Simpoziju o posledicama osiromašenog uranijuma

jugpress.com

Simpoziju o posledicama osiromašenog uranijuma - JUGPRESS

Postavio: Jugpress

5-6 minutes

---

NIŠ

Stručnjaci iz više od 10 država učestvuju na drugom Međunarodnom simpozijumu o posledicama bombardovanja 1999. godine koji se održava u Nišu.  Prijavljeno je oko 35 naučnih radova koji treba da dokumentuju razorno dejstvo osiromašenog uranijuma bačenog na četiri lokacije na jugu Srbije, po živote i zdravlje ljudi i po životnu sredinu.

Ima naučnih dokaza  o tome da su vojnici iz Italije koji su bili izloženi osiromašenim uranijumom zbog ovoga oboleli od raka.

"Pre mesec i po dana doktorka Rita Celli  pronašla je osiromašeni uranijum u telu jednog vojnika i za to postoje dokazi. Oni vode postupke, dokazuju prisustvo teških metala i osiromašenog uranijuma u telima vojnika koji su boravili na Kosovu i Metohiji i traže od italijanske države, od članica NATO pakta da priznaju štetu koju su pričinili tim vojnicima i civilima koji su boravili na Kosovu i Metohiji  i Bosni i Hercegovini i on to radi vrlo uspešno. On je  spreman da našim advokatima, našem pravosuđu pomogne i dostavi svu potrebnu dokumentaciju, sva ta veštačenja i da zajedničkim snagama uspemo da mi naše građane zastupamo – rekao je Aleksić.

To je  potvrdila Jark i međunarodna medicinska ustanova.
O tome kakva je uloga Rusije bila tokom NATO bombardovanja govorila je akademik iz Rusije Jelena Guskova.  Guskova.

"Rusija je naučila lekcije iz 1999.godine i ako bi se desila slična pretnja Srbiji ne biste ostali sami protiv celog sveta jer bi Rusija bila sa vama. Rusija je promenila spoljnu politiku, stala na noge, postala je jaka i ona dobro sada zna ko je njen najbolji prijatelj i sada je Rusija možda i jedina u svetu koja brani istinu o Srbiji" rekla je

Jedna od organizatorki simpozijuma Olga Zorić rekla da je cilj ucesnika ovog simpozijuma da se istinom bore za pravdu.

" Zašto kažem da se borimo. Zato što i 20 godina od NATO bombardovanja, jedan medijski i politički rat uperen protiv naše države i dalje traje. Ovo je jedan vid otpora i naše borbe i način da se izborimo za istinu i pravdu, šta se to nama dešaval i zbog čega i na šta sve imamo ptavo – rekla je  Zorić

Ona je istakla da je između dva simpozijuma pokrenuta stručna javnost i da je veliko interesovanje i domaćih ali i stranih učesnika za ono što se danas dešava u Noši-.

Kako kaže, plan im je da urgiraju da država donde potrebne zaključke kako bi se pokrenule tužbe, da se osiromašeni uranijum izbasssci sa naših prostora, i da se utvrdi kakve su realne posledice po građane danas, kao i da pomognu obolelima od kancera.

Jedan od gostiju Domeniko Leđaro iz Italije, autor knjige Uranijumski vojnik, potvrdio je da ima naučnih dokaza o štetnim posledicama osiromašenog uranijuma.

Osim simpozijuma na kome stručnjaci iznose svoje zaključke, Leđaro kaže da je važna i uloga države, koja treba da pomogne da se pređu sve prepreke.

Nekada vojni pilot Domeniko Leđero, jedan od osnivača i odgovornih u organizaciji Vojna opservatorija, Odeljenja italijanske odbrane, godinama se bori da dokaže istinu o katastroofalnim posledicama osiromašenog uranijuma po zdravlje, pre svega italijanskih vojnika koji su učestvovali u svetskim misijama. Rezultat te njegove aktivnosti je knjiga "Uranijumski vojnici" koja je prevedena na srpski jezik i predstavljena je sinoć  u Nišu.

"Prošlo je tri godine od kada sam napisao knjigu Uranijumski vojnici. Ali ona je uvek aktuelna. Jedina stvar koja se menja je broj umrlih i broj obolelih. Ja se iskreno nadam da nikada više neću pisati takve knjige. Nemamo dovoljno papira da napišemo koliki je broj umrlih. Trudimo se da napišemo jednu stranicu slobode i mira. Mislim da je jako bitno i da moramo da uradimo sve i svi zajedno da istina o posledicama osiromašenog uranijuma izađe na videlo. Završeno je to etiketiranje "Evropa, NATO pakt, Varšavski pakt. Potrebni su ljudi i da zabeležena priča sama po sebi govori o dejstvu osiromašenom uranijumu" rekao je autor Domeniko Leđero.

 Leđero je u svojoj knjizi, koju je napisao sa novinarkom Mari Taljazuči, po prvi put otkriva pozadinu dešavanja iz svedočenja, dokumentacije i fotografije. Objavio je mnogo priča koje svedoče o povezanosti municije sa osiromašenim uranijumom koje su korišćene u NATO agresijama  i velikog broja obolelih i preminulih italijanskih vojnika. Dokaze koje navodi autor nedavno je potvrdila četvrta Italijanska parlamentarna komisija upravo zahvaljujući Leđerovoj upornosti.

 Ova knjiga nastoji da predstavi " tihi rat" između onih koji drže istinu tihom i onih koji glasno vuču.

Skup prate i inostrani novinari što govori u prilog tome da je sve više onih koji smatraju da istina o osiromašenom uranijumu treba konačno da bude utvrđena. Najavljeno je da će nemačka i francuska televizija snimati dokumentarni film o posledicama NATO agresije na jugu Srbije.

Najavljen je dolazak italijanskog advokata Tataljija koji  ima više od 80 pravosnažnih presuda i koji zastupa šreko 300 italijanskih vojnika, obolelih od raka , koji su učestvovali u NATO operacijama na Balkanu.

Na današnjem skupu, na kome je bilo preko 200 ljudi iz Srbije i sveta , nije bilo predstavnika zvanične vlasti.

 

Verujem u mir na Kosovu

kossev.info

Verujem u mir na Kosovu - KoSSev

KoSSev -

13-16 minutes

---

Tatjana Lazarević FOTO: Medija centar

Intervju je izvorno objavljen na P-portalu i mesečnom dodatku Novosti. Intervju radio Bojan Munjin.

Tatjana Lazarević, urednica portala Kossev iz Kosovske Mitrovice, dobitnica je nagrade za ličnost godine beogradskog nedeljnika Vreme za objektivno, hrabro i odgovorno novinarstvo. O motivima nastanka ovog portala kaže kako je on izraz osećaja ugroženosti i života u permanentnom vanrednom stanju koji ne prestaje već 30 godina. Sa ovom novinarkom razgovaramo o stanju na Kosovu i Metohiji.

Kako danas žive Srbi na severu Kosova? Jesu li njihovi najbitniji problemi egzistencijalni, politički ili nacionalni?

Sva tri korpusa pitanja su danas bitna za Srbe na Kosovu. Prvo treba reći da Srbi na Kosovu danas čine tri do pet odsto populacije ili sedam do osam odsto prema procenama OEBS-a. Taj broj Srba na Kosovu je veoma nizak u odnosu na većinsko stanovništvo, ali se upravo kod tako niskog procenta jedne populacije najlakše utvrđuje zrelost čitavog društva i kvalitet nekog sistema u kojem opstaju građani, u ovom slučaju srpska etnička manjina od 1999. godine. Ako pitate Albance, oni će vam reći da nijedna manjina u Evropi nema veća prava nego što ih imaju Srbi na Kosovu i onda navode Ustav, razne zakone i delove Ahtisarijevog plana u kojima se ta prava spominju, a kada razgovarate sa Srbima, oni će reći da nema naroda u Evropi kojem su toliko ukinuta njegova prava kao što su to Srbi na Kosovu. Činjenice govore u prilog stvarnoj ugroženosti koju osećaju članovi srpske zajednice na Kosovu.

Sindrom „kuvane žabe"

Koji su konkretni izvori takve ugroženosti koju osećaju Srbi na Kosovu?

Radi se o sistemskoj i suštinskoj diskriminaciji Srba na terenu i izostanku tolerancije većine prema Srbima kao manjini. U većinskom albanskom stanovništvu prisutna je značajna percepcija Srbije i srpskog naroda kao dežurnog krivca za sve zlo koje se na Kosovu dogodilo, kao i za današnje tekuće probleme. Srbi i Srbija se doživljavaju kao neprijatelji, okupatori i zločinci, smatra se da Srbija i srpski narod nisu do kraja krivično i moralno odgovarali te da oni moraju da polože račun albanskom stanovništvu. Često ćete čuti od Albanaca kako oni danas stradaju jer Srbija nije priznala Kosovo, pa onda ono ne može da dobije viznu liberalizaciju, kao i to da Srbija svuda po svetu blokira Kosovo da postane „normalna država". U tom kontekstu Srbi na Kosovu opstaju u jednoj specifičnoj atmosferi tzv. normalnosti teškog života, jer ovde se već hronično podrazumeva da Srbi na Kosovu teško žive i sa tim osećajem se rađaju i sa njime umiru. Srbi na Kosovu žive sa time da se njihova prava neprestano krše i da njihov život svakog trenutka može da bude rizičan.

Koliko danas brojčano ima Srba na Kosovu i traje li i dalje proces njihovog iseljavanja?

Podaci o broju Srba su nepotpuni, ali otprilike ih ima između 110 i 120 hiljada. Srbi su bojkotovali popis stanovnika 2011., kada je na Kosovu ukupno registrovano oko 1.739.000 stanovnika, od čega su Albanci činili 93 odsto, a Srbi 1,5 odsto. Poslednji popis koji su sprovele srpske vlasti bio je onaj iz 1991., koji su opet Albanci masovno bojkotovali i tada je napravljena procena da na Kosovu živi 1.950.000 stanovnika i da Albanaca ima oko 81 odsto, a Srba između devet i deset odsto. Prema popisu iz 1981., na kojem su sudelovali i Albanci i Srbi, bilo je milion i po stanovnika, 77 odsto Albanaca ili 1.227.000 i 13 odsto ili 209.000 Srba. Možemo reći da već pola veka Srbi sistematski odlaze: od jugoslovenskog ustava iz 1974. do danas bilo je nekoliko talasa iseljavanja, uključujući i egzodus nakon rata 1999. U poslednjih nekoliko godina, od 2008. i unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova, trend je pomeranje srpskog stanovništva sa juga na Sever Kosova i sa severa u centralnu Srbiju, naročito od 2013., Briselskog procesa i ukidanja državnih institucija Srbije na Kosovu te nasilne integracije srpske zajednice u kosovske institucije, koju je u prvom redu sprovodio Beograd, uz pomoć međunarodnih institucija.

Šta je to „tihi egzodus" o kojem često slušamo kada je reč o Kosovu?

Zadnjih godina se prvi put suočavamo sa činjenicom da srpske porodice na Kosovu svoju decu upisuju u srednju školu negde u Srbiji, na način da često jedan od roditelja odlazi da živi sa tom decom izvan Kosova. Ranih godina posle rata, naročito kada je otvoren univerzitet na Severu Kosova u Kosovskoj Mitrovici, mnogi Srbi su se vraćali i tada smo doživeli i porast mladih porodica i dece na Severu Kosova. I sadašnja vlast u Srbiji pomaže gradnju stanova na Severu, ali taj trend privremenosti je novi fenomen na Kosovu. Ako dođete sa strane u Kosovsku Mitrovicu, mogli biste reći da je to jedan živ univerzitetski grad, gde se vidi veća gustoća stanovništva, što je tačno, ali ja često kažem da Kosovska Mitrovica liči na jednu veliku autobusku stanicu jer je sve u prolazu: jedni dolaze, drugi odlaze i u tom međuprostoru i međuvremenu se obavljaju i neki poslovi. Ta gustoća naseljenosti stanovništva i taj živost su, po meni, privid suštinske stabilnosti i stvarnog života grada.

Podaci govore da s Kosova odlaze i Albanci…

Još od detinjstva često putujem Kosovom, ali danas vidim tradicionalna poljoprivredna zemljišta koja su sada neobrađena, neprestano niču nove kuće, ali one su prazne… Njihovi vlasnici su Albanci koji žive na zapadu i dolaze na Kosovo jednom godišnje. To je indikativna činjenica za iseljavanje Albanaca i kada sa njima razgovaram, oni kažu da je njihovo srce na Kosovu, ali to Kosovo im nije dalo ono što su od njega očekivali. Oni ne samo da na Kosovu ne žive bolje nego, ako govorimo o običnom svetu, žive znatno lošije u odnosu na Srbe. Nadnica za radnika Albanca na jugu je pet evra, a za radnika Srbina na Severu je deset evra. Za majstora Srbina nadnica je 20 evra, a kod Albanaca je deset. Nema albanske familije koja nema nekog u inostranstvu i taj trend odliva mladog i radno sposobnog stanovništva nije fenomen samo na Kosovu, već na čitavom Balkanu. Gradovi su prazni, a autobuske stanice i aerodromi su puni.

U kakvom raspoloženju građani srpske nacionalnosti na Kosovu iščekuju rezultate pregovora srpske i albanske strane na međunarodnom nivou, kao što je bio ovaj poslednji u Berlinu?

Postoji sindrom „kuvane žabe" i taj izraz često ćete čuti na Kosovu. Nama koji ovde živimo on znači da će u donošenju odluka u pregovorima – u naše ime, bez da se mi nešto pitamo i vrlo često protiv naše volje – Srbi na Kosovu sa tim biti saglasni, verovatno zato što su kao zajednica oslabljeni i verovatno zato što su naučeni na osećaj lojalnosti prema Srbiji kao svojoj matici. Pregovori u Berlinu su samo jedan od događaja u nizu tog tipa i kada o tome pitate neke od Srba, oni će reći – ma sve je tu jasno. Emotivno, oni bi najviše želeli da je Kosovo i dalje Srbija, da nema nikakvih problema između njih i Albanaca, da sa njima žive u miru i da bi mogli lako da se dogovore, ali znaju da je to idilična slika koja je danas nestala.

Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve među Srbima na Kosovu?

Crkva je za Srbe na Kosovu, u vrednosnom smislu i u osećaju sigurnosti, rekla bih najvažnija institucija. Raško-prizrenska eparhija na Kosovu je zaista specifična jer je svojim primerom svedočila, naročito od rata 1999., da je ona živa crkva i da je stala uz svoj narod. Mislim, da nije bilo Raško-prizrenske eparhije te 1999. godine, kao i mitropolita Amfilohija, koji je tamo boravio danima nakon rata i skupljao ubijene Srbe, ali i preostali narod i da nije bilo takve uloge crkve, ozbiljno sumnjam da bi se, naročito na jugu Kosova, ijedan Srbin zadržao. Moj prvi doživljaj prvih poratnih godina sa terena je bio da je Miloševićevom režimu odgovaralo da Srbi sa juga Kosova odu, gledajući vojna i policijska lica koja su govorila ljudima da se pakuju i da idu. Osim toga, shvatila sam da postoji ozbiljan nedostatak plana nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma za ostanak tih ljudi.

Veza između naroda i sveštenika

Što je konkretno učinila Raško-prizrenska eparhija?

Dakle, Raško-prizrenska eparhija je okupila taj preostali narod, bila je uz njih, bodrila ih, pomagala im i istovremeno otvorila kanal komunikacije i sa međunarodnim predstavnicima i sa kosovskim Albancima. Sećam se jedne rečenice tadašnjeg vladike Artemija koji je, nakon optužbi iz Beograda da pregovara sa Albancima i međunarodnom zajednicom, rekao: „Razgovaraću i sa crnim đavolom ako ću tako da pomognem da moj narod opstane." Ta percepcija o ulozi crkve na Kosovu nije se promenila, štaviše, ta crkva buja i okupljanje naroda oko crkve na Kosovu je dobilo na jednom novom kvalitetu, naročito na jugu. To se vidi u načinu kako se obnavljaju manastiri, ne samo kao zadužbine, nego kao žive tačke okupljanja preostalog stanovništva.

Prizren je recimo jedan od lepih primera: obnavlja se Prizrenska bogoslovija, vladika Teodosije došao je da radi sa učenicima bogoslovije i oseća se jedna svežina koju je ta bogoslovija donela. Oživljavaju crkve u gradovima u kojima danas nema Srba, ali u kojima se vernici ipak okupljaju. Obnovljena je crkva sv. Nikole u Prištini u kojoj je otvoren i Srpski kulturni centar.

Danas se na Kosovu crkve i manastiri obnavljaju i oni deluju kao žive tačke širenja kulture i pozitivnog duha o važnosti da srpski narod tu opstane. Ono što daje veru i nadu Srbima jeste što te manastire vode učeni sveštenici i monasi koji su dobri realisti i opredeljeni ka miru. Osim te vrsne diplomatije, ono što Raško-prizrenska eparhija radi već nekoliko decenija predstavlja neku vrstu bajpas delovanja na mestima gde su omanuli srpska država ili civilne institucije na Kosovu.

Ponavljam, ono što je važno je živa veza između naroda i sveštenika koji tom narodu daju nadu da treba da opstane. Treba reći i to da već više godina postoji suštinski sukob koncepata Srpske pravoslavne crkve i službenog Beograda oko Kosova: crkva se snažno protivi bilo kakvoj podeli na Kosovu, a sa druge strane predsednik Aleksandar Vučić govori o, kako on to naziva, istorijskom pomirenju i etničkom razgraničenju na Kosovu i Metohiji, zapravo o podeli Kosova.

U Štrpcu je nedavno došlo do sukoba policije i građana nezadovoljnih zbog izgradnje hidrocentrale. Desila se i velika akcija kosovske specijalne policije. Šire gledano, koliko su opasni ovakvi incidenti i koliko je blizu eskalacija sukoba širih razmera?

Takva opasnost, naročito na Kosovu, nikada ne može da se isključi. Svi sukobi koji su postojali i pre 1999. i posle rata na Kosovu počinjali su iznenada. Lep prolećni sunčan dan i pet minuta kasnije imate hiljade demonstranata, KFOR postavljen između dve etničke zajednice, suzavac, šok-bombe… Ono što je jako opasno, a to je svojevrsna nova faza, jeste da će u nekom novom incidentu biti teško ubediti bilo koga od nas, Albance ili Srbe, da je reč o spontanom sukobu. Postoji zajednička percepcija i Srba i Albanaca da bilo kakav novi sukob na Kosovu da se desi, on će biti navođen. Vladika Teodosije, koji je veoma obazriv čovek i koji se po prirodi svoje funkcije ne oglašava, upozorio je na ovakvu opasnost. On to sigurno ne bi radio da nije savršeno informisan i to je ono čega se mnogi na Kosovu plaše. Kada je nedavno predsednik Hašim Tači posetio hidrocentralu Gazivode, uz demonstraciju specijalaca i strah na ulicama, nije bilo nijednog čoveka ovde koji nije govorio o dogovorenom incidentu. Takođe je činjenica da se već godinama vodi pravi medijski rat tabloida iz Prištine i Beograda i ako ne znate realnu situaciju na terenu, prema pisanju takvih medija mislićete da se zaista vodi pravi rat. Sa dve takve slike, jednom stvarnom i jednom medijskom, ako živite na Kosovu, morate biti veoma dobro informisani, stavljajući sve informacije u specifični kontekst i morate biti čvrsto nogama na zemlji…

Kakav politički sporazum za trajni status Kosova je danas realno moguć i koliko vremena je za takav sporazum potrebno?

Ovo međustanje je nama trajno stanje. Toga bi trebalo da budu svesni oni ljudi koji kritikuju „zamrznuti konflikt" i koji na to imaju pravo, ali to privremeno stanje traje već duže vreme i nama je, kao što sam već rekla, to jedini garant opstanka. Što se tiče postizanja trajnog mira, mislim da to ne bi smeo da bude mir kao rezultat političkog inženjeringa, već verujem u mir kao ultimativnu kategoriju opstanka čovečanstva. Da biste to postigli, morate težiti miru onoliko vremena koliko je za takav mir potrebno. Takav koncept je danas možda prevaziđen u odnosu na činjenicu kako funkcionišu politički sistemi širom sveta i kako izgleda globalni kulturološki obrazac da se sve konzumira sve brže i sve više. Kratko rečeno, mir ne možete da postignete ako ga ne želite. Tradicionalno gledano, potreba za mirom pripada onoj boljoj polovini čoveka, kao što i potreba za ratom pripada onoj drugoj polovini, a ja pripadam ovoj prvoj. Verujem da postoji volja ljudi na Kosovu, jednih i drugih, koji dovoljno dugo pričaju o miru da bi do njega zaista i došli, ali mislim da se ta volja guši političkim i medijskim inženjeringom i da smo svi mi njegovi robovi. Što se tiče samog mira na Kosovu, on se ne može postići ako će jedna strana sve dobiti, a druga sve izgubiti, nego na način nekog zajedničkog imenitelja koji bi bio prihvatljiv za sve i koji bi bio trajan. Za tako nešto je potrebno sazrevanje balkanskih naroda da su im mir, normalnost života i poštovanje ljudi do sebe zaista prioritet i tek onda će se ostvariti stabilnost za duže vreme. Nažalost, na Kosovu danas svi imamo percepciju da se nalazimo u predvorju novog sukoba. Ne bih volela da se vreme osvešćenja dogodi nakon velike ratne tragedije.

P-Portal

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

in4s.net

Србијо, пробуди се

ИН4С -

6-7 minutes

---

Чедомир Антић

Пише: Чедомир Антић

Шта треба да се догоди да неко у Србији или Европској унији примијети дешавања у Црној Гори?

Једна Влада, током протеклих двадесет година, није имала значајнијих привредних и ли политичких успјеха. Све што је постигла може да захвали бесомучној злоупотреби геостратешког положаја земље.

Он, међутим, није био довољан за очување те владе. Режим ДПС-а пронашао је прави начин да се одржи. Тирани су у прошлости полазили у рат како би учврстили своју власт. Сукобљавајући народе који живе у Црној Гори, дијелећи грађане и свађајући породице, режим је друштво довео у стање сталног ванредног стања и необјављеног грађанског рата.

Током протеклих година бројне су очигледне повреде колективних и личних права грађана Срба. Само од набрајања свих промишљених подлости и неподопштина могло би се саставити десетак текстова ове дужине. За то вријеме Република Србија, матица српског народа, остајала је нијема. Било је оправдања за такво држање. Србија је била под непрекидним уцјенама. Десет година је трајало малтретирање једне земље око „сарадње са Хашким трибуналом. Више од десет година мучили су и уназађивали Србију, само како би показали да ће свака одбрана права, која другима нико не спори, у српском случају бити сурово кажњена.

После су наставили са уцјенама око Косова и Метохије. Од Србије траже да безусловно призна како милион и по Албанаца имају она права која нико други, укључујући и два милиона Срба, данас у свијету нема. Јасно је, после ће на ред доћи стварање унитарне, великобошњачке државе. Касније, отцјепљења Војводине. То знамо одавно. Бранили смо се, понекад успјешно. Нажалост, захваљујући тиранима какав је био Милошевић и какав је данас Вучић, као и недораслим политичарима типа Коштунице и Тадића, нисмо успјели да дамо све од себе да се одбранимо.

Други разлог је криминал. Моћни мафијашки и шверцерски кланови држе Балкан у својој мрежи. Тешко је разумјети све што се дешавало ако немамо у виду сатнице и календаре суђења опскурним личностима, које су у сјенци, али сједе на милијардама.

Колико год била под притисцима, без великих савезника, дугорочно уништена комунистичком диктатуром, Србија ипак има снаге и може да се одупре. Зато је морала поново да изабере државнике достојне Гарашанина и Пашића. Такве, нажалост, до сада нисмо пронашли.

Гарашанин је знао да се супротстави Русији онда када је била најмоћнија, њега су са чела владе малене српске књежевине смијенили исти они који су уочи Кримског рата свргли великог везира у Цариграду. То га, међутим, није учинило послушником и креатуром Француза и Британаца. Напротив. Када му је британски конзул, његов пријатељ, рекао да ће савезници окупирати Србију (баш као и Влашку, Молдавију и Грчку), поносни српски министар му је одговорио да ће се у том случају и он одметнути и постати „гериљеро". Пашић је знао да уочи великих криза, 1908. и 1914. године, створи велике, концентрационе владе свих парламентраних странака. Чак и по цијену да се одрекне власти. Данас то није случај.

Милошевић и Тадић су се према Црној Гори понашали као да је ријеч о дједовој кући на селу. Нису се враћали тамо да живе, али су мислили да могу о томе да одлучују сами, узгред и уз савјет фамилије. Данас је на власти група људи која дугује Ђукановићу за долазак на власт. Вријеме је да ти лични дугови и интереси буду поништени. Имају ли Вучић и Дачић образа када данас критикују политику црногорског режима? Да ли је Дачић спреман да поднесе одговорност „ресетовања односа" које је најављивао прије неколико година? Дачић није аналитичар па да може да гријеши без последица.

Шта ће бити са нереаговањем Србије на нападе на српске држављане, тортуру и утамничење десетина наших пензионера, прогон малољетника, отимање имовине Православној цркви, монтирани процес политичким представницима Срба и вођама демократске опозиције, кампање асимилације, мржње, лажи…?

Да ли је Александар Вучић, тај непокајани радикалски силеџија, спреман да објасни зашто је јавно тврдио да је измишљени и лажирани пуч, за који нема доказа, ипак био стварни терористички преврат? Гдје је стварна политика иза кочоперних изјава Николе Селаковића, генералног секретара предсједника републике, према којој је Црна Гора „класична српска држава? У истој емисији критикује демократске странке зато што су заједно са Хавијером Соланом потписале Београдски споразум којим је СР Југославија претворена у државну заједницу Србија и Црна Гора. Како га није срамота?! То говори онај чији је шеф дао Хилари и Билу Клинтону милионе за кампању!? Да ли су радикали некада имали бољу идеју и подршкуу Црној Гори за нешто друго? Да ли су питали својих милион бирача када су, умјесто за Шешељеву југославолику и мегаломанску „Велику Србију", у замјену за новац и положаје, прихватили и омогућили СР Југославију коју је изгласао једнопартијски, крњи парламент?

Вријеме је за промјене. Ако не могу јавно да помажу одбрану људских, грађанских и националних права, нека то чине тајно. Гдје је новац за наше установе? Није то само сликање и кампања. Како да одбране цркву у Црној Гори, када исту подмићују и руше како би Косову дали независност коју су већ наплатили? Гдје је међународно дјеловање због насиља над Србима у Црној Гори? Гдје реакција на пресуде Мандићу, Кнежевићу и Чађеновићу? Нас је у Србији 2000. та Српска народна странка спасила одбијајући да гласа за закон о наводној борби против тероризма који је требало да Милошевићу да могућност да нас све поубија? Вријеме је да се Србија пробуди и настави своју борбу.

(Аутор је историчар и предсједник Напредног клуба)

Извор: Дан

 

fakti.org

Раковић: Ђукановић је на путу без повратка – удариће на СПЦ током ове године

2-3 minutes

---

„ПРВО ЋЕ ПОКУШАТИ ДА ОТМУ ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ЈЕР ЈЕ СИМБОЛ И СРПСКЕ ЦРНЕ ГОРЕ"

* Њима треба симбол победе над српством у Црној Гори јер су конвертити. Њима треба симбол победе конвертита над старим идентитетом, а то је када освоје Цетињски манастир... Ђукановић ће се зауставити само ако верници СПЦ покажу физички отпор

_____________________________________________________________

         ИСТОРИЧАР Александар Раковић казао је да ће црногорска власт, након евентуалног усвајања спорног Предлога закона о верским заједницама, прво покушати да отме Цетињски манастир.

         – Мислим да ће први на мети бити Цетињски манастир, казао је Раковић.

         „Ђукановић је добио миг од својих спонзора, а они се налазе ван Црне Горе, у Загребу, Ватикану и у Вашингтону свакако и он је кренуо тим путем без повратка. Напашће Српску православну цркву током ове године", рекао је Раковић.

         Он је указао да Цетињски манастир има посебно значење.

         „Цетињски манастир се налази у непријатељском окружењу, а он је симбол српске државности Црне Горе. То је симбол српског православља у Црној Гори и због тога он ће бити први изложен нападу", рекао је Раковић за Прву ТВ.

         Он је поручио да сценарио из Црне Горе је порука албанским екстремистима шта треба да ураде са српским светињама на Косову и Метохији.

         – Њима треба симбол победе над српством у Црној Гори, пошто су они конвертити. Њима треба симбол победе конвертита над старим идентитетом, а то је када освоје Цетињски манастир, казао је Раковић за РТРС.

         Према његовим речима, Мило Ђукановић ће се зауставити само ако верници СПЦ „покажу физички отпор" према његовим намерама да отме храмове.

         „ЦПЦ није никаква црква, већ једна групица људи која је регистрвована у полицијској станици и нема никакве шансе да цариградски Патријарх иде истим путем као када је реч о Кијеву", рекао је Раковић за Прву ТВ и додао:

         „Његош је припадао искључиво српском православљу и он је као што знамо писац српске „библије" Горског вијенца. Његош је био црногорски митрополит, српски идеолог и српски родољуб".

 

Mitropolit Amfilohije Nećemo dozvoliti otimanje hramova

MITROPOLIT AMFILOHIJE PORUČIO DRŽAVNOM VRHU

Mitropolit Amfilohije Nećemo dozvoliti otimanje hramova

 

Crkva nije ni političa ni nacionalna, a sada vlast predlaže zakon koji ne štiti vjeroispovijest i vjeru ljudi, nego ugrožava samo biće crkve i najavljuje otimanje svega što je sagradila, ukazao je mitropolit Amfilohije

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije rekao je da Crkva odbranom svoje imovine brani pravo i pravdu. On je kazao da ne može da shvati šta se dešava povodom predloga zakona o slobodi vjeroispovijesti jer jedino što je vaskrsavano i obnavljano u posljednjih 30 godina jeste upravo Crkva.

Mitropolit Amfilohije je za „Novi TV" kazao da crnogorski političari, tačnije većina njih, znaju samo da dijele i da svoju politiku temelje na diobama.

– Oni i ne znaju šta je Trojičindan i na šta priziva. To je politikanstvo, te njihove poruke, žele da podrede sve svojoj politici i svojoj viziji. Većina naših političara i ne vjeruje u ljubav vječnu, u Boga ljubavi, u neku dublju dimenziju ljudskog življenja i postojanjaa. Kako da to i shvate kada samo vide stvari kroz ono što znaju i čemu su podređeni. Onda svaki gest Crkve tumače na politički način, a Crkva nije od juče, Trojičindan nije od juče, nego sabira ljude 2.000 godina – istakao je mitropolit Amfilohije.

On je rekao da je sabor na Trojičindan u Podgorici poziv na prevazilaženje mržnje i diobe i mjerenja svijeta u skladu sa svojom politikom.

– Svoditi Crkvu koja postoji 2.000 godina na neku politiku, to pokazuje veliko neznanje. Da bi opravdali svoju politiku, napadaju Mitropoliju crnogorsko-primorsku da ona organizuje politički skup – ukazao je mitropolit crnogorsko-primorski.

Kako je naglasio, i sadašnje naše diobe su tragične.

– Rušenje hrama na Lovćenu je rak-rana na biću Crne Gore. Tražio sam još 2013. godine da se tamo vrati crkva i da se Njegoš, koji je utmničen, vrati, te da se ta rak-rana zamiri i riješe te dubinske diobe, jedine takve vrste u Evropi. Oni samo nastavljaju tu priču i Mitropoliju i mene optužuju da devastiramo kulturna blaga Crne Gore. To, izgleda, radimo tako što od štala ponovo pravimo hramove, što onamo gdje je decenijama bila pustoš, gdje je svraćana stoka, pravimo opet hramove. Sjećam se na Beškoj, na Skadarskom jezeru, obnovljene su drevne svetinje, koliko smo mogli i koliko smo znali. Hram u Podgorici je nešto najčudesnije što je u gradu sagrađeno od kada postoji. Ovo nije politika, već je to briga o sudbini naroda, o neprolaznosti ljudskog dostojanstva – kazao je mitropolit Amfilohije.

On je istakao da Crkva nije ni političa ni nacionalna, a sada vlast predlaže zakon koji ne štiti vjeroispovijest i vjeru ljudi, nego ugrožava samo biće Crkve i najavljuje otimanje svega što je sagradila.

– Kome da to da jedna sekularna država koja ne radi na dobru i na vjeri, nego gradi na titoizmu i marksizmu, na onome što je takva ideologija stvarala, a koja je u suštini bratoubilačka – naglasio je mitropolit crnogorsko-primorski.

Kako je dodao, danas je u Crnoj Gori sve razoreno, opljačkano i uništeno, sve je privatizovano, i radi se na otimanju tuđega – ne samo crkvenoga, a tu nema mnogo razuma.

Osvrćući se na moguće ocjene Venecijanske komisije povodom predloga zakona o slobodi vjeroispovijesti, on je rekao da se nada, sudeći po reakcijama koje dopiru do njega i na osnovu međunarodnog naučnog skupa sa predstavnicima najuglednijih pravnika u Evropi, da će biti donijet konkretan stav.

– Začuđeni su bili i onim nacrtom odranije, a koliko će tek biti začuđeni ovim nacrtom gorim od prvog. Ovo je, inače, jedini zakon koji se donosi bez učešća onoga na koga se odnosi– ne znamo ni ko to piše ni kako – kazao je mitropolit Amfilohije.

Kako je istakao, ateistička vlast oduzima crkvenu imovinu, a postavlja se pitanje kome da je da i šta vlast može da napravi od ostroškog manastira.

– Gdje je to bilo da ateisti stavraju crkve – upitao je mitropolit Amfilohije.

M.V.

Budućnost se ne može zasnivati na mržnji i strahu
Mitropolit Amfilohije je zapanjen stavom predsjednika države Mila Đukanovića da SPC radi na stvaranju „Velike Srbije".

– Na moj predlog, Crkva je osnovala buenosajresku eparhiju, to je eparhija u Latinskoj Americi. Znači li to da Crkva širi velikosrpske ideologije u Latinskoj Americi? Pa i u Americi i Engleskoj imamo eparhije i hramove. Crkva je po svojoj prirodi vaseljenska, univerzalna, ona ne smije da podlegne nikavoj politici, partijskoj, prolaznoj – istako je mitropolit Amfilohije.

On je osijenio da se u Crnoj Gori budućnost zasniva na strahu.

– Zar nam je malo straha bilo od 1945.godine? Ne može se na strahu i na mržnji, na interesu bilo kojem, graditi budućnost ni svoga djeteta i familije, a kamoli jedne države i naroda – poručio je mitropolit Amfilohije.

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Politika&clanak=700439&datum=2019-06-14

rs.sputniknews.com

Чега се морамо сјетити кад нам са Запада кажу да раде нешто „ради нашег добра"

Sputnik

5-6 minutes

---

Колумнисти

Момир Булатовић

19:30 13.06.2019(освежено 20:56 13.06.2019) Преузмите краћи линк

0 380

Обиљежили смо и ову, двадесету годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију. Протекло је 78 дана болних, али и поносних сјећања. Није било лако поновно проживљавање тако тешких успомена, као што је било неподношљиво живјети у ужасу њихових непосредних дешавања.

Двадесет година је лијепо парче времена. У животу појединца је довољно да се остваре (или сруше) неки планови, а у постојању државне заједнице оно означава могућу смјену генерација и ново трасирање будућности.

Под насловом „Србија памти" редакција Спутњика на српском језику уложила је напоре да од заборава отргне бројне епизоде из времена НАТО агресије, времена када је једна мала и мирољубива земља била бездушно убијана, разарана и трована. И то под чудовишно болним називом — „Милосрдни анђео".

Било је дивно посматрати те младе људе који у времену ових злочиначких дешавања нису били у прилици да схвате сав њихов ужас и посљедице, како успијевају да сликом и ријечима дочарају те зле ратне прилике. Заслужили су, стога, сваку похвалу и могу да буду задовољни јер нису одрадили само обичан новинарски задатак.

© Sputnik .

Истине ради, нису они били једини. У данима ових поносних и тешких сјећања били смо у прилици да погледамо игране и играно-документарне филмове и чујемо живу ријеч непосредних учесника у борбеним дејствима. Бројни су медији дали допринос незабораву на ток и посљедице злочина који је над нама извршио НАТО.

Имали смо тако прилике да поново чујемо ријечи бораца који су бранили нашу државу, њихових ратних команданата, али и успомене обичних људи који су били свака врста „колатералне штете" милосрдних убица.

Ако би се занемариле слике које и дан-данас изазивају сузе, основна црта свих ових казивања је унутрашњи мир који саговорници испољавају.

Чак и када причају о смрти својих сабораца, преживљавању сопствених рањавања или рушењима свега око њих, они то говоре са задивљујућим миром. Јер, као да је у питању била нека врста судбине. Десило се нешто што сами нису жељели, али су били наредни да се злу супротставе свим својим снагама.

Чак и када је непријатељ био вишеструко бројнији и моћнији, а сâм отпор изгледао бесмислен.

Чак и када су њихови поступци касније бивали омаловажавани, а они сами трпјели незаслужене увреде и понижења.

Чак и када им држава, за чију су слободу ризиковали своје животе и здравље, није пружила тражену помоћ у лијечењу или свакодневном животу, каквих је случајева (на нашу општу срамоту) било и превише свих ових година. 

Што се тиче наших „пријатеља" са Запада, оних који су нас „пријатељски" и милосрдно убијали, ни након двије деценије нема ништа ново. Још нисмо дочекали право извињење због злочина који су починили, јер са њихове стране и даље не постоји признање о сопственој грешци и кривици.

Надамо се да ће нека нова генерација њихових политичара смоћи памети да учини тај нужни искорак и омогући почетак трајнијег помирења. До тада нам остаје важан наук, а то је да не вјерујемо ниједној њиховој намјери, ма у какве обланде биле увијене. Када Берлин, Париз или Лондон причају о стварима које се предузимају „ради нашег добра", ваља се присјетити звука сирена које означавају опасност од напада из ваздуха.

Званични Београд је обиљежавању ове годишњице посветио пуну пажњу. Чини се да је актуелни државни врх, без обзира не реторику коју налаже политичка реалност, у пуној мјери постао свјестан свих наука које нам је донијела НАТО агресија. Симболички, то је на најбољи начин исказано на војној паради, заједничким ешалоном ветерана и кадета Војске Србије. Тиме је и формално затворен дио наше мрачне непосредне историје, настале послије државног пуча из октобра 2000. године, чије су прве, а крајње непотребне жртве, били најистакнутији војни команданти Војске Југославије, док је читав ланац њихових сарадника био деградиран и експресно пензионисан.

С друге стране, официјелна Подгорица се правила као да се ништа није десило и тиме поново дала за право једном млађаном невладином активисти, који је у Женеви своју Црну Гору представио као државу која је бомбардовала саму себе. Алудирао је на одлуку власти да Монтенегро учлани у НАТО, не питајући свој народ за мишљење, јер су знали да је оно супротно налогу који су морали да остваре.

Бројни докази иду у прилог тврдњама да тада започета НАТО агресија траје до данашњих дана. Истина (и на срећу), попримила је мирољубивију форму, али јој је суштина остала убитачна по националне и државне интересе нашег народа. Стога, у тешкој и свакодневној борби за национални опстанак и јединство државне територије обиљежавање догађаја из прошлости, као и њихово пуно и истинито тумачење, имају посебну вриједност.

Ране од НАТО агресије су дубоке, живе и болне. Ријечи и записе оних који о свему свједоче из прве руке ваља стога слушати са посебном пажњом. И научити из њих све што је неопходно за народни опстанак и развој.

Вријеме лети. Ускоро ћемо обиљежити четврт вијека од НАТО агресије.

 

iskra.co

Смајловић: Косово тријумф који се осветио Америци

5-6 minutes

---

13.06.2019. - 13:49

У Приштини, на тргу Мајке Терезе јуче је свечано обележано 20 година од уласка НАТО снага у јужну српску покрајину. Церемонији су присуствовали некадашњи председник Америке Бил Клинтон, државна секретарка у време његовог мандата Мадлен Олбрајт, пензионисани генерал НАТО-а Весли Кларк, из актуелне америчке администрације, заменик помоћника државног секретара. Колумнисткиња Љиљана Смајловић каже за РТС да су косовски лидери церемонијом у Приштини хтели да пошаљу поруку да су миљеници најмоћније земље на свету.

Љиљана Смајловић је гостујући у Дневнику РТС-а рекла да су приштински лидери стално подвлачили да је годишњица велики успех САД.

„На неки начин то им и није лоша порука, јер се западу на Косову свиђа чињеница да се Косово сматра успехом, као што сада видимо да Јункер говори о Северној Македонији. То је једини спољнополитички тријумф ове одлазеће генерације европских политичара. Тако је и за Американце Косово успех, без обзира на то што је долазак гостију из Америке прилично скроман", навела је Смајловићева.

Према њеним речима, у једном од текстова о годишњици у Гардијану је један анонимни западни дипломата рекао да је то „врло важна земља од 1.800.000 умерених муслимана".

„То је тај неуравнотежени приступ о коме говоримо. То је било и око Босне. Албанцима се узима за плус то што нису у Ал Каиди, а нама се узима за минус што смо остали пријатељи са земљом са којом смо пријатељи неколико стотина година, што нисмо увели санкције Русији. Ми смо стално сумњиви, и узеће нам се за зло већ и то што имамо пријатеље у свету", истакла је Смајловићева.

„Нико неће да буде филантроп преко Клинтона"

Љиљана Смајловић сматра да Весли Кларк хоће да буде запамћен као човек који је овај део света за НАТО спасио, односо отео Русима и довео овде НАТО.

„Он неће да буде бал вампира. Па тај Клинтон се појављује у Америци за мале цене, а некад сте морали да издвојите милионе долара да вам дође Клинтон. Сада то више није тако. Нико више неће да буде филантроп преко Клинтона. Нисмо ми ирелевантни. Значи Кларк покушава да каже да то што су урадили то је опстало", казала је Смајловићева.

На питање како коментарише долазак заменика помоћника државног секретара САД, Смајловићева је истакла да је изненађена да је то било на тако ниском нивоу.

„Американци стварно воле да памте то као неки тренутак свог тријумфа. Њима се на неки начин тај тријумф осветио. Они су после рата на Косову помислили: 'Аха, не поставља се више питање легалитета, ми сад можемо да делујемо без дозволе УН и ми можемо да идемо да нападнемо Авганистан, Ирак. Они су отишли у неке ратне авантуре које су се показале као катастрофалне. Ово доста је низак ниво присуства", додала је Смајловићева.

Приштина, каже, има подршку Америке, јер Американци њих никада не могу да се одрекну.

Према њеним речима, Американци су искористили тај изговор да сруше принцип да НАТО не сме да делује ван својих граница и да се нигде не сме интервенисати без СБ УН.

„Они су та два табуа срушили 1999. Они не могу тога да се одрекну. Клинтон јуче инсистира да је било легитимно то што су урадили. Они знају да је то било незаконито. Јасно је зато што су тамо Олбрајт, Клинтон и Кларк, они не значе ништа у Америци. Садашња администрација на њих гледа са неком врстом презира. Политика се променила, али не могу они да се одрекну и да кажу погрешили смо, то не раде велике силе", навела је Смајловићева.

Љиљана Смајловић је истакла да је само неколико недеља после „чарки са Аном Брнабић, где су се правили да им је расизам рећи да су изашли из шуме и положили оружје" Албанци славе тренутак када су „изашли из шуме".

„И још им Бил Клинтон каже: 'Ево, само је 20 година откако сте положили оружје и ставили кравате. То ми је била забавна иронија", додала је Смајловићева.

Састанак у Паризу: Не може се одступити од укидања такси

О предстојећем састанку у Паризу, Смајловићева каже да је најважнији податак сукоб између Макрона и Меркелове и сукоб у ЕУ.

„Видели сте да јуче косовски Албанци највише причају о томе како је нефер према Албанији, а и Северна Македонија обично неће добити почетак преговора. Ако некоме није циљ да вас прими, онда је њему циљ да пошаље макар неки сигнал да жели једног дана да вас прими, па сам ја склона да верујем да ће некаквог састанка, ипак, бити", казала је Смајловићева.

Љиљана Смајловић додаје да ако се састанак у Паризу организује, онда не може да замисли да Вучић неће доћи.

„Ако успеју Меркел и Макрон да се договоре око неког геста, или ако им је овај обећао да ће да обећа укидање такси, ја мислим да ми не можемо да идемо испод тога, ми од тога не можемо да одступимо", нагласила је Смајловићева.

Сматра да Албнаци желе две ствари – безвизни режим и столица у УН.

„Њима је стало до те столице до које могу само до преговора са нама. Њима су важни њихови избори и њихова борба за власт. Погледајте тај Харадинај, он је успео да успостави неку премоћ над Тачијем само тако што је уводио те таксе и оштро говорио против српске стране", закључила је Смајловићева.