Српски полицајци преко Еулекса могу на Косово

standard.rs

Пророковић: Српски полицајци преко Еулекса могу на Косово - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

недеља 14. април 2019. 16:01

Хоћемо на Косово! Не да бисмо ратовали против НАТО-а, већ да бисмо осигурали мир, помогли Кфору и унапредили рад Еулекса

Када полемишемо о Косову, заговорници признавања албанске државолике творевине често постављају питање: хоћемо ли да ратујемо против НАТО-а?

Лошом заменом теза тако се подвлачи да другог начина у борби за очување територијалног интегритета заправо нема. Србија војно не контролише подручје јужне покрајине, а без тога, нема ни основног предуслова просторне целовитости. Вратити српске безбедносне структуре на Косово није могуће без сагласности НАТО-а. НАТО нам то неће дозволити, зато против њега морамо ратовати. Ову тезу је лако оспорити.

Прво, за осигуравање безбедности на Косову задужен је Кфор, са јасним мандатом, овлашћењима и надлежностима. Кфор је дужан да поштује и спроводи Резолуцију 1244, у којој се јасно и недвосмислено помиње територијални интегритет Србије.

Друго, у анексу исте те резолуције дозвољава се повратак српских безбедносних снага на Косово. Јасно је да унутар НАТО-а нема политичке воље да се овај део Резолуције примени. Ваљда се због тога ни из Београда није на томе инсистирало. Међутим, сада се околности мењају.

Први пут у својој историји, војници Албаније осванули су на Косову. Уколико не рачунамо период Другог светског рата, постојање фашистичке марионетске „велике Албаније" и башибозук окупљен у злогласној дивизији „Скендербег". Припремни долазак одиграо се током марта, у скромној мисији обуке сународника са Косова за планинску потрагу и спасавање. А онда, у априлу, у великој вежби Кфора, дошле су и главне трупе. И то баш на север, у српски део Косова.

Албанија је чланица НАТО-а, НАТО окосница Кфора, па нас сада убеђују да је овде све са формалне стране чисто. Али, са политичке стране посматрано, овде ништа није чисто. Ово је прљава игра. Циљ је да се војска Албаније, са амблемима Кфора, инсталира на северу Косова. Под невероватним изговором: како би осигурала безбедност српског становништва. Шта би се у таквом развоју ситуације даље одигравало, можемо већ сада претпоставити. Због тога је неопходно искористити оно што нам је на располагању како бисмо нежељени исход спречили.

Са једне стране, може се службено захтевати испуњавање одредбе анекса Резолуције 1244. Досад је то само једанпут учињено, током мартовског погрома 2004. године. Захтеву Србије није удовољено, али су убрзо јединице Кфора деловале и умириле Албанце.

Са друге стране, сада се може користити формат Еулекса за ову сврху. Запањујуће је што се у платформи Србије за преговоре са ЕУ нигде не спомиње Еулекс. О томе неће бити расправе нити у једном поглављу.

Еулекс је мисија у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. У истом оквиру је и мисија Европске уније у Сомалији, у којој су војници Србије учествовали. И то на основу уговора из 2011. године о цивилним и војним мисијама Европске уније. Ако Србија може да учествује у мисији Европске уније у Сомалији, онда може и на Косову.

Проблем је, како наши, и то да још једаред нагласимо — наши преговарачи истичу, што Брисел не дозвољава учешће у мисијама у суседним државама. Ваљда морамо више водити рачуна о интересима Брисела ми, него евробирократија. Па по том принципу војници и полицајци из Србије не могу да буду послати на Косово под мандатом Европске уније.

Наше преговараче ваља подсетити да Косово није држава, као и да се сам Еулекс позвао на Резолуцију 1244 када је требало да преузме одређене надлежности на Косову. Формално-правно, ствар је овде чиста, а пошто се Еулекс среће са бројним изазовима, те је практично од његовог доласка на Косово увек био проблем пронаћи довољан број људи који ће у тој мисији учествовати, Србија се сада појављује као конструктиван партнер.

Хоћемо на Косово! Не да бисмо ратовали против НАТО-а, већ да бисмо осигурали мир, помогли Кфору и унапредили рад Еулекса. Хоћемо да наша полиција са амблемима Еулекса осигурава безбедност у српским срединама на северу Косова. У чему је проблем? Ако је опција да војници Албаније под заставом Кфора патролирају преко моста на Ибру, зашто то не би могли и припадници наших снага на тргу у Косовској Митровици под заставом Еулекса? У томе у сваком погледу има више логике него да их шаљемо у Сомалију.

Извор Спутњик, 13. април 2019.

 

Assange je Che Guevara našeg vremena

Assange se nije tukao u džungli već na serverima gdje se odvija naš život i gdje je obznanio da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet.

Piše:

Andrej Nikolaidis

Assange je izvršio razoran napad: obznanio je da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijetEPA

Dobro, djeco. Ako su vam se od pranja izlizale majice sa likom Che Guevare, nabavite one sa likom Juliana Assangea. Jer on je Che vašeg vremena. Hoćete heroja? Ne morate ići sve do Kube, ne morate ići šezdeset, sedamdeset, osamdset godina unatrag. Eno vam heroja u londonskom zatvoru.

Assange se nije tukao u džungli, jer tući se u džungli više nema nikakvog smisla – džungla, napokon, više i ne postoji, barem ne kao skrovito, opasno mjesto, dom odmetnika. Za satelite, Google Earth i naše nadzornike sve je to isto – i Brixton i Amazon.

Assange se tukao na serverima, tamo gdje se odvija naš život. 

