iskra.co

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Битка за Балкан је битка за Србију

11-13 minutes

---

11.02.2020. - 10:15

 

фото: З. Шапоњић

Међу хроничарима који се још увек баве бившом Југославијом и Балканом, и на Западу и на Истоку, одомаћило се уверење да је у току нова геостратешка битка за Балкан. У стварности, то је још једна заваравајућа формулација јер у стварности је пре свега битка за Србију или тачније речено битка против Србије и српских интереса. Битка за Балкан не постоји јер, гледано из западног угла, изузев Србије све друго у балканској географији је, барем формално, освојено.

Многи хроничари су склони да верују да је та битка у „завршној фази". На политичком и нивоу специјалних операција, она је увелико у току, али ипак није извесно да је у завршној фази. Србија је у основи у прилично деликатном положају. Званично, Србија је војно неутрална земља, а често се чује да има амбицију и за политичком неутралношћу. То је, међутим, под извесном сумњом јер јавно прокламовано стратешко опредељење чланства у Европској унији (ЕУ) значи да Србија није и не може да буде политички неутрална. ЕУ је пре свега политички и економски блок. Уосталом, председница Владе Србије Ана Брнабић је изјавила да би Србија, ако би требало да бира између Русије и Е,У изабрала ЕУ. Ако је већ тако, зашто се онда та битка и води?

ОСНОВНА ПРЕДНОСТ ЗАПАДА
На Западу не крију да је реч о сузбијању – тачније елиминисању – Русије у Србији и српском корпусу, па се стиче утисак да је битка за Србију пре свега западна амбиција да понизи Москву. Каква је у том смислу реалност у свакодневном животу? У много чему битка за Балкан и Србију је апсурдна јер не само да је већина балканских земаља и формално у западном савезу, него су и сама Србија и њено друштво у великој мери позападњачени. И на политичком, и на економско-финансијском, и на медијском и на културолошком плану. У ствари, позападњачене су политичке и пословне елите. То је основна предност Запада у Србији. Или можда боље речено Америке, јер у основи, упркос европском путу и заклињању у ЕУ, политичка Србија је изнад свега под утицајем Америке.

Можда чак и највећа предност Запада лежи у дуговима, финансијама. Србија је земља дугова, и то у великој мери дугова западним банкама које представљају Међународни монетарни фонд и Светска банка. Оне одређују услове задуживања. Србија је у ситуацији да мора да подиже нове кредите како би у највећој мери отплаћивала ранија задужења, што се обично зове „дужничко ропство". Услове на финансијском тржишту још увек одређују западни механизми и свака, макар и мала промена услова задуживања, довела би до колапса финансија Србије. То је најјачи инструмент притиска Запада.

Истовремено, Србија је своје финансијско тржиште препустила страним банкама и те стране банке се појављују и као стварна власт у Србији, што је тренд који се наставља. На пример, Србија продаје већински државну Комерцијалну банку највероватније словеначкој НЛБ, страној и то државној банци, а под изговором приватизације и реструктуирања. Уз то, нејасно је са којим новцем НЛБ купује Комерцијалну банку јер је та словеначка банка пре три године била у банкроту. О каквом је послу реч јавности није познато, али и то је сигнал у чијим канџама је данашња Србија.

Истовремено, ововремена Србија се уплела и у неке контроверзне западне послове за које, утисак је, није дорасла, и за којима не постоји потреба. На пример трговина оружјем. У јавности се углавном говори о такозваној пљачки државних фабрика наоружања али се потпуно потискује проблем где је то продато оружје завршило. Поред оружја које је завршило у грађанском рату у Јемену, познато је да су и исламски терористи у Сирији делом наоружани српским оружјем. У сиријској покрајини Идлиб, где су још увек исламски ратници, примећено је много наоружања из Србије. Из тог оружја се пуца на руске и сиријске војнике, који су званично пријатељи Србије. Која би то онда могла да буде политика?

О томе која страна „српског фронта" има већи утицај у великој мери сведочи и пример односа према Ирану. Иран је једна од оних земаља које стабилно подржавају Србију. На пример, само захваљујући Ирану Исламска конференција није признала независност Косова, шти сваки пут на тој конференцији предлаже Турска. Србија је пре скоро три године укинула визе за грађане Ирана који су са три лета недељно похрлили у Србију. Али онда су визе поново уведене јер, наводно, неки се не врате у Иран. Била је предвиђена посета председника Србије Ирану за 22. новембар прошле године, али је одложена после – још увек недовољно разјашњеног – погоршања председниковог здравственог стања.

У то време је дошло до америчког убиства иранског генерала Солејманија на аеродрому у Багдаду. Медији у Србији су уместо осуде тог злочина били препуни прича како је Солејмани био у Босни током грађанског рата и, чак је и то писано, обучавао босанске исламске ратнике како да убијају Србе. Те приче су лансиране из Загреба, а онда препричаване. Све су то лажи. Солејмани у време босанског рата уопште није био толико важан и тада је био у иранском Курдистану, где је до 1998. године трајала побуна локалних Курда. Није тешко претпоставити ко је аутор тих лажи, али је изузетно важно то сведочанство колико тајне службе Запада имају уплив у медијску, и не само медијску, сцену Србије. Да ли је то заиста интерес Србије и какву ће то штету донети?

РУСИЈА, КИНА, ТУРСКА
На другој страни „српског фронта" су Русија и Кина. У ствари, без Русије и у новије време Кине, Србија не би уопште била важна. Као мала балканска земља, она своју садашњу важност управо црпe из присуства Русије и Кине. Руска и кинеска активност је мање агресивна и медијски недовољно приметна. Русија пружа највећу политичку подршку Србији у међународним институцијама, без које би Србија и Срби одавно били на „срамној" страни званичне историје. Најтипичнији пример је резолуција у Савету безбедности коју је формално предложила Велика Британија (а чији је аутор Вашингтон), којом је требало да се „озваничи" да су Срби „геноцидан народ". Резолуција није прошла јер је то спречила Русија.

Слично је и у другим међународним организацијама, а битна је и подршка инфраструктуре руске дипломатије и у повлачењу признања независности Косова. На економском плану руске инвестиције су, ако се изузме НИС, мање видљиве, али би такође требало подсетити да је у Србији веома активна и највећа руска државна банка Сбербанка. Али сам процес „битке за Србију" није само економски. Реч је, наиме, о различитим технологијама утицаја.

Запад и Американци одувек раде преко политичких лидера, личности које увлачe у сумњиве послове и корупцију, и потом их уцењују како би се остварили махом дневнополитички интереси. Русија одувек иде преко институција, помаже јачање институција друштва, чиме обезбеђује дугорочне интересе. Запад то, наравно, зна и зато на „српском фронту" покушава да уруши те институције. Кроз ту призму би требало гледати и на актуелна дешавања у Црној Гори. Српска православна црква је једна од институција српског корпуса које су блиске Русији и тако се нашла у врелу хибридног рата, који се води пре свега против Србије, а тиме и против српског народа. Као и обично, Запад, у ствари Америка, добро детектује проблем, али по правилу има погрешне процене. Тако се десило и у Црној Гори, и сада за Запад није више толико важан сам „Закон о слободи вероисповести" (који је главни инструмент хибридног рата), него тренутно спасавање режима у Подгорици. Слична „технологија" би ускоро могла да буде примењена и у Србији.

На сличан начин ради и Кина, која до сада није била заинтересована за остатак света, али време се променило. Кина на Балкану, а пре свега у Србији, има велике инвестиције и, мада још није довољно видљиво, веома је активна у очувању својих интереса. Кина од својих интереса неће одустати, јер је много инвестирала, и то не случајно него са јасним планом, и не би требало потцењивати кинески утицај ма колико био невидљив. Уз то, Србија је од Кине добила и 4,5 милијарди долара кредита.

На „српском фронту" је и Турска. Србија, Црна Гора и Македонија су широм отвориле врата турским компанијама и банкама. Србија је, наравно, најважније тржиште. Турске компаније добијају и значајне државне субвенције а политички односи су на на нивоу „пријатеља". Иако је Турска веома задужена земља која се налази у некој врсти економске кризе, Србија чак узима и кредите од турских банака. Када је реч о Турској, не би требало сметнути са ума да је она, упркос изузетној важности географског положаја и демографском потенцијалу, ипак држава клијент. Биће веома занимљив даљи развој односа са Анкаром. Наиме, Турска је 13. децембра 2019. године на листу „тражених терориста" ставила Мохамеда Дахлана, бившег високог обавештајног оперативца палестинских власти који је морао да напусти своју земљу и сада живи у Београду где је добио и српско држављанство. Другим речима, под заштитом је Београда. Он је истовремено главна веза у пословима између актуелне политичке власти Србије и Абу Дабија.

Дахлан је и један од кључних безбедносних саветника принца престолонаследника Абу Дабија Мохамеда бин Заједа ел Нахјана. Како ли ће се та важна промена одразити на „српско-турско пријатељство"? Занимливо је да је и већ поменута спорна трговина оружјем делом ишла и преко Интернешенел Голден Групе из Абу Дабија, која је у стратешком партнерству са локалном владајућом породицом. Као спорни трговац је у Србији означен Слободан Тешић, а његову сумњиву трговину је, према француским обавештајним изворима, обаваљала управо та Интернешенел Голден Група. Такође, било би занимљиво утврдити и какву улогу у свему томе око Абу Дабија има и Тони Блер, како се тврди, саветник власти у Београду.

Такве су позиције на фронту. Тренутно је Запад, тачније Америка, у офанзиви, а шта ће на крају бити тешко је рећи. Америка је у извесној предности јер већ виђеним методама скоро неприметно увлачи Србију у зачарни круг из кога ће бити тешко изаћи без велике цене. С друге стране, они који желе да помогну Србији у духу њених објективних интереса нису без шанси, али како сада ствари стоје политичка елита Србије је ближа колонизаторима. Србија ће ипак на крају некога морати да изда или разочара што ће, наравно, имати цену коју неће платити елита која је за то одговорна, него сама држава и њени грађани. Не би требало сметнути са ума да у Србији, ипак, постоје јавно мњење и његова моћ. То је кључни проблем Запада јер западна политика је и даље антисрпска. Битка за Србију се, утисак је, интензивира али још није у „завршној фази", а Србија би у међувремену морала нешто да мења.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта"

Извор Нови Стандард

standard.rs

 

novosti.rs

Jugoslavija osuđena na krah

Miodrag Mija Ilić

7-9 minutes

---

Rat protiv Jugoslavije pripreman je godinama. U novembru 1990, oba doma Kongresa SAD donela su akt kojim su ukinuti svi krediti, zajmovi i trgovinska razmena, sve karike za opstanak jedne zemlje

SARA Flaunders je istaknuta antiratna aktivistkinja. Uz Remzija Klarka, bivšeg saveznog javnog tužioca SAD, najistaknutiji je član Internacionalnog akcionog centra, osnovanog u Njujorku 1992. povodom američke invazije na Irak, koji vodi u svojstvu kodirektora. Ona zadivljuje poštenjem, hrabrošću, humanošću, doslednošću. U misiji Akcionog centra posetila je Srbiju tokom NATO agresije 1999, da bi imala lični uvid u razmere zločina, a pre i posle toga direktno je bila prisutna na mnogim žarištima sukoba izazvanih sprovođenjem neoimperijalističkih ciljeva Vašingtona i NATO-a.

Sara i njeni saborci, volonteri, neumorno rade - nastupaju u medijima, prikupljaju dokaze, istražuju, objavljuju studije i knjige, putuju po svetu, organizuju konferencije, finansirani prilozima dobronamernih i humanih ljudi. Sara je javno razotkrila zakulisne motive okupacije Kosova - pohlepu velikih korporacija da se dočepaju Trepče i ostalog rudnog bogatstva srpske pokrajine.

NjUJORK nas je u leto 2000. godine dočekao dobro poznatom žustrinom zvukova i pokreta, dinamikom kretanja ljudi i vozila između solitera koji zamračuju dan. Čedo Filipović, noseći kameru, i ja, tražili smo zgradu broj 147 u istočnoj 24. ulici na Menhetnu. Na drugom spratu sasvim neupadljive stare zgrade, u sivoj hali osrednje veličine, očigledno nekadašnjem prostoru neke davno likvidirane manufakturne proizvodnje, grupa od tridesetak ljudi marljivo je radila na pakovanju prikupljene robe, namenjene humanitarnoj pomoći ugroženim ljudima u nekom delu sveta. Među njima, zaposlena, kao i svi drugi u Internacionalnom akcionom centru, bila je i omanja žena crne kose, s naočarima, dr Sara Flaunders.

Kako sam najavio dolazak, nije bila iznenađena. Ponudila mi je stolicu u uglu hale, dok je sama sela na običnu, drvenu klupu. Znao sam iz njenih objavljenih tekstova da je istraživala noviju istoriju Balkana i da je proučila sve okolnosti razbijanja Jugoslavije. Zato se moje prvo pitanje odnosilo na dilemu, neprestano aktuelnu: da li je postojao plan ("zavera") velikih sila da se SFRJ rastoči i ukloni sa mape kao važan politički faktor u Evropi.

"RAT protiv Jugoslavije pripreman je godinama", rekla je odmah Sara Flaunders, glasom nekoga ko je sasvim ubeđen u ono što govori i za koga je to notorna činjenica. "Mi, odnosno ovaj centar, imali smo u rukama američki zakonski akt, donet u novembru 1990, dakle pre građanskog rata i pre nego što je bilo koja republika proglasila nezavisnost. Taj akt odobrila su oba doma Kongresa, a potpisao ga je predsednik Buš. Po tom zakonu bili su ukinuti svi američki krediti, zajmovi i trgovinska razmena, sve karike koje su omogućavale opstanak Jugoslavije u zajednici naroda.

"Jugoslavija je preko noći doživela ekonomski krah. U zakonu je jasno rečeno da će finansijska sredstva biti dostupna samo onim republikama koje Stejt department smatra demokratskim. To zapravo znači da su separatisti bili plaćeni da rade u interesu Vašingtona. Paralelno, uloga Vašingtona i Pentagona bila je da naoružavaju, finansiraju i podrže separatističke pokrete, pripremajući tle za formiranje novih država. Pošteno govoreći, sve je planirano i ranije, jer su MMF i Svetska banka još 1989. postavili Jugoslaviji takve uslove da je vaša zemlja upala u ogromne teškoće. Zahtevano je da se ukinu dotacije Kosovu, što je rasplamsalo već postojeće probleme."

"KOJI je krajnji cilj Sjedinjenih Američkih Država?", upitah, da zabeležim podrobnije objašnjenje.

"Sjedinjene Države nameravaju da izvrše ponovnu kolonizaciju čitavih oblasti planete, i to onih koje su već ostvarile nezavisnost. U Vašingtonu se detaljno raspravljalo i pisalo o kolonizaciji Balkana, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza, dakle otvoreno o otimanju i prisvajanju naftnih izvora u oblasti Kaspijskog mora. Danas je to plan velikih američkih korporacija, koje sarađuju s vladom, ali su istovremeno konkurencija nemačkim i većim evropskim korporacijama. Sve to podseća na stanje pre jednog veka, kada je mali broj država vladao svetom, dok su male države bile kolonije. Veoma je važno to što se Jugoslavija oduprla takvim idejama, premda je to koštalo žrtava. Od početka napada na vašu zemlju, u martu 1999, mi smo organizovali proteste.

"HILjADE ljudi demonstrirale su u Njujorku, San Francisku, Vašingtonu i stotinama drugih gradova. Povezali smo se putem interneta sa drugim grupama i organizacijama u svetu, slali smo informacije i izveštaje za štampu. Bio je to poziv na akciju, na otpor, zahtev da se obustavi nepravedan rat. Naša kampanja bila je žestoka, obaveštavali smo ljude o onome o čemu su američki mediji ćutali. Spisak naših aktivista se povećao za nekoliko hiljada ljudi. Gospodin Remzi Klark, sa snimateljkom Glorijom la Rivom, otišao je u Jugoslaviju, u Beograd, samo četiri dana posle početka bombardovanja. Ja sam im se pridružila u maju. Napravili smo na hiljade kopija video-zapisa i fotografija i razaslali ih školama, univerzitetima, crkvenim organizacijama, raznim udruženjima... Na kraju, kada je NATO počeo da ulazi na Kosovo, Remzi Klark je podigao optužnicu u kojoj je naveo 90 razloga da se NATO, predsednik Klinton i lideri Evropske unije izvedu pred lice pravde za počinjene zločine.

"OPTUŽNICA je bila osnov za niz rasprava u svetu i celoj Americi. Moralno suđenje održali su u Berlinu pravnici iz mnogih zemalja, a ovde, u Njujorku, biće održano u junu, na godišnjicu okupacije Kosova. Pokazaćemo svetu kakva su zlodela počinjena, ne samo tokom rata, već i u prvoj godini okupacije, kada je s Kosova proterano bezmalo celokupno srpsko stanovništvo, kada su razorene crkve, manastiri i drugi kulturni spomenici.

"Optužićemo i američke medije za falsifikovane izveštaje, za stvaranje pogrešne predstave o ratu na Balkanu. Jer, istoriju ne pišu samo pobednici, već i oni koji su se protivili nasilju i bezumlju, koji su se solidarisali sa postradalim narodom u Jugoslaviji."

"VI STE, dakle, u sukobu sa američkim establišmentom i medijima. Da li se suočavate s preprekama, da li ima pokušaja da budete onemogućeni? Da li vas neko uznemirava, možda vam preti?"

"Naravno. Takva je politika. Mnogi američki zakoni sadrže pretnje za one koji iskaču iz 'glavnog toka'. Na primer, naše su delegacije više puta nosile lekove u Irak, uprkos zakonu po kome možete biti osuđeni na 12 godina zatvora i milion dolara kazne, jer je to 'zločin', budući da ste pomagali zemlji s kojom su SAD u ratu. Međutim, mi upravo želimo da pokažemo građansku neposlušnost. Da izazovemo vladu. Kada bi nas sudski gonili, bila bi to mnogo veća sramota za vladu nego za nas. Zato vlada pokušava da nas ignoriše. Zakoni su smišljeni tako da zastraše one koji dopuštaju da budu zastrašeni. Postoje zatim i obaveštajne agencije, koje nam prete na razne načine."

ODBRANA MILOŠEVIĆA

KAO svedok odbrane Slobodana Miloševića pred Međunarodnim sudom za zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu, Sara Flaunders posetila je optuženog u zatvoru u Sheveningenu i objavila svoja zapažanja pod naslovom "Miloševićeva smrt - političko ubistvo" (Messin. March 2006, Source). Internacionalni akcioni centar, zahvaljujući njenim naporima i naporima Remzija Klarka, postao je nesumnjivo najznačajniji antiratni pokret na tlu SAD, koji, osim u Njujorku, ima kancelarije i u Vašingtonu, San Francisku i Bostonu.

(U petak: Mediji u Americi nisu slobodni)

 

 

rs.sputniknews.com

Црна Гора држи час демократије просвећеној Европи

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

6-7 minutes

---

Професор Цетињске богословије ђакон Душан Биговић објавио је ауторски чланак о дешавањима у Црној Гори. Он сматра да Црна Гора ових дана држи час демократије Европи: они су бесплатни и одржавају се под ведрим небом. Спутњик објављује текст у целости.

Црна Гора држи час демократије!

Да. Црна Гора, сваког четвртка и недјеље у 18 часова, држи час демократије просвећеној Европи и онима који су се демократији учили од Европе. Ако се неко запита, а хоће сигурно, одакле право том малом народу са Балкана да држи било који час Европи, одговор је јасан — демократија је рођена на Балкану. Истини за вољу, демократија није рођена у Црној Гори, али је рођена на југу Балкана, у Грчкој.

Часови су бесплатни, одржавају се под ведрим небом, а како би ико и нашао просторију за двјеста хиљада људи. Часовима присуствују и они испод седам, али и они изнад седамдесет седам година. То је по оној да се човјек учи док је жив, али да се учи и док је у утроби мајке своје.

Ако је некоме тешко схватити, мада схватљиво је само онима који вјерују да је ово дјело милости Божије, нека замисли на улицама Енглеске тридесет и два милиона људи, Њемачке четрдесет један милион, Италије тридесет милиона, исто толико и Француске, па нека послије тога замисли власт која не би прихватила ниједан захтјев толиких својих грађана или власт која би те грађане назвала лудацима, а њихов глас — риком.

По први пут у историји демократије ових простора опозиција не жели никакво зло позицији, већ жели да позиција буде боља и да не буде глува на глас Бога и народа — да национални брод тоне. Јасно је да ова побожна окупљања не желе да разумију они којима није стало до обнове и препорода заједнице, него само до наставка кризе.

Овдје није ријеч о ратовима — не дај Боже да их буде — већ о нечем много горем: о пропасти културе и цивилизације, о наступању унутарњег варварства. Познато је да културе пропадају из два разлога: или под притиском споља — од „нашествија иноплеменика", глади, епидемија и земљотреса или изнутра, али тада не од „природне оронулости", већ од противприродне, унутарњих варвара (међусобног рата). Често се комбинују унутарњи и спољњи фактори.

У атмосфери загађеној честицама насталим злоупотребом ријечи „дијалог", „економски просперитет", европске интеграције и слично, истински хришћански дијалог је апсолутна новина. Хришћански дијалог се разликује од софистичког дијалога. Софисти теже да збуне противника противурјечностима и да на било који начин побиједе, док код хришћана постоји искрена жеља да један другом помогну у трагању за истином; без тога је немогућ плодотворни дијалог.

Црква је за реформу, а не за револуцију.

За Цркву је рушење увијек — само рушење.

За Цркву народ може подједнако бити и подвижник и преступник, служити Христу и Антихристу. Човјечанство не може бити вишом вриједности и вишом светињом, јер постоји свето и грешно човјечанство, људи који се преокрећу у свиње или се преображавају у богове. И то значи да је виша вриједност изнад човјека или човјечанства и да му она даје смисао и право на постојање. Човјечанство може да буде оваплоћење виших вриједности или, исто тако, може да оваплоти и најодвратније пороке. Према томе, човјечанство, само по себи, није принцип савршенства; тај принцип мора да буде изнад њега. Нама је Христос показао како у човјеку и човјечанству могу бити оваплоћене највише вриједности: правда, слобода и љубав. Христос је за нас оваплоћење виших вриједности и божанског савршенства. Човјечанство се може вољети ради Христа, никако ради Антихриста. Вриједност човјечанства зависи од тога у шта оно вјерује и чему стреми. Већ и сама чињеница да човјечанство нечему непрестано стреми — борбом, страдањима и молитвама — доказ је да само себи није довољно и да му је потребан неки виши идеал.

Држава није само заједница, него и правна установа. Као таква, она је средство у рукама способних и слободних људи да се тим средством служе (или не служе) како одлуче. Јер свака установа, па и држава, само је средство, а не нешто сушто, постојеће. Држава је човјеково остварење његове сопствене представе о праву; она је стварност права држављанина.

Ових вечери свијетла традиција Црногорског народа, а традиција је култура, јавља се не као реклама, него као животна сила. Литијама је Црква успјела да засјени оно што је последњих година и деценија засјенило част и образ Црне Горе. Захваљујући овим побожним скуповима, међународна заједница нас све више гледа као друштво које његује изузетно високу демократску свијест, а не као друштво познато по „Коверти", немилосрдном комадању друштвене имовине, наопаким приватизацијама, корупцији, непотизму, „Државном удару" (до сада, можда, најсмјешнијем судском процесу). Природно, народ окупљен око Цркве очекује од оних који су „хотимично или нехотично", мишљу, ријечју или дјелом унизили Црну Гору и њено званије пред породицом европских народа, да барем мало буду захвални Цркви и народу, а не да свој народ називају погрдним ријечима. Но, те ситне испаде људи из власти и институција културе, који се могу десити и просвећенијим људима — засјенила је љепота литија.

Литије су засјениле „синдром трагичара", који, лупајући крилима, виче да је згранут, ужаснут и да је „спасио Рим".

Људима који су на позицији власти, а којима није стало до обнове и препорода заједнице, него само до наставка кризе, све и да су способнији за те функције, тешко је разумијети што се ових дана догађа у Црној Гори. Ови простори знају за стерилне, бездушне отпоре; један је отпор национализма без демократије, а други демократије без националног осјећања.

„Час ни вријеме неће доћи, ако ми останемо пасивни. Слијепе силе су владале, док се нијесу пробудиле разумне. Предсказивати је могуће само зло, као посљедицу пасивности и сљепила. Добро можемо само чинити. Оно што је добро и ваљано не можемо предсказивати. На то можемо само предуказивати, чинити свјесне напоре за остварење". (Н. Ф. Теодоров)

Вријеме је да склопимо уговор!

Али да склопимо уговор са савјешћу својом, која је традиционално дубоко хришћанска.

 

rs.sputniknews.com

Црна Гора држи час демократије просвећеној Европи

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

6-7 minutes

---

Професор Цетињске богословије ђакон Душан Биговић објавио је ауторски чланак о дешавањима у Црној Гори. Он сматра да Црна Гора ових дана држи час демократије Европи: они су бесплатни и одржавају се под ведрим небом. Спутњик објављује текст у целости.

Црна Гора држи час демократије!

Да. Црна Гора, сваког четвртка и недјеље у 18 часова, држи час демократије просвећеној Европи и онима који су се демократији учили од Европе. Ако се неко запита, а хоће сигурно, одакле право том малом народу са Балкана да држи било који час Европи, одговор је јасан — демократија је рођена на Балкану. Истини за вољу, демократија није рођена у Црној Гори, али је рођена на југу Балкана, у Грчкој.

Часови су бесплатни, одржавају се под ведрим небом, а како би ико и нашао просторију за двјеста хиљада људи. Часовима присуствују и они испод седам, али и они изнад седамдесет седам година. То је по оној да се човјек учи док је жив, али да се учи и док је у утроби мајке своје.

Ако је некоме тешко схватити, мада схватљиво је само онима који вјерују да је ово дјело милости Божије, нека замисли на улицама Енглеске тридесет и два милиона људи, Њемачке четрдесет један милион, Италије тридесет милиона, исто толико и Француске, па нека послије тога замисли власт која не би прихватила ниједан захтјев толиких својих грађана или власт која би те грађане назвала лудацима, а њихов глас — риком.

По први пут у историји демократије ових простора опозиција не жели никакво зло позицији, већ жели да позиција буде боља и да не буде глува на глас Бога и народа — да национални брод тоне. Јасно је да ова побожна окупљања не желе да разумију они којима није стало до обнове и препорода заједнице, него само до наставка кризе.

Овдје није ријеч о ратовима — не дај Боже да их буде — већ о нечем много горем: о пропасти културе и цивилизације, о наступању унутарњег варварства. Познато је да културе пропадају из два разлога: или под притиском споља — од „нашествија иноплеменика", глади, епидемија и земљотреса или изнутра, али тада не од „природне оронулости", већ од противприродне, унутарњих варвара (међусобног рата). Често се комбинују унутарњи и спољњи фактори.

У атмосфери загађеној честицама насталим злоупотребом ријечи „дијалог", „економски просперитет", европске интеграције и слично, истински хришћански дијалог је апсолутна новина. Хришћански дијалог се разликује од софистичког дијалога. Софисти теже да збуне противника противурјечностима и да на било који начин побиједе, док код хришћана постоји искрена жеља да један другом помогну у трагању за истином; без тога је немогућ плодотворни дијалог.

Црква је за реформу, а не за револуцију.

За Цркву је рушење увијек — само рушење.

За Цркву народ може подједнако бити и подвижник и преступник, служити Христу и Антихристу. Човјечанство не може бити вишом вриједности и вишом светињом, јер постоји свето и грешно човјечанство, људи који се преокрећу у свиње или се преображавају у богове. И то значи да је виша вриједност изнад човјека или човјечанства и да му она даје смисао и право на постојање. Човјечанство може да буде оваплоћење виших вриједности или, исто тако, може да оваплоти и најодвратније пороке. Према томе, човјечанство, само по себи, није принцип савршенства; тај принцип мора да буде изнад њега. Нама је Христос показао како у човјеку и човјечанству могу бити оваплоћене највише вриједности: правда, слобода и љубав. Христос је за нас оваплоћење виших вриједности и божанског савршенства. Човјечанство се може вољети ради Христа, никако ради Антихриста. Вриједност човјечанства зависи од тога у шта оно вјерује и чему стреми. Већ и сама чињеница да човјечанство нечему непрестано стреми — борбом, страдањима и молитвама — доказ је да само себи није довољно и да му је потребан неки виши идеал.

Држава није само заједница, него и правна установа. Као таква, она је средство у рукама способних и слободних људи да се тим средством служе (или не служе) како одлуче. Јер свака установа, па и држава, само је средство, а не нешто сушто, постојеће. Држава је човјеково остварење његове сопствене представе о праву; она је стварност права држављанина.

Ових вечери свијетла традиција Црногорског народа, а традиција је култура, јавља се не као реклама, него као животна сила. Литијама је Црква успјела да засјени оно што је последњих година и деценија засјенило част и образ Црне Горе. Захваљујући овим побожним скуповима, међународна заједница нас све више гледа као друштво које његује изузетно високу демократску свијест, а не као друштво познато по „Коверти", немилосрдном комадању друштвене имовине, наопаким приватизацијама, корупцији, непотизму, „Државном удару" (до сада, можда, најсмјешнијем судском процесу). Природно, народ окупљен око Цркве очекује од оних који су „хотимично или нехотично", мишљу, ријечју или дјелом унизили Црну Гору и њено званије пред породицом европских народа, да барем мало буду захвални Цркви и народу, а не да свој народ називају погрдним ријечима. Но, те ситне испаде људи из власти и институција културе, који се могу десити и просвећенијим људима — засјенила је љепота литија.

Литије су засјениле „синдром трагичара", који, лупајући крилима, виче да је згранут, ужаснут и да је „спасио Рим".

Људима који су на позицији власти, а којима није стало до обнове и препорода заједнице, него само до наставка кризе, све и да су способнији за те функције, тешко је разумијети што се ових дана догађа у Црној Гори. Ови простори знају за стерилне, бездушне отпоре; један је отпор национализма без демократије, а други демократије без националног осјећања.

„Час ни вријеме неће доћи, ако ми останемо пасивни. Слијепе силе су владале, док се нијесу пробудиле разумне. Предсказивати је могуће само зло, као посљедицу пасивности и сљепила. Добро можемо само чинити. Оно што је добро и ваљано не можемо предсказивати. На то можемо само предуказивати, чинити свјесне напоре за остварење". (Н. Ф. Теодоров)

Вријеме је да склопимо уговор!

Али да склопимо уговор са савјешћу својом, која је традиционално дубоко хришћанска.

 

Asanž – to tako može da se desi i nama

dw.com

Asanž – to tako može da se desi i nama | DW | 06.02.2020

Deutsche Welle (www.dw.com)

4-5 minutes

---

Specijalni izvestilac UN za ljudska prava, Švajcarac Nils Melcer, o hapšenju i psihičkom mučenju Džulijana Asanža govori kao o primeru za to kako investgativno novinarstvo nema šanse kada se zameri moćnicima.

„Zamislite prostoriju u kojoj je mrak. Odjednom, neko uperi snop reflektora na slona u tom prostoru na ratne zločince, na korupciju. Asanž je čovek sa reflektorom. Vlade su na trenutak šokirane. A onda optužbama za silovanje okreću reflektor u drugu stranu. Klasična metoda u manipulaciji javnog mnjenja. Slon je ponovo ostao u mraku, a umesto toga je sada Asanž u žiži, i mi govorimo o tome da li u ekvadorskoj ambasadi vozi skejtbord, da li hrani svoju mačku kako treba. Odjednom svi znamo da je on silovatelj, haker, špijun i narcis. A stvari koje je otkrio i ratni zločini blede u tami."

Tako je specijalni izvestilac UN za mučenje Nils Melcer u intervjuu za švajcarski dnevnik „Republik" opisao situaciju sa osnivačem platforme za uzbunjivače Vikiliks Džulijana Asanža koji trenutno trune u londonskom zatvoru Belmarš. Nakon što je objavio snimke vojnih pilota helikoptera SAD koji u Iraku pucaju na civile, te stotine hiljada tajnih dokumenata elektronskih pisama koji otkrivaju laži i korupciju političara, Asanž je u Švedskoj optužen za silovanje na osnovu iskonstruisanih priča, uz skandalozno ponašanje tamošnjeg pravosuđa koje mu nije dalo šanse da dokaže da je nevin. Švedska policija je, prema Melcerovim rečima, čak sama preradila pisanu izjavu tobože silovane devojke.

-pročitajte još: Hapšenje Asanža je opasan presedan

„Gde je lekcija Nirnberških procesa?"

Da ga ne bi uhapsila i zatvorila švedska policija, Asanž je našao utočište u ambasadi Ekvadora u Londonu, gde je proveo sedam godina. To je omogućio tadašnji predsednik Ekvadora Rafael Korea. Kada ga je na funkciji smenio Lenjin Moreno, čovek blizak Vašingtonu, nije dugo potrajalo dok britanska policija nije ušla u ambasadu i uhapsila Asanža. Sada on u zatvoru čeka ročište na kojem će biti odlučeno hoće li on biti izručen SAD.

 

Nils Melcer: Ako se investigativno novinarstvo proglasi za špijunažu i može da se goni svuda u svetu, uslediće cenzura i tiranija

Ako bude izručen, tamo ga, smatra Nils Melcer, neće čekati postupak pravne države. Čekaće ga postupak pred Sudom za nacionalnu bezbednost u Virdžiniji, iza zatvorenih vrata i na osnovu tajnih dokaza. „Niko na tom sudu nikada nije dobio oslobađajuću presudu", kaže Melcer. „Dokle god se službenici države SAD pridržavaju naređenja svojih pretpostavljenih, mogu da vode napadačke ratove i da budu vinovnici ratnih zločina i mučenja znajući da za to neće biti gonjeni. Gde je tu lekcija Nirnberških procesa?"

-pročitajte još: Nejasne misli i jasne kritike

„Sve to može i nama da se desi"

Sve je to „prljava igra u kojoj se nastoji da se jednim sudskim šou-procesom napravi primer ostalima – radi se o zastrašivanju novinara (…) poruka svima nama je: eto, to će vam se desiti ako budete kopirali model Vikiliksa". Melcer poručuje: „Ako se investigativno novinarstvo proglasi za špijunažu i može da se goni svuda u svetu, uslediće cenzura i tiranija", rekao je Melcer za švajcarski dnevnik „Republik".

Melcer navodi da je kao specijalni izvestilac za mučenje i delegat Međunarodnog komiteta Crvenog krsta već video mnogo užasa i nasilja. I da je video „kojom brzinom se mirne zemlje poput Jugoslavije ili Ruande mogu pretvoriti u pakao. U korenu takvog razvoja stvari su uvek strukture manjkave transparentnosti i nekontrolisane političke ili ekonomske moći, kombinovane sa naivnošću, nezainteresovanošću i mogućnostima da se manipuliše stanovništvom. Odjednom ono što se uvek dešava drugima – nekažnjeno mučenje, silovanje, progoni i ubijanja – može da se desi i nama ili našoj deci".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

 

iskra.co

КОВИЋ, ЂУРКОВИЋ, РАКОВИЋ: Разговори о будућности Косова – реинтеграција или разграничење

Наташа Јовановић

12-15 minutes

---

25.01.2020. - 9:54

 

фото: standard.rs, Катарина Стељић/Центар за међународну јавну политику

Учесници скупа сложили су се да не треба журити са решавањем косовског питања јер ће прилике бити знатно повољније него данас или пре 20 година

Преглед места Косова и Метохије у међународним односима – од оног које је заузимало у решавању источног питања до Првог светског рата и касније – недвосмислено говори о томе да су око парчета овог тла кроз историју велике силе водиле беспоштедну борбу. У којој мери се то променило, да ли је косовско питање још увек еминентно политичко питање великих сила иза којих се назире бојазан од Русије, колики је простор био остављен српском чиниоцу у процесу реинтеграције, те уколико би до поделе дошло, зашто се предложен атонски модел сматра погубним. О овим питањима на шестом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије" говорили су др Милош Ковић, др Миша Ђурковић и др Александар Раковић.

СУЗБИЈАЊЕ РУСКОГ ФАКТОРА
Косово и Метохија еминентно је питање међународних односа, иако се о њему ретко говори на начин који подразумeва да његово решење диктира однос светских снага. Оваква поставка крије латентну претњу да би у перспективи ово питање могло да се решава на међународној конференцији о КиМ чиме би се оно истргло из руку српског народа и предало у руке великих сила. Када су Косово и Метохија постали питање међународних односа и односа снага између великих сила?

По мишљењу историчара Милоша Ковића преломни тренутак новог ишчитавања значаја Косова и Метохије, односно Старе Србије био је Берлински конгрес 1878. Томе у прилог говоре писма која Дизраелију и Бизмарку у време одржавања конгреса стижу из Призрена и Скадра.

„Призренско писмо упутили су муслимани тражећи аутономију, а скадарско католици захтевајући независност од Османског царства. Ова питања нису инспирисале велике силе. Тек касније Дизраели пише краљици да би можда требало размислити о томе да Албанци, као народ чија је већина антируски оријентисана, постану ослонац Велике Британије на Балкану. Те његове речи звуче као нека врста пророчанства које ће доћи. У периоду од 1878. до 1912. питање ко ће владати Косовом и Метохијом – Албанци или Срби – улази у сферу интересовања великих сила. Ово је уједно и питање сукоба два национализма – српског националног покрета, који је утемељен у вековима пре модерне егзистенције, и албанског покрета, који је у стварању и у којем тек у наредним деценијама долази до изражаја пресудан утицај спољног фактора. Од утицаја спољног фактора, пре свих Хабзбуршке монархије, није изузет ни српски национални покрет, посебно у време Вука и Доситеја, када долази до идентитетског инжењеринга међу Србима како би се одвојили од Руса и приближили средњоевропском културном хрватском кругу, и с друге стране утицаја Русије који је верски, културни и политички. Но ни тада, 1878, па све до 1912. не говоримо о косовском питању већ питању Старе Србије и Македоније које је и те како међународно."

Подсећајући на чињеницу да су велике силе биле укључене у националне покрете балканских народа од њихових почетака, Ковић истиче да се у њима тешко може раздвојити унутрашња динамика, заснована на предањима, традицији, друштвеним кретањима, од спољног фактора који по правилу покушава да балканске националисте искористи за своје циљеве.

„Иза албанског национализма у настанку уочљив је утицај Британије. На почетку стварања Призренске лиге видимо да су неки британски конзули прилично активни, али ту је кључна Турска, која користи албанску лигу како би се супротставила Србима у српској и црногорској држави. Утицај Аустроугарске на католичке Албанце је дугорочан, а у првој половини 19. века уочљиве су и везе које се успостављају између Хрвата и католика Албанаца на северу. О томе сведоче путописи, контакти, нарочито активности фрањеваца. Стварање албанске нације било је незамисливо без Хабзбуршке монархије, односно Рима и Ватикана. Управо је Аустроугарска кључни фактор у интернационализацији питања Метохије и Косова негде од 1896. када она поставља питање стварања албанске државе. Интересантно да је и гроф Николај Игњатијев, руски амбасадор у Цариграду, творац Санстефанске Бугарске, у време велике источне кризе рачунао на Албанце више него на Грке, у успостављању једне врсте осовине балканских народа која би била ослоњена на Русију и која би у једном тренутку могла да сруши турску власт."

КАДА СЕ АЛБАНИЈА ДЕЛИЛА
Питање које 1912. долази на дневни ред српске спољне политике, али и политике великих сила је – албанско питање. Након царинског рата у Београду су, истиче Милош Ковић, процењивали да би излазак на море био кључно значајан у борби Србије за одбрану економске и политичке независности. На краља Николу се, после Бомбашке афере и његових разрачунавања са „агентима Београда", више није могло рачунати. Зато је један од најпресуднијих ратних циљева Србије 1912. био излазак на море у северној Албанији.

„Српске елите показују спремност да интегришу нове масе албанског становништва. То је нешто што је тешко разумљиво из наше перспективе. Питање поделе Албаније је замало могло да изазове Први светски рат и то су биле најопасније кризе пре 1914."

СРПСКИ КОМОНВЕЛТ
Ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се онда данас од стране Запада решење албанског питања узима као основа за трајно решење проблема Западног Балкана, те у којој мери идеја о разграничењу јесте пут ка његовој реализацији?

Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, сматра да идеја о разграничењу, изузев код једног дела енглеске елите која истрајава на томе да се на било који начин Цвијићева врата предају Албанцима, готово не постоји. Једина легитимна, морална, међународноправно оправдана и по његовом мишљењу реална позиција Србије је да по слову Резолуције 1244 тражи пуну реинтеграцију простора Косова и Метохије са свим његовим грађанима.

„Оно што ми дуго радимо, покушавамо да формулишемо јесте идеја да Србија направи модерну националну државу. По мом дубоком убеђењу нама то никада неће дозволити. Покојни Добрица Ћосић је маштао о томе, да се разграничимо, разменимо становништво, заокружимо територију и да коначно можемо да знамо где је и шта је наше. Одговорно тврдим, то нама никада неће дозволити – не само наши западни пријатељи него и друге империје које делују на овим просторима. Зато би требало размишљати у категорији српског комонвелта. За разлику од националне државе која је прецизно дефинисана, комонвелт је нешто што флуктуира – има границе које су мање-више отворене и има оно што је битно а то је идентитет који се развија на неколико нивоа. У том смислу део српског корпуса на неки начин данас чине и Власи, делови Македонаца или муслимана који су свесни свог словенског порекла, чак и корпус везан за Хрвате. Прича се враћа на тезу Балкан балканским народима. Београд је и даље магнет за највећи део омладине на Балкану. Ово је правац за размишљање како ми можемо да користимо наше потенцијале и нашим комшијама понудимо модел где би они видели себе укључене у ту ширу заједницу. Јер борба за то где су нам границе и како живимо са људима око нас остаје једна од кључних детерминанти у будућности."

Стварање комонвелта без јасно исцртаних граница, а који би подразумевао суживот с другим народима, историчар Александар Раковић сматра илузорним јер Срби већ имају слично искуство које не говори у прилог томе да је рекапитулација идеје Балкан балканским народима могућа.

„Показало се да колико год да су Србија и српски народ пружали руку другима, да је та рука уједана. То је очигледно у Црној Гори данас. Исти случај је у Хрватској, па и с Албанцима. Када је реч о Косову и Метохији, верујем да реинтеграција не може да се догоди мирним путем, посебно не у догледној, али ни у оној даљој будућности. Али свака земља има могућност да изврши реинтеграцију на легитиман начин па и ослобађањем своје територије која је окупирана. С тим у вези Република Србија има право да у неком периоду, када се за то укажу међународне околности, поврати на сваки начин суверенитет на Косову и Метохији, а ако је то потребно и војном, пошто је то унутрашње питање, па и полицијском силом…"

ИСХИТРЕНЕ СИМЕТРИЈЕ
Поред Хиландара крајем 15. века српски манастири на Светој Гори били су и Дохијар, Григоријат, Свети Павле и Дионисијат. Пошто су, подсећа Александар Раковић, временом ова четири манастира остала без присуства српских монаха, њих су преузели грчки калуђери.

„Не треба исхитреним симетријама са светогорским решењем давати аргументе албанским сепаратистима да би у случају нових ломова могли да преузму српске цркве и манастире на Косову и Метохији а при томе се позову на 'светогорски модел'. Они би то једва дочекали. Посебно када је реч о римокатоличкој јерархији на Косову и Метохији, која делује са екстремних албанских позиција, а већ је много пута давала до знања како жели да преузме српске средњовековне светиње."

ЗАМКА СВЕТОГОРСКОГ МОДЕЛА
Када је пак реч о разграничењу, Раковић истиче да је порука била вербална и да ми о њој готово ништа не знамо, нити постоји документ који би објаснио на који начин би „две стране" требало да се разграниче на Косову и Метохији.

„Ми нисмо видели тај предлог. О том питању покренут је унутрашњи дијалог и гласови, 95 од 99, били су да треба сачекати бољи тренутак. Ако се добро сећам, идеју физичког разграничења српске и албанске заједнице изнео је министар Ивица Дачић, а затим и предложио решавање положаја српских монашких заједница на Косову и Метохији 'према светогорском моделу'. Он није јасно прецизирао да ли монашке заједнице треба организовати 'према светогорском моделу' у односу на Републику Србију или у односу на администрацију албанских сепаратиста на Косову и Метохији или у односу и на једне и на друге."

Већ је из те нејасноће уочљиво колико је компликовано решити поменуто питање „према светогорском моделу". Раковић истиче да је Света Гора територијална аутономија у оквиру Грчке, под канонском надлежношћу васељенског патријарха у Цариграду. „Светогорски калуђери чином монашења постају грчки држављани. За улазак на Свету Гору је потребна виза. Света Гора има своју управу – Протат – а за комуникацију са њом је надлежан министар спољних послова Грчке. За безбедност Свете Горе надлежно је Министарство унутрашњих послова Грчке. Света Гора се у целости налази у окружењу православног становништва."

Када је реч о предлогу министра Дачића да се положај српских цркава и манастира реши према моделу аутономије Свете Горе, управо је очигледно да се ништа из светогорског модела не може применити на српске светиње на Косову и Метохији.

„Није могуће остварити територијалну аутономију за српске цркве и манастире јер међусобно нису груписани, чак нису ни близу, и између њих не постоји физичка комуникација осим уобичајене мреже путева која пресеца простор насељен махом Албанцима муслиманске вероисповести. Дакле, није могуће територијалном аутономијом повезати Богородицу Љевишку у Призрену, Грачаницу, Високе Дечане и Пећку патријаршију нити остале цркве и манастире. Нити је могуће механички конструисати такву територијалну аутономију на читавом простору Косова и Метохије будући да ни Српска православна црква није простор јужне српске покрајине учинила јединственом епархијом у садашњим административним границама. Наиме, Епархија рашко-призренска поред простора Косова и Метохије заузима и јужне делове Старе Рашке, а српски патријарх у Београду, као архиепископ пећки, има право ставропигије над манастиром Пећка патријаршија и манастиром Будисавци. Даље, од 2013. упражњено је место викарног епископа хвостанског, а од 2014. упражњено је и место викарног епископа липљанског који обојица владичанске дужности могу обављати на Косову и Метохији. Поред тога, митрополит црногорско-приморски у титули носи и звање егзарха, односно чувара Пећког трона иако данас нема надлежност над деловима Метохије како је било некада."

Раковић закључује да не треба журити са решењем косовско-метохијског питања у целини. Прилике, сложили су се учесници скупа, биће повољније него што су данас, а знатно повољније него пре двадесетак година.

Извор Печат

standard.rs

 

Milo je samo izvođač radova, zapadni srbomrsci su osmislili udar na srpsku crkvu

novosti.rs

Biltova fatva: Milo je samo izvođač radova, zapadni srbomrsci su osmislili udar na srpsku crkvu

Pečat

9-12 minutes

---

| 28. januar 2020. 14:15 | Komentara: 0

Kako su vezu između američkog generala Kertisa Skaparotija i crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti razotkrili Karl Bilt i njegov Evropski savet za spoljne odnose

Sećate li se, a kako možete da ga se ne setite ako iole pažljivo promatrate sve ovo što nam se događa, američkog generala Kertisa Skaparotija i njegovog – bio je tada vrhovni saveznički (NATO) zapovednik Evrope i komandant Evropske komande Sjedinjenih Američkih Država – svedočenja pred Odborom za oružane snage američkog Senata 8. marta 2018. godine.

Za svaki slučaj, da podsetimo šta je general tada rekao o nepoželjnom rastu nepoželjnog ruskog uticaja u Evropi, i kako je s tim u vezi naročito apostrofirao Zapadni Balkan, zahtevajući zbog toga pojačano američko angažovanje na ovom našem prostoru. „Pre svega Srbija", odgovorio je Skaparoti na pitanje koja ga među zapadnobalkanskim državama naročito brine, a onda izgovorio ono što teorije zavere protiv srpskog naroda razotkriva kao njihovu stvarnu zaveru protiv nas, koju je uz to i jasno obrazložio: „Srbija kao država, ali i srpski narod na Balkanu. Postoje, očigledno, istorijske veze i osećaj pripadnosti, a zbog toga i pogodno tlo za ruski uticaj, i oni to koriste u smislu dezinformacija, uticaja na taj narod, ali i u smislu kvarenja (američkih planova) u odnosu na Kosovo i u tripartitnom Predsedništvu Bosne i Hercegovine. I taj uticaj u poslednjih godinu i po dana, koliko sam na ovoj poziciji, raste."

MOĆ PERSPEKTIVE I eto ga. General Kertis Skaparoti u međuvremenu je penzionisan, ali nije i ideja koju je on izneo. Problem vlasnika naše evroatlantske budućnosti, koju nam priželjkuju uz svu podrazumevajuću predanost njihovom a ne našem interesu, zaista i jeste čitav srpski narod na Balkanu. I upravo u tome, u tih nekoliko neoprezno izgovorenih reči koje su spomenutu teoriju (zavere) ogolile kao našu surovu realnost, i leži ključ za razumevanje razloga, i uticaja, koji stoje iza, inače, autodestruktivnog poteza vlasti Mila Đukanovića u vidu donošenja Zakona o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica. Autodestruktivnog zato što mu je uspelo ono što svakako nije želeo, da probudi sav taj problematični srpski narod i time natera i zvaničnu Srbiju da učini ono što nije imala snage (ili smelosti) da učini pre nego što je taj zakon donet.

No nije to sada tema, premda ćemo se i ovom pitanju vratiti kasnije, tema je naum koji stoji iza čitave ove blasfemične operacije pokušaja amputacije Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore. Taj naum, ako već nije postao očigledan posle onih reči generala Skaparotija, sasvim jasan postaje zahvaljujući – blagodarimo – Evropskom savetu za spoljne odnose (European Council on Foreign Relatins – ECFR) i njegovoj publikaciji „Moć perspektive: Zašto je članstvo u EU i dalje važno na Zapadnom Balkanu".

Ovaj dokument, objavljen na naš Božić 7. januara, njima je to običan radni dan, posvećen je dokazivanju da perspektiva učlanjenja u Evropsku uniju – jednog lepog dana a možda i pre, dakle reč je samo o mogućnosti priključenja, a ne i zagovaranju našeg stvarnog članstva u EU – ima magičnu moć nad Zapadnobalkancima utoliko što ih prisiljava da, u ime te perspektive, razreše međusobne probleme, inače plemenit i hvale vredan cilj, ali ne na bilo koji način već samo na onaj način koji odgovara interesima, sve vreme je reč o interesima a ne o plemenitim ciljevima, moćnih centara koji stoje iza ovog Evropskog saveta. Što je, naravno, mnogo manje vredno bilo kakve pohvale.

„Dobrosusedski odnosi", napominje se u uvodu ove publikacije, „postali su deo uslova Evropske unije još kada je otpočelo njeno proširenje na Centralnu i Istočnu Evropu. Ali rešavanje bilateralnih nesporazuma na Zapadnom Balkanu odnedavno je postalo eksplicitan i veoma naglašen preduslov za dalje proširenje (EU). Primera radi, Evropska komisija nedavno je sasvim jasno navela: 'EU ne može i neće da uvozi bilateralne nesuglasice i nestabilnost koju one mogu da donesu sa sobom.'"

Ovaj izveštaj, objašnjava se dalje, donosi „mapu nerešenih bilateralnih problema država Zapadnog Balkana i nudi preporuke evropskim donosiocima odluka". A među svim tim nerešenim problemima – od Kosova i Metohije, preko ratifikacije granica od Vardara pa do Triglava, do pitanja Severne Makedonije i Grčke – kako je ukazano, „Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i u Crnoj Gori mogla bi da se pokaže kao potencijalna goruća tačka".

SRBIJA I CRNA GORA Kako je SPC već postala goruća tačka na Kosovu i Metohiji videli smo prilikom pogroma 17. marta 2004. godine, no sada nam je naročito interesantan njen položaj u NATO članici Crnoj Gori.

Odnose dve države, kako se navodi, opterećuju crnogorsko „priznanje državnosti Kosova", odbijanje Crne Gore da svojim državljanima omogući istovremeno posedovanje srpskog državljanstva, i – obratite pažnju – „delovanje Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori". Ovo stoga što „vlasti Crne Gore brinu", Njegoš i kralj Nikola mora da se prevrću u grobu, „zbog uloge koju SPC ima u Crnoj Gori".

Citiramo izveštaj ECFR-a, suzdržavajući se od komentara sve dok budemo imali snage za to: „U poslednje vreme, tenzije su narasle pošto je vlada usvojila novi zakon o religioznoj slobodi koji bi vlasništvo nad većinom crkvene imovine u zemlji efektivno preneo na crnogorsku državu… Shodno novom zakonu, usvojenom krajem 2019, svaka crkva, uključujući SPC, moći će da zadrži vlasništvo samo ako može da proizvede dokaze o vlasništvu pre 1918… Srpski mediji optužuju crnogorsku vladu da pokušava da opljačka SPC, dok je patrijarh SPC Irinej pripretio crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću anatemom. Srpska vlada, takođe, pripretila je Crnoj Gori pogoršanjem diplomatskih odnosa. Nasuprot tome, Venecijanska komisija Saveta Evrope pozdravila je nacrt zakona jer on 'donosi važne pozitivne promene postojećoj, zastareloj legislativi'."

No suštinski prigovor ulozi koju SPC ima u Crnoj Gori tek sledi, i iz njega se vidi da ova pravnička akrobatika Venecijanske komisije – uostalom, sećamo se kako se Kanjoš Macedonović proveo u Mlecima – predstavlja samo prozirnu masku kojom se nevešto prikrivaju njihovi pokvareni ciljevi: „Iako je odvojena Crnogorska pravoslavna crkva osnovana 1993, većina pravoslavnih crnogorskih vernika pohađa SPC, koja ima veliki uticaj na javno mnjenje. Mnogi sveštenici SPC, među njima i mitropolit, iskazuju snažne nacionalističke i društveno konzervativne poglede, uključujući poricanje srpskih ratnih zločina u jugoslovenskim konfliktima. Oni su glasno protiv LGBT prava i ravnopravnosti polova; negiraju postojanje crnogorskog nacionalnog identiteta; NATO nazivaju Četvrtim rajhom…"

Kertis Skaparoti

 

Iz svega toga sledi i krunska optužba, koja nas vraća na one otrežnjujuće reči generala Skaparotija: „SPC je takođe blisko povezana s Rusijom, te se često smatra zastupnikom ruskih interesa… Sve u svemu, SPC je politički neprijateljski nastrojena prema crnogorskoj državi i njenoj zapadnoj orijentaciji, zbog čega je Vlada Crne Gore i vidi kao bezbednosnu pretnju."

A novi zakon će, optimistički predviđa ECFR i usput obelodanjuje namere njegovih inspiratora, „vlastima omogućiti veći nadzor i kontrolu nad njom (Srpskom pravoslavnom crkvom)". Te se stoga, u zaključku izveštaja, iznosi i preporuka: „U ovom kontekstu, važno je da EU i njene države članice uzmu u obzir probleme s kojima se suočava Vlada Crne Gore."

Ova pak preporuka možda i ne bi zavređivala ovoliku pažnju da i te kakvu pažnju, zbog značaja svojih članova, već ne zavređuje sam ECFR. A tu je okupljen sam krem, ako je to krem, te evroatlantističke elite. Na čelu mu je Karl Bilt, nekadašnji švedski premijer i šef diplomatije, a društvo mu u ECFR-u prave i bivši genseci NATO-a Havijer Solana i Jap de Hop Shefer, te Joška Fišer, Dejvid Miliband, Marti Ahtisari, Bernar Kušner, Zigmar Gabrijel, Džordž i njegov sin Aleksandar Soroš, među donatorima organizacije osim njihovog Fonda za otvoreno društvo je i Atlantski savet iz Vašingtona…

HIBRIDNI RAT Imajući, elem, sve ovo u vidu, potpuno je očevidno i ko je, i zbog čega, doneo sporni zakon u Crnoj Gori. Milo Đukanović je u svemu tome, iako ga to naravno nimalo ne abolira, samo izvođač radova na terenu. A reč je, da ne dužimo, o nastavku borbe protiv, Skaparotijevim rečima, srpskog naroda na Balkanu, u kojoj su se uostalom uvaženi pripadnici ECFR-a već dobrano istakli, pa je u ovom slučaju njihove fatve izrečene našoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori iznenađujuće samo to što nije doneta i ranije.

I ta njihova borba protiv nas neće stati donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, već treba očekivati da on bude i primenjen; da treba da ostane samo mrtvo slovo na papiru, najzad, ne bi ga ni donosili.

A da treba očekivati i reakciju na ustanak srpskog naroda litijama, izazvan usvajanjem ovog NATO zakona, govori i prošlonedeljna sednica Vojnog komiteta NATO-a, održana u Briselu, posle koje je njen predsedavajući, britanski maršal Stjuart Pič izjavio da se NATO „direktno suočava sa pokušajima Rusije da izvede hibridne napade, zbog čega je odlučeno da NATO u Crnu Goru uputi tim za borbu protiv hibridnih pretnji": „NATO kontrahibridni tim za podršku raspoređen je u našu zemlju saveznicu Crnu Goru, sa ciljem da pomogne u jačanju sposobnosti zemlje i odvraćanju hibridnih izazova."

Kako to misle da urade, tek ostaje da se vidi. Ali unapred je jasno da će Srbija na to morati da uzvrati mudro koliko i odlučno, a pre svega odlučno. Ako ni zbog čega drugog, a onda zato što srpski narod na Balkanu vrlo dobro oseća da drugačijeg izbora zapravo i nema.

Autor: Nikola Vrzić -Pečat