politika.rs

Како веровати Америци

Душан Зупан

4-5 minutes

---

Ових дана сазнајемо да Вашингтон (можда с Бриселом) спрема „план" за „коначно решење" косовскометохијског проблема. Нешто поправљена верзија Ахтисаријевог плана, како изгледа. Шаргарепа треба да буде гаранција за улазак Србије у Европску унију. О штапу се још не говори. Рано је.

На страну то што, сам по себи, тај наградни улазак у ЕУ, уз још неке евентуалне шећерлеме, никако не може бити компензација за одрицање Србије од значајног дела територије, од њеног народа на тој територији и светиња које су део њене живе историје. Поставља се, међутим, много значајније питање: Како да се Америци уопште верује да ће било шта испоштовати, чак и ако се пронађе заједнички језик у ћорсокаку у који нас је довела војна агресија?

Америчку владу, наиме, прати дуга, вековна историја непоштовања и свечаних јавних обећања и разних потписаних и важећих уговора свих врста. Да не идемо толико далеко у историју па да набрајамо колико пута су прекршени „лула мира" и уговори са староседеоцима америчког континента Индијанцима, с јужним суседима Мексиканцима и с другима који су имали тај усуд да се испрече америчким интересима у ближој и даљој околини.

Многи су још живи сведоци понашања САД после пада Берлинског зида, односно преваре (данас се то јасно види) совјетско-руског руководства. За оне који су млађи, свежи су још примери последњих година с америчким „ничим неизазваним" одустајањем од низа америчко-совјетских уговора о разоружању, или повлачењем из нуклеарног споразума с Ираном, или недавним почетком повлачења из Париског споразума УН о климатским променама.

Ближе нашем региону, сведоци смо колико америчко слободно тумачење Дејтонског споразума изазива не само локалне политичке турбуленције већ прети да изазове озбиљну нестабилност ширу од саме Босне и Херцеговине.

Да идемо још уже: Резолуција СБ 1244 о Косову и Метохији била би одавно укинута да није подршке Русије и Кине и упорне борбе наших дипломата. Шта је било с одредбама Кумановског споразума, као што је она да се хиљаду наших полицајаца врати на Косово и Метохију? Колико је српских живота изгубљено због непоштовања те одредбе, рецимо? А све је то уредно потписано и оверено од стране Американаца или оних представника који су под њиховом контролом.

Простор не дозвољава да се бавимо неиспуњеним јавним и тајним обећањима Холбрука и других представника америчке владе, а поготову не Хашким трибуналом, као јединственим случајем карикирања међународног права. Ипак, ваља имати у виду бар још Бриселски споразум, где је Заједница српских општина до данас остала мртво слово на папиру, док су све обавезе Србије – испуњене.

И како сада, имајући у виду партнере с друге стране стола, разговарати и преговарати о некаквом могућем решењу проблема Косова и Метохије (Албанци су се јасно изјаснили да Американци говоре за њих, а што се Европљана тиче, јасно је да су и они под пресудним утицајем Вашингтона)? Ко је тај ко може да поверује да ће америчка страна овог пута поштовати било шта што је обећала и потписала?

С друге стране, здрав разум каже да ваља преговарати и да су разговори бољи него било каква сила и страдање. Зато, било каква понуда да је на дневном реду, наши преговарачи би требало, пре свега, да инсистирају на претходном испуњавању онога што је било обећано, потписано, а није испуњено. Конкретно, да би показале добру вољу и поштене намере у случају да неки нови споразум може бити постигнут, обе стране би требало да испуне оно што досад нису. То значи, рецимо, да се хиљаду наших полицајаца ипак врати на Косово и Метохију, односно да се оснује Заједница српских општина, да не говоримо још и о поштовању Резолуције СБ 1244.

Успостављање поверења је врло важан елемент свуда где се склапа било какав посао. Само партнери у доброј вери могу склопити успешне и дугорочне споразуме. Ако то буду полазне тачке неке нове мировне иницијативе, можда се и може наћи решење за наизглед нерешив косовски Гордијев чвор. Мач који би га евентуално пресекао већ се показао неуспешним.

Дугогодишњи новинар и дипломата

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

novosti.rs

Dr Konstantin Nikiforov: Narod u litije izveo Milo, a ne Moskva i Beograd, Đukanović je potcenio ugled i uticaj SPC

Branko VLAHOVIĆ

9-11 minutes

---

| 15. mart 2020. 09:00 | Komentara: 0

Direktor Instituta za izučavanje slovenskih naroda Ruske akademije nauka: Vulkan nezadovoljstva proključao zbog samovolje i zloupotreba režima

OD STALNOG DOPISNIKA MOSKVA

CRNOGORSKI večiti lider Milo Đukanović i njegovi najbliži saradnici potcenili su ugled i uticaj Srpske pravoslavne crkve, koja ima snažne i duboke korene u tradiciji, kulturi i svesti građana Crne Gore. Za to što veliki broj ljudi učestvuje u litijama razloge treba tražiti ne samo u poštovanju tradicije i pravoslavne vere, nego i u nezadovoljstvu naroda. Uzalud Đukanović i njegove vlasti traže uzroke na strani, jer je proključao vulkan nezadovoljstva građana, koji su pokazali da nije odumrlo čojstvo i da ne žele da se Crkvi otima imovina. Imam mnogo prijatelja Crnogoraca i dobro znam da su to čestiti ljudi, koji su stali uz svoju Crkvu u ovom delikatnom trenutku za Crnu Goru.

Ovako, u intervjuu za "Novosti", najugledniji ekspert za Balkan dr Konstantin Nikiforov, direktor Instituta za izučavanje slovenskih naroda Ruske akademije nauka, komentariše aktuelna dešavanja u Crnoj Gori. Na pitanje kako ocenjuje Đukanovićeve tvrdnje da su litije i masovan izlazak građana na ulice potpomognuti u Beogradu i Moskvi, profesor Nikiforov kaže da su optužbe iz Podgorice smešne i da oni dobro znaju da je Crnogorcima prekipelo zbog samovolje i zloupotreba koje čine Milo i njegov klan:

- U Crnoj Gori se stiglo do crvene linije, i sada je opasno da ne dođe do direktnog sukoba učesnika litija i suprotnog tabora. Bilo bi tragično da udari brat na brata i da dođe do krvoprolića. Razumem zašto Milo tvrdi da su u sadašnja događanja u Crnoj Gori uključene Rusija i Srbija. On to govori da bi na svoju stranu pridobio Zapad. Najviši ruski političari ne komentarišu situaciju u Crnoj Gori, da Milo ne bi mogao da kaže da ga neko sa strane svađa sa narodom. Dobro je što predsednik Vučić nije otišao u Crnu Goru, da u Podgorici ne bi mogli da tvrde kako litijama diriguju vlasti u Beogradu.

