НЕБОЈША КАТИЋ : Шатро демократија

standard.rs

Шатро демократија - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

НЕБОЈША КАТИЋ

четвртак 25. април 2019. 11:13

 Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима

Ако је тачно, како је то Черчил рекао, да је демократски систем најмање лош од свих испробаних система, зашто се то у Србији не види? Зашто је у Србији немогуће водити озбиљну дебату о било којој великој политичкој, економској или социјалној теми? Зашто је нација изложена бесомучној тортури најпримитивнијих медија у модерној историји? Зашто се на политичкој сцени смењују све бахатије власти које никоме не полажу рачуне, нити подлежу демократској контроли? Или провокативније – како је могуће да је демократска Србија велика регресија у односу на ону недемократску, из социјалистичког времена?

Један одговор могао би бити да су све претходне оцене нетачне и малициозне, као и да су производ тоталитарног погледа на свет. Демократија цвета, скупштина је храм мудрости, одговорности и политичке културе, а Србија управо доживљава економски и културни процват невиђен још од доласка Словена на Балкан.

Друго објашњење могло би бити да демократија у Србији тек узима залет. Ово што је на сцени је само рана фаза демократије којој је потребно време да еволуира и већ за 30, 50, најкасније 100 година, Србија ће постати функционална демократија.

У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ?
Овако благо карикирана објашњења могу бити охрабрујућа, али су у нескладу са досадашњим искуством. Србија је у лошем стању, демократија не еволуира нити стоји у месту – она иде уназад. (Мала је утеха да ни развијеним европским демократијама не цветају руже, али то је нека друга тема.) Српско демократско посртање само је део ширег феномена који се може видети у готово свим источноевропским друштвима. У чему је проблем са транзиционим демократијама?

За функционалну демократију је потребно да се процес друштвене и економске модернизације заврши, да се систем консолидује, да се образовни ниво нације подигне, и да се приходи већине грађана стабилизују на нивоу који је изнад пуког преживљавања.

Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Темељи функционалне демократије се могу поставити једино на тлу солидног економског успона који развоју демократије мора претходити. Процесом модернизације настају друштвене структуре које ће обликовати и усмеравати демократски развој.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Функционална демократија никада није спонтана, она је контролисана, има задате оквире и ограничења. Организоване друштвене групе и елите (предузетници, синдикати, удружени пољопривредници, академска елита, војска, медији, итд.) контролишу систем и контролишу се међусобно. У таквом амбијенту формирају се политичке партије јасног профила, вредности, циљева и етике. То нису структуре које настају преко ноћи.

Транзиционе државе су у политичке промене ушле на исти начин као и у економске – вишепартијском шок терапијом, срљајући у сретну будућност на крилима милозвучних либералних фраза. Недовољно развијене, оне нису у могућности да брзо изграде друштвену структуру која је потребна да би демократија могла да функционише.

ЛОГИКА СОЦИЈАЛНИХ ПРОЦЕСА
У транзиционим државама политика је пре свега бизнис, најбржи и најмање ризичан пут ка богаћењу. То је једина активност у којој неуки, неспособни и неморални могу постати богати и важни. На политичкој сцени се зато појављује велики број партија и лидера без јасног програма и без икаквих идеолошких уверења. Партије се непрекидно стварају, цепају и нестају јер немају ни чврсто друштвено упориште нити стабилну гласачку базу.

У Србији, на пример, свака партија има неограничен коалициони потенцијал, јер за формирање политичких савеза нема идеолошких препрека. Колач који се дели је ефикасно везивно ткиво сваке коалиције. Није никав проблем да левица буде у коалицији са десницом, националисти са мондијалистима, марсовци са јупитеријанцима. Колоквијални израз „шатро" најбоље описује домаћу политичку сцену и може се ставити уз сваку идеолошку опцију – шатро десница, шатро левица, шатро либерали, шатро националисти. Праве демократије нема, постоји само шатро демократија као форма лишена садржаја.

Да ли ће се у Србији суштинска демократија успоставити не зависи од уређивања бирачких спискова, од фер изборних услова, или од равноправне заступљености партија у медијима. Захтеви те врсте могу помоћи да Србија изгледа мало пристојније, да јавност буде мање иритирана, да се демократија боље симулира, али ништа од тога неће променити суштину српске демократије.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Све док је огроман део привреде у страним рукама и под страном контролом, све док се такви процеси подстичу и добијају на убрзању, нема никакве наде за демократски преображај друштва. По логици социјалних процеса колонијална економска структура ствара управо онакву политичку структуру каква њој одговара. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима. Њен смисао је да успешно обезбеђује само заштиту колонијалних интереса и интереса компрадорских економских и политичких елита.

