krstarica.com

Pompeo opleo po kongresmenima albanskim lobistima

M. K.

2-3 minutes

---

Jedan od najekstremnijih lobista kosovskih Albanaca, tvorac laži o navodnim silovanjima 20.000 Albanki tokom rata na KiM, američki kongresmen Eliot Engel, našao se na meti žestokih kritika državnog sekretara SAD Majka Pompea, pišu „Novosti".

Jedan od najbližih saradnika predsednika SAD Donalda Trampa optužio je Engela za neviđene „pritiske, zastrašivanje i siledžijstvo" prema diplomatama iz Stejt departmenta.

Iako je do klinča inicijalno došlo zbog zahteva za impičment američkog predsednika Donalda Trampa zbog skandala oko Ukrajine, sukob Pompea i demokrate Engela praktično razotkriva „prljave metode" kojima se godinama koriste albanski lobisti, raspoređeni na neke od ključnih pozicija u američkoj administraciij, navode „Novosti".

Rat oko vođenja spoljne poltike na raznim frontovima, uključujući rešavanje kosovskog pitanja, koji već dugo tinja između Stejt departmenta i delova Kongresa, eskalirao je u utorak, u otvorenom pismu koje je Pompeo uputio Engelu i postavio ga na svoj Tviter nalog.

Pompeo je upozorio Engela, koji je predsednik Odbora za spoljen poslove Predstavničkog doma, da prestane „da preti i zove na saslušanja profesionalce iz Stejt departmenta".

Šef diplomatije Srbije Ivica Dačić ukazuje da je Pompeo jasno poručio da neće dozvoliti maltertiranje diplomata koje sprovodi Engel.

„Kada Engel ovakav pritisak vrši na Stejt department, možete samo da zamislite šta radi drugim zemljama u vezi sa KiM. A dobijao je milione dolara iz Prištine i otvoreno govori da lobira za nezavisno Kosovo jer za njega glasaju Albanci u SAD. S druge strane, jedan kongresmen u Americi je rekao da je srpska dijaspora najbolja jer ne traži ništa zauzvrat za svoje glasove. Zato što smo budale. Da gasate za nekog, a da ne očekujete ništa, pa to niko tako u svetu ne radi", rekao je Dačić, prenosi „Novosti".

(Tanjug)

 

in4s.net

Срђа Трифковић: Границе, територије и српско питање

ИН4С

16-20 minutes

---

Срђа Трифковић

Трибина на Машинском факултету, 26. септембар 2019.

Граница није фиксна међа која трајно раздваја суверенитете и правне ауторитете, већ је војно-политички аранжман подложан променама у зависности од односа моћи. Карл Хаусхофер је са правом указивао да држава нужно тежи ка „природним границама"; то право није подложно моралним нити правним нормама. „Природност" граница није условљена топографијом, рекама и планинским ланцима, већ представља одраз способности државе да их освоји, зацрта и задржи. Ово је прва уводна напомена коју треба имати на уму у разматрању проблема Косова и Метохије.

Историјско искуство указује да се границе вековима померају у корист јачих и на рачун слабијих, независно од права и „правде". Кроз призму простора са гледишта државе, облик и положај граница нису само, нити чак примарно, одраз правног договора. Оне су пре свега плод динамичког процеса који одражава свеукупни однос снага. Граница је одраз способности државе да одређене територије освоји – или немоћ да их сачува – а правни и политички аранжмани само верификују дати исход.

Србија никада и ни по коју цену не сме да прихвати верификацију, тј. квазилегализацију исхода удруженог злочиначког подухвата НАТО сила предвожених САД из јуна 1999. Свест о нужности одбране својих граница, међа које раздвајају сопствено од туђег, поготову у случају КиМ мора бити заснована на чињеници да „динамички процес који одражава свеукупни однос снага" наговештава могућност промене спољних околности у српску корист – и то на начин који више не чини незамисливом реинтеграцију јужне српске покрајине свим средствима које Република Србија као суверена држава може и мора да употреби у циљу одбране свог територијалног интегритета и уставног поретка.

Искуство границе од великог је значаја у историји, колективном сећању и култури многих народа, па и српског. Одређен проблем у одговарајућем третману појма границе представља ћињеница да српски језик користи исту реч за два сродна појма који свеједно нису синонимни: на енглеском то су frontier и border. 

Први термин подразумева конфликтну зона раздвајања, територијални појас око линије „фронта"; исти корен и значење имају frontière на француском, frontiera на италијанском, frontera на шпанском итд. Та је реч настала у контексту динамичког, крваво флуидног простора који је раздвајао муслимане и хришћане у средњем веку.

Реч border, пак, одражава концепт јасно дефинисане границе између свог и туђег. Regere fines – неспорнa цртa, испрва у виду Ромулове заоране бразде, која дели нас од других – чинила је окосницу римског схватања света од најранијих времена, деобу светог и профаног, одраз космичког поретка на Земљи.

Услед неповољног сплета историјских и геополитичких околности, српски је народ је своје често мењане  (и под османском влашћу на дуг период непостојеће) границе доживљавао изразито као frontiers, а не као borders.

На разним меридијанима и у разним временима, граница је такође означавала важан војно-политички и културни простор који би превели као „крајина", са посебним карактеристикама у односу на центар. Насиље је иманентно том простору где „другога" не треба толерисати већ одбити… или убити. Живот у њему је често опак, груб и кратак, како би рекао Хобс – и као што су генерације Срба искусиле живећи (и често прерано, веома насилно умирући) на тектонским границама у хантингтоновском смислу, од Великог раскола до данас.

Косово

Србима напокон требају границе као borders, а не као frontiers; границе унутар којих нација може да се опорави од ужасних пораза и губитака ХХ века и да се припреми за ревизију привремених исхода тих пораза и губитака.

Оне, међутим, не смеју да буду изнова зацртане на начин који би оставио Косово и Метохију (или највећи, или ма који део те покрајине) ван Србије. Такав потез не би био еквивалентан уклањању гангренозног екстремитета, већ суициду.

Косово је Србија не само у стриктно геополитичком смислу (heartland) већ и у метафизичком смислу, који је у најмању руку једнако значајан као темељ опстанка нације. Немци су преживели померање своје источне границе од Кенигсберга до Одре и Нисе 1945, али не би преживели, ни геополитички ни духовно, западну границу словенства на Елби (Лаби).

 Реч boundary има слично значење; имплицира раздвајање сродних ентитета унутар једне целине.

Сходно том поретку, римски град имао је две главне улице, cardo на правцу север-југ и decumanus на правцу исток-запад. За Римљане, тачка укрштања тих двеју улица била је тачка утемељења града као одраз универзума: космичка оса север-југ и планетарна исток-запад давале су сигурност постојању у једном смисленом, сређеном свету.

Границе су инхеренто и добре и потребне: како каже стара енглеска пословица, добре ограде чине добре комштије. Pax romana, чије плодове је уживало до 60 милиона људи на преко 4.000.000 квадратних километара, штићени су будношћу легија дуж лимеса Рајне и Дунава, на Еуфрату и Горњем Нилу, од Хадријановог зида до горја јужног Кавказа.

Немци су у средњем веку стварали граничне марке према Данцима ка северу и офанзивне у процесу колонизаторског ширења ка истоку (Ostsiedlung). Огромни простори руске војне границе према Турцима и Татарима у јужним степама источне Европе и на Кавказу, током XVII и XVIII века, делили су низ сличних карактеристика. На другој страни Атлантика, граница првих тринаест колонија према „дивљем" Западу представља једну од кључних тема америчке историје.

Дала је САД низ специфичности система вредности и политичких институција. Још значајнији за Шпанце био је флуидни појас који је делио хришћански од исламског простора на Иберијском полуострву. Та два света – ал-Андалус на југу и католичке краљевине на северу – често су ратовала; повремено су била у напетој ненасилној интеракцији; али је обома вазда било јасно да им трајног суживота нема. Хришћанска Реконкиста трајала је осам векова. Почела је са јужног подножја Пиринеја крајем осмог века, када настаје „Шпанска крајина" (Marca Hispánica). Завршила се освајањем Гранаде 1492. године.

Шпанска крајина

Шпанска крајина Србима нажалост није позната, јер би требало да им буде модел и водиља данас. Историјске и геополитичке околности су наравно друкчије, али је основни принцип исти. Била је сродна стратешким и вредносним поставкама касније Војне крајине на Балкану и у Панонији. У оба случаја, темељ подухвата био је став да хришћанска екумена (која је код католичких држава подразумевана под res publica Christiana) може и треба да се одбрани од исламског агресора и да га потом потисне.

Термин лимес еволуирао је од војног пута који води ка дубини непријатељске територије у време ширења Империје ка пограничној области чији је спољни руб чинио ланац утврђења повезаних војним путевима. Начин живота у тим пограничним крајевима и етос њихових житеља били би тешко препознатљиви на благодети римског мира навиклим становницима Апулије, Лузитаније или Далмације.

Етос гренцера сачували су источни Пруси све до катастрофе у пролеће 1945. Њихова forma mentis, кодекс јункерске аристократије – утемељен на споју земљишног поседа и наследне војне службе – били су битно друкчији од начина живота и погледа на свет рајнских, баденских, или баварских Немаца.Треба поменути и службу по крви и вери истоветних балтичких Немаца-Крајишника руској царевини од раног XVIII века до краја грађанског рата 1920. године. Империји и Цару неки су њени балтички војници, попут барона Унгера фон Штернберга и генерала Пјотра Врангела, остали верни до горкога краја.

Референтна студија феномена америчке границе, 70 година од првог издања, остаје непревазиђена: Ray Allen Billington, Westward Expansion: A History of the American Frontier. Њујорк: Макмилан, 1949.

У оба случаја, финансијски и политички проблеми, као и несугласице унутар хришћанског табора, често су спутавали спрегу оптималних људских и материјалних ресурса за остварење тог задатка. У оба случаја, међутим, била је присутна тврда вера ратника спремних на жртву да освајање свога никада и ни по коју цену не треба прихватити као неповратна.

Та тврда вера  у српском случају може и треба да се буди и негује, не само зато што није ирационална – напротив – већ и зато што је буквално предуслов опстанка српске нације, њиховог непретварања у аморфну гомилу сивих сужања компрадорске квазиекономије и потрошача ђубрета (прехрамбеног, медијског, културног итд).

Да се губитак Косова и Метохије не сме прихватити – не само неповратан, него ни као привремен – сматрам аксиоматским предусловом српског опстанка. Сматрам, међутим, да ни све друге границе, арбитрарно повучене преко српских земаља од 1945. до данас, не треба да буду третиране као легитимне и трајне, а да тренутни губитак територија и српског живља у њима не сме да буде прихватан као неповратан.

Узор треба да буде тврда, тиха решеност француске нације као монолитног тела да Алзас и Лорена не могу, не смеју и неће бити сматране за изгубљене. Од немачког отимања тих покрајина 1871, па све до победоносног завршетка Великог рата 1918, није било једног јединог угледног или политички активног Француза који би се изјаснио за прихватање наметнутог, понижавајућег исхода изгубљеног рата као трајну, а камо ли легитимну чињеницу.

Што се проблема диспропорције шиптарске и српске популације на КиМ тиче, значајна је и на дуге стазе охрабрујућа чињеница да Албанци напуштају јужну српску покрајину у огромном броју и да се проценти мењају у српску корист. Независно од тога, демографске промене спроведене терором треба и могу да буду преокренуте.

Уосталом, како Брисел тако и хашки суд (ICTY) Србима поручују да је модел решења унеколико упоредивог проблема из 1995 (Бљесак и Олуја) легитиман и правно беспрекоран. Није реално да ће Шиптари икада прихватити реинтеграцију у правни и уставни поредак Републике Србије. Стога је потребно, штавише нужно, лепо и добро, унутар српског националног корпуса легитимисати концепт насилног повратка побуњене територије и њену реинтеграцију средствима која су верификована од стране Брисела и Хага у случају Хрватске.

Границе

Границе! Морају да се третирају као пролазне када је реч о монструму знаном као ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ, али наравно не на Проклетијама, где су уклесане у камен и тле крвљу косовских мученика и кошарских јунака. На западу не да није ништа ново, него су вести добре! Хрватска се празни, Крајина је од Хрвата празна, а Срба још има да је попуне, свим покољима и сеобама упркос. Хрвата је на просторима „западног Балкана" (наказни, злокобни термин) данас далеко мање него пре једног века.

Историја се убрзава. Једина срећа Србије у овим тмурним временима јесте да спољни окови, који су омеђили њен суноврат од 1991, слабе. Она је, нажалост, тим оковима увучена у штохолмски синдром – психопатолошку појаву – па јој је тешко да замисли живот без њих. Ово самоуништавајуће, болесно стање садашња политичка елита као да свесно подстиче, што не мења чињеницу да окови спадају. Та чињеница представља одскочну тачку нове српске стратегије, када дође време за опоравак и за ревизију исхода не само ратова 1990-тих већ и читавог, за Србе погубног, ХХ века.

Униполарност је један нетипичан и неприродан тренутак светске историје. Не треба прихватити наметање њеног дискурса. Упркос хегемонистичкој реторици која тежи да потисне просторну стварност флоскулама о „заједничким вредностима" и измишљањем «западног Балкана», динамика просторно условљених сукоба није битно промењена. Супарништво у простору и примена силе у борби за њега трајне су карактеристике људских заједница, иманентне човеку у свим епохама и на свим меридијанима. Као што је Карл Хаусхофер са правом констатовао пре скоро једног века, „кључне карактеристике наметнуте површином Земље једина су константа међународне политичке борбе".

Међународни односи и у XXI веку условљени су овом константом, као кроз све претходне нама знане векове, а не идеолошки. Очување територије национални је интерес првог реда; чланство у ЕУ можда трећег.

Уз ново поимање појма границе треба да повратимо и спознају вредности тла, простора, као основе живота, снаге и опстанка нације. Примена силе ради запоседања, одбране или повратка простора темељна је чињеница људског искуства, која се кроз миленијуме показала неподложном променама. Ирационална теза да тле није извор моћи и да Србија што буде мања то ће бити јача мора бити раскринкана као подла лаж.

Законитости борбе за простор трајне су и неподложне виртуалном свету идеолошки утемељених флоскула. Закони одржавају поредак, а поредак је предуслов способности човека да наизглед хаотичну драму историје спознајно осмисли. Нема Логоса, међутим, у хаосу случајности, произвољности и непредвидљивости. Законитост не води у детерминизам, као што ни слобода не претпоставља хаотичност.

Геополитичке законитости постоје и делују зато што је свет створени космос а не хаос; и зато што је човек, као актер у њему, нераздвојно везан за физичке оквире свог постојања: за свој конкретан простор, његов положај, облик и величину, његову климу, ресурсе, границе…

Условљен својим природним окружењем и организован у друштвене заједнице, човек је кроз историју увек тежио ширењу физичке контроле над простором и јачању инструмената моћи групе којој припада. Спонтана склоност држава ка ширењу сопственог поседа и контроле над његовим ресурсима – уз спремност на насиље у остварењу тог циља – први је закон геополитике, присутан увек и свуда где је формирана држава: од ране, месопотамске, до сложене данашње. Како једном рече колега Степић, кроз историју нема много значајних збивања која су се догодила „мимо класичних геополитичких теорија [или] супротно исконским правилима: победнику следи једини апсолутни и опипљив показатељ победе – освојена територија".

Четири стуба моћи за ревизију српских пораза су војна сила и спремност на њену употребу; економска снага неопходна за изградњу војне силе, њено дугорочно одржавање и пројектовање; идеолошкa сагласност кључних доносилаца одлука и већине народа о вредносним поставкама жељених исхода велике стратегије; као и постојање модела унитарног актера у механизму команде и контроле над државним апаратом који ту стратегију спроводи у дело. Све наведено Србија тренутно нема, али не значи и да не може да има. За почетак битно је развијати свест да државе своју моћ заснивају на стварним, видљивим и опипљивим просторима. Косово је простор првог реда, а не само духовни хартленд српске нације. Простор је тело нације, а Косово је буквално и срце и душа, предуслов опстанка.

Простор је најстабилнији фактор од кога зависи моћ једне нације, наравно у спрези са варијабилним чиниоцима. Први историчар, Тукидид, са клиничком је прецизношћу указао на суштину Пелопонеских ратова. Атина је била изазивач, а Спарта бранитељ постојећег поретка. У оквиру истог аналитичког приступа може се данас предвидети неминовност даљих сукоба између Албанаца као изазивача и околних народа као бранитеља матичних територија. Срби су најизразитије на удару, али нико неће бити поштеђен (дукљански монтенегрини понајмање). Регуларност појаве Тукидидове замке кроз столећа указује на законитости односа међу народима и на Балкану које су неподложне променама, без обзира на празне флоскуле Брисела и злонамерне сугестије Вашингтона, јер су географски фактори упорно трајни а људска природа упорно непромењива.

Велика стратегија

Велика стратегија Србије треба и мора да се заснива на овој спознаји. Границе на југозападу морају да буду редефинисане сходно исходу балканских ратова и тврдо брањене као такве, данас дипломатијом – а сутра, ако треба и мора – оружјем. Српска велика стратегија мора да обухвата визију нације и државе као целине, њене дугорочне циљеве и интересе, њен сам опстанак, као основу планирања. Српска елита не може да одговори изазовима хобзовског света, међутим, ако не поседује визију жељених циљева и исхода у функцији опстанка и свеколиког јачања српске државе и нације (што је недељиво!), што пре свега значи оријентисаност на дeмографски опоравак и територијално ширење до природних граница српских земаља.

«Карлобаг-Карловац-Вировитица» — нипошто презира вредан концепт – поста предмет поруге међу постмодерном србадијом. Жељена и реална замисао западних граница српских земаља свеједно је тема број два, после Косова.

Западне границе српских земаља немају са удруженим злочиначким подухватом у Јајцу – и са арбитрарним цртањем «граница» потом – никакве облигације. Те наказне брозовске границе, штавише, не могу и не смеју да буду поистовећене са наметнутим и неприродним изобличјима граница Републике Српске. Оне нису ни на Уни нити код Приједора, већ тамо где су Срби били већина по пописима из 1921. и 1931, дакле пре геноцида 1941-45, пре «влакова без возног реда», пре ужаса 1991-1995…

Успешна велика стратегија предуслов је дугорочног опстанка српске државе и нације. Да ли ће српски опоравак бити могућ? Да ли су увелико начети национални ресурси доведени до тачке суноврата без повратка?

Не, нису. Шта ми је узвратио пок. Игор Шафаревич у Москви, у зиму кошмарне 1996. године, на питање какве су шансе за опоравак Русије после јељциновског суноврата? „Као математичар који барата егзактним величинама, ја не могу да Вам понудим  рационално замислив модел опоравка Русије; али као православни хришћанин који верује у благотворно дејства Духа Светога, знам да је опоравак могућ, дакле да предстоји – и да је неизбежан!"

 

nspm.rs

: Дарко Ђого: Одговор Никити Бондарјову - Не постоје одвојено "руско становиште" и "српско становиште"

:

7-8 minutes

---

Када ми је један до драгих пријатеља, Рус, послао нови спис Никите Бондарјова, морам признати да сам се заиста обрадовао, цијенећи ширину и изврсност његовог познавања српско-руских односа, али и ставове које је раније износио у својим јавним наступима. Међутим, како сам читао поменути текст, морам признати да сам осјећао све већу горчину и изненађеност.

 

Оно што је Бондарјов успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило „дружбе" каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш

Иако дијелим његову потпуну сумњичавост према свим политичким актерима који су било када били спремни да онемогуће развијање српско-руских односа, остао сам фрапиран елементарном поставком ствари коју нам је понудио Бондарјов (да, српска транскрипција је неодлучна и често задржава недосљедност руске разлике између правописа и изговора)

Оно што је Бондарјов успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило „дружбе" каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш. Погледајмо, онда, како ствари стоје са његовим поставкама.

 

(Имао бих шта да кажем и о његовим увидима и то као политичко биће. Међутим, како сам свештеник СПЦ, што значи да 99% читалаца овог текста неће разликовати грађанина и свештеника, остављам по страни политичке примједбе. Усредсредићу се само на два аспекта потпуно погрешно постављене призме посматрања.)

РУСИЈА И ПРАГМАТИЗАМ

Први методолошки проблем који Бондарјев чини јесте једна уска и опортунистичка аутоидентификација своје позиције. Није сасвим јасно шта би она требало да представља осим некакво чудновато и у суштини безобразно саопштавање српском читаоцу става Никите Бондарјова да га није брига шта јесте српски интерес или му је српски на неком небитном мјесту.

 

И ту долазимо до централног проблема овакве поставке ствари. Ако је опортунизам легитиман став у једном међуљудском односу (и односу међу народима), зашто би онда уопште Србима у Србији или Српској било битно шта је добро за Русе у Русији?

Гдје је крај овом „мене интересује моје а не оно опште/заједничко?" Није ли можда онда за Русију најбоље да покуша да, рецимо, сасвим одустане од принципијелног става о непризнавању сецесије АП Косово и Метохија и да се ради добра „Руса у Русији" нагоди са Западом у замјену за неку политичку услугу?

 

Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо

Не би ли, на линији политичког опортунизма Никите Бондарјова, онда за „Србе у Србији" стварно било најбоље да се приклоне јачем, „ускладе спољњу политику са спољњом политиком ЕУ" (= уведу санкције Русији), пристану на НАТО интеграције итд? Када се једном одустане од онога што је опште/заједничко, а опортунизам (или прагматизам) узведу у начело, границе домета опортунизма нису ничим одређене.

И док већина (квази)либерала нема проблем са „реалполитичким" утемељењем својих виђења и препорука, морам да признам да ме комбинација опортунизма и позива за дружење испуњава нарочитом врстом зачуђености. Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо.

Јер – и то је оно што Бондарјов у почетку одбацује а представља суштину руско-српских односа кроз вијекове – не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове? Наша повезаност није случајна, она нам се није десила. Она није парола, није само сентимент блискости, ми нисмо само родные једни другима. Ми јесмо једна цјелина.

Таквим нас посматра исти тај Запад (узмимо само за примјер Бжежинског и Хантингтона, ако је потребно уопште наводити примјере).

Рећи да некога интересује како се једна власт односи само према „русофилији", а не према, рецимо, „сопственом" народу није само некултурно него је и бесмислено.

Ако се Србија или Република Српска окрену у геополитичком смислу од Русије и Русија од њих, ако схватимо наш однос као мање-више ствар себичног прагматизма, огромне су шансе да са временом нећемо ни имати „русофилију" или да ће она бити друштвено и политички ирелевантна.

ПРАГМАТИЗАМ И РУСИЈА

Оно што Бондарјов такође не примјећује (или не жели да примијети) јесте веза између прагматизма и симболичког представљања.

 

Осим апсолутно бесмислене тврдње да је тек за вријеме најскорије политичке структуре у Србији „русофилија постала мејнстрим", Бондарјов прави још једну грешку која би, чак и за најпрагматичнијег Руса морала да буде јасна: ако је поента јавне русофилије ширење љубави према Русији, онда једном Русу (и русофилу) не може бити сасвим свеједно шта неко ко себе представља као русофила или човјека иза кога стоји Руска Федерација ради у Србији.

Ако ће русофили (прави или лажни) да униште једно друштво, одрекну се Косова и Метохије и наставе геополитичке процесе које су „западњаци" започели, онда за руско-српску ствар нису потребни гори непријатељи него што су такви русофили.

Штавише: ако ће се русофилија трајно асоцирати са деструкцијом и небригом, онда ће и сама идеја русофилије бити компромитована за будуће генерације. Ако ме лопови краду, радије бих да то не буду ни Руси, ни „русофили".

 

О томе ко је и на који начин био истинити а ко лажни русофил и ко је уопште више учинио за руску ствар у Србији и српску у Русији, водиће се полемике и сигурно да се могу наћи свјетле и мрачне странице у свим српским политичким гарнитурама од 1992.до данас.

Одмах морам да кажем, да управо као неко ко српске и руске земље доживљава као своје отачаство, задржавам право да будем критичан и према недовољној осјетљивости руске и српске политичке елите од 1992. наовамо, а према питањима „сопствених народа".

 

Русија и Србија (а и Република Српска) и даље су земље у којима су једина нерјешена национална питања оно руско (русский вопрос) и српско. Имали бисмо ми разлога да будемо критични према свима и као слободни људи имамо право да никоме не вјерујемо безрезервно, него да погледамо који су ефекти његовог себепредстављања и рада.

На моје питање о једном од бивших предсједника Србије, један херцеговачки чобанин ми је анегдотски, са мудрошћу вијекова рекао:

„Знаш како: Ако лаје к'о пас и чува ти овце – онда је пас. Ако завија к'о курјак и једе ти овце – онда је курјак. Ако лаје к'о пас, а једе ти овце – није ни битно шта је, нестаде ти оваца".

О томе ко је и када вук или пас чувар, да ли нас чува или нас нестаје – свако од нас нека донесе одлуку. Словени смо, словесна смо бића.

(фронтал.рс)

 

nspm.rs

: Радина Вучетић: Успон и пад америчке меке моћи у Србији и Југославији

:

8-10 minutes

---

 Америка, као водећа сила 20. века, стицала је своју премоћ на различите начине – доминирала је светом војно, економски и технолошки, а свој утицај је остваривала и кроз меку моћ.

Појам мека моћ (soft power) јавио се 1990-их са значајним студијама Џозефа Наја Bound to Lead: The Changing Nature of American Power (1990), Soft Power: The Means of Success in World Politics (2004) и The Powers To Lead (2008). Према Џозефу Нају, мека моћ неке земље почива првенствено на три извора: њеној култури, политичким вредностима и спољној политици. Америка је своју меку моћ градила на свим овим изворима, али је кроз 20. век у борби „за срца и душе" најделотворнии био „извоз" америчке културе.

На просторима данашње Србије, процес американизације и ширења америчких културних утицаја почео је кад и у Европи, гостовањем чувеног „Буфало Била", када је на својој европској турнеји 1906. ова атракција са каубојима, Индијанцима и коњима обишла Кикинду, Зрењанин, Панчево и Вршац. На самом почетку 20. века Буфало Бил је у Европи био познатији од америчког председника, и додатно је „подгрејао" интересовање за Дивљи Запад, које је већ постојало захваљујући литератури – пре свега романима Карла Маја.

Показало се да су од почетака процеса американизације ови простори били отворени за све што је долазило из Америке, па су тако у следећем великом таласу американизације 1920-их година, Београд, Србија и Краљевина Југославија постали отворени за џез, америчке игре чарлстон, шими, фокстрот, а тада почиње и доминација холивудских филмова у домаћим биоскопима.

То је доба када се оснивају први џез оркестри Mickey Jazz, Jolly Boys, САЏО, Melody Boys i The Hawaii Band, појављују се амерички стрипови, а 1929. у престоници гостује и тада највећа звезда популарне културе, Џозефина Бејкер. Ако се погледа Београд тих година, деловало је да је америчка популарна култура свуда – у биоскопима, дансинг салама, у моди… Опчињена америчком популарном културом, Милена Павловић Барили слика Рудолфа Валентина и Џозефину Бејкер.

Све ово је још увек било део општег процеса американизације, који се одвијао и без великог уплива америчке државе. У коришћењу јавне дипломатије, Америка је била релативно спора у односу на велике европске државе. Успон америчке јавне дипломатије почиње за време Првог светског рата када Вудро Вилсон оснива Комитет за јавно информисање, али прави успон она доживљава за време Хладног рата. Тада се као важан политички актер активно укључује америчка јавна дипломатија која се бави успостављањем, развијањем и унапређивањем односа са другим државама кроз „размену идеја", тј. кроз културу, уметност и образовање.

Томе је нарочито допринео Смит-Мунтов закон из 1948, којим се јавна дипломатија издваја као један од америчких приоритета са циљем „да влада САД промовише боље разумевање Америке у иностранству, и да појача међусобно разумевање између народа САД и других народа".

Оснивање Информативне службе САД (USIA) 1953. која је водила америчку културно-просветну политику према иностранству, додатно је помогло институционализацији јавне дипломатије и ширењу америчких утицаја кроз приказивање културног, научног и технолошког блага Америке, дакле привлачењем и придобијањем „срца и душа" кроз јавну дипломатију.

Оснивањем USIA, у њену надлежност дошле су и кључне институције америчке пропаганде – радио Глас Америке и амерички информативни центри ван граница Америке, који су се најчешће налазили при амбасадама САД, а чији је главни задатак било дистрибуирање часописа, књига, филмова, организовање изложби, курсева језика и културно-просветне размене, односно давање стипендија. По међународном програму размене на пољу образовања у реализацији Стејт департмента, у Америку је годишње долазило на хиљаде одабраних стипендиста, који су, као гости, учили, предавали, бавили се научно-истраживачким радом, стицали практична искуства и упознавали различите аспекте америчког живота.

Највећи број Фулбрајтових стипендија у Европи имала је Западна Немачка, а Југославија је била одмах иза ње, што сведочи о значају Југославије у америчкој спољној политици. Током социјалистичког периода, широм Југославије се могао чути глас Грге Златопера уз поздрав слушаоцима „Овде Вашингтон, глас Америке", а из многих кућа су одјекивали звуци џеза и рокенрола, што са радија, што са плоча од којих су неке позајмљиване из Америчке читаонице.

Као део америчке меке моћи, на светске турнеје средином 1950-их крећу џез-амбасадори Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Бени Гудман и Дејв Брубек, па тако, захваљујући југословенском окретању Западу, али и америчкој јавној дипломатији, највеће звезде америчког џеза свирају у Београду – Дизи Гилеспи (1956), оркестар Глен Милер (1957), Луј Армстронг (1959, 1965), Ела Фицџералд (1961), Кол Потер (1964), Вуди Херман (1966), а од 1971. се организује Београдски џез фестивал на коме учествују Мајлс Дејвис, Чарли Паркер, Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Реј Чарлс…

И поглед на свакодневицу младих већ 1950-их и 1960-их, указивао је на домете американизације – слушали су се џез и рокенрол, носио се џинс, пила се кока-кола, жвакале су се жваке, гледали амерички филмови.

До великих и крупних промена долази и у високој култури – Фордов стипендиста, Миодраг Б. Протић организује Музеј савремене уметности по моделу Музеја модерне уметности у Њујорку, а у Београду се организују изложбе америчког апстрактног експресионизма и поп-арта, што је било незамисливо у Источном блоку. Преводе се и дела најзначајнијих америчких писаца, а утицај америчке науке је присутан на свим пољима.

Својом меком моћи, Америка је слала поруку о слободи и праву на избор, било да се радило о слушању џеза, који је био прокажен на Истоку, гледању холивдских филмова, или о баналним стварима попут одласка у самопослуге, које су широм Југославије, попут оне на Цветном тргу, моделоване по америчком моделу. На тај начин, америчка јавна дипломатија је кроз меку моћ доприносила побољшању југословенско-америчких односа, али и суштинског прихватања америчке културе и америчког начина живота, захваљујући чему се мењало целокупно друштво.

Крај Хладног рата и распад Југославије начинили су радикалан рез у иначе добрим српско-америчким односима. Америка као да је поверовала у Фукујамину тезу о крају историје, и да је опште прихваћено да је Америка победник који од пада комунизма предводи нови, униполарни свет, те да самим тим и нема много разлога да јавној дипломатији посвећује онолико пажње, колико је то чинила за време Хладног рата. Број запослених у УСИА се стално смањивао, баш као и њен буџет.

Завршни ударац USIA је добила 1999, када је расформирана и враћена под окриље Стејт департмента (као Bureau of Educational and Cultural Affairs).

Година у којој је расформирана USIA, која је од 1953. учинила много на промовисању америчких вредности и демократије у једној социјалистичкој земљи, била је и година у којој је Србија бомбардована од стране НАТО и година у којој су српско-амерички односи пали на најнижу тачку од њиховог успостављања.

Зграда Америчке читаонице, која се налазила у главној престоничкој улици, Кнез Михаиловој, тада је демолирана. И када је касније дошло до побољшања односа, Америчка читаоница се више никад није вратила у велику зграду у главној пешачкој зони, већ је своје активности свела на мале просторије Америчког кутка као „подстанар" у Дому омладине, што и симболички означава промену односа Америке не само према Србији, него и уопште према улози и значају јавне дипломатије у америчкој спољној политици.

За то време, неко је научио хладноратовске лекције. Док се Америка повлачи и смањује број програма, други су у офанзиви, попут Кине, Русије и Турске, које повећавају своје присуство у Србији и користе меку моћ баш као некада Америка, када је била на свом врхунцу. Како је приметио и Џозеф Нај, „творац" идеје о америчкој мекој моћи, она је у 21. веку, нарочито после интервенције у Ираку, у опадању, што чини да се на глобалном нивоу мења перцепција Америке, те да је све више негативних погледа на њу. Смањење значаја јавне дипломатије у Америци отвара много веће питање од питања буџета и америчке спољне политике – оно отвара питање америчке (пре)моћи у 21. веку.

Управо због тога Нај предлаже даље јачање јавне дипломатије, и то највише путем „фејс ту фејс" контаката кроз програме размене, уз фокус на младе људе. За српско-америчке односе то би сигурно значило ново побољшање односа, а промена овакве политике на глобалном нивоу помогла би промени опште перцепције Америке, али и прављењу нове хијерархије великих сила у 21. веку.

* Центар за америчке студије Филозофског факултета Универзитета у Београду

(Данас)

 

Југославију је срушило комунистичко заташкавање усташких злочина

standard.rs

Љ. Димић: Југославију је срушило комунистичко заташкавање усташких злочина - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

9-12 minutes

---

среда 25. септембар 2019. 18:08

Сви злочини су приписивани Немцима, а истраживања су показала да су Немци убили око 40.000 људи. Где је преосталих милион српских жртава?

Због чега Србија прећуткује сопствену историју, свесно је једе, чак и онда кад је својим пожртвовањем и храброшћу чинила херојска дела. Повод за ову причу дала нам је недавно одржана церемонија у горњомилановачком селу Прањани, где је у саслужењу америчких угледника обележена 75. годишњица спасавања 500 америчких пилота у Другом светском рату. О томе разговарамо са угледним српским историчаром и академиком Љубодрагом Димићем.

Зашто Србија ћути о много чему па и о спасавању америчких пилота?
— Када се политика умеша у тумачење прошлости, један од начина на који она тумачи прошлост јесте ћутање. То се дешавало, између осталог, и са спасавањем америчких пилота после бомбардовања нафтних постројења у Плоештију у Румунији 1944. Њихова авијација је била мета снажне немачке противваздушне одбране око Београда. Многи амерички пилоти су страдали, али њих око 500 су спасени, пре свега захваљујући српском народу и у организацији Краљевске војске у отаџбини, под командом генерала Драгољуба Михаиловића. Он је успео да пилоте и чланове посада распореди по кућама и да их спасе од Немаца. Невероватно је да су сељаци из Прањана и околних села сачували пилоте од потраге коју су водиле бројне агентуре, немачке и њихових савезника.

Потпуна конспирација сачувана је и у време операције „Халијард" кад су сељани направили травнату писту са које су Американци авионима одвезли пилоте на безбедно место. То је пример херојства и оданости, јер покрет генерала Михаиловића је био укорењен у српском селу.

Али зашто се до јуче ћутало о том херојству из Прањана, чак и данас Срби мало знају о спасавању америчких пилота?
— „Ћутало се зато што су пилоте спасавали представници Југословенске војске, отаџбине и српски народ, а не партизани и комунисти. Представници Комунистичког покрета су забранили својим јединицама да дејствују у Србији. Србија је имала само једну војску која је представљала значајни чинилац, а то је била војска Драгољуба Михаиловића. Ћутало се и због тога што је у Америци почела пропаганда 1944-45. у којој су активно учествовали спасени пилоти. Они су тврдили да Михаиловић и његов покрет не могу да добију статус колаборационисте, јер он је био антифашистички покрет. О томе се на Западу ћутало, а америчка пропаганда тек после Титовог сукоба са Стаљином 1948. угушила је ту тему. Спасени пилоти и њихова пропаганда су маргинализовани. О томе је сјајну грађу оставио официр из Дражиног штаба у својим мемоарима. Све је то тако трајало до момента када Југославија, односно Србија није ушла у нови сукоб са Америком.

Од тада Србија у САД губи сваки кредибилитет као позитивна историјска фигура, не добијају шансу да се и на америчком тлу та истина о пилотима саопшти. То је време почетка грађанског рата и распада СФРЈ. Код нас се почињу објављивати мемоари и списи, врло стидљиво, о пилотима из Прањана. То је употреба и злоупотреба историје, о томе се деценијама ћутало, и ево данас се о томе проговара, опет верујем са неком политичком калкулацијом која носи злоупотребу историје онакве какве она јесте била. Данашња америчка политика, у покушају да изгледа уравнотежена, сетила се неких српских заслуга и Срба. Дојучерашња слика ће бити ретуширана, а са тим ретуширањем вероватно иде и пакет нечега што је можда ништа, а можда и нешто. Видећемо.

Мислите на Косово?
— Да, мислим на разговоре, на појачани степен уважавања који са собом носи омекшавање онога ко је преговарач… Да, то су те технике, да вас употребљавају од века до века.

Мислите да су то данајски дарови?
— Ти данајски дарови са собом носе велику злоупотребу прошлости и употребу прошлости у политичке сврхе, ако није научна истина о прошлости саопштена, онда се прошлост злоупотребљава.

Али власници те историје, ако она постоји, јесу Срби и грађани Србије?
— Тако је.

Због чега су Срби ћутали о злочинима на Косову, о злочинима Хрвата, усташа над Србима, због чега су пристали да кости из јама по селима у Херцеговини, БиХ и другим просторима изваде тек 1991? О томе се није смело ни говорити?
— То није карактеристика само српског народа, то је присутно и код других народа који немају капацитет да кажу своју истину, ућуткани су 1945. То је трајало 50 година. Не само Тито, него свака власт жели да контролише слику прошлости. Новом Комунистичком покрету није одговарала слика прошлости онаква каква јесте била, одговарала јој је слика која се уклапа у партијске ставове, норме. КПЈ је преузела одлуке чувеног XII конгреса Коминтерне 1935. на којем је био Тито, први пут је видео Стаљина, седео у 28. реду у сали Синдиката у Москви, а Јосип Висарионович је на бини певао Интернационалу. На том конгресу донет је читав низ одлука, као и она како треба проучавати прошлост, шта треба из ње узимати, а шта прећуткивати. Та пројекција прошлости иде од старог века где се Спартак, као златни дечко, појављује као револуционар који ослобађа робове…

Комунисти су задужени да позитивно из прошлости тумаче као сопствени темељ и традицију. Они су из прагматичних разлога спасавање америчких пилота, не једног, два, него 500 од стране супарничког покрета прећутали. Они су тај покрет прогласили фашистичким, а његовом команданту судили за колаборационизам. А сви знамо да је тај покрет предвођен генералом Михаиловићем добар део ратног времена био антифашистички и у већини патриотски."

Срби су практично појели сопствену историју?
— Тако је.

То, чини се, даје за право Хрватима да прекрајају историју?
— Наравно, али морам да кажем да су Хрвати појели сопствену историју. За њих је негде то било и добро јер је Југославија била држава равнотеже, у таквој држави требало је наћи неки заједнички модалитет за будући заједнички живот. Он се, по мишљењу партије на власти, тим што ће се рећи истина о усташком покрету и истина о српским жртвама, није уклапао. Та федерација равнотеже је морала да настане на српској штети и у том контексту и Срби и српски комунисти су у томе партиципирали.

А слика о геноциду над Србима, бројке су застрашујуће, да се тешко могу и превалити преко уста. Злочини су, отворите уџбенике из којих смо сви ми формирани, приписивани Немцима, а сва истраживања су показала да су Немци убили око 40.000 људи. А где је преосталих милион жртава братоубилачког рата? НДХ и покрет подржаван од Римокатоличке цркве и већине хрватског народа сноси највећу одговорност за те жртве. А данас се у тамошњој политици прави наводна симетрија између оних који су погинули у рату и не знам колико десетина хиљада усташа који су ликвидирали. Сви знамо да је то била организована НДХ војска, људи у униформама, око 150.000 људи под оружјем, многи од њих дочекали су Блајбург… Негативна прошлост зарад неке југословенске будућности је затрпана, а у томе су добрано партиципирали и српски комунисти."

Све је то ствар пристанка?
— Делим Ваше мишљење, али да је Брозова Југославија прављена на истини о ономе што се догодило и како се догодило, до данас би опстала. Али када нешто правите на лажи, ти темељи при сваком трусном догађају не могу да издрже тежину грађевине која је на њих постављена. Лажи су оно што је на неки начин уништило југословенску државу.

Али да се извучемо из овог југословенског миљеа, ако гледате Немачку, она је јасно признала фашистичке грехе после 1945. године. Али кад је почео Хладни рат, у немачким школама се престало говорити о немачким злочинима неко време, али генерација која је стасала 1967-1968. сазнала је да су им очеви били нацисти, и крећу у бунт против својих очева, против система, против те лажи и завршавају у другој крајности, као терористичка група Бадер Мајнхоф. Нешто слично се дешавало и у Италији, отрежњење младих које је отишло у погрешном смеру.

У Хрватској се увелико прекраја историја. Председница Китаровић истиче "огроман" значај Хрватске у антифашистичкој борби у Другом светском рату, док хрватски историчари подсећају да је 1941. у Хрватској било око 8.000 партизана. Од тога 6.400 су били Срби, Хрвата је било око 600…
— Тако је. Сва истраживања показују да је тек у јануару 1944. број Хрвата у народноослободилачком покрету на простору Хрватске надмашио Србе, али и тада, 20 одсто партизана су били Срби, што је у озбиљној несразмери са процентом Срба који су живели у Хрватској. То је истина, добро је што има неколико заиста добрих хрватских историчара као што су Класић, Голдштајн, Јаковљевић… Ти људи су на различите начине изложени притисцима јавности и вероватно свог најближег окружења. Та истина ће се Хрватима вратити као тежак бумеранг, то је неминовно, велике лажи имају скупу цену." 

У томе им је помогла и Брозова политика. Броз је изједначио либерале и Маспок иако су то у суштини били дијаметрално супротни појмови. Маспок је био националистички ембрион који данас Хрватска живи, а либерали су хтели тржишну привреду, коју је Комунистичка партија Кине увела пре тридесетак година?
– Ако се гледају документи, либерали су тежили једној модерни у Југославији, а пре свега у Србији. То је било исписано на застави либерала. То су људи који су гледали у будућност, стасавали су средином 60-их, настављали су пут који је трасирао Коча Поповић. То су Марко Никезић, Латинка Перовић и озбиљна група младих људи модерних схватања. Појавило се једно језгро млађих врло образованих способних људи који су имали визију. Њих не занима српски народ у осталим деловима Југославије, они и у својим радовима и у својим мемоарским записима из оног времена сматрају да српско питање треба решавати у Хрватској, у Босни слично. Они нису били националисти. Они су желели модерну Србију, али та њихова визија модерне Србије после слома Маспока у Хрватској, наспрам себе добила је све саме непријатеље, а угрожавала је и позицију Јосипа Броза."

Фото: Ж. Кнежевић

Аутор Ђоко Кесић

Остатак интервјуа у штампаном издању

Извор ekspres.net, 24. септембар 2019.

 

novosti.rs

Vašington ne beži od korekcije granica

D. R. Đ.

5-7 minutes

---

Koji je stav o KiM provejavao u nastupu bliskih saradnika Trampa na susretu sa Vučićem u Njujorku: SAD bi volele da ostanu pozicije iz 2008, ali su otvorene i za druga rešenja. Vučić: Ni Amerika neće zamrznuti konflikt

SJEDINjENE Američke Države otvorene su za kreativne ideje kada je reč o statusu Kosova i Metohije i žele da se taj čvor raspetlja u što kraćem roku. Njihova administracija volela bi kada bi sve ostalo na pozicijama iz 2008, ali u krajnjoj linije neće bežati od korekcije granica, jer je i to, po njima, bolja opcija od sadašnjeg zamrznutog konflikta koji ne vodi nikuda.

Kako "Novosti" nezvanično saznaju iz diplomatskih krugova, upravo ovakav stav provejavao je u nastupu specijalnog predstavnika američkog državnog sekretara za Zapadni Balkan Metjua Palmera i v. d. pomoćnika državnog sekretara Filipa Rikera tokom sastanka sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem u Njujorku.

To je potvrdio i predsednik Vučić, koji je izjavio da su "SAD zainteresovane za rešavanje kosovskog pitanja, jer ne žele da to ostane zamrznut konflikt u narednih deset ili više godina".

PROČITAJTE JOŠ: Vučić s Rikerom i Palmerom u Njujorku: Srbija i SAD intenzivirale politički dijalog i ekonomsku saradnju

- Pozitivno je što sa Amerikancima može da se razgovara racionalno, bez obzira na to što neke naše ideje neće prihvatiti, ali žele da čuju i trude se da nađu rešenje, a ne da apriori osuđuju Srbiju. To je mala vrsta napretka koji su SAD napravile, a da će doći do esencijalnog napretka, ne verujem. Ali, to što Amerikanci ne žele zamrznut konflikt je takođe u interesu Srbije, jer je pitanje kada taj zamrznuti konflikt može da se odmrzne, odnosno da postane samo - konflikt - rekao je Vučić za TV Pink.

Iako se Nemačka protivi korekciji granica u našem regionu, dvojac blizak predsedniku Donaldu Trampu jednim delom se složio sa kancelarkom Angelom Merkel, koja se tokom susreta sa Vučićem na Ist Riveru, takođe založila za intenziviranje dijaloga Srba i Albanaca.

Još jedna kopča vezuje Berlin i Vašington, a to je opredeljenje da nova vlada u Prištini mora da suspenduje takse na srpsku robu, jer je to preduslov za nastavak dijaloga. Uz to, Vučić je i Merkelovoj i tandemu iz Stejt departmenta predočio da se naša strana zalaže za kompromis koji bi morao da uzme u obzir i poštuje interese Srba na KiM, kao i očuvanje državnih i nacionalnih interesa Srbije.

No ako nova vlada u Prištini najzad ukine tarife i ponovo se sedne za sto, klatno će krenuti u drugom smeru, ka vrućoj stolici koja će pripasti srpskoj strani i od koje će Zapad očekivati što brže postizanje sveobuhvatnog sporazuma. Po mogućstvu, do sledećeg leta, kada i u Beogradu bude izabrana nova izvršna vlast.

Nemanja Starović, spoljnopolitički analitičar, napominje da postoji očigledna koordinacija unutar zapadnog političkog korpusa oko inicijative da se dijalog odblokira:

- Verujem da će Vašington, Berlin i Pariz iskoristiti svoje poluge pritiska na aktere u Prištini u tom smeru, a vremenski okvir koji se pominje deluje ambiciozno. Od momenta kada se Priština vrati za sto, fokus će biti na Beogradu jer je želja Zapada - puna nezavisnost Kosova od Srbije. Ipak, prethodnih godina je porastao nivo razumevanja za poziciju Beograda koji želi kompromis i zaštitu minimuma nacionalnih interesa.

Starović dodaje da je namera Zapada da do sveobuhvatnog rešenja dođe u prvoj polovini 2020. godine i da je za njih prioritet u normalizaciji odnosa srpsko prihvatanje realnosti, odnosno, nezavisnosti naše južne pokrajine. Dok se, podseća on, sa naše strane isticalo da normalizacija mora da obuhvati kako teritorijalno pitanje kroz princip razgraničenja, tako i lična i kolektivna prava, zaštitu religijskog i kulturnog nasleđa, kao i zaštitu imovine.

- Bez regulisanja te četiri dimenzije, ne može biti održivog rešenja - smatra naš sagovornik.

KAD TI, HAŠIME, GOVORIŠ U UN?

MOŽDA sam ja ušao sa plafona, ne znam kojim putem je on ušao, ali ja ću govoriti u velikoj sali GS UN, a kad ti govoriš, Hašime, kad je tvoj raspored? Pa, nikad. Ulazio na vrata, na plafon, Srbija je u UN, a vi niste. I dobro bi bilo da to znate, da biste razmislili kakvu budućnost želite, i želite li kompromis ili da se i dalje inatite.

Tako je u sredu predsednik Srbije odgovorio predsedniku privremenih kosovskih institucija Hašimu Tačiju, koji je rekao da je on u ušao "kroz vrata, a Vučić sa plafona i to posredstvom naroda Kosova".

PROČITAJTE JOŠ: VUČIĆ UPOZORAVA IZ NjUJORKA: Njihova snaga je ogromna

POZIV TRAMPU DA POSETI SRBIJU

VUČIĆ je rekao da se nakratko video sa predsednikom SAD Donaldom Trampom na prijemu koji je američki predsednik priredio sa suprugom povodom 74. zasedanja Generalne skupštine UN:

- Ne želim da od tih minut i po razgovora sa Trampom pravim spektakl. Pozvao sam ga da poseti Srbiju i preneo mu da ga Srbi, zajedno sa Poljacima, najviše vole u Evropi.

 

DAČIĆ I SA AMAL KLUNI

VELIKI broj susreta sa visokim svetskim zvaničnicima na marginama zasedanja GS UN u sredu imao je i šef diplomatije Ivica Dačić koji je razgovarao sa ministrima inostranih poslova Francuske, Mongolije, Tanzanije, Namibije...

Dačić je učestvovao na skupu posvećenom slobodi medija čiji je domaćin bio državni sekretar za Komonvelt, lord Ahmed od Vimbldona, uz kopredsedavanje specijalne izaslanice UK za slobodu medija Amal Kluni, inače poznate pravnice i žene glumca Džordža Klunija.

 

iskra.co

Бивши главни аналитичар ЦИА за Русију: Све је као пред Први светски рат, чека се окидач

5-6 minutes

---

24.09.2019. - 9:56

 

foto: © SPUTNIK / МИХАИЛ КЛИМЕНТЬЕВ

Америчко-руски односи дошли су до опасне границе, када постаје све теже спречити потенцијалне конфликте, тако да је за две земље неопходно да успоставе канале за комуникацију, сматра потпредседник вашингтонског Центра за национални интерес и бивши главни аналитичар ЦИА за Русију Џорџ Биби.

Иако је извештај специјалног тужиоца Роберта Милера о „руском случају" отклонио сумње у „заверу Доналда Трампа са Москвом", у САД, каже Биби, и даље верују да Русија покушава да „поткопа америчку демократију" и генерално да на сваки начин нанесе штету Америци.

„То је веома опасно и тачка. Идеја да су се САД суочиле са ризиком, који угрожава само њихово постојање, знатно отежава управљање кризом. Постаје све теже да се успоставе канали за комуникацију, који су потребни за управљање кризом и спречавање сукоба", упозорава Биби.

Како је истакао, то с обзиром на стање ривалитета у ком се налазимо не дозвољава америчким стручњацима и политичарима да се залажу за мере које би омогућиле да управљају односима и отклањају опасности.

„Резултат је да не чинимо оно што је неопходно како бисмо спречили да се то такмичење отме контроли", додао је стручњак.

До чега може довести ескалација сукоба?

Биби, који је радио и као саветник потпредседника САД Ричарда Чејнија за Русију, Евроазију и обавештајна питања, објавио је овог месеца књигу „Руска замка: како наш рат из сенке са Русијом може да резултира нуклеарном катастрофом".

Он у књизи образлаже тезу да међусобни стереотипи и неспоразуми могу довести до ескалације тензија између земаља, што опет може изазвати неконтролисани отворени сукоб.

„Морамо разговарати једни са другим и мора постојати комуникација. Чак је и за време Хладног рата било више комуникације између Вашингтона и Москве него данас. У САД штавише постоје закони који не дозвољавају одређену врсту комуникације, на пример, између наших војски. И политичари имају много сумњи када је реч о комуникацији са руским званичницима. Они су забринути да тиме ризикују да их оптуже за издају или да оправдавају Русију. То нам не да да успоставимо комуникацију која је неопходна за управљање нашим односима", сматра Биби.

Нове технологије захтевају нова правила игре

Према мишљењу овог експерта, потребно је успоставити нова правила игре, јер су и за време Хладног рата таква правила постојала.

„Правила нису била смишљена како бисмо постали пријатељи. Њихов циљ је био да осигурају да од ривала не постанемо непријатељи, који се боре у правом рату. Већина тих правила је данас нестала, а она што су остала нису замишљена тако да одговарају новим условима и новим технологијама наоружања са којима се суочавамо", објашњава стручњак.

Он напомиње да нове технологије захтевају другачији приступ од постојећег система стратешке стабилности. На пример, појавиле су се тактичке ракете, које могу имати стратешку примену и оне су важне скоро као што је својевремено било важно нуклеарно наоружање.

„Имамо нова хиперзвучна средства, која је веома тешко открити и пресрести и која скраћују време за доношење одлука након упозорења. Вештачка интелигенција и противсателитски системи повећавају претње. А рекао бих да у нашем сајбер свету имамо кључне технологије чија је логика другачија у односу на логику старе атмосфере обуздавања. Морамо пронаћи начин за успостављање стратешке стабилности у новој ситуацији", сматра Биби.

Како је констатовао, још није јасно како то да се уради, јер две земље не разговарају о томе.

„Сматрам да све те области захтевају нова правила игре. Нешто од тога би требало урадити на билатералној основи између Москве и Вашингтона, а нешто на мултилатералној основи уз учешће великог броја преговарача и играча", сматра Биби.

Слично као уочи Првог светског рата

Према његовим речима, постепено успостављање дијалога по принципу „одоздо навише" није успело у прошлости, а у одређеном тренутку је ипак неопходна комуникација на нивоу руководства земље.

Биби је признао да тренутна политичка логика, која налаже америчком руководству да се суздржава од преговора са Русијом, противречи дијалогу који је неопходан како би се смањио ризик од сукоба.

У својој књизи стручњак описује, према његовом мишљењу, сличну ситуацију уочи Првог светског рата. Како Биби пише, тада су катастрофу узроковали међусобно потцењивање потенцијалних противника, неспојиве геополитичке амбиције и нове технологије које подстичу први удар и стварају илузију супериорности над противником.

„Данас широм света постоје бројни потенцијални окидачи који би могли да изазову сличну кризу. А ми немамо канале за комуникацију, правила игре ни ограничавајуће мере, који су неопходни да бисмо се с тим носили. Мора се признати да је таква ситуација опасна. Ако то  учинимо, онда мислим да бисмо могли да се изборимо, али се мора признати да опасност постоји", закључио је Биби.