Novinari profitirali od njega

Assange nije pucao na moćne. On je učinio nešto daleko nasilnije, daleko ubojitije: on nam je omogućio da saznamo istinu o njima. On nije dizao pruge u vazduh, nije zemlju oduzimao bogatima da bi je vratio siromašnima – jer zemlja, ionako, više nikome ne treba. On je izvršio mnogo razorniji napad: obznanio je da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet.

Assange nije, kao Sjeverna Koreja, lansirao raketu dugog dometa. Nije bacio atomsku bombu. On je aktivirao nešto neusporedivo moćnije: istinu. Koja, je li tako, tako je, oslobađa. Assange je učinio sve što je mogao ne bi li nas oslobodio. To što ipak nismo - i nećemo biti – slobodni, nije do njega.

Koliko je ozbiljno to što je Assange učinio, razvidno je iz toga što na ulici nećete sresti klince sa njegovim likom na majicama. Protiv Assangea su se odavno okrenuli i oni koji su profitirali od njegovih informacija – šampioni "slobodnog novinarstva" poput The Guardiana, na primjer. Za Assangeom neće zakukati ni američki republikanci ni demokrate. Niti jedan visoki funkcioner Evropske unije neće posjetiti Assangea u zatvoru i izraziti zabrinutost zbog stanja ljudskih prava u Engleskoj. Niti jedna nagrada EU za novinarstvo neće nositi Assangeovo ime.   

Ne, nećete gledati koncerte na kojima muzičke zvijezde, udružene, zahtijevaju slobodu za Assangea. Beyonce i Coldplay nisu svoje nastupe na poluvremenu Super Bowla ni započeli, a ni završili uzvikom: Free Assange!

A da su ga uhapsili Putin ili Assad...

Treba li pomenuti: da je Assangea uhapsio Putin, ili Assad, svega bi toga bilo.

Nakon što je WikiLeaks objavio prljave tajne zapadnih demokratija, saznali smo i koliko danas vrijede Ujedinjene nacije.

Assange je na balkonu ambasade Ekvadora u Londonu pred novinarima mahao odlukom radne grupe UN-a. Radna grupe za proizvoljna hapšenja je odlučila: odnos prema Assangu je protivzakonit, on pod hitno mora na slobodu i treba da mu se isplati odšteta za 2.000 dana koje je protivzakonito proveo u pritvoru.

Samo što Veliku Britaniju odluka Radne grupe Ujedinjenih nacija ne zanima ni koliko zaključci koje, recimo, Senad Pećanin, Mile Stojić i ja možemo donijeti na ručku u bašči kod, recimo, Ene.

Britanske vlasti su na šuplju priču Ujedinjenih nacija odgovorile hladnim saopštenjem da će Assange, čim kroči iz ambasade Ekvadora u Londonu, biti uhapšen. Na kraju je uhapšen ne ispred, nego u ambasadi.

Nema optužnice

Ako ste slučajno zaboravili šta to, ono, sa tim Assangeom bi, dozvolite da vas podsjetim. Protiv tog čovjeka, koji je godinama u pritvoru, do sada nije bila podignuta optužnica. Barem ne javna. Nedavno smo, zahvaljujući činovničkoj grešci, saznali da su Amerikanci ipak proizveli optužnicu, spremnu da bude ispaljena kad bude vrijeme za to.

Britansko pravosuđe je isprva svoje postupke pravdalo nalogom za hapšenje koji je izdat na nivou EU. Tužiteljka iz Švedske je, kao, htjela da ispita Assangea prije zvanične istrage.

Tužiteljka kojoj je Assangeov slučaj prvobitno povjeren optužbe je smatrala neosnovanim, pa ih je odbacila. Onda su slučaj dali drugoj, naravno, nezavisnoj tužiteljki iz Geteborga. Assange nije imao ništa protiv da bude ispitan – u Londonu, u ambasadi Ekvadora. Ali tužiteljka nije htjela. Ona je insistirala da ispitivanje bude obavljeno u Švedskoj. Uzgred budi rečeno: otkako je Assange zatočen, švedski istražitelji su u preko 40 drugih slučajeva izvršili ispitivanje u Engleskoj.

To je, dakle, uobičajena praksa.

'Pogrešna' borba protiv 'pogrešnog' neprijatelja

Švedski "slučaj" je, sjećate li se, već sam po sebi bio bizaran. Assange je optužen da je namjerno učinio da kondom koji je koristio pukne, čime je u opasnost doveo svoju/e seksualnu partnericu/e.

Svaka bena znala je da se ne radi o tome. Kao što je svaka bena znala da bi Assange, da je otišao u Švedsku na izjašnjenje o puknutom kondomu, završio u američkom zatvoru gdje bi se, ili ne bi, izjasnio o svojim aktivnostima koje je State Department okarakterisao kao "cyber terorizam".

Kao što je i svaki politički idiot do sada morao shvatiti poruku "slučaja Assange".

Julian Assange je odabrao "pogrešnu" borbu protiv "pogrešnog" neprijatelja. Možete imati svoje plemenite ciljeve: možete voditi svoje kulturalne, feminističke, transrodne borbe do mile volje, možete, koliko vam srce hoće, najavljivati kraj kapitalizma i revoluciju, možete, kad hoćete, ustati u zaštitu raznih ugroženih grupa, od kitova do izbjeglica, možete imati svoje antizapadne, proputinovske mitinge, možete, eto, kao ja, ako vam je do toga, napisati nešto lijepo i o Assangeu.

Sve to može. Ali za one koji objavljuju istinu ne postoji safe space. Teror istine neće biti tolerisan. 

A upravo ona, istina, čije se dejstvo uvijek čini kao apsolutni teror, jedino je što nas može osloboditi i iskupiti. Što ne velim ja. Nego Isus.

Vrijeme je da prestanemo sa šalom

Hapšenje Assangea veliki je trenutak našeg vremena. To je jedan od onih događaja koji sistem tjeraju do njegovih posljednjih, vanjskih granica, kada se, nemajući više kamo, monstrum okrene prema građanima kojima je neko (Assange) na desktop zalijepi sliku cara koji je go, pa raširi ruke i poruči:

"Dobro, vrijeme je da prestanemo sa šalom. Niste valjda stvarno vjerovali u ono što smo vam govorili o vladavini naroda, o tome da vaš glas vrijedi, da sami odlučujete o svojoj sudbini? Niste valjda stvarno vjerovali da se mi zalažemo za to da mediji otkrivaju istinu, koja i nije istina ako nije iznimno neugodna? Niste valjda zaista mislili da mi podržavamo borbu protiv korumpirane moći? Mislimo, svako zna da je moć uvijek korumpirana? Mislimo, jasno vam je da antikorupcijsku borbu svi podržavaju – sve dok je to borba protiv korupcije u tuđim redovima? Jasno vam je da, kada je po srijedi naša korupcija, po pravilu postoji viši interes zbog kojega se pitanjem korupcije nije uputno baviti baš sada, baš na eksplicitan način? Jer, valjda ste to razumjeli, odavanje prljavih tajni naših neprijatelja je put do Nobelove nagrade, dok je odavanje naših prljavih tajni put u zatvor?

Mi, naravno, računamo da ste vi glupi, vaša je glupost, napokon, temelj naše moći; mi, naravno, računamo da vi hipokriziju smatrate mudrošću, pa je i vaša hipokrizija temelj naše moći - ali niko nije toliko glup da bi stvarno povjerovao u naše priče o demokratiji i slobodi govora? Mislimo, stvarno?"

Onda građani odu u shoping mall ili na porno sajt, moć ostane moćna, a Assange umre u zatvoru.

Tako završava savremena verzija Andersenove bajke Carevo novo ruho.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/assange-je-che-guevara-naseg-vremena

Пет знакова да САД губе економску контролу над светом

iskra.co

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Пет знакова да САД губе економску контролу над светом

7-8 minutes

---

12.04.2019. - 9:33

Фото: standard.rs

Доналд Трамп је дао чврсто обећање да ће током свог председниковања спречити да се САД злоупотребљавају као светска „касица прасица" – али чини се да не подлежу баш све стране силе његовој тврдокорној спољноекономској политици.

Сједињене Државе остају други највећи светски извозник, одмах иза Кине, али ових пет случајева показују да не може увек све да буде како оне кажу, па чак ни међу својим савезницима. Да ли је то последица Трампове личне безобзирности, период болног прилагођавања пре но што се див уздигне, или можда наговештај да остатку света Америка више није толико потребна колико је некад била?

НЕМА АМЕРИЧКЕ АЛТЕРНАТИВЕ ЗА ХУАВЕЈ
Вашингтон је покушао да заплаши друге западне земље да одустану од испоруке опреме кинеског телекомуникационог гиганта за 5Г мрежу, тврдећи да би Пекинг „по својој вољи" могао прикупити било какве податке који се преносе путем Хуавеј уређаја. Међутим и Немачка и Уједињено Краљевство одбили су да ускрате право Хуавеју да учествује у тендерима, а Берлин чак јавно прекорава Вашингтон, тврдећи да има своје „властите безбедносне стандарде".

Утицај ће бити огроман: супер-брза мрежа у годинама које долазе неће напајати само телефоне и компјутере, већ врло вероватно и било који део софистицираних електронских уређаја у вашим домовима.

Да ли је Вашингтон омануо зато што се испоставило да је случај који су изнели његови званичници у потпуности био базиран на недоказаним хипотезама праћеним другим неутемељеним тврдњама о „црвеној пошасти" (Red Scare; подстицање страхова о потенцијалном успону комунизма, анархизма или радикалне левице; прим. НС)? Или је то због тога што САД нема властитог 5Г провајдера који би могао да се носи са моћи Хуавеја, на који се све више ослањају земље широм света?

БРИСЕЛСКА ЗАМКА ЗА ТЕХНОЛОШКЕ ГИГАНТЕ
Европска унија је водила узалудни крсташки рат како би раскомадала Мајкрософт током 1990-их, али напад на америчке технолошке гиганте од стране европских законодаваца у Бриселу, али и од стране националних влада, поприма сасвим другу димензију.

Од покушаја регулисања садржаја на Фејсбуку и Твитеру, преко надгледања Амазонових пореских пракси, до кажњавања Гугла због злоупотребе доминантног положаја и убирања рекордних пет милијарди долара од казни, Европска унија се годинама у судницама сусретала са правним тимовима америчких гиганата.

Иронично је то што су у потрази за руским троловима и лажним вестима Сједињене Државе више од било које друге државе укаљале углед својим компанијама, што значи да ће скоро свака мера која буде предузета против њих, ма колико била неразумна, бити спроведена без отпора јавности.

УБЕР (НИ)ЈЕ УВЕК ДОБРОДОШАО
Ако је борба против ЕУ велика стратешка кампања, потешкоће са којима се суочавају америчке компаније за умрежавање услуга – попут Убера или Ер-би-ен-би-ја – више личе на градске борбе у којима се воде битке за сваку улицу, и где на свако ново тржиште на које успеју да се пробију долази друго уносно тржиште на којем њихово пословање бива срушено једним јединим указом или парламентарном декларацијом.

Убер је тренутно искључен са различитих тржишта, попут кинеског и турског, али и у већем делу Европске уније, док би нови радни прописи и у другим местима могли да ограниче њихову предност у односу на традиционалне такси оператере. У међувремену, Ер-би-ен-би се суочава са снажним отпором у многим најпопуларнијим светским дестинацијама, укључујући Париз, Барселону, Лос Анђелес и Јапан.