Извор Политика/nkatic.wordpress.com

 

in4s.net

Режим је на потезу, господо, шта бранимо?!

5-6 minutes

---

Мирослав Паровић

Пише: Мирослав Паровић

То је то, приближавамо се крају дводеценијске велике геополитичке игре око Косова и Метохије. Бомбардовање Србије је означило почетак процеса у којем су тада једнитвени САД и ЕУ желели да направе последњи корак пред завршни удар на Русију, док је са друге стране сама Русија тада започела нову политичку еру у којој је уложила сав напор да не буде лак плен. Од тог момента Косово је престало да буде само централно место српске идентитетске политике већ је постало важно у глобалном поретку политичке моћи и утицаја.

За претходних двадесет година по свим критеријумима САД је слабила и наставља да слаби са својим утицајем о чему најбоље сведоче дешавања у Сирији и Венецуели. Русија је реално драстично ојачала у овомо периоду, али и добила милионе фанатизованих непријатеља на сопственим границама и непрекидну тежњу Американаца да подршком антируским државама у Европи направе америчку тампон зону и нову гвоздену завесу. И на крају, ЕУ је у међувремену драстично ослабила и на њено место је сада у политичком смислу дошла осовина Берлин-Париз која покушава да води колико толико независну политику пре вега у односу на САД.

Сви они су се сада сусрели на питању Косова и Метохије и свакој од заинтересованих страна је стало да се то питање реши у складу са њиховом стратегијом и интересом. Надам се да наш државни врх разуме да је прошао период „меденог месеца" у којем је било могуће бити „умиљато јагње које сиса више мајки". Нема више могућности за стратегију „куповине времена код великих" иако је то истини за вољу био један од највећих успеха актуелне власти и уједно једна од стубних тачака оволике политичке моћи коју има Александар Вучић. Међутим, ово је потенцијално и велика опасност јер није лако променити стратегију која ти је донела толико успеха и у таквим околностима се лако праве кардиналне политичке грешке са великим последицама по народ и државу.

Верујем да је свима постало јасно како нити у петак 26. априла на састанку са Владимиром Путином, нити у понедељак 29. априла на састанку са Ангелом Меркел и Емануелом Макроном нити на планираном састанку у Вашингтону (највероватније јун ове године) више неће бити могуће бити начелан већ ће свако захтевати јасно одређивање Србије према коначном статусу Косова и Метохије. У најкраћем Немци нуде дупли суверенитет над делом Космета где Срби чине већину, Американци нуде договор о трајном миру између Срба и Албанаца који као једну од тачака има територијално разграничење, док Руси нуде поштовање Резолуције 1244 и Устава Србије.

Политичка моћ и утицај Немачке на читав случај је најмањи и делује ми да је једини мотив састанка у Берлину тај да се покаже како политички гледано Брисел више не постоји. Последично ово значи да су Немачка и Француска признале да Бриселски споразум суштински више није на снази и да је легитимно вратити се на поставку из 2012. године. Међутим, овај састанак у Берлину отвара и једну много бољу прилику за Србију. Наиме, Немачка је независно од свих ранијих разговора и међународних уговора одлучила да на сто стави и сопствену понуду. Пре тога је исту ствар урадио и амерички председник, Доналд Трамп који је чак јавно позвао да Бела кућа буде место потписивања историјског споразума Срба и Албанаца.

Све ово нама отвара могућност да и ми потражимо савезника који би исто тако могао да понуди своју платформу. Из тог разлога снажно се залажем да државни врх званично од Русије затражи да се ова држава прихвати активног учешћа у преговорима око решења проблема на Косову и Метохији и да Москва буде место у којем ће се одржавати будући састанци. Русија је у претходних неколико година показала да је постала довољно моћна и способна да активно учествује и решава најсложеније међународне проблеме и да при томе остане у оквирима дефинисаним оснивачким актима Уједињених нација.