* Očigledno je da su vlasti u Crnoj Gori iznenađene samodisciplinom građana koji su se odazvali pozivu mitropolita Amfilohija da dođu na litije.

- I sam sam fasciniran time kako su se građani dobro organizovali. Osim starijih, mnogo je mladih, kao i roditelja i dece koji su došli da podrže svoju Crkvu.

* Da li ste očekivali ovakav razvoj situacije u Crnoj Gori?

- Nisam mogao da pretpostavim da će baš toliko ljudi izaći na ulice. Impozantne i predivne slike gledamo iz gradova Crne Gore. Uveren sam da je i Milo Đukanović smatrao da će biti malo galame i da će se potom sve stišati. Ali pokazalo se da kod Crnogoraca SPC ima mnogo veći značaj nego što su mislili političari. Oni koji su forsirali samozvanca Dedeića ispali su smešni.

* Deo balkanskih lidera pokrenuo je inicijativu o "malom šengenu", kao vid pripreme za jedinstveno funkcionisanje u EU. Šta vi mislite o tome?

- Priča o "malom šengenu" je mala bajka. Rukovodstvo u Albaniji igra svoju igru i sve otvorenije i upornije podržava samostalnost Kosova.

 

* Kako vi vidite rasplet situacije na Kosovu?

- Nesporno je da je Srbiji i predsedniku Vučiću danas glavni problem Kosovo. Biću iskren, nisam do kraja shvatio na koji način Vučić želi da dođe do kompromisa oko teritorije sa Albancima. Bio sam davno za podelu Kosova, kada je u Srbiji bilo svetogrđe da se o tome govori. Da je to tada učinjeno, podela bi bila mnogo pravičnija, pa i povoljnija za Srbe. Pozicija u kojoj se nalazi predsednik Vučić nije nimalo laka, ali to ne znači da on treba da žuri. Ako narod smatra da treba sačekati i odložiti donošenje konačne odluke, onda tako treba i uraditi. Uostalom, na Zapadu postaju sve više svesni činjenice da je opasno doneti odluku u kojoj se ne bi uvažavali i srpski interesi. Srbija danas nema snage da vrati Kosovo. Zbog toga sam pristalica "zamrzavanja problema". Priče o tome kako bi Srbija mogla da dobije neke ustupke ako prizna Kosovo, mamac su za prevaru. Čak i ako joj u Vašingtonu obećaju da će je "pogurati" da što pre uđe u EU, to ne znači da će ona uskoro biti primljena. Barem su se Srbi naslušali raznih obećanja u poslednjih tridesetak godina.

* Šta mislite o pričama da bi Srbiji, kao ustupak, trebalo da se ponudi izlazak na more?

- Naravno da je to budalaština. Pa ko ozbiljan može da veruje u to da bi Albanija bila spremna da da deo svog mora ukoliko bi Beograd pristao da prizna Kosovo?! Za Srbiju bi bilo najbolje rešenje da i dalje ostane neutralna i da ne ulazi ni u jedan vojni savez. Oni kojima se žuri u EU moraju da analiziraju šta su od ulaska dobili vaši susedi. Priče o tome kako će ulaskom u EU poteći reka investicija su nerealne.

 

* Šta mislite o najavljenim suđenjima Albancima koji su učestvovali u ratnim zločinima nad Srbima na Kosovu?

- Teško se može dogoditi da sud bude objektivan i osudi Albance koji su počinili zločine. Da su to hteli, mogli su ih već osuditi u Hagu. Albanska zajednica na Kosovu i Metohiji i dalje živi po starim običajima. Samo treba analizirati to koliko je ljudi koji su trebali da svedoče u Hagu pobijeno. Čak i oni kod kojih se probudila savest, u strahu od odmazde nisu spremni da svedoče. Bojim se da bi suđenje Albancima moglo biti najobičnija farsa.

* Kako komentarišete "povampirenje" priča u Poljskoj o tome kako ih ruska Crvena armija nije oslobodila već okupirala?

- Protiv revizije istorije i falsifikata najbolje je boriti se tako što će se potpuno otvoriti arhive iz tog perioda. U vreme dok sam radio u Kremlju, u predsedničkom timu, znam da je Boris Jeljcin otvorio arhive. Nažalost, kasnije je deo građe opet bio pod embargom. Podržavam ideju predsednika Putina da se predstave javnosti svi dokumenti o Drugom svetskom ratu, jer će se tako omogućiti istoričarima da pišu pravu istinu, ma koliko se ona nekome ne dopadala. Naravno da će biti uvek i onih kojima nije stalo do istine, pa i kad budu imali pred sobom dokumente, pisaće laži.

* Ruski političari i istoričari sada izvlače dokumenta iz kojih se vidi da su poljski lideri šurovali sa Hitlerom. Zašto ti dokumenti nisu objavljeni ranije?

- Pitanje je opravdano. Ali mora se znati da u sovjetsko vreme takve dokumente nisu hteli da publikuju da ne bi narušili savezničke i prijateljske odnose sa Poljacima. Ćutalo se o tom delu istorije, mada su i tada postojala dokumenta o svim bolnim momentima u odnosima Poljaka i SSSR, i pre i u vreme Drugog svetskog rata. Zašto su kasnije ti arhivski materijali ponovo zatvoreni, stvarno ne razumem.

* Šta bi bilo dobro da Srbi učine da se ne zaborave važni događaji i da se ne dopusti falsifikovanje istorije?

- Mislim da bi bilo korisno da Srbija organizuje svoj arhiv koji bi prikupljao građu o agresiji NATO i žrtvama koje je imala. To treba učiniti sada, dok su još živi svedoci tih događaja. Ako se to ne uradi, jednog dana će medijski jače i uticajnije zemlje koje su napale Srbiju širiti "svoju istinu".Mislim i da Srbi moraju da sačuvaju svu dokumentaciju o Haškom tribunalu. Moram priznati da sam i ja, koji sam često dolazio u Jugoslaviju i čak prisustvovao pregovorima sa Slobodanom Miloševićem, mnogo toga saznao iz njegovih kazivanja na suđenju u Hagu. Ne bi začudilo da jednog dana u Hagu ti dokumenti nestanu, pogotovo oni u kojima su Milošević i neki drugi optuženi dokazivali apsurdnost optužnica. Prema mom mišljenju, bilo bi dobro da se sačuva i dokumentacija o Dejtonskom sporazumu.

* U Dumi je nedavno postignut dogovor o tome da se osnuje zajednički institut sa Srbijom za čuvanjem istine o Drugom svetskom ratu.

