Претражи овај блог

недеља, 6. октобар 2019.

Svetski eksperti: NATO je osiromašenim uranijumom uništio genetski materijal Srba

novosti.rs

Svetski eksperti: NATO je osiromašenim uranijumom uništio genetski materijal Srba

Ivana Stanojević

5-7 minutes


Nezavisni naučnici prvi put doveli u direktnu vezu bombardovanje uranijumom i deformitete kod dece

NEZAVISNI naučnici su prvi put dokazali da deca u Iraku, koja se masovno rađaju sa teškim srčanim oboljenjima i nezamislivo jezivim invaliditetom - deformacijama kičme, patrljcima umesto udova, izobličenim licem - plaćaju ceh korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom, što se u teoriji tvrdi već decenijama. Brojke koje su oni izneli lede krv u žilama. Evropski eksperti i politikolozi upozoravaju da se slične posledice beleže i u našim krajevima koje je NATO 1999. godine zasipao uranijumskim bombama. A pravi "potpis" ovog genocida NATO, pod dirigentskom palicom SAD, tvrde, još čeka da se u potpunosti sagleda.

Jan Valter, švajcarski autor i vlasnik bloga "Legitim", povlači apsolutnu paralelu između ratova koje je Alijansa, posle Zalivskog rata, vodila u Srbiji (1999), Avganistanu (od 2001), Iraku (ponovo 2003), Somaliji, najverovatnije i u Libiji, a naposletku i u Siriji. Sa njim se slaže i Gerd Šuman, autor i urednik nemačkog TV kanala ARD, koji ističe stravičan podatak, da nema srpske porodice koja nije izgubila najmanje jednog člana u NATO bombardovanju 1999. ili od posledica upotrebljenog uranijumskog naoružanja.

Od 1991. do 2003. godine na teritoriju Iraka, koji je najviše kontaminiran osiromašenim uranijumom na čitavoj planeti, bačeno je oko 2.000 tona bombi "filovanih" ovom municijom. Broj obolelih od malignih bolesti u provinciji Babil, južno od Bagdada, "eksplodirao" je sa 500 slučajeva zabeleženih 2004. na 9.082, samo pet godina kasnije.

PROČITAJTE I:NATO AGRESIJA - DVE DECENIJE KASNIJE: Prizori borbe, patnje i prkosa (FOTO)

Zvanični NATO podaci govore da je, pored kasetnih bombi, na teritoriju Srbije i Crne Gore bačeno 15 tona uranijumske municije, ali nezavisni istraživači tvrde da je ovih toksičnih materija bilo barem triput više. Kad se tome doda uranijum, upotrebljen četiri godine ranije na teritoriji Republike Srpske, brojka je još veća.

 

Količine osiromašenog uranijuma bačene na Irak i naš region ne mogu se porediti, ali prema tvrdnjama eksperata, toksičnost mu je toliko velika da su i najmanje doze zračenja dovoljne za katastrofalne posledice. Prema rečima švajcarskog politikologa Nilsa Petera Amicbela, prva žrtva rata je, kao uvek, istina.

- Rat protiv Srbije može da nam posluži kao ogromno upozorenje. Bio je lokalni, ograničeni rat, vođen sa uništavajućim posledicama, bez sumnje, sa ciljem desetkovanja civilnog stanovništva. Kad se analizira radioaktivni i toksični potencijal osiromašenog uranijuma bačenog na Balkanu, usred Evrope, postaje jasno da broj bombi nipošto nije glavni pokazatelj zločinačkog akta.

Rezultati najnovije naučne studije eksperata okupljenih oko neprofitne organizacije "Trut-aut" (Istinu na videlo), objavljeni u stručnom časopisu "Zagađenje životnog okruženja", odnose se na Irak. Barbara Hug, psiholog koji radi u Švajcarskoj, a koja se posvetila proučavanju prilika u Istočnoj Evropi, naročito bivšoj Jugoslaviji, upozorava da je genocidni karakter NATO agresije na naš region, kao i na Irak, podjednak.

Američki mirovni aktivista Dejvid Svanson, autor mnogobrojnih knjiga, ovih dana je objavio stravične fotografije koje mu je na raspolaganje stavila dr Mozgan Savabijesfahani, naučnica iz Mičigena u SAD, koautor ove novoobjavljene studije. One nedvosmisleno potvrđuju da osiromašeni uranijum dovodi do masivnog oštećenja genetskog materijala, pri čemu se karike lanca DNK menjaju do neprepoznatljivosti.

Svi primeri dece navedeni u studiji potiču iz iračkih sela koja su bila u epicentru američkih, odnosno NATO vazdušnih napada. Najstravičnije malformacije prisutne su kod novorođenčadi sa juga Iraka, gde je koncentracija čestica radioaktivnih teških metala (bila) najveća.

Slike deformiteta iračke dece kao posledica korišćenja municije sa osiromašenim uranijomom

 

Dr Mozgan Savabijesfahani konstatuje da se na toj deci bukvalno vidi otisak stopala osiromašenog uranijuma.

Prema podacima koje je izneo niški advokat Srđan Aleksić, koji je zvanično podneo tužbu protiv NATO, između 2000. i 2019. godine, od posledica dejstva osiromašenog uranijuma umrlo je između 15.000 i 18.000 ljudi, a oko 30.000 ih je obolelo od raka. Sve je duža lista lekara i naučnika koji tvrde da je uzrok te visoke stope karcinoma upravo ovo toksično oružje.

- Agresija NATO na SRJ dogodila se pre dve decenije i njen genocidni karakter i ogrešenje o osnovna prava naroda ne može više niko da ospori. Pažnja javnosti treba da bude neprekidno usmerena na sva mesta na kojima Alijansa danas dejstvuje oružjem, ali i na ovom regionu Balkana, jer je broj obolelih u centralnoj Srbiji i na Kosovu u ogromnom porastu - zaključuje Barbara Hug.

 

BEBE

FILMSKI autor Frider Vagner, koji potpisuje ostvarenje "Smrtonosna praznina", svedoči da je poseta univerzitetskoj akušerskoj klinici u iračkom gradu Basri pogled u pakao. On kaže da je video novorođene bebe koje nisu pripadale ljudskom rodu... Imale su monstruozne potiljke, čitave grbe kože na leđima u kojima su bili smešteni unutrašnji organi.

SKOK OD 28 PUTA

GODINE 2016. nezavisni istrživači testirali su vlasi kose i zube dece iz sela u blizini nekadašnje američke vazdušne baze Talil u Iraku, nedaleko od grada Nasirije. Pronašli su koncentracije osiromašenog uranijuma i toksičnog torijuma koje su i do 28 puta bile više nego u kontrolnoj grupi.

 

 

петак, 4. октобар 2019.

Руски академик: Ако желите да задржите Косово — замрзните процес уласка у ЕУ

iskra.co

Руски академик: Ако желите да задржите Косово — замрзните процес уласка у ЕУ

3-4 minutes


04.10.2019. - 9:46

 

фото: Sputnik / Дејан Симић

Конфликт између Београда и Приштине, по свему судећи, трајаће поприлично дуго уколико Србија настоји да то питање разреши у своју корист, али онда се поставља друго питање — шта радити са процесом уласка Србије у састав Европске уније, изјавио је директор Института за словенске студије Руске академије наука Константин Никифоров.

Он је у изјави за Спутњик рекао да уколико постоји жеља да се питање Косова разреши у корист Србије, онда је потребно ревидирати или замрзнути процес уласка у ЕУ.

„Све је ово веома компликовано. Српске власти као да то не желе, већ потенцирају интеграцију у ЕУ. Међутим, не видим како је могуће спојити те две ствари — замрзавање решавања питања Косова и улазак у ЕУ", истакао је он.

Објашњавајући коме иде у корист то да конфликт траје дуго, Никифоров је рекао да постоје опречни ставови — неки су мишљења да то иде наруку Србији, да ће се нешто променити у свету и да ће то одговарати Београду, док други тврде да време ради за Албанце, јер што се дуже налазе у стању фактичке независности, положај њихове квазидржаве постаје све чвршћи.

Руски академик је рекао и да не мисли да би замрзавање косовског проблема у данашњим условима била толико лоша ствар по Србију, те је упоредио ситуацију са Приштином са проблемом Северног Кипра.

Говорећи о ставу Русије по питању Косова, Никифоров је рекао да за разлику од Запада који инсистира на томе да се косовски проблем што пре реши, Москва настоји да подржи само онај договор који буде постигнут уз сагласност обеју страна.

О руској спољној политици деведесетих година 20. века

Иначе, Никифоров је на конференцији „Српско-руски односи у епохи крупних политичких промена" говорио о политици Русије према југословенској кризи деведесетих година прошлог века.

Он је током излагања рекао да руска спољна политика током тог периода није била далековида у стратешком смислу.

„Бављење новом идеологијом уместо деидеологизације и монополизам ресора приликом доношења одлука били су тада приоритет за Министарство спољних послова Русије, и то у јеку свих дешавања деведесетих година прошлог века која су била преломна за Европу, али и читав свет. Распао се стари биполарни систем, формирало се нешто ново и то је утицало на избијање југословенске кризе, а Министарство иностраних послова Русије то дуго није схватало", оценио је.

Према његовим речима, у међувремену, 1993. године, донета је принципијелна одлука о ширењу НАТО-а и тада су почела активна мешања Алијансе у кризе широм света, посебно у кризу у Босни и Херцеговини која је у то време била у првом плану.

Никифоров је додао и да је проблем био тај што Русији почетком деведесетих година прошлог века није било неопходно да учествује у процесима који су се дешавали на Балкану, а самим тим политика Русије према Балкану није могла бити адекватна.

 

четвртак, 3. октобар 2019.

ЗУКОРЛИЋ: Срби, да ли сте преживјели негдје тамо гдје су вам католици владали? Нисте нигдје!

iskra.co

ЗУКОРЛИЋ: Срби, да ли сте преживјели негдје тамо гдје су вам католици владали? Нисте нигдје!

2-3 minutes


01.10.2019. - 20:12

Муамер Зукорлић (Фото: З. Шапоњић)

Лидер Бошњачке демократске заједнице Санџака и народни посланик у Скупштини Србије Муамер Зукорлић изјавио је да су Срби измислили злочине Османлија, попут данка у крви и набијања на колац.

„Ово је чиста измишљотина са данком у крви, смијешна измишљотина. Ту не постоје апсолутно никакви хисторијски показатељи. Данак у крви вам је исто као данас што хрлите да добијете америчке стипендије, тада сте хрлили да добијете османске стипендије. Немојте да фалсифицирамо, људи моји", казао је Зукорлић.

Да би додатно појаснио, Зукорлић је додао да је његов син аплицирао за стипендије на неколико америчких универзитета за свој докторат.

„За 100 година можемо да пишемо како су нам Американци отимали синове. Па нису, господо, центар империје је пожељан", рекао је Зукорлић.

Зукорлић је негирао да су Османлије Србе набијале на колац.

„Ја сам једном националисти морао казати кад ми је причао о набијању на колац – немој ми, молим те, ту причу. Па да су вас миловали 500 година, излизали бисте се. За 500 година да су Османлије хтјеле ви не бисте овдје остали", поручио је он и упитао: „Ђе сте остали ђе су били католици?".

„Ви сте имали правичног султана који вам гради Пећку патријаршију, који вам обезбјеђује аутономију цркве коју ја у 21. вијеку још не могу да остварим у Србији. У 21. вијеку ја не могу да остварим аутономију Исламске заједнице коју је имала Српска православна црква под Османлијама „, тврди Зукорлић.

srpskoujedinjenje.com

 

Pompeo opleo po kongresmenima albanskim lobistima

krstarica.com

Pompeo opleo po kongresmenima albanskim lobistima

M. K.

2-3 minutes


Jedan od najekstremnijih lobista kosovskih Albanaca, tvorac laži o navodnim silovanjima 20.000 Albanki tokom rata na KiM, američki kongresmen Eliot Engel, našao se na meti žestokih kritika državnog sekretara SAD Majka Pompea, pišu „Novosti".

Jedan od najbližih saradnika predsednika SAD Donalda Trampa optužio je Engela za neviđene „pritiske, zastrašivanje i siledžijstvo" prema diplomatama iz Stejt departmenta.

Iako je do klinča inicijalno došlo zbog zahteva za impičment američkog predsednika Donalda Trampa zbog skandala oko Ukrajine, sukob Pompea i demokrate Engela praktično razotkriva „prljave metode" kojima se godinama koriste albanski lobisti, raspoređeni na neke od ključnih pozicija u američkoj administraciij, navode „Novosti".

Rat oko vođenja spoljne poltike na raznim frontovima, uključujući rešavanje kosovskog pitanja, koji već dugo tinja između Stejt departmenta i delova Kongresa, eskalirao je u utorak, u otvorenom pismu koje je Pompeo uputio Engelu i postavio ga na svoj Tviter nalog.

Pompeo je upozorio Engela, koji je predsednik Odbora za spoljen poslove Predstavničkog doma, da prestane „da preti i zove na saslušanja profesionalce iz Stejt departmenta".

Šef diplomatije Srbije Ivica Dačić ukazuje da je Pompeo jasno poručio da neće dozvoliti maltertiranje diplomata koje sprovodi Engel.

„Kada Engel ovakav pritisak vrši na Stejt department, možete samo da zamislite šta radi drugim zemljama u vezi sa KiM. A dobijao je milione dolara iz Prištine i otvoreno govori da lobira za nezavisno Kosovo jer za njega glasaju Albanci u SAD. S druge strane, jedan kongresmen u Americi je rekao da je srpska dijaspora najbolja jer ne traži ništa zauzvrat za svoje glasove. Zato što smo budale. Da gasate za nekog, a da ne očekujete ništa, pa to niko tako u svetu ne radi", rekao je Dačić, prenosi „Novosti".

(Tanjug)

 

уторак, 1. октобар 2019.

Срђа Трифковић: Границе, територије и српско питање

in4s.net

Срђа Трифковић: Границе, територије и српско питање

ИН4С

16-20 minutes


Срђа Трифковић

Трибина на Машинском факултету, 26. септембар 2019.

Граница није фиксна међа која трајно раздваја суверенитете и правне ауторитете, већ је војно-политички аранжман подложан променама у зависности од односа моћи. Карл Хаусхофер је са правом указивао да држава нужно тежи ка „природним границама"; то право није подложно моралним нити правним нормама. „Природност" граница није условљена топографијом, рекама и планинским ланцима, већ представља одраз способности државе да их освоји, зацрта и задржи. Ово је прва уводна напомена коју треба имати на уму у разматрању проблема Косова и Метохије.

Историјско искуство указује да се границе вековима померају у корист јачих и на рачун слабијих, независно од права и „правде". Кроз призму простора са гледишта државе, облик и положај граница нису само, нити чак примарно, одраз правног договора. Оне су пре свега плод динамичког процеса који одражава свеукупни однос снага. Граница је одраз способности државе да одређене територије освоји – или немоћ да их сачува – а правни и политички аранжмани само верификују дати исход.

Србија никада и ни по коју цену не сме да прихвати верификацију, тј. квазилегализацију исхода удруженог злочиначког подухвата НАТО сила предвожених САД из јуна 1999. Свест о нужности одбране својих граница, међа које раздвајају сопствено од туђег, поготову у случају КиМ мора бити заснована на чињеници да „динамички процес који одражава свеукупни однос снага" наговештава могућност промене спољних околности у српску корист – и то на начин који више не чини незамисливом реинтеграцију јужне српске покрајине свим средствима које Република Србија као суверена држава може и мора да употреби у циљу одбране свог територијалног интегритета и уставног поретка.

Искуство границе од великог је значаја у историји, колективном сећању и култури многих народа, па и српског. Одређен проблем у одговарајућем третману појма границе представља ћињеница да српски језик користи исту реч за два сродна појма који свеједно нису синонимни: на енглеском то су frontier и border

Први термин подразумева конфликтну зона раздвајања, територијални појас око линије „фронта"; исти корен и значење имају frontière на француском, frontiera на италијанском, frontera на шпанском итд. Та је реч настала у контексту динамичког, крваво флуидног простора који је раздвајао муслимане и хришћане у средњем веку.

Реч border, пак, одражава концепт јасно дефинисане границе између свог и туђег. Regere fines – неспорнa цртa, испрва у виду Ромулове заоране бразде, која дели нас од других – чинила је окосницу римског схватања света од најранијих времена, деобу светог и профаног, одраз космичког поретка на Земљи.

Услед неповољног сплета историјских и геополитичких околности, српски је народ је своје често мењане  (и под османском влашћу на дуг период непостојеће) границе доживљавао изразито као frontiers, а не као borders.

На разним меридијанима и у разним временима, граница је такође означавала важан војно-политички и културни простор који би превели као „крајина", са посебним карактеристикама у односу на центар. Насиље је иманентно том простору где „другога" не треба толерисати већ одбити… или убити. Живот у њему је често опак, груб и кратак, како би рекао Хобс – и као што су генерације Срба искусиле живећи (и често прерано, веома насилно умирући) на тектонским границама у хантингтоновском смислу, од Великог раскола до данас.

Косово

Србима напокон требају границе као borders, а не као frontiers; границе унутар којих нација може да се опорави од ужасних пораза и губитака ХХ века и да се припреми за ревизију привремених исхода тих пораза и губитака.

Оне, међутим, не смеју да буду изнова зацртане на начин који би оставио Косово и Метохију (или највећи, или ма који део те покрајине) ван Србије. Такав потез не би био еквивалентан уклањању гангренозног екстремитета, већ суициду.

Косово је Србија не само у стриктно геополитичком смислу (heartland) већ и у метафизичком смислу, који је у најмању руку једнако значајан као темељ опстанка нације. Немци су преживели померање своје источне границе од Кенигсберга до Одре и Нисе 1945, али не би преживели, ни геополитички ни духовно, западну границу словенства на Елби (Лаби).

 Реч boundary има слично значење; имплицира раздвајање сродних ентитета унутар једне целине.

Сходно том поретку, римски град имао је две главне улице, cardo на правцу север-југ и decumanus на правцу исток-запад. За Римљане, тачка укрштања тих двеју улица била је тачка утемељења града као одраз универзума: космичка оса север-југ и планетарна исток-запад давале су сигурност постојању у једном смисленом, сређеном свету.

Границе су инхеренто и добре и потребне: како каже стара енглеска пословица, добре ограде чине добре комштије. Pax romana, чије плодове је уживало до 60 милиона људи на преко 4.000.000 квадратних километара, штићени су будношћу легија дуж лимеса Рајне и Дунава, на Еуфрату и Горњем Нилу, од Хадријановог зида до горја јужног Кавказа.

Немци су у средњем веку стварали граничне марке према Данцима ка северу и офанзивне у процесу колонизаторског ширења ка истоку (Ostsiedlung). Огромни простори руске војне границе према Турцима и Татарима у јужним степама источне Европе и на Кавказу, током XVII и XVIII века, делили су низ сличних карактеристика. На другој страни Атлантика, граница првих тринаест колонија према „дивљем" Западу представља једну од кључних тема америчке историје.

Дала је САД низ специфичности система вредности и политичких институција. Још значајнији за Шпанце био је флуидни појас који је делио хришћански од исламског простора на Иберијском полуострву. Та два света – ал-Андалус на југу и католичке краљевине на северу – често су ратовала; повремено су била у напетој ненасилној интеракцији; али је обома вазда било јасно да им трајног суживота нема. Хришћанска Реконкиста трајала је осам векова. Почела је са јужног подножја Пиринеја крајем осмог века, када настаје „Шпанска крајина" (Marca Hispánica). Завршила се освајањем Гранаде 1492. године.

Шпанска крајина

Шпанска крајина Србима нажалост није позната, јер би требало да им буде модел и водиља данас. Историјске и геополитичке околности су наравно друкчије, али је основни принцип исти. Била је сродна стратешким и вредносним поставкама касније Војне крајине на Балкану и у Панонији. У оба случаја, темељ подухвата био је став да хришћанска екумена (која је код католичких држава подразумевана под res publica Christiana) може и треба да се одбрани од исламског агресора и да га потом потисне.

Термин лимес еволуирао је од војног пута који води ка дубини непријатељске територије у време ширења Империје ка пограничној области чији је спољни руб чинио ланац утврђења повезаних војним путевима. Начин живота у тим пограничним крајевима и етос њихових житеља били би тешко препознатљиви на благодети римског мира навиклим становницима Апулије, Лузитаније или Далмације.

Етос гренцера сачували су источни Пруси све до катастрофе у пролеће 1945. Њихова forma mentis, кодекс јункерске аристократије – утемељен на споју земљишног поседа и наследне војне службе – били су битно друкчији од начина живота и погледа на свет рајнских, баденских, или баварских Немаца.Треба поменути и службу по крви и вери истоветних балтичких Немаца-Крајишника руској царевини од раног XVIII века до краја грађанског рата 1920. године. Империји и Цару неки су њени балтички војници, попут барона Унгера фон Штернберга и генерала Пјотра Врангела, остали верни до горкога краја.

Референтна студија феномена америчке границе, 70 година од првог издања, остаје непревазиђена: Ray Allen Billington, Westward Expansion: A History of the American Frontier. Њујорк: Макмилан, 1949.

У оба случаја, финансијски и политички проблеми, као и несугласице унутар хришћанског табора, често су спутавали спрегу оптималних људских и материјалних ресурса за остварење тог задатка. У оба случаја, међутим, била је присутна тврда вера ратника спремних на жртву да освајање свога никада и ни по коју цену не треба прихватити као неповратна.

Та тврда вера  у српском случају може и треба да се буди и негује, не само зато што није ирационална – напротив – већ и зато што је буквално предуслов опстанка српске нације, њиховог непретварања у аморфну гомилу сивих сужања компрадорске квазиекономије и потрошача ђубрета (прехрамбеног, медијског, културног итд).

Да се губитак Косова и Метохије не сме прихватити – не само неповратан, него ни као привремен – сматрам аксиоматским предусловом српског опстанка. Сматрам, међутим, да ни све друге границе, арбитрарно повучене преко српских земаља од 1945. до данас, не треба да буду третиране као легитимне и трајне, а да тренутни губитак територија и српског живља у њима не сме да буде прихватан као неповратан.

Узор треба да буде тврда, тиха решеност француске нације као монолитног тела да Алзас и Лорена не могу, не смеју и неће бити сматране за изгубљене. Од немачког отимања тих покрајина 1871, па све до победоносног завршетка Великог рата 1918, није било једног јединог угледног или политички активног Француза који би се изјаснио за прихватање наметнутог, понижавајућег исхода изгубљеног рата као трајну, а камо ли легитимну чињеницу.

Што се проблема диспропорције шиптарске и српске популације на КиМ тиче, значајна је и на дуге стазе охрабрујућа чињеница да Албанци напуштају јужну српску покрајину у огромном броју и да се проценти мењају у српску корист. Независно од тога, демографске промене спроведене терором треба и могу да буду преокренуте.

Уосталом, како Брисел тако и хашки суд (ICTY) Србима поручују да је модел решења унеколико упоредивог проблема из 1995 (Бљесак и Олуја) легитиман и правно беспрекоран. Није реално да ће Шиптари икада прихватити реинтеграцију у правни и уставни поредак Републике Србије. Стога је потребно, штавише нужно, лепо и добро, унутар српског националног корпуса легитимисати концепт насилног повратка побуњене територије и њену реинтеграцију средствима која су верификована од стране Брисела и Хага у случају Хрватске.

Границе

Границе! Морају да се третирају као пролазне када је реч о монструму знаном као ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ, али наравно не на Проклетијама, где су уклесане у камен и тле крвљу косовских мученика и кошарских јунака. На западу не да није ништа ново, него су вести добре! Хрватска се празни, Крајина је од Хрвата празна, а Срба још има да је попуне, свим покољима и сеобама упркос. Хрвата је на просторима „западног Балкана" (наказни, злокобни термин) данас далеко мање него пре једног века.

Историја се убрзава. Једина срећа Србије у овим тмурним временима јесте да спољни окови, који су омеђили њен суноврат од 1991, слабе. Она је, нажалост, тим оковима увучена у штохолмски синдром – психопатолошку појаву – па јој је тешко да замисли живот без њих. Ово самоуништавајуће, болесно стање садашња политичка елита као да свесно подстиче, што не мења чињеницу да окови спадају. Та чињеница представља одскочну тачку нове српске стратегије, када дође време за опоравак и за ревизију исхода не само ратова 1990-тих већ и читавог, за Србе погубног, ХХ века.

Униполарност је један нетипичан и неприродан тренутак светске историје. Не треба прихватити наметање њеног дискурса. Упркос хегемонистичкој реторици која тежи да потисне просторну стварност флоскулама о „заједничким вредностима" и измишљањем «западног Балкана», динамика просторно условљених сукоба није битно промењена. Супарништво у простору и примена силе у борби за њега трајне су карактеристике људских заједница, иманентне човеку у свим епохама и на свим меридијанима. Као што је Карл Хаусхофер са правом констатовао пре скоро једног века, „кључне карактеристике наметнуте површином Земље једина су константа међународне политичке борбе".

Међународни односи и у XXI веку условљени су овом константом, као кроз све претходне нама знане векове, а не идеолошки. Очување територије национални је интерес првог реда; чланство у ЕУ можда трећег.

Уз ново поимање појма границе треба да повратимо и спознају вредности тла, простора, као основе живота, снаге и опстанка нације. Примена силе ради запоседања, одбране или повратка простора темељна је чињеница људског искуства, која се кроз миленијуме показала неподложном променама. Ирационална теза да тле није извор моћи и да Србија што буде мања то ће бити јача мора бити раскринкана као подла лаж.

Законитости борбе за простор трајне су и неподложне виртуалном свету идеолошки утемељених флоскула. Закони одржавају поредак, а поредак је предуслов способности човека да наизглед хаотичну драму историје спознајно осмисли. Нема Логоса, међутим, у хаосу случајности, произвољности и непредвидљивости. Законитост не води у детерминизам, као што ни слобода не претпоставља хаотичност.

Геополитичке законитости постоје и делују зато што је свет створени космос а не хаос; и зато што је човек, као актер у њему, нераздвојно везан за физичке оквире свог постојања: за свој конкретан простор, његов положај, облик и величину, његову климу, ресурсе, границе…

Условљен својим природним окружењем и организован у друштвене заједнице, човек је кроз историју увек тежио ширењу физичке контроле над простором и јачању инструмената моћи групе којој припада. Спонтана склоност држава ка ширењу сопственог поседа и контроле над његовим ресурсима – уз спремност на насиље у остварењу тог циља – први је закон геополитике, присутан увек и свуда где је формирана држава: од ране, месопотамске, до сложене данашње. Како једном рече колега Степић, кроз историју нема много значајних збивања која су се догодила „мимо класичних геополитичких теорија [или] супротно исконским правилима: победнику следи једини апсолутни и опипљив показатељ победе – освојена територија".

Четири стуба моћи за ревизију српских пораза су војна сила и спремност на њену употребу; економска снага неопходна за изградњу војне силе, њено дугорочно одржавање и пројектовање; идеолошкa сагласност кључних доносилаца одлука и већине народа о вредносним поставкама жељених исхода велике стратегије; као и постојање модела унитарног актера у механизму команде и контроле над државним апаратом који ту стратегију спроводи у дело. Све наведено Србија тренутно нема, али не значи и да не може да има. За почетак битно је развијати свест да државе своју моћ заснивају на стварним, видљивим и опипљивим просторима. Косово је простор првог реда, а не само духовни хартленд српске нације. Простор је тело нације, а Косово је буквално и срце и душа, предуслов опстанка.

Простор је најстабилнији фактор од кога зависи моћ једне нације, наравно у спрези са варијабилним чиниоцима. Први историчар, Тукидид, са клиничком је прецизношћу указао на суштину Пелопонеских ратова. Атина је била изазивач, а Спарта бранитељ постојећег поретка. У оквиру истог аналитичког приступа може се данас предвидети неминовност даљих сукоба између Албанаца као изазивача и околних народа као бранитеља матичних територија. Срби су најизразитије на удару, али нико неће бити поштеђен (дукљански монтенегрини понајмање). Регуларност појаве Тукидидове замке кроз столећа указује на законитости односа међу народима и на Балкану које су неподложне променама, без обзира на празне флоскуле Брисела и злонамерне сугестије Вашингтона, јер су географски фактори упорно трајни а људска природа упорно непромењива.

Велика стратегија

Велика стратегија Србије треба и мора да се заснива на овој спознаји. Границе на југозападу морају да буду редефинисане сходно исходу балканских ратова и тврдо брањене као такве, данас дипломатијом – а сутра, ако треба и мора – оружјем. Српска велика стратегија мора да обухвата визију нације и државе као целине, њене дугорочне циљеве и интересе, њен сам опстанак, као основу планирања. Српска елита не може да одговори изазовима хобзовског света, међутим, ако не поседује визију жељених циљева и исхода у функцији опстанка и свеколиког јачања српске државе и нације (што је недељиво!), што пре свега значи оријентисаност на дeмографски опоравак и територијално ширење до природних граница српских земаља.

«Карлобаг-Карловац-Вировитица» — нипошто презира вредан концепт – поста предмет поруге међу постмодерном србадијом. Жељена и реална замисао западних граница српских земаља свеједно је тема број два, после Косова.

Западне границе српских земаља немају са удруженим злочиначким подухватом у Јајцу – и са арбитрарним цртањем «граница» потом – никакве облигације. Те наказне брозовске границе, штавише, не могу и не смеју да буду поистовећене са наметнутим и неприродним изобличјима граница Републике Српске. Оне нису ни на Уни нити код Приједора, већ тамо где су Срби били већина по пописима из 1921. и 1931, дакле пре геноцида 1941-45, пре «влакова без возног реда», пре ужаса 1991-1995…

Успешна велика стратегија предуслов је дугорочног опстанка српске државе и нације. Да ли ће српски опоравак бити могућ? Да ли су увелико начети национални ресурси доведени до тачке суноврата без повратка?

Не, нису. Шта ми је узвратио пок. Игор Шафаревич у Москви, у зиму кошмарне 1996. године, на питање какве су шансе за опоравак Русије после јељциновског суноврата? „Као математичар који барата егзактним величинама, ја не могу да Вам понудим  рационално замислив модел опоравка Русије; али као православни хришћанин који верује у благотворно дејства Духа Светога, знам да је опоравак могућ, дакле да предстоји – и да је неизбежан!"

 

понедељак, 30. септембар 2019.

Дарко Ђого: Одговор Никити Бондарјову - Не постоје одвојено "руско становиште" и "српско становиште"

nspm.rs

: Дарко Ђого: Одговор Никити Бондарјову - Не постоје одвојено "руско становиште" и "српско становиште"

:

7-8 minutes


Када ми је један до драгих пријатеља, Рус, послао нови спис Никите Бондарјова, морам признати да сам се заиста обрадовао, цијенећи ширину и изврсност његовог познавања српско-руских односа, али и ставове које је раније износио у својим јавним наступима. Међутим, како сам читао поменути текст, морам признати да сам осјећао све већу горчину и изненађеност.

 

Оно што је Бондарјов успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило „дружбе" каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш

Иако дијелим његову потпуну сумњичавост према свим политичким актерима који су било када били спремни да онемогуће развијање српско-руских односа, остао сам фрапиран елементарном поставком ствари коју нам је понудио Бондарјов (да, српска транскрипција је неодлучна и често задржава недосљедност руске разлике између правописа и изговора)

Оно што је Бондарјов успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило „дружбе" каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш. Погледајмо, онда, како ствари стоје са његовим поставкама.

 

(Имао бих шта да кажем и о његовим увидима и то као политичко биће. Међутим, како сам свештеник СПЦ, што значи да 99% читалаца овог текста неће разликовати грађанина и свештеника, остављам по страни политичке примједбе. Усредсредићу се само на два аспекта потпуно погрешно постављене призме посматрања.)

РУСИЈА И ПРАГМАТИЗАМ

Први методолошки проблем који Бондарјев чини јесте једна уска и опортунистичка аутоидентификација своје позиције. Није сасвим јасно шта би она требало да представља осим некакво чудновато и у суштини безобразно саопштавање српском читаоцу става Никите Бондарјова да га није брига шта јесте српски интерес или му је српски на неком небитном мјесту.

 

И ту долазимо до централног проблема овакве поставке ствари. Ако је опортунизам легитиман став у једном међуљудском односу (и односу међу народима), зашто би онда уопште Србима у Србији или Српској било битно шта је добро за Русе у Русији?

Гдје је крај овом „мене интересује моје а не оно опште/заједничко?" Није ли можда онда за Русију најбоље да покуша да, рецимо, сасвим одустане од принципијелног става о непризнавању сецесије АП Косово и Метохија и да се ради добра „Руса у Русији" нагоди са Западом у замјену за неку политичку услугу?

 

Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо

Не би ли, на линији политичког опортунизма Никите Бондарјова, онда за „Србе у Србији" стварно било најбоље да се приклоне јачем, „ускладе спољњу политику са спољњом политиком ЕУ" (= уведу санкције Русији), пристану на НАТО интеграције итд? Када се једном одустане од онога што је опште/заједничко, а опортунизам (или прагматизам) узведу у начело, границе домета опортунизма нису ничим одређене.

И док већина (квази)либерала нема проблем са „реалполитичким" утемељењем својих виђења и препорука, морам да признам да ме комбинација опортунизма и позива за дружење испуњава нарочитом врстом зачуђености. Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо.

Јер – и то је оно што Бондарјов у почетку одбацује а представља суштину руско-српских односа кроз вијекове – не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове? Наша повезаност није случајна, она нам се није десила. Она није парола, није само сентимент блискости, ми нисмо само родные једни другима. Ми јесмо једна цјелина.

Таквим нас посматра исти тај Запад (узмимо само за примјер Бжежинског и Хантингтона, ако је потребно уопште наводити примјере).

Рећи да некога интересује како се једна власт односи само према „русофилији", а не према, рецимо, „сопственом" народу није само некултурно него је и бесмислено.

Ако се Србија или Република Српска окрену у геополитичком смислу од Русије и Русија од њих, ако схватимо наш однос као мање-више ствар себичног прагматизма, огромне су шансе да са временом нећемо ни имати „русофилију" или да ће она бити друштвено и политички ирелевантна.

ПРАГМАТИЗАМ И РУСИЈА

Оно што Бондарјов такође не примјећује (или не жели да примијети) јесте веза између прагматизма и симболичког представљања.

 

Осим апсолутно бесмислене тврдње да је тек за вријеме најскорије политичке структуре у Србији „русофилија постала мејнстрим", Бондарјов прави још једну грешку која би, чак и за најпрагматичнијег Руса морала да буде јасна: ако је поента јавне русофилије ширење љубави према Русији, онда једном Русу (и русофилу) не може бити сасвим свеједно шта неко ко себе представља као русофила или човјека иза кога стоји Руска Федерација ради у Србији.

Ако ће русофили (прави или лажни) да униште једно друштво, одрекну се Косова и Метохије и наставе геополитичке процесе које су „западњаци" започели, онда за руско-српску ствар нису потребни гори непријатељи него што су такви русофили.

Штавише: ако ће се русофилија трајно асоцирати са деструкцијом и небригом, онда ће и сама идеја русофилије бити компромитована за будуће генерације. Ако ме лопови краду, радије бих да то не буду ни Руси, ни „русофили".

 

О томе ко је и на који начин био истинити а ко лажни русофил и ко је уопште више учинио за руску ствар у Србији и српску у Русији, водиће се полемике и сигурно да се могу наћи свјетле и мрачне странице у свим српским политичким гарнитурама од 1992.до данас.

Одмах морам да кажем, да управо као неко ко српске и руске земље доживљава као своје отачаство, задржавам право да будем критичан и према недовољној осјетљивости руске и српске политичке елите од 1992. наовамо, а према питањима „сопствених народа".

 

Русија и Србија (а и Република Српска) и даље су земље у којима су једина нерјешена национална питања оно руско (русский вопрос) и српско. Имали бисмо ми разлога да будемо критични према свима и као слободни људи имамо право да никоме не вјерујемо безрезервно, него да погледамо који су ефекти његовог себепредстављања и рада.

На моје питање о једном од бивших предсједника Србије, један херцеговачки чобанин ми је анегдотски, са мудрошћу вијекова рекао:

„Знаш како: Ако лаје к'о пас и чува ти овце – онда је пас. Ако завија к'о курјак и једе ти овце – онда је курјак. Ако лаје к'о пас, а једе ти овце – није ни битно шта је, нестаде ти оваца".

О томе ко је и када вук или пас чувар, да ли нас чува или нас нестаје – свако од нас нека донесе одлуку. Словени смо, словесна смо бића.

(фронтал.рс)

 

недеља, 29. септембар 2019.

Радина Вучетић: Успон и пад америчке меке моћи у Србији и Југославији

nspm.rs

: Радина Вучетић: Успон и пад америчке меке моћи у Србији и Југославији

:

8-10 minutes


 Америка, као водећа сила 20. века, стицала је своју премоћ на различите начине – доминирала је светом војно, економски и технолошки, а свој утицај је остваривала и кроз меку моћ.

Појам мека моћ (soft power) јавио се 1990-их са значајним студијама Џозефа Наја Bound to Lead: The Changing Nature of American Power (1990), Soft Power: The Means of Success in World Politics (2004) и The Powers To Lead (2008). Према Џозефу Нају, мека моћ неке земље почива првенствено на три извора: њеној култури, политичким вредностима и спољној политици. Америка је своју меку моћ градила на свим овим изворима, али је кроз 20. век у борби „за срца и душе" најделотворнии био „извоз" америчке културе.

На просторима данашње Србије, процес американизације и ширења америчких културних утицаја почео је кад и у Европи, гостовањем чувеног „Буфало Била", када је на својој европској турнеји 1906. ова атракција са каубојима, Индијанцима и коњима обишла Кикинду, Зрењанин, Панчево и Вршац. На самом почетку 20. века Буфало Бил је у Европи био познатији од америчког председника, и додатно је „подгрејао" интересовање за Дивљи Запад, које је већ постојало захваљујући литератури – пре свега романима Карла Маја.

Показало се да су од почетака процеса американизације ови простори били отворени за све што је долазило из Америке, па су тако у следећем великом таласу американизације 1920-их година, Београд, Србија и Краљевина Југославија постали отворени за џез, америчке игре чарлстон, шими, фокстрот, а тада почиње и доминација холивудских филмова у домаћим биоскопима.

То је доба када се оснивају први џез оркестри Mickey Jazz, Jolly Boys, САЏО, Melody Boys i The Hawaii Band, појављују се амерички стрипови, а 1929. у престоници гостује и тада највећа звезда популарне културе, Џозефина Бејкер. Ако се погледа Београд тих година, деловало је да је америчка популарна култура свуда – у биоскопима, дансинг салама, у моди… Опчињена америчком популарном културом, Милена Павловић Барили слика Рудолфа Валентина и Џозефину Бејкер.

Све ово је још увек било део општег процеса американизације, који се одвијао и без великог уплива америчке државе. У коришћењу јавне дипломатије, Америка је била релативно спора у односу на велике европске државе. Успон америчке јавне дипломатије почиње за време Првог светског рата када Вудро Вилсон оснива Комитет за јавно информисање, али прави успон она доживљава за време Хладног рата. Тада се као важан политички актер активно укључује америчка јавна дипломатија која се бави успостављањем, развијањем и унапређивањем односа са другим државама кроз „размену идеја", тј. кроз културу, уметност и образовање.

Томе је нарочито допринео Смит-Мунтов закон из 1948, којим се јавна дипломатија издваја као један од америчких приоритета са циљем „да влада САД промовише боље разумевање Америке у иностранству, и да појача међусобно разумевање између народа САД и других народа".

Оснивање Информативне службе САД (USIA) 1953. која је водила америчку културно-просветну политику према иностранству, додатно је помогло институционализацији јавне дипломатије и ширењу америчких утицаја кроз приказивање културног, научног и технолошког блага Америке, дакле привлачењем и придобијањем „срца и душа" кроз јавну дипломатију.

Оснивањем USIA, у њену надлежност дошле су и кључне институције америчке пропаганде – радио Глас Америке и амерички информативни центри ван граница Америке, који су се најчешће налазили при амбасадама САД, а чији је главни задатак било дистрибуирање часописа, књига, филмова, организовање изложби, курсева језика и културно-просветне размене, односно давање стипендија. По међународном програму размене на пољу образовања у реализацији Стејт департмента, у Америку је годишње долазило на хиљаде одабраних стипендиста, који су, као гости, учили, предавали, бавили се научно-истраживачким радом, стицали практична искуства и упознавали различите аспекте америчког живота.

Највећи број Фулбрајтових стипендија у Европи имала је Западна Немачка, а Југославија је била одмах иза ње, што сведочи о значају Југославије у америчкој спољној политици. Током социјалистичког периода, широм Југославије се могао чути глас Грге Златопера уз поздрав слушаоцима „Овде Вашингтон, глас Америке", а из многих кућа су одјекивали звуци џеза и рокенрола, што са радија, што са плоча од којих су неке позајмљиване из Америчке читаонице.

Као део америчке меке моћи, на светске турнеје средином 1950-их крећу џез-амбасадори Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Бени Гудман и Дејв Брубек, па тако, захваљујући југословенском окретању Западу, али и америчкој јавној дипломатији, највеће звезде америчког џеза свирају у Београду – Дизи Гилеспи (1956), оркестар Глен Милер (1957), Луј Армстронг (1959, 1965), Ела Фицџералд (1961), Кол Потер (1964), Вуди Херман (1966), а од 1971. се организује Београдски џез фестивал на коме учествују Мајлс Дејвис, Чарли Паркер, Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Реј Чарлс…

И поглед на свакодневицу младих већ 1950-их и 1960-их, указивао је на домете американизације – слушали су се џез и рокенрол, носио се џинс, пила се кока-кола, жвакале су се жваке, гледали амерички филмови.

До великих и крупних промена долази и у високој култури – Фордов стипендиста, Миодраг Б. Протић организује Музеј савремене уметности по моделу Музеја модерне уметности у Њујорку, а у Београду се организују изложбе америчког апстрактног експресионизма и поп-арта, што је било незамисливо у Источном блоку. Преводе се и дела најзначајнијих америчких писаца, а утицај америчке науке је присутан на свим пољима.

Својом меком моћи, Америка је слала поруку о слободи и праву на избор, било да се радило о слушању џеза, који је био прокажен на Истоку, гледању холивдских филмова, или о баналним стварима попут одласка у самопослуге, које су широм Југославије, попут оне на Цветном тргу, моделоване по америчком моделу. На тај начин, америчка јавна дипломатија је кроз меку моћ доприносила побољшању југословенско-америчких односа, али и суштинског прихватања америчке културе и америчког начина живота, захваљујући чему се мењало целокупно друштво.

Крај Хладног рата и распад Југославије начинили су радикалан рез у иначе добрим српско-америчким односима. Америка као да је поверовала у Фукујамину тезу о крају историје, и да је опште прихваћено да је Америка победник који од пада комунизма предводи нови, униполарни свет, те да самим тим и нема много разлога да јавној дипломатији посвећује онолико пажње, колико је то чинила за време Хладног рата. Број запослених у УСИА се стално смањивао, баш као и њен буџет.

Завршни ударац USIA је добила 1999, када је расформирана и враћена под окриље Стејт департмента (као Bureau of Educational and Cultural Affairs).

Година у којој је расформирана USIA, која је од 1953. учинила много на промовисању америчких вредности и демократије у једној социјалистичкој земљи, била је и година у којој је Србија бомбардована од стране НАТО и година у којој су српско-амерички односи пали на најнижу тачку од њиховог успостављања.

Зграда Америчке читаонице, која се налазила у главној престоничкој улици, Кнез Михаиловој, тада је демолирана. И када је касније дошло до побољшања односа, Америчка читаоница се више никад није вратила у велику зграду у главној пешачкој зони, већ је своје активности свела на мале просторије Америчког кутка као „подстанар" у Дому омладине, што и симболички означава промену односа Америке не само према Србији, него и уопште према улози и значају јавне дипломатије у америчкој спољној политици.

За то време, неко је научио хладноратовске лекције. Док се Америка повлачи и смањује број програма, други су у офанзиви, попут Кине, Русије и Турске, које повећавају своје присуство у Србији и користе меку моћ баш као некада Америка, када је била на свом врхунцу. Како је приметио и Џозеф Нај, „творац" идеје о америчкој мекој моћи, она је у 21. веку, нарочито после интервенције у Ираку, у опадању, што чини да се на глобалном нивоу мења перцепција Америке, те да је све више негативних погледа на њу. Смањење значаја јавне дипломатије у Америци отвара много веће питање од питања буџета и америчке спољне политике – оно отвара питање америчке (пре)моћи у 21. веку.

Управо због тога Нај предлаже даље јачање јавне дипломатије, и то највише путем „фејс ту фејс" контаката кроз програме размене, уз фокус на младе људе. За српско-америчке односе то би сигурно значило ново побољшање односа, а промена овакве политике на глобалном нивоу помогла би промени опште перцепције Америке, али и прављењу нове хијерархије великих сила у 21. веку.

* Центар за америчке студије Филозофског факултета Универзитета у Београду

(Данас)