Наравно, овакав позив званичне власти у Србији би истог тог момента значио јасно међународно сврставање и сигурну политичку одмазду коју би доживео режим Александра Вучића. Баш због тога пре свега треба приступити националном договору и формирању широког политичког фронта одбране Србије од те и такве одмазде. Да не будем погрешно схваћен, заиста не мислим да је било који режим једнако Србија и катастрофално је било коју власт поистовећивати са државом, али онај режим који се одлучи на жртву бранећи националне интересе заслужује да има партнере у тој борби. Дакле, режим је на потезу. Господо, шта бранимо?!

 

in4s.net

Албанци у Конгресу САД: Режираним свједочењем праве нову Сребреницу

4 minutes

---

Капитол; фото: standard.rs

Морална дискредитација Србије како би била што подложнија притисцима уочи коначног пресијецања косовског чвора, права је намјера која стоји иза најављеног обраћања Комитету за спољне послове Представничког дома америчког Конгреса бивше предсједнице косовских* привремених институција Атифете Јахјаге, Васфије Краснићи Гудман, која је, како се тврди, преживјела сексуално насиље на КиМ, и Илира Битићија, брата тројице америчких држављанина убијених у Србији 1999. године.

Овако саговорници „Новости" тумаче заказано свједочење поменуте тројке пред Комитетом на чијем је челу познати албански лобиста, конгресмен Елиот Енгел.

Иако се у приштинским медијима најављује да ће они 30. априла говорити о циљаним злочинима према цивилном становништву Косова и недостатку правде, као и о захтјеву за правдом као предуслову за нормализацију односа између Приштине и Београда, некадашњи дипломата Милован Божиновић каже, за „Новости", да овај догађај може бити дио шире акције пошто се у овој години очекује решење за косовско питање:

То личи на стварање штимунга за притискање Србије преко границе подношљивог не би ли прихватила оно што јој се диктира. То што је силовање узето као тема саслушања говори да се иде на „емотивни нерв" необавјештеног свијета.

По начину како је организовано саслушање, саговорник „Новости" закључује да је то типичан лобистички, плаћени подухват, а то што је Енгел конгресмен, како каже, не значи да није плаћен.

-Оваквих акција је било и прије, али треба знати да су режирана свједочења ограниченог домета, иако увијек обухватају и предвидив одјек у штампи – наводи Божиновић, додајући да свједочења у комитетима има сваки час, на разне теме и да су врло честа она усмерена против Русије, на којима по правилу учествују Украјинци.

С обзиром на то да ће се на Капитол хилу повести разговор о силованим женама на КиМ, може се претпоставити да ће Јахјага изнети бројку коју косовски званичници користе у свакој прилици, а то је да је током сукоба сексуално насиље претрпјело 20.000 жена.

Међутим, како су „Новости" већ писале, на позив привремених институција у Приштини да се пријаве жртве силовања у рату на КиМ одазвало се њих око 800, а 137 је остварило право на мјесечну надокнаду у износу од 230 евра, јер је за толико њих процијењено да су претрпјеле сексуално насиље.

Саслушање пред Комитетом са најављеном темом и избором говорника, у режији нескривеног албанског лобисте Енгела, некадашњи амбасадор при УН Владислав Јовановић види као наставак моралне дискредитације Срба која се протеже још од Сребренице:

Ово је акција која се одвија у два крака. Она треба да помогне Албанцима да поправе свој положај у тренутку када стижу позиви Специјалног суда за злочине ОВК косовским политичарима, јер је у таквим ситуацијама најлакше подвикнути на другу страну. Други циљ је да се пред завршетак дијалога са Београдом Приштина нађе у улози жртве, упркос низу једностраних потеза које је повлачила.

Тачан број жртава сексуалног насиља на Кoсову и Метохији нису утврдиле међународне организације које су се бавиле овим питањем, па су тако експерти УН који су радили извјештај о томе написали да се прецизна бројка не зна, а податак не посједује ни Свјетска здравствена организација. Због тога није познато како су приштински званичници дошли до броја коју упорно помињу.

 

balcanicaucaso.org

The truth about Jasenovac

Osservatorio Balcani e Caucaso

7-9 minutes

---

Ivo Goldstein

Between historical revisionism and divided memories, the Jasenovac concentration camp (Croatia) keeps fostering division and debate in the communities of the region. Ivo Goldstein, a well-known Croatian historian, explains the reason for a long-standing dispute

Also this year, as has happened since 2016, two opposing ceremonies celebrated the liberation of the Jasenovac concentration camp on April 22^nd, 1945. The Jewish and Roma communities as well as the representative of the Serbian minority decided not to participate in the official celebrations, accusing Andrej Plenković's government of being ham-handed in the fight against historical revisionism. We talked about it with Ivo Goldstein, noted Croatian historian and author of a recent essay on Jasenovac (Fraktura, 2018).