- Kad je reč o Srbiji i Balkanu, izuzetno cenim vaše istoričare, koji su mnogo pisali i o Drugom svetskom ratu. I dosadašnji instituti u Beogradu su dobro radili. Suština odnosa naših naroda se odlično zna i nju niko ne može promeniti. Tim periodom su se bavili ozbiljni srpski istoričari, i sve što je važno opisano je. Zato i ne vidim razlog da se otvara novi institut. Ruski i srpski istoričari odlično sarađuju, organizujemo konferencije, objavljujemo značajne knjige... I ako političari hoće da podrže objavljivanje istine, najbolje je da finansijski pomognu rad postojećih instituta i objavljivanje knjiga.

* Odlično sarađujete sa srpskim istoričarima. Kakva je saradnja sa kolegama iz bivših jugoslovenskih republika?

- U našem institutu je došlo do podmlađivanja zaposlenih saradnika. Imamo ljude koji su se specijalizovali za izučavanje novije istorije Hrvatske, Slovenije, Makedonije i BiH. Već sam i ranije govorio u jednom od intervjua za vaš list da smo mi otvoreni za saradnju sa svima. Ipak, u BiH u Sarajevu nisu baš spremni da sarađuju sa nama jer smatraju da smo mi prosrpski orijentisani. Ali zato sa Republikom Srpskom dobro sarađujemo. Možda u Sarajevu takođe shvate da od saradnje istoričara i otvaranja arhiva može samo da dobije istoriografija i da se tako dolazi da prave istine.

PRAZNE PRETNjE DODIKU

* Iz Sarajeva prete srpskom lideru Miloradu Dodiku

hapšenjem. Da li bi se to moglo desiti, uz pomoć Zapada?

- Pretnji će biti, ali ne verujem da bi se neko usudio da to uradi, jer bi to moglo izazvati sukobe i krvoproliće. Dodik je do sada odlično lavirao i verujem da će to činiti i ubuduće. Naruku mu ide to što su u SAD okupirani svojim izborima i interesima i nije im prioritet rešavanje spornih pitanja u BiH.

 

pcnen.com

EU d.o.o.

10-12 minutes

---

Piše: Srećko Pulig

Stanje Evropske unije toliko se ubrzano mijenja nagore da se i same te promjene brže prepuštaju 'zaboravu' nego što mogu biti kritički prorađene. Nekad ambiciozna, iako od svoga početka imperijalna tvorevina (nastala ne bez asistencije Sjedinjenih Američkih Država), EU se svela na još jedan krug, ali ne kulturni, u raspadanju svjetske neoliberalne globalizacije, na kontinentalne i subkontinentalne interesne zone, stalno na rubu trgovačkih, ako već ne i vojnih ratova. Od prodaje velikih ideala o 'zajedničkoj kući Evropi', o 'evropskim vrijednostima', solidarnosti među državama članicama, koje za cilj imaju ne samo zajedničku vanjsku politiku već i smanjenje razlika među državama članicama, da bi njihovo unutrašnje tržište moglo koliko-toliko fer funkcionirati – od svega toga nije ostalo ništa. 'Evropa', a ustvari EU, na namjerno zamjenjivanje jednog kontinenta s jednom organizacijom, na što ćemo se još vratiti, postala je nešto poput trgovačkog društva, Evropa d.o.o., naoko bez ikakvih političkih vizija i stavova u pojedinim svjetskim političkim krizama.

No stvari stoje još gore: evropske institucije, koje gube moć pred narastajućim novim 'suverenizmom' pojedinih moćnih evropskih država, ponašaju se kao da se novcem mogu riješiti svi unutarevropski i svjetski problemi, bez da se ta slijepa ekonomika ikad zapita o političkim posljedicama svoje 'sljepoće'. Zadnji primjer je, naravno, mogući izbjeglički val migranata smještenih u Turskoj, koji će navodno zaustaviti grčka država. Jer to je sada jedna pristojna desničarska poluperiferija, koja će znati i htjeti upotrijebiti policiju i vojsku na svojim granicama kako bi spriječila ulazak izbjeglica i migranata u EU. No ako u grčkih vlasti volja i postoji, pitanje je jesu li one sposobne tako nešto kao što je migrantski val zaustaviti. Tu prekomjerna upotreba sile može imati i kontraefekte. Padnu li žrtve s jedne strane, kao posljedica grčkog državnog nasilja, to bi moglo radikalizirati i neke skupine unutar izbjegličkog tabora. A još jučer su nam govorili da se ne može sva težina izbjegličkog problema prebaciti na države na rubu EU-a jer da je to zajedničko, evropsko pitanje. Smišljane su birokratske kvote, koliko koja država članica treba da primi izbjeglica, kako da ih rasporedi, kako da ih uključi u društvene i radne procese u svojoj sredini. I što sad govore o svemu tome? Više ništa. Pojeo vuk magare.

A izbjeglička kriza je za cijelu EU s pravom već puno puta kritizirana kao takozvana. Jer ovaj dio svijeta, a naročito bogati sjever ovoga kontinenta, mogao bi lakše i s manjim negativnim posljedicama prihvatiti ove ljude od zemalja poput Jordana, Libanona, ne na kraju i same Turske, kojoj je EU platila da bude tampon zona, no zbog nepredvidljivih poteza njezina autoritarnog vođe Erdogana u i oko Sirije sada svi dogovori kao da dolaze u pitanje. Pa ako Erdogan i blefira i trguje, koliko tek trguje EU, koja u Siriji nije prisutna vidljivo politički, ali čiji su 'izostanak' i prisutno oružje u cijeloj regiji itekako efektni. Jer ako problem izbjeglištva treba riješiti u zemljama u kojima se zbog rata izbjeglice i regrutiraju, tako da rat prestane, a te zemlje dobiju priliku za obnovu (što danas zvuči utopistički: ta ljudi bježe i iz evropskih unutarnjih kolonija, u kojima sada nema rata, poput naše), što govore šefovi svih tijela EU-a, uključujući i našeg premijera Andreja Plenkovića, što poduzima ta ista EU da ti ratovi stanu?

