iskra.co

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Онај ко нема шта да каже о Олуји, нека ћути и о Сребреници

18-23 minutes

---

17.08.2019. - 17:02

 

(Слободан Антонић:) Фото: sveosrpskoj.com

Део београдске медијске елите (стваралаца јавног мњења) врши легитимизацију Олује, геноцидне акције у којој је побијено две хиљаде људи, а двеста хиљада Срба протерано

Мој последњи текст с портала „Све о Српској" – о столетном продуженом геноциду над Србима у Хрватској – изазвао је доста занимања. Пренели су га многи сајтови и скоро сви београдски дневни листови, а било је и коментара на друштвеним мрежама.

Уз личну захвалност за сваки облик медијске пажње, имам два утиска о преношењу или коментарисању тог текста.

Прво, не разумем у чему је проблем да се исправно наведе на ком порталу је текст објављен? Рецимо, Информер и Вечерње новости ставили су да је реч о мом „ауторском тексту за Vidovdan.org", а Видовдан је пак, са своје стране, као извор текста упутио на портал Нови стандард (иако је на том порталу лепо писало да је чланак преузет са сајта Све о Српској).

Ако медиј није у стању да тачно наведе нешто тако једноставно као што је „news sources" – како се може очекивати да му се верује када је реч о нечем другом?

Такође, зачудила ме је ограничена способност тзв. Друге Србије да полемише с аутором или текстом који јој се не свиђају. Све се свело на увреде, бешњење и личне дисквалификације.

Ево шта су твитер-перјанице Грађаније написале било за мене, било за мој текст:

Гордана Чомић: „Штеточина, рутинска… лупетањем пљује по људима које не подноси";

Златко Црногорац: „Ако сте мислили да је Зоран Ћирјаковић полудео и за Палмотићеву, онда је Слободан Антонић зрео за Лазу Лазаревића„;

Срђан Драгојевић: „Ваистину, лудак";

Блиц (Лана Гедошевић): „Сулуда колумна";

Дашко Милићевић: „Антонић је фашиста";

Невена Бојичић: „фашистоидни ангажман Слободана Антонића";

Здравко Јанковић: „то његово писаније се мора назвати правим именом, тј. фашизмом";

Дејан Петровић: „писање оног пацова Антонића";

Ивана Узелац: „зли, пакосни човечуљак„;

Драган Поповић: „човек је будала„;

Антонела Риха: „глуп и шовинистички текст";

Исидора Стакић: „застрашујуће и – WTF, ХАЛО ПОЛИЦИЈА„! „Алах нек му је у помоћи„;

Лука Божовић: „смеће које је Антонић написао је говор мржње„;

Наталија Милетић: „марш у пизду материну„!

Маја Жилић: (ставља пет гомила измета као коментар мог текста).

Но, мени најдражи ипак је твитер-коментар Ерика Гордија, професора и експерта за Западни Балкан из Лондона, ког је Ћирјаковић својевремено назвао „полицајцем наше академске и медијске неслободе":

„Антонић кад би био Хрват, био би усташа„.

Типично британски стил – дисквалификујете тако што жртву цинично прогласите генетским нацистом: јер, да је рођен у Загребу, био би хрватски нациста, а овако, пошто је рођен у Београду он је просто српски нациста – и то сам вам решио.

Навешћу још пар излива љубави анонимних твитер-мислилаца:

„Никако да смислим – за коју врсте дуготрајне мере је аутор овог уратка? `Обавезно лечење у психијатријској установи затвореног типа`? Или би можда дугогодишњи затвор постигао задовољавајући ефекат?".

Уследили су предлози: „неколико година на Голом отоку„; „'преваспита(ва)ње' сибирског типа„, „преваспитавање у кули Небојша„, „Гвантанамо„…

Било је, истина, и два покушаја да се одговори на мој текст, али су испали, некако, доста траљаво.

Биљана Србљановић је у Блицу (31.7. стр. 5) објавила колумну „Естрадни Слоба„. Као што и наслов показује, она се уместо на текст усредсредила на личност: 1. „Антонић главиња (…) само да би био запажен у јавности и да би боље продавао своје књиге"; 2. „Његови радови су безвредни, немају научну или аналитичку вредност"; 3. Иако наизглед критикује власт, „Антонић заправо много воли Вучића". Србљановићева је могла да смисли и нешто боље с обзиром на њену склоност домаштавању стварности; али, да ипак одговорим: 1. све моје књиге (18 на броју) одавно су распродане и нема потребе за додатном рекламом; 2. Биљана Србљановић је баш прави ауторитет за оцену мојих научних и аналитичких радова; 3. О, какво виспрено откриће! – Антонић не само што заправо много воли Вучића, он заправо има три ноге и заправо је концертни клавир.

Други покушај озбиљнијег одговора појавио се у листу Данас, под називом „Српски националисти су навијали за `Генерала`„. Али, њен аутор, Влатко Секуловић, полемише са мном тако што ме: 1. најпре стрпа у категорију „српски националиста"; 2. онда том „српском националисти" припише став који сам измисли; 3. на крају, крене да расправља с тако измишљеним ставовима и – некако увек се покаже да је српски националиста не само глуп и зао, већ и гори од хрватског.

Рецимо, Секуловић тврди да је српски националиста, баш као и хрватски (само из других мотива), навијао да филм Генерал, који хвали Готовину, буде награђен у Пули. Хрватски националиста, објашњава аутор, то је желео како би се Готовина прославио, а српски како би се Хрватска компромитовала. Међутим – урраа! – није награђен Генерал већ филм Дневник Диане Будисављевић (о спасавању деце из Јасеновца).

Тиме је, јел`тако, Хрватска још једном показала колико је испред Србије: „Пандан овом филму би било као када би у Србији нпр. неко снимио филм који би имао као тему злочине српских националиста у II светском рату, попут недићеваца над Јеврејима или љотићеваца над Ромима".

Како само оштроумно… Све што могу да кажем је ово:

1. уопште ме није било брига ко ће победити у Пули, нити сам, кад мало боље размислим, чуо да је ико у Србији навијао за било који филм, а понајмање за Генерала;
2. кад смо већ код тога, за мене је скандалозна и сама чињеница да је Хрватска могла да сними филм који слави геноцидну акцију против Срба, те да њиме отвори „Пулу" – тако да Генерал није ни морао добити награду да би се још једном показао прави карактер данашње „еуропске Хрватске";
3. у окупираној Србији (1941-1944) нису постојали никакви логори које су држали Срби и у којима су истребљивани Јевреји и Роми – стога, о таквим логорима тешко да је могао да се сними филм; када је пак реч о домаћим колаборантима, о логору Бањица (немачко-колаборантска управа) направљена је ТВ серија још пре 35 година, а о логору Ниш (чисто немачка управа) филм пре 32 године.

Коначно, кад смо већ код поређења снаге национализама у Хрватској и Србији, право питање није зашто нема филма о српском Јасеновцу (празан скуп), већ – можемо ли да замислимо да се у Србији сними филм Генерал о томе како је Ратко Младић заузео/ослободио Сребреницу? А да га финансира држава? А да с њим започне најважнији филмски фестивал у земљи?

* * *

Тако долазим на праву тему овог чланка – легитимизација Олује коју врши део београдске медијске елите (стваралаца јавног мњења).

Реч је о томе како се у Београду приказује геноцидна акција у којој је побијено две хиљаде људи, а двеста хиљада Срба протерано – те је, тако, на подручју Лике, Кордуна, Баније, Северне Далмације и Западне Славоније довршен геноцидни пројекат започет Јадовном и Јасеновцом.

Типови медијског одговора Грађаније на Олују су следећи:

1. Прећуткивање; исти они који су добили жуљеве на прстићима твитујући у недоглед: „у Сребрници је био геноцид… био геноцид… био геноцид…", одједном, 4. августа не баве се више политиком, већ начином на који се лакирају нокти (буквално); Јована Глигоријевић: (за Сребреницу) „Јесте био геноцид„ и „млади људи у Србији данас су највећи негатори геноцида у Сребреници„; а 4. августа, од 24 твитер објаве нула (и словима: нула) је о Олуји (зато је неколико објава о лакирању ноктију); Невена Бојичић: (о Сребреници) „геноцид назвати геноцидом и ускратити поштовање свакоме ко је спреман да подилази великосрпском фашизму„; а 4. августа, од 24 твитер објаве нула (и словима: нула) је о Олуји; Срђан Драгојевић: „порицање геноцида„ (у Сребреници), „намера је била да се уништи једна етничка група„, „`попили` пресуду за геноцид", „да питам 1.800.000 гласача СНС – како би они убијали људе у Сребреници?"; а 4. августа, од 9 твитер објава нула (и словима: нула) је о Олуји; Мариника Тепић: „тренутак у Сребреници, када Младић одваја мушкарце од жена и деце – почетак је геноцидне намере„; „Подмећуда признање геноцида у Сребреници значи негирање српских жртава"; а 4. августа о Олуји – како се то вели – ни мукајет.

За овакав приступ могу да кажем само следеће: Онај ко нема шта да каже о Олуји, нека ћути и о Сребреници.

2. Српски национализам је једнако крив за Олују као и хрватски јер је хушкао Србе и први почео са злочинима; Сафета Бишевац (Данас): „Званични Загреб поново је `заборавио` српске жртве, а званични Београд своју прљаву улогу у рату у Хрватској. Србија (…) је најпре хушкала и организовала Србе у Хрватској, а онда им окренула леђа"; Павле Радић (Autonomija info): „побуњени Срби (…) сулудо гурнути у беспотребни рат против своје изворне домовине„, довели су до „егзодуса Срба у `Олуји`, (који је тек) неминован други чин својевремено еуфоричног `догађања народа`". Програмски координатор YIHR-а о обележавању Олује посетом местима страдања: „Посету смо почели од Овчаре, јер, ако желимо да говоримо о злочинима у Олуји, онда морамо да говоримо и о томе шта се десило пре Олује, шта је то што је довело до низа злочина„;

Дакле, док је у вези са Сребреницом непожељно говорити о Братунцу, Кравицама, Бјеловцу, тј. о Подрињу (1992-1995) – јер, „то је релативизација злочина"– о Олуји се може говорити једино заједно с причом о Овчари и другим српским злочинима. А то, наравно, није релативизација, није „немојте сад само: а шта су они нама радили!".

Такође, шта значи „хушкање Срба из Београда"? Па тај народ је 1941. ненаоружан чекао званичнике НДХ 1.0 да га одведу до јама – зар му је био потребан Милошевић како би му рекао какав ће бити његов третман и у НДХ 2.0? Нека Сафета Бишевац, ако мени не верује, прочита шта је Борис Дежуловић написао о сукобу у Борову Селу: мештани нису подигли барикаде зато што су нахушкани из Београда, већ зато што су тројица хрватских шовиниста, претходно, из чиста мира гранатирали Борово Село; знају се и њихова имена: Вице Вукојевић, Бранимир Главаш и Гојко Шушак.

Уопште, волео бих да знам какве узрочно-последичне везе има хушкање из Београда, рецимо, с масакром загребачке породице Зец, укључив и дванаестогодишњу Александру, 7. децембра 1991? Шта, и Александра је крива јер је хушкана из Београда? Какве везе београдска пропаганда има, рецимо, с ликвидацијом војника Саше Гешовског у Сплиту, на Ђурђевдан 1991. године? Какве везе има Милошевић са Задарском кристалном ноћи? Јер, да није било Милошевића, нико Србе у независној Хрватској не би ни цветом дирнуо?

Нећу да кажем да није било и погрешних потеза званичног Београда; али, поставити пропагандно претеривање у исту раван с масовним злочином геноцида у Бљеску и Олуји – доиста је јадно.

3. Док је стрељање мање од две хиљаде разоружаних припадника паравојске `геноцид` који се не може довољно осудити, дотле је протеривање двеста хиљада жена, деце и стараца и масакр њих две хиљаде само `операција` која се тек обележава; N1 (Београд): „Обележавају се 24 године од акције `Олуја`„; N1 (Загреб): „Почела ослободилачка акција `Олуја`„ (Н1 се бранио да су разлике у насловима последица аутономије редакција у Бг и Зг; али, београдска редакција је дала „неутралан", а не наслов који би одговарао стварном стању ствари: „Обележавају се 24 године од геноцидне акције `Олуја`"); Данас: „У Крушедолу државна манифестација обележавања годишњице `Олује`„ (из наслова се не може закључити ни која је држава у питању, ни да ли се слави или оплакује); BBC News на српском „Операција Олуја 24 године касније: Једни славе, а други се сећају жртава„ (а истина је, јел`тако, негде на средини); Данас: „Поштовање за жртве, без обзира на националност„ (страдали су и једни и други, шта да се ради); Фонд за хуманитарно право: „Данас се сећамо жртава операције Олуја„ (било жртава на обе стране, да не улазимо сад ко су џелати, а ко пострадали).

Народ коме не дају да схвати узроке, актере и размере несреће која му се догодила, осуђен је да му се слична несрећа понови. Зато не може само „операција Олуја", или „акција Олуја". Зато мора „геноцидна операција Олуја" и „геноцидна акција Олуја".

4. Срби су побегли из Крајине јер је Милошевић хтео да их насели на Косово, па их зато нису пуштали у Београд; Балша Божовић: „Олуја је била званична српска политика: премештање Срба из Хрватске на Косово„. Сергеј Трифуновић: „Како смо ту несрећну колону сачекивали на аутопуту да им не дозволимо да уђу у наш прелепи главни град… Проклети Рвати што их поћераше".

Написао сам много критичких страница о Милошевићу, али имам мало сумње у то да је измишљотина тврдња како је Милошевић, наводно, договорио Олују да би населио Косово. Годину дана после Олује (1996), од 617.726 избеглица из ратних подручја смештених у Србији, на Косову је било свега 20.179 људи (12.466 из Хрватске), а 170.955 у Београду (91.141 из Хрватске), 169.875 у Централној Србији (без Бгд), и 259.719 у Војводини (овде, стр. 23). Баш уверљив показатељ „званичне српске политике" пресељења Срба на Косово!

5. То је била туча примитивних балканских племена, ми смо изнад тога, Београд је свет; Миодраг Мајић: „Попут ројева мува, поклопљених теглама, балканска племена не разумеју природу сопствених окова. Туђим костима се не гради будућност сопствене деце. Све олује, сребренице, јасеновци и батајнице, део су исте дијаболичне парадигме. Док то не схвате, трунуће мрзећи се, у истом муљу".

У овој објави све је помешано како би, sub specie aeternitatis, могло бити изједначено – тегле и оковане муве, кости и муљ, жртве и џелати, хрватски државни логори за истребљење Срба и немачки окупаторски логори за репресију над војно запоседнутом Србијом (Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien)… У једном типично аутоколонијалном дискурсу („ви сте урођеници, а ми Европљани, толико смо изнад вас"), судија Мајић само потврђује свој статус новог Саше Јанковића и новог месије Републике Грађаније. У следећем кораку дизања апстракције вероватно ће све бити подведено под „кршење људских права", те ћемо услед тога у истој равни добити прављење сапуна од дечијих лешева и гурање Срђана Марковића преко ограде – што да не, све је то кршење људских права, све то ми, Европљани, наравно, једнако осуђујемо…

6. Скретање фокуса с геноцида на маргиналне ствари, како би се злочин медијски затрпао: „а што смо продавали воду избеглицама?", „види како само Вучић злоупотребљава догађај", „ту је и смрдљиви Додик", итд; Иван Крстић Крцко (ДС): „Сећате се Олује? А сећате ли се како су избеглицама тадашњи социјалисти, радикали и јуловци наплаћивали воду 5 марака?"; Сергеј Трифуновић: „Деци свакако прескочити причу како смо ту несрећну колону сачекивали на аутопуту и наплаћивали им сендвиче и воду по 15 немачких марака"; Дашко Милиновић: „Видим да је ове године Вучићев путујући циркус Олуја посетио и моје родне крајеве. Смрдеће Фрушка Гора на Додика још недељу дана„.

Занемарљив број шпекуланата продавао је избеглицама воду, али је та маргинална појава, злонамерним истицањем и понављањем, претворена у урбану легенду о начину на који су Срби дочекали своје пострадале сународнике. Тим наративом о „води за 10 ДМ", успело се медијски затрпати толике примере несебичне помоћи обичних људи – од самоиницијативног дељења хране, одеће и ћебади по колони, до уступања кућа прогнаним породицама – попут Живана и Саве Комленског, оца и сина, који су изашли пред колону како би понудили своју кућу у Гардиновцима за смештај, и примили 14 избеглица

* * *

И следеће године ће ових шест медијских тактика јамачно бити употребљено како би српска јавност била онемогућена да освести истински карактер злочина почињеног у Олуји. Шта треба чинити као одговор на ову врсту токсичне медијске кампање?

Потребно је наћи симбол геноцида извршеног у Олуји. Као што је Ана Франк симбол холокауста, а Милица Ракић симбол НАТО агресије, тако су она деца што су их хрватски авиони побили на крвавој Петровачкој цести симбол српског страдања и хрватског геноцида.

Убијени су, између осталих, Јовица Дрча, стар 6 година, Невенка Рајић, стара 9 година, Жарко Рајић, стар 9 година, и Дарко Вуковић, стар 13 година.

Хрватски авиони гранатирали су избегличку колону 7. августа, дакле два дана пошто је пао Книн и готово сваки војни отпор престао.

То није био само злочин над немоћним цивилима. Био је то јасан показатељ шта би се десило српским породицама само да су сачекале „побједничку хрватску војску", и порука шта ће им се десити ако само и помисле да се врате.

То је злочин који симболише саму суштину Олује – не вода за 10 ДМ, не „хушкање из Београда", не „муве у тегли". То је слика хрватског Великог плана: шта са Србима.

Јер, крвава Петровачка цеста први пут се десила 1942. године. Тако, свака независна Хрватска заправо има своју цесту са својом српском децом која на њој леже.

Бранко Ћопић је о првом злочину написао песму. Да је храбрости и памети, ова песма би била у нашим читанкама. Али, ако је ту нема – читајмо је, себи и својој деци, да бисмо разумели, научили и запамтили.

Јер, правда није задовољена. Независна Хрватска 2.0 одбија да достави имена двојице пилота који су извршили злочин, те не може да се подигне оптужница; знају се имена хрватских војно-ваздухопловних заповедника, али ни они нису оптужени по командној одговорности.

Зато, читајмо Ћопићеву песму. Јер, што је више пута будемо читали, опасност да ћемо да заборавимо биће све мања. Ми, једноставно, не смемо заборавити.

Бранко Ћопић

На Петровачкој цести

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони.
Над цестом круже грабљивице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…

У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба".

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал' сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести
у окрвављеном снијегу
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу на Петровачкој цести…

Све о Српској

 

politika.rs

Некажњени геноцид

Милош Ковић

5-6 minutes

---

Суочимо се с прошлошћу. Ослободимо се митова. То од нас траже наше власти, док нас убеђују да „прихватимо реалност" и „разграничење" са Косовом. Суочавање с прошлошћу од нас захтева и ЕУ, која раширених руку чека да нас прими у свој топли загрљај.

Сваког јула, поводом ратног злочина у Сребреници, ЕУ и САД траже да се суочимо са „геноцидом". Заиста, геноцид је кључно искуство српског народа у 20. веку. Са масовним убијањем српских цивила и затирањем своје културе суочили смо се три пута у току једног столећа, у два светска рата и данас, у време разарања Југославије и Србије. За разлику од Јевреја или Јермена, народа сличне судбине, Срби свест о геноциду, међутим, нису уградили у темеље свог националног идентитета. Тиме се баве само Српска православна црква и неколико усамљених установа, које морају да се боре за пажњу и помоћ. То своје страшно искуство не умемо да објаснимо ни себи, ни странцима. Зашто се то баш нама догодило? Ко нам је то урадио?

Непријатно нам је у друштву оних који о томе говоре, проглашавамо их „ратним хушкачима", који угрожавају наше „добросуседске односе" и „европске интеграције". Тим Сарајлијама, Крајишницима и Метохијцима, ми Београђани, Шумадинци и Моравци одговарамо да су нам те приче грозне и морбидне, да „не желимо никога да мрзимо" и да „хоћемо да се окренемо будућности". Било па прошло.

Завирите у своју савест и тестирајте своја знања. Јесте ли знали да је 6. август, у нашем црквеном календару, дан Светих новомученика Пребиловачких? Знате ли шта се у Пребиловцима догодило на тај дан, 1941. године? Да ли сте негде чули да Србија обележава и „Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом светском рату" и „Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату"? Нигде, дакле, ни помена геноцида над Србима. Овако назване дане могли би да обележавају и Немци и Хрвати. И они су гинули у том рату.

Пропаганда западних, глобалних медија скоро да је реч „Србин" претворила у синоним за „ратни злочинац". Сваког јула и августа, за време церемонија у Сребреници и Книну, расправљамо о томе да ли би требало да се суочимо с прошлошћу и признамо да смо у Босни и Хрватској починили геноцид. За то време, у Хрватској се уништење српског становништва из 1995. прославља на највишем државном нивоу и плеше уз усташке песме и поздраве. У „Маршу мира" Незук-Поточари, бивши ратници 28. дивизије Армије БиХ и млади људи носе ратне заставе јединице која је починила масовне злочине над српским цивилима општина Сребреница, Братунац и Милићи. Вође терористичке ОВК на Косову и Метохији, које су само 1999. и 2004. протерале око 250.000 Срба, док су остале побили и стрпали у гета, најављују изградњу Музеја геноцида, који ће подсећати свет на оно што су Срби урадили албанском народу.

Међу земљама НАТО и ЕУ, које су осмислиле и извршиле геноцид над Србима Крајине, Сарајева, Косова и Метохије, налазе се и оне које су починиле геноцид над Србима у два светска рата и марљиво их истребљивале током неколико векова. Ту, на Западу, налазе се корени овог зла.

Реч „геноцид" данас је, у медијима и академској јавности, постала најобичније средство за правдање „хуманитарних интервенција". Тиме је релативизован чак и Холокауст. Од првог искрцавања Европљана у Америци, жртве геноцида рутински се оптужују за канибализам, злочине и геноцид. Сетимо се судског циркуса у Хашком трибуналу. Тој врсти пропаганде посвећена је књига „Политика геноцида", Едварда Хермана и Дејвида Питерсона, за коју је предговор написао Ноам Чомски. Ту су геноциди подељени на „конструктивне" (оне које врше САД), „бенигне" (починили су их штићеници САД, као, на пример, Хрватска у „Олуји"), „злочиначке" (врше их Србија и остале државе које су мете САД) и „митске" (поткатегорија „зликовачких", за пример је узето „крвопролиће" у Рачку).

Важнија је, ипак, подела на кажњене и некажњене геноциде. Два највећа геноцида у историји човечанства почињена су у Америци од 15. века до дана данашњег и у Европи у Другом светском рату. Починиоци геноцида над староседеоцима Америке, римокатолички Шпанци и протестантски Енглези, убеђени у своју изабраност и предодређеност (Американци то зову manifest destiny), себе су видели као оруђе божје воље. Из тога што су, уместо да буду кажњени, обдарени огромном силом, Енглези и Американци закључили су да су Бог и историја на њиховој страни. Зато су се чак осетили позваним да данас, у име науке и прогреса, свима деле лекције о геноциду и људским правима.

Још од доба крсташких ратова, у мисионарској „вољи за моћ", крије се тајна Запада. Овде је реч и о Хрватској, која за Јасеновац и „Олују" не само да није кажњена, него је и „награђена" етнички чистом државом и уласком у ЕУ и НАТО.

Из тог европског, крсташког, колонизаторског, модернизаторског пакла потичу три геноцида над српским народом у 20. веку. Прошлост не можете да промените. Хоћете да је заборавите? Да побегнете од ње? Она ће доћи по вас.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

srna.rs

KONAČNO MORA DA POČNE DUBINSKA REKONSTRUKCIJA SRBIJE

12-16 minutes

---

BEOGRAD, 16. AVGUSTA /SRNA/ - Politički analitičar Dragoljub Anđelković smatra da konačno mora da počne dubinska rekonstrukcija Srbije u smislu stavljanja na noge onoga što je već dugo prevrnuto na glavu, odnosno na način da se od nje napravi funkcionalna srpska država, umjesto da se, kako kaže, sumanuto nadvikujemo, preganjamo i zamajavamo glupostima.

Srna u cijelosti prenosi Anđelkovićev osvrt pod naslovom "Rekonstrukcija ili dekonstrukcija Srbije?", koji je objavljen u novom broju nedjeljnika "Pečat":

Reč rekonstrukcija je postala široko prisutna u srpskom "političkom jeziku" pre pet, šest godina, od kada je kod nas dinamizirano preispitivanje sastava vlada. Da li tu reč ispravno upotrebljavamo i da li znamo šta ona zapravo znači?

Do toga da nam je rekonstrukcija postala deo svakodnevnog vokabulara došlo je tako što su učestali izbori i što su nam u jednom periodu postala mnogo uobičajenija vanizborna prekomponovanja sastava "kabineta ministara" na osnovu volje vrha dominantne vladajuće partije. Kako god bilo navikli smo da živimo gotovo u permanentnoj atmosferi rekonstrukcije vlade, što samo po sebi i ne bi bilo loše kada bi to doprinosilo većoj efikasnosti sistema i njegovom drugačijem karakteru.

POLITIČKI RIJALITI

U poslednjih nekoliko meseci, začudo, sveprisutne priče o rekonstrukcijama vlasti odjednom su nestale. Valjda od kada je izvesno da ćemo, posle dužeg vremena, imati redovne izbore početkom sledeće godine, famozna reč je izgubila magični marketinški značaj. Narod voli da prati "tragikomedije" moćnika sa političkog Olimpa - frustriran je pa ga raduje kada obigravaju oko karijernih vešala - ali s obzirom na trenutni tok događaja politički rijaliti sa težištem na sudbinama pojedinaca iz redova vlade, gubi smisao. Zato se preovlađujući tabloidni mediji nakratko ne bave time ko leti iz vlade ili u nju ulazi, a ko preuzima neki drugi resor umesto sadašnjeg, što ne znači da se bave smisaonim stvarima. Pronađene su nove gluposti.

Ne znači ni da neće ponovo stari rekonstruktivni zabavno-politički program početi naveliko da se emituje kada se izbori približe, međutim za sada se tzv. rekonstrukcija vratila u svoje prvobitno stanište. Nije nestala. Svakodnevno slušamo o njoj, ali u predmodernom značenju koje i dalje egzistira uporedo sa novim. Prvi sloj značenja reči rekonstrukcija je "zidati iznova, preziđivati, obnavljati". U tom kontekstu nas sada bombarduju pričama o rekonstrukciji trgova, ulica ili kanalizacionih mreža u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Kako to u praksi ide drugo je pitanje u koje sada nećemo ulaziti. Vratićemo se našoj rekonstrukciji ali shvaćenoj u širem smislu kao "ponovo uspostavljanje", naravno na novim, trebalo bi da bude boljim osnovama, važnih nacionalnih institucija.

JUŽNjAČKA PRIČA

Izraz koji je do sredine 19. veka bio ograničen na građevinarstvo i umetnost /obnavljanje materijalnih dela koji u nju spadaju/, na velika vrata je ušao u politički jezik pred karaj američkog građanskog rata /1861-1865/. Tada je pomenuta reč počela da označava najavljenu dubinsku promenu društveno-političkog sistema na prostoru poraženih secesionističkih država SAD. Kako u to vreme tako i do naših dana, politička rekonstrukcija nominalno ne označava - kao što često pogrešno mislimo polazeći od naše zbilje gde se upotrebljava u kontekstu dnevno-političkih prepucavanja - bilo kakve promene ili obnovu, već isključivo izgradnju nečeg radikalno novog na mestu onoga prevaziđenog.

Rekonstrukcija je zapravo korenita reforma iako se ta reč kod nas neadekvatno koristi za veću ili manju promenu sastava vlade.

Uzgred budi rečeno, pomenuta američka rekonstrukcija nije dala rezultate koji bi opravdali termin koji je pompezno uveden. Promene su u praksi bile kozmetičke a ne suštinske. Kao sa našim vladama. Crnci na Jugu formalno više nisu bili robovi, te su mogli da se odsele na Sever, ali ako bi ostali na Jugu, sve do druge polovine 20. veka ostajali su potpuno marginalizovani i isključeni iz političkih tokova. Ruže im nisu cvetale ni na Severu. Danas, u doba "političke korektnosti" to se promenilo. Doduše, možda samo tako kao što mnogi kritičari ne bez osnova tvrde da su u eri medijske manipulacije i hipnoze sada i obični belci suštinski isključeni iz političkih procesa koje usmeravaju gospodari mehanizama za ispiranje mozgova. Posmatrano iz tog ugla, sve rase su u SAD - i naravno ne samo tamo - kada se radi o plebsu, ravnopravne u beznačajnosti. Ali ni to nam sada nije tema, pa da ću se uzdržati od komentara u vezi sa tim.

PERESTROJKA

Gore-dole, opet smo stigli do rekonstrukcije. Njeno uvođenje u politički jezik je uspelo, koliko njena proklamovana američka realizacija nije. Tako je prošla i druga velika, u globalnim razmerama izuzetno poznata rekonstrukcija. U pitanju je sovjetska Perestrojka /ta ruska reč bukvalno znači rekonstrukcija/. Ona ne samo što je takođe propala, već je sa sobom, da stvari budu gore, povukla i SSSR, odnosno u državnom pogledu jedinstven, iako pod novim ideološkim imenom, prostor "istorijske Rusije". SAD su demagoški pričajući o demokratskoj rekonstrukciji gazile mnoge svoje građane ali su profitirale kao država. Rusko-sovjetska država je iracionalno minirala sopstvene temelje. Možda i zato što je primila tuđe demokratsko-rekonstrukciono kukavičije jaje umesto da smisli neki autentičan /makar ne bio demokratski/ model pogodan za funkcionalni preobražaj kao što su uradili Kinezi.

Velika Rusija je preživela pad carizma sa kojim je i rođena, odnosno pod čijim žezlom je Moskovska kneževina tokom nekoliko vekova narasla do šestine kopnene mase naše planete. Dobila je novo ime i društveno-političko uređenje ali je komunistička federacija, uz veoma brojne mane koje je imala, ipak bila neka vrsta ruske države. Možda ne od starta ali se posle desetak godina mučnog boljševičkog lutanja bar u tom pogledu vratila korenima. Ruski jezik i kultura bili su njen kohezivni faktor a etnički Rusi su se od poljske do kineske granice osećali kao svoji na svome. Onda je došla Gorbačovljeva rekonstrukcija, čiji rezultat je, bez obzira kakve su mu bile namere, ispala totalna dekonstrukcija /raspad/ države.

DEKONSTRUKCIJA

U pitanju je, kada smo već kod njega, srodan izraz rekonstrukciji koji se u političkoj sferi takođe pojavio krajem 60-ih godina 19. veka u SAD, tek sa zakašnjenjem od par godina, kao ironičan naziv za neuspeh tamošnje rekonstrukcije koja ga je inspirisala /u tom kontekstu dekonstrukciju ne treba mešati sa istovetnim filozofskim pojmom koji je uveo Žak Derida/. Dekonstrukcija je u političkom smislu postala naziv za propalu rekonstrukciju sa ozbiljnim negativnim posledicama. Koliko konsekvence te vrste mogu da budu pogubne, najbolje vidimo na primeru SSSR-a, odnosno "istorijske Rusije".

Što se tiče dalje sudbine izraza dekonstrukcija, u političkom jeziku nemalog broja nacija on se polako razdvojio od rekonstrukcije, i počeo je da označava po državu razorne posledice sunovrata neke politike /ovde shvaćene kao način vođenja države od određene vladajuće garniture/. Bez obzira da li je ona startovala sa monumentalnim reformskih pozicija, odnosno sa rekonstrukcionističkim namerama ili ne. Veličina neuspeha i njegovih posledica postala je kriterijum za dobijanje dekonstrukcionističke etikete.

SRPSKA INTERPRETACIJA

Posle ove, još jedne u redu nevesele letnje digresije, da se ponovo vratimo našoj staroj rekonstrukciji. Od pokušaja rekonstrukcije do njene propasti, i to ponekada sa fatalnim posledicama za državu, kao što smo videli, samo je jedan korak. O tome svedoči istorija. Srećom, kod nas, bar za sada, konsekvence toga, ipak, ne mogu da budu tolike. Mislim na ono što se kod nas sada naziva politička /vladina/ rekonstrukcijama, a ne na politike koje se od strane državnih vrha već dugo u nas vode. Kod Srba rekonstrukcija u politički jezik, da se podsetimo, i nije uvedena u svom izvornom političkom smislu već kao običan naziv za promene pojedinih ministara i državnih sekretara.

Tu, s obzirom kakav nam je kvalitet političara, po pravilu, ne može mnogo da se omane ili ućari. I da nije tako ipak bi efekti naših rekonstrukcija bili isti. Jer lako promenljive glave vladinih resora sa tehničkom, ali bez mnogo političke moći, i da su kvalitetnije ne bi bogzna šta mogle da izmene. Nisu one noseći stubovi državne politike već njen začin. Politika se u nekim veoma bitnim, možda i najbitnijim stvarima, onako kako bi trebalo da bude ne menja već decenijama. Smenjuju se partije, lideri, vlade ili niz njihovih ministra, a nikako da nam se dogodi državni kopernikanski obrt.

LOV U MUTNOM

Stigli smo do smisla ovog našeg osvrta na rekonstrukciju u političkoj oblasti, od toga kako je definisana u svetu do njene sudbine u praksi te naše lokalne interpretacije iste. Ne smemo više da ignorišemo suštinske probleme ove zemlje kao što uporno činimo, dok se bavimo sekundarnim pitanjima! Politika nam se svela na najbanalniji površno rekonstruktivni rijaliti, u kome gotovo da dominiraju sumnjivi likovi raznih boja a ako ne sve, gro toga se svodi na borbu za lične i klanovske interese.

Dok tako uludo krademo Bogu dane, država i nacija nam propadaju. Utonuli u političku beznačajnost, deluje kao da ćemo prerano da završimo na jednom od brojnih grobalja istorije. Da tako ne bi i bilo krajnje je vreme da se uzmemo u pamet. Moramo da počnemo konačno da dubinski rekonstruišemo našu Srbiju u smislu stavljanja na noge onoga što je već dugo prevrnuto na glavu, odnosno na način da od nje napravimo funkcionalnu srpsku državu, umesto da se sumanuto nadvikujemo, preganjamo i zamajavamo glupostima.

Iz dana u dan nas je sve manje, kulturno-identitetska situacija srpskog prostora je više nego sumorna, suočeni smo i dalje sa mirnodopskom agresijom onih koji su je pre par decenija protiv nas realizovali na klasičan način /a sada ih autistično zovemo prijateljima/, separatističke turbulencije prete i delovima Srbije koji su pod jurisdikcijom Beograda, dok nam nacija tone u dubine parališuće apatije.

POLITIČKA NEODGOVORNOST

U takvim okolnostima nema vremena za gubljenje, ali vlast i opozicija umesto da to shvate i posvete se rekonstrukciji na način koji bi podrazumevao amputaciju nacional-mazohističkog titiostičkog nasleđa i okretanje rešavanju ključni naših nacionalnih problema - od izumiranja, preko sudbine srpskog naroda u regionu do kosovskog separatizma - bave se jeftinim igrama za vlast. Kao da je bitno ko će biti kapetan broda ako on tone!

Mislim, naravno, iz ugla nacije a ne pripadnika političke elite. Oni mogu da profitiraju i u uslovima nacionalne i državne dekonstrukcije. Sa stečenim "resursima" naći će već neko novo mesto za život, ali šta ćemo mi ostali? Šta će biti sa senima naših predaka koji su starali srpsku državu? Koliko god nju u neoliberalnom duhu danas svodili na građanski servis, ona je ipak neka vrsta zlatne kopče koja povezuje pređašnje, sadašnje i buduće generacije. Da li će njih još dugo biti ako ovako nastavimo?

Nemamo drugu državu do ove naše namučene Srbije i zato moramo da se posvetimo njenom preporodu. Ovakva kajva je neće još dugo trajati /ne radi se tu o godinama ili decenijama ali svakako je u pitanju nestajanje njene dugoročne perspektive/. Vreme je da to konačno shvatimo. I još nešto: nije sama po sebi država bitna jer da jeste onda smo mogli da ostanemo u sastavu Otomanskog carstva. I imali bismo državu. Važna je nacionalna država koju su nam donekle 1918. godine, a na radikalan način 1945. razorili, a mi je do danas nismo kako treba obnovili.

TITOISTIČKO TRULJENjE

Srbija je od kraja 80-ih godina prošlog veka počela da se vraća sebi, ali se nikada do kraja nije vratila svojoj nacionalnoj misiji. I dalje smo nešto amorfno, što se nalazi između male Jugoslavije, zbunjene srpske države i evroatlantske kolonije. I to – baš to pre svega – ali i dalje neefikasan sistem koji ne služi građanima, moramo da reformišemo umesto što gubimo vreme u sterilnim političkim naklapanjima i nadigravanjima. Treba nam podhitno prava rekonstrukcija, a to što su navedeni primeri rekonstrukcije propadali, ne treba da nas plaši.

Naša zemlja je odavno u titoističkom smislu rekonstruisana tako da umesto odbrani Srpstva više-manje, kako kada ali stalno u nekoj meri, služi njegovoj postepenoj dekonstrukciji. I u tom pravcu, od "odbrane" Kosova i Metohije, preko "podrške" Srbima u Crnoj Gori i drugim zemljama regiona gde su izloženi progonima, do demografske situacije u samoj Srbiji - polako ali sigurno idemo. Nažalost!

Brod nam tone, a naša politička elita svih boja "mlati praznu slamu". Zato je svaki pokušaj nametanja prave rekonstrukcije, uz ma kakav rizik da to nosi, poželjan. Ovako sigurno pre ili kasnije propadamo, a ako pokušamo da se otrgnemo iz vira koji nas postepeno vuče ka dnu možda se i spasemo. Samo izgleda za to u sadašnjim vladajućim i opozicionim krugovima nema ni snage, niti volje. A da li srpsko društvo ima kapaciteta da se podigne protiv takvog stanja i iznedri nove političke strukture? Neću da dajem odgovor. Nadam se tome, kao i da grešim kada se radi o totalno crnoj oceni kvaliteta većine naših sadašnjih političara, ali ipak sam sve više pesimista! Englezi kažu da je optimizam star pristojnosti ali makar ispao nepristojan neću da se pretvaram.

 

fakti.org

Зашто сте са Светом столицом још 2011. закључили „темељни уговор", а са СПЦ ни до данас?

8-10 minutes

---

АДВОКАТ ВЛАДАН С. БОЈИЋ УПУТИО ОТВОРЕНО ПИСМО ВРХУ ЦРНЕ ГОРЕ И ТРАЖИ ОДГОВОРЕ НА 10 ПИТАЊА

 

Манастир Савина

* „Зашто је Црна Гора свим трима конфесијама чији су представници уједно и чланови владајуће коалиције, јемчила њихову имовину и укњижбу имовине тих вјерских заједница у УНЦГ, а СЦП, тј. њеној МЦП није, већ бисте да силом закона прекњижите ту имовину на државу и да као власник, а скупа са оним вjерским конфесијама, и уједно и вашим коалиционим партнерима, њоме газдујете?"

* Зашто стајете иза неистине да је Православну цркву у Црној Гори укинуо декретом Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. кад постоји аутентични акт - потписан од архијереја под предсједништвом Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, Пећког Гаврила Дожића и Епископа Кирила Митровића 26. 12. 1918. – који свједочи да су се по канонском праву ујединиле "Независна српска Св. црква Црне Горе" и "Аутокефална православна црква у Краљевини Србији", а да је регент, указом, то канонско аутономно опредељење искључиво констатовао и примио к знању?

* Како мислите да по Закону о "заштити" културних добара Црне Горе, те чл. 11. ст. 1 тач. 9 стекнете право својине на вјерским објектима (!?) кад је сврха "заштита" тих добара "невезана од власника?

________________________________________________________________________

        „Поштовани,

        Због свеопштег помирења канонског православног становништва и светиња у Црној Гори, ради превазилажења подјела, јер наша Црква не познаје нацију, држављанство ни резидентство, већ свето и јединствено канонским нормама прописано устројство и жељу да свако онај са вјером у Бога, било које вјере он био, по сопственом избору, узме учешће у црквеним богослужењима. Црква, не смије бити средство и полуга, за било шта друго, поготову не, за творбу неке нове ЦПЦ.

        У црквама се никада не исповиједа у симболима вјере ни руска, ни грчка, ни српска, него једна Апостолска црква. Православно биће није национално, таквог нема у васељени. Називи свих цркава нису условљени и задати по националном или државном атрибуту, већ условљеношћу тих старозавјетних канона, повјесном и спољашњом коду закономјерности, никако црвеним бићем.

        Истичем да је титоистичко насљеђе злоћудне нарави, што се тешко лијечи, посебно у Црној Гори.

        У правцу разријешења овакве опасне ситуације, нужно је дати јавности вјеродостојне одговоре:

        1. Зашто је Црна Гора са Светом столицом 24. јуна 2011. закључила „темељни уговор", а онда и законом 8. јуна 2012. (међународни уговор по чл. 9 Устава има правну снагу примата над свим законима и правним поретком Црне Горе, с непосредном примјеном), а са СПЦ/МЦП – нисте?

        2. Зашто је Црна Гора свим трима конфесијама чији су представници уједно и чланови владајуће коалиције, јемчила њихову имовину и укњижбу имовине тих вјерских заједница у УНЦГ, а СЦП, тј. њеној МЦП нисте, већ да силом закона прекњижите ту имовину на државу и као власник, а скупа с оним вjерским конфесијама, и уједно и вашим коалиционим партнерима, њоме газдујете?

        3. Зашто свим трима конфесијама беспоговорно признајете њихово потпуно аутономно канонско право и неспоран правни субјективитет, континуитет, устројство и то им неупитно такво зајемчите, а то исто одбијате да признате СЦП, тј. вјековној МЦП и њеним епархијама, њихово у Црној Гори вјековно канонско право, неспорни субјективитет и неспорни континуитет?

        4. Зашто свим трима конфесијама Црна Гора обезбјеђује право реституције и мјешовите комисије а СПЦ, тј. МЦП и епархијама НЕ, па зар не увиђате кршење чл. 14 ст. 2 (равноправност вјерских заједница) чл. 8 (забрана дискриминације) и чл. 14 ЕК, те чл. 1 Протокола 12, чл. 58 Устава ЦГ (јемство својине) чл. 1 Протокола бр. 1. (право на имовину) чинећи тим вјерске заједнице јасно неравноправним, а СПЦ/МЦП и њене 4 епархије подвргавајући најтежем виду дискриминације?

Владан С. Бојић

        5. Зашто бар имплицирате објективну неистину да је Православну цркву у Црној Гори укинуо декретом Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. а стоји аутентични акт потписан од архијереја под предсједништвом Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, Пећког Гаврила Дожића и Епископа Кирила Митровића 26. 12. 1918. да су се по канонском праву ујединиле "Независна српска Св. црква Црне Горе" с "Аутокефалном православном црквом у Краљевини Србији", а да је регент, указом то канонско аутономно опредељење искључиво констатовао и примио к знању?

        6. Зашто заобилазите томос Св. Синода Васељенске цариградске патријаршије бр. 1149 издат Уједињеној СПЦ који јој је издат по Уставу Цариградске патријаршије и томосом признао за једино легалну и легитимну црквеним актом Уједињену Српску православну цркву 19. фебруара 1922. и што помињете раскол и конкуренцију у јединој канонској Цркви у Црној Гори кад раскола и конкуренције не може бити, између канонске Цркве и удружења чудака, васељенским актима рашчињеним и анатемисаним бившим православним вјерницима, чије је удружење регистровано у полицијској станици у Цетињу 2000. и како њеног поглавника данас називате владиком?

        7. Је ли Света столица у Црној Гори, тј. да ли је Света столица у страној држави (Ватикану) и да ли је Сплитско-макарска Метрополија а у чијем је номинално формалном правном саставу Которска бискупија и јесу ли градови Сплит и Макарска у Црној Гори или у Р. Хрватској, односно да ли је надбискупија Хрвата у држави БиХ која захвата и Суторину, из стране државе Хрвата БиХ или је Суторина по географији саставни део БиХ или "конфигурационо" саставни део Црне Горе?

        8. Да ли знате да се Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Чешка и друге православне патријаршије протежу на низ других суверених држава, па откуд вам и помисао да ускраћујете Патријаршији СПЦ, МЦП и епархијама права и лимитирате је (другим не) на територију Црне Горе, што у свијету православља јесте свjетовно мијешање о „инфрастеуктурама и филијалама" СПЦ, те зашто вријеђате СПЦ/МЦП, њене епархије и православне вернике у нашој Црној Гори? Уставом из 1957. СПЦ је канонизовала све епархије, права и субјекте, што свака држава поштује.

        9. Зашто демантујете ОИЗ (В. Богишића који је стриктно оделио имаонике/власнике, тј. титуларе права својине с једне на државној имовини која је тачно дефинисана и на црквеној имовини која је тачно дефинисана игноришући протек времена (1888 – 1980) до кад је непосредно а потом кроз правна правила важио ОИЗ, те се уједно не приупитате како је могуће да игноришете и Закон о државном премјеру и катастру из 1984. (важио до 2000), којим су држави била на располагању разна правна средства (јавно излагање, приговор, жалба, брисовна тужба), а да држава никад није користила ма који правни лијек у комплетном периоду до данас, а данас желите да голом силом закона ништите своје дефинитивно изгубљене свеколике правне могућности и правна средства?

        10. Како мислите да по Закону о "заштити" културних добара Црне Горе, те чл. 11. ст. 1 тач. 9 стекнете право својине на вјерским објектима (!?) кад је сврха "заштита" тих добара "невезана од власника", и у ЕК и УНЕСКО, по којим је прописима једино задато да рјешењем држава одреди које ће она културно добро "штитити, чувати и издвајати средства за њихово одржавање" што се закономјерно биљежи у катастарским листовима непокретности у УНЦГ и ништа више од тога?

        Законом о државној имовини је она тачно нормирана, а нема у њему имовине вјерских заједница.

        Вођени добрим примјером три конфесије, СПЦ/ МПЦ, тражи споразум, а да ЗСВУПВЗ, повучете.

Сваки правник зна да је ваљан уставно и канонски уређен споразум бољи од милион парница и зато претендујемо на подједнак статус какав је Црна Гора омогућила трима вјерским конфесијама.

        Штавише, православној конфесији преовлађујућој и исконској у ЦГ доликује тај начин као и вама.

        ЈАВНОСТ МОРА ЗНАТИ. ЗАТО ЉУБАЗНО ТРАЖИМ ЈАВНЕ, ПРАВНЕ, ЈАСНЕ ОДГОВОРЕ.

НЕМОЈТЕ УЗЕТИ ЗА ЗЛО ШТО ПИСМО ОТВОРЕНО ПИШЕМ, ЈЕР ЈЕ ЗЛО ЋУТАЊА ВЕЋЕ".

                                      Адвокат Владан С. Бојић,
                              држављанин и резидент Црне Горе
                вјерник СПЦ, тј. Митрополије црногорске приморске

Подгорица, 13. август 2019.

 

Квинта гура Србију и РС ка НАТО-у?

standard.rs

Квинта гура Србију и РС ка НАТО-у? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

четвртак 15. август 2019. 12:11

"Србија никако не сме да попусти, не због уласка Косова у НАТО, већ зато што је то наша територија", коментарише Драгомир Анђелковић

Све су јачи притисци на Србију, али и Републику Српску, да одустану од политике војне неутралности и стану под НАТО кишобран, а последња у низу опомена Београду „провучена" је и у саопштењу земаља Квинте о решавању косовског питања. Петорка у саставу САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија затражила је да Србија престане да лобира за повлачење признавања независности КиМ, како би се наставио дијалог са Приштином, а све са циљем постизања „ширих евроатлантских интеграција обе државе"

Саговорници Новости указују да помињање ове добро познате синтагме није пука „језичка конструкција", већ озбиљан аларм шта су намере појединих великих сила на Балкану. Београд, међутим, узвраћа да су непримерени и неприхватљиви покушаји да се и одбрана наших националних интеса у вези са Косовом користи као „жетон" у игри увлачења у војне блокове.

Министар одбране Александар Вулин каже, за Новости, да је Србија слободна и суверена земља и „нико са стране не треба да брине о нама или да своје жеље и очекивања представља као наше":

– Док председник Вучић води Србију и док је врховни командант Војске, док сам ја министар одбране, бићемо војно неутрали и сами ћемо доносити одлуке. Сами бирамо како ћемо се опремати и јачати. Нико не може од Србије да очекује да се не бори за себе и своје интересе, као што не може да очекује да ћемо мењати политику председника Вучића о војној неутралности. Уместо захтева, на дан када се сећамо убијене српске деце из Гораждевца примереније је било да добијемо подршку за поновно отварање истраге о том страшном и некажњеном злочину или бар саучешће у нашем болу.

Шеф дипломатије Ивица Дачић указује и на лажну равнотежу коју су земље Квинте покушале да направе између потеза Београда и Приштине:

– Испада да је Приштина имала право да уведе таксе, зато што Београд води кампању за повлачење признавања! Наставићемо да лобирамо, јер нам је циљ да број земаља које признају независност Косова падне испод половине броја чланица УН. Њихова жеља је да КиМ постане члан свих међународних организација, да их призна што више земаља и да Србија још треба да поздрави све то.

Западу се, међутим, очигледно жури да заокружи свој политички и безбедносни утицај у региону. Док руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко упозорава на очигледно игнорисање српског става о војној неутралности, његов одлазећи амерички колега Кајл Скот у среду је још једном поручио да је „дошло време да се стави тачка на сукобе из деведесетих и позвао Београд и Приштину да што пре обнове дијалог".

Спољнополитички аналитичар Немања Старовић указује, за Новости, да саопштење Квинте понајбоље одсликава сву моћ сила инерције које настоје да одрже политику великих земаља „на ауто-пилоту", када је реч о приступу балканским проблемима:

– Наводи о евроатлантским интеграцијама, које подразумевају приступање ЕУ, али и НАТО, представљају механичку примену устаљене формуле од стране дипломатских службеника који учествују у „формату петорке", без иоле озбиљнијег разматрања позиције Србије, чију војну неутралност званично подржавају све државе Квинте. Проблем КиМ је у претходне две године подигнут на много виши ниво у међународној арени, и за разлику од неког ранијег периода када су се њиме бавили тзв. стафери и чиновници нижег ранга, данас се у потрагу за одрживим политичким решењем на подручју наше јужне покрајине укључују сами врхови администрације у Вашингтону, Паризу и Берлину.

За Драгомира Анђелковића, политичког аналитичара, нема сумње које су намере великих на Балкану:

– Њихов први корак је да увуку Косово у НАТО, а да би се то десило оно мора да има дефинисане границе и међународни статус и зато инсистирају на постизању споразума Приштине и Београда. У следећој фази усмериће се на Београд и на Бањалуку. Србија никако не сме да попусти, не због уласка Косова у НАТО, већ зато што је то наша територија и не можемо да прихватимо било шта без неког темељног договора.

ПЛАН ЗА АЛИЈАНСУ НА ДОДИКОВОМ СТОЛУ
Притисак на РС да подржи пут БиХ у НАТО се наставља, иако је званичан став институција у Бањалуци војна неутралност и да се прати став Србије по овом питању. Тако је у среду у кабинет Милорада Додика, српског члана Председништва БиХ, стигао документ о Годишњем националном плану за НАТО (АНП).

– Документ је дошао из кабинета члана Председништва БиХ Жељка Комшића, у њему је много табела, података на 65 страна, али не пише ко га је направио и чији је. Немамо јасан податак да ли је то документ Комисије за НАТО интеграције БиХ – рекао је Драгољуб Рељић, саветник Додика за уставно-правна питања.

Комшић је у среду поручио да Додик има три опције за решење кризе у вези са АНП, а ако све одбије неће подржати именовање мандатара за састав Савета министара БиХ (Зорана Тегелтију из СНСД).

МОНТГОМЕРИ: НЕПОШТЕНО
Цео процес око Косова је непоштен, а врхунац хипокризије међународне заједнице је позив Београду и Приштини да се врате дијалогу, а да притом косовски Албанци нису санкционисани због непоштовања договора и увођења такса – поручује бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери, поводом саопштења Квинте. Он је упитао зашто би Србија пристала на додатне уступке, а да заузврат добија празна обећања.

ХАРЧЕНКО: РУСИЈА СПРЕМНА ДА УЂЕ У ДИЈАЛОГ О KИM
Руски амбасадор у Србији Александар Борцан-Харченко рекао је да је Косово питање око којег је потребна додатна активност међународне заједнице и да је Русија спремна да пружи помоћ у успостављању или обнови дијалога Београда и Приштине. Борцан-Харченко је за ТВ Прва казао да је Русија спремна да помогне дијалог ако Београд затражи њену помоћ, пре свега у Савету безбедности УН, као и у односима Србије са ЕУ и са САД.

– Ако Београд или неки други фактори желе учешће Русије, и на то смо спремни, али желимо да будемо сигурни да ће дијалог бити развијан стриктно у оквиру међународног права, односно Резолуције 1244 Савета безбедности УН – казао је Борцан-Харченко.

Аутор Д. Милинковић

Извор Вечерње новости, 15. август 2019.

 

novosti.rs

МОНТГОМЕРИ О ЛИЦЕМЕРЈУ "КВИНТЕ": Косовски процес је варка, зашто би Србија пристала на уступке

Танјуг

4-5 minutes

---

Бивши амерички амбасадор каже да је Запад донео одлуку о Косову 1999. године и да је нису ни трунку променили за 20 година

Цео процес око Косова је непоштен, а врхунац хипокризије међународне заједнице је позив Београду и Приштини да се врате дијалогу, а да при том није санкционисала Приштину због непоштовања договора и увођења такси, каже бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, поводом саопштења Квинте.

"Добио сам ваших пет питања и мој одговор је да су свих пет сасвим на месту и да у потпуности разумем зашто Танјуг и српски народ желе да чују поштене одговоре на њих. Међутим, непријатна реалност је да цео тај процес није поштен. Он је варка", истиче Монтгомери у одговору на питања која му је Танјуг упутио након саопштења пет најутицајнијих западних земаља.

Америчка спољнополитичка заједница, објашњава Монтгомери, као и многи важни играчи у ЕУ, а пре и изнад свега Ангела Меркел, донели су одлуку о Косову 1999. године и нису га ни трунку променили за 20 година.

"Истина о којој говорим јасна је од Бриселског споразума постигнутог пре неколико година. Косовским Албанцима се није свидео споразум и једноставно су одбили да га примене. Оно што је најважније, није заживела Заједница српских општина. И суочена са тим одбијањем и унилатералним увођењем такси на српску робу међународна заједница није предузела баш ништа", каже Монтгомери.

Онима којима је стало, то шаље поруку да реч косовских Албанаца и представника ЕУ нема никакву тежину, објашњава бивши амерички дипломата и пита:

"Зашто би Србија пристала на додатне уступке, а да за узврат добија празна обећања?".

Врхунац хипокризије међународне заједнице је, истиче он, позивати Београд и Приштну да се врате за преговарачки сто, а истовремено не наметнути стриктне санкције косовским Албанцима због тога што не спроводе постигнуте договоре и контрапродуктивних акција као што су Харадинајеве таксе.

Монтгомери истиче да је потпуно сигуран да су председник Србије Александар Вучић и косовски председник Хашим Тачи, уз снажну подршку ЕУ и САД, могли да дођу до трајног решења за косовски проблем.

"Али, подршке није било. Напротив. Ангела Меркел је лично блокирала једино могуће решење прхватљиво за обе стране. Након тога, Харадинајева позиција на Косову је ојачала и шансе за решење су ишчезле", каже бивши амерички дипломата.

Харадинај је, каже Монгтомери, главни извор нестабилности у региону и одсуство реакције на његове потезе је велика грешка.

Према његовом мишљењу, проблем који тренутно Србија има није проблем са америчком администрацијом, већ са Европском унијом.

"Додуше, тачно је да америчка спољнополитичка заједница и даље веома благонаклоно гледа на косовске Албанце. То се неће променити", додао је он.

"Стога, највише чему Србија може да се нада у скоријем периоду јесте нека врста ''замрзнутог конфлкта'', за чију је ескалацију довољна једна једина провокација или инцидент", закључио је Вилијам Монтгомери у некој врсти ауторског текста у одговор на неколико питања која му је Танјуг упутио.

Између осталог - ако нема "црвених линија" у дијалогу, како се чуло од америчких званичника, у чему је проблем што Србија лобира против косдовске независности, који је то простор на којем Србија мозе да тражи задовољење бар дела својих интереса, шта би Александар Вучић по мери Запада требало да уради по питању Косова да би ушао у историју, како му предлаже Едвард Џозеф, и да ли то може да се нађе на истој линији са његовим и са интересима српског народа и државе.

 

Скандалозан интервју Колинде: Где су кости тих Јасеновачких жртава

standard.rs

Скандалозан интервју Колинде: Где су кости тих Јасеновачких жртава - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

4-5 minutes

---

среда 14. август 2019. 11:55

Председница Хрватске дала је срамотну изјаву за Хрватски тједник запитавши се где су кости тих „83.000 јасеновачких жртава"

Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један председнички мандат, изјавила је у интервјуу Хрватском тједнику да јој је жао што су се многи грађани Хрватске осетили повређеним због тога што је позвала председника Србије да посети Загреб, половином фебруара прошле године.

Грабар Китаровићева је то рекла на констатацију да јој „хрватски народ тешко опрашта позив Вучићу", не само због његове политике у прошлости, већ и што је управо тих дана имао у Уједињеним нацијама застрашујућу изложбу о Јасеновцу, којом је Хрватску прибијао на стуб срама због лажи о 700.000 жртава".

Упитана зар то није страшно и која је то конкретна корист од Вучићеве посете, као и зашто јој је он био толико вредан да увреди хрватска бранитељска удружења, називајући их „рубним и маргиналним", Колинда Грабар Китаровић каже да је за њу страшно то да 20 година након рата, како каже, има толико несталих Хрвата, чије породице је моле да учини нешто за њих.

„Онда тај проблем желите да решите и дужни сте да барем покушате да га решите. Нећу рећи да сам учинила мање зло што сам га (Вучића) позвала, него да га нисам позвала. Рећи ћу да сам хтела да учиним веће добро", рекла је хрватска председница у веома опширном интервјуу за Хрватски тједник.

Хрватски тједник је иначе портал Хрватског културног вијећа, који део хрватске јавности доживљава као екстремистичко и „филоусташко" гласило, познато по томе што су папу Фрању прогласили антихристом, а хрватску председницу својевремено – бестидницом и лажним патриотом.

На питање није ли бивши доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито највећи хрватски издајник и злочинац којег комунисти славе сваке године у Кумровцу, Китаровићева је јасна: „Ја сам макнула Тита из свог кабинета. Мислим да јаснија нисам могла бити".

Сагласивши се да су Југославија и комунизам представљали злочин над Хрватском и хрватским народом, она је говорила и о Јасеновцу, рекавши да се, наравно, питала где су кости тих „83.000 јасеновачких жртава". Добијала је, каже, свакакве одговоре. Сматра да треба спровести комплетну форензику и додаје да Хрватска још није проучила архиве који су, како каже, нажалост, још у Београду и које треба вратити у Хрватску.

„Тек тада ћемо поузданије моћи да утврдимо шта је са жртвама у Јасеновцу, али и са свим осталим жртвама, од Блајбурга надаље. Понављам: сви су тоталитаризми грозни и свакој жртви треба одати почаст. Не прихватам аргументе оних у Хрватској који жртве Блајбурга и Крижнога пута оправдавају тако што кажу да су то биле убице, па их је требало убити. Не! Свако је невин док му се не докаже кривица", рекла је Колинда Грабар Китаровић. Не одустаје, додала је, од „међународне истраге" Јасеновца, али да, с обзиром на то да нема извршну власт у том питању, влада треба да одобри тај пројекат.

Председница је говорила и о Вуковару, а на питање не чини ли јој се да је форсирање увођења ћирилице у том граду део „пројекта великосрпске србизације Вуковара како би се сутра, кад се уведе ћирилица на основу вероватно лажног пописа становништва, Хрватска уцењивала с поделом суверенитета и стварања неке српске аутономије", Китаровићева каже да то не долази у обзир, те да је „Вуковар Хрватска и увек ће бити Хрватска", без обзира на то колики је постотак Срба у том граду.

Насловна фотографија: Томислав Милетић/PIXSELL

Извор Спутњик, 13. август 2019.