The official ceremony at Jasenovac was boycotted for the fourth consecutive year. Why?

Because the government keeps making mistakes, there is no sincerity in its condemnation of those events. This is at least my opinion, I am not the one who decided to boycott the ceremony.

What kind of mistakes are we talking about? In 2016, at the time of the Orešković government, it was clear that the government sponsored historical revisionism. Has nothing changed with the Plenković government?

I cite a recent example. In mid-March, Minister of Science and Education Blaženka Divjak sent a letter to schools to invite teachers to take the students on a trip to Jasenovac – a commendable initiative, given that today only few classes visit the former extermination camp. Unfortunately, however, the letter does not mention ustashe, but only the "Jasenovac camp" and the Shoah – nothing about the Serbs or the Roma who died in the concentration camp.

Official document of the Jasenovac camp citing Jewish prisoners

Why?

Because the government only acts in response to external pressure or to comply with international obligations. Not for the culture of memory. I have no words to describe how negative this attitude is. So, Divjak's initiative is certainly a good start, but it shows all the weakness and limits of the government's action.

Why is it so difficult for the Croatian government to embrace the historical truth about Jasenovac?

The reason is political. The government thinks that the extreme right is influential and makes these concessions hoping to appease it. It's horrible. They do not realise that not only does this not pacify the extreme right, but it does not even reduce the problem. In fact, it emboldens revisionists.

What are the origins of the Jasenovac dispute?

It is a topic that has haunted Croatia for over 70 years. First of all, it should be noted that after 1945, in the first post-war period, Yugoslavia manipulated the number of war victims to obtain greater repairs at the peace table. Hence, even if Yugoslav demographers had estimated 1 million deaths and a 1.7 million population loss (also counting emigrants, the unborn, etc.), Yugoslav diplomats spoke of 1.7 million deaths in Paris. So, it is not clear how, the idea was born that 700,000 of these had died in Jasenovac. It was a lie, but in a totalitarian system, the truth is what the government says.

Has that figure stood for a long time?

Yes, at the official level we continued to talk about 700,000 deaths in Jasenovac, although a 1964 survey carried out in Belgrade registered 59,500 victims. Such data simply remained secret and the research was never published. It was made known only in the 1990s, thanks to a Bosnian Muslim institute. Yet, among historians, it was already clear in the early 1990s that there could not have been 700,000 victims, simply because that figure was inconsistent with the basin of the camp.

So, was Croatian revisionism born in response to Yugoslav exaggeration?

I think there are three main sources of Croatian revisionism on Jasenovac. On the one hand, yes, it was a reaction to the 700,000 figure. On the other hand, there was the need to create a new historiography with the new state and therefore reject everything Yugoslav. And finally, there was the desire of the most nationalist groups to rewrite history, advertising the ustasha regime as something positive for Croatia. Then, the historical trigger was the Serbian revanchism of the 1980s, when Belgrade began to rumour that "the 700,000 were all Serbs", or that "the Croats are collectively guilty for Jasenovac", or even to mention "millions" of deaths. Tuđman himself was the first to respond to Serbian hysteria with his book Bespuća povijesne zbiljnosti [The Horrors of War], published in 1989.

What was the point of view of the first Croatian president?

Tuđman tried to achieve a counterbalance and has the merit of distinguishing between ustashe and Croats, but his work ended up complicating things even more. He developed a theory according to which the real culprits would have been six Jewish kapos, in his opinion "privileged" in the camp – hard to believe, since 5 died before 1942. In short, Tuđman tried to mitigate Croatia's faults, but chose the wrong method. The ustashe cannot be defended. On the contrary, it is historically true that, towards the end of the war, the majority of Croats took part in the anti-fascist struggle. There were more Croats among the partisans than among the ustashe.

What does historiography say about the number of deaths in Jasenovac today?

The list at the Jasenovac camp reports 83,811 names, the one in the Belgrade genocide museum 84,000. In my opinion, 10-20% may still be missing, also considering that moderate Belgrade historians speak of 120,000 possible victims. In short, we will get to about 100,000 victims, I think. But the search is not over. I have proposed to the representatives of Croatia, Serbia, and Bosnia and Herzegovina to share data and do joint research, but nobody is interested.