EU ide iz krize u krizu, ali se ipak ne raspada. A jedino ljepilo koje sve te države još drži zajedno sve je više novac. Na površini te se krize, na smjenu, pokazuju kao dužnička, odnosno kriza eura, pa Brexit, pa trgovački ratovi sa SAD-om. A 'velike teme' dana poput migracija, o kojima smo nešto rekli, i klimatskih promjena, koje neće sići s dnevnog reda, na neki način zaklanjaju dubinske pogreške ugrađene u sistem organizacije evropskih država. Zajednica država EU fragilan je savez koji na okupu drže interesi nacionalnih frakcija kapitala i ostaci neke čudne geostrategije. Ona se pretvorila od 'zajedničke kuće Evrope', fraze o bivanju za istim stolom velikih i malih država, u farsu unutrašnje kolonizacije zemalja centra onih na periferiji EU-a. Kakav će biti dugoročni budžet ove organizacije, tko će koliko uplaćivati i zbog čega u zajedničku kasu, izgubilo je svaku masku volje za 'više' ili 'manje' Evrope i pretvorilo se u cjenkanja sebičnih država relativno grupiranih u saveze sličnih interesa. No jesu li na primjer interesi dviju najmoćnijih zemalja EU-a, Njemačke i Francuske, uopće još na nekom zajedničkom tragu? Njemačka kao 'najveći Evropljanin' među svim evropskim državama u povlačenju je i pred vlastitom političkom, a sutra i ekonomskom krizom. A Francuska je već duboko u njoj. Nastojanja francuskog predsjednika Emmanuela Macrona da preuzme inicijativu u evropskoj politici bila bi manje farsična kad bi imao kontrolu i u vlastitoj kući. A i što Macronu znači 'više Evrope'? U dugoj povijesti toplo-hladnih odnosa s Atlantskim paktom (Francuska isprva nije bila ni članicom NATO-a), sada se odjednom probudio novi 'evropski suverenizam', koji bi da više novca izdvaja u zajedničku vojsku. O interesima tzv. Prijatelja kohezije i tzv. Višegradske skupine, u koje spada i Hrvatska, u ovome broju više piše kolega Milan Gavrović. A tu je i interes osamostaljenih centara moći, samih evropskih institucija, koje bi da s više prikupljenog novca pojačaju svoju snagu i utjecaj.

Ove interesne konstelacije stalno se pomalo mijenjaju, no nisu ništa novo u zamišljenoj zajedničkoj EU-kući. Ali novo je to da konflikti poprimaju sve oštrije oblike. Kao da zajednički opstanak EU-27 mnogima postaje preskup. Uostalom, kao što je to pokazano odavno na primjeru Južne Amerike, jednom kad se do kraja ustoliče satelitske države u sferi utjecaja centra (koji je tamo bio i ostao SAD), potreba za nekim 'domaćim izdajnicima', za kompradorskom buržoazijom, tj. domaćim slojem koji se bogati radom za strance, a za volju postotka u tim posredovanjima, opada. Zemlja koja izgubi dovoljno 'ekonomske suverenosti' više za mnogo toga ni ne treba vlastitu buržoaziju, pošto međunarodne korporacije sada direktno i bez posrednika dolaze u nju. Slovenski sociolog Rastko Močnik zato je razvio teoriju kako mi ni nemamo kompradorsku buržoaziju, već samo kompradorsku birokraciju, tj. frakcije domaće političke klase koje rade za razne svjetske investitore, često bez obzira na evropske ili bilo kakve 'poslovno-kulturne' krugove. U tom stadiju nekad moćni domaći tajkuni, za Hrvatsku je arhiprimjer Ivica Todorić, gube funkciju i pokazuju se kao puki nestajući posrednici, za igrače veće i internacionalnije od njih. A to ima posljedice i za političku klasu, koja mora paziti da stekne, makar i kratkoročno legitimne, nove izvore prihoda za svoje političko kazalište sjena.

Kad bi lijeva politička misao u nas imala duže pamćenje, 'sjetili' bismo se da prvaci socijalizma, od Lenjina do Rose Luxemburg, nisu imali dobro mišljenje o nekim mogućim budućim evropskim integracijama. Njih su vidjeli kao moguće samo u imperijalnom smislu, od čega bi štetu trpjeli mali evropski, ali još više i izvanevropski narodi. Zato je za nas komuniste Evropa kontinent kao i svaki drugi. Ništa što bismo trebali stavljati ispred onoga što se događa u Aziji ili Africi. Dapače, a to je pokazao i povijesni pokret nesvrstanih, od onoga što se nekad zvalo Trećim svijetom, a danas globalnim Jugom, mi imamo, naročito u našem novom položaju, što naučiti. Uostalom, što se financira slavnim novcem iz evropskih fondova u nas? Neka nova industrijalizacija? Nipošto. Financiraju se infrastrukturni i slični objekti. Dakle, ceste, zemljišta, kulturno-zabavni sadržaji, koji će pružiti osnovu za zapadnu kolonizaciju. Kako industrijsku (u malim i privremenim enklavama velikih korporacija) tako i rekreativnu (industrija turizma i sl.).

Povjerujmo načas u mit o višestoljetnoj Evropi kao kolijevci kulture i civilizacije i zapitajmo se za kraj: Je li EU ona ekonomska, politička i kulturna tvorevina koja je nasljednica onoga velikog što je Evropa iznjedrila (naličje ovog procesa pustimo sada po strani)? Ili je obična birokratska tvorevina u okvirima samo dijela evropskog kontinenta, koji bi sutra mogao imati i više odjelitih projekata? Istina je da se neki apsolutni povratak na potpuno odvojene suverenističke nacije-države danas ne može više zamisliti, i to ne samo u Evropi. Uvjet za takvo nešto bio bi ili krah ili nadilaženje neoliberalne globalizacije. Ono što se pred nama pojavljuje više sliči na permanentno preslagivanje postojećeg sistema. Promjena svega da se ništa (bitno) u svjetskom sistemu ne bi promijenilo.

Zato se u današnjem Bruxellesu ne radi o više ili manje Evrope. Radi se o više ili manje EU, svedene na trgovačku organizaciju. A ne ni na kakve evropske integracije, evropske vrijednosti, pa čak ni evropske institucije, kao vrijednosti po sebi. Ono što se bez valjanog razloga naziva realpolitikom, kao politikom nekih navodno čeličnih nacionalnih interesa, proizvodi još samo nacionalizam, koji se izvozi iz centra na periferiju (a ne obrnuto, kako nam sugeriraju tolike autorasističke interpretacije), militarizam i naoružavanje, ne samo na granicama, već i u unutrašnjoj upotrebi zemalja poput Francuske. Prihvatiti napuhanu dužničku krizu (koja kao da je trenutno 'zaboravljena' podloga sve međudržavne ekonomije), mjere štednje i uništavanje javnog sektora bez kraja, kao neku internacionalnu i progresivnu politiku koja još iz Evrope svijetli u inače mračnoj budućnosti svijeta, to je jedini uspjeh ove organizirane prevare.

