rtrs.tv

Пуповац: Све је почело ослобађањем Готовине и Маркача

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

3-4 minutes

---

Милорад ПуповацФото: Screenshot/YouTube

Хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач су у другостепеном поступку хашког трибунала ослобођени одговорности за војно-полицијску акцију "Олуја", иако су претходно били осуђени на 24, односно 18 година затвора, за почињени ратни злочин.

Пуповац је у интервјуу за љубљанско Дело рекао да је ретроградни процес почео том ослобађајућом пресудом, а да је све достигло "врхунац" протестима због постављања ћириличних табли у Вуковару.

У тој кампањи против ћирилице, како је додао, учествовао је и дио католичког свештенства, а десничарска удружења и нова влада, која је дошла након оне коју је водио Зоран Милановић, претворили су то у "државну политику".

Истакао је да су те кампање оставиле дубоко коријење у хрватском друштву, с амбицијом да се прошире и постану доминантни стуб у политичком животу, онако како се то догађа и у неким другим европским државама.

Предсједничка кампања у Хрватској са противсрпским позицијама

Оцијенио је и да се предсједничка кампања у Хрватској, која увелико траје, а да се још не зна датум избора, води са изразито десних, противмањинских и противсрпских позиција.

Како је пренијела ХИНА, Пуповац је рекао да се посљедњих неколико година у хрватском друштву генерише "идеологија мржње", чему би морали да се супротставе владајуће и опозиционе странке и грађани.

Пуповац, који је и посланик у хрватском парламенту, изјавио је да такви "ретроградни процеси" негативно утичу на односе Хрватске и Србије и на хрватско-српске односе генерално, јер се отворена питања "не рјешавају, него користе као средство за политичке сукобе", умјесто "обнове повјерења и сарадње двију држава и два народа у процесу европеизације" цијелог региона.

Негирање злочина у Јасеновцу – најтежи облик ревизионизма

Поновио је и своје познате ставове о случајевима историјског ревизионизма, споменувши релативизацију логора Јасеновца и усташке НДХ.

Истакао је да је антифашизам "темељ данашње Европе", а да, ако се то негира, онда се не зна "шта је морално, а шта аморално, шта је истинито, а шта не и шта је дозвољено, а шта није".

Негирање усташких злочина у Јасеновцу и релативизација НДХ један је од најтежих облика ревизионизма, казао је Пуповац, напоменувши да су посљедице тога опасне за католичко-православне и хрватско-српске односе, али "и за Европу".

То отвара простор и за друге историјске ревизионизме, то је припрема терена за обнову злочинских идеологија које су довеле до концентрационих логора као политике, идеологије нацизма и усташтва, казао је предсједник СДСС.

Пуповац се заложио за стварање широке политичке платформе којом би се те ствари поправиле, а у којој би учествовале водеће политичке странке и грађани.

Да би се, како је казао, политика заштитила од ризика које доноси екстремна десница, потребно је створити свијест о том ризику за цијело друштво, а у томе би морале да учествују сви они којима је стало до тога да екстремне десне политике не постану национални политички мејнстрим.

 

Операција „Халијард“ или о идеолошкој цензури у Србији

standard.rs

Операција „Халијард" или о идеолошкој цензури у Србији - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

12-15 minutes

---

понедељак 16. септембар 2019. 21:20

Због чега се у Србији, чак и после 75 година, „громогласно ћути" о томе ко је заиста спасао америчке пилоте у операцији „Халијард"?

„Напуштање Михаиловића је био злочин, и као сваки злочин, злочинцу се није посрећио. Сведок сам да таквог хероја – каквог сте ви дали историји – ово време не познаје."
Ребека Вест, британска списатељица

Јуче је ударна вест у готово свим медијима била она о обележавању 75 година од највеће акције спасавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату. Чак и онај ко не прати медије свакодневно јуче је чуо за операцију „Халијард" и некакво спасавање америчких пилота. О томе су пригодне говоре одржали председник Србије Александар Вучић и амбасадор САД у Србији Кајл Скот. С обзиром на поменуте госте и значај догађаја, природно је било да ово обележавање постане „вест дана".

КО СУ„МЕШТАНИ"?
Операција „Халијард" или операција „Ваздушни мост" била је, како рекосмо, највећа акција спасавања савезничких снага у Другом светском рату која је, случајно или не, изведена на територији наше земље. Том приликом је из слободарске и државотворне Западне Србије, конкретно села Прањани, евакуисано преко 500 америчких авијатичара који су били оборени изнад наше земље. Када су Немци чули за приземљење пилота, брже-боље су се дали у потрагу за њима, али безуспешно, будући да су их „мештани овог краја" успешно сакривали у својим кућама, на својим таванима, у својим креветима. Баш захваљујући томе што је антифашистички настројено „локално становништво" успело да прво стигне до њих, ми данас можемо да причамо о овој невероватној операцији спасавања. Захваљујући томе што је „српски народ" хранио и прехранио америчке пилоте и крио их од насртаја нациста, данас можемо са поносом да кажемо како смо спасили 500 људских живота у тој крвавој кланици народа.

Тако су отприлике гласили јучерашњи медијски извештаји из села које тек одскора није познато само по ракијади, већ и по овој спасилачкој мисији. Хајде сада да видимо ко су ти „мештани"? Ко чини то „локално становништво"? Хајде да видимо ко су ти „антифашисти" о којима се јуче толико причало. Хајде да се подсетимо, пошто наши медији (у огромној већини) јуче нису хтели тиме да нас „замарају". А видећете и зашто.

Србија може и треба да буде поносна на своју антифашистичку традицију иако је због исте јако страдала и јако пропатила. Срби су народ који не трпи ропство па смо, кад год је било потребно, били на правој страни историје. Тако је било у Првом, а тако је било и у Другом светском рату. Били смо на страни истине, слободе и увек против великог зла које је претило да завлада светом. И за то смо платили велику, понекад се чини чак и превелику цену. У Другом светском рату Србија је имала два антифашистичка покрета. Партизански, под вођством аустроугарског каплара који се у Првом светском рату борио у – људима у Западној Србији добро познатој – „Вражјој дивизији", и онај други, до скора забрањени. Онај који јуче, као по команди, није споменут, осим у једном наврату приликом говора председника, који је говорио о „војсци у отаџбини" или „краљевој војсци" (што се може чути овде, на 50:12) али уз претходно помињање и партизанских јединица. Дакле, нема директног помињања равногорског покрета под вођством солунског хероја и носиоца Албанске споменице – Драгољуба Драже Михаиловића.

ЗА СВА ВРЕМЕНА
Од момента када су га најпре отровали „мескалином" на монтираном суђењу, а потом и убили, постоји нека врста идеолошке цензуре и једна врста прећутног договора да се о њему уопште не прича, па чак и онда када је то просто, истине ради, неопходно. Драгољуб Михаиловић је, због вишедеценијског једноумља и комунистичког монопола над истином, једноставно, проказан за сва времена. Иако је у међувремену комунизам послат на ђубриште историје, а времена се променила, у Србији је званични дискурс о том човеку остао непромењен и поред бројних чињеница о њему и његовој борби које су у међувремену постале познате широј јавности. А тај дискурс долази из, у нашем друштву још увек жилаве и чврсте, дубоко укорењене југословенштине.

 

Драгољуб Михаиловић у Прањанима приликом евакуације америчких пилота 1944. године (Фото: U.S. Air Force photo by Tech. Sgt. Ryan Crane)

До скора се о мисији „Халијард" громогласно ћутало и прича о томе није смела да изађе ван Прањана. Она се крила у тајним досијеима, далеко од очију јавности и редова у историјским уџбеницима. Међутим, како су стеге комунизма временом попуштале, и како се ипак ради о пилотима и даље најмоћније земље света, истина више није могла да се крије, па је почела да извирује из догматско-идеолошког мрака. Амерички амбасадори су почели редовно да походе Прањане и онда је просто и држава Србија морала да призна да се тамо ипак одиграо један храбри, антифашистички чин. Ако бисте прочитали било коју јучерашњу вест о обележавању тог чина, не бисте знали ко је за њега био заслужан. Све то подсећа на неку врсту „прећутног договора": обележавање – да, помињање четника – не. А тај прећутни договор можемо приписати наслеђу „братства и јединства" које је једноставно забранило да се о њима говори. Међутим, како се испоставило да „братство и јединство" баш и не функционише и да га више нема, ред је да се о проказанима каже понека реч и евентуално пружи објашњење за јучерашњу медијску тишину.

Устанак у Краљевини Југославији против Хитлерове нацистичке солдатеске покренули су они часни официри, припадници регуларне краљеве војске, који су одбили да се предају окупатору. На њихово чело ставио се Драгољуб Михаиловић, који је одмах решио да ступи у контакт са сином Живојина Мишића – Александром Мишићем. Природно – потражио је свог ратног друга и сина славног војводе како би покренули народни устанак. Мишић му се придружио у тој намери да би на непокорену Равну Гору стигли већ 11. маја 1941. године, чиме ова висораван постаје прво устаничко, антифашистичко место у Србији. Управо ти и такви официри и војници, проказани и оклеветани у Булајићевим филмским остварењима, заслужни су за то што је Лозница постала први ослобођени град у згаженој Европи али, што је у овој причи још битније, и за успешно извођење операције „Халијард" у смирај лета 1944. За њу су заслужни равногорци, односно четници. А то јуче нисмо могли да чујемо, нити да прочитамо. Због чега?

Па, лакше је, јер није тако једноставно искочити из „шина комунистичког једноумља". Ево и зашто.

ЛАВИНА ПИТАЊА
Ако су равногорци, и поред Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица из 2004. који их изједначава са партизанима, и даље за добар део јавности само „сарадници окупатора", како онда сада објаснити да су они заслужни за највећу савезничку спасилачку мисију? Како сада објаснити да четници ипак нису баш све оно чему су нас учили све време? Да су јучерашњи медијски натписи били богатији макар за ту једну реч, била би покренута лавина питања. Поменимо само нека:

Како се то седми јул обележава (чак и данас!) као Дан устанка народа Србије, када су устанак (у Србији) већ подигли равногорци Драгољуба Михаиловића на обронцима Сувобора? А грех би било не поменути и данас заборављеног попа Радојицу Перишића, који је исто тако (додуше у Херцеговини) подигао устанак против усташа. Дакле, Балкан је већ устао против Хитлера.

Како објаснити то да Михаиловић одједном постаје заслужан за спасавање америчких пилота?

Како објаснити његов француски Ратни крст и америчку Легију за заслуге првог степена?

Како објаснити његову насловницу у Тајму 1942. и бројне филмове и стрипове о њему на Западу, где је слављен као први борац против Хитлера? Шта ће „сарадник окупатора" на насловницама и у филмовима? И, на крају крајева, зашто се годинама потуцао по шуми ако је већ „колаборациониста"?

Драгољуб Михаиловић са спасеним америчким пилотима

Ово су питања која захтевају одговоре, а они су такви да могу у питање довести читаву послератну комунистичку Југославију, окупану у крви од усташког ножа, устајалу од смрада који се ширио из јама препуних Срба, слепу на помен Јасеновца, Јадовна, Доње Градине, Јастребарског, Машвине, Глине… Зар није лакше све то једноставно гурнути под „идеолошки црвени тепих", изједначити усташе и четнике, заборавити Прањане, ослобођену Лозницу, слободарску Равну Гору, снимити хрпу пропагандних филмова, окренути се ка друштву „једнаких" у ком су они са Дедиња „мало једнакији од других", избрисати комплетно претходно наслеђе српске монархије и окренути се ка причама о „фармеркама из Трста" и „спавању на клупи"? Лакше је, зар не?

ШИЗОФРЕНА СИТУАЦИЈА
Док чекамо одговоре на ова питања, поменимо још једну чињеницу која целу ситуацију чини шизофреном. Медији, дакле, видели смо, не спомињу да су за операцију „Халијард" заслужни четници. Ипак, у Прањанима је био присутан државни врх и Гарда која полаже венце на Галовића пољу. Како сад то? Зар Гарда „колаборационистима" да полаже венце? Зар да се њима инотира химна? Или они нису „колаборационисти"? Али ако нису, зашто се онда макар једном речју не помену?

Сличну ситуацију имали смо и петог маја прошле године, када је делегација Војске Србије по први пут отишла на Равну Гору како би одала почаст Драгољубу Михаиловићу, за којим су Немци издали потерницу и давали сто хиљада рајхсмарака у злату за његову главу. Да није било слика и снимака о полагању венаца, вероватно је да то не би ни доспело у медије. Али будући да јесте, Министарство одбране се брже-боље оградило, рекавши како је то учињено „самоиницијативно" и „мимо програма Владе". Медијска ишчуђавања како и откуд се то десило да и не помињемо.

И то најбоље приказује слику нашег подељеног друштва укотвљеног у својим идеолошким нишама. С једне стране – равногорци су „сарадници окупатора", „колаборационисти", а с друге стране државни врх иде у Прањане са америчким амбасадором, или, у другом случају, војска иде на Равну Гору. Проблем је само у томе што не може и једно и друго.

Она рупа на врху куполе дворске цркве Светог Андреја Првозваног у Белом двору (у који су претходно утрчали мало „једнакији"), која стоји као „успомена" на „подвиг" једног младог безбожника жељног доказивања који је пуцао у главу Исуса Христа – желећи ваљда тиме да симболично „убије Бога", јер шта ће нам Бог кад смо добили новог у виду Тита – постаје све више зјапећа, уместо да протеком времена постаје све мања. Како се све више задире у недодирљиви простор оних који поседују „вишедеценијски монопол над истином", тако се све више огољавају и кости невино убијених људи којима је претрпан Београд, а са тим костима испливавају и мучења на Голом отоку и скриване приче из „фабрика смрти" у НДХ. Са костима невиних избија и све већа нервоза у једном делу друштва, јер се комунистичке догме доводе у питање, а са тиме и сами темељи посткомунистичког поретка. Отуда, јасно је зашто медији у извештајима о операцији „Халијард" нису хтели да помену ту једну реч која прети да све ово покрене.

ДРУШТВЕНИ РЕСЕТ
Али ако Србија хоће унутрашње помирење, и ако хоће да се дичи Прањанима и спасеним америчким авијатичарима пред иностраним гостима, она мора да дозволи да се неке ствари открију и да се каже и друга страна приче. Не може тај један дан да се помиње Галовића поље (не и равногорци!), а осталих 364 дана да се правимо неми на други антифашистички покрет. Србија мора да одговори зашто спасеним авијатичарима у Америци није дозвољено да сведоче у одбрану Михаиловића на монтираном суђењу. Наша земља мора да објасни зашто и после толико година човек који је у званичној историографији поређен са Петеном, а који се заправо само и једино може поредити са Де Голом, још увек нема своје гробно место. Србија мора да искорачи из „партијашког" дискурса и погледа у очи неким чињеницама са којима се легално, али не и у пракси, помирила. На крају, Србија, ако хоће да оконча анимозитет и идеолошке поделе међу грађанима које се осећају и дан-данас, мора ствари да назива правим именом.

 

Припадници Гарде Војске Србије приликом полагања венца на споменик на Галовића пољу, Прањани, 15. септембар 2019. (Фото: Танјуг/Тања Валић/Председништво)

Ако у томе успемо, можемо да се надамо да ће и медији додати и ту једну реч кад се наредних година буде обележавала операција „Халијард". Та реч је јако важна јер ће бити прва назнака да Србија излази из периода идеолошке цензуре и комунистичког вируса који је одавно престао да делује свуда широм света, осим код нас. Време је за један такав друштвени ресет.

Радомир Јовановић је један од оснивача Центра за међународну јавну политику и уредник спољнополитичке рубрике. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: U.S. Air Force photo by Tech. Sgt. Ryan Crane

Извор Нови Стандард

 

politika.rs

Пунолетство једне хистерије

Јелена Стевановић

5-6 minutes

---

Америка је ове седмице обележила 18 година од терористичких напада на Њујорк и Вашингтон. Кад је зарила авионе у Куле близнакиње, Ал Каида је испровоцирала готово хистеричну америчку реакцију: моментални удар на Кабул, инвазију на Ирак, вансудска погубљења, дронове, масовни надзор и Гвантанамо. Рат против терора постаје пунолетан, а да на свом најстаријем фронту, у Авганистану, није приведен крају. Толики је потрес био 11. септембар да је он убедио амерички спољнополитички естаблишмент да мора да делује пошто-пото макар ништа не постигао, као што се оцењује да ништа није постигнуто у Авганистану. И зато је председник Доналд Трамп под притиском да не повлачи војску. Садашњи и бивши креатори спољне и безбедносне политике у страху су да ће Америка, ако шеф Беле куће врати трупе кући, признати да је поражена у најдужем рату у својој историји макар Трамп то спиновао као „крај рата у Авганистану".

ГДЕ СИ БИО, ШТА СИ РАДИО: Џон Болтон, коме је Трамп ове седмице дао отказ на месту саветника за националну безбедност, симболизује ратоборну спољну политику и „преваспитавање" других држава. После 18 година борбе, хиљаде жртава и потрошених милијарди долара, људи попут Болтона не умеју да објасне како талибани још представљају било какав фактор и како, према неким изворима, контролишу половину авганистанске територије. Према спољнополитичким јастребовима, Америка мора да чува углед у Авганистану макар то значило да тамошњи рат траје вечно. Пре него што је добио отказ, Болтон је убедио Трампа да прекине преговоре с авганистанским милитантима и одустане од састанка с њиховим лидерима. Ако је и избегнуто да се људи који су штитили Ал Каиду састану са шефом Беле куће у Кемп Дејвиду, не може се избећи чињеница да су они и даље политичка снага у Авганистану. Чим је пристала да с њима преговара у Катару, Трампова администрација је признала пораз политике Џорџа Буша млађег и Џона Болтона. То што је његова идеологија смене режима доживела фијаско у Либији, Ираку и Авганистану није омело Болтона да се и даље сматра спољнополитичким стручњаком и исти рецепт преписује и за Иран, Северну Кореју и Венецуелу.

Амерички војници у Авганистану (Фото: EPA-EFE/Sgt. Jordan Trent/US Army)

Поводом 18 година од 11. септембра и напада на Авганистан, амерички новинари који су пратили тамошњи рат оценили су да ће Америка, и поред притиска који се врши на Трампа, на крају урадити исто што и у Вијетнаму. Кад јој буде досадило, повући ће се без обзира на репутацију или на могућност да они против којих се борила поново завладају.

КО МИ КАЖЕ: Како преносе медији, десет минута је делило Америку од рата с Ираном, на који је Болтон наговарао Трампа кад је Техеран летос оборио амерички дрон у Ормуском заливу. Ипак, Трамп се предомислио у последњем тренутку. После талибана, Садама Хусеина, Муамера Гадафија и Башара ел Асада, влада у Техерану изазива нову параноју. То се не дешава толико у Америци колико у Израелу, чији је премијер поново извадио мапе с наводним иранским нуклеарним програмом чим је схватио да Трамп жели да се сусретне с иранским председником. Толика се фама прави око тог програма, а нико не уме да објасни зашто Иран не би имао нуклеарну бомбу као што је имају и бројне друге државе.

Парадоксално је да земље које имају нуклеарно оружје (попут САД) финансијски исцрпљују земљу која то оружје (још) нема (Иран), а рат најјаче заговара држава која има такав арсенал, а то негира (Израел). Могућност да САД и Иран пронађу заједнички језик толико је престравила Бенјамина Нетанијахуа да је, како је ове седмице известио „Политико", наредио службама да поставе прислушне уређаје у близини Беле куће и шпијунирају Трампа.

Израелски премијер још више страхује од могућности да у уторак изгуби изборе. Ако не победи, Нетанијаху не само да губи власт већ ће му вероватно бити суђено и за корупцију. У паничном страху од таквог сценарија, председник владе ће изјавити било шта па је пре неколико дана казао да израелски Арапи желе да униште Израел и да ће припојити највећи део Западне обале Израелу.

КАО КОД ШЕКСПИРА: Брегзит је британска верзија граничне ситуације. Постао је толика опсесија за Острвљане да очекују да их Европска унија вечито чека док они не одлуче шта ће и како ће, да ли желе споразум или могу и без њега, да ли им требају „продужеци" или им се ипак жури. Само што још не затраже да неко заустави Земљу док они „не сиђу". То буди оно најгоре у Борису Џонсону, који је слагао грађане и краљицу, спровео чистку у редовима конзервативаца, суспендовао парламент и сад тражи начин да заобиђе закон који од њега тражи да не извлачи земљу из уније без споразума с Бриселом. Британског премијера све чешће упоређују с Магбетом – толико се уплео да више нема назад и мораће да ради све горе и горе ствари.

 

rs.sputniknews.com

Боцан-Харченко: Шта мислите, зашто је Запад тако упоран да Србија уђе у НАТО

Sputnik

3-4 minutes

---

Политика

07:33 15.09.2019(освежено 07:34 15.09.2019) Преузмите краћи линк

0 1372

Русија се не залаже за поделу Косова, нити за било коју од варијанти решавања овог питања, али не разуме ни зашто би подела Косова била преседан у Европи, изјавио је руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко.

"Бивша Југославија је рашчлањена на све могуће начине. И после свега, испада да преседан није био ни комадање СФРЈ, ни СРЈ, ни саме Србије, а да би подела Косова била преседан. Такве изјаве звуче чудно", казао је Боцан-Харченко у интервјуу за "Политику".

Како је прецизирао, Русија не подржава евентуалну поделу, али такво решење може да подржи само као варијанту која доноси компромис.

Сада, међутим, како је приметио руски амбасадор, нема ни преговора, нема ни услова, а ни предуслова.

"У суштини, сада нема ничега. Треба сачекати да прођу избори и да се појави резултат у Приштини, а затим изанализирати њихову реалну политику, а не градити преговарачку тактику и тврдити да је преговоре могуће започети и брзо завршити, у ситуацији када немате апсолутно ништа", додао је он.

Испада, како је напоменуо, да се врше притисци на две стране, "од којих је једна Београд, стварна и опипљива, а друга виртуелна".

Боцан-Харченко је додао да је уверен да Запад када је реч о Косову "не жели дугорочна, избалансирана решења заснована на међународном праву".

"Желе да Русија оде са Балкана и да све земље, међу којима је и Србија, уђу у НАТО. Шта мислите, зашто су тако упорни да Србија уђе у НАТО? Зато што би улазак Србије у НАТО оправдао сва зверства која је НАТО овде починио", нагласио је руски амбасадор.

Руски амбасадор каже да су данас услови за односе Београда и Москве повољнији него пре, односно, како је рекао, да су у успону без преседана.

"Најважнији су поверење и интензитет политичких конатаката на највишем нивоу. Србија заузима важно место у нашој спољној политици, то су дугорочни интереси", истакао је руски амбасадор.

Према његовим речима, за такав успон у билатералним односима пресудна су два фактора.

"Први је политика српског руководства, коју одређује председник (Александар) Вучић са својим сарадницима, активна и окренута према Русији. Достигнут је најоптималнији баланс између евроинтеграцијског и руског вектора, ни на штету једног, ни на штету другог. Друго, то су повољнији услови за развој односа и руске компаније су спремне да уђу у реализацију стратешких пројеката", истиче Боцан-Харченко.

Упитан да прокоментарише критике из ЕУ због Споразума о слобосној трговини између Србије и Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), Боцан-Харченко је рекао да кампања која је покренута против тог споразума није утемељена на правним основама, нити се било ко позива на документа којима би поткрепио такве тврдње.

"Чујемо само позиве, упозорења и прекоре Србији, ако желите у ЕУ, не смете чак ни да гледате на другу страну. То су само покушаји да Србију, која није чланица ЕУ, вежу уз себе и изолују од Русије, а да Русију истисну одавде и прекину наше односе", сматра руски амбасадор.

 

Milivoje Mihajlović: Kula od karata

kossev.info

Kula od karata - KoSSev

KoSSev -

8-10 minutes

---

Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Približavaju se izbori na Kosovu i vidim da se atmosfera usijava. Poslanički kandidati televizijske duele nastavljaju po hodnicima – pesnicama. „Preletači" menjaju stranke da bi oprali biografije. Ovo je njihovo vreme. Vreme bez logike. Vreme slepila, laži, praznih obećanja. „Pakt protiv korupcije" predlažu nosioci korupcije. Ovom, kako su sami rekli, „sjajnom idejom", su dodirnuli vrhove besmisla i praktično najavili borbu protiv sebe. Predizborne kampanje su na ovim našim prostorima postale vašari laži i gluposti. Sve je podređeno borbi za vlast. Eto, i „Oliver" se posthumno našao na Srpskoj listi. Ogroman novac se ulaže u kampanje, pronalaze se novi načini za izbornu krađu. Dobitna formula glasi: pritisni žive, upotrebi mrtve.

Počinje se od biračkih spiskova. U Srbiji je, recimo, pre dve godine na biračkim spiskovima bilo 800 hiljada glasača više nego što ima punoletnih stanovnika. Birački spiskovi su puni „mrtvih duša". Iste godine na Kosovu je na biračkim spiskovima bilo 32.542 imena ljudi koji su umrli, kao i skoro 20 hiljada onih koji su se odrekli kosovskog državljanstva. Izborni materijali i tu liče na matične knjige umrlih. I u Hrvatskoj je godinama broj birača bio veći od broja stanovnika.

Kada se obezbede „glasovi" mrtvih, a oni su najsigurniji, kreće se u pohod na sigurne glasove živih. Na balkanskim prostorima izbori su pitanje života i smrti. Borba za vlast svađa za braću, kumove, supružnike. Stvoreni su timovi ljudi koji vrše pritisak na birače. U preduzećima otvoreno prete otkazima svima koji budu glasali protiv, čak i ako su članovi njihovih porodica na „drugoj strani" otkaz je neminovan. Strah od gubitka posla ne može da zaplaši nezaposlene. Njima strah u kosti uteruju crni džipovi zatamnjenih stakala, koji zloslutno kruže gradovima, iz kojih povremeno izađu istetovirani ili maskirani nabildovani momci da bi pretukli nekog glasnijeg opozicionog aktivistu. Armije huligana, kriminalnih bandi, raznih nacionalističkih skupina… uključene su u ovaj posao. Mnogi to rade profesionalno. Manji broj iz ubeđenja ili zbog obećanja da će biti zaposleni ako uspešno odrade posao. Korumpirani mediji to ne vide ili ih nazivaju incidentima. To, zapravo, nisu incidenti – to je sistem koji je uspostavljan godinama.

Tako je u svim hibrid državama u kojima se državni sistem krije iza centara političke moći… u kojima imamo laži, umesto vesti, strah umesto radosti, rijaliti umesto dostojanstvenog života. Sistem je uništen, zakoni obesmišljeni, institucije „statiraju". Na ruševinama, uz stepenice korupcije se podiže nova klasa – beskompromisnih prevaranata čiji su vojnici – korumpirani delovi sistema, podzemlje, radikalne navijačke grupe, ekstremisti… Sve je u funkciji bogaćenja. Stigla nas je kazna što su na lustraciju pozivali oni koji su „stekli" desetine stanova, što su se iza poštenja krili najgori prevaranti, što su ratni huškači i zločinci najviše govorili o miru, a demokratiju uvodili oni koji su nam prodavali skromnost – kao poštenje. Dante je, izgleda, živeo u pogrešno vreme.

Pročitah da je izvesni direktor nekog instituta za strateške studije izjavio da Kosovo treba podeliti tako što će Srbiji pripasti – Skadar. Kakva ironična sahrana ideje o podeli! Pohvala ludosti. Naslovne strane novina liče na psihografske zapise iz duševnih bolnica. Svet postaje kula od karata. Smisao svake politike je osvajanje moći i velike koristi.

„Sada je istorijska šansa da Srbija i Kosovo postignu sporazum. Bilo bi dobro da to bude pre američkih izbora. U sadašnjem političkom kalendaru postoji mogućnost za to". Ovu uvredu saopštavaju „mudraci" sa raznih instituta stavljajući nam do znanja da su važni samo američki izbori i da ih je baš briga šta se kuva u balkanskom karakazanu. A mi? Gušimo se u svojim Olujama, Batajnicama, Klečkama, Srebrenicama, Kravicama, ispisujući istoriju srama i beščašća Balkana, zarobljeni u grehu i neznanju. To su toponimi otvorenih rana, besmislenih klanica, hipocentara kriza, smotre izgubljenih duša, izvora mržnje i kompleksa. I to nam je malo, pa pred svake izbore čistimo puške, stavljamo ljutu travu na ljutu ranu…

To je „balkanska situacija" i ona je idealna za eksperimente u modernom pristupu izbornim kampanjama. „Rešio sam balkansku krizu" – to bi bila poželjna parola predsedničkog kandidata u SAD. „Sačuvali smo interes Rusije na Balkanu" – bio bi adekvatan izborni odgovor sa Istoka. Ali, imamo i mi izbore i borbu za vlast. Doduše, nije toliko sofisticirana kao u razvijenim zemljama. Izborna bitka se svodi na propagandu, a najvažniji su timovi specijalista za manipulisanje javnošću. U svetu velike kompanije, za veliki novac, obezbeđuju izbornu pobedu i dolazak na vlast. Šta je cilj? Cilj je upotrebiti javnost kako bi se osvojila ili sačuvala vlast, a u osnovi – ostvario profit. Izbori su projekat. Najveći diktatori su došli na vlast sa „željom" da unaprede demokratiju. Oni zapravo žele da se lično obogate. Zbog toga su za njih izbori investicija. Ako imaju plan da ukradu milijardu, neće žaliti novac da angažuju firme koje će im pomoći da se dohvate vlasti. Političke partije su samo instrument interesnih grupa.

Ključ izbora su istraživanja raspoloženja birača. Do nedavno se to utvrđivalo klasičnim metodama – anketama, fokus grupama, ispitivanjem određenog uzorka stanovništva. Internet, a posebno društvene mreže dovele su do revolucionarnih promena u izbornim kampanjama. San o povezanom svetu je postao noćna mora u kojoj svako pravilo o poštovanju privatnosti na internetu zapravo znači – čitaju tvoje poruke, vide tvoje navike, želje i namere… U mreži si … Ti si predmet interesovanja. Zašto ih zanimaš? Nameravaju da ti uzmu nešto – privatnost, pažnju, novac, slobodu.

Tragovi koje ostavljamo na internetu vredni su milijarde dolara jer se upotrebljavaju u ispitivanjima tržišta, oglašavanju, marketingu, a posebno u utvrđivanju biračke volje. Jedna američko – britanska firma je saopštila da je posedovala po pet hiljada podataka za svakog američkog birača i da je posebnim metodama utvrđivala načine na koje će najbolje menjati mišljenje ljudi i ishod glasanja. Stvar je jednostavna – čovek kreira svoj profil na društvenoj mreži… svi podaci koje unese se čuvaju u storidžima globalnih mreža Googla, Fejsbuka, Instagrama, Tvitera. Milijarde informacija se, uz pomoć tehnoloških alata selektuju, analiziraju i pouzdano pokazuju raspoloženje socijalne, nacionalne, verske ili bilo koje druge zajednice na koju teba izvršiti uticaj. Tako se sprovodi proces „reciklaže svesti". To su psihološke operacije koje su u domenu vojne politike. Tako startuje snažna i jeziva propagandna mašina, rat za promenu svesti kod ljudi da bi se ponašali onako kako želi neko ko ima moć, cilj i novac da to plati.

Prvi korak u ovom procesu je – zbunjivanje javnosti. On se postiže lažnim vestima, spinovima, degradacijom protivnika, kroz uticaj na vlasnike medija i novinare i zatvaranje izvora informacija. Sledeći korak je – uvođenje zajednice u apatiju, kroz rijaliti serijale, prenose sednica parlamenata, fingirane debate, mitinge na kojima se logika izgubi u šumi parola i besmislica. Cilj je da se mediji ispune pornografijom, crnim hronikama… da se stvori navika da su strah, bezizlaz i apatija prirodni. Najcrnje strane ljudske prirode – nasilje, nemoral, prevara… postaju normalni i čak poželjni.

Treći korak je nametanje željenog stava kao jedinog izlaza, pod geslom: „Mi znamo šta je najbolje za vas, razmišljamo umesto vas". U „Dolini slepih" – Jednooki Džek je šerif. Građani koji su godinama bombardovani ovakvim informacijama žive u virtuelnom svetu u kojem se upravlja njihovim emocijama, strahovima, navikama… To je proces takozvanog oblikovanja svesti koji se u bogatim zemljama obavlja strpljivo, u „belim rukavicama", a u diktatorskim režimima agresivno i nemilosrdno. Nama su ovakve kule od karata poznate. Živimo u njima iako znamo da će da se sruše.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

politika.rs

У замци косметских заблуда

Миодраг Крецуљ

5-6 minutes

---

Ако епохе оличавају поступци и (не)дела савременика, ова ће бити упамћена по доминацији безакоња, насиља и лажи, непоштовању државног суверенитета и људских права и моралном суноврату Запада у нови средњи век. Одавно нема инквизиције, али методологија argumentum baculinum (аргумент батине), упакована реторичким хуманизмом, милосрдна колико и сурова, преживела је векове и пресудила у корист неправде у сукобу историјских и етничких претензија Срба и Албанаца.

Космет је, у слову и духу важећег међународног права – Србија и једино природно полазиште разговора о свему, не и о територијалном интегритету, допадало се то неком или не. Албанцима није до преговора, још мање до „разграничења", за њих је питање територије fait accompli (свршена ствар) и једино је признање тема њиховог интересовања. У политици није увек све како изгледа и наивно је веровати да су осмеси и прорачуната срдачност светских политичара или милозвучне српске речи председника Макрона са руком на срцу недавно изговорене нешто више од љубазног геста који не обавезује нити оповргава чињеницу да су они део политичког концепта без емоција којем је усред Београда „Косово европска држава".

Срби не једу бунику и разликују правду од неправде и подлост од честитости, а подло је потурати и величати капитулацију као пожељно „трајно решење" у име будућности, згодно покриће за све и свашта. Није поштено данашње политичке амбиције и месијанске визије правдати интересом оних који ће у свом времену умети успешније да мобилишу националну енергију и нађу боља решења заштите државних и сопствених интереса. Проблеме будућности и судбине Космета решаваће генерације којима она припада по мери својих критеријума и потреба у околностима које из садашње перспективе није могуће сагледати, али је врло могуће лошим одлукама отежати будући посао или га учинити немогућим. Свет се сваким даном мења, еволуира и постаје бољи сам по себи, али и силом биолошких закона, одласком актера сецесије, њихове политичке обести, погрешних одлука, утицаја и следбеника.

Упркос притиску и уценама, нико се добровољно не одриче државне територије и брани је свим расположивим средствима без употребе силе, али је не искључује јер зато постоје државе. Британија је на Фолкланде послала армаду да гине 8.000 километара од Лондона зарад заштите државног суверенитета, а од Срба се захтева трулим „компромисом" у име лажних обећања пристанак на губитак 15 одсто матичне државе. Још је Адорно приметио: „Исти узроци дају исте последице" – чинити (увек) исто и очекивати да се догоди нешто друго симптом је политичког слепила и дилетантизма. Србија се већ седам година врти у истом кругу и замајава Бриселским споразумом од којег нема вајде. Пре сто година, у сличном међунационалном конфликту Финаца, већинског народа, и шведске мањине нађено је избалансирано решење у оквиру националног права, које и данас функционише. Jедни и други под притиском Лиге народа „Аландским компромисом" и одлуком јасно стављеном до знања обема странама – да нема сецесије – одрекли су се екстремних захтева и прихватањем међусобних уступака остали своји на своме, омеђени јединственим државним суверенитетом.

Аландски модел прилагођен актуелним околностима као државна платформа поштена је понуда у превазилажењу постојећег стања уместо понижавајуће фарсе у режији еурократа. У случају одбијања понуде Народна скупштина изгласала би закон о преговарачком мораторијуму на статусне разговоре, што би спустило уцењивачки потенцијал Приштине и њених ментора, јер признања неће бити шта год да предузму, нити ће бити користи од хазардерске политике. Процес отрежњења отвориће простор и ослободити енергију за интензивирање разговора о свакодневним егзистенцијалним и комуналним темама ради унапређења квалитета живота српских грађана, личне и имовинске безбедности, повраћају узурпиране и обештећењу уништене имовине, повратку избеглих, испитивању злочина, заштити културне баштине, манастира и других верских објеката и сваке могуће сарадње у њихову корист.

Којим год путем да крене српска политика, мондијалистички просветитељи уста пуних будућности „вредне сваке жртве", никад своје, подразумева се, неће седети скрштених руку и сваку симболичну националну вредност изједначиће са њеном најцрњом супротношћу и чиниће све да Космет сведу на безличан географски појам и обезвреде митску везаност Срба са тим простором. Tобоже, митови су манифестација традиционализма примитивних друштава у несагласју са духом времена и поимања стварности заробљене заблудама косметске прошлости. Срби имају своју веру, језик, културу, традицију, прошлост и понос, а поносити се свим тим и не бити достојан тога чин је највећег националног понижења вредан историјског самопрезрења.

Минхен, Српски форум Немачке

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

Ivo Goldštajn o Kolindinim izjavama: Broj Srba iz Hrvatske i BiH je bio apsolutno NAJVEĆI u partizanima u odnosu na druge narode

blic.rs

Istoričar iz Zagreba Ivo Goldštajn o Kolindinim izjavama: Broj Srba iz Hrvatske i BiH je bio apsolutno NAJVEĆI u partizanima u odnosu na druge narode

Radio Slobodna Evropa

10-13 minutes

---

 

Foto: Mario Strmotić / Tanjug

Štetno je licitirati brojkama jer nam relativizacija prošlosti oduzima budućnost, kaže Ivo Goldštajn, istoričar iz Zagreba, povodom nedavne izjave predsednice Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović da su Hrvati dali najveći doprinos antifašističkoj borbi u Evropi.

Tačno je da su Hrvati bili najzastupljeniji u antifašističkom pokretu u odnosu na druge jugoslovenske narode sa 30 odsto, a činili su nešto više od 20 procenata stanovnika tadašnje zajedničke države. Međutim, sledeći tu logiku, Srbi u Hrvatskoj su dali najveći doprinos, jer ih je bilo 28 odsto među hrvatskim partizanima, a oko 16 procenata u tamošnjem stanovništvu, kaže za Radio Slobodna Evropa zagrebački istoričar Ivo Goldštajn, povodom nedavne izjave predsednice Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović da su Hrvati dali najveći doprinos antifašističkoj borbi u Evropi.

- Danas je najvažnije ne licitirati brojkama nego da shvatimo da je partizanski pokret pokušavao da stvori neke mostove između zavađenih naroda koji su bili zakrvljeni do te mere da je izgledalo da iz tog kolopleta zločina i osvetničkih akcija nema izlaza - kaže Goldštajn dodajući da relativizacija prošlosti oduzima budućnost.

- To su samodovoljne, etnocentrične države koje funkcionišu na temelju vrednosti suprotnim evropskim. Hrvatska jest članica Evropske Unije. Međutim, jedan deo političkog života u Hrvatskoj upravo funkcionira po načelima koja su u suprotnosti u odnosu na evropske - ističe Goldštajn.

1941. u Hrvatskoj 80 odsto partizana Srbi

Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović je izjavila u Poljskoj na ceremoniji povodom osamdesete godišnjice od početka Drugog svetskog rata da je hrvatski narod dao najveći doprinos antifašističkoj borbi u Evropi srazmerno broju stanovnika, na što su usledile žestoke reakcije iz Srbije. Šta kažu istorijski podaci?

- Pa ja bih volio da ovaj naš razgovor prođe bez politiziranja, ali to je očigledno nemoguće. Činjenica je da i ako se ne želimo baviti politikom, politika se bavi nama, pa je žalosno da je jedan takav događaj, kao što je Drugi svjetski rat na prostoru bivše Jugoslavije, duboko politiziran 74 godine nakon njegovog završetka. To ne pokazuje samo kakvi su bili partizani, o kojima se sve manje govori, i oni koji su bili na drugoj strani, već i mi danas. Dakle, to govori i o našoj nezrelosti, odnosno nezrelosti postjugoslavenskih država da se na pravi način suoče sa svojom stvarnom prošlošću.

Ovakva izjava da je Hrvatska imala najjači antifašistički pokret, možda dobro zvuči kad je izgovori političar, ali kad ja kao istoričar moram to komentarisati, onda naravno treba to da stavim u kontekst i da stvari malo pojasnim.

Govoriti o antifašističkom pokretu u Hrvatskoj, znači uključivati sve građane, dakle ne samo Hrvate nego i veliki i iznadprosečni broj Srba. Na kraju 1941. godine od sedam hiljada hrvatskih partizana otprilike, apsolutno je najviše bilo Srba – njih 5.400 i oko 800 Hrvata. Dakle, oko 80 odsto tadašnjih hrvatskih partizana su bili Srbi.

A ko su bili preostali? Pomenuli ste 800 Hrvata?

- Bilo je 800 Hrvata i 600-tinjak drugih, pre svega Jevreja,drugih manjina, nešto malo Crnogoraca, te Muslimana.

Jugoslavija je na početku Drugog svetskog rata bila podeljena na devet različitih administrativnih jedinica: nešto je bilo pod okupacijom stranih sila, nesto je bilo NDH, u Srbiji su uspostavljeni specijalni odnosi sa silama Osovine. Dakle, u tih devet različitih administrativnih jedinica bili su različiti uslovi za razvoj partizanskog pokreta, kao i društvene i političke okolnosti koje su se u njima zatekle.

Hrvati najzastupljeniji u partizanima 1944.

Kada je u pitanju često pominjana brojka da su Hrvati bili nadprosečno zastupljeni u partizanima, to se temelji na izjavi Josipa Broza Tita iz proleća 1944, koji je ustanovio i to je službena brojka, da u tom trenutku u Narodnooslobodilačkoj vojsci ima 44 odsto Srba, 30 procenata Hrvata, 10 odsto Slovenaca, četiri procenta Crnogoraca i 2.5 odsto Muslimana. To je oko 91 procenat. Ostatak su pripadnici drugih narodnosti.

 

Foto: Poland out / EPA;

Kolinda Grabar Kitarović u Poljskoj

Kada je reč o Hrvatima, taj broj je nadprosečan u odnosu na udeo Hrvata u tadašnjoj Jugoslaviji koji je tada bio, zavisi od toga koji popis se uzima kao relevantan, da li onaj iz 1941. ili iz 1948. godine. Hrvati su činili oko 22 do 26 odsto stanovnika na teritoriji tadašnje Jugoslavije, a sa 30 procenata su bili najzastupljeniji u partizanima u odnosu na druge jugoslovenske narode. U odnosu na Srbe – otprilike isto.

Takođe, treba znati da i u tom trenutku kada Tito saopštava ove podatke, i pre i tokom celog rata, broj Srba iz Hrvatske i BiH je bio apsolutno najveći u odnosu na druge narode u ove dve republike, odnosno kasnije države, a u njima je antifašistički, partizanski pokret bio apsolutno najjači. To treba znati i jasno reći.

Pomenuli ste podatke za 1941. Kakva je situacija bila kasnije?

Broj Hrvata u partizanima u Hrvatskoj se izjednačio sa Srbima već 1942, a onda postupno, tokom 1943. Hrvati postaju brojniji u partizanima u Hrvatskoj u odnosu na Srbe, tako da negde 1944. u partizanima u Hrvatskoj je oko 61 odsto Hrvata i 28 odsto Srba.

To je razumljivo, jer su Hrvati većinski narod, a Srba je tada u Hrvatskoj bilo nekih 16 odsto.

To znači da i dalje, a to je kraj 1944. godine, Srba ima u hrvatskim partizanskim jedinicama natprosečno više nego što im je bio udeo u stanovništvu. Međutim, ukupni broj Srba koji je tada, do leta 1944. učestvovao u antifašističkoj borbi je ukupno gledano na jugoslovenskom prostoru bio manji, zato što je partizanski pokret u Srbiji bio puno puno slabiji nego u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Od podrške do razočarenja Hrvata u NDH

U Srbiji mnogi ističu da su Hrvati masovno krenuli u antifašističku borbu tek nakon pada Musolinija u septembru 1943. i kada je postalo jasno da Hitler gubi rat.

Pa, mislim da je to prilično pojednostavljivanje stvari. One su ipak malo komplikovanije i zavisile su od jednog dužeg razdoblja. Možemo reći da je jedan dobar deo Hrvata 1941. dočekao osnivanje NDH sa zadovoljstvom. Jednim delom zato što je nestala Jugoslavija koja je bila diktatura i postojala je snažna opozicija u Hrvatskoj prema onome što se događalo u toj državi.

Drugo, mislili su da je osnivanje NDH, zapravo, beg od rata. Dakle, smatralo se: "nije bilo rata, a dobili smo državu", odnosno, "prošli smo bez rata, a cela Evropa je zaglibila u tom krvavom ubilačkom ratu". Međutim, videlo se da su to računi vrlo kratkoga veka. Već u leto 1941. su krenule nestašice, ekonomska situacija je postala katastrofalna. Italijanska i nemačka vojska su se nalazile i na teritoriju koji je bio proglašen kao NDH i uistinu su se pokazale kao okupatorske i pljačkaške.

Takođe, Rimskim ugovorima iz maja 1941. NDH je ostala bez nekih ključnih teritorija – Italija je njima uzela ključne delove Hrvatskog primorja i Dalmacije. Osim toga, najplodnija poljoprivredna područja - Međimurje i Baranju - morala je dati Mađarskoj.

U međuvremenu je počeo i ustaški teror koji je prvenstveno genocidno nasrnuo na Srbe, jevreje i Rome, ali vrlo brzo i na Hrvate, tako da su mnogi Hrvati do 1941-42. godine imali jasnu distancu prema ustašama. Međutim, otići u partizane je bilo malo teže. Srbi u Hrvatskoj i BiH nisu imali alternative. Morali su bežati u šumu. Pogotovo oni koji su živeli na selima beg u partizane je praktično značio spasavanje života.

Dug put do odlaska Hrvata u partizane

Za Hrvate to nije bilo tako. Odlazak čitavih porodica na oslobođenu teritoriju, pristupanje partizanima, u to doba uopšte nije bilo moguće. Ako je neko pobegao od mlađih momaka u partizane, vrlo brzo su ustaše došle po članove porodice i slali ih u Jasenovac.

Međutim taj kritični, negativan odnos prema NDH je polako sazrevao tokom 1942. kada su, recimo, slali domobrane na istočno bojište (Sovjetski Savez) ili u Bosnu što su bila najteža bojišta kojih su se svi grozili. Kad bi otišli na dopust, ne bi se vraćali nego bi pobegli u partizane. Imate u arhivima čitave nizove takvih izveštaja.

Kad pogledate koliko je Zagreb imao žrtava u Drugom Svetskom ratu sa obe strane videćete koliko pretežu antifašističke. Ubijeno je 7-8 hiljada Jevereja, onda nekih 6-7 hiljada ostalih žrtava ustaškog terora, otprilike 6-7 hiljada stradalih u partizanima i 6-7 hiljada onih koji su stradali u domobranima i ustašama. Znači - 3:1.