Where do Croatian revisionists who speak of 18,000 victims get their figures? For example, Jakov Sedlar does this in his documentary "Jasenovac the truth", which was by the way awarded by the city of Zagreb.

That is bullshit. These people simply know they are lying. There are hundreds of documents from the time that mention the names of those killed in Jasenovac. Just look at them. That's what I do. They accuse me of not loving Croatia, of telling lies, but all I do is report what I see in the documents.

Is this counter-narrative based on falsehood that the Croatian government fails or is not willing to eradicate?

Yes, even the government supports the argument that "Croats cannot be war criminals". But that's not getting us anywhere.

I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

 

 

М. Булатовић: Зашто је НАТО гласао за Резолуцију 1244?

standard.rs

М. Булатовић: Зашто је НАТО гласао за Резолуцију 1244? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 19. април 2019. 11:46

Двадесет година касније, споразум Србије и Албанаца на Косову и Метохији је „хиљадама миља далеко"

НАТО агресија на СР Југославију, вријеме које је од ње протекло, као и садашње државне дилеме Србије, поред свега осталог, недвосмислено показују да постоје само два могућа пута државних одлука — борба или предаја.

У претходне готово три деценије испробана су оба пута не само у Србији, већ и у њеном непосредном окружењу. Када је Србима у бившој југословенској Републици Хрватској запријетило понављање погрома пред повампиреним усташтвом, без много дилема и уз помоћ великог броја добровољаца из Србије и Црне Горе отпочета је битка, иако је од старта била вишеструко неравноправна. Јер однос снага није био између Хрвата и Срба, већ између Срба и цијелог Запада, који се тада лажно представљао као „међународна заједница".

Тај рат је био изгубљен. Али, оне колоне прогнаних Срба који су спас и уточиште пронашли у Србији и Републици Српској биле су тужна, мада не и трагична слика. Трагедија су били Јасеновац, Чемерно, Јадовно и друга стратишта усташког режима.

У СР Босни и Херцеговини је Србима, путем мајоризације од стране Муслимана/Бошњака и Хрвата, пријетило обесправљење и, касније, уништење. Ратовали су храбро и мушки и изборили Републику Српску као међународно правно признати ентитет.

Суочена са пријетњама и самом агресијом НАТО-а, најмоћније војне силе у историји човјечанства, СР Југославија није пристала на капитулацију и окупацију. Супротставила се свим (омаленим) војним снагама и огромном већином свог слободарског народа. Рат је био завршен након 78 дана убилачког бомбардовања војним споразумом потписаним у Куманову и Резолуцијом СБ УН број 1244.

Али, зашто је НАТО, који је бахато и бездушно пријетио уништењем цијеле једне државе и убиством њеног народа, пристао на резолуцију оваквог садржаја? Зашто је пристао да се у Уједињеним нацијама, фактички, потврди тапија Србије на њену „свету земљу" — Косово и Метохију? Одговор гласи — због ефикасног војничког и храброг свенародног отпора!

На суђењу против Николе Шаиновића, тадашњег потпредсједника Савезне владе, и групе војних и полицијских генерала објелодањене су депеше које су команданти тзв. Ослободилачке војске Косова упућивали НАТО команди у Скопљу. Оне доказују да је крајем маја 1999. године ОВК изгубила способност за извршење било којег задатка. Преведено, копнене трупе НАТО-а, иако су имале ваздушну подршку незабиљежену у историји ратовања, биле су потпуно уништене. Тиме је агресија НАТО-а изашла из планиране и њен наставак је био војнички бесмислен и немогућ.

Узгред, чак је тај и такав суд у пресуди Николи Шаиновићу установио да је „ланац команде" постојао и био очуван током читаве агресије, што обесмишљава полазну тврдњу да је у питању био „удружени злочиначки подухват". СР Југославија се против тероризма борила на начин као што би радила свака друга уређена држава.

Посебно важан дио исте пресуде је констатација да су колоне цивилних албанских избјеглица настале као посљедица бомбардовања. НАТО је тврдио да су оне биле узрок интервенције. Коначно, Хашки трибунал је пресудио да су појединачни злочини против албанских цивила (којих је, на нашу срамоту, било) учињени „изван мјеста и времена" одговорности оптуженог Николе Шаиновића. Стога, његова и одговорност осталих оптужених је пресуђена због некажњавања злочинаца, што доказује да их они нису ни извршили, нити подстицали. Упркос свему, Никола Шаиновић је провео 12 година у хашким казаматима.

Након пропасти војне агресије она је промјенила облик, али није престала. Петооктобарски пуч 2000. године је био таква прекретница. Али, ни овдје нису били постигнути пажње вриједни резултати у односу на отимање Косова и Метохије. Судећи по дипломатским депешама које је објавио „Викиликс", ни са новом (инсталираном) гарнитуром на власти није добијено признање државне самосталности тзв. државе Косово.

Не зато што су се Горан Свилановић, Борис Тадић, Вук Јеремић томе противили, већ што су били свјесни да би такав чин био њихово политичко самоубиство. Стога су од својих западних ментора тражили да их не присиљавају да својом вољом потпишу такво признање, него да Србији Косово буде отето, а да они „прихвате реалност" и повинују се таквој сили. Очигледно, ни ова предаја није могла бити доведена до краја.

Двадесет година касније, споразум Србије и Албанаца на Косову и Метохији је „хиљадама миља далеко". Тако да суштински и не постоје два пута — пут борбе и пут предаје. Србија има само један једини пут. Пут борбе непрестане. Срећом, у овим временима она не мора да буде оружана, већ дипломатска са јасним изгледима да буде успјешна.

Извор Спутњик, 18. април 2019.

 

in4s.net

Паровић: Шта је са Војском Србије?!

6-7 minutes

---

Мирослав Паровић

Пише: Мирослав Паровић

Српска народњачка конзервативна мисао је дуго времена своје упориште имала у косовском завету, Српској православној цркви и војсци (која је обележавала ратничку традицију). После петог октобра двехиљадите године све три стубне тачке српског традиционализма су снажно нападнуте, а удари трају и данас.

Актуелни Начелник генералштаба Генерал-потпуковник Милан Мојсиловић

Нажалост, али чини ми се како је под тим ударима највише страдала управо Војска Србије јер је као институција којој се веома веровало сведена на доста безличну и у друштвено политичком смислу институцију са утицајем на нивоу невладиних организација. Томе је наравно допринело систематско двадесетогодишње урушавање које је започето изручивањем Хагу команадног кадра који је изнео рат. Потом се наставило кроз склањање са позиција и пензионисање средњег нивоа официрског кадра који је у рату учествовао. У сврху рушења војничке части Србије било је и претапање оружја које се вршило у смедеревској железари која је тада била америчка компанија. Тамо су безмало езотерички и ритуално вршена жртвовања тенкова и хаубица који су онако јако одолевали НАТО ударима и тиме пркосно доказали да та највећа војна сила у историји човечанства није успела да војним средствима порази нашу државу. Јак ударац симболу војске нанела је и безочна негативна кампања после погибије војника на Топчидеру, а што је искоришћено за укидање редовног војног рока и тзв. професонализацију војске чиме је она после дуже од једног века престала да буде народна, а што је у симболичком смислу очито и био циљ.

 

Генерал-потпуковник Милосав Симовић

Дакле, после свих ових радњи дошли смо до ситуације у којој данас о Војсци Србије мало ко размишља као о фактору преко кога би се на било који начин могло утицати на друштвена и политичка кретања у земљи. Одавно нисам чуо да је било ко, чак ни у чаршијским причама рекао да очекује да ће рецимо војни врх спречити потписивање некаквог лошег споразума око Косова и Метохије. А и како би се могло очекивати када у том истом војном врху седе генерали који су у претходних двадесет година филтрирани по вољи и жељи НАТО и оне злогласне канцеларије коју та војна алијанса има у нашој држави. На прсте једне руке се могу набројати они генерали који имају углед међу војском, а тек неколицина од њих има неки углед у народу. Можда боље речено тек за неколико официра људи уопште знају да постоје што је опет први пут у историји Срба ситуација у којој је војни врх анониман, безличан и одвојен од народа.

Волео бих да неко уради тест и у војсци и међу народом и да се објави који проценат војника и официра зна биографију Начелника генералштаба, генерал-потпуковника Милана Мојсиловића и по чему је тај човек познат у широј јавности сем по томе што је дуго година провео при мисији НАТО пакта, а пре тога у разним камповима и едукативним центрима ове војне алијансе. Са друге стране, генерал-потпуковник Милосав Симовић командант Копнене војске је неко у чијој биографији постоји прегршт детаља који су га апсолутно квалификовали за место Начелника генералштаба који би војсци вратио компоненту народне. Поред неприкосновене ратне и војничке каријере овај официр је познат по јавним изразито патриотским ставовима, као и бројним споменицима попут оног у Врању на којем је уписано преко пет хиљада имена жртава рата укључивши и оног последњег са НАТО пактом.

Такође, генерал-потпуковник Симовић је у Нишу основао Музеј копнене војске који је по много чему надмашио Војни музеј у Београду. На све то, шира јавност је овог официра посебно заволела када је на телевизији и на друштвеним мрежама у милионским прегледима могла да види његово извођење чувене комитске песме „Планино моја планино", што је прави раритет имајући у виду дугу комунистичку тарадицију официрског кадра у Србији која је као што већ рекох настављена НАТО стандардима и онда ту никада није било места за враћање традиционалним српским војничким вредностима и традицијама попут оне комитске и четничке.

Генерал Мирослав Талијан

Један други високи официр Војске Србије, бригадни генерал Мирослав Талијан такође има велики углед у војсци и у народу. Тренутно је овај официр на месту командата Специјалне бригаде Војске Србије у оквиру које су састављане мање више све од раније познате специјалне јединице војске. Пре тога је дуго година био Начелник војне академије и један од заслужних што је ова институција очувала свој углед и реноме, али и за то што је на неки начин поново популарисана преко једне доста успешне телевизијске серије што је можда био најуспешнији пропагандни пројекат Војске Србије у последњих тридесет година.

Разлог због којег сам навео кратке биографије три генерала Војске Србије је да укажем на један по мом мишљењу поново смишљени акт диверзије. Наиме, пре десетак дана је извршена једна чудна и по многима спорна реорганизација унутар војске и сада се Специјална бригада више не налази у оквиру Копнене војске већ је издвојена и стављена директно под Начелника генералштаба и Министарство одбране. На овај начин су војни специјалци доведени под команду политике односно онога што се у НВО терминологији зове цивилном контролом војске, а два најугледнија официра Симовић и Талијан су значајно ослабљени први тиме што више нема под командом најелитнији део копнене војске, а други тако што је примењена стара техника смене „шутом у вис".

За мене је ово доказ да се и даље наставља процес урушавања остатака војничког поноса Србије и онда никога не треба да чуди то што када читав војни врх пре неколико дана изађе и саопшти како неће дозволити државни удар та вест не доживи чак ни да буде озбиљно коментарисана.

Објављено у Недељнику Афера.

 

20 GODINA OD POGIBIJE MILICE RAKIĆ

blic.rs

20 GODINA OD POGIBIJE MILICE RAKIĆ Smrt devojčice na noši je simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija

3-4 minutes

---

Na današnji dan za vreme dejstva NTO avijacije 1999, u beogradskom naselju Batajnica, poginula je trogodišnja devojčica Milica Rakić. Ona je nastradala od gelera eksplodiranog projektila nešto pre 10 sati uveče.

Miličina smrt, devojčice na noši, postala je simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije.

U Tašmajdanskom parku nalazi se spomenik posvećen deci poginuloj u NATO bombardovanju na kome se nalazi skulptura Milice Rakić.

Srpska pravoslavna crka pokrenula je inicijativu da se mala Milica kanonizuje. U manastiru Tvrdoš kod Trebinja oslikana je freska sa njenim likom.

Pređite na video za  s

Pređite na video

Proverite cenu usluge

 

U napadu na Batajnicu ranjeno je pet osoba. Osim područja Batajnice, NATO avijacija je gađala i brdo Straževica u beogradskoj opštini Rakovica.

U toku noći, meta napada ponovo je bila holding kompanija "Krušik" u Valjevu, na koju je palo pet razornih projektila. Potpuno je uništena jedna proizvodna hala, oštećena je i fabrička zdravstvena stanica. Znatno oštećenje pretrpelo je stambeno naselje "Kolubara 2".

Napad na Novi Sad trajao je oko sat vremena. Ponovo je granatirana Rafinerija nafte. Snažnim dejstvom PVO sprečena su veća razaranja grada.

Četiri projektila pogodila su aerodrom "Ponikve" u blizini Užica.

U Prištini je rano ujutru, prvi put posle četiri dana, dat signal za prestanak opasnosti od vazdušnih udara.