Претражи овај блог

субота, 31. август 2019.

Безвизни режим за самопроглашено Косово? Нема трговине за Србију? ЕУ се и даље понаша као 1999. године

iskra.co

РТ: Безвизни режим за самопроглашено Косово? Нема трговине за Србију? ЕУ се и даље понаша као 1999. године

4-5 minutes


31.08.2019. - 10:05

фото: З. Шапоњић

Од разговора о путовању без виза са одметнутом српском покрајином Косово, до захтева да се Споразумом Србије о слободној трговини с Русијом стави ван снаге, ЕУ наставља да делује као да предстојећи „Брегзит" неће разбити њену илузију о њеном постојању као таквом..

Федерика Могерини, тренутни шеф спољне политике ЕУ, саопштила је у четвртак да би самопроглашено Косово требало да добије привилегије за путовања без виза, јер су „сви услови за укидање виза испуњени". Како би тачно ово функционисало за пет земаља чланица ЕУ које нису признале самопроглашено Косово, није рекла.

Кипар, Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија одбили су да признају српску покрајину, од када је привремена албанска влада прогласила независност 2008. године. Србија је такође одбила признање, а признање службено што крши Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, којом је одобрено и НАТО мировно присуство у покрајини 1999. године, после илегалног ваздушног рата у име албанских сепаратиста.

Српски премијер Ивица Дачић већ је протестовао због присуства „косовског премијера" Беџета Пацолија на неформалном састанку министара спољних послова ЕУ у Хелсинкију, где је Могеринијева изнела своје мишљење. Србија је кандидат за чланство у ЕУ, док самопроглашено Косово није.

Европска комисија је саопштила да је Пацолијево присуство „неопходно и корисно", јер је Могеринијева желела „учешће свих земаља Западног Балкана да би се разговарло о важним темама које имају за циљ побољшање регионалне сарадње".

Док је свака српска влада од „обојене револуције" из октобра 2000. године о чланству у ЕУ говорила као о главном спољнополитичком циљу, Брисел је више пута јасно ставио до знања да је предуслов да се Београд „помири са стварношћу" и призна самопроглашено Косово. То је био предалек корак чак и за најокорелије про-ЕУ политичаре.

Покушаји председника Александра Вучића да стекне предност са ЕУ и романтизацијом с Кремљом само су учврстили положај и Брисела и Вашингтона. Неспремност САД-а и ЕУ да Вучићу отворе било какав простор како би кроз стални притисак, у замену за чак и најситнији празан гест могао да се окарактерише као „победа", иронично је зауставило читав процес.

Заглављен у чекаоници ЕУ, Вучић тежи краткорочним добицима потписивањем пакта о слободној трговини са Евроазијском економском унијом – блок који предводи Русија. Споразум ће бити формализован 25. октобра, најавио је руски амбасадор у Београду.

Не треба ни помињати да Брисел није срећан. Иако је Београд тренутно слободан да са било ким закључи било какав уговор, „Србија је у оквиру преговора о придруживању дужна да одустане од свих билатералних трговинских споразума на дан приступања ЕУ", саопштила је ове недеље Европска комисија, док су други високи званичници ЕУ саопштили Београду да уговор треба да има „излазну клаузулу".

Ако све ово звучи познато, то је зато што је Брисел понудио потпуно исте услове Украјини још 2013. године, а тадашњи председник Виктор Јанукович уместо тога хтео је да одабере трговински споразум са Русијом, након чега свргнут крвавим пучем који је земљу одвео у хаос и грађански рат.

Иако се ставови ЕУ о „западном Балкану" од тада нису нимало променили, околности су се промениле. Руководство блока сада се сукобљава са америчким председником Доналдом Трампом о Ирану и трговини. Брисел се такође мора борити с милионима миграната, политичком драмом у Каталонији и одлуком Велике Британије из 2016. године да напусти ЕУ.

Све ово представља егзистенцијални изазов блоку.

31. октобар је тешки рок за „Брегзит". То је уједно и дан када мандат Могеринијеве истиче, заједно са остатком тренутне Европске комисије. Дан касније могао би бити више од само почетка новог мандата Европске комисије, али и сасвим новог листа за ЕУ – шанса да се суочите са стварношћу, ако хоћете.

Извор: Восток / РТ

vostok.rs

 

Palmer i Borel na Bledskom forumu, glavna tema stabilnost regiona

blic.rs

Palmer i Borel na Bledskom forumu, glavna tema stabilnost regiona

Tanjug

5-6 minutes


Foto: RAS Srbija

Tradicionalni Bledski strateški forum, koji počinje u ponedeljak na Bledu u Sloveniji, ove godine biće posvećen stabilnosti u regionu, održivom razvoju i ekonomskom napretku.

Dvodnevni skup pod nazivom „"Izvori (ne) stabilnosti" okupiće ove godine veliki broj visokih zvaničnika iz EU, sa Zapadnog Balkana, Turske, SAD i međunarodnih organizacija, ali će nesumnjiva "zvezda" skupa biti funkcioner Stejt departmenta Metju Palmer, pre svega zbog činjenice da je upravo imenovan za specijalnog izvestioca Sjedinjenih Država za Balkan.

Na Forumu učestvuje i srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

Međunarodnu konferenciju otvoriće premijer Slovenije Marjan Šarec, a kao uvodničar na svečanosti otvaranja najavljena je predsedavajuća Generalne skupštine UN Marija Fernanda Espinoza Garsija.

Programom je predviđeno da se zatim okupljenima obrate predsednik zemlje domaćina Borut Pahor i šef estonske države Kersti Kaljulaid.

Foto: RAS Srbija

Zapadni Balkan

„Resursi, njihova dostupnost i regionalna disperzija oblikuju strateške odnose u međunarodnoj zajednici. Efikasno upravljanje strateškim resursima održava stabilnost, smanjuje bezbednosne rizike i doprinosi poboljšanju životnog standarda, dok neravnomerna i nepravedna raspodela dovodi do nejednakosti i koncentracije resursa u centrima moći", ističe se u zvaničnoj agendi Foruma na Bledu.

Među učesnicima Foruma najavljeni su ministar spoljnih poslova Španije i budući visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost EU Žozep Borel, kao i ministar spoljnih poslova Turske Mevlut Čavušoglu.

O održivosti govoriće direktor Centra za održivi razvoj iz SAD Džefri Saks, o stanju ljudskih prava izlagaće visoki komesar UN za ljudska prava Mišel Bašele-Jeria, a zbog aktuelne situacije u svetu veliku pažnju privućiće zasigurno panel posvećen klimatskim promenama na kojem će uvodničar biti ministar spoljnih poslova Finske Peka Havisto.

Dvodnevna konferecija završiće se panelom koji će okupiti šefove diplomatija regiona, koji će diskutovati, uz učesće Palmera, o evropeizaciji, demokratizaciji i odgovornosti Zapadnog Balkana.

Pored glavnog konferencijskog programa biće održan i Strateški forum za mlade, pod nazivom „Mladi kao (budući) resurs", na kojem će mladi koji prisustvuju Forumu pokušati da dokažu da je mladost vredan resurs na više načina.

Ovogodišnji forum okupiće i poslovnu zajednicu na posebnom Biznis forumu, koji je posvećen pitanjima kako pobediti u okruženju stalnih promena, klimatsko-neutralne pametne ekonomije i međunarodnog turizma koji eksponencijalno raste.

 

четвртак, 29. август 2019.

Пророковић: Опадање моћи Запада је неповратан процес, неко је то морао рећи

standard.rs

Пророковић: Опадање моћи Запада је неповратан процес, неко је то морао рећи - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


четвртак 29. август 2019. 11:43

„Од 2016. године и почетка брегзита, то је фактички неповратан процес, то је неко морао да констатује", истиче Пророковић

Епоха западне доминације се ближи крају, због глобалних геополитичких промена, упозорио је председник Француске Емануел Макрон. „Сведоци смо краја западне хегемоније у свету, околности се мењају", рекао је Макрон и позвао на преиспитивање односа са Русијом.

Шта је натерало француског председника да призна чињеницу која је очигледна и зашто је признање да је започела нова ера изрекао управо он?

Душан Пророковић из Института за међународну политику и привреду подсећа да опадању војне, политичке и економске моћи Запада, пре свега европских држава, присуствујемо од 2008. године.

„Од 2016. године и почетка брегзита, то је фактички неповратан процес, то је неко морао да констатује", каже он.

ВРЕМЕ ЗА ПРАКТИЧНЕ КОРАКЕ
„С друге стране, Макрон је најгрлатији у захтевима да се предузму одређене унутрашње реформе Европске уније и вероватно је ово један од аргумената како би извршио додатни притисак на Немачку, да би тај процес, после одласка Велике Британије, коначно почео. Иако је претходне три године било пуно речи о реформама Европске уније, на том плану практично ништа није урађено", оцењује Пророковић.

Професор Московског државног универзитета Андреј Манојло примећује да се Макронове оцене заправо надовезују на мишљење америчких политичара, укључујући и председника Доналда Трампа, да се епоха доминације Запада завршава и да треба нешто предузети.

„Макрон у том смислу не износи толико своје мишљење, колико подилази неком од јачих политичара, пре свега Американцима. Али то не значи да није у праву. Када каже да се епоха земаља Запада ближи крају, он има у виду, на првом месту, да на међународну сцену ступају државе које јачају своју привреду, а нове економске могућности отварају им пут да утичу на светску политику у целини", каже Манојло.

ФИЈАСКО АМЕРИЧКОГ ЕГОИЗМА
И професор Геворга Мирзојан са Финансијског универзитета при Влади Русије, сматра да је Макрон само признао реалност, јер је западноцентрични свет заиста завршен.

„Управо зато Г7 више не представља ништа нарочито, делом и зато Трамп инсистира на повратку Русије – САД желе да тај клуб буде репрезентативнији", каже Мирзојан.

„Концепт западноцентричног света је доживео фијаско, а разлога је више: амерички спољнополитички егоизам, пропаст неодрживог концепта глобализације, који, уместо да гради праведан глобални свет заснован на западним вредностима, од Другог светског рата САД користе као своју моћ, и то искључиво за остварење користољубивих и уско националних интереса", оцењује Мирзојан.

ОТРЕЗНИЛИ СЕ ЗБОГ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КОСОВА
Мирзојан такође сматра да је случај распада Југославије у многоме био отрежњујући, посебно у погледу неуспеха западног концепта.

„Покушавали су да друге земље натерају да им се прикључе, уместо да их интегришу. А најупечатљивији пример за то је агресија на Југославију, како 90-их година, тако и касније, када су Србији отимали Косово. То је многима отворило очи и показало да је веома опасно живети у таквом американоцентричном свету", додаје.

ПРЕСУДАН УСПОН КИНЕ
Коментаришући констатацију Макрона да у свету јачају друге силе и да се Кина пробила у прве редове, а да Русија постиже велики успех у својој стратегији, Андреј Манојло каже да се раније говорило само о утицају Русије, Бразила, Индије и Кине, али да се сада тај списак шири.

Професор Мирзојан верује да је успон Кине одиграо важну улогу у крају западноцентричног концепта.

„Последња је пала идејна доминација Запада, и то када је читав низ земаља, пре свега Кина, доказао да постоји разумна и одржива алтернатива западној либералној демократији. Зато је Макрон апсолутно у праву када говори о крају западног света. Али ми од њега очекујемо не само речи, него и дела која би могла да поправе ситуацију за Запад. Управо о таквим делима говори Трамп када предлаже да се Русија врати у западни 'савет директора', односно у Г8", закључује Мирзојан.

ПОСЕБНА ПОРУКА ЗА ТРАМПА
Макрон је позвао и на преиспитивање односа са Москвом јер је, како каже, без ње немогуће изградити нову безбедносну архитектуру у Европи. Душан Пророковић сматра да је Макроново обраћање више упућено Америци, него Русији и Кини, јер америчка стратегија, уперена против Русије, није донела конкретне резултате.

„Европска унија је пратила велику цену, зато што је стала на страну САД и зато што је учествовала у антируској хистерији. То можемо да видимо и код пољопривредних произвођача, и на различитим политичким нивоима, и у сфери размене технологије. Због тога Макрон жели да пошаље поруку – да нова политика ЕУ треба да буде мање ослоњена на Америку, а више на одбрану сопствених циљева и интереса", закључује Пророковић.

Француски лидер је такође рекао да би Париз и Москва требало заједно да чине нешто корисно за свет, јер ће Европа у супротном остати позорница стратешке борбе између САД и Русије.

Аутор Сенка Милош

Извор Спутњик, 28. август 2019.

 

среда, 28. август 2019.

ПАВИЋ: Капчан има непристојну понуду за Србију

iskra.co

ПАВИЋ: Капчан има непристојну понуду за Србију

4-6 minutes


27.08.2019. - 20:43

Александар Павић (фото: standard.rs/ Медија центар Београд)

„У замену за одрицање од заветне земље и светиња, нуди нам се магловита будућност 'љубави' једног доказано непоузданог партнера", истиче он.

Чарлс Капчан каже да би, ако Београд и Приштина нађу решење, Србија лако могла да преоријентише своју дипломатију према Западу јер би улазак у европски блок коначно био сасвим изводљив.

Амерички дипломата Чарлс Капчан, бивши специјални саветник за Европу у администрацији Барака Обаме, саветује Србији да што пре призна лажну државу Косово јер само тако може постати 'важан амерички савезник'!

ШТАП И ШАРГАРЕПА
Капчан каже да се стратешки дијалог САД и Србије не може покренути пре коначног решења албанско-српских односа. Према његовим речима, уколико се тај договор постигне, уследио би дијалог Вашингтона и Београда о односима Србије са Русијом и Републиком Српском.

– Све док су Србија и Косово на супротним странама не може доћи до већег помака. Међутим, уколико би Београд и Приштина нашли решење, верујем да би Србија преоријентисала своју дипломатију према Западу јер би схватила да је улазак у европски блок коначно сасвим изводљив – каже Капчан.

Према његовим речима, спор Србије и Косова јесте најсложенији спор на подручју Западног Балкана.

– Америчко-српски дијалог има два дела. Први се односи на нормализацију односа Београда и Приштине, а други на билатерална питања. Ако се договор Срба и Албанаца постигне, могао би да уследи разговор о односима Србије и САД и разматрање односа Србије са Русијом и Републиком Српском… Јер све док су Србија и Косово на супротним странама, не само што не може доћи до помака већ остаје отворен простор за руско мешање. А Руси су вешти у коришћењу етничких, политичких или верских тензија у региону, настојећи да спрече приближавање земаља региона Западу и улазак у НАТО. Знају они да улазак Србије у ЕУ у великој мери зависи од постизања споразума са Приштином и зато тај договор спречавају… Али ако би Београд и Приштина нашли решење, верујем да би Србија потпуно преоријентисала дипломатију према Западу, јер би схватила да је улазак у европски блок коначно сасвим изводљив. Тако нешто би с временом сасвим ослабило везе Србије и Русије – рекао је Капчан у интервјуу за Глас Америке.

Политиколог Александар Павић, коментаришући Капчанове наводе, каже да је ово нека врста непристојне понуде.

– Треба се сада присетити Кисинџерове изјаве: Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно. Дакле, у замену за одрицање од нечег конкретног, и то не било чега, него одрицања од заветне земље и светиња, нуди нам се магловита будућност 'љубави' једног доказано непоузданог партнера. Уосталом, већ смо осетили колико се САД држе договора и мировних споразума на примерима Дејтона и Резолуције 1244 УН… – подвлачи Павић.

ДВЕ „СТРУЈЕ" У САД
На другој страни, бивши амбасадор Дарко Танасковић оцењује да је разговор једини пут да се дође до решења косовског питања.

– Не може да се очекује да ће САД одустати од пројекта независности Косова. Тамо још важе две филозофије. Старија је везана за Стејт департмент и демократски блок и она каже да Србију треба сломити као 1999. године, а друго мишљење везано је за Болтона и Помпеа, који сматрају да САД у надгорњавању са Русијом и Кином, које су блиске Србији, морају да одвоје Србију од тих сила – закључује Танасковић.

ПАИЋ: ХОЋЕ ДА СРБИЈУ И РС УВУКУ У НАТО
Милисав Паић, председник Српског спољнополитичког круга, каже да оваква понуда не носи ништа добро.

– Уколико бисмо признали Косово, то би Приштини отворило пут ка западним евроатлантским и војно-безбедносним структурама. У том случају, од Србије би се очекивало то исто, чиме би Република Српска била изложена непримереним притисцима да попусти према Западу и ревизији Дејтонског споразума. Зато се Вашингтону жури да се постигне споразум Београда и Приштине – наглашава Паић.

standard.rs, М. Добромировић, Информер

 

понедељак, 26. август 2019.

Владика Артемије, први епископ у историји СПЦ који је лишен монаштва и изопштен из Цркве: Отпадник на правди Бога

Владика Артемије, први епископ у историји СПЦ који је лишен монаштва и изопштен из Цркве: Отпадник на правди Бога

недеља, 25. август 2019. | Уреднички колегијум 0

Save Save


 

У наредном прилогу доносимо интервју Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија за недељник „Београдски глас".

 

ДАЉЕ... http://www.kmnovine.com/2019/08/t25.html

 

 

Prošle godine sa Balkana otišlo 228.000 ljudi, Srbiju napustilo 51.000, Kosovo 34.500

kossev.info

Prošle godine sa Balkana otišlo 228.000 ljudi, Srbiju napustilo 51.000, Kosovo 34.500 - KoSSev

KoSSev -

2 minutes


FOTO: Serbian Times

Iz Srbije je u zemlje EU otišlo 51.000 ljudi, ali je ipak najviše iseljenika bilo iz Albanije, 62.000, i BiH, 53.500. Sa teritorije Kosova iselilo se 34.500 ljudi, iz Severne Makedonije 24.300 i Crne Gore 3.000, kažu poslednji podaci Evrostata.

Iz Albanije najviše građana se iseljava u Italiju (23.000), Grčku (17.000) i Nemačku (10.000). Iz BiH se najviše ide u Nemačku (16.000), Sloveniju i Hrvatsku.

Iz Srbije se prošle godine najviše građana iselilo u Nemačku (16.000), zatim slede Slovenija sa 5.100 i Hrvatska i Slovačka sa po 4.900 iseljenika.

Sa Kosova, koje je u ovom dokumentu navedeno kao teritorija UN po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, najviše ljudi prošle godine je otišlo za Nemačku, skoro 19.000, što je više od polovine, a zatim slede Slovenija i Italija.

Iz Severne Makedonije se najviše odselilo u Nemačku (11.500), a zatim slede Italija i Slovenija.

U odnosu na broj stanovnika, najviše iseljavanja je iz Albanije, koja ima oko 2,8 miliona stanovnika jer prošlogodišnjih 62.000 odlazaka čini oko 2,2 odsto ukupnog stanovništva. Broj odlazaka iz Severne Makedonije čini 2,1 odsto ukupnog stanovništva, dok je sa Kosova otišlo dva odsto građana. BiH je lani napustilo 1,5 odsto stanovnika, a Srbiju 1,3 odsto.

Serbian Times

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

недеља, 25. август 2019.

Др Срђа Трифковић: Српски лоби у САД не постоји

in4s.net

Срби и дијаспора: Српски лоби у САД не постоји

ИН4С

11-14 minutes


Чикаго

ПИШЕ: Др Срђа Трифковић

Два проблема појављују се већ на самом почетку разматрања настанка српске дијаспоре у свету и вредновања њене улоге. То су: 1. дефиниција припадништва тој заједници и 2. њена стварна бројност. Та кључна питања до данас остају нерашчишћена, премда се већ деценијама барата самим термином "дијаспора" као да је неспоран а број њених припадника утврђен.

Као прво, особа која се из Србије иселила у свет, или која је рођена у Америци, западној Европи или Аустралији од српских родитеља, да о припадницима треће или четврте генерације не говоримо, не може се а приори сматрати припадником "српске дијаспоре". То припадништво одређују битне одреднице сопственог самодекларисаног идентитета, прихватање кључних културних и духовних елемената српског наслеђа, као и спремност на укључивање у неки облик групног изражавања припадништва заједници. У облике личног ангажмана убрајамо чланство у црквено-школским општинама, уписивање деце у недељне школе које постоје при већини парохија (у северној Америци пре свега), донације некој српској хуманитарној организацији, или чланство у некој од професионалних удружења са српским предзнаком (српско-америчка адвокатска, лекарска или инжењерска комора). Без свести о идентитету, прихватања културне матрице и манифестовања припадништва заједници, један само номинални Србин или потомак српских досељеника није ни случајно "припадник дијаспоре".

Као друго, често се у штампи, па чак и у званичним документима (нпр. бившег
Министарства за дијаспору РС од пре 15 година) помињу бројеви од више милиона "Срба" у свету, без икаквог емпиријског утемељења. У случају САД говори се о преко милион њих, а малтене је опште место у медијском дискурсу да је "Чикаго други највећи српски град". Ово су потпуно произвољне тврдње непоткрепљене ма каквим истраживањима или објашњењем методологије обраде података.

По ангажману Српске народне одбране у Америци, у лето 2005. спровео сам
истраживање о бројности српске заједнице у Чикагу, где сам тада живео. Прикупљени су подаци о чланству црквено-школских општина у Чикагу са широм околином (северна предграђа и југоисточни део ширег градског подручја са северном Индијаном). Пок. Славко Пановић се ангажовао у прикупљању података о чланству свих водећих организација: поред СНО такође Српске братске помоћи, Српског културног клуба Свети Сава; као и о чланству српско-америчких професионалних и хуманитарних удружења и организација четничких ветерана и њихових потомака. Након што је процењен број имена која се истовремено појављују у више организација истовремено (око једна трећина), употребљен је множитељ 3 – под претпоставком да за сваког евидентираног припадника бар једне од тих установа постоји још троје чланова породица или појединаца који то нису. Ово је била оптимистичка претпоставка, али чак и тим методом добијен је резултат од 45-50.000 припадника српске заједнице у Чикагу са широм околином, са маргином грешке од 10%. С обзиром да је реч о ширем градском подручју са преко пет милиона становника, јасно је да у Чикагу "Срба" има највише 1%.

Чињеница је да Чикаго има натпросечну концентрацију житеља српског порекла у
односу на САД у целини. У многим државама на Средњем западу (нпр. обе Дакоте, Минесота, Оклахома итд) или на Југу (обе Каролине, Алабама, Мисисипи, Луизијана), српска заједница је бројно занемарива. У неким државама она је присутна у малобројним локалитетима (Лас Вегас, Невада; Финикс, Аризона; Атланта, Џорџија). Реална процена за САД у целини јесте да припадника "Српске дијаспоре" у наведеном смислу има највише 0,2% или између 600 и 700 хиљада.
У Западној Европи тај је проценат вероватно већи. Постоји проблем, међутим, да
многи скорашњи досељеници одбијају да се на ма који начин идентификују као Срби, било на рандом месту или у локалним заједницама. Ово је поготово случај када је реч о особама које имају привремене дозволе боравка и рада. Треба нагласити да на сва три континента где постоје знатније српске заједнице долази до брзог губитка свести о идентитету и културном наслеђу – далеко брже него међу припадницима других заједница. Ово је посебно видљиво у случају САД, у поређењу са Грцима, Пољацима, Ирцима, Италијанима, Кинезима, Јерменима… да о Јеврејима и не говоримо.

Већ четврт столећа Срби у целини, као и њихове две "матице", Република Српска и Србија, изложене су грубом стереотиписању и увредљивом третману у западним центрима моћи. У покушајима да се коригује такав однос САД и земаља-чланица ЕУ, на обе стране Дрине често се рачуна на подршку "српске дијаспоре". Међутим, очекивања и реалност налазе се у хроничном нескладу. Треба демистификовати одвећ оптимистичке представе о политичком капацитету Срба и њихових потомака, у Америци и другде, после деценија углавном аматерских и неуспешних настојања да се иоле повећа видљивост српских аргумената у актуелним балканским збивањима.
Поразна је али непорецива чињеница да "српска дијаспора" нема утицај на
формирање политике САД и да је слабо организована у поређењу са другим
етничким групама упоредиве бројности. Конкретан пример: када је крајем прошлог века био у питању опстанак катедре за српске студије на универзитету у Чикагу, за шта је била неопходна релативно скромна свота ради легата (ендоwмент), та средства нису била скупљена. Припадници литванске заједнице у Чикагу, далеко мање бројне од српске, сличним поводом сазвали су добротворну вечеру, на којој су за неколико сати скупили преко милион долара. За овакво стање ствари српска заједница нема стварног објашњења. Није тачно да "дијаспора" нема средстава, али недостаје спремност и воља да се дају донације за рад на заштити и промоцији интереса српске заједнице у САД.

Наравно, нема ни говора да су се од почетка југословенске кризе нама по злу познати заговорници интереса српских непријатеља (Боб Дол, Џо Бајден, покојни Том Лантош, Џо Либерман, Елиот Енгел и небројени други) понашали на тај начин из моралних побуда, из принципа и убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате – значи, да им исплати неке паре – и да их подстакне на конкретно деловање – опет за паре! Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира да ли је реч о заговорницима интегралне БиХ уз ликвидацију Републике Српске или поборницима федералних дотација фармерима у Висконсину. Истовремено, имамо неке "виђене људе" из "дијаспоре" који теже да на јавној сцени Србије пројектују имиџ о себи као добро повезаним личностима које имају блиске везе у Вашингтону. Плативши вечеру и пар стотина долара новинарчићима београдских таблоида да о њима афирмативно пишу, са тим исечцима одлазе у Вашингтон да би своје саговорнике убеђивали да су, ето, утицајни на српској политичкој и јавној сцени. Притом знају да своје наводно залагање добро уновче, као што знамо из примера продаје једне дуго година повлашћене банке у Републици Српској Словенцима. Исход само погодује амбицијама, сујети и банковном рачуну поседника бомбастичних титула и безначајног утицаја.

Никакав "српски лоби" у САД не постоји. Такозвани српски кокус у Конгресу је де факто Потемкиново село. Чланови "српског кокуса" само изражавају личну заинтересованост за балканске теме, али то нипошто не значи да се поистовећују са српским политичким ставовима о пресудама у Хагу, будућности БиХ или КиМ итд.
Наравно, унутар српске дијаспоре у САД постоје личности, пре свега међу образованим особама млађе и средње генерације, али њихов евентуални рад на афирмацији српских интереса за сада изостаје. Парадокс је да што се мање експонирају под наглашено српским предзнаком, то су ефективнији. Предуслов њиховог успеха јесте способност независног деловања, у оквиру академских заједница, пословних или професионалних удружења којима припадају, али то неминовно изазива суревњивост самозваних лидера свих Срба света, српских ујединитеља, генерала без војске.

Кључни циљ је презентовање "српског становишта" од стране компетентних особа које су способне да га представе кроз призму америчких интереса. Међутим, ни после 18 година од пада њујоршких кула нема "беле књиге" у којој би се направио консолидовани досије џихадистичких веза терориста и политичког естаблишмента у муслиманском Сарајеву. Евиденција терористичких напада од 2001. године до данас, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду или Балију, потврдила би да се скоро свуда провлачи "босанска веза". То је чињеница и за Србе неискоришћен капитал. Додатни проблем српске дијаспоре у САД и другде јесте у недостатку легитимног ауторитета. Многи "виђенији" Срби желе да предводе али не и да раде и доприносе ако нису на челу. Постоји додатни проблем. Лидери неких организација српски национални интерес не бране и не заступају адекватно, јер напросто не умеју да на разумљив начин артикулишу битне одреднице тежњи српског народа у матици да се носи са изазовима окружења. Њихови наступи (срећом малобројни) имају нулту оперативну вредност у перцепцији вашингтонских саговорника.

Са садашњом поставком српске дипломатије у Вашингтону бољитка засигурно
неће бити. Скоро три деценије од почетка распада Југославије ништа није научено, већ се ствари мењају да би остале исте. Јевреји веле да онај ко ради како је до сада радио бива осуђен да добије колико је до сада добијао. Шта су Срби "добили" за све ове године предобро знамо, а не треба гајити никакве илузије да је комадање српских земаља окончано. Зато треба тражити дијагнозу непостојања адекватног одговора српске дијаспоре на хроничну србофобију, која је и даље доминантна у политичкој, медијској и академској елити западног света. Постоје три битна узрока тог неуспеха.

Први је непостојање стратегије очувања имиџа и идентитета Срба, утемељене на
јасно дефинисаним политичким циљевима, као и усаглашене методологије остварења тих циљева. Други узрок промашаја јесте у кратковидој усмерености на реактивну критику текуће политике влада и центара моћи, без стратешког осмишљавања алтернативних ставова и сталног предлагања нових конкретних потеза као замене за нежељену политику.

И коначно, у покушајима наступа пред страним медијима и политичким круговима присутан је аматеризам. Тиме је доведен у питање кредибилитет српског наступа пред доносиоцима одлука и творцима јавног мњења западног света. Услед свега тога, није било препрека да се одлуке погубне по Србе отворено заговарају у медијима западног света, усвајају у законодавним телима, примењују од влада кључних земаља и верификују од академског и стручно-аналитичког естаблишмента. Све време недостајала је делатност установа српске дијаспоре која би тежила остварењу два главна циља, (1) Да се измени општа негативна слика о Србима, која је формирана још пре 27 година; и (2) Да се подстиче очување српског идентитета унутар саме заједнице.

Проблем неуспеха дијаспоре одраз је проблема недостатка консензуса о основним
питањима у матици. Национални интерес подразумева сагласност елита о циљевима и жељеним исходима интеракције друштва с његовим окружењем. Аспекти жељених исхода су променљиви – они могу бити првенствено политички, војни, економски, територијални, језичко-културни или верски, али природа консензуса остаје у принципу неспорна. То је елементарна истина коју Срби у бившој Југославији и дијаспори треба да следе више него икад.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. јул 2019)