Најгоре од свега је то што уместо да се на њих гледа као на иновације које олакашавају живот (што иначе и чине за крајње потрошаче), ови револуционарни технолошки једнорози (термин који се користи за такозване ,,старт-ап" технолошке фирме чија тржишна вредност премашује милијарду долара; прим. НС) све се више третирају као полигони за заобилажење закона и паразити који злоупотребљавају запослене.

СЕВЕРНИ ТОК 2 НАПРЕДУЈЕ
САД верују да ће природни течни гас (ЛНГ) постати најтраженији енергент на свету до краја наредне деценије. Али да би се пробиле на врх нове извозне индустрије, која захтева велика улагања у инфраструктуру за производ који није увек ценовно конкурентан, САД су морале да употребе сву своју економску и лобистичку снагу.

Зато кад Доналд Трамп уз подршку драконског законодавства Сената инсистира да Немачка мора одустати од пројекта Северни ток са Русијом (а учинио је то десетак пута), он то не чини само због тога што страхује да ће Кремљ контролисати Берлин, већ и зато што жели да подржи америчке извнознике ЛНГ-а. Немачка се од почетка чврсто поставила, преферирајући да раздвоји обезбеђивање сигурне грејне сезоне за државу од политике и америчких интереса.

А сада је царина од 10 одсто наметнута од стране Кине – што је још једна актуелна тема – такође резултирала одлагањем изградње барем једног главног постројења у САД. Вашингтон ће тврдити да је ово само још један од проблема на путу ка незаустављивој доминацији бујајуће индустрије природног течног гаса, али пут који се налази пред америчким интересима биће пун неочекиваних препрека, од којих су многе самонаметнуте, док су друге неизбежне.

С-400 ИЛИ Ф-35
Сједињене Државе, водећи светски извозник оружја, дуго су могле да рачунају како је снадбевање војних савезника наоружањем стабилан извор прихода. Због тога је америчка обустава испоруке авиона Ф-35 Турској, у знак протеста због турске куповине руског одбрамбеног ракетног система С-400, изазвала забринутост која превазилази новчану димензију.

Ако већи број савезника – поготово држава које нису чланице НАТО-а, као што је Саудијска Арабија – откаже своју чврсту лојалност америчком оружју и потражи друге, новчано исплативије опције, то би америчку владу могло навести да потроши још више новца како би подржала своје успешне али сопственим успесима уљуљкане гиганте, попут Локид Мартина или Боинга (који однедавно има и друге проблеме).

Још више забрињава то што земље НАТО-а и даље заостају у издацима за одбрану, док су земље у којима буџети за одбрану најбрже расту – Кина, Индија и Русија – или нису зависне од америчких испорука, или им се активно супротстављају.

Ако је пре 25 година изгледало да ће се све велике економије на крају придружити америчком светском поретку, данас изгледа да друга хемисфера формира свој властити пут.

Превео Радомир Јовановић

standard.rs

 

rs.sputniknews.com

Један замах руком и претња који су открили праву природу НАТО-а

Sputnik

4-5 minutes

Момир Булатовић

---

НАТО агресија на СР Југославију промијенила је свијет. Прошло стољеће је окончано противприродним и противправним бомбардовањем мале европске државе која није угрожавала мир и територију ниједне друге земље. Стварни злочин је, срећом, био много мањи од планираног.

© Sputnik .

Након двадесет година од таквог и толиког злочина, НАТО званичници нису признали своје незаконито понашање, бахатост у примјени несразмјерне војне силе и убиство недужних грађана.

Хиљаде људских живота су за њих биле и остале — колатерална штета.

Ни након двије деценије нисмо дочекали извињење. Чуло се тек неколико тихих дипломатских гласова жаљења због цивилних жртава. Личности које свијету говоре у име НАТО-а су се мијењале, али сам НАТО је остао исти у својој убилачкој идеологији. Или, можда је ово тачније, даље је еволуирао у правцу универзалног зла.

У данима подсјећања, данима туге, али и годинама поноса и пркоса, треба од заборава спасити догађај који најбоље показује праву природу НАТО злочиначког подухвата према СР Југославији.

Ради се о састанку који је, пред сам крај бомбардовања, Слободан Милошевић, предсједник СР Југославије, имао са „посредницима" Мартијем Ахтисаријем, у име НАТО-а, и Виктором Черномирдином, личним изаслаником Бориса Јељцина, предсједника Руске Федерације.

© AFP 2019 / Eric Feferberg

Уколико СРЈ не прихвати понуђени споразум, објаснио је НАТО-поштар Ахтисари, Београд ће, тепихом бомби баченим са висина недостижних браниоцима, бити сравњен са земљом.

Остало је у домену урбане легенде да ли је, притом, сликовито руком почистио прашину са стола за којим је сједио.

Неспорно је, међутим, да је на питање предсједника Милошевића: „А, како ћете свијету објаснити убиство два милиона људи?", лаконски одговорио контрапитањем: „А, колико је људи убијено у Вијетнаму? Не зна се. Ни за ово се неће знати".

Тиме се показала права природа НАТО-а. Треба убити и два милиона људи да би се њихов злочиначки наум остварио. Читава једна европска престоница је требало да постане „колатерална штета".

Али, зашто баш Београд?

© Sputnik .

Вјероватно је логика НАТО-а планера указивала да би то било најекономичније. Убити највећи број недужних цивила са најмањим утрошком бомби и ракета.

Будући да Војску Југославије, која се борила са НАТО копненим снагама (под именом ОВК) није могао да уништи а да истовремено не поубија и све Албанце на Косову и Метохији, избор Београда је био „логичан". Логичан за злочиначки ум.

Ипак, да ли је ова пријетња коју је, у име НАТО-а, пренио злослутни Марти била обично претјеривање?

Неко би, можда, вођен коцкарском логиком, могао да све тако схвати.

Прави државници, а Слободан Милошевић је то несумњиво био, знају да онај ко може да смисли и изговори тако ужасну пријетњу, несумњиво јесте у стању и да је оствари.

© Sputnik .

Како је у питању била судбина цијелог једног народа, државничка мудрост је налагала да за свој народ треба жртвовати све — осим самог народа.

Виктор Черномирдин није пружио очекивану и потребну заштиту. Касније је доказано да је тиме прекршио директна упутства предсједника Бориса Јељцина.

Свједочење и доказе о његовој тадашњој нечасној улози касније су дали генерал Леонид Ивашов, члан руске делегације и Јелена Гускова, руска историчарка.

Ипак, „заслугом" Виктора Черномирдина, био је створен утисак да су тада НАТО и Русија били на истој, нама противничкој страни. 

Против НАТО-а смо могли да наставимо да се боримо. Против Русије не.

 

iskra.co

БАЛКАНСКА МЕЂА: Синови завета

7-9 minutes

---

10.04.2019. - 9:29

Балканска међа (Фото: novosti.rs)

Без активирања мита, односно обнове завета, опстанак неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан

Када је та колона руских војних возила, која се 1999. године из Босне упутила према Косову и Метохији, пролазила поред места где сам се тада налазио, само смо је немо посматрали, после свега чак више ни зачуђени. Јасно су биле истакнуте руске заставе, а неколико војника нам је махало са тенкова. Нико им није одмахивао. „Сад је ионако све готово". „Узалуд", „Још само сте нам ви фалили", „Нисте били ту када је требало" – шта год да нам је пролазило кроз главу.

Али ни многи од нас нису били ту, макар не ментално, духовно, са пуном свешћу о правим размерама и правом значају оног што (нам) се догађа. Зато нас и данас чуди када слушамо о примерима истинског херојства и посвећености не тако малог броја наших бораца. Тада није изгледало, бар гледано са стране, „из позадине", да је сачуван или да је пробуђен такав ниво свести и спремности на жртву, да су и даље постојали младићи, готово дечаци, који, како сведочи мој пријатељ, учесник рата, гину са речима „Вреди умрети за ову земљу" на уснама.

Многи од нас нису осећали да је „ово њихова земља", из различитих, махом сасвим појмљивих разлога. Сада смо свеснији тога да је такво стање свести било производ једног озбиљно вођеног специјалног рата који није почео ни те 1999, као ни 1991. године, и чије идејно-вредносне основе сежу дубоко у прошлост, у корене једног драстичног цивилизацијског раскола, у чијем средишту смо се нашли.

ВАНВРЕМЕНСКА КАТЕГОРИЈА
А када ти појмљиви, односно људски, превише људски разлози за дефетизам и прихватање пораза и инфериорности угрозе сам опстанак заједнице, тада на сцену – ако за то уопште има снаге – ступа мит. Онај који не налази разлоге у овоземаљском и привременом, него осмишљава смисао нашег заједничког постојања у ванвременским категоријама. Онима који нам објашњавају, на један пре интуитиван и откровењски него рационалан начин, да ипак постоји нешто због чије одбране и очувања вреди умрети, и што надилази нашу овосветску егзистенцију. Нас као конкретне и појединачни личности не надилази ништа, ни сва целина створеног света, али личност постаје само онај ко је спреман да се одрекне себе, својих овоземаљских, трулежом и сујетама обележених скрама, и уђе у (своје) истинско постојање.

И ми имамо такав мит – Косовски, за који нас је Жарко Видовић ваљда једном за свагда научио да га зовемо заветом, јер завет не подразумева причу, наратив (митос) који пасивно следимо, него избор и слободу, нешто свесно усвојено, и што нипошто не пренебрегава постојање смрти, као и могућност смртног исхода при покушају његовог испуњавања. Самим тим подразумева и једну одговорности за себе, за друге и за свет која не дозвољава ни кукавичлук ни замор, јер постоји пуна свест о висини улога, који је много већи од нашег овоземаљског трајања.

Филм Балканска међа, редитеља Андреја Волгина, који тематизује руску акцију заузимања аеродрома Слатина по завршетку рата 1999. године, у таквом кључу, најпре говори о руској трауми пораза, нечињења и дезоријентисаности, која ни данас није превладана, али која је почела да се освешћава управо у периоду када се већ увелико припремао рат за Косово и Метохију. Русија, како се каже у филму, 1999. године заиста није била она Русија из 1995. А о садашњој Русији, после победе у Грузији и Сирији, да не говоримо. А битан конститутивни део савремене руске идеологије јесте свест о рату за Косово и Метохију, као резу који је помогао Русији да се поново врати себи. И да постепено почне да препознаје ко јој је непријатељ, као и његове истинске разлоге.

„Балканску међу" не треба сагледавати као пропаганду, јер она је много више од тога – жанровски филм који већ по дефиницији конституише или утврђује одређени наратив, а у овом случају то је наратив који је још у фази рађања и стабилизације, и стога, за разлику од америчких, тек почиње да бива узбудљив.

ИСТОРИЈСКА ШАНСА
Овај продукционо и идејно у целини руски филм има снагу који српски нипошто не би (још) могао да има: да представља хероје у акцији којом мењају свет и чија борба има свесветски, космички и духовни значај. Како савремена империјална Русија своје постојање заснива на цивилизацијској посебности, тако ни њен непријатељ није виђен као Америка, него евро-атлантска цивилизација у целини. Није ствар, дакле, у победи над Америком, нити само о војној победи, већ у победи над агресивном доминацијом једног многовековног цивилизацијског модела, који нас подједанако угрожава споља колико и изнутра.

„Запад је антихрист", каже Алаксандар Дугин, али овај филм, као и доминантна идеологија савремене Русије не иде толико далеко, стварајући претпоставке за један одржив модел глобалне мултиполарности и још без спремности – што је вероватно сасвим разумљиво – да одбаци капиталистички императив развоја.

Такође, у филму се Срби и Србија, у складу са транснационалном цивилизацијском основом руске идеологије, посматрају из једне наднационалне (или транснационалне) перспективе, што је изазов Србима да осмишљавање своје будућности не траже ни у обнови југословенских интеграција ни у европском моделу националне државе, већ у једном новом и другачијем интегрализму, за који већ постоје основе у радовима и деловању једног броја домаћих аутора.

Мит, како рекосмо, не почива на рационалним разлозима, али није тешко открити сасвим рационалне аргументе за његову активацију, како би уопште могли да опстанемо као заједница, али и као слободни и стваралачки појединци. Ти разлози су сасвим јасни када откријемо прави идентитет, намере и природу непријатеља који у самој сржи угрожава наш опстанак као историјске заједнице. А без активирања мита, односно обнове завета, тај опстанак ионако неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан.

Филм Балканска међа, који нам, у маниру прецизно значењски и идејно конституисаног жанровског штива, прегледно представља неке од тих сасвим рационалних разлога, свакако није ремек-дело, али несумњиво улази у историју руског и српског филма, као сигнал да више ништа не може и не сме бити исто. Да смо ипак – и једни и други, али и једни са другима – добили историјску шансу коју не би требало тек тако да прокоцкамо: да не будемо плен грабљивцима и робље поробљивачима, него синови Божији, градитељи и обновитељи света и сваколике стварности, своји са својима, страх и трепет свакој овоземаљској тами. И, што је за нас најважније, да нас бар делом подстакне да разумемо, осетимо и поменемо оне младиће, који су пре двадесет година гинули са именом отаџбине на уснама, а које и данас тако срамно издајемо. Да разумемо оно што је тада проговорило из њих, а што ће, не сумњајмо, надживети свакога од нас који сад ово читамо и пишемо, а можда се, бар мало, и надамо.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм". Ексклузивно за Нови Стандард.

Нови Стандард, ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ

 

Masovna psihologija brexita - London Review of Books

pescanik.net

Masovna psihologija brexita - London Review of Books - Peščanik

9-11 minutes

---

Foto: Brani Radel

Kako je primetio Niče, ludilo na individualnom planu je relativno retka, a na grupnom sasvim uobičajena pojava. Današnja Britanija je kao dete koje nije samo napušteno, već doslovno ispušteno iz ruku svojih roditelja. Zemlja je podeljena na dve društvene grupe, dve politike, dva pogleda na svet, ali takođe, ispod površine, na dva načina reorganizovanja onoga što psihoanalitičari nazivaju svetom objekata. (Teorija odnosa prema objektima je jedinstveno britanski doprinos psihoanalizi.)

U Engleskoj – pokretačkoj sili brexita – imamo posla sa psihologijom povlašćenog, čak izabranog naroda. Kada „Bog odluči da započne neki novi i veliki period", Milton piše u Areopagitici, „on sebe otkriva prvo svojim Englezima". U Mandatu kraljeva i vladara, on dodaje i da je „nama pripala čast da budemo prethodnica drugim nacijama koje se sada trude da budu naše sledbenice". Tokom vekova u kojim je Britanija održavala svoju globalnu imperiju, ovo osećanje posebnosti nije počivalo na nekom jednostavnom identitetu. Britanska imperija je naizmence gledala u pravcu kontinentalne Evrope gde je pokušavala da očuva ravnotežu moći, i prema morima kojima je suvereno vladala. Ova dvostruka perspektiva počela je da slabi kada je drugi tip imperije – Elen Majksin Vud je naziva imperijom kapitala – zamenio onaj stariji, što se desilo tokom vladavine Margaret Tačer. Kada je u pitanju brexit, nemamo posla samo sa imperijom i gubitkom, već sa dva različita oblika imperije: starijom, rasno organizovanom, kolonijalnom imperijom, i novom, amerikanizovanom imperijom, čiji je centar u londonskom Sitiju.

Torijevski mentalitet koji je stremio odvajanju od EU i koji je konačno doveo do brexita, zasniva se na dugoj tradiciji engleske izuzetnosti. Knjiga Herojski neuspeh Fintana O'Tula opisuje ovaj mentalitet kao „transformaciju brljotine u dokaz karaktera". Kao primeri mogu poslužiti neuspeli pokušaj ser Džona Frenklina da pronađe Severozapadni prolaz, kao i povlačenje iz Denkerka. U svakom od ovih slučajeva, britanski karakter se izdiže iznad samonametnute katastrofe putem brižljivo održavane nezainteresovanosti i na taj način manifestuje svoju unutrašnju nadmoć. Slepa, tvrdoglava i kvazi-samoubilačka odlučnost Tereze Mej da sprovede rezultate referenduma još je jedan primer ovog stava.

Kako ističe O'Tul, stoicizam i nadmoć u psihološkom domenu povezani su sa mazohističkom patnjom u stvarnosti. Ova kombinacija je više odgovarala društvu zasnovanom na organskoj podeli rada između aristokratske više klase, koja je živela u skladu sa kodeksom časti, i potčinjenih poljoprivrednih i industrijskih radničkih klasa, koje su trpele u tišini. Kampanja za napuštanje EU iskoristila je odjek ovih starih društvenih aranžmana i povezala nezaposlenu ili slabo zaposlenu postindustrijsku radničku klasu – takozvane „napuštene" (left-behinds) – sa bezbrižnim torijevcima iz više klase, ljudima poput Borisa Džonsona i Džejkoba Ris-Moga. Prva od ove dve grupe nije imala šta da izgubi, bez obzira na ishod, dok druga ne bi ništa izgubila. O'Tul piše: „Dužnost engleskog naroda u situaciji u kojoj je povređena čast njegovih vladara, oduvek je bila jasna – slavno patiti onoliko dugo koliko je potrebno da cela stvar zgasne u iscrpljenosti i besciljnosti."

Mehanizam koji leži u osnovi kulta herojskog neuspeha jeste regresija u narcizam. Kao što dete koje pokušava da izađe na kraj sa odsustvom roditelja ili rođenjem brata ili sestre može posegnuti za zlatnim dobom u kojem je vladalo „njegovo visočanstvo, beba", tako nacija u krizi može potražiti spas u pričama iz prošlosti. U oba slučaja cilj je ponovno uspostavljanje narcističke ravnoteže. Slogan kampanje za napuštanje EU „Take Back Control" (povratimo kontrolu), baš kao i Trampov slogan „Make America Great Again" (učinimo Ameriku ponovo velikom), odraz je ideje da možemo napredovati samo ako ponovo zadobijemo nekadašnju veličinu. Za dete, ovo je doba narcističkog izobilja. U politici, Boris Džonson je pokušao da govori kao Milton, ali to nije zvučalo ubedljivo. Milton je objašnjavao zašto su Englezi zaključili da je neophodno pogubiti kralja, a ne zašto ne mogu da prihvate zdravstvene regulacije u proizvodnji hrane, ili da zabrane pušenje u pabovima.

Ako je kampanja za napuštanje EU ukorenjena u komunalnom i aristokratskom tlu Engleske, kampanja za ostanak u EU odražava pomorsku dimenziju britanske istorije, koja je kulminirala u imperiji kapitala, Sitiju i tržištu. Zagovornici ostanka u EU, takozvani „rimejneri", ne propovedaju herojski neuspeh, ali prihvataju jedan njegov element. Prava poenta herojskog neupeha je u dokazivanju da ste uprkos tome što ste zabrljali još uvek voljeni. Pristalice ostanka u EU su samo površno gledano globalisti i kosmopoliti, koji se u Tokiju, Buenos Ajresu ili Rimu osećaju jednako lagodno kao u Londonu. Bilo bi preciznije reći da su oni poput skijaša ili planinara koji se izlažu rizicima da bi se nakon toga bezbedno vratili u svoj topli dom.

Osnovni uvid škole objektnih odnosa sastoji se u tome da ljudi na različite načine organizuju svoje odnose sa drugima, bilo kroz potragu za zavisnošću ili kroz njeno izbegavanje. Za brexit je posebno značajna knjiga Majkla Balinta Uzbuđenja i regresija (1959), u kojoj se uspostavlja razlika između ljudi koji su posebno vezani za objekte i onih kojima su draži otvoreni prostori. Po Balintu, jedan tip individue „živi od objekta do objekta, trudeći se da joj prebivanje u praznom prostoru traje što kraće. Strah je izazvan napuštanjem objekata, a smiruje se kada se sa njima ponovo spojimo". Psihoanaliza je profesija koja se bavi našim životom u odnosu sa objektima. Analitičari, smatrao je Balint, nude sebe pacijentima kao objekte za koje se ovi mogu vezati. Druga vrsta osobe živi u svetu širokih, otvorenih, prijateljskih prostora, u kojima se povremeno može naići i na neke opasne i nepredvidive objekte. Svet osobe prvog tipa struktuiran je fizičkom blizinom i dodirom, dok je svet osobe drugog tipa struktuiran udaljenošću i vidom. Za prvi tip osobe sigurnost je najvažnija, dok se drugi tip upušta u opasne poduhvate, situacije izloženosti i suočavanja sa nepoznatim, čudnim i stranim. Ovo su, naravno, idealni tipovi: u stvarnosti, oni su često pomešani. Hodač po žici u ruci drži štap, krotitelj lavova bič, dirigent palicu; a akrobata se sa trapeze vraća u zagrljaj svog divljenjem ispunjenog asistenta.

Balintova distinkcija može se očigledno primeniti na brexit. Zagovornici napuštanja EU su bili skloni tome da prionu uz objekte poput nacije, zajednice, porodice i prijatelja, ali i rase: ljudi „poput nas". Zagovornici ostanka su bili u potrazi za široko otvorenim prostorima globalnog tržišta. Barem je na prvi pogled tako izgledalo. Međutim, tokom ovog dugog i neodgovornog eksperimenta iz grupne psihologije, desio se neočekivani preokret. Zagovornici napuštanja EU, inicijalno motivisani sigurnošću i izvesnošću, pretvorili su se u de facto zagovornike rizika – spremne da se upuste u pregovore o carinama, trgovinskim ugovorima, čekanju u redovima, pasošima i sličnom. S druge strane, pristalice ostanka, inicijalno motivisane uzbudljivim evropskim horizontima, našle su utehu u status quo ante. Svaka od dve grupe je pronašla svoje nesvesno u onoj drugoj.

U trenutku kada se distinkcija između ove dve psihologije odnosa prema objektima urušava, možemo videti šta stoji u njihovoj osnovi. Kampanja za napuštanje EU bila je nepoverljiva i kritički nastrojena; pristalice ostanka su se ponašale nadmoćno i snishodljivo. Ali obe pozicije su bile odraz straha za svoj svet objekata, koji se kod prvih manifestovao u prejakom vezivanju, a kod drugih u prevelikom insistiranju na autonomiji. Prava autonomija se međutim ne može postići samo individualnim naporima, baš kao što se ne može postići ni vezivanjem. „Pravi cilj", piše Balint, „sastoji se u tome da objekat drži i čuva nas, a ne da se mi očajnički vezujemo za njega… Duboko tragična situacija sastoji se u tome da što se više vezujemo za objekat to nas on manje drži i čuva".

Neki misle da će brexit proizvesti novu vrstu politike zasnovanu na suprotnosti između otvorenog i zatvorenog, pre nego na onoj između levice i desnice. Ovo bi bila greška, baš kao što bi greška bila i pobeda nad Donaldom Trampom biranjem nekoga sa političkim stavovima Hilari Klinton. Umesto toga, ovaj kratki izlet u masovnu psihologiju sugeriše značaj savremene verzije socijalizma za kreiranje ishoda koji bi odgovorio na potrebe oba tabora: socijalizma koji je u stanju da održi i čuva svoje građane, istovremeno prepoznajući vrednosti rizika i otvorenih prostora.

Eli Zaretsky, London Review of Books, 26.03.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 08.04.2019.

TEMA – BREXIT

 

in4s.net

Проф. Мајкл Чосудовски: Југославију је Вашингтон разорио 1974. године

4-5 minutes

---

Мајкл Чосудовски / Фото: Новости

Одлуку да се уништи Југославија званично је донио Вашингтон још 1974. године, у вријеме Ричарда Никсона, а крвави дио посла су обавиле западне обавештајне агенције на челу са ЦИА, казао је у интервјуу за Новости канадски геополитичар и професор Мајкл Чосудовски, оснивач угледног Центра за истраживање глобализације "Global research".

Геополитичар који живи и ствара у Канади, рођени Швајцарац са јеврејским и руским коријенима, открива да је неколико година касније – тачније 1981. године, Реганова администрација разрадила документ у ком стоји да Југославија треба да се демонтира и то из економских разлога.

Тадашњи моћници Свјетске банке и Међународног монетарног фонда су процијенили да им не треба успјешна социјалистичка земља као пример да тржишна привреда успјева и у социјализму.

"Зато је у вашој земљи економска криза направљена 1981, док је 1989. и 1990. доживјела експанзију. Национализми су дошли у исто вријеме, и ту су западне обавјештајне агенције имале пресудну улогу, па су вјешто искористиле нерашчишћене рачуне из Првог и Другог свјетског рата између два највећа народа у СФРЈ", објашњава канадски професор.

Мајкл Чосудовски / Фото: Новости

У ратном сукобу који је уследио, главну ријеч су водили странци, који су, тврдите, трасирали пут тзв. побједницима?

– Срби су највећи и једини државотворни народ Балкана који зна шта је држава. Тзв. побједници у тим ратовима немају чиме да се хвале, јер нису они војно тријумфовали. У Хрватској, од „Медачког џепа" до „Олује", командовали су амерички генерали, окупљени око приватне војне компаније МПРИ, а са хрватском војском је садејствовао НАТО. У БиХ је Западна војна алијанса имала огромну помоћ обавјештајних служби исламских држава, богатих нафтом. На Косову је већину прљавог посла одрадио НАТО, а исламисти нешто мање.

Сарадња Американаца и иранског фактора у БиХ је посебна прича?

– У америчком Конгресу републиканци су водили истрагу против Клинтонове администрације недуго после афере „Левински". Резултати истраге назване „Афера Иран-Босна", указују на то да је политику САД у БиХ лично одобрио Бил Клинтон на предлог Ентонија Лејка, тадашњег шефа америчке кровне обавештајне агенције (НСА). Главни оперативац стратегије на терену је био амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, који је био заслужан за јачање иранског утицаја у БиХ. Галбрајт је из Хрватске, преко Шефка Омербашића, првог имама у Загребу, модификовао исламски војни фактор у БиХ.

Када је 1997. завршена истрага у Конгресу САД, шта се догодило?

– Представнички дом Конгреса је поднио кривичну пријаву против Лејка и Галбрајта, али је све заустављено. Испоставило се да нису само демократе у администрацији шуровале са терористима, већ и републиканци. Све је заташкано.

Говорите о тзв. независности Косова као о „нонсенс концепту"?

– Тамо на власти нема никог ко није криминалац. Ужасавам се од помисли да себи морам да персонализујем тзв. јунаке косовске државе, од Тачија, преко британског генерала Џексона, до Бернара Кушнера.

Суд у Хагу је, упркос свему, направио слику рата према којој су Срби главни кривци за све?

– О Хашком трибуналу мислим све најгоре. Зато и цитирам документа релевантних извора према којима су најстрашније злочине у БиХ починили исламисти, са пуном подршком Запада.

Бивши предсједник Србије Слободан Милошевић вас је звао да му будете први свједок одбране на суду у Хагу?

– Он је моје књиге о исламском тероризму, Ал каиди и повезаности западних сила са исламским фанатицима, називао „пиштољ који се дими" и користио је њихове дјелове у својој одбрани. Пристао сам да будем свједок одбране, али нисам изашао на суд јер сам био против Милошевићеве идеје да се сам брани. Он је несумњиво био паметан човек, али у судници су му били потребни адвокати.

Чосудовски каже да је током ратних деведесетих на страни Хрвата ратовала плаћеничка приватна војна компанија МПРИ, састављена од бивших високих официра америчких оружаних снага.

– Иста компанија је током рата у Босни имала помоћ Ал каиде и Иранске обавјештајне службе и борила се на страни муслимана. Удружени, поново су против Срба дјеловали неколико година касније, 1999. године на Косову и Метохији.

Прочитајте још: