се мијењале, али сам НАТО је остао исти у својој убилачкој идеологији. Или, можда је ово тачније, даље је еволуирао у правцу универзалног зла.

У данима подсјећања, данима туге, али и годинама поноса и пркоса, треба од заборава спасити догађај који најбоље показује праву природу НАТО злочиначког подухвата према СР Југославији.

Ради се о састанку који је, пред сам крај бомбардовања, Слободан Милошевић, предсједник СР Југославије, имао са „посредницима" Мартијем Ахтисаријем, у име НАТО-а, и Виктором Черномирдином, личним изаслаником Бориса Јељцина, предсједника Руске Федерације.

© AFP 2019 / Eric Feferberg

Уколико СРЈ не прихвати понуђени споразум, објаснио је НАТО-поштар Ахтисари, Београд ће, тепихом бомби баченим са висина недостижних браниоцима, бити сравњен са земљом.

Остало је у домену урбане легенде да ли је, притом, сликовито руком почистио прашину са стола за којим је сједио.

Неспорно је, међутим, да је на питање предсједника Милошевића: „А, како ћете свијету објаснити убиство два милиона људи?", лаконски одговорио контрапитањем: „А, колико је људи убијено у Вијетнаму? Не зна се. Ни за ово се неће знати".

Тиме се показала права природа НАТО-а. Треба убити и два милиона људи да би се њихов злочиначки наум остварио. Читава једна европска престоница је требало да постане „колатерална штета".

Али, зашто баш Београд?

© Sputnik .

Вјероватно је логика НАТО-а планера указивала да би то било најекономичније. Убити највећи број недужних цивила са најмањим утрошком бомби и ракета.

Будући да Војску Југославије, која се борила са НАТО копненим снагама (под именом ОВК) није могао да уништи а да истовремено не поубија и све Албанце на Косову и Метохији, избор Београда је био „логичан". Логичан за злочиначки ум.

Ипак, да ли је ова пријетња коју је, у име НАТО-а, пренио злослутни Марти била обично претјеривање?

Неко би, можда, вођен коцкарском логиком, могао да све тако схвати.

Прави државници, а Слободан Милошевић је то несумњиво био, знају да онај ко може да смисли и изговори тако ужасну пријетњу, несумњиво јесте у стању и да је оствари.

© Sputnik .

Како је у питању била судбина цијелог једног народа, државничка мудрост је налагала да за свој народ треба жртвовати све — осим самог народа.

Виктор Черномирдин није пружио очекивану и потребну заштиту. Касније је доказано да је тиме прекршио директна упутства предсједника Бориса Јељцина.

Свједочење и доказе о његовој тадашњој нечасној улози касније су дали генерал Леонид Ивашов, члан руске делегације и Јелена Гускова, руска историчарка.

Ипак, „заслугом" Виктора Черномирдина, био је створен утисак да су тада НАТО и Русија били на истој, нама противничкој страни. 

Против НАТО-а смо могли да наставимо да се боримо. Против Русије не.

 

iskra.co

БАЛКАНСКА МЕЂА: Синови завета

7-9 minutes

---

10.04.2019. - 9:29

Балканска међа (Фото: novosti.rs)

Без активирања мита, односно обнове завета, опстанак неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан

Када је та колона руских војних возила, која се 1999. године из Босне упутила према Косову и Метохији, пролазила поред места где сам се тада налазио, само смо је немо посматрали, после свега чак више ни зачуђени. Јасно су биле истакнуте руске заставе, а неколико војника нам је махало са тенкова. Нико им није одмахивао. „Сад је ионако све готово". „Узалуд", „Још само сте нам ви фалили", „Нисте били ту када је требало" – шта год да нам је пролазило кроз главу.

Али ни многи од нас нису били ту, макар не ментално, духовно, са пуном свешћу о правим размерама и правом значају оног што (нам) се догађа. Зато нас и данас чуди када слушамо о примерима истинског херојства и посвећености не тако малог броја наших бораца. Тада није изгледало, бар гледано са стране, „из позадине", да је сачуван или да је пробуђен такав ниво свести и спремности на жртву, да су и даље постојали младићи, готово дечаци, који, како сведочи мој пријатељ, учесник рата, гину са речима „Вреди умрети за ову земљу" на уснама.

Многи од нас нису осећали да је „ово њихова земља", из различитих, махом сасвим појмљивих разлога. Сада смо свеснији тога да је такво стање свести било производ једног озбиљно вођеног специјалног рата који није почео ни те 1999, као ни 1991. године, и чије идејно-вредносне основе сежу дубоко у прошлост, у корене једног драстичног цивилизацијског раскола, у чијем средишту смо се нашли.

ВАНВРЕМЕНСКА КАТЕГОРИЈА
А када ти појмљиви, односно људски, превише људски разлози за дефетизам и прихватање пораза и инфериорности угрозе сам опстанак заједнице, тада на сцену – ако за то уопште има снаге – ступа мит. Онај који не налази разлоге у овоземаљском и привременом, него осмишљава смисао нашег заједничког постојања у ванвременским категоријама. Онима који нам објашњавају, на један пре интуитиван и откровењски него рационалан начин, да ипак постоји нешто због чије одбране и очувања вреди умрети, и што надилази нашу овосветску егзистенцију. Нас као конкретне и појединачни личности не надилази ништа, ни сва целина створеног света, али личност постаје само онај ко је спреман да се одрекне себе, својих овоземаљских, трулежом и сујетама обележених скрама, и уђе у (своје) истинско постојање.

И ми имамо такав мит – Косовски, за који нас је Жарко Видовић ваљда једном за свагда научио да га зовемо заветом, јер завет не подразумева причу, наратив (митос) који пасивно следимо, него избор и слободу, нешто свесно усвојено, и што нипошто не пренебрегава постојање смрти, као и могућност смртног исхода при покушају његовог испуњавања. Самим тим подразумева и једну одговорности за себе, за друге и за свет која не дозвољава ни кукавичлук ни замор, јер постоји пуна свест о висини улога, који је много већи од нашег овоземаљског трајања.

Филм Балканска међа, редитеља Андреја Волгина, који тематизује руску акцију заузимања аеродрома Слатина по завршетку рата 1999. године, у таквом кључу, најпре говори о руској трауми пораза, нечињења и дезоријентисаности, која ни данас није превладана, али која је почела да се освешћава управо у периоду када се већ увелико припремао рат за Косово и Метохију. Русија, како се каже у филму, 1999. године заиста није била она Русија из 1995. А о садашњој Русији, после победе у Грузији и Сирији, да не говоримо. А битан конститутивни део савремене руске идеологије јесте свест о рату за Косово и Метохију, као резу који је помогао Русији да се поново врати себи. И да постепено почне да препознаје ко јој је непријатељ, као и његове истинске разлоге.

„Балканску међу" не треба сагледавати као пропаганду, јер она је много више од тога – жанровски филм који већ по дефиницији конституише или утврђује одређени наратив, а у овом случају то је наратив који је још у фази рађања и стабилизације, и стога, за разлику од америчких, тек почиње да бива узбудљив.

ИСТОРИЈСКА ШАНСА
Овај продукционо и идејно у целини руски филм има снагу који српски нипошто не би (још) могао да има: да представља хероје у акцији којом мењају свет и чија борба има свесветски, космички и духовни значај. Како савремена империјална Русија своје постојање заснива на цивилизацијској посебности, тако ни њен непријатељ није виђен као Америка, него евро-атлантска цивилизација у целини. Није ствар, дакле, у победи над Америком, нити само о војној победи, већ у победи над агресивном доминацијом једног многовековног цивилизацијског модела, који нас подједанако угрожава споља колико и изнутра.

„Запад је антихрист", каже Алаксандар Дугин, али овај филм, као и доминантна идеологија савремене Русије не иде толико далеко, стварајући претпоставке за један одржив модел глобалне мултиполарности и још без спремности – што је вероватно сасвим разумљиво – да одбаци капиталистички императив развоја.

Такође, у филму се Срби и Србија, у складу са транснационалном цивилизацијском основом руске идеологије, посматрају из једне наднационалне (или транснационалне) перспективе, што је изазов Србима да осмишљавање своје будућности не траже ни у обнови југословенских интеграција ни у европском моделу националне државе, већ у једном новом и другачијем интегрализму, за који већ постоје основе у радовима и деловању једног броја домаћих аутора.

Мит, како рекосмо, не почива на рационалним разлозима, али није тешко открити сасвим рационалне аргументе за његову активацију, како би уопште могли да опстанемо као заједница, али и као слободни и стваралачки појединци. Ти разлози су сасвим јасни када откријемо прави идентитет, намере и природу непријатеља који у самој сржи угрожава наш опстанак као историјске заједнице. А без активирања мита, односно обнове завета, тај опстанак ионако неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан.

Филм Балканска међа, који нам, у маниру прецизно значењски и идејно конституисаног жанровског штива, прегледно представља неке од тих сасвим рационалних разлога, свакако није ремек-дело, али несумњиво улази у историју руског и српског филма, као сигнал да више ништа не може и не сме бити исто. Да смо ипак – и једни и други, али и једни са другима – добили историјску шансу коју не би требало тек тако да прокоцкамо: да не будемо плен грабљивцима и робље поробљивачима, него синови Божији, градитељи и обновитељи света и сваколике стварности, своји са својима, страх и трепет свакој овоземаљској тами. И, што је за нас најважније, да нас бар делом подстакне да разумемо, осетимо и поменемо оне младиће, који су пре двадесет година гинули са именом отаџбине на уснама, а које и данас тако срамно издајемо. Да разумемо оно што је тада проговорило из њих, а што ће, не сумњајмо, надживети свакога од нас који сад ово читамо и пишемо, а можда се, бар мало, и надамо.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм". Ексклузивно за Нови Стандард.

Нови Стандард, ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ

 

Masovna psihologija brexita - London Review of Books

pescanik.net

Masovna psihologija brexita - London Review of Books - Peščanik

9-11 minutes

---

Foto: Brani Radel

Kako je primetio Niče, ludilo na individualnom planu je relativno retka, a na grupnom sasvim uobičajena pojava. Današnja Britanija je kao dete koje nije samo napušteno, već doslovno ispušteno iz ruku svojih roditelja. Zemlja je podeljena na dve društvene grupe, dve politike, dva pogleda na svet, ali takođe, ispod površine, na dva načina reorganizovanja onoga što psihoanalitičari nazivaju svetom objekata. (Teorija odnosa prema objektima je jedinstveno britanski doprinos psihoanalizi.)

U Engleskoj – pokretačkoj sili brexita – imamo posla sa psihologijom povlašćenog, čak izabranog naroda. Kada „Bog odluči da započne neki novi i veliki period", Milton piše u Areopagitici, „on sebe otkriva prvo svojim Englezima". U Mandatu kraljeva i vladara, on dodaje i da je „nama pripala čast da budemo prethodnica drugim nacijama koje se sada trude da budu naše sledbenice". Tokom vekova u kojim je Britanija održavala svoju globalnu imperiju, ovo osećanje posebnosti nije počivalo na nekom jednostavnom identitetu. Britanska imperija je naizmence gledala u pravcu kontinentalne Evrope gde je pokušavala da očuva ravnotežu moći, i prema morima kojima je suvereno vladala. Ova dvostruka perspektiva počela je da slabi kada je drugi tip imperije – Elen Majksin Vud je naziva imperijom kapitala – zamenio onaj stariji, što se desilo tokom vladavine Margaret Tačer. Kada je u pitanju brexit, nemamo posla samo sa imperijom i gubitkom, već sa dva različita oblika imperije: starijom, rasno organizovanom, kolonijalnom imperijom, i novom, amerikanizovanom imperijom, čiji je centar u londonskom Sitiju.

Torijevski mentalitet koji je stremio odvajanju od EU i koji je konačno doveo do brexita, zasniva se na dugoj tradiciji engleske izuzetnosti. Knjiga Herojski neuspeh Fintana O'Tula opisuje ovaj mentalitet kao „transformaciju brljotine u dokaz karaktera". Kao primeri mogu poslužiti neuspeli pokušaj ser Džona Frenklina da pronađe Severozapadni prolaz, kao i povlačenje iz Denkerka. U svakom od ovih slučajeva, britanski karakter se izdiže iznad samonametnute katastrofe putem brižljivo održavane nezainteresovanosti i na taj način manifestuje svoju unutrašnju nadmoć. Slepa, tvrdoglava i kvazi-samoubilačka odlučnost Tereze Mej da sprovede rezultate referenduma još je jedan primer ovog stava.

Kako ističe O'Tul, stoicizam i nadmoć u psihološkom domenu povezani su sa mazohističkom patnjom u stvarnosti. Ova kombinacija je više odgovarala društvu zasnovanom na organskoj podeli rada između aristokratske više klase, koja je živela u skladu sa kodeksom časti, i potčinjenih poljoprivrednih i industrijskih radničkih klasa, koje su trpele u tišini. Kampanja za napuštanje EU iskoristila je odjek ovih starih društvenih aranžmana i povezala nezaposlenu ili slabo zaposlenu postindustrijsku radničku klasu – takozvane „napuštene" (left-behinds) – sa bezbrižnim torijevcima iz više klase, ljudima poput Borisa Džonsona i Džejkoba Ris-Moga. Prva od ove dve grupe nije imala šta da izgubi, bez obzira na ishod, dok druga ne bi ništa izgubila. O'Tul piše: „Dužnost engleskog naroda u situaciji u kojoj je povređena čast njegovih vladara, oduvek je bila jasna – slavno patiti onoliko dugo koliko je potrebno da cela stvar zgasne u iscrpljenosti i besciljnosti."

Mehanizam koji leži u osnovi kulta herojskog neuspeha jeste regresija u narcizam. Kao što dete koje pokušava da izađe na kraj sa odsustvom roditelja ili rođenjem brata ili sestre može posegnuti za zlatnim dobom u kojem je vladalo „njegovo visočanstvo, beba", tako nacija u krizi može potražiti spas u pričama iz prošlosti. U oba slučaja cilj je ponovno uspostavljanje narcističke ravnoteže. Slogan kampanje za napuštanje EU „Take Back Control" (povratimo kontrolu), baš kao i Trampov slogan „Make America Great Again" (učinimo Ameriku ponovo velikom), odraz je ideje da možemo napredovati samo ako ponovo zadobijemo nekadašnju veličinu. Za dete, ovo je doba narcističkog izobilja. U politici, Boris Džonson je pokušao da govori kao Milton, ali to nije zvučalo ubedljivo. Milton je objašnjavao zašto su Englezi zaključili da je neophodno pogubiti kralja, a ne zašto ne mogu da prihvate zdravstvene regulacije u proizvodnji hrane, ili da zabrane pušenje u pabovima.

Ako je kampanja za napuštanje EU ukorenjena u komunalnom i aristokratskom tlu Engleske, kampanja za ostanak u EU odražava pomorsku dimenziju britanske istorije, koja je kulminirala u imperiji kapitala, Sitiju i tržištu. Zagovornici ostanka u EU, takozvani „rimejneri", ne propovedaju herojski neuspeh, ali prihvataju jedan njegov element. Prava poenta herojskog neupeha je u dokazivanju da ste uprkos tome što ste zabrljali još uvek voljeni. Pristalice ostanka u EU su samo površno gledano globalisti i kosmopoliti, koji se u Tokiju, Buenos Ajresu ili Rimu osećaju jednako lagodno kao u Londonu. Bilo bi preciznije reći da su oni poput skijaša ili planinara koji se izlažu rizicima da bi se nakon toga bezbedno vratili u svoj topli dom.

Osnovni uvid škole objektnih odnosa sastoji se u tome da ljudi na različite načine organizuju svoje odnose sa drugima, bilo kroz potragu za zavisnošću ili kroz njeno izbegavanje. Za brexit je posebno značajna knjiga Majkla Balinta Uzbuđenja i regresija (1959), u kojoj se uspostavlja razlika između ljudi koji su posebno vezani za objekte i onih kojima su draži otvoreni prostori. Po Balintu, jedan tip individue „živi od objekta do objekta, trudeći se da joj prebivanje u praznom prostoru traje što kraće. Strah je izazvan napuštanjem objekata, a smiruje se kada se sa njima ponovo spojimo". Psihoanaliza je profesija koja se bavi našim životom u odnosu sa objektima. Analitičari, smatrao je Balint, nude sebe pacijentima kao objekte za koje se ovi mogu vezati. Druga vrsta osobe živi u svetu širokih, otvorenih, prijateljskih prostora, u kojima se povremeno može naići i na neke opasne i nepredvidive objekte. Svet osobe prvog tipa struktuiran je fizičkom blizinom i dodirom, dok je svet osobe drugog tipa struktuiran udaljenošću i vidom. Za prvi tip osobe sigurnost je najvažnija, dok se drugi tip upušta u opasne poduhvate, situacije izloženosti i suočavanja sa nepoznatim, čudnim i stranim. Ovo su, naravno, idealni tipovi: u stvarnosti, oni su često pomešani. Hodač po žici u ruci drži štap, krotitelj lavova bič, dirigent palicu; a akrobata se sa trapeze vraća u zagrljaj svog divljenjem ispunjenog asistenta.

Balintova distinkcija može se očigledno primeniti na brexit. Zagovornici napuštanja EU su bili skloni tome da prionu uz objekte poput nacije, zajednice, porodice i prijatelja, ali i rase: ljudi „poput nas". Zagovornici ostanka su bili u potrazi za široko otvorenim prostorima globalnog tržišta. Barem je na prvi pogled tako izgledalo. Međutim, tokom ovog dugog i neodgovornog eksperimenta iz grupne psihologije, desio se neočekivani preokret. Zagovornici napuštanja EU, inicijalno motivisani sigurnošću i izvesnošću, pretvorili su se u de facto zagovornike rizika – spremne da se upuste u pregovore o carinama, trgovinskim ugovorima, čekanju u redovima, pasošima i sličnom. S druge strane, pristalice ostanka, inicijalno motivisane uzbudljivim evropskim horizontima, našle su utehu u status quo ante. Svaka od dve grupe je pronašla svoje nesvesno u onoj drugoj.

U trenutku kada se distinkcija između ove dve psihologije odnosa prema objektima urušava, možemo videti šta stoji u njihovoj osnovi. Kampanja za napuštanje EU bila je nepoverljiva i kritički nastrojena; pristalice ostanka su se ponašale nadmoćno i snishodljivo. Ali obe pozicije su bile odraz straha za svoj svet objekata, koji se kod prvih manifestovao u prejakom vezivanju, a kod drugih u prevelikom insistiranju na autonomiji. Prava autonomija se međutim ne može postići samo individualnim naporima, baš kao što se ne može postići ni vezivanjem. „Pravi cilj", piše Balint, „sastoji se u tome da objekat drži i čuva nas, a ne da se mi očajnički vezujemo za njega… Duboko tragična situacija sastoji se u tome da što se više vezujemo za objekat to nas on manje drži i čuva".

Neki misle da će brexit proizvesti novu vrstu politike zasnovanu na suprotnosti između otvorenog i zatvorenog, pre nego na onoj između levice i desnice. Ovo bi bila greška, baš kao što bi greška bila i pobeda nad Donaldom Trampom biranjem nekoga sa političkim stavovima Hilari Klinton. Umesto toga, ovaj kratki izlet u masovnu psihologiju sugeriše značaj savremene verzije socijalizma za kreiranje ishoda koji bi odgovorio na potrebe oba tabora: socijalizma koji je u stanju da održi i čuva svoje građane, istovremeno prepoznajući vrednosti rizika i otvorenih prostora.

Eli Zaretsky, London Review of Books, 26.03.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 08.04.2019.

TEMA – BREXIT

 

in4s.net

Проф. Мајкл Чосудовски: Југославију је Вашингтон разорио 1974. године

4-5 minutes

---

Мајкл Чосудовски / Фото: Новости

Одлуку да се уништи Југославија званично је донио Вашингтон још 1974. године, у вријеме Ричарда Никсона, а крвави дио посла су обавиле западне обавештајне агенције на челу са ЦИА, казао је у интервјуу за Новости канадски геополитичар и професор Мајкл Чосудовски, оснивач угледног Центра за истраживање глобализације "Global research".

Геополитичар који живи и ствара у Канади, рођени Швајцарац са јеврејским и руским коријенима, открива да је неколико година касније – тачније 1981. године, Реганова администрација разрадила документ у ком стоји да Југославија треба да се демонтира и то из економских разлога.

Тадашњи моћници Свјетске банке и Међународног монетарног фонда су процијенили да им не треба успјешна социјалистичка земља као пример да тржишна привреда успјева и у социјализму.

"Зато је у вашој земљи економска криза направљена 1981, док је 1989. и 1990. доживјела експанзију. Национализми су дошли у исто вријеме, и ту су западне обавјештајне агенције имале пресудну улогу, па су вјешто искористиле нерашчишћене рачуне из Првог и Другог свјетског рата између два највећа народа у СФРЈ", објашњава канадски професор.

Мајкл Чосудовски / Фото: Новости

У ратном сукобу који је уследио, главну ријеч су водили странци, који су, тврдите, трасирали пут тзв. побједницима?

– Срби су највећи и једини државотворни народ Балкана који зна шта је држава. Тзв. побједници у тим ратовима немају чиме да се хвале, јер нису они војно тријумфовали. У Хрватској, од „Медачког џепа" до „Олује", командовали су амерички генерали, окупљени око приватне војне компаније МПРИ, а са хрватском војском је садејствовао НАТО. У БиХ је Западна војна алијанса имала огромну помоћ обавјештајних служби исламских држава, богатих нафтом. На Косову је већину прљавог посла одрадио НАТО, а исламисти нешто мање.

Сарадња Американаца и иранског фактора у БиХ је посебна прича?

– У америчком Конгресу републиканци су водили истрагу против Клинтонове администрације недуго после афере „Левински". Резултати истраге назване „Афера Иран-Босна", указују на то да је политику САД у БиХ лично одобрио Бил Клинтон на предлог Ентонија Лејка, тадашњег шефа америчке кровне обавештајне агенције (НСА). Главни оперативац стратегије на терену је био амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, који је био заслужан за јачање иранског утицаја у БиХ. Галбрајт је из Хрватске, преко Шефка Омербашића, првог имама у Загребу, модификовао исламски војни фактор у БиХ.

Када је 1997. завршена истрага у Конгресу САД, шта се догодило?

– Представнички дом Конгреса је поднио кривичну пријаву против Лејка и Галбрајта, али је све заустављено. Испоставило се да нису само демократе у администрацији шуровале са терористима, већ и републиканци. Све је заташкано.

Говорите о тзв. независности Косова као о „нонсенс концепту"?

– Тамо на власти нема никог ко није криминалац. Ужасавам се од помисли да себи морам да персонализујем тзв. јунаке косовске државе, од Тачија, преко британског генерала Џексона, до Бернара Кушнера.

Суд у Хагу је, упркос свему, направио слику рата према којој су Срби главни кривци за све?

– О Хашком трибуналу мислим све најгоре. Зато и цитирам документа релевантних извора према којима су најстрашније злочине у БиХ починили исламисти, са пуном подршком Запада.

Бивши предсједник Србије Слободан Милошевић вас је звао да му будете први свједок одбране на суду у Хагу?

– Он је моје књиге о исламском тероризму, Ал каиди и повезаности западних сила са исламским фанатицима, називао „пиштољ који се дими" и користио је њихове дјелове у својој одбрани. Пристао сам да будем свједок одбране, али нисам изашао на суд јер сам био против Милошевићеве идеје да се сам брани. Он је несумњиво био паметан човек, али у судници су му били потребни адвокати.

Чосудовски каже да је током ратних деведесетих на страни Хрвата ратовала плаћеничка приватна војна компанија МПРИ, састављена од бивших високих официра америчких оружаних снага.

– Иста компанија је током рата у Босни имала помоћ Ал каиде и Иранске обавјештајне службе и борила се на страни муслимана. Удружени, поново су против Срба дјеловали неколико година касније, 1999. године на Косову и Метохији.

Прочитајте још:

 

politika.rs

Косово је променило НАТО

Мирослав Лазански

5-6 minutes

---

Косово и бомбардовање Југославије од стране НАТО-а 1999. године не само да је променило свет, већ је и кључни моменат нове стратешке концепције старог савеза, који ових дана на литургији поводом 70 година свог постојања покушава да реафирмише централне ослонце свог постојања, уз мање-више отворено америчко намигивање Бразилу и Јапану. Но, на примеру Косова из 1999. године алијанса је директно потврдила да ће и убудуће војно интервенисати и изван територије чланица НАТО-а и без дозволе УН. Нешто касније то је урађено и у Либији, при чему је злоупотребљена резолуција УН о „нон флај зони". Доста раније то је урађено и у Босни.

На Косову 1999. године НАТО је напустио историјску дефиницију самога себе као строго одбрамбене коалиције и инсистирао да се војно заузме покрајина једне државе с којом није био у рату. СР Југославија није напала ниједну државу чланицу НАТО-а, ултиматум око бомбардовања наше земље био је поткрепљен пратећим захтевом за право слободног кретања и базирања трупа НАТО-а широм Југославије, односно анексом Б „споразума" у Рамбујеу. Ово напуштање концепта поштовања националног суверенитета, праћено милитаристичком дипломатијом, значило је тада ступање на сцену новог стила спољне политике алијансе, коју заправо покреће унутрашња политика и позивање на универзалне моралистичке пароле.

У међувремену је у НАТО-у, и поред апела за очување јединства, дошло до првих неспоразума. Немачка је затражила да свака будућа војна операција алијансе претходно мора да се одобри у Савету безбедности УН. Наравно, Американци су енергично против тога. Ипак, водити политику која не признаје националне границе и национални суверенитет, водити такву политику на трајној основи, неће бити нимало једноставно, како би то желела да сугерише самозадовољна реторика јастребова у Вашингтону.

Јер, они који се изругују историји очигледно се не сећају да су се правна доктрина националног суверенитета и принцип немешања, узгред, гарантовани повељом УН, појавили на крају катастрофалног тридесетогодишњег рата, не би ли спречили да се понове харања из 17. века, када је око 40 одсто становништва Централне Европе умрло ради конкурентских верзија универзалне истине. Односно, када се једном прошири доктрина универзалне интервенције и надметање конкурентних истина, ризикујемо да уђемо у свет, да се послужим речима Џ. К. Честертона, разуздане врлине.

Најновији самит НАТО-а, поводом 70 година постојања, реафирмисао је принцип да се НАТО мора ангажовати свуда где то треба у свету, јер, ето, једини представља чувара реда у граду, и зато што су његови мотиви чисти. Ово не само да је неспојиво са представом о једном одбрамбеном савезу, већ и вероватно са представом о савезу уопште.

Традиционално узевши, савези су увек изражавали заједничке националне интересе држава-чланица. Они дефинишу неку специјалну, а не универзалну обавезу. „Casus belli" је у начелу повреда националних граница савеза или земље која се сматра од виталног интереса за савез. Када границе једном престану да буду свете, како ће се дефинисати „casus belli" хуманитарних ратова за интервенцију у име новог провиђења?

Будући да они одражавају једну универзалну, а не неку посебну обавезу, требало би, логично, да се изводе уз глобални консензус. Међутим, ако је НАТО подређен УН, његове високе тежње готово сигурно ће кочити руско-кинески вето. С друге стране, ако НАТО инсистира на томе да сам одређује универзалну легитимност, наићи ће на отпор већине осталог света.

Нема важнијег задатка за алијансу у овом тренутку од довођења у склад реторике његових лидера и реалистичких опција. Косово је показало да су хуманитарне војне интервенције могуће против војно инфериорних, али да не долазе у обзир против војно јаких држава, као што је, на пример, Северна Кореја. На самиту у Вашингтону још једном је покушано брисање реторичке дистинкције између хуманитарних и националних интереса, али није сасвим јасно где ће и из којих то хуманитарних побуда НАТО у будућности пројектовати своју војну моћ. Које је ризике спреман да преузме? Коју је цену спреман да плати? Ако НАТО жели да постоји и даље као нешто више од сувенира једног доба на свом заласку мора да одговори какве су то стратешке претње за светски поредак, а да то нису терористи и пирати у Индијском океану. И којим ће се то политичким променама НАТО опирати из безбедносних разлога? 

Еволуција, или револуција НАТО-а декларисала је само делимично нове универзалне максиме, али није успела да пронађе ниједну могућност за њихову конкретну примену, изузев једне једине – онога што се догодило на Балкану. Где смо ми у Србији 1999. године, заправо, били пробни полигон, али полигон који је и Москви и Пекингу коначно „отворио" очи. Надајмо се на време...

 

novosti.rs

Aleksandar Vulin: Razgraničenje sa Šiptarima, i to što pre!

Danijela Milinković

9-12 minutes

---

Ministar odbrane Aleksandar Vulin, u intervjuu za "Novosti": Kada utvrdimo gde je linija, tada ćemo moći i da je branimo; "Velika Albanija" je tu, bolje da je ne čekamo u centralnoj Srbiji

ZALAŽEM se za razgraničenje sa Šiptarima, i to što pre! Kada utvrdimo gde je linija, moći ćemo i da je branimo. Nesporan je zločin koji je učinjen prema našoj zemlji i narodu, ali sada je na nama da li ćemo imati hrabrosti i snage da se već jednom okupimo, ujedinimo i pokušamo da rešimo srpsko nacionalno pitanje. "Velika Albanija" dolazi, došla je, tu je. Pitanje je samo da li ćemo sad da je zaustavimo ili da je čekamo u centralnoj Srbiji.

Ovako ministar odbrane Aleksandar Vulin, u intervjuu za "Novosti", krajnje otvoreno govori o svom viđenju načina za rešavanje kosovskog pitanja, za koje naglašava da nije ni stav Aleksandra Vučića, ni Vlade i Skupštine, već isključivo njegov lični stav. Vulin upozorava da "velika Albanija" u geografskom smislu još ne postoji, ali da je u političkom i te kako prisutna:

- "Velika Albanija" se već formirala, samo je pitanje koliko delova drugih država će zahvatiti. Ulaskom Severne Makedonije u NATO, svi Albanci, sa izuzetkom dve opštine u centralnoj Srbiji, živeće u jedinstvenom bezbednosnom i političkom prostoru, u okviru NATO. A životom svih Albanaca rukovodi se iz Tirane.

* Kako bi se u slučaju razgraničenja pomirile dve krajnosti: prva, da neke velike sile, na primer Nemačka, to ne žele, i druga, da bismo ušli u ragraničenje sa sopstvenom teritorijom, kršeći Ustav?

- U slučaju ovakvog rešenja, naravno, ono bi moralo biti potvrđeno na referendumu. Neke velike sile bi to podržale, neke ne bi, a na nama je da učestvujemo u toj utakmici. Aleksandar Vučić pokazuje veštinu i hrabrost koju decenijama nije pokazao nijedan srpski državnik, on uspeva da se izbori sa svim tim suprotnostima i da zadrži Srbiju na prostoru KiM. Hrabrost Vučića da uopšte radi na tome je nezabeležena. Niko pre njega nije uopšte hteo da se petlja sa tim.

PROČITAJTE I: Vulin: Vojska Srbije može da se nosi sa svim izazovima

* Postoji i još jedan kontrargument ideji razgraničenja, da bi time u budućoj kosovskoj državi ostao veći deo Srba nego što ih živi na severu?

- Nisam nacrtao granicu, samo želim da se odvojim od Šiptara. Verujem da je to najbolje rešenje. Ako bismo se razdvojili od Šiptara, nakon sporazuma bismo imali više mogućnosti da pomognemo Srbima koji žive u većinskom šiptarskom prostoru nego što imamo sada i u većinskom srpskom prostoru na KiM. Godine 2004. nije bilo ni dijaloga ni razgraničenja, pa što nismo zaštitili Srbe i njihove svetinje? Godine 2008. nije bilo razgraničenja, pa što nismo zaustavili proglašenje nezavisnosti? Konflikt sa Šiptarima nije i ne može da bude zamrznut. I sada, kada nemate pregovore sa Prištinom, stalno se dešavaju provokacije kosovskih vlasti, uvode takse, formiraju vojsku, hoće da otmu "Trepču", "Gazivode". U Otomanskom carstvu je postojala kazna - vezivanje za mrtvaca. Okrenuti licem ka lešu, vezanih ruku i nogu, svaki pokret je i pokret mrtvaca, i tako dok živ čovek vezan za mrtvaca ne poludi. Što pre se otkinemo od Šiptara, pre ćemo početi da živimo. Ako nećemo, pa srećno nam celovito i nezavisno Kosovao.

 

* Koliko je realna opasnost od upada Kosovskih bezbednosnih snaga na sever KiM?

- Uvek postoje planovi kosovskih vlasti da izazovu nerede i nevolju na severu KiM, da tako iznude reakciju Beograda i da onda pozovu u pomoć velike sile. Imamo posla sa ljudima koji hoće zemlju, ali ne i Srbe u njoj. Mnogi planovi Prištine su, na sreću, promenjeni, zato što je viđen odlučan stav našeg predsednika i države da ćemo zaštiti naš narod. Šta god da se bude dešavalo, za svako nasilje, odgovornost je na Prištini i Kforu, jer je ta misija dužna da to spreči i zaustavi. Ponavljam, mi smo tu i zaštitićemo svoj narod.

* Prva asocijacija na to je da smo, ako bude novog "Bljeska" i "Oluje", spremni da pošaljemo vojsku na KiM?

- Mogu samo da kažem da nikada više neće biti ni "Bljeska" ni "Oluje", ni martovskog pogroma. Kada su osnovali paravojsku koju vode osuđeni teroristi, odmah su kreirali sliku koju ponavljaju mnoge zapadne vlade: da je ta vojska preslaba da bi izazvala i ugrozila Srbe. Unapred pripremaju teren da kažu da bi svaka naša reakcija bila prevelika na tu "šaku jade".

VREME ZA NOVU POLITIKU PREMA EU * Ostajete li pri zahtevu upućenom predsedniku Vučiću da Srbija "redefiniše politiku prema EU"? - Da, smatram da je vreme za redefinisanje naše politike i da nam je EU dala dovoljno povoda za to. Za to nemam podršku ni predsednika Vučića, ni Vlade, ali ja i Pokret socijalista tako mislimo. U EU kažu da su umorni od proširenja, a mi smo umorni od njihovih neprekidnih novih uslova i pomeranja ciljeva, od pravdanja svega što rade Šiptari i zahteva da se i mi uzdržavamo od odgovora na njihove provokacije.

* Mislite li da ćemo moći još dugo da ostanemo vojno neutralni, s obzirom na to da smo praktično u obruču NATO?

- Dok god Aleksandar Vučić bude bio vrhovni komandant vojske i predsednik Srbije, i ja ministar odbrane bićemo vojno neutralni. Verujem da je to jedini i pravi put. Nećemo da budemo deo NATO. Ne samo zato što su nas bombardovali, već i zato što nećemo drugima da činimo ono što su radili nama. A da bismo ostali neutralni, moramo da budemo vojnički moćni.

* Region sa podozrenjem gleda na naoružavanje naše vojske, kako na to odgovarate? I da li je na Balkanu počela neka trka u naoružavanju, s obzirom na to da i druge zemlje, pre svih Hrvatska, pokušava da nabavi moderno oružje, avijaciju?

- Pokušavaju, ali videlo se da im to nije tako jednostavno. Tim pre još više treba ceniti to što Vučić radi za ovu zemlju. Pogledajte kako je on ispregovarao "migove" sa Putinom, a kako Hrvatska "fantome" sa Izraelom. Mi "migove" imamo, a oni "fantome" nemaju. I to ne zato što nisu imali para. Što se Srbije tiče, nema trke u naoružavanju. Postradali smo 1999, i do 2012. nijedna vlast nije ozbiljno ulagala u vojsku. To je počelo da se menja od dolaska Vučića za ministra odbrane, stigle su "nore", "lazari", "migovi", stižu helikopteri, novi tenkovi... Do kraja godine stižu i tenkovi T-72 i helikopteri Mi-17 i H-145.\

PROČITAJTE I: Aleksandar Vulin: Moja uniforma je bila tema i u Briselu

* U javnosti je bilo puno polemika zbog poziva na obuku onih koji nisu služili vojni rok. Da li će se taj koncept razvijati i dalje, koliko ljudi može da računa da će biti pozvano na tu vrstu obuke?

- Mnogo manje nego što bih ja želeo i što je potrebno. U planu je da bude obuhvaćeno oko 600 mušakaraca starijih od 30 godina koji nisu služili vojsku sa oružjem. Od kada je ukinut obavezni vojni rok pa do danas, 200.000 zdravih i sposobnih muškaraca ostavljeno je bez ikakve vojne obuke. A srž odbrane jedne zemlje je rezervni sastav, to se pokazalo za vreme NATO agresije. Građani Srbije imaju obavezu da brane zemlju u slučaju rata, a država da ih za to pripremi. Ovako kako sada stvari stoje, kad bi došao trenutak nevolje, možemo samo da se nadamo da će građani automatski znati, intuicijom vođeni, gde treba da dođu i šta treba da rade. Da ne pričam o onima koji su grlati kad se zaklinju da će izginuti u Prizrenu, a kad ih pozovete 15 dana u rezervu - nema ih nigde. A bolje bi bilo da se jave, da ih pripreme da ne poginu ili ne naude sami sebi već na Jarinju.

* Puno kritika izazvala je i vaša odluka da se dobrovoljno prijavite na obuku za pripadnike rezervnog sastava. Najviše su vam zamerali da niste bili u rezervi 1999, a sad ste otišli da vratite dug otadžbini?

- Dužan sam otadžbini dok sam živ, kao i svi mi. Uostalom, 1999. sam bio u Srbiji, za razliku od mnogih drugih koji su pobegli, a vodili su ovu zemlju, ili onih koji su, kao Jeremić, bili fizički zdravi, ali su služili civilno u kabinetu Borisa Tadića. Kada smo počeli sa pozivima, rekli su: "Neka ide Vulin", a kada sam dobrovoljno otišao, počeli su da histerišu: "On nema prava da ide". Kada smo rekli da se, po švajcarskom modelu, ide na 15 dana, rekli su da je to mnogo, a kada sam ja otišao, vrištali su da je malo. Slobodno mene napadajte za sve, ali nemojte da vređate one koji su se odazvali pozivu i prošli obuku, nemojte da vređanjem odvraćate druge od toga da nauče nešto o odbrani svoje zemlje.

 

O meni govorite najgore, ali o onima koji su prošli obuku sa mnom govorite sve najbolje. Osim ličnih uvreda, još nisam čuo argument zašto rezerva nije potrebna i šta je pogrešno u pripremama za odbranu zemlje. Ja sam pokazao da nemam sujetu kada treba služiti svojoj zemlji. Ja sam svojoj zemlji služio i u vojsci, prvom prilikom koju sam ugrabio.

Oni što me napadaju nisu pokazali spremnost da urade isto, pitajte starešine i moje "klasiće" da li sam se razlikovao od svih ostalih. Evo, pozivam sve koji govore da je moj odlazak politički marketing, da se jave kao i ja i da naprave isti politički marketing. Dobiće moj krevet, moja zaduženja, moje starešine. Radujem se njihovom dolasku, a vojska velikom broju novih obučenih rezervista.

IZBORI U JUNU BI OTERALI FAŠISTE SA ULICA

* Da li očekujete vanredne parlamentarne izbore u junu, što je, kao mogućnost, najavio predsednik Vučić?

- Voleo bih da ih bude. Mislim da bi se izborima izbeglo da narodnu energiju trošimo na zaustavljanje fašista koji upadaju u institucije i tuku žene. Smatram da su izbori dobri, lekoviti, da će oterati fašiste sa ulica. A tada će i opozicija, osim mržnje prema Vučiću, morati biračima da predstavi i neki program i otvoreno kaže šta misli o Kosovu i drugim važnim pitanjima. Ali zato oni i beže od birališta.

* Deo opozicije najavljuje bojkot izbora, jer tvrde da nema fer i poštenih uslova za njihovo održavanje...

- Podsetiću na izjavu pokojnog Đinđića, koji je, kada je preuzeo DS posle bojkota izbora, rekao da nikada više neće napraviti takvu glupost.

 

Сарајево: Округли сто о посљедицама НАТО бомбардовања Српске

rtrs.tv

Ист.Сарајево: Округли сто о посљедицама НАТО бомбардовања Српске

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

3-4 minutes

---

Посљедице НАТО бомбардовањаФото: РТРС

О овој теми говориће члан Комисије за истраживање посљедица НАТО бомбардовања Србије Даница Грујичић, дипломата Владислав Јовановић, генерал у пензији Слободан Петковић, стручњак за атомско-биолошко-хемијска средства, те познати хирург Славко Ждрале, најављено је из Скупштине града Источно Сарајево.

Округли сто, чији је организатор Српски интелектуални форум, биће одржан у сали Скупштине града Источно Сарајево са почетком у 12.00 часова.

Познати хирург, универзитетски професор и бивши директор Болнице Касиндо Славко Ждрале рекао је да је путем разних извора сазнао да је НАТО користио пројектиле са осиромашеним уранијумом - од авио-бомби до пушчане и митраљеске муниције, који су имали велику разорну моћ и били су радиоактивни.

- Посебно су нас забринуле вијести о томе шта се дешава са нашим људима који су живјели у општини Хаџићи и који су се током трагичног егзодуса Срба из Сарајева преселили у Братунац - рекао је Ждрале.

Ждрале је истакао да је у функцији тадашњег директора Клиничког центра Српско Сарајево имао редовне статистичке извјештаје о повредама, задесима и другим обољењима људи који су живјели и лијечили се на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата.

- Све те податке ми смо уредно анализирали, а 2000. године добијамо податак који је одударао од наших свакодневних евиденција, а ријеч је била о томе да је један број малигних обољења, односно злоћудних болести изузетно "искочио" у односу на претходне године по броју случајева. Показало се да су малигна обољења коже, гастро-дигестивног тракта, респираторног система и болести крви нагло порасли у неким ситуацијама за два или три, па чак и до четири и по пута - нагласио је Ждрале.

Он је навео да је тада на болничком колегијуму установљено да се ти подаци знатно разликују од сличних података из 1996, 1997. и 1998. године, те да се након детаљне анализе дошло до одређених закључака према којима је већина малигних обољења констатована код пацијената који су у Болницу Касиндо долазили са подручја која је НАТО бомбардовао 1994. и 1995. године.

Према његовим ријечима, тада је уочено да су се забрињавајући подаци односили на Србе који су живјели у општини Хаџићи и који су били приморани да се иселе у Братунац.

Најжешће бомбардовање доживјели су тадашње Српско Сарајево, Вогошћа, Хаџићи, складиште наоружања и муниције у Жуновници и у Јахоринском потоку код Пала, те ватрени положаји Војске Републике Српске на Гаврића брду.

Гађана су и војна складишта у Топлику, Лукавици, Чајничу, радарски системи на Јахорини, центри везе на Козари, Озрену и Великом Жепу, касарне у Калиновику, Хан Пијеску, а гађане су и српске јединице на ватреним положајима широм ратишта на Сарајевско-романијском продучју.