A ne tako davno, upravo je jugoslavensko samoupravljanje, s čijom se krizom i raspadom bezrazložno uspoređuje raspad EU-a jer radi se o dvije različite vrste poredaka, imalo dobar odgovor na kvadraturu kruga, u kojoj se rastaču javne djelatnosti. Onu između neefikasnog etatizma i 'preefikasnog' privatnog sektora. Taj odgovor je glasio – društveno upravljanje.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Наш одговор на пропагандни рат против Срба

standard.rs

Наш одговор на пропагандни рат против Срба - Нови Стандард

Слободан Рељић

10-12 minutes

---

Врло је важно да и ми утичемо на то како ће догађаји из прошлости бити интерпретирани. Морамо имати ефикасан одговор на пропагандни рат који се води против нас

Прво, да бисмо могли да што реалније говоримо о том важном процесу – о попуштању брана западних службених извора из којих сазнајемо шта су они стварно знали о догађањима у грађанском рату у БиХ (а и о бомбардовању СРЈ, а и укупном распадању и разрању СФРЈ) – морамо да бар сада, поводом докумената из британског Националног архива о Сребреници, дефинишемо догађај и позиције, и Запада и нас.

Дакле, догађај у сведеном смислу, био је рат западних сила против Срба. Западна антисрпска коалиција (тако ћемо их колоквијално звати) није била хомогена – било је ту разних идеја, циљева, приступа, међусобних расправа, па и одлука, али су се у основном слагали: Југославију треба разбити а Србе као највећи народ који контролише простор у срцу Балкана дисциплиновати, и ослабити што више. У томе се примарно користе унутрашње силе деструкције, а споља се појачавају и управља се њима. Главно средство је одвајкада Divide et impera! То вам је одговор на оно подметање да „нас Србе сви около мрзе". Мрзели су нас и 1942.

ИЗВОЂЕЊЕ ПРОПАГАНДНОГ РАТА
Друго, најважније средство у овој операцији је – пропагандни рат. Он је претходио свим „врућим" ратним насртајима, а није престајао ни после војних деловања. Користићу класификацију принципа ратне пропаганде белгијско-француског новинара и публицисте Мишела Колона. Дакле, тај рат је извођен овако:

1. Сакривање интереса
Западне владе се „боре" за људска права, мир, демократију, слободно тржиште, слободну штампу или какав год племенити идеал. Никад се не помињу економски и социјални интереси Запада. Не спомињу се ни интереси корпорација, банковног капитала, отварање тржишта, уништавање конкуренције (рецимо, војне индустрије СФРЈ) и дробљење држава које показују превише независности; уништавање земље која би могла представљати алтернативу либералном систему (Чомски се позива на Строба Талбота који је написао да је СРЈ бомбардована пре свега из разлога непристајања без задршке на западну економску транзицију): али ратови се увек воде из економских разлога. Пљачкашких!

Нема хуманитарних ратова. Док се ратови представљају као хуманитарни, стварни циљеви су: контрола свих стратешких рута на Балкану – Дунав и нафтоводи, гасоводи у изградњи, постављање војних база–потчињавање јаке југословенске војске (пета у Европи!) – и економска колонизација земље. Мултинационалне компаније – некад US Steel данас Бехтел – бесрамно колонизују земљу, пљачка се богатство земље а становништво пада у све веће сиромаштво. Тако кад се говори о Косову, никад се не помиње основна улога – обезбеђивање транзита хероина из Авганистана и накнадно сазнајемо да извођачи имају своју наплату на терену (од Медлин Олбрајт и Кларка до Метју Палмера).

2. Демонизација непријатеља
Сваком рату претходи спектакуларно велика медијска лаж да би се добила подршка јавности.
– Године 1965, Сједињене Државе почињу рат у Вијетнаму нападом на два своја брода (инцидент „Залив Тонкин"), а окривљен је Вијетнам.
– „Разлог" за прву агресију на Ирак 1991. је наводна пљачка инкубатора за бебе у породилишту у Кувајту. Ову медијску лаж је произвела Hill & Knwolton компанија за односе са јавношћу.
– Слично, НАТО је интервенисао у Босни 1995. на „основу" фалсификованих прича о „концентрационим логорима" и бомбашким нападима на цивиле у Сарајеву, приписаних Србима. Истраге – држане у тајности – показале су да су починиоци НАТО савезници.
– Почетком 1999, „разлог" за напад на СР Југославију био је „масакр над цивилима" у Рачку . Иако је то сукоб легалних оружаних органа државе и сепаратиста ОВК, који су почетком 1998. били „терористи", а „борци за слободу" неколико месеци касније. Догађај лажиран.

Вилијам Вокер даје изјаву за медије током обележавања годишњице наводног „масакра" у Рачку 2016. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Да би лаж била ефикасна морају стално да се емитују: страшне слике – манипулисане, ако је потребно; (страдала деца); то се држи у медијима непрекидно, са честим подсетницима; монополише се приступ медијима и искључују противничке верзије; одбацују се критика и јавно се прозива свако ко ово доведе у питање као „саучесник" (за то служе развијене НВО мреже);

3. Скривање историје
Скривање историјских чињеница и географије региона. Због контекста.

Пример: Ворен Кристофер (амерички министар иностраних послова, на преговорима у Женеви 1993.): То је ваша грешка, Европљани, ви сте пустили да Срби заузму Босну!
Дејвид Овен (европски преговарач): Али они су тамо живели!
Ворен Кристофер: Одавно?
Дејвид Овен: Одувек.

Кардинална чињеница није омела ни Кристофера ни адмнистрацију да наставе да Србе третирају као – окупаторе! Ни Овена да то подржава. А од 1991. Туђман и Изетбеговић, двојица екстремистичких вођа које је Немачка наоружала пре рата, представљени су као демократске „жртве". Запад неће да види да они оживљавају најгрознији период у историји Југославије: геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941-45.

Године 1999. Косово је представљено као земља коју су Срби напали. Речено је да „Албанци чине 90 одсто становништва, а Срби 10 одсто." Свако помињање нестанка Срба, убијања и терорисања током Другог рата, па и после тога, када су провинцијом управљали Албанци (1980-их) – изостављено је. Постојање мањинских групана Косову – Рома, Јевреја, Турака, Муслимана, Горанаца, скривено је. Не региструје се етничко чишћење „западних пријатеља из ОВК", уз благослов НАТО.

4. Организовање амнезије
Кад Запад припрема неки рат не дозвољава се подсећање на велике медијске лажи из претходних ратова. Сваки нови рат је увек „правичан", још чистији од претходног. Расправе се остављају за касније. Да ли ће их икада бити? Ево једног грубог примера: после Ирака Алистер Кембел, директор комуникација Тонија Блера морао је да поднесе оставку када је Би-Би-Си, склањајући кривицу са себе, инсистирао да је он дао лажне информације о наводном оружју за масовно уништење. Ту се показује да, ипак, има државног интереса! Бар делимично. Јер, да ли је то подстакло расправу о другим достигнућима Кембела? Шта је око Косова кувао исти Кембел? Да ли информације у вези са разарањем Југославије ОБАВЕЗНО треба преиспитати? Ништа од тога.

ШТА ДА ЧИНИМО?
Тако се организује Запад у рату и у послеоперцијском периоду. А шта радимо ми? Нападнути и оклеветани. Наши потпуно вестернизовани медији доследно следе токове мисли западних медија. Понавља се досетка западних амбасадора како смо се ми нашли „на погрешној страни историје" после пада Берлинског зида. Већи део наше елите фронтално ћути, а инцидентно – покупи се нешто од иверја са Запада, чудимо се (Боже, Боже да ли је то могуће?! Ко би рекао!) и то се третира као изузетак у, иначе, узоритој пракси независних медија и слободних новинара Запада. Објавимо понеку преведену књигу, који документарни филм – узимамо Кембела и Блера да и нас саветују.

Бивши британски премијер Тони Блер (Фото: REUTERS/Toby Melville)

То је као да, уместо да сечемо нокте да бисмо могли нормлно да радимо, засецамо јагодице и зглобове прстију! И стално смо у живом блату у коме нам наше дојучерашње убице јављају да – ако се бранимо – чинимо недопустиву грешку јер они нас штите од „малигног утицаја Русије" и сумњивих „намера Кине". А шта можемо да радимо? Шта би ваљало чинити?

Прво: Ми немамо средства да створимо неку РТ за активно учешће у пропагандном рату. Такво оружје које би се буквално могло супроставити Си-Ен-Ену (узимам ова имена као симболичка) ми себи не можемо приуштити. То могу само велике силе, као што и свако супериорно оружје могу да произведу или купе само највеће силе. (С-400, на пример)

Друго: Али нешто морамо да чинимо! Можемо да производимо муницију која добро дође РТ и деловима јавности на Западу која је пробуђена, расте и политички им је корисно да имају добре намере према нама. Због себе! Не претендујем да знам коначно решење, али имам посуђену идеју коју бих волео да овде изложим. Ваљало би направити неко место – библиотеку, сајт, платформу, у сваком случају, место где би се сакупљао сав релевантан материјал о разарању Југославије.

Амбасадор Живадин Јовановић из Београдског форума за свет равноправних говорио ми је о идеји да се у Београду установи центар, или како би се већ звало, где би се на једном месту сакупили – документи, књиге, текстови, видео материјал… Тако би постојало место где би могло да се нађе све/већина (у електронском, физичком облику) о теми која је глобално важна. Разарање Југославије и све последичне игре и радње о којима ми причамо – догађај је од глобалног значаја. Биће све значајнији! О томе ће се писати књиге, снимати филмови, ТВ емисије, серије, писаће се новински текстови, биће питања у квизовима… А активним приступом би и ми били место где ће се моћи наћи чињенице и мишљења. Бићемо у фокусу студената, доктораната, новинара, уметника, знатижељника…

Међутим, наше сећање и реално сећање на нас уништава се и систематски, и из нашег немара. На пример, нико никад није узео у заштиту документације великих редакција (Политике, Борбе, Радио Београда…). Напротив, новопридошли директори који те редакције доживљавају као плен за учешће у партијским операцијама доласка на власт, хвале се како штеде укидајући те документације и отварајући кафиће!

У свету у коме живимо врло је важно да колико-толико и ми утичемо на то како ће догађаји бити интерпретирани. Погледајте сад рат око ревизије историје Другог светсаког рата. Истина о историји је истина о овом времену, о нама а и нашим потомцима. Наравно, ово не може без подршке српских државних структура – мада, установа не мора бити државна, односно, то би ваљало да се организује како ово време захтева. Кад се налазе повелике паре за разне НВО-центре, који служе да полузналци имају потпис у ТВ наступима као аналитичари, могло би и ово.

„Српски зид плача" постављен испред споменика Кнезу Михајлу на Тргу Републике, Београд, 11. јул 2017. (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Сваки други допринос је важан. Научни радови, новински текстови, полемике, међусобна храбрења…  Али, ово је рат. Пропагандни рат. На ратне ударе се одговара ратно. Прилагођено тактички, али ратно и хитно. Благовремено смо већ пропустили.

Писана верзија излагања на трибини под називом „Република Српска у светлу нових чињеница о грађанском рату у БиХ", одржаној 27. фебруара 2020. у Прес центру УНС-а у Београду.

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

Извор Sveosrpskoj.com

 

DA LI SE PONAVLJA SCENARIO IZ 2016. GODINE?

Predizborna trka demokrata u SAD

 

DA LI SE PONAVLJA SCENARIO IZ 2016. GODINE?

 

Piše: Srdjan D. Stojanović, Londonska škola ekonomije i političkih nauka

 

 

Posle „super utorka" 3. marta 2020. godine, gde su demokrate birale u 14 država jednu trećinu delegata za junsku nacionalnu konvenciju na kojoj će biti odabrano ime koje će se u novembru suprotstaviti aktuelnom predsedniku republikancu Donaldu Trampu, situacija je donekle jasnija. Ali, čini se da ćemo u novembru videti reprizu izbora iz 2016. godine – pobedu Trampa nad loše izabranim protiv kandidatom demokrata.

Ako nekom treba da zahvali za svoj (neočekivani) uspeh na predsedničkim izborima 2016. godine, Donald Tramp to treba da uradi sa Demokratskim Nacionalnim Komitetom (DNC), a nikako svojoj republikanskoj stranci. U svojoj stranci Tramp je bio tretiran kao „neželjeno dete" - iako je osvojio nominaciju republikanaca a da niko u stranci nije verovao da može pobediti. Tek kada je uspeo u nemogućoj misiji, u koju ni sam nije verovao na početku izborne noći novembra 2016. godine, republikanci su ga prihvatili kao svoga – iako je on sve vreme bio i ostao protivnik partijskog aparata i hijerarhije. U suštini, Tramp iako multimilioner i pripadnik takozvane elite, uspeo je da pobedi hijerarhiju partije jer je govorio jezikom malog čoveka – sasvim suprotno od zvanične filozofije republikanske stranke.

Činjenica je da je pobedu 2016. godine Donaldu Trampu na tanjiru servirao Demokratski Nacionalni Komitet, koji je uradio sve da za svog kandidata izabere Hilari Klinton, svesno ignorišući i minirajući mnogo boljeg kandidata – Bernija Sandersa. Nepopularnost i ozloglašenost među glasačima Klintonove je bila očita, ali DNC je to svesno ignorisao. Jer Klintonova predstavlja krupni kapital (glavne sponzore) i privilegovanu elitu - koji smatraju da upravno oni imaju veća prava nego obični ljudi. Da partijska hijerarhija nije naučila ništa iz grubog nameštanja ishoda u korist Klintonove, videlo se iz sada skoro četiri godine duge i besmislene kampanje okrivljavanja Rusije za pobedu Trampa.

Izgleda da porodica Klinton, iako odavno nije formalno na vlasti, i dalje drži u svom džepu DNC. To se vidi iz tek (neuspešno) završenog postupka razrešenja predsednika koji je pokrenuo Predstavnički dom (koji kontrolišu demokrate). Inicijativa koja je trebalo da posluži kao adut u rukama demokrata u predizbornoj trci 2020. godine, u nastavku postupka je odbačena od Senata (kontrolisan od republikanaca i pretvorila se u bruku za demokrate.

Predizborna utakmica između mogućih demokratskih pretendenata otpočela je još pre nekoliko meseci kroz seriju multilaterarnih debata između potencijalnih kandidata i „fund raising" prikupljanju novca za kampanju („fund raising"). Od „starih" poznatih lica isticali su se (ponovo) Berni Sanders, bivši podpredsenik Džo Bajden i senatorka iz Masačusetsa Elizabet Voren. Od novih lica to su bili mladi 38-godišnji gradonačelnik grada Saut Benda u Indijani Pit Butidžidž i senatorka iz Minesote Ejmi Klobučar (inače školska drugarica autora ovih redova). U poslednjem trenutku se u kampanju za demokratsku nominaciju uključio multimilijarder Majkl Blumberg, bivši gradonačelnik Njujorka, koji je potrošio svojih ličnih 500 miliona dolara za kampanju. Kao da nikome u DNC nije smetalo to što je Blumberg zakleti konzervativac/republikanac – možda zbog sitnog detalja što je pomenuo da bi za svog podpredsednika uzeo Hilari Klinton.

Posle „super utorka" od ovih šest glavnih kandidata koji su učestvovali u trci za nominaciju demokrata, na sceni su ostala samo dva – senator Berni Sanders koji je 2016. godine izgubio u samom finišu od Hilari Klinton, kao i Džo Bajden, bivši podpredsednik za vreme poslednjeg demokratskog predsednika Baraka Obame.

UZBUNA, SANDERS!

Sve je izgledalo kao normalno nadmetanje mogućih kandidata do samo dva dana od pomenutog „super utorka". Iznenada, dva nova lica na američkoj političkoj sceni, Pit Butidžidž i Ejmi Klobučar objavljuju da se povlače iz trke i svoje birače pozivaju da glasove daju Džou Bajdenu. Iza ovakvog ishoda nazire se „rukopis" Demokratskog Nacionalnog Komiteta (DNC). Izgleda da su inicijalno dobri rezultati senatora države Veromont Bernija Sandersa upalili alarm za opasnost u DNC. Kao po komandi, Butidžidž i Klobučar su se sami eliminisali iz trke, verovatno špekulišući da za njih ima šanse u narednom izbornom ciklusu 2024. godine i da pri tome ne navuku na sebe bes partijske birokratije iz DNC. I Džo Bajden, bezbojni i (doslovce) izhlapeli političar idealan za prevarantske operacije DNC, dobija šansu da stigne Bernija Sandersa u trci u kojoj do tog trenutka nije imao nikakve šanse.

Milijarder Majkl Blumberg je već posle prvog neuspeha u izbornom odmeravanju za nominaciju (pobedio je samo u Američkoj Samoi, sićušnoj ostrvskoj teritoriji koja nosi bednih šest delegata) i odustao – takođe u korist Bajdena. Očigledno da novac ne može da kupi nominaciju – iako je Blumberg mislio da je Tramp tako uspeo i da ga sa više novca može pobediti.

Poslednja koja je od demokratske nominacije odustala zbog slabe podrške je 70-godišnja aktuelna senatorka Masačusetsa i bivša univerzitetska profesorka prava Elizabet Voren – ali tek pošto je uzela učešća u odmeravanju snaga tokom "super utorka".

Čega se plaše anonimni veliki kalkulanti, samozvani mešetari i neizabrani činovnici iz DNC? "Crveni Bari" je šifra koju žele da provuku kao izgovor za svoje nečasne radnje. Naime, u Americi je pojam "socijalizam" na lošem glasu, bez ikakve diskusije ili razložnog pokušaja da se to ospori. I automatski se smatra da sve što ima veze sa socijalizmom potiče iz Rusije, odnosno iz Sovjetskog Saveza – već više od tri decenije počivšom prinudnom zajednicom naroda. Tu netrpeljivost sam mogao i sam da osetim na sopstvenoj koži 1985. godine, prilikom post-diplomskih studija u SAD u eri Ronalda Regana, kada je na vratima moje sobe u studentskom domu neko zakačio posprdnu nalepnicu "commie" („komunista"). To uprkos činjenici da je tadašnja SFRJ bila nesumnjivo izvan sovjetskog bloka, a ja lično oduvek mrzeo sve što ima veze sa sovjetima.

Sedamdeset-osmogodišnji senator iz Vermonta, inače poreklom Jevrejin iz Bruklina, Bernie Sanders otvoreno govori o ogromnim nejednakostima i nepravdama u američkom društvu, pri tome otvoreno koristeći za sebe ideološku odrednicu da je socijalista. I time je stekao popularnost među mladim biračima kojima smetaju tereti iz prošlosti američkog društva, odnosno ti birači nemaju predrasuda naspram dobrih i humanih ideja pravednosti i jednakosti. Pa makar te ideje njihovi roditelji tretirali kao čistu jeres. Sanders se zalaže za univezalno zdravstveno osiguranje – nešto sa čim su se neuspešno hvatali u koštac i Hilari Klinton kao supruga predsednika i kasnije senatorka Njujorka, kao i predsednik Barak Obama. Ali, što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno običnom volu – govorili su stari Rimljani.

Sve u svemu – Berni Sanders je neprihvatljiv za DNC jer je najpre bio nezavisni senator, a tek naknadno se priključio Demokratskoj stranci. To samo po sebi znači da on ne bi slepo sledio diktat nevidljivih partijskih bosova, već bi se zalagao za svoje principe pa ma gde to vodilo. Gubitak bogatih donatora je takođe briga ljudi iz DNC, jer upravo oni finansiraju lagodan život bez rizika partijske hijerarhije – a takvim donatorima ne može biti po volji Sanders. Zapravo, oni ne finansiraju ideje demokratije i ideale Demokratske stranke, već samo status quo u sadašnjem poretku stvari.

Čini se da su ljudi iz senke (opet moram da podvučem da su to funkcioneri DNC) znaju dobro da njihov preferirani kandidat Džo Bajden nema šanse da dobije Trampa, jer nema karizmu, niti bilo kakvu sopstvenu ideologiju. Tramp, uprkos činjenici da je kandidat republikanaca koja ga je nevoljno prihvatila, nije čovek bez karizme i svakako nije čovek establišmenta. „Mislioci" iz DNC su svesni da kandidovanjem Bajdena gotovo sigurno Demokratska stranka gubi predsedničke izbore u novembru – ali njihove pozicije moći će bar još četiri godine ostati nepromenjene. I zato Berni Sanders ne sme da prođe ni po koju cenu.

Moji akademski uzori iz SAD koji su naučili jednog dečaka iz socijalističke zemlje šta je to demokratija, pretežno demokrate po ubeđenju, nisu svesni opasnosti koja se nadvila nad njima. I dalje naivno veruju u ideal demokratije, iako birokratizovane elite koje nastupaju u ime Demokratske stranke samo misle na sopstvene interese. Moja profesorka političkih nauka iz gimanzije Grejs MekGarvi, koja je bila i profesorka senatorke Ejmi Klobučar, ne može da shvati da je potez Klobučareve da se povuče iz kampanje u korist Džoa Bajdena dobar. Pravda to uverenjem da Sanders kao socijalista nema šanse da bude izabran. Nije joj jasno da u politici nema racionalnih odluka, već da je Klobučareva („naša Ejmi") to učinila da bi sačuvala kakvu-takvu šansu za nominaciju 2024. godine.

Kada bi u novembru nekim čudom gledali dvoboj Tramp – Sanders, bilo bi to svakako odmeravanje snaga između dva nesvakidašnja anti-establišment kandidata. Republikanska stranka je „podvila rep" i prepustila se kontraverznom vođstvu Trampa. Ali izgleda da Demokratska stranka to ne može da dozvoli, makar po cenu izbornog neuspeha. U ovakvom odmeravanju snaga i popularnosti SAD (i svet sa njima) bi dobile mnogo u moralnom smislu. Znalo bi se tačno za šta se zalaže nekada „svetionik slobodnog sveta", čiji sjaj je ozbiljno narušen tokom poslednje tri decenije od kada više nema večitog ideološkog protivnika SSSR.

 

BIVŠI ISTRAŽITELJ UNMIKA: AMERIKANCI OMOGUĆILI BJEKSTVO EJUPIA

krstarica.com

"Međunarodna pravosudna sramota": Bivši istražitelj Unmika o ubistvu Srba na KiM

A. J.

3-4 minutes

---

Bivši istražitelj Unmika na KiM Džo Mekalister, komentarišući napad na autobus „Niš ekspresa" u januaru 2001. godine, tvrdi da je ogromna većina tadašnjih međunarodnih policajaca na KiM želela da se ubice pravično kazne, ali da je „neka druga sila bila moćnija".

Mekalister, kanadski policajac u međunarodnoj misiji na KiM koji je bio u timu koji je vodio istragu u bombaškom napadu u selu Livadice, u kojem je poginulo 12 srpskih civila, a ranjeno 44, rekao je za „Novosti" da se nerado seća epizode sa Fljorimom Ejupijem i još četvoricom terorista koji su uhapšeni zbog podmetanja bombe pod autobus „Niš ekspresa".

On je rekao da je Ejupi, navodno, pobegao iz „Bondstila", a da su ostali posle toga pušteni, verovatno, kako je ocenio, kako ne bi ispričali koje su okolnosti ove „međunarodne pravosudne sramote".

Kako je istakao, prema zvaničnoj verziji o bekstvu iz „Bondstila", koju su im preneli Amerikanci, kod glavnog bombaša Ejupija toga dana je došla supruga, navodno povodom rođendana.

„U torti su bile makaze za žicu, a on je iste noći pobegao iz zatvora koji se nalazio u centru baze. Uspeo je da, navodno u fluorescentnom narandžastom kombinezonu, pronađe jedini mrtvi ugao na ogradi koji nije pokriven kamerama i da klisne u noć", rekao je Mekalister dodajući da su potom i ostali teroristi pušteni na slobodu.

On napominje da su dokazi protiv Ejupijeve terorističke grupe bili čvrsti i da su se oslanjali na DNK nalaze prikupljene na licu mesta.

„Neuobičajeno i nelogično je bilo to što nam Kfor, tačnije Amerikanci, nije dozvoljavao pristup četvorici uhapšenih, a potom ni petom članu grupe kojeg smo priveli naknadno", naveo je Mekalister.

Naglasio je da mu administratori UN nisu dozvoli da objavi da se 30.000 evra nagrade daje onima koji su pomogli u hapšenju, što mu je, kako kaže, bilo krajnje sumnjivo.

Mekalister ističe i da je od britanskih obaveštajaca čuo da je Ejupi „čovek CIA", ali da im nije do kraja verovao, dok se nije dogodilo bekstvo iz „Bondstila".

Potom se, kako je naveo, žalio nadređenima u Unmiku, pa onda kanadskom otpravniku poslova koji je tada tek stigao na KiM, a napisao je i članak u „Britiš tajmsu" gde je upozorio na vezu terorista i vrha Kfora.

„Naravno da mi to nije pomoglo u karijeri, i ko zna kako bi se po mene sve završilo da nije usledio još jedan teroristički čin na Kosmetu, koji smo moj tim i ja uspeli da rešimo", navodi Mekalister i podseća na to kako je u aprilu 2001. bomba podmetnuta pod automobil ispred Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Unmikom i kako je uhapšen nemački državljanin Roland Berecko.

Mekalister je region napustio posle službe od devet meseci, a ističe da mu se u sećanje urezalo to kako su Albanci za svaki svoj zločin nad srpskim civilima imali opravdanje: „Vi ne znate kako smo mi bili ugnjetavani!"

„Naravno da to nije opravdanje za zločine koje su počinili posle 1999, kada su i policiji Unmika ruke bile vezane zbog ponašanja Kfora", napominje Mekalister.

On dodaje da je veliki broj Srba bio ubijen i otet, a da je sopstvenim očima video mnogo loših stvari 2000. godine.

„Što se tiče aktuelnog suda koji treba da procesuira Albance za ratne zločine, nadam se, kao policajac, da će svi ti neljudi biti kažnjeni", zaključuje Mekalister.

 

pcnen.com

Bernie je novi Che Guevara

6-8 minutes

---

Piše: Oleg Jolić

George R.R. Martin, autor Igre prijestolja, razumije puno bolje od američkih političkih komentatora kako je politika incestuozni kontakt-sport u kojem se alijanse poštuju sve dok na vidiku nema jačeg kupca (ili prodavača). S obzirom da je Igra prijestolja univerzalno upotrebljivi politički text-book i praktikum, to je bilo i za očekivati.

Martin je korak ispred pundita i u preciznom "čitanju" senzibiliteta (većine) američkog demokratskog biračkog tