politika.rs

Црногорске литије и чудо

Ђорђе Вукадиновић

5-6 minutes

---

Да је знао оно што сада зна, велико је питање да ли би се Мило Ђукановић одлучио да форсира доношење „Закона о слободи в(ј)ероиспов(иј)ести". Чак ни највећи оптимисти међу црногорским опозиционарима нису очекивали да ће реакција народа бити овако масовна, жестока и мудра.

Очекивало се да ће „просрпска" опозиција покушати да направи неку врсту гужве и опструкције у црногорском парламенту не би ли спречила његово доношење – или макар показала да то усвајање није прихваћено без борбе и отпора. Претпостављало се и да ће због усвајања закона бити неких протеста, да ће бити бачене неке петарде и каменице (а да ће полиција интервенисати, бацити понеки сузавац и „растерати екстремисте") и то би било то.

И можда би тако заиста и било да се овај пут није намерило на нешто другачијег и организованијег противника него што је то већ помало израубована и пословично разједињена црногорска опозиција. Противника оличеног у цркви (СПЦ), Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Амфилохију лично.

Искусном и лукавом Ђукановићу се догодило оно што се обично, пре или касније, дешава свим окошталим ауторитарним владарима – подлегао је сопственој пропаганди и побркао стварност са сликом коју нуди искривљено режимско огледало. После више од деценије формалне независности и већ двадесетак година како фактички самостално управља црногорском државном политиком, Ђукановић је поверовао да је црногорска јавност већ довољно лоботомизована „дукљанском" пропагандом и да ће, захваљујући томе, он без већих потреса моћи да – поред целокупне световне – преузме полуге и дизгине и духовне власти у Црној Гори.

Власт, заједно с добрим делом опозиције, образовни систем, практично сви медији и комплетан НВО сектор годинама су радили на „расрбљивању" Црне Горе и чинило се да је тај идентитетски инжењеринг већ далеко одмакао. Али изгледа да „жаба" ипак није била довољно скувана. Поготово када је, предлогом и усвајањем овог закона, политичка температура нагло подигнута до максимума. Заправо, можда би се чак могло рећи да је овим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ у Црној Гори, њене светиње и њену имовину Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је био већ готово пресахнуо.

Епицентар тог отпора свакако су митрополија и митрополит Амфилохије, с комплетним свештенством и монаштвом. Али не треба занемарити ни остале епископије и владике (поготово владику Јоаникија) који делују на територији Црне Горе. Такође, упркос сталним покушајима да се и ту направи неки раздор, комплетан врх СПЦ, с патријархом и Светим Синодом стао је иза митрополита, а више или мање масовне литије у знак подршке борби против спорног закона организоване су у свим епархијама српске цркве.

Ипак, оно што је све највише изненадило (једне пријатно, а друге непријатно) јесте масовност и одлучност великог броја грађана Црне Горе који су стали уз цркву и устали против овог дискриминаторског закона. Наравно да језгро тог протеста и тих литија чини српски етнички и политички елемент. Али је од круцијалног значаја за успех те борбе и то што она није остала затворена само у српски политички елемент, него рачуна на ширу, православну, па и грађанску („људско-правну") подршку и солидарност већинске Црне Горе. И управо је то оно што је вероватно највише забринуло Ђукановића и његове саветнике – па су, стога, грчевито и хитно покушали да замене тезе, представљајући себе као жртву неког „великосрпског" пројекта, па и шире, геополитичке „руско-православне" завере.

Како је на догађаје у Црној Гори реаговала држава Србија? По представницима власти – реаговало се одлично, мудро и уздржано. По мени, погрешно, млако и неадекватно. Као да је реч о проблему у некој афричкој далекој земљи, а не о атаку на своју цркву и свој народ. Најпре су се „правили мртви" и давали изјаве као кандидаткиње на избору за мис света (типа: мир у свету, нико није крив). А када се видело да је враг однео шалу, почели су да се мешају, али или трапаво, или чак с намером да режиму у Подгорици помогну. И након свега што смо од стране званичног Београда на ову тему чули и видели, заиста остаје дилема: Да ли су само немоћни да се Ђукановићу супротставе и плаше га се – или су, заправо, његови сарадници и саучесници?!

Посебна прича су неке тобожње „велике патриоте" (углавном прорежимске, мада је било и других) које су у време најжешћих притисака на митрополита и СПЦ кренуле да спекулишу о Амфилохијевим „грешкама из прошлости" и – наводним – диловима с Ђукановићем. Нико, разуме се, није безгрешан и сигурно да је на дневнополитичкој равни било различитих процена, несрећних изјава и гафова. Али, исто тако, нема сумње да је досадашњи степен отпора, мудрости, организованости и народног јединства који је исказан у организовању протестних литија у Црној Гори такав да не само да амнестира све Амфилохијеве, евентуалне, грешке из прошлости, него представља и својеврсно (људско или божје) чудо.

Уредник сајта НСПМ, народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Обнављање смисла

standard.rs

Обнављање смисла - Нови Стандард

Александар Павић

6-8 minutes

---

Срби су устали истрајније и масовније него чак и кад је у срцу Србије проглашена лажна држава. Са осећајем да је ово битка која се мора добити

После пада последње српске деспотовине, уследила је вишевековна борба за поновно ослобођење или, у врлетима Српске Спарте, за очување какве-такве слободе. После извојеване независности Србије и Црне Горе, кренула је борба за ослобођење осталих Срба, па и оних који то нису, или су заборавили да јесу. Кад је и то остварено, демобилисали смо се, мислећи да је конац наше борбе био и конац борбе осталих.

Огромна заблуда.

Други светски рат и Јасеновац је требало да нас освесте, али је странпутица комунистичког интернационализма, уз „малу помоћ пријатеља" из Перфидног Албиона, од нас начинила понављаче. Поново смо почели да се ослобађамо и консолидујемо крајем 1980-их, али то није одговарало нашим „традиционалним савезницима", па се та борба током 1990-их претворила у борбу за голи опстанак.

БИТКА КОЈА СЕ МОРА ДОБИТИ
Када смо и то некако, са непотпуним успехом, изборили, поново смо се – наивно – демобилисали и посветили постизању преовлађујућег „вишег циља" тог времена – да „живимо као сав нормалан свет" на крају историје који се Фукујами привиђао. Чак је добар део народа био, у то име, спреман ако не да опрости а оно бар да пређе преко варварских санкција, медијске сатанизације, бомбардовања, Хага и прогона са вековних територија, у име „светог циља" пост-историјске „нормалности", односно утапања у глобалну масу обезличених потрошача. Неки су помислили – ако заборавимо историју, можда ће она заборавити нас и пустити нас на миру.

Омађијани скоро у истој мери као и југословенством, многи су се помирили са безобалном „транзицијом" – не само друштвено-економском, већ и оном од историјског субјекта у историјски објекат, у вечитог кандидата за „нешто". А онда нам је ново покољење одрода ударило на светиње у (несумњиво српској) Црној Гори – и све се, скоро у трену, променило. Устали су Срби свуда, устали Срби у њима. Пренули се. Истрајније и масовније него чак и кад је проглашена лажна држава у срцу Србије. Са осећајем да је ово битка која се једноставно мора добити. Укратко: вратио се смисао у српско битисање и ми смо, попут митског феникса, поново, по ко зна који пут, васкрсли, као целина.

Подстакла нас је, поново, Српска Спарта – али не би имала кога да подстакне да се пламен није одржао на другим местима док је она дремала. Нови прогонитељ Цркве, Мило Ђукановић, изабрао је Богојављење 2020. да се и сам – каквих ли претензија! – „јави", поруком да не одустаје од отимачине светиња, тиме нас обавештавајући да ће ова битка потрајати. То је, у свом брзом одговору, потврдио и јуначки митрополит Црногорско-приморски, поруком да нема чак ни преговора док се наказни закон не повуче.

Верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве учествују у литији, Подгорица, 12. јануар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)

По речима о. Радоша Младеновића, кога је рат удаљио од студија филозофије на Хајделбергу: „Милогорци у својој бахатости не примећују да иду према решењима (=гоњењу хришћана) многобожачког Рима, а далеко испод цивилизацијског нивоа Миланског едикта. Суштина Миланског едикта, гарантованог ауторитетом Св. Цара Константина, је слобода вероисповедања и право хришћанским заједницама на својину и власништво над Храмовима! Без права власништва, слобода вере је апстрактан појам."

Милогорци у свом рату против Цркве имају свесрдну подршку перјаница „просветитељског" Запада. Од америчке и британске амбасадорке у Подгорици, па до НАТО-а и његовог „тима за борбу против хибридних претњи", који је брже-боље послат да се ухвати укоштац са све масовнијим православним литијама, са првим хришћанским устанком у Европи у више векова, што речито говори о богоборачкој суштини данашње евроатлантске мисије.

ЕУ институције, увек спремне да ватрено бране разноразна права широм света – тихују. А Загреб и Сарајево, увек мање елегантни од својих страних узора, широм отварају врата лупетањима лажног попа Мираша. „Светла европска будућност" се, парафразирајући о. Радоша, назире негде у тами времена пре 313. године. Ако је то њихов смисао, ако је то кулминација „просветитељства", нека им га. Окосница нашег обновљеног смисла је одбрана наших светиња у Црној Гори. Општи, неподељени осећај који се ових дана може чути међу најразличитијим људима је – ако их не одбранимо ту, нећемо их одбранити нигде.

ОСВЕШТАВАЊЕ ПРОСТОРА ЗА „ЋЕРАЊЕ"
„Мешање у унутрашња питања" друге државе? На страну нерегуларни референдум о независности, Милова гора се директно умешала у ствари Србије – и Срба уопште – када је признала нарко-творевину „Косово". Отварањем дипломатског представништва у Приштини, она је починила акт агресије против Србије. То су учиниле и многе друге државе, истина. Али, оне (још увек) бар не покушавају да национализују наше цркве.

Узгред, да не будемо овде превише строги према себи. Однарођивање је најпре последица губитка или недостатка снажне државе. „Плахог и лакомог" има свуда али се, ако је систем јак, њихова енергија каналише у (мање или више) друштвено корисним правцима или се, ако прекрше јасно успостављене границе, законски санкционишу.

На овом нашем размеђу, на којем се укрштају оркански ветрови различитих цивилизација, притисци на обичног човека су можда већи него било где другде, као што су и подстицаји и награде за оне који се одроде, тј. приклоне (тренутно) јачем зарад личне користи и напретка. То опет не значи да треба фаталистички прихватити те процесе, заједно са њиховим последицама – као што и нисмо. Јер, ако би икад пристали да коначно легитимишемо „плахо и лакомо" посреди нас као нешто „нормално", оно би убрзо однело победу и коначно прекинуло континуитет цивилизације на овим просторима, коју још једино држи упорни, вишевековни српски отпор против разних завојевача, утемељен у Цркви и вери.

Верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве учествују у литији, Подгорица, 12. јануар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)

Литије су, осим молитвеног окупљања, виши израз тог отпора, без сувишних речи, којих је и превише просуто протеклих деценија. Али, греше отимачи и њихови помагачи ако мисле да су литије знак слабости или немоћи. Оне су освештавање простора. Једина права подлога за ћерање, до љутога краја.

Насловна фотографија: Борис Мусић/mitropolija.com

Извор sveosrpskoj.com

 

 

politika.rs

Црна Гора као теократска држава

3 minutes

---

Када је 1699. године склопљен Сремско-карловачки мир и турска граница спуштена на Саву и Дунав, Русија Петра Великог, као најјача потписница тог мира, постала је покровитељ православних хришћана под турском влашћу. То је подразумевало „слободно исповедање православне вере и забрану повећања постојећих пореза". Народ (племенски главари) изабрали су 1697. године Данила Петровића за митрополита црногорског, брдског, скендеријског и приморског. Избор је потврђен завладичењем од стране патријарха Арсенија Чарнојевића 1700.  године у Сечују.

Од тог историјског догађаја, бивши царски хас Карадаг постао је поново Црна Гора, али са владичанском влашћу (духовном и световном) династије Петровић, која је трајала 150 година. За то време су се догађали страховити сукоби. Истрага потурица 1709. године, која је била и догађај и процес који се стално јављао у околним племенима и нахијама – брдским и херцеговачким. Сталне борбе са Турцима, уз новчану помоћ Русије и доласци њених емисара били су судбински за опстанак Црне Горе. Турска војска Мехмед-паше Ћуприлића спалила је све на шта је наишла, и одвела 4.000 Црногораца у заробљеништво. Насељени су у Гласиначком пољу, али што природним прираштајем, а много више доласком „ускока" из околних брдских и херцеговачких племена, становништво се брзо обнављало, као и цетињски манастир. У свим походима – већим, мањим или случајним приликама, Турци су одводили робље, нарочито женско.

Крвна освета подстицана од Турака је престајала онога момента када је почињао рат са Турцима. Често се завршавала кумствима, развио се култ највишег облика морала, а то је одбрана другог од себе. Држање задате речи било је јаче од званичног потписа. У случају да се задата реч не одржи, следила је морална, материјална осуда и освета.

Владике су спорове решавале уз помоћ клетви, суда добрих људи, али и доношењем закона и стварањем судских органа и осталих органа државне власти. Нарочито су инсистирали на школству, колико год је било могуће.

Та теократска држава је читав век пре Првог српског устанка била светионик слободе, пример непрестане борбе са Турском, Млетачком Републиком, Француском и Аустријом. Црна Гора је увек имала могућност да макар делимично победи, и да опстане. Највећи непријатељ црногорског народа били су сиромаштво и глад, од којих је страдало више народа него од похара.

Завршићу Кочићевом сентенцом: „Ко жарко љуби истину, слободу и отаџбину узвишен је као Бог, а презрен и гладан као пас."

Момир Вукотић,
Батајница

 

tvmost.info

Tanasković: Dodatna šansa za staranje o ugroženoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji

Фото: Спутњик

3-4 minutes

---

Чланство у Извршном савету Унеска важно је за сваку државу, јер јој омогућава активно учешће у свим доменима рада и одлучивања у тој организацији, рекао је  бивши амбасадор Србије при Унеску професор Дарко Танасковић који је оценио и да то омогућује да се Србија ефикасно стара о свом културном наслеђу чији је један драгоцен и универзално вредан део на Косову и Метохији константно угрожен.

Он је за лист Данас, поводом вести да је Србија на 40. заседању Генералне скупштине поново изабрана за чланицу Извршног савета организације за науку, образовање и културу у четворогодишњем мандату рекао да ће то имати вишеструки значај, али и да је то потврда ојачане позиције Србије у тој организацији током последњих неколико година, и у међународној заједници уопште.

„Србија је изабрана у чланство Извршног савета 2015. године на истом заседању Генералне конференције када је спречен пријем Косова у ову специјализовану агенцију Уједињених нација, упркос тадашњој оштрој поларизацији у вези са овим осетљивим политичким питањем. Реизбор, који је увек теже остварити од првог избора, доказ је квалитетног, одговорног и конструктивног постављања наше државе током четворогодишњег трајања мандата", рекао је Танасковић.

Танасковић наглашава да је Србија једина држава са простора бивше Југославије која је задржала засебну делегацију при Унеску, што се показало као исправна одлука.

„Као већ искусна чланица Извршног савета, Србија ћу у сваком погледу бити у прилици да се током наредне четири године додатно афирмише у овој међународној организацији, а свакако и да се ефикасно стара о свом културном наслеђу чији је један драгоцен и универзално вредан део на Косову и Метохији константно угрожен. Недавна посета генералне директорке Унеска Београду, непосредно пред заседање Генералне конференције, говор председника Вучића на конференцији, изванредан одјек наступа Емира Кустурице и других уметника у седишту Унеска, одлична брошура којом се Србија представила као кандидат и добро осмишљени плански рад на образлагању кандидатуре, све су то показатељи да је Србија веома озбиљно схватила своју улогу у Унеску, али и да се у Унеску Србија озбиљно схвата", напомиње амбасадор Танасковић.

На 40. Генералној конференцији која се у Паризу одржава од 12. до 27. новембра учествују представници 193 државе чланице.

На Унесковој листи светске културне баштине од 2006. године су и Средњовековни споменици на Косову - манастири Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке који су и на листи угрожене светске културне баштине.

Извор: Косово Онлајн

УНЕСКОДарко ТанасковићКосово и МетохијаИзвршни савет Унеска

Ваш глас је забележен. Хвала што сте гласали!

Могуће је гласати само једном.

 

in4s.net

„Аналитичар" Дарко Трифуновић – лажни професор и НАТО служавка

ИН4С

2 minutes

---

Дарко Трифуновић

"Аналитичар" Дарко Трифуновић, српског имена а пилећег мозга, у континуитету напада српске медије и српске политичаре из крајње лукративних разлога, реаговао је на текст који је објавила Побједа, Гојко Раичевић, уредник портала ИН4С на свом Фејсбук профилу.

„Они који носе српска имена, а имају руски мозак имају проблем и са Македонијом и са Црном Гором и са свима. Њихов задатак је да пролију крв између Срба и сусједа Црногораца, Хрвата, Македонаца, Албанаца – јер то је суштина руске политике. Ми им то нећемо дозволити" – казао је Трифуновић.

Русофили су по њему патофили са српским именима и руским мозгом. Његов антисрпски и антидржавни рад је познат из времена агресије 1999, истакао је Раичевић и подсјетио да је тада хапшен због ангажовања за НАТО и не чуди што данас наставља активности са црногорским НАТО колаборационистима.

 

Срећом његови домети су нискотиражна Побједа, режимска РТЦГ и мали амерички "медијуми" који излазе на такозваном црногорском језику.

Дакле Мило Ђукановић незадовољан јаловим учинком АНБ призива у помоћ НАТО тимове за борбу против "хибридног ратовања" потрошене НВО активисте, бивше политичаре и бивше људе из "државе" и региона.

Па зар је могуће да због пар портала и неколико храбрих индивидуа који дјелују на Фејсбуку да се призива сва та "сила", закључио је Раичевић. 

Прочитајте још:

 

Неки држављани Србије би да Срби нестану

politika.rs

Мирољуб Јевтић

5-6 minutes

---

Ту скоро у једној публикацији појавио се текст следеће садржине: „СПЦ односно њени поглавари, уназад тридесет година, од почетка ратова у бившој Југославији, били су на страни злочина. Почевши од патријарха Павла, за којег је то увелико забрањено рећи, па до Иринеја... Патријарх Павле је уочи геноцида... које су балкански крвници Ратко Младић и Радован Караџић починили у Босни, бацао свету водицу по њиховим косама и лицу."

Пођимо прво од неистине да је то забрањено рећи. Ако је забрањено, да ли су новине у којима је то објављено заплењене на киосцима? Да ли је против аутора и уредника поднета кривична пријава због таквих ставова? Нормално да није, јер откуда бих ја то знао, да нисам то прочитао из новина које сам купио на киоску.

Оптужити патријарха Павла за геноцид јасно показује политички став да је Србија у рату који је избио 1991 и трајао до 1999. године била кривац. Последично сви они који следе СПЦ и сами су одговорни за рат. Зато би требало да буду кажњени јер је ратно хушкање кривично дело. Таквих је према попису становништва огромна већина, како у држави Србији, тако међу држављанима који су се изјаснили као хришћани.. Немојмо заборавити, нису међу њима само православци. Ту је и значајан број римокатолика, протестаната и муслимана. Сетимо се само генерала Гезе Фаркаша, пуковника Золтана Данија који је оборио невидљиви Ф-117. Или посебно важног Тибора Церну двадесетогодишњег српског хероја мађарске националности из Ковачице. Он је узвикнуо '„За ову земљу вреди умрети" и погинуо. Србија му се одужила тако што му је подигла споменик.

Није то у Србији ништа ново. Траје то од почетка тих несрећних ратова па до данас. Али је невероватно да они који тако мисле и то јавно изражавају у новинама, на научним скуповима, у филмовима, позоришним представама и даље говоре како је то забрањено рећи, попут става којим смо започели текст.

Или је можда реч о нечем другом? Аутор цитираних реченица врло добро зна да нема правне забране за оно што је написао и да то није кажњиво. Онда је очигледно да он под забраном мисли на нешто друго. То је његово дубоко уверење да је у праву, да је интелигентнији, образованији, поштенији, моралнији... Док је споменута огромна већина неспособна да мисли својом главом и просуђује, па би јој требало одузети право гласа и натерати да мисли као аутор цитираних редова. То показује да је ауторова свест обложена ауторитарношћу и да. говорећи о демократији и слободи речи. он у ствари мисли на диктатуру што би је радо наметнуо „глупој и примитивној маси" у коју спада и аутор ових редова, маси која је и сама злочиначка јер себи даје слободу да о патријарху Павлу и његовом понашању у рату мисли позитивно.

Свим озбиљним научницима и истраживачима је јасно да то напросто није тачно. Управо супротно, српска интелигенција је у огромној већини, од свога стварања на европским универзитетима у 19. веку, била  окренута некој врсти братства-јединства са осталим јужнословенским политичким нацијама, јер је етнички реч о истом народу

Дакле, од Прешева до Беле Крајине, границе Словеније и Хрватске, живи један те исти етнички народ, који говори исти језик. Тај народ сви који знају о чему је реч називају Србима. Споменимо само Торвалда Столтенберга. Он је рекао следеће: „Етнички рат? Не верујем. Они су сви Срби. Постоје Срби који себе тако и називају, затим Муслимани – они Срби који су се приклонили исламу, а многи од оних који су обучени као Хрвати и тако себе називају су такође Срби".

Али ја одустајем од тога и кажем: Ево, Срби не постоје! И сви становници од Прешева да Беле Крајине су Хрвати или Бошњаци. Али су ипак један народ. Кад погледамо ко је одговоран за рат који је избио 1991. године јасне су следеће чињенице. Исламска заједница као представник муслимана је од 1878. од државног одвајања од халифа сањала да се ослободи неисламске власти и припремала је народ за рат. Разлог треба потражити у томе што исламска теологија уопште не садржи појам мира са немуслиманима, онако како га дефинише међународно право. То се нарочито појачало пред рат деведесетих година прошлог века. Тада је она са Странком демократске акције планирала и отпочела џихад. Дакле, за све злочине на подручју Босне одговорне су Исламска заједница и СДА. Срби су одговорни само за злочине које су лично починили, али у оквиру удруженог злочиначког подухвата муслимана. За то би, да је правде, целокупан тадашњи ријасет и сабор исламске заједнице и главни одбор СДА требало да буду на доживотној робији.

Али они који овако нападају патријарха, најпре то не знају. Јер о исламу не знају баш ништа, а потом ништа и не желе да знају. За њих су изгледа добри само они Срби попут старца Вукашина из Клепац који мирно подноси да му џелат вади очи , а он на то каже „Само ти, синко, ради свој посао".

Професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Шешељ: Шта Србија добија „малим Шенгеном“ што већ нема у Цефти?

standard.rs

Шешељ: Шта Србија добија „малим Шенгеном" што већ нема у Цефти? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

3-4 minutes

---

четвртак 14. новембар 2019. 16:50

„Конкретно сам тражио да ми одговори (Вучић) на то шта то може Србији да донесе „мали Шенген", а није обухваћено Цефта споразумом", рекао је он

„У уторак сам поставио у Скупштини Србије, председнику Србије Александру Вучићу, питање о наговештеном стварању „малог Шенгена", који је већ, иако га није ратификовала Народна скупштина, укључује Србију, Северну Македонију и Албанију, на које, суштински, српски председник није одговорио. Конкретно сам тражио да ми одговори на то шта то може конкретно Србији да донесе „мали Шенген", а није обухваћено Цефта споразумом", рекао је у среду 14. новембра на конференцији за штампу лидер радикала, др Војислав Шешељ, додајући да му није јасно зашто Србија није остала доследна у инсистирању да се спроводи досадашњи Цефта споразум и да се у оквиру њега настави давања олакшица, у трговинској размени између држава чланица, да би се подстакла на тај начин њихова економска и политичка сарадња.

„Па, сам „мали Шенген" је увредљив за Србију и српски народ, а вероватно је увредљив и за Албанце и Македонце. Такође, ту је и питање статуса чланица. Статус чланица Цефта споразума је сасвим јасно дефинисан: постоје државе, које су равноправне чланице, а територија Косова и Метохије је представљена са фуснотом у којој се каже да је тај простор под контролом УМНИК-а за коју важи Резолуција СБ 1244, гарантујући тиме Србији да не може доћи формално-правног прејудицирања статуса Космета. А када је у питању „мали Шенген", постоји опасност да се томе прикључи, као независни члан, Косово, а да Србија не буде у могућности да то спречи, односно што би имплицитно значило признавање независности Космета", упозорио је први човек СРС.

На крају је председник Српске радикалне странке још и додао да ће се његова странка свим средствима, у оквиру рада и функционисања државних органа борити да Србија не прихвати „мали Шенген", односно, ако у оквиру њега буде, као независна држава укључен и Космет, буде потребно, протествовати и на улици.

КРУШИК
На споменутој конфернцији за новинаре др Војислав Шешељ се осврнуо и на случај незаконитог трговања оружјем у вези афере „Крушик". Он је је изјавио и да је потребно да се пружи објективан и истинит одговор на питање да ли је војна фабрика Крушик из Ваљева продавала било којој приватној фирми своје производе испод цене производње или испод цене по којој га продаје Југоимпорт СДПР-у.

„То је суштинско питање и ми још немамо одговор на њега", рекао је Шешељ и оценио да СДПР, као јавно предузеће, мора имати предност приликом трговине наоружањем.

Подсетимо, Шешељ је изјавио да је скандалозно понашање режима поводом афере у Крушику, откривања нелегалног пословања те фирме и хапшења Александра Обрадовића као човека који је алармирао јавност. Шешељ је оценио да је суштина проблема то да је Крушик склапао неповољне уговоре са приватном фирмом, као и то да у тој фирми постоји сукоб интереса јер је отац министра унутрашњих послова Небојше Стефановић „у најмању руку запослен у тој фирми."

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

Извор Србин.инфо, 14. новембар 2019.