MORAMO SE VRATITI NA KOSOVO! Neispričane priče generala Delića sa Paštrika: Ruski dobrovoljci nisu hteli da se povuku!
Jovana Ćirković/Saša Rajković
22-27 minutes
Božidar Delić ističe da je za sve vreme službovanja naučio jednu stvar. A to je - biti ČOVEK!
Božidar Delić je srpski general u penziji. U svojoj dugogodišnjoj vojničkoj karijeri, službovao je u Bileći, Prizrenu i Leskovcu, bio je načelnik štaba beogradskog korpusa i zamenik načelnika operativne uprave Generalštaba vojske Jugoslavije. Završio je Vojnu akademiju kopnene vojske i Školu nacionalne odbrane. Za vreme NATO bombardovanja Božidar Delić je bio komandant 549. mehanizovane brigade Vojske Jugoslavije.
General Delić poslednji je srpski vojnik koji je napustio Kosovo i Metohiju. Rodom iz Đakovice, bacajući poslednji pogled na rodnu grudu, razmišljao je samo o jednom - KADA ĆEMO SE VRATITI!
Odakle želja za vojskom?
Ja sam rođen na Kosovu i Metohiji, koja je danas najveći problem ne samo Srbije, već i srpskog naroda. Doživljavao sam, individualno, još od prvih koraka i tada vojsku kao zaštitnika našeg naroda. Kroz lične kontakte, kao dečak sa vojskom koja je svakodnevno bila i u okruženju izvodila vežbe. Tako se verovatno rodila ljubav prema vojnom pozivu. Moja prva životna želja se ispunila kada sam 1973.godine došao na Vojnu akademiju. Došao sam sa sela i nikakva fizička opterećenja mi nisu bila neprihvatljiva. Službu sam počeo u Bileći, u školi rezervnih oficira. Bileća je možda i ključna za moju vojničku karijeru. To je danas jedna od najboljih vojničkih škola. Tamo smo školovali rezervne oficire pešadije, a školovanje je trajalo oko šest, sedam meseci i 22 dana. Dolazili su najčešće sa završenim fakultetima ili studenti. Tamo sam naišao na jedan savršen nivo organizacije. Tamo na početku godine znate šta ćete raditi 31. decembra, kad ćete u toku godine imati koji čas. Hercegovački ambijent, a ja sam inače Hercegovac, i upravo i poreklom iz okoline Bileće, je verovatno uticao na to da je imam u lepom sećanju. Ta škola je bila za mene važna, jer dok su moji drugovi otišli direktno za komandire u neke jedinice, ja sam bio komandir voda, pa komandir čete, četiri godine, ali morali smo da se bavimo i vojnom naukom, tako da smo, morali da radimo elaborate vežbi, izučavali smo strane armije i još niz drugih predmeta koji su se radili u toj školi.
Kakav ste odnos imali sa svojim vojnicima? Na koji način ste ih gledali?
Odnos je bio apsolutno u duhu pravila službe. Tamo su nas i inače učili da u svakom vojniku gledaš čoveka i gledaš ličnost. To što sam ja njegov komandir, značilo je da sam poštovao svakoga i svačije zanimanje. Ispred mene su bili doktori nauka i magistri, a ja sam doktor u svojoj oblasti, ali poštujem ako je neko u nekom drugom domenu i razume se u to.
Kakav je bio Vaš odnos sa vojnicima u toku rata?
U ratu je to nešto sasvim drugačije. Važno je da svaki vojnik ima poverenje u svog starešinu. Kada se pokaže znanje, i da vi rukujete sa svim vrstama oružja koja postoje, da vojnik shvati da se vi brinete o njemu, on će vas slediti bez razmišljanja. Ja sam bio u svim ratovima; i u Hrvatskoj, u Republici Srpskoj, na Kosovu i Metohiji. Pripremio sam se za rat za koji sam znao da sledi, ali sam uvek svoje vojnike doživljavao kao svoju porodicu, kao svoju decu. Odnos je bio takav prema njima, a to uopšte ne znači da su imali nekakav popust ukuliko ne izvrše neko naređenje ili zadatak. Čak evo i sada, kada se sretnemo dvadeset godina posle rata, oni mi kažu da je njih bilo sramota da ne izvrše zadatak koji su dobili. Nikad nisam doživeo nijednu neprijatnost, ni od svojih starešina, ni od vojnika.
Da li Vam prija što Vas veliki deo Srbije smatra herojem?
(Malo duža pauza) Lepo je to kad se srećeš sa ljudima, a pogotovo sa ovima sa kojima sam bio u ratu. U životu su ne stalno ocenjivali. Imao sam priliku da me je čak ocenjivao i neprijatelj. Do nekih ocena sam i došao, a to su bile ocene kada sam svedočio u Hagu. Meni su uvek bile najdraže ocene mojih vojnika. I mislim da su one i bile najrealnije.
U ratu dolazi do situacija kada se mora biti na čelu, i moraš biti faktor. Ipak, oficir je profesionalac, učio je ceo život za to, a došao mi je mlad čovek, sa 19, 20 godina. Prirodno je da i postoji neka vrsta straha. On treba isto tako da se prevaziđe i ne bi trebalo da utiče na njegov angažovanje u borbi. Tada je uloga starešine ogromna. Zato sam ja uvek bio tu kada je nešto trebalo. Kada vojnici dožive situacije poput one da sam išao da izvučem ranjene, a oni znaju da ja to nisam morao da radim, i da to nije moj posao, da to treba da radi neko iz nižeg čina, to utiče. A kada to uradite nekoliko puta, onda te priče obiđu celu vojsku. Ponekad su čak i preuveličavali. Nekad sam imao priliku i da kažem da slušajući svoje vojnike, izgleda da imam i krila. Takve stvari su važne za borbeni moral. Bitno je bilo i kada vojnik vidi kako je organizovano sanitetsko obezbeđenje.
Mogli smo da izvedemo sve vrste operacija i da spasimo mnogo života. Kad vojnik vidi da ti vodiš računa kada će on dobiti vodu ili hranu, nikada ga ne ostavljaš samog, to je bilo bitno. Tako su me učili, a ja sam se tako i ponašao, ali sam takvo beskompromisno ponašanje zahtevao i od svojih starešina.
Često sam im govorio da je nedopustivo da se desi da neko ostavi vojnika u nekoj teškoj situaciji, ranjenog ili mrtvog. Svi ima da ginemo za jednog, jer ako zna da ga njegov starešina nikada neće ostaviti, onda i ne razmišlja o nekim stvarima. A mladost sama po sebi znači i hrabrost i adrenalin. A mnogo puta sam u borbi morao i da ih jurim, da ih zaustavljam, da im guram "glavu u vodu". Recimo 1998. godine sam imao devetoricu poginulih vojnika i dvadesetak ranjenih. Od devetorice ranjenih, petorica su starešine, a četvorica su vojnici. Kada uzmete proračune koji se rade u svakoj vojsci, uvek gine daleko više vojnika, a na primer imate statistiku na koliko poginulih vojnika ide poginulih starešina. Meni su poginula tri oficira, a jedan od njih je bio moj pomoćnik za bezbednost. Poginula su mi dvojica komandira četa, jedan komandir voda. Svo to iskustvo iz 1998. godine je doprinelo da 1999. godine, kada se desio Paštrik, da smo mi bili jedinica koja je bez ikakvih problema obradila svoj posao.
Mi smo na Paštriku odlikovani ordenom. Mi smo postepeno prošli kroz sve. Nas je od prvog dana bombardovala avijacija svaki dan, i dan i noć. A kada je krajem maja, početkom juna došla ta strategijska avijacija, samo je nas bombardovala. Mi smo već to doživljavali kao nešto normalno. A to nije bilo normalno. Drugi koji su došli kasnije, govorili su da je sve to izgledalo kao pakao i da je sve to neizdrživo i da to sve nije bilo za ljude. A naši su se ljutili kada je došlo do primirja i kad smo morali da se povučemo.
Možete li da nam kažete na koji način Vi vidite slučaj Račak? Po Vašem mišljenju šta se tu zaista dogodilo?
Račak je bila jedna čisto policijska izuzetno dobro izvedena akcija. Izvedena je perfektno, ali se nije završila perfektno. Borbeni deo je urađen odlično, a sve posle toga je urađeno sa velikim brojem propusta, tako da smo na kraju imali posledice. U to vreme, negde početak 1999. godine i dolazak OEBS-a i Vilijama Vokera je u načelu trebalo da odigra pozitivnu ulogu za SRJ, ali samim dolaskom OEBS-a na teren videla se ta prava uloga, a prava uloga je bila da preživi OVK jer je ona do tada već dva puta bila potpuno potučena, da ne kažem eliminisana. Američki savetnici već dugo su bili na terenu, a dolaskom OEBS-a u toliko velikom broju, naša vojska i policija su morali da se povuku, da samo budu na malom broju lokacija i sporazum je predviđao da oni (Albanci) ne mogu da se vrate na položaj i teritoriju koju napušta vojska i policija, ali OEBS to nije ispoštovao. To je uvek pravdao tvrdeći da oni nemaju komandnu strukturu, ali to je samo bio izgovor jer su oni mogli otkriti ko su albanski komandanti, a mogli su i nama dozvoliti da mi to dovedemo u red. To je trajalo duže vreme i postalo je neizdrživo. Onda je vojska počela da izlazi iz kasarni pod formom vežbi i svaki put bude napadnuta, a onda se brani, tj. krene da uništi onog ko je napao, a oni protestvuju. MUP je to organizovao u toku noći, zaposeo položaje, nije bilo potrebe da reaguje vojska. Sve je odrađeno kako treba, došao istražni sudija, započeo uviđaj, ali ne može se vršiti uviđaj pod vatrom, takva je bila konfiguracija zemljišta, te je uviđaj prekinut, ostavljena je jedna policijska jedinica da čuva. Ona je to iskomplikovala, nisu smeli da odu. Kad su se povukli, stvoreni su uslovi da Voker odradi svoj deo posla. Tek kada je napravljen sporazum, onda je odrađen uviđaj, ali je Voker već celom svetu rekao da su "pobijeni civili".
Zbog toga je počeo rat, a kada su bila suđenja u Hagu (Vladimiru) Lazareviću, (Nebojši) Pavkoviću i (Slobodanu) Miloševiću, još kod Miloševića smo u pripremi za to svedočenje nas nekoliko radili par meseci sve spiskove albanskih jedinica sa tih prostora, od 40 ili 41 poginulog za 35 ili 36 smo pronašli kojoj jedinici pripadaju. Kada smo to dostavili u Hagu, oni su odmah odustali od optužnice za Račak, kao da ga nikada nije ni bilo i više niko nije pomenuo Račak zbog koga smo mi dobili bombardovanje. To se kod nas tako dešava.
Kako su vojnici reagovali na vest o primirju i Kumanovskom sporazumu?
Za očekivati je da vojnici koji su sa Kosova nisu doživeli Kumanovski sporazum kao neko olakšanje, ali sam očekivao da će vojnici koji nisu sa Kosova i Metohije to primirje prihvatiti kao olakšanje. Međutim, olakšanje se nije moglo videti ni kod jednog vojnika. Svima je bilo teško. Morao sam da ih ubeđujem i da pričam da nije njihovo da o tome razmišljaju, čak nije bilo ni moje. Ali, naređenje se moralo izvršiti. Neke sam morao i da hapsim, jer su dobrovoljci hteli da se odvoje od jedinice i da ostanu na Kosovu i Metohiji, mladi su, a to bi značilo sigurnu smrt. Bili su zajedno sa ruskim dobrovoljcima, koji su se takođe odvojili i hteli da ostanu na Kosovu i Metohiji. Rekao sam "Ne može!", jer koliko god da imate municije, nemate pozadinu, nemate oslonac. Ostanak na Kosovu i Metohiji je značio sigurnu smrt, da li za 5 ili 10 dana, nije bilo bitno. Morali su da odu.
O Sajmu naoružanja u Beogradu
- Kao vojnik dolazim na svaki Sajam. Volim da obiđem našu namensku industriju i radujem se svakom uspehu. Ima mnogo naših firmi koje su kooperanti namenske industrije i uspešno rade. Ovde u Hali 1 je najveći deo našeg naoružanja i dosta tu ima proizvoda koji su ušli u našu vojsku. Jedan deo proizvoda je namenjen stranom tržištu, ali naša namenska industrija se polako oporavlja, što je dobro jer uvek je naša namenska industrija bila najzdraviji deo naše privrede i naše industrije.
Da smo sad u 1999. godini, koje oružje biste povezli svojim vojnicima na Kosovo?
- Ovde ima mnogo toga. Nismo imali Noru, Lazara, ali ima i niz drugih i manjih sredstava, opto-elektronskih uređaja, termovizije… Mnogo je toga novo. Izdvojio bih „noru" kao baš uspešan projekat. Čim smo u vrhu zemalja po prodaji artiljerijskih sistema, možda druga ili treća u svetu, to je za svaku pohvalu.
Vi ste 14.juna otišli sa Kosova i Metohije?
Moja jedinica je počela da izlazi sa Kosova i Metohije već 11.juna, a ja sam bio poslenji ešalon 14.juna. Bio sam poslednji vojnik koji je napustio Kosovo i Metohiju. Moja vojska je otišla, a ja sam još stajao na toj raskrsnici kod Bogoslovije i kod hotela u Prizrenu. Englez koji nas je pratio, morao je da se vrati po mene, da mi ukaže na nekakve opasnosti, na nekakve snajpere iz zgrada i tako dalje.
O čemu ste u tom trenutku razmišljali?
Razmišljao sam tada o tome kada ću se vratiti. I koliko će vremena proteći dok se ne vratim. Jer, mi se moramo vratiti na Kosovo i Metohiju, to je nešto što mora svima da bude jasno i nešto čega svi mora da budu svesni. I kakvi god pritisci bili, oni koji vode Srbiju ne mogu i ne smeju da podlegnu pritiscima. To je naša teritorija, uvek je bila naša. Kao takva je zapisana zapisana u svim međunarodnim dokumentima. To što je ta teritorija trenutno okupirana, to je privremeno. Sila je sila, to se pokazalo u istoriji, i mi smo uvek kao narod izdržali, ne godine i decenije, nego i vekove, da bi opet bili svoj na svome.
Vi i dalje ostajete pri jakom patriotskom stavu da Kosovo i Metohiju ne treba dati?
Postoje neke crvene linije koje su iste. Ja sam odlučan čovek, više nisam u tom sistemu, trenutno jesam poslanik u Skupštini, imam stav o svemu i svoj stav uvek iznosim, ali greške koje ja mogu da napravim su beznačajne. Mogu sad samo da govotim, ali greške koje mogu da naprave oni koji se nalaze na čelu države ili Vlade mogu da naprave nepopravljivu štetu za Srbiju i srpski narod. Smatram da ne postoje bezgrešni i ne postoje geniji. Dva čoveka uvek znaju više nego jedan i zbog toga se mora savetovati, zbog toga se moraju konsultovati i moraju se imati timovi ljudi. Mora se dobro procenjivati šta druga strana želi. Ja, koji sam rođen na Kosovu i Metohiji, slobodno kažem, krivo mi je da se vrlo slabo poznaje albanski mentalitet. A oni vekovima rade na isti način. I danas rade kao što su radili i ranije.
Danas Albanci imaju iza sebe izuzetno jake saveznike i u Evropskoj uniji i u Americi. Oni nemaju nikakvu potrebu da razgovaraju. A imaju samo jednu želju. Ono što mi ne smemo nikako da im damo, a onda nas pritiskaju zbog toga. Ako se poznaje albanski mentalitet onda će se svi pritisci izdržati. Mi ustvari već godinama ne pregovaramo sa njima. Umesto njih pregovaraju u Briselu iz Evropske unije ili Amerikanci. Nekome je bilo smešno kada Haradinaj kaže da oni nemaju spoljnu politiku, a istina je i da je nemaju, jer oni prate i slušaju Ameriku. Oni su takvi bili i u vreme Nemaca i u vreme Italijana, i u veme Austrougarske i u vreme Turske. Uvek su bili takvi. Ljudi postaju svesni. Naša duhovnost, naša kolevka, izvorište naše kulture je na Kosovu i Metohiji. Mnogo širi prostori su oteti našem narodu. Čak je sam mnogih naroda naš narod proteran i doživeo genocid, ali se o tome ne govori. Verovatno zato što smo pravoslavni narod. Otud potiče većina naših problema, ali na Kosovu i Metohiji spomenici naše duhovnosti i kulture ne broje se u desetinama, već u hiljadama. Ja bih tražio Albancima da pokažu samo jedan njihov spomenik na Kosovu i Metohiji, ali to ne mogu, jer se tamo nalaze smao naši spomenici i turski spomenici. To što su ti turski spomeni preuzeti, a ne govori se da su turski, to bi se isto i za našim spomenicima. Niko ne bi govorio da su to spomenici turske kulture, nego neke kosovske kulture da bi ih oni preuzeli kao njihove. Koliko god da je teško našem narodu i koliko god da se pritisak na nas vršio onaj ko nije dovoljno jak da izdrži takav pritisak ne može ni da vodi ovaj narod, treba da ustupi mesto nekom drugom.
Niko nema pravo da širi defetizam, posebno to zavisi od mesta na kom se nalazi. To bi bilo kao da sam ja u ratu stao ispred svojih vojnika i rekao: „Vojsko, pa vidite li ovu silu u vazduhu, vidite da ne može odnos snaga da se izračuna, nije jedan prema 1000, 1 je prema beskonačno." Ranije sam ja pričao jedan prema 6000, pa jedan prema 1000, ali nedavno sam slušao jednog našeg teoretičara, starog vojnog teoretičara, koji kaže jedan prema beskonačno jer naše mogućnosti su svakim danom bile sve manje i manje. Kad su nam uništavali sve resurse, njihovi resursi su bili beskonačni. Šta bi ta moja vojska pomislila, kakav bi to bio moral, kako bi mogli da se suprotstave, to bi bio apsolutni krah.
Isto tako, ne može niko u ovoj državi ko se nalazi na nekoj funkciji, da širi defetizam. Defetizam pogađa ovaj narod ovde u Srbiji, ali pogubno pogađa narod na Kosovu i Metohiji. Oni čuvaju kapiju na svetu srpsku zemlju. Ja sam spreman sutra da idem na KiM, ali oni koji se tamo već nalaze, od onog deteta koji nema elementarnu bezbednost, pa do svakog drugog čoveka i žene. Oni su heroji. I prema ne možeš da širiš defetizam. Ne može stalno da se govori da će ih država zaštititi. Država to nikad ne treba da priča, ona samo treba da radi. A postoje ti koji su došli iz te međunarodne zajednice, ne da se pred njima povlači, već, da nastupa kao prava država i da kaže: Došli ste zbog toga i toga, došli ste da biste preuzeli obavezu, ako nećete onda ćemo mi morati sami da zaštitimo naš narod.
U Rezoluciji 1244 piše da Srbija ima pravo da vrati do 1.000 vojnika na Kosovo i Metohiju. Da li je to realno?
Ne 1.000, 1.999. Kad su u pitanju zapadnjaci mnogo znače zarezi i jedno slovo. Vrlo je teško pregovarati sa njima jer, kako Naom Čomski, čuveni američki analitičar i teoretičar, kaže – Kad je NATO ušao u problem, nije ostvario svoje ciljeve, pre svega vojne, a već se upetljao u dejstvo po civilnim ciljevima, onda je i on izlaz video u primirju i mirovnom sporazumu, samo što je srpska strana iskreno pristupila tim sporazumima i ispunila sve odredbe, ali privilegija velikih i moćnih je da obećaju i potpišu, a nikad ne ispune ono što su potpisali. Nije to samo slučaj sa Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244, takav je i Sarajevski sporazum, takvi su svi sporazumi koje smo mi od 90-ih godina potpisivali sa međunarodnom zajednicom.
Da li bi ti vojnici bili bezbedni na Kosovu i Metohiji, imajući u vidu njihovo brojno stanje?
To sve zavisi kako se postaviš. Ja nikad nisam pristalica da nešto naše, pa i naš vojnik, zavisi od neke tuđe milosti. Postavićeš ih na onoliko mesta koliko možeš sam da obezbediš njihovu bezbednost, da oni budu sposobni da poraze svakog neprijatelja, ali taj koji je napao te vojnike, taj je prekršio sporazum, a država bi odmah morala da reaguje, ukoliko ne reaguju oni koji su dužni da obezbede bezbednost i tih vojnika. Sve je to regulisano, sve se zna, samo je problem sa vlastima od 2000. godine, do danas. Ja sam bio nekoliko puta na pregovorima, pratio sam načelnika generalštaba. Zapadnjaci su vrlo lukavi. Sastanemo se, oni iznose razne incidentne situacije, kad sve to privedemo kraju, a mi želimo da popričamo o povratku naših vojnika. Imali smo spremnu jedinicu, tehniku, možemo za nedelju dana da dođemo i da rasporedimo naše snage, general Džekson kaže da on nema mandat da priča o tome. On ima mandat da priča o svemu što su naše obaveze, ali nema mandat da priča o nečemu što je njihova obaveza, odnosno o jedine dve stvari koje su u našem interesu, a to je povratak našeg naroda i povratak naše vojske i policije. Iako je to simboličan povratak, važan je jer govori o suverenitetu države. I pogrom iz 2004. godine govori o međunarodnoj zajednici. Tamo gde sam ja bio u Prizrenu, taj nemački kontinent Kfora, oni govore da je poginulo 22 vojnika u toku njihove misije od 1999. do 2017. godine, ali te njihove vojnike niko nije ubio, poginuli su ili od nekih sredstava, u saobraćaju ili na druge načine. Oni su bili tamo potpuno bezbedni, niko ih nikad nije popreko ni pogledao, a oni 2004. godine dozvole da u zoni koju su oni obezbeđivali, nijedan naš manastir ili crkva ne ostanu čitavi. 12 tih ključnih objekata su zapaljeni, srušeni ili teško oštećeni.
Da li Vi garantujete da bi Vaša vojska odbranila te položaje?
Ona bi branila. Ako bi to bila prava vojska, kakva je bila moja, a to znači – Ako napadneš ono što ja branim, znaš kako ću ja da odgovorim. Nije bitno što kažu da li su nenaoružani, oni će biti upozoreni, a posle toga desiće im se ono što treba da im se desi. Tako radi svaka vojska na svetu. Nemci su gledali šta oni rade, samo su monahe izvukli iz manastira da oni ne bi bili ubijeni. Čak je u manastiru Svetih arhangela je jedan prizrenac posle nađen ugljenisan. Tako da su Nemci u najmanju ruku sudelovali nečinjenjem i neizvršenjem svojih obaveza. Italijani su bili drugačiji, oni su uspeli najveći deo naših svetinja da zaštite. Kad sam bio 2007. godine na Kosovu i Metohiji, Italijani su mi rekli da su 22 njihova vojnika poginula štiteći manastir. Pokazali su mi stražarsku kućicu od pancirnog čelika sa blindiranim staklom, isto pancirnim, gde se videlo bezbroj udaraca metaka. Kad su Albanci videli da Italijani ozbiljno žele da zaštite naše svetinje, onda su iz šuma, sa distance, kako oni to jedino znaju, mučki pucali i ubijali italijanske vojnike.
Italijani su mi rekli da su 22 njihova vojnika poginula štiteći manastir. Pokazali su mi stražarsku kućicu od pancirnog čelika sa blindiranim staklom, isto pancirnim, gde se videlo bezbroj udaraca metaka. Kad su Albanci videli da Italijani ozbiljno žele da zaštite naše svetinje, onda su iz šuma, sa distance, kako oni to jedino znaju, mučki pucali i ubijali italijanske vojnike.
Rekli ste da ruski dobrovoljci nisu hteli da se povuku sa Kosova i Metohije. O čemu razmišlja vojnik koji se borio, koji oseća da još može da se bori, a političkim naređenjem mu se kaže da mora da se povuče sa položaja?
Vojnik ne može da razmišlja o naređenjima, to je ključno. Gde bi nas to dovelo? Moj vojnik ne može da razmišlja o naređenju koje je dobio od mene, ja razmišljam o tome. Svi mi vojnici možemo da razmišljamo o najboljem načinu na koji ćemo izvšiti naređenje. Mene je to pogodilo, ja sam čak o tome u četiri oko razgovarao sa Slobodanom Miloševićem kada mi je uručivao orden narodnog heroja za moju brigadu.
Šta Vam je rekao Milošević?
Kad mi je tom prilikom rekao – Božo, ti si bio tamo gde je bilo najteže. Kako ste uspeli da izdržite? Rekao sam – Predsedniče, morali smo da izvršimo zadatak, da ne pustimo neprijatelja da uđe, pogotovo što smo videli da nas neprijatelj tuče svim sredstvima, da je to grčevito nastojanje, ali predsedniče, ako kažete da je kod nas bilo najteže, mi smo slomili operaciju Strela i mogli smo da izdržimo još, zašto smo se povukli?
On je rekao – Ja sam znao da vojska može to da izdrži, ali nije mogla Srbija, narod. Božo, ja sam ovde razgovarao sa fašistima! Ahtisari, to je čisti fašista. Prethodno je sa (Viktorom) Černomirdinom postignut dogovor koji je za nas bio prihvatljiv, a onda su oni kupili Černomirdina. O tome se već pišu knjige u Rusiji, dobio je ponudu da će biti podržana njegova kandidatura za predsednika Rusije, on je prodao i Rusiju i Srbiju. Kad je došao sa Ahtisarijem, došao je da uradi ono što mi i nije mandat. On je znao da Milošević neće poslušati Ahtisarijeve ucene i Ahtisari je rekao da će Srbija biti ravna kao ploča i izbrisana. Milošević mi je rekao da su mu rekli da su žitna polja u Vojvodini vojni cilj i da će spaliti komplentnu godišnju žetvu, da će uništiti sve vodovode, trafo stanice i počeli su to da rade. Kaže da su rekli da će u Kragujevcu baciti letke i izravnati grad za 24 časa. Ja ne sumnjam da bi oni to radili do jedne određene mere. Milošević je gledao Černomirdina koji mu je rekao da ne možemo računati na pomoć Rusije, a njemu je Jeljcin, ma kakav da je bio, dao zadatke, a kasnije je dobio informaciju od generala koji su pratili Černomirdina da nijedno Jeljcinovo naređenje nije ispunio. Jeljcin nije hteo ni da ga primi kad se vratio u Rusiju jer je izdao i Rusiju i Srbiju. On je služio samo da pritisne Miloševića i da kaže da ne može računati na pomoć Rusije.
Političke, demagoške fraze da emocije treba izostaviti u pregovorima o Kosovu i Metohiji više deluju kao izgovor za eventualni neuspeh, nego što deluju kao racionalan i pametan argument.
Krv, suze i znoj naših vojnika sa Paštrika i svih onih koji su krvarili za Srbiju, ne dozvoljavaju da bilo ko moralno ostane čist i pred sobom i Bogom dosledan, a da ne ponavlja rečenicu - Jednog dana, vratićemo se na Kosovo i Metohiju.
