Treba li Srbiji članstvo u EU ili je dovoljan „vrabac u ruci“?

dw.com

Treba li Srbiji članstvo u EU ili je dovoljan „vrabac u ruci"? | DW | 27.06.2019

Deutsche Welle (www.dw.com)

5-6 minutes

---

EU se pretvara da hoće proširenje, a kandidati sa Balkana se ponašaju kao da se za to pripremaju, piše švajcarski novinar Andreas Ernst. Tu ciničnu igru treba prekinuti i naći drugi model da se Balkan veže uz EU.

„'Evropska perspektiva' koja je obećana regionu 2003. u Solunu ostaje tačno to: perspektiva. Nakon pristupanja Slovenije 2004. i Hrvatske 2013. o pristupu pregovaraju samo Srbija i Crna Gora, a i to ide tempom puža. Ostale zemlje čekaju još dalje od vrata", piše ugledni švajcarski Noje cirher cajtung (NZZ).

Novinar tog lista Andreas Ernst, odličan poznavalac Balkana i ranije dugogodišnji dopisnik iz Beograda, piše da se u šest država iz evropske čekaonice oseća frustracijajer Evropska komisija i „pojedine države članice" uvek iznova daju obećanja koja „ne žele ili ne mogu da održe".

Kao primere Ernst navodi što Kosovo i dalje čeka na bezvizna putovanja te što Severna Makedonija ni nakon dogovora sa Grčkom i promene imena nije otpočela pristupne pregovore. Napredak obe te zemlje je preporučila Evropska komisija.

„Briselska diplomatija se angažovala i žmurila na jedno oko čak i kada je parlamentarna potvrda sporazuma (sa Grčkom) u Skoplju došla uz ucenjivanje jednog broja poslanika. Brisel je slavio ugovor o imenu zemlje kao istorijski", piše Ernst.

U tekstu se dodaje da su ipak Francuzi i Holanđani bili protiv početka pregovora kada je na samitu EU sredinom juna došao trenutak da Makedonci naplate trud. „To se slobodno može nazvati kršenjem date reči", piše švajcarski novinar.

„Proces se predstavlja kao meritokratski – reforme koje sprovode zemlje-kandidati treba honorirati integracionim koracima – ali je u stvari visokopolitičko polje u kojem vlasti država članica pre svega misle na svoje birače. A ti birači su, uz izuzetak nekih istočnoevropskih zemalja, skeptični ili čak protiv kada se radi o proširenju EU", piše NZZ.

Pošto je već tako, dodaje se u tekstu, evropski političari su „izmislili svakojake rezervne programe" poput Berlinskog procesa. „Sastaje se po konferencijama, priča se o privrženosti reformama, infrastrukturnim projektima i programima pomirenja kroz saradnju mladih. Ali sve to uglavnom ostaje bez učinka."

Konferencija zapadnobalkanskih zemalja sa liderima Nemačke i Fancuske u aprilu 2019. u Berlinu

Prema mišljenju Ernsta, došao je trenutak za istinu koja ponekad može da pomogne čak i u politici. A on smatra da istina glasi ovako: „U dogledno vreme neće biti proširenja na zapadni Balkan. Za to nedostaje političke volje u EU, ona je previše okupirana sobom. Ali manjka i na strani kandidata koji tek donekle teže pravim reformama."

Na Balkanu „nezavisno pravosuđe, efikasna uprava ili raznovrsni medijski krajolik nisu u interesu političkih elita. One bi mogle da budu opasne za moć 'stabilokrata'. Dugovečnost njihovih režima počiva na jakim klijentelističkim mrežama. Od njih profitiraju hiljade ljudi – ali ne zbog dobrog rada, nego zbog lojalnosti."

To je, piše Ernst, „cinična igra: EU se pretvara da hoće da primi kandidate, a ovi se ponašaju kao da se za to pripremaju. Jedni proziru druge i znaju da su prozreni. Šta učiniti? Najgora opcija je da se nastavi kao do sada. Verodostojnost je retka roba u ovakvim odnosima, a ovde postoji opasnost da je sasvim nestane."

Zato autor smatra da treba tražiti drugačije modele integracije „koji su sprovodivi u roku od nekoliko godina, a ne decenija". „Vremenski brzo ostvariv cilj je važan kako bi se ponovo ojačao uticaj Evropljana u regionu. Bolje vrabac u ruci nego golub na grani: brzo dostižno delimično uključenje motiviše jače nego daleko neizvesno puno članstvo."

Na taj način bi, navodi se u švajcarskom dnevniku, bio ograničen i uticaj drugih sila na Balkanu, poput Kineza, Rusa i Turaka koji sada „profitiraju od evropskog manjka verodostojnosti".

-pročitajte još: Balkan u fokusu nemačkog predsedavanja EU

Ernst veruje da novi modeli integracije moraju da se koncentrišu na ekonomiju kako bi se životni standard približio onome u EU te prestalo masovno iseljavanje dobro obrazovanih. „Region je sada ekonomski jeftina proizvodna traka Evropljana", piše on.

Jak privredni rast bi, navodi se, podstakao i demokratiju i pravnu državu. „Autoritarni režimi na Balkanu cvetaju jer nema jakih građanskih društava. EU je decenijama pokušavala da uz pomoć nevladinih organizacija izgradi civilno društvo. To je propalo."

„Verovatnije je da bi politikom privrednog rasta za par decenija opet nastala srednja klasa koja je samouverena i dovoljno jaka da sama traži prava i učešće u političkom procesu u ovim zemljama. Tada će doći i trenutak da se teži punom članstvu u EU", zaključuje se u tekstu NZZ.

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

 

danas.rs

Kosovo – u čiju korist?

Piše: Aleksandar Milošević

4-5 minutes

---

Od početka godine do kraja aprila, kosovske takse su srpsku privredu koštale 132 miliona evra, kako pokazuju zvanični podaci.

Sada je već kraj juna, pa čak i da prištinskoj statistici sasvim i ne verujemo – jer srpske robe na Kosovu ima – jasno je da je ceh ipak poveliki.

Kome je otišao taj novac? Otišao je Evropskoj uniji. U istom tom periodu od januara do aprila, dok je srpski plasman na Kosovo padao u provaliju duboku 132 miliona evra, evropski izvoz na KiM je munjevito uzleteo za čitavih 120 miliona evra. To znači da su srpske firme zamenile evropske.

Stari Rimljani su imali izreku „Cui bono?" – „U čiju korist?". Amerikanci imaju „Follow the money" – „Prati trag novca", a mi u Srbiji, dosta tipično za ovo podnevlje, imamo elegantnu „Za čije babe zdravlje?".

Da li je to onda možda odgovor na pitanje otkud takva nemoć Evropske unije prema Prištini kad treba pritisnuti Haradinaja da ukine takse? Hajmo reći da je i ovog puta Kosovo sui generis i da to nije slučaj. Da ovde treba da zaboravimo sve tri narodne poslovice, od Rima do Amerike. Da ne pratimo novac, da ne pitamo u čiju korist, a još manje da se interesujemo za babu. Ali, kako da rešimo sledeću evrodilemu?

Kad je Brisel odlučio da Rusiji uvede sankcije, to je ovde viđeno kao prilika za našu privredu da pojača izvoz na daleko bratsko tržište. Prilika baš i nije preterano iskorišćena, ali su nam evropski zvaničnici jako zamerili na nameri da se okoristimo od njihove nevolje. Samonametnute, ali ipak nevolje. Kako mi to hoćemo da budemo deo EU, a spremni smo da zaradimo na tome što njihove firme ne mogu da izvoze u Rusiju? Šutiramo ih dok su na kolenima.

Srbija se na to nije mnogo obazirala (a i šut joj je slab), ali je nad njom ostala senka moralnih gorostasa iz zapadnih prestonica.

A šta imamo sad? Kad je Kosovo uvelo takse Srbiji i saseklo naš izvoz, Brisel nije našao za shodno da ostane veran svojim načelima. Da se ne zaleće u slobodan prostor. Da ne zarađuje na tuđoj nevolji. Da nas nauči evropskim vrednostima. Ne – što smo mi ispustili, oni su uhvatili.

Ovo u stvari i nije toliko kritika EU. Ovo je konstatacija stvarnosti. Biznis koristi prilike koje mu se pružaju. To je u njegovoj prirodi, kao što bi trebalo da je u prirodi politike da podržava svoj biznis u inostranstvu. Onako kao kad Angela Merkel okrene Aleksandra Vučića da mu čestita na fabrici ZF-a u Pančevu. Maloj fabrici za ZF, beznačajnoj za Nemačku. Ali Merkel zove. Ista stvar je s taksama. Mala korist za EU, ali i tako mala, nekakva je. Isto s srpskim izvozom u Rusiju – beznačajan za Evropu – ali zovu. Ali negoduju. Zameraju. Iako je kosovsko tržište dovoljno malo da ni Srbiju ipak nije naročito teško pogodio njegov, uslovno govoreći, gubitak, za nas je neuporedivo značajnije nego za EU te i nas neuporedivo jače pogađa evropski ulazak na kosovsko tržište nego što EU pogađa naš ulazak na rusko. Dakle, njima bi bilo lakše da ostanu „principijelni".

Jedini nauk je na kraju da je jedini princip interes. Cui bono? Follow the money. Za čije babe zdravlje?

Sigurno je da EU nije svoj stav po pitanju taksi primarno odredila svojim ekonomskim preimućstvom. Stvarno je to suviše malo tržište za tako nešto. Ali, hajmo zamisliti obratnu situaciju: da je Kosovo donelo meru koja umesto da koristi, Evropskoj uniji šteti 120 miliona evra. Da li bi onda ipak bili agilniji? Da li bi Merkel tamo zvala kao što zove ovde. Za ZF, za Rusiju, za svaki nemački interes.

Ako mislite da ne bi, ako mislite da bi sve bilo isto, ako mislite da je privredni efekat nebitan, hajmo onda zaustaviti kamione koji preko Srbije idu na KiM. Videćete kako od beznačajnog troška od 120 miliona evra zvrje telefoni i bole uši.

Principijelno.

 

novosti.rs

PRVI SUDIJA UNMIKA NA KOSOVU: Amerikanci skrivali zločine Albanaca

D. VUJIČIĆ

5-7 minutes

---

| 24. jun 2019. 22:00 | Komentara: 0

Prvi Unmikov sudija na Kosovu za "Novosti": Trgovinu organima prijavio sam Karli del Ponte, ali se ona nije obazirala. U vreme Kušnerove administracije o svemu se pitao njegov zamenik Džek Kovi

DIVIM se Srbima koji su ostali na Kosovu. Oni od 1999. nisu dobili šansu da žive kao normalan svet, mada su pojedine jedinice Kfora mnogo činile da ih zaštite. Lično verujem da se mnogi međunarodni činovnici koji su se našli na KiM u misijama Unmika i Kfora danas stide kad se sete tih dana.

Ovako, ekskluzivno za "Novosti", govori švedski sudija Krister Karphamar, koji je bio imenovan kao prvi strani delilac pravde u južnoj srpskoj pokrajini krajem 1999. godine. Karphamar, koji je nedavno u Švedskoj objavio knjigu "Sudija u zemlji bezakonja", pišući o svojoj karijeri na Kosovu od 1999. do 2011. godine, priznaje da je njegova služba na KiM u pravosudnom smislu "bila sazdana iz niza manjih i većih katastrofa". Kako ističe, kod najkrupnijih slučajeva pokušaja procesuiranja Albanaca za zločine, po pravilu su se pojavljivali "glavni igrači na KiM - Amerikanci koji su uticali da se zločini sakriju, a ubice puste".

- Posle donošenja Rezolucije SB o uvođenju stranih sudija u pokrajinu, odmah posle rata bio sam prvi stranac koga je Bernar Kušner, tadašnji šef civilne misije UN na KiM, imenovao na tu funkciju. Prvi veliki slučaj bio je napad OVK na autobus UNHCR-a koji je prevozio Srbe, 3. februara 2000. godine, kada je poginulo dvoje ljudi, a gotovo svih 47 drugih, uglavnom žena i dece, pretrpelo traume za ceo život. Tom prilikom francuski vojnici iz sastava Kfora, koji su vodili istragu, zarobili su nekoliko osumnjičenih. Međutim, usledile su demonstracije Albanaca, sa žestokim nemirima, u kojima je uhapšeno još njih 49. U tim okršajima su ranjena i dva Francuza i trebalo je da sudim Albancima. Nije, međutim, do toga došlo, jer je francuski general tražio hitno puštanje na slobodu pritvorenih. Dobio je pretnje da će Albanci napasti njegove trupe.

PROČITAJTE JOŠ - AMERIKANAC SNIMA FILM O TRGOVINI ORGANIMA NA KOSOVU: Zločini iz "žute kuće" ne zastarevaju

* O trgovini organima otetih Srba čuli ste od dr Zorana Stankovića kada je ekshumirana masovna grobnica u Dinarcu?

- Naravno da sam o svemu obavestio Karlu del Ponte, tadašnjeg glavnog tužioce Haškog tribunala, ali ona nije bila zainteresovana za to.

* Istraživali ste i slučaj napada na autobus "Niš- ekspresa" kod Podujeva, februara 2001, kada je poginulo 12, a ranjeno 43 Srba?

- Glavnog osumnjičenog za ovaj napad, Fljorima Ejupija, odmah je uhapsila policija Unmika i to na osnovu DNK tragova. Međutim, iz meni nepoznatih razloga, umesto da je čekao istragu u pritvoru UN, američki Kfor ga je odveo u "Bondstil" odakle im je navodno pobegao. Ne znam kako je pobegao, čuo sam da ga je obučavala CIA, a poslednje informacije o njemu sam dobio 2012, da živi mirno u Podujevu.

*Da li je bilo još slučajeva kada su Amerikanci "umešali svoje prste"?

- Sećam se kada su kod mene došli visoki britanski oficiri iz sastava Kfora tražeći savet. Naime, njihova patrola je u blizini administrativne linije sa centralnom Srbijom kod Podujeva naletela na grupu pripadnika OVK naoružanih automatima i bombama koji su krenuli u napad na srpske kuće. Zaustavili su ih, i kada su pokušali da razoružaju bandite, pojavili su se američki vojnici koji su im naredili da ih puste. Ti ljudi su izvršili napade na srpske kuće, a frustrirani Englezi su pitali šta da rade... Nisam mogao ništa, tu je bio nadležan Kfor, a oni su to posle rešavali mimo Unmika.

* Često položaj međunarodnog sudije na KiM opisujete kao veoma težak?

- Da, zato što se u Kušnerovo vreme na KiM o svemu pitao njegov zamenik, Amerikanac Džek Kovi. On je bio taj koga je komanda Kfora bespogovorno slušala, a bez vojnika NATO, Unmikovi policajci su bili nemoćni.

PROČITAJTE JOŠ - DIK MARTI, EKSKLUZIVNO ZA "NOVOSTI": Ne zna se cela istina o zločinima na KiM

* Interesovala vas je i pozadina NATO bombardovanja naše zemlje?

- Od najviših američkih starešina sam čuo da je bombardovanje Srbije bilo pripremljeno od njihovih obaveštajnih agencija, sa ciljem da se Kosovo odvoji od centralne Srbije i da se tamo uspostavi vojna baza njihovih snaga. Kampovi koje su imali po zapadnoj Evropi u to vreme su im postali skupi, a tada je bio potpisan i ugovor sa Nemačkom da se američka vojna efektiva, posle više decenija, u toj zemlji znatno smanji.

VELIKIMA USTA PUNA LjUDSKIH PRAVA

- JEDNA od poruka moje knjige je da pokaže da su velikim silama usta puna ljudskih prava i demokratije, samo dok to ne dotakne njihove vlastite interese - kategoričan je Karphamar. - Druga poruka knjige je da ukaže na strašnu korupciju unutar UN i da rasvetli mehanizme kako pripadnici UN iz najmoćnijih zemalja sveta, zapravo, zloupotrebljavaju Svetsku organizaciju. Na kraju, hteo sam da napišem i kako sam bio pogođen svom tom korupcijom i nepravdama.

NIŠTA OD SUĐENjA

KADA je u pitanju izveštaj Dika Martija i sud u Hagu za ratne zločine Albanaca, Karphamar je pesimista:

- Prošlo je 10 godina od Martijevog izveštaja, a 20 godina od kada su se ti zločini dogodili. Nije realno očekivati da će se Albancima suditi.

 

politika.rs

Украдена историја

Милош Ковић

5-6 minutes

---

Пре неколико година, у Турској, путовао сам туристичким аутобусом од летовалишта на обали до древног Ефеса. Водич, симпатични млади Турчин, говорио нам је о дугој историји овог знаменитог града и Мале Азије. Хетити, Персијанци, Римљани, Турци Селџуци, крсташи, па опет Турци Османлије… Убрзо сам приметио да у тој лепо испричаној причи нешто недостаје. Успео је да не помене Грке, народ који је Ефес основао, у њему живео скоро два и по миленијума, који је ту истребљен већ у 14. и 15. веку, да би у целој Малој Азији био уништен у геноциду, од 1914. до 1922. године.

Помислих да га, загледан кроз прозор, нисам слушао довољно пажљиво. Али не, нисам се преварио. Прошли смо кроз цео Ефес и стигли до излазне капије, где су насртљиви продавци сувенира већ почели да нас прогоне, а реч „Грци"или „грчко" није се зачула. Коначно се представих и упитах зашто ниједном, у тих неколико сати, није поменуо народ који је овај град основао и учинио га славним? Није се збунио: „О, је ли могуће, опростите, наравно, то ми је промакло". Пошто смо ушли у аутобус, релаксирано ми је, у микрофон, захвалио на подсећању и саопштио путницима да су Ефес основали Грци и миленијумима у њему живели.

Док смо шетали кроз рушевине Ефеса, у свести ми је одзвањао звук некаквих једноличних, тупих удараца. Док смо се возили ка летовалишту, у једном тренутку, схватио сам одакле долазе. Били су то ударци гумене лопте о зид Богородице Љевишке у Призрену. Те 1997. гледао сам албанског дерана који је, са чудном упорношћу, шутирао лопту у зид древне српске светиње, стиснуте између кућа локалног становништва. Звуци тих удараца били су као ритам неке претеће корачнице, која као да је хтела да најави затирање српског наслеђа на Косову и Метохији. Гледао сам у Ефес, слушао турског водича и питао се да ли ће овако албански водичи једног дана да воде туристе кроз Призрен, Пећ и Приштину? Прећуткујући народ који је те градове подигао да би у нашем добу био уништен и протеран.

Неколико година после овог ефеског искуства, поново сам био у Призрену. Шетао сам централним градским улицама и слушао водиче. Равнодушно су пролазили поред спаљених српских кућа и полуразорене Призренске богословије. Ишли су улицама којима је, колико јуче, текла крв њихових становника. Србе нису помињали. О њима је, на француском, говорио само један момак. Србин, како сам после сазнао.

Прошао сам касније и Албанију, од Скадра до Саранде. Тамо су систематски обрисани сви трагови присуства српског народа. Када један народ уништите, онда остатке његове културе само преименујете. После разарања српских цркава и споменика 1999. и 2004, то је покушано са српском баштином на Косову и Метохији – њено преименовање, у Унеску, у косовско културно наслеђе. То се данас покушава и са српском саборном црквом Светог Николе у Новом Брду, на чијим остацима „косовска влада" и њени немачки спонзори хоће да „обнове" католичку цркву.

Модел преотимања и преименовања увелико се примењује у Црној Гори. Оно што се сада тамо догађа, међутим, није се збивало ни под Османлијама, Хабзбурговцима, или италијанским фашистима. Држава, коју воде бивши Срби, најављује да ће Српској православној цркви преотети цркве и манастире изграђене пре 1918. године. Ако се то заиста догоди, последице се тешко могу предвидети и преценити.

Шта чини српска академска историографија? Њени ресурси нису безначајни – реч је о неколико универзитета и института. Уместо да се саберу и удруже снаге у раду на темама које су нечији интереси учинили отвореним и спорним, унутар струке у току су нечувени прогони и чистке. Већ је промењена „крвна група" централне академске историографске установе, која одређује научну политику у целој земљи, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потврдило се да ту није била реч о личним сукобима него о системском обрачуну који води ка успостављању превласти хашке интерпретације српске историје у самом Београду. Сада се већ забрањују јавна реч и слобода говора. Потписник ових редова добио је, због „вербалног деликта", пет судских тужби од клике са одељења (Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића, Владе Станковића и Синише Мишића). Оно је сада под контролом историчара који Србе називају „биолошким отпадом" и иступају као идеолози црногорског режима (Никола Самарџић), који проповедају филозофију „клечања пред јачим" (Радош Љушић) и залажу се за независно „Косово" (Самарџић, Љушић, Стојановић).

На овом месту, у својој првој колумни („Политика", 28. новембар 2016), предлагао сам да српско министарство просвете хитно формира стручне тимове, који ће се бавити систематским истраживањем тема важних за опстанак наше земље и угрожени идентитет српског народа. У међувремену, српска држава најавила је повлачење са Косова и Метохије и показала невероватну незаинтересованост за судбину српског народа и његове баштине у Црној Гори. Треба, како се види, тражити нове облике организовања.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

rs.sputniknews.com

Зашто народ неће морати оружјем да брани светиње од Мила

Sputnik

5-6 minutes

---

Одлуком да баш сад приступи одузимању имовине Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, режим Мила Ђукановића је повукао најбољи могући потез зарад сопственог опстанка на власти. То је толико паметно, да изгледа да није могло доћи из његове главе. И ту треба видјети највећу опасност.

Закон о слободи вјероисповјести, који је Влада Црне Горе упутила Скупштини на одлучивање (усвајање), узбуркао је политичке и све остале страсти на начин који је без преседана у новијој црногорској историји. Ваља подсјетити да је та историја у претходне три деценије била све остало, осим мирна и досадна.

Непознати су аутори ових „ингениозних" предлога, не постоји ни уставни ни законски основ да они буду спроведени, не зна се шта „држава" намјерава након што се прогласи власником манастира, цркава, крстионица, гробаља... Зна се да је у питању одлука којом желе да исправе „вјековну неправду", како пркосно тврди Мило Ђукановић, а тврди и да је његова одлука да баш он обави ту работу.

Сасвим очекивано, реаговали су свештенство и монаштво Митрополије, а њени великодостојници су објавили став да на то неће пристати ни по коју цијену. Услиједиле су тешке ријечи између представника власти и оног дијела опозиције, који је стао у одбрану својих светиња и традиције, која Црну Гору разликује од Монтенегра. Све чешће се може чути да ова намјера власти може бити довољан повод за вјерски или грађански рат.

© Tanjug / SAVA RADOVANOVIC

Председник Србије Александар Вучић

Александар Вучић, предсједник Србије, упутио је молбу Влади Црне Горе да одложи усвајање овог закона, али је, након добијеног одговора, спустио лопту и повукао се. С обзиром на садржај, одговор Владе Црне Горе и није заслуживао другачији поступак. Наиме, црногорска Влада је одржала надахнуту лекцију о немијешању у суверенитет њене државе и дјетињасто инсистирала на томе да ће сама доносити своје законе. 

Држава која је у процесу европских интеграција већ донијела хиљаде преписаних (и непримјењивих) закона ради приступања ЕУ и држава која је чланством у НАТО редуцирала свој међународни суверенитет до непостојања, позива се на слободу да сама уређује своје послове. Нарочито онда када су они штетни по Србе, Српску православну цркву и Републику Србију.

Да ли ће овај закон бити донесен? По свему судећи хоће, и то муњевитом брзином. Да ли ће, међутим, бити примјењен; то је већ друго питање. Велика је вјероватноћа да неће, ни брзо, нити икада.

Проћи ће као и на Румији...

Суштина ове политичке игре је управо у томе. Мило овим показује своју моћ и, још постојећу, парламентарну већину, коју сачињавају и они посланици који Митрополији и, посебно, Владики Амфилохију, желе мало доброга. На личном и конфесионалном плану.

Али, као што није срушена црква на Румији, или крстионица на Превлаци михољској, тако ће и манастири остати у рукама Митрополије. Свештенство и вјерујући народ неће морати да их бране и оружјем, јер нико неће имати храбрости да изда такво наређење, нити ће имати људство вољно да то наређење спроведе.

© Sputnik / Небојша Поповић

Тројчиндански сабор, Подгорица

У таквој пат позицији Мило и његова партија консолидоваће своје тврде бираче, као и припаднике мањина, чију подршку морају да поврате пред парламентарне изборе, који су заказани за наредну годину. Из тако дубоких шанчева се неће видјети бројне афере и материјалне злоупотребе које он и камарила око њега остварују преко леђа свог све сиромашнијег народа. Ономе који „спашава" државу и гради „нови идентитет" морају се прогледати кроз прсте сумњиво стечени милиони.

Но, постоји крупан разлог за бригу. Сличан предлог закона је био најављен и 2015. године, али је био повучен уз процјену да би наштетио интересима владајуће партије на изборима сљедеће године. С обзиром на број вјерника, онај који иде против Српске православне цркве може само да изгуби. Тада је Мило, све су прилике, успио да измоли своје стране налогодавце да се одложи напад на СПЦ управо да би опстао на власти и наставио да им пружа тражене услуге.

Пут којим ће кренути и Косово

Овог пута одлагања није могло бити. Бојим се да је Владика Јоаникије, говорећи пред народом на великом Тројичинданском сабору, био у праву рекавши да се овим путем установљава пракса коју ће наставити челници самопроглашеног Косова у односу на српске светиње на тој светој српској земљи. Светиње у Црној Гори су сигурне уз одлучно свештенство и вјерујући народ. На Косову и Метохији нису, не због малодушности свештенства и монаштва, већ због малобројности Срба који би их бранили.

Одавно је доказано да званична Подгорица и Приштина имају истог налогодавца па су им и „политике" дио исте цјелине. Оно што Подгорица започне, Приштина настави.

Небојша Поповић

Огроман број верника под Острогом

Стога, одбрана Митрополије црногорско-приморске има много дубљи значај од Милових „игара престола". Јер, све се ово дешава у времену када Албанци губе значајан дио међународне подршке, због које су до сада и могли да раде што им падне на памет, а Србија мудро и корак по корак поправља своју укупну, а тиме и преговарачку позицију.

Неко је, стога, притиснуо тастер звани „Мило" и створио ново искушење пред властима Србије.

 

radiokim.net

Da li je još živa ideja o razgraničenju?

| Politika | Kim | komentara: 0 | pregleda: 148

5-6 minutes

---

Da li je još živa ideja o razgraničenju?

19.06.2019 | 11:57

Ideja o razgraničenju nije umrla jer ona ima mnogo zagovornika, kaže Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose. On veruje da će do proleća doći do nekakvog sporazuma, ali da je pitanje ko će ga potpisati. Sa druge strane, Bodo Veber iz berlinskog Saveta za politku demokratizacije smatra da su pregovori u dubokoj krizi i da se traži način da se oni resetuju. Nemački stručnjak smatra da je ideja o razmeni teritorije trenutno zaustavljena.

• Dušan Janjić i Bodo Veber (Foto Kim)

Iako zagovornici ideje o razgraničenju ističu da je ona propala, o čemu je govorio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose smatra da je ona itekako živa, i da su oni koji se za nju zalažu spremni da prihvate i ljudske žrtve.

"Nije umrla, nažalost, jer da je umrla zar bi se tolika galama dizala oko hapšenja korumpiranih pripadnika Kosovskog policijskog servisa. Ne bi. Da li bi svirale sirene? Ne bi svirale. Znači, postoji jedan čitav sistem i u kosovskoj vlasti koji podržava to što se dogodilo u Zubinom Potoku i u Srbiji koja onda diže vojsku. Očigledno da je toliko živa da neki probaju da je nametnu preko straha i nadam se ne preko ljudskih žrtava. Nadam se da se to neće dogoditi", kaže Janjić.

Sa druge strane, Bodo Veber nemački stručnjak iz Saveta za politiku demokratizacije kaže da je taj proces u kome se govorilo o razmeni teritorije zaustavljen.

„Trenutno smo u fazi kada je zaustavljen taj poduhvat koji bi, duboko sam uveren, kosovskim Srbima značilo ne razmenu teritorija već razmenu stanovništva u smislu egzodus za Srbe sa juga, a niti bi se severu dobro pisalo jer bi završio u Srbiji ali sa neformalnim privilegijama i ubrzo bi završio kao neko slepo crevo. Taj proces je, trenutno se porpilično sigurno može reći, zaustavljen i sad imamo neki međuperiod u kojem se dva predsednika suočavaju kako će napraviti preokret pošto je lobiranje za tako lažnu soluciju je propalo, a iza toga će moći doći do nekog procesa koji smo videli i u Berlinu a videćemo i u Parizu da je u pripremi neka vrsta resetovanja dijaloga".

Veber smatra da su dosadašnji pregovori Beograda i Prištine bili netransparenti i da su ih uzurpirali dvojica predsednika i predstavnica EU Federika Mogerini, što govori da je čitav proces izmakao kontroli. Tvrdi da je proces dijaloga vođen na dva nivoa, prvi nivo su tajni pregovori o mapama, dok je drugi političko spinovanje od strane Beograda i Prištine. Zato je, kaže on, potrebno resetovanje.

"Ja mislim da je odlazak gospođe Mogerini tu ključan i da treba doći neko ko nije diskreditovan u tom procesu, koji zaista hoće biti ozbiljan pregovarač u smislu pregovora. Koji će zaista voditi do trajne normalizacije i odnosa između Srbije i Kosova kao dve države i odnosa između Srba i Albanaca unutar Kosova, znači koji će početi od toga šta je efekat za obične građane", dodaje Veber.

Dušan Janjić pak veruje da se približava datum kada će „neko nešto da potpište" i da će to izazvati bum.

"Apsolutno nemam dileme da će nekakav sporazum biti postignut do proleća i da će ga neko potpisati. Imam veliki znak pitanja da li je to Vučić. Moguće je da bi to mogao biti i Dačić, ali je dosta upropastio svoje šanse nesmotrenošću u diplomatskim odnosima, a voli on to da potpisuje, kao i 2013. godine. Dakle, neko će potpisati i to je potpuno irelevantno. Čak i taj koji potpiše neće mu biti lako. Ovaj put neće biti kao 2013., ovoga puta ima da objašnjava zašto nije konsultovao. Ali neko će potpisati i mi na to ne možemo uticati. Na to ko će potpisati odlučuje se u vrlo uskim krugovima jer se ceo dijalog drži u uskim krugovima ali ćemo taj papir dobiti i vše neće pisati inicijali D.I. i H.T. , nego će biti ime i prezime i mora da ide na ratifikaciju, odnosno verifikaciju".

Taj sporazum će biti kompromis, uveren je Janjić.

„To što političari lažu, mažu, ne.. stalno se traži kompromis, po svim tačkama i najverovatnije neće biti ni otvorenog priznanja Kosova, ni podele teritorije. Neće. Kompromis se nalazi u tom nekom međuprostoru koji znači da će se i dalje držati statusna neutralnost a da će se polako raditi demarkacija da bi Kosovo i Srbija mogli da uđu u EU", kaže Janjić.

Obojica sagovornika primećuju da su kosovski Srbi u dosadašnjim pregovorima bili marginalizovani i da su najveći gubitnici. Zaključuju da Srbi moraju biti obavešteni o onome o čemu se pregovara i da u čitav proces moraju biti uključeni i predstavnici civilnog društva.

O neophodnosti uključivanja civilnog društva u dijalog Beograda i Prištine govorilo se protekla dva dana na radionici "Kako civilizovati dijalog" koja je održana u Draču uz podršku Kosovske fondacije za civilno društvo (KFOS).

 

Simpoziju o posledicama osiromašenog uranijuma

jugpress.com

Simpoziju o posledicama osiromašenog uranijuma - JUGPRESS

Postavio: Jugpress

5-6 minutes

---

NIŠ

Stručnjaci iz više od 10 država učestvuju na drugom Međunarodnom simpozijumu o posledicama bombardovanja 1999. godine koji se održava u Nišu.  Prijavljeno je oko 35 naučnih radova koji treba da dokumentuju razorno dejstvo osiromašenog uranijuma bačenog na četiri lokacije na jugu Srbije, po živote i zdravlje ljudi i po životnu sredinu.

Ima naučnih dokaza  o tome da su vojnici iz Italije koji su bili izloženi osiromašenim uranijumom zbog ovoga oboleli od raka.

"Pre mesec i po dana doktorka Rita Celli  pronašla je osiromašeni uranijum u telu jednog vojnika i za to postoje dokazi. Oni vode postupke, dokazuju prisustvo teških metala i osiromašenog uranijuma u telima vojnika koji su boravili na Kosovu i Metohiji i traže od italijanske države, od članica NATO pakta da priznaju štetu koju su pričinili tim vojnicima i civilima koji su boravili na Kosovu i Metohiji  i Bosni i Hercegovini i on to radi vrlo uspešno. On je  spreman da našim advokatima, našem pravosuđu pomogne i dostavi svu potrebnu dokumentaciju, sva ta veštačenja i da zajedničkim snagama uspemo da mi naše građane zastupamo – rekao je Aleksić.

To je  potvrdila Jark i međunarodna medicinska ustanova.
O tome kakva je uloga Rusije bila tokom NATO bombardovanja govorila je akademik iz Rusije Jelena Guskova.  Guskova.

"Rusija je naučila lekcije iz 1999.godine i ako bi se desila slična pretnja Srbiji ne biste ostali sami protiv celog sveta jer bi Rusija bila sa vama. Rusija je promenila spoljnu politiku, stala na noge, postala je jaka i ona dobro sada zna ko je njen najbolji prijatelj i sada je Rusija možda i jedina u svetu koja brani istinu o Srbiji" rekla je

Jedna od organizatorki simpozijuma Olga Zorić rekla da je cilj ucesnika ovog simpozijuma da se istinom bore za pravdu.

" Zašto kažem da se borimo. Zato što i 20 godina od NATO bombardovanja, jedan medijski i politički rat uperen protiv naše države i dalje traje. Ovo je jedan vid otpora i naše borbe i način da se izborimo za istinu i pravdu, šta se to nama dešaval i zbog čega i na šta sve imamo ptavo – rekla je  Zorić

Ona je istakla da je između dva simpozijuma pokrenuta stručna javnost i da je veliko interesovanje i domaćih ali i stranih učesnika za ono što se danas dešava u Noši-.

Kako kaže, plan im je da urgiraju da država donde potrebne zaključke kako bi se pokrenule tužbe, da se osiromašeni uranijum izbasssci sa naših prostora, i da se utvrdi kakve su realne posledice po građane danas, kao i da pomognu obolelima od kancera.

Jedan od gostiju Domeniko Leđaro iz Italije, autor knjige Uranijumski vojnik, potvrdio je da ima naučnih dokaza o štetnim posledicama osiromašenog uranijuma.

Osim simpozijuma na kome stručnjaci iznose svoje zaključke, Leđaro kaže da je važna i uloga države, koja treba da pomogne da se pređu sve prepreke.

Nekada vojni pilot Domeniko Leđero, jedan od osnivača i odgovornih u organizaciji Vojna opservatorija, Odeljenja italijanske odbrane, godinama se bori da dokaže istinu o katastroofalnim posledicama osiromašenog uranijuma po zdravlje, pre svega italijanskih vojnika koji su učestvovali u svetskim misijama. Rezultat te njegove aktivnosti je knjiga "Uranijumski vojnici" koja je prevedena na srpski jezik i predstavljena je sinoć  u Nišu.

"Prošlo je tri godine od kada sam napisao knjigu Uranijumski vojnici. Ali ona je uvek aktuelna. Jedina stvar koja se menja je broj umrlih i broj obolelih. Ja se iskreno nadam da nikada više neću pisati takve knjige. Nemamo dovoljno papira da napišemo koliki je broj umrlih. Trudimo se da napišemo jednu stranicu slobode i mira. Mislim da je jako bitno i da moramo da uradimo sve i svi zajedno da istina o posledicama osiromašenog uranijuma izađe na videlo. Završeno je to etiketiranje "Evropa, NATO pakt, Varšavski pakt. Potrebni su ljudi i da zabeležena priča sama po sebi govori o dejstvu osiromašenom uranijumu" rekao je autor Domeniko Leđero.

 Leđero je u svojoj knjizi, koju je napisao sa novinarkom Mari Taljazuči, po prvi put otkriva pozadinu dešavanja iz svedočenja, dokumentacije i fotografije. Objavio je mnogo priča koje svedoče o povezanosti municije sa osiromašenim uranijumom koje su korišćene u NATO agresijama  i velikog broja obolelih i preminulih italijanskih vojnika. Dokaze koje navodi autor nedavno je potvrdila četvrta Italijanska parlamentarna komisija upravo zahvaljujući Leđerovoj upornosti.

 Ova knjiga nastoji da predstavi " tihi rat" između onih koji drže istinu tihom i onih koji glasno vuču.

Skup prate i inostrani novinari što govori u prilog tome da je sve više onih koji smatraju da istina o osiromašenom uranijumu treba konačno da bude utvrđena. Najavljeno je da će nemačka i francuska televizija snimati dokumentarni film o posledicama NATO agresije na jugu Srbije.

Najavljen je dolazak italijanskog advokata Tataljija koji  ima više od 80 pravosnažnih presuda i koji zastupa šreko 300 italijanskih vojnika, obolelih od raka , koji su učestvovali u NATO operacijama na Balkanu.

Na današnjem skupu, na kome je bilo preko 200 ljudi iz Srbije i sveta , nije bilo predstavnika zvanične vlasti.