Претражи овај блог

петак, 14. јун 2019.

Mitropolit Amfilohije Nećemo dozvoliti otimanje hramova

MITROPOLIT AMFILOHIJE PORUČIO DRŽAVNOM VRHU

Mitropolit Amfilohije Nećemo dozvoliti otimanje hramova

 

Crkva nije ni političa ni nacionalna, a sada vlast predlaže zakon koji ne štiti vjeroispovijest i vjeru ljudi, nego ugrožava samo biće crkve i najavljuje otimanje svega što je sagradila, ukazao je mitropolit Amfilohije

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije rekao je da Crkva odbranom svoje imovine brani pravo i pravdu. On je kazao da ne može da shvati šta se dešava povodom predloga zakona o slobodi vjeroispovijesti jer jedino što je vaskrsavano i obnavljano u posljednjih 30 godina jeste upravo Crkva.

Mitropolit Amfilohije je za „Novi TV" kazao da crnogorski političari, tačnije većina njih, znaju samo da dijele i da svoju politiku temelje na diobama.

– Oni i ne znaju šta je Trojičindan i na šta priziva. To je politikanstvo, te njihove poruke, žele da podrede sve svojoj politici i svojoj viziji. Većina naših političara i ne vjeruje u ljubav vječnu, u Boga ljubavi, u neku dublju dimenziju ljudskog življenja i postojanjaa. Kako da to i shvate kada samo vide stvari kroz ono što znaju i čemu su podređeni. Onda svaki gest Crkve tumače na politički način, a Crkva nije od juče, Trojičindan nije od juče, nego sabira ljude 2.000 godina – istakao je mitropolit Amfilohije.

On je rekao da je sabor na Trojičindan u Podgorici poziv na prevazilaženje mržnje i diobe i mjerenja svijeta u skladu sa svojom politikom.

– Svoditi Crkvu koja postoji 2.000 godina na neku politiku, to pokazuje veliko neznanje. Da bi opravdali svoju politiku, napadaju Mitropoliju crnogorsko-primorsku da ona organizuje politički skup – ukazao je mitropolit crnogorsko-primorski.

Kako je naglasio, i sadašnje naše diobe su tragične.

– Rušenje hrama na Lovćenu je rak-rana na biću Crne Gore. Tražio sam još 2013. godine da se tamo vrati crkva i da se Njegoš, koji je utmničen, vrati, te da se ta rak-rana zamiri i riješe te dubinske diobe, jedine takve vrste u Evropi. Oni samo nastavljaju tu priču i Mitropoliju i mene optužuju da devastiramo kulturna blaga Crne Gore. To, izgleda, radimo tako što od štala ponovo pravimo hramove, što onamo gdje je decenijama bila pustoš, gdje je svraćana stoka, pravimo opet hramove. Sjećam se na Beškoj, na Skadarskom jezeru, obnovljene su drevne svetinje, koliko smo mogli i koliko smo znali. Hram u Podgorici je nešto najčudesnije što je u gradu sagrađeno od kada postoji. Ovo nije politika, već je to briga o sudbini naroda, o neprolaznosti ljudskog dostojanstva – kazao je mitropolit Amfilohije.

On je istakao da Crkva nije ni političa ni nacionalna, a sada vlast predlaže zakon koji ne štiti vjeroispovijest i vjeru ljudi, nego ugrožava samo biće Crkve i najavljuje otimanje svega što je sagradila.

– Kome da to da jedna sekularna država koja ne radi na dobru i na vjeri, nego gradi na titoizmu i marksizmu, na onome što je takva ideologija stvarala, a koja je u suštini bratoubilačka – naglasio je mitropolit crnogorsko-primorski.

Kako je dodao, danas je u Crnoj Gori sve razoreno, opljačkano i uništeno, sve je privatizovano, i radi se na otimanju tuđega – ne samo crkvenoga, a tu nema mnogo razuma.

Osvrćući se na moguće ocjene Venecijanske komisije povodom predloga zakona o slobodi vjeroispovijesti, on je rekao da se nada, sudeći po reakcijama koje dopiru do njega i na osnovu međunarodnog naučnog skupa sa predstavnicima najuglednijih pravnika u Evropi, da će biti donijet konkretan stav.

– Začuđeni su bili i onim nacrtom odranije, a koliko će tek biti začuđeni ovim nacrtom gorim od prvog. Ovo je, inače, jedini zakon koji se donosi bez učešća onoga na koga se odnosi– ne znamo ni ko to piše ni kako – kazao je mitropolit Amfilohije.

Kako je istakao, ateistička vlast oduzima crkvenu imovinu, a postavlja se pitanje kome da je da i šta vlast može da napravi od ostroškog manastira.

– Gdje je to bilo da ateisti stavraju crkve – upitao je mitropolit Amfilohije.

M.V.

Budućnost se ne može zasnivati na mržnji i strahu
Mitropolit Amfilohije je zapanjen stavom predsjednika države Mila Đukanovića da SPC radi na stvaranju „Velike Srbije".

– Na moj predlog, Crkva je osnovala buenosajresku eparhiju, to je eparhija u Latinskoj Americi. Znači li to da Crkva širi velikosrpske ideologije u Latinskoj Americi? Pa i u Americi i Engleskoj imamo eparhije i hramove. Crkva je po svojoj prirodi vaseljenska, univerzalna, ona ne smije da podlegne nikavoj politici, partijskoj, prolaznoj – istako je mitropolit Amfilohije.

On je osijenio da se u Crnoj Gori budućnost zasniva na strahu.

– Zar nam je malo straha bilo od 1945.godine? Ne može se na strahu i na mržnji, na interesu bilo kojem, graditi budućnost ni svoga djeteta i familije, a kamoli jedne države i naroda – poručio je mitropolit Amfilohije.

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Politika&clanak=700439&datum=2019-06-14

четвртак, 13. јун 2019.

Чега се морамо сјетити кад нам са Запада кажу да раде нешто „ради нашег добра“

rs.sputniknews.com

Чега се морамо сјетити кад нам са Запада кажу да раде нешто „ради нашег добра"

Sputnik

5-6 minutes


Колумнисти

Момир Булатовић

19:30 13.06.2019(освежено 20:56 13.06.2019) Преузмите краћи линк

0 380

Обиљежили смо и ову, двадесету годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију. Протекло је 78 дана болних, али и поносних сјећања. Није било лако поновно проживљавање тако тешких успомена, као што је било неподношљиво живјети у ужасу њихових непосредних дешавања.

Двадесет година је лијепо парче времена. У животу појединца је довољно да се остваре (или сруше) неки планови, а у постојању државне заједнице оно означава могућу смјену генерација и ново трасирање будућности.

Под насловом „Србија памти" редакција Спутњика на српском језику уложила је напоре да од заборава отргне бројне епизоде из времена НАТО агресије, времена када је једна мала и мирољубива земља била бездушно убијана, разарана и трована. И то под чудовишно болним називом — „Милосрдни анђео".

Било је дивно посматрати те младе људе који у времену ових злочиначких дешавања нису били у прилици да схвате сав њихов ужас и посљедице, како успијевају да сликом и ријечима дочарају те зле ратне прилике. Заслужили су, стога, сваку похвалу и могу да буду задовољни јер нису одрадили само обичан новинарски задатак.

© Sputnik .

Истине ради, нису они били једини. У данима ових поносних и тешких сјећања били смо у прилици да погледамо игране и играно-документарне филмове и чујемо живу ријеч непосредних учесника у борбеним дејствима. Бројни су медији дали допринос незабораву на ток и посљедице злочина који је над нама извршио НАТО.

Имали смо тако прилике да поново чујемо ријечи бораца који су бранили нашу државу, њихових ратних команданата, али и успомене обичних људи који су били свака врста „колатералне штете" милосрдних убица.

Ако би се занемариле слике које и дан-данас изазивају сузе, основна црта свих ових казивања је унутрашњи мир који саговорници испољавају.

Чак и када причају о смрти својих сабораца, преживљавању сопствених рањавања или рушењима свега око њих, они то говоре са задивљујућим миром. Јер, као да је у питању била нека врста судбине. Десило се нешто што сами нису жељели, али су били наредни да се злу супротставе свим својим снагама.

Чак и када је непријатељ био вишеструко бројнији и моћнији, а сâм отпор изгледао бесмислен.

Чак и када су њихови поступци касније бивали омаловажавани, а они сами трпјели незаслужене увреде и понижења.

Чак и када им држава, за чију су слободу ризиковали своје животе и здравље, није пружила тражену помоћ у лијечењу или свакодневном животу, каквих је случајева (на нашу општу срамоту) било и превише свих ових година. 

Што се тиче наших „пријатеља" са Запада, оних који су нас „пријатељски" и милосрдно убијали, ни након двије деценије нема ништа ново. Још нисмо дочекали право извињење због злочина који су починили, јер са њихове стране и даље не постоји признање о сопственој грешци и кривици.

Надамо се да ће нека нова генерација њихових политичара смоћи памети да учини тај нужни искорак и омогући почетак трајнијег помирења. До тада нам остаје важан наук, а то је да не вјерујемо ниједној њиховој намјери, ма у какве обланде биле увијене. Када Берлин, Париз или Лондон причају о стварима које се предузимају „ради нашег добра", ваља се присјетити звука сирена које означавају опасност од напада из ваздуха.

Званични Београд је обиљежавању ове годишњице посветио пуну пажњу. Чини се да је актуелни државни врх, без обзира не реторику коју налаже политичка реалност, у пуној мјери постао свјестан свих наука које нам је донијела НАТО агресија. Симболички, то је на најбољи начин исказано на војној паради, заједничким ешалоном ветерана и кадета Војске Србије. Тиме је и формално затворен дио наше мрачне непосредне историје, настале послије државног пуча из октобра 2000. године, чије су прве, а крајње непотребне жртве, били најистакнутији војни команданти Војске Југославије, док је читав ланац њихових сарадника био деградиран и експресно пензионисан.

С друге стране, официјелна Подгорица се правила као да се ништа није десило и тиме поново дала за право једном млађаном невладином активисти, који је у Женеви своју Црну Гору представио као државу која је бомбардовала саму себе. Алудирао је на одлуку власти да Монтенегро учлани у НАТО, не питајући свој народ за мишљење, јер су знали да је оно супротно налогу који су морали да остваре.

Бројни докази иду у прилог тврдњама да тада започета НАТО агресија траје до данашњих дана. Истина (и на срећу), попримила је мирољубивију форму, али јој је суштина остала убитачна по националне и државне интересе нашег народа. Стога, у тешкој и свакодневној борби за национални опстанак и јединство државне територије обиљежавање догађаја из прошлости, као и њихово пуно и истинито тумачење, имају посебну вриједност.

Ране од НАТО агресије су дубоке, живе и болне. Ријечи и записе оних који о свему свједоче из прве руке ваља стога слушати са посебном пажњом. И научити из њих све што је неопходно за народни опстанак и развој.

Вријеме лети. Ускоро ћемо обиљежити четврт вијека од НАТО агресије.

 

Смајловић: Косово тријумф који се осветио Америци

iskra.co

Смајловић: Косово тријумф који се осветио Америци

5-6 minutes


13.06.2019. - 13:49

У Приштини, на тргу Мајке Терезе јуче је свечано обележано 20 година од уласка НАТО снага у јужну српску покрајину. Церемонији су присуствовали некадашњи председник Америке Бил Клинтон, државна секретарка у време његовог мандата Мадлен Олбрајт, пензионисани генерал НАТО-а Весли Кларк, из актуелне америчке администрације, заменик помоћника државног секретара. Колумнисткиња Љиљана Смајловић каже за РТС да су косовски лидери церемонијом у Приштини хтели да пошаљу поруку да су миљеници најмоћније земље на свету.

Љиљана Смајловић је гостујући у Дневнику РТС-а рекла да су приштински лидери стално подвлачили да је годишњица велики успех САД.

„На неки начин то им и није лоша порука, јер се западу на Косову свиђа чињеница да се Косово сматра успехом, као што сада видимо да Јункер говори о Северној Македонији. То је једини спољнополитички тријумф ове одлазеће генерације европских политичара. Тако је и за Американце Косово успех, без обзира на то што је долазак гостију из Америке прилично скроман", навела је Смајловићева.

Према њеним речима, у једном од текстова о годишњици у Гардијану је један анонимни западни дипломата рекао да је то „врло важна земља од 1.800.000 умерених муслимана".

„То је тај неуравнотежени приступ о коме говоримо. То је било и око Босне. Албанцима се узима за плус то што нису у Ал Каиди, а нама се узима за минус што смо остали пријатељи са земљом са којом смо пријатељи неколико стотина година, што нисмо увели санкције Русији. Ми смо стално сумњиви, и узеће нам се за зло већ и то што имамо пријатеље у свету", истакла је Смајловићева.

„Нико неће да буде филантроп преко Клинтона"

Љиљана Смајловић сматра да Весли Кларк хоће да буде запамћен као човек који је овај део света за НАТО спасио, односо отео Русима и довео овде НАТО.

„Он неће да буде бал вампира. Па тај Клинтон се појављује у Америци за мале цене, а некад сте морали да издвојите милионе долара да вам дође Клинтон. Сада то више није тако. Нико више неће да буде филантроп преко Клинтона. Нисмо ми ирелевантни. Значи Кларк покушава да каже да то што су урадили то је опстало", казала је Смајловићева.

На питање како коментарише долазак заменика помоћника државног секретара САД, Смајловићева је истакла да је изненађена да је то било на тако ниском нивоу.

„Американци стварно воле да памте то као неки тренутак свог тријумфа. Њима се на неки начин тај тријумф осветио. Они су после рата на Косову помислили: 'Аха, не поставља се више питање легалитета, ми сад можемо да делујемо без дозволе УН и ми можемо да идемо да нападнемо Авганистан, Ирак. Они су отишли у неке ратне авантуре које су се показале као катастрофалне. Ово доста је низак ниво присуства", додала је Смајловићева.

Приштина, каже, има подршку Америке, јер Американци њих никада не могу да се одрекну.

Према њеним речима, Американци су искористили тај изговор да сруше принцип да НАТО не сме да делује ван својих граница и да се нигде не сме интервенисати без СБ УН.

„Они су та два табуа срушили 1999. Они не могу тога да се одрекну. Клинтон јуче инсистира да је било легитимно то што су урадили. Они знају да је то било незаконито. Јасно је зато што су тамо Олбрајт, Клинтон и Кларк, они не значе ништа у Америци. Садашња администрација на њих гледа са неком врстом презира. Политика се променила, али не могу они да се одрекну и да кажу погрешили смо, то не раде велике силе", навела је Смајловићева.

Љиљана Смајловић је истакла да је само неколико недеља после „чарки са Аном Брнабић, где су се правили да им је расизам рећи да су изашли из шуме и положили оружје" Албанци славе тренутак када су „изашли из шуме".

„И још им Бил Клинтон каже: 'Ево, само је 20 година откако сте положили оружје и ставили кравате. То ми је била забавна иронија", додала је Смајловићева.

Састанак у Паризу: Не може се одступити од укидања такси

О предстојећем састанку у Паризу, Смајловићева каже да је најважнији податак сукоб између Макрона и Меркелове и сукоб у ЕУ.

„Видели сте да јуче косовски Албанци највише причају о томе како је нефер према Албанији, а и Северна Македонија обично неће добити почетак преговора. Ако некоме није циљ да вас прими, онда је њему циљ да пошаље макар неки сигнал да жели једног дана да вас прими, па сам ја склона да верујем да ће некаквог састанка, ипак, бити", казала је Смајловићева.

Љиљана Смајловић додаје да ако се састанак у Паризу организује, онда не може да замисли да Вучић неће доћи.

„Ако успеју Меркел и Макрон да се договоре око неког геста, или ако им је овај обећао да ће да обећа укидање такси, ја мислим да ми не можемо да идемо испод тога, ми од тога не можемо да одступимо", нагласила је Смајловићева.

Сматра да Албнаци желе две ствари – безвизни режим и столица у УН.

„Њима је стало до те столице до које могу само до преговора са нама. Њима су важни њихови избори и њихова борба за власт. Погледајте тај Харадинај, он је успео да успостави неку премоћ над Тачијем само тако што је уводио те таксе и оштро говорио против српске стране", закључила је Смајловићева.

 

среда, 12. јун 2019.

Pupovac: Živim u zemlji mržnje i nasilja

balkans.aljazeera.net

Pupovac: Živim u zemlji mržnje i nasilja

6-8 minutes


Na početku sjednice Hrvatskog sabora u srijedu predsjednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Milorad Pupovac iskoristio je priliku da skrene pozornost na posljednje slučajeve nasilja nad pripadnicima srpske nacionalnosti, istaknuvši da živi u "zemlji mržnje i nasilja".

Posljednji takav napad dogodio se prije nekoliko dana u Supetru na Braču nakon nogometnog turnira Torcida kup u blizini prostorija Torcide Brač na skupinu sezonskih radnika, među kojima su bila dva hrvatska građanina srpske nacionalnosti.

"Ne živim ni s trunkom mržnje, ali živim u zemlji mržnje i nasilja, motiviranog etničkom mržnjom i etničkim nasiljem", rekao je Pupovac, kako prenosi Tanjug od portala Index.hr.

Pupovac je govorio o mržnji i nasilju prisjetivši se 1995., kada je dan nakon vojno-redarstvene akcije "Bljesak" sam prvi put otišao u Jasenovac.

"Sve što sam završio od škola završio sam u Hrvatskoj i ni u jednoj od tih škola, osnovne, srednje škole, fakulteta, postdiplomskog i doktorskog studija, nije me nitko učio da ikoga mrzim, nisam čuo nijednu lekciju ili poduku od ijednoga nastavnika u kojem bi bilo koja etnička grupa ili vjerska grupa trebala biti predmet mržnje i nijedanput nitko nije došao i kazao 'Svake godine ćete od sada odlaziti u Jasenovac da vidite kakav se zločin tamo dogodio'", rekao je Pupovac.

Pupovac: Ako je Stanimirović ratni zločinac, i ja sam

Osvrnuo se i na slučaj nastavnika iz jedne osnovne škole u Zagrebu koji je dobio opomenu pred otkaz zbog napisa na Facebooku o posjetu Vukovaru i kritika koje je nastavnik iznio, o čemu bi se, tvrdi, svi trebali zamisliti.

"A što je to što slušaju svi osmaši kad odlaze u Vukovar svake godine kao obavezno? Slušaju da jedan od zastupnika koji sjedi u ovom Saboru i kojega nikad nitko nije osudio i nijedna institucija nije pokrenula nijedan kazneni postupak, da je Vojislav Stanimirović (SDSS) ratni zločinac. Ako je on, onda sam i i ja. Ja sam ratni zločinac koji se bori protiv mržnje i protiv rata već 30 godina i borit ću se i bit ću u klubu takvih zločinaca", rekao je Pupovac, kako prenosi Hina.

Drži kako nije čudno da mladi, "obezglavljeni porukama mržnje", posežu za nasiljem, ali da nisu krivi oni nego "oni što na mjestu predsjednika Republike ne čuju da se viče 'Ubij Srbina!' i oni koji kažu da je pjevanje 'Za dom spremni' stanovitog pjevača domoljublje".

Na njegovo izlaganje reagirao je zastupnik HRAST-a Hrvoje Zekanović, uzvrativši da je Stanimirović govorio u okupiranom Vukovaru na dan pada grada i vukovarske bolnice 1991., kada je rekao da je pao "posljednji ustaški bastion u Vukovaru".

Optužio je Pupovca da relativizira Domovinski rat i da ga ne priznaje jer nikad nije izgovorio riječi "Domovinski rat".

"I to je naš Milorad zaboravio. Oči su mu pune suza kad govori o Jasenovcu, a kada govori o Vukovaru i o relativiziranju zločina, onda se usudi ovdje u Saboru relativizirati Domovinski rat. Gospodin Milorad Pupovac nikada u svom životu nije izgovorio te dvije riječi, Domovinski rat. Ne usudi se jer ga ne priznaje", rekao je Zekanović.

Zekanović: Svi bruje o jednom incidentu i zanemaruju njih 1.624

Dodao je i da je Stanimirović rekao da je bio "okupacijski gradonačelnik grada Vukovara".

Zekanović je također osudio incident na Braču, ali i spomenuo 1.624 kaznena djela protiv života i tijela u prošloj godini. 

"Cijela Hrvatska bruji o jednom incidentu zato što su u njemu sudjelovala dva Srbina i tri Hrvata. Svi bruje o tome, a ove ostale zanemarujemo, ovih 1.624", rekao je.

Smatra i da se pokušava sotonizirati navijačka supkultura, navijači koji su 1990. "rekli glasno i jasno na Maksimiru ovdje u Zagrebu 'ne Jugoslaviji', 'ne Velikoj Srbiji' i 'ne Arkanu'", misleći na povezivanje pripadnika navijačke skupine Torcida s incidentom na Braču.

"Jesu li krivi zato što svake godine obilježavaju heroja Blagu Zadru? Jesu li krivi zbog toga što su otišli u Vukovar i rekli 'ne' rađanju novočetničkog pokreta u tom gradu? Jesu li krivi zato što obilježavaju pad Vukovara? Jesu li krivi zato što jedini u Hrvatskoj pjevaju domoljubne pjesme?", upitao je Zekanović.

"Nitko ne govori o ostalom nasilju, ali ćemo govoriti o jednom slomljenom nosu tisuću godina. Dosta je Milorada Pupovca i njegovog načina iznošenja jedne loše politike ovdje u Saboru. Hrvatska nije zemlja mržnje", kazao je Zekanović.

Saborski zastupnici iskoristili su u srijedu slobodno iznošenje stajališta kao bi osudili napad na sezonske radnike u Supetru, ali i upozorili na slične slučajeve nasilja i mržnje prema pripadnicima nacionalnih manjina.

Ostojić: Osuda 'jednaka kvaliteti dvoslojnog WC papira'

Napad na skupinu sezonaca u Supetru dokaz je da "oni koji bi trebali raditi svoj posao to ne rade", ustvrdio je Ranko Ostojić iz Socijaldemokratske partije.

"Žalosno je da djevojka iz Varaždina mora od batina braniti svoje kolege, prijatelje, ali treba ih nazvati vrlo jednostavno žrtvama. Vatrogasac Tomo isto tako postaje simbol one velike većine u Hrvatskoj, tihih ljudi koji su spremni obraniti druge od nasilja", kazao je Ostojić, upozorivši da je, ne krene li država u obračun s nasilnicima, samo pitanje dana kad će se dogoditi da neki iz sabornice ili njihova djeca budu isto tako žrtve.

No, kad se čuje osuda tog događaja premijera od Andreja Plenkovića ili ministara unutarnjih poslova i pravosuđa, ta je osuda "jednaka kvaliteti dvoslojnog WC papira", rekao je Ostojić i poručio kako se u vezi s osudom nasilja trebaju ugledati u gradonačelnicu Supetra.

HDZ-ov Branko Bačić kazao je da najoštrije osuđuju huliganstvo koje se događa na hrvatskim ulicama, a usmjereno je protiv određenog broja članova srpske nacionalne manjine te zahtijevaju od državnih institucija da procesuiraju i primjereno kazne počinitelje.

"No, moramo se zapitati doprinosimo li mi ovdje u Hrvatskom saboru svojim govorom, koji često predstavlja verbalno nasilje, da se verbalno nasilje iz Sabora prenosi na hrvatske ulice i postaje fizičko nasilje, u kojemu trpi dio određenih članova hrvatskoga društva, posebno pripadnici srpske zajednice u Hrvatskoj", rekao je Bačić, apelirajući na zastupnike da svojim nastupima pridonesu smirivanju napetosti u Hrvatskoj.

Izvor: Agencije

 

уторак, 11. јун 2019.

Небојша Малић: Куманово је победа, а не пораз

standard.rs

Небојша Малић: Куманово је победа, а не пораз - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

3-4 minutes


понедељак 10. јун 2019. 16:58

Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила", односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију. Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено" и да треба што пре „признати реалност" и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б). Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве годину 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа" која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово." Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли" (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису. Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, јер нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени", преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија". Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе – на овај или онај начин – да би мучење престало. И то није нимало случајно. Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.

Аутор Небојша Малић

Извор Сиви соко, 09. јун 2019.

 

понедељак, 10. јун 2019.

Час Европе

pecat.co.rs

Час Европе - Печат - Лист слободне Србије

Никола Врзић

9-11 minutes


Ако је Америка заиста незаинтересована за наш случај као што за „Дојче веле" тврди амбасадор Кристофер Хил, а Европској унији на памет не пада да утиче на спровођење споразума чији је једини гарант, значи ли то да је баш сада прави тренутак да прихватимо понуду Русије коју нам је донео председник њене Државне думе Вјачеслав Володин?

Као да мери време заблуда од којих не одустајемо са задивљујућом (и донекле збуњујућом) упорношћу, календар на сајту Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије не престаје да одбројава. Ако се не догоди неко чудо, а чуда се не догађају, тај календар показује да се овог петка навршава 2.235. дан откако су приштинске власти, Првим бриселским споразумом, преузеле обавезу коју нису испуниле, да формирају Заједницу српских општина на територији коју делимично контролишу па је зато називају државом.
Ево и једне прогнозе у коју не треба посумњати: у суботу, 8. јуна, освануће и 2.236. дан како нам се догађа то исто. А Европска унија, искључиви гарант овог споразума који би представљао савршен пример мртвог слова на папиру само да је, ех, и Београд поступио онако како је поступила Приштина, за све то време успешно се прави мртва.

ТАЧИЈЕВО ПРИЗНАЊЕ При чему је ово прављење мртвом, које представља званичну ЕУ политику у односу на њене обавезе према Београду, она сад успела, а није то лако, да уздигне на још виши ниво. Учинила је то тако што није нашла за сходно да примети, а јасно је да је приметила, да је председник самозваног Косова Хашим Тачи напокон признао оно што сви знамо, или макар слутимо, ево, већ споменутих две хиљаде и неколико стотина дана приде.
Разуме се, то што смо знали или само слутили никако не може да умањи значај Тачијевог признања да му (им) на памет не пада да формирају Заједницу српских општина јер би то значило „формирање Републике српске на Косову": „Тачно је да сам се раније сагласио са формирањем Заједнице српских општина, али околности су се промениле и не можемо то да дозволимо у замену за визну либерализацију."
Па је и још једном, за случај да је ико помислио да му се ово само омакло, приликом састанка с дипломатским представницима Немачке и Француске, пренела је агенција „Бета", „поновио да Косово неће прихватити друге критеријуме за либерализацију виза, 'посебно у облику (укидања) тарифа или (формирања) асоцијације (српских општина)'".
Из ових Тачијевих речи, пропраћених потпуним ћутањем Европске уније, може се, и мора се, извући неколико важних закључака.
Под један, да је Први бриселски споразум, ако споразум подразумева да га се све стране придржавају, а не само једна, дефинитивно упокојен. С тим што је српска страна већ (несмотрено?) испунила све своје обавезе, утолико горе по нас, и сад не може назад све и да хоће.
Под два, да се обећањима Приштине, укључујући и написмено преузете обавезе, не сме веровати ни реч. Штавише, што су преузете обавезе веће и озбиљније, то им се мање може веровати, такви су наиме то људи. Не може се довољно ни нагласити коликог би значаја ово сазнање морало да има за даљи наставак дијалога и све будуће, евентуалне, споразуме. Њих ће после овога, у оваквим оквирима, моћи да склопи само особа толико неодговорна да би морала да јој буде одузета сва пословна способност.
Под три, скрећемо сад пажњу на поновљену Тачијеву опаску да се потписа на Првом бриселском споразуму неће држати чак ни по цену визне либерализације с Европском унијом, ово је истовремено и порука да ЕУ нема ни средстава ни начина да га одговори од онога што је наумио, сам или зато што му је неко тако рекао, свеједно.
И под четири, споменуто ћутање Европске уније. Која је у ових 2.235 дана, а сада поготово, демонстрирала да не може или неће, дође нам на исто, да натера Приштину да поступи у складу с бриселским договором иако је сама гарант његовог спровођења. Да упростимо, јер је заиста толико просто, и не љутимо се него само прихватамо реалност и констатујемо чињеницу: гаранција Европске уније није вредна ни папира на коме је записана, а камоли будућности државе и народа. Не сме јој се веровати ни реч, јер је на делу показала да до сопствене речи ни сама не држи. Па да видимо ко је у стању да свој потпис, после свега овога, стави на било какав споразум чији би ЕУ била гарант.
Узгред буди речено, прилично је несхватљиво, сада још више него раније, што Београд, као услов за наставак дијалога с Приштином, поставља само укидање таксе од сто одсто на робу из Србије и Босне и Херцеговине, уместо да главни предуслов за разговор о некаквом Другом бриселском споразуму буде испуњавање онога што је договорено у првом споразуму. Зар има редоследа потеза који би био нормалнији од тога?

ТВРДЊА КРИСТОФЕРА ХИЛА Елем, имајући у виду овај раскош исказане импотенције и/или превртљивости Европске уније, готово да се ироничним, иако очигледно нису изговорене с том намером, могу сматрати речи Кристофера Хила, некадашњег сарадника Ричарда Холбрука и његовог саучесника у свему што су нам радили па су нас на крају и довели у данашњу ситуацију.
„Европа ово збиља мора да види као 'час Европе'", преноси немачки „Дојче веле" Хилове речи, који је до оваквог закључка дошао зато што је „Вашингтон практично дигао руке од косовског питања" и – преноси даље „Дојче веле" – „каже да 'унилатерализам' администрације Доналда Трампа чини да Сједињене Државе 'постану неважне тамо где би требало да буду важне', као рецимо у решавању преосталих питања на Балкану… Европа овим треба да се бави знајући да је столица Сједињених Држава празна о неким од ових питања".
На сличан ће начин, иначе, такође за „Дојче веле", и Хилов колега из подвале у Рамбујеу Волфганг Петрич: „То мора бити европско решење. Не бих волео да су присутни Вашингтон или Москва. Уосталом, то је европски проблем."
Али ту упада у истоветан апсурд као и Кристофер Хил јер, каже Петрич, „потребна је гаранција Европе" – гаранција Европе, како то смешно звучи кад се на делу види како то заправо изгледа – „да су границе између Косова (и Србије) валидне, да су их признале обе стране". И при томе, можда и нехотице, разоткрива суштину идеје о разграничењу коју и сам прилично отворено заговара: „Билатералне промене граница су могуће само између две суверене државе – консензусом."

ПОНУДА МОСКВЕ Тек, напоменуће Волфганг Петрич невесело, „бојим се да Европској унији понестаје времена", и неће бити да је до овакве бојазни он дошао само зато што се Европска унија показала неефикасном као што смо и навикли и зато што САД више нису присутне онако како су Петрич и њему слични навикли током деведесетих година прошлог века.
Већ је Петрич невесео и зато што овакву ситуацију, чини се, Русија настоји да искористи на сопствену и нашу корист, и то кудикамо офанзивније него што је досад био случај.
Овонедељну посету нашој земљи, тако, председник руске Државне думе Вјачеслав Володин искористио је да би довео у питање кредибилитет Европске уније као посредника у преговорима Београда и Приштине, што је порука каква из Москве досада, а поготово не са овако високог нивоа, није могла да се чује: „Одсуство јасне реакције од стране Европске уније на провокације косовских Албанаца доводи у сумњу њену способност да буде посредник у дијалогу између Београда и Приштине."
Ова снажна порука, додајмо, појачана је изјавом сталног представника Русије при ЕУ Владимира Чижова, који је свом домаћину такорећи бацио рукавицу у лице оценом да је „неопходно да Европска унија затражи од Приштине да испуни своје обавезе и да престане да им гледа кроз прсте".
Истовремено с овим – понављамо, досад неуобичајеним – раскринкавањем Европске уније и њене улоге, Володин је из Москве донео и поруку која се директно тиче будућности дијалога Београда и Приштине и његовог исхода. Преноси званични сајт Думе: „Решење проблема Косова, наравно, могуће је само кроз дијалог на основу одлука УН. Пре свега, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности."
Опет, није само Володин ово поручио већ, неколико дана раније, и Константин Косачов, председник Одбора за међународне послове Савета Федерације Русије, гостујући на РТС-у: „Србија тражи решења и могућност да се донесу одлуке, али мора да остане у оквирима Устава РС, то је принципијелно важно, и у оквиру Резолуције 1244. Све што се уклапа у те правне оквире је апсолутно допустиво са моје стране и може да се поздрави са руске стране."
А ту је, најзад, и кључна порука, речи председника Русије Владимира Путина које је својим српским колегама посланицима пренео Вјачеслав Володин: „Братски српски народ, као и увек, може да рачуна на помоћ Русије."
Конкретније, речима Константина Косачова, „Русија може да пружи подршку Србији у осигуравању безбедности, ако добије захтев Београда"…
И то је отприлике међународни контекст у коме нам се земља данас налази. С једне стране Брисел, који се разоткрио као лажљив или само неспособан да гарантује било шта, с друге Вашингтон, који је „практично дигао руке од косовског питања" ако је веровати инсајдерској процени Кристофера Хила, и с треће стране Москва, која нас подржава у границама нашег устава и Резолуције 1244 и поврх тога нам, још нешто што раније нисмо имали прилике да чујемо, нуди „подршку у осигуравању безбедности ако добије захтев Београда".
Државна стратегија која се из свега овога, просто, намеће, прилично је очигледна. И не сумњамо да ће поново бити пронађено милион изговора да поступимо другачије.

 

"ZAPAD IMA TRI STANOVIŠTA, A RUSI ČETVRTO" Vučić: Zapadne sile ne mogu da se dogovore oko Kosova

blic.rs

"ZAPAD IMA TRI STANOVIŠTA, A RUSI ČETVRTO" Vučić: Zapadne sile ne mogu da se dogovore oko Kosova, daću sve od sebe da postignemo kompromis Beograda i Prištine

A.M.

3-4 minutes


 

Foto: Zoran Žestić / Tanjug

Zapadne sile ne mogu da se dogovore oko pitanja Kosova, rekao je je danas predsednik Aleksandar Vučić učestvujući na Sedmoj plenarnoj sednici Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji.

- Pravo da vam kažem ni zapadne sile ne mogu da se dogovore šta će sa Kosovom. Ne znaju ni oni sami šta hoće. Kad ih pitam šta hoće oni ne znaju. Postoje tri stanovišta o tom pitanju, a svi imaju različita, a Rusi čak četvrto. Zapadne sile pojma nemaju šta će sa ovim pitanjem – naveo je Vučić i dodao da će dati sve od sebe da se postigne kompromis između Prištine i Beograda.

- Ne znam šta će to biti, ali čim budem znao izaći ću da vam saopštim. Kompromis je pre svega razvoj ekonomije, dobro zdravstvo i odlično školstvo - poručio je Vučić.

Ovom prilikom Vučić je istakao da će svaki dogovor između Beograda i Prištine morati da prođe nadležne organe, institucije i da će narod na referendumu dati završnu reč.

- Verujem da ogovorni političari žele da se rešenje pitanja Kosova pronađe, a većina bi želela da to rešenje pronađe Vučić i da zbog toga dobije motku u glavu, kako bi oni rešili svoje političke problem. Dakle, platformu rešenja će svi dobiti kada budemo blizu njene finalizacije – naveo je Vučić.

Ovom prilikom Vučić je istakao kako je sever Kosova područje gde je najmanje kriminala.

- Znam da pojedini hoće da predstave Prištinu kao anđela koji vodi računa o svima, a sever Kosova kao mesto koje je divlji zapad gde se kolje, ubija. Istina je na sredini, a ne da su divni, mirni i pošteni Tači i Haradinaj ljudi koji se bore protiv kriminala na Kosovu. Sve ovo ustvari ima cilj da se podržava nezavisnost Kosova - rekao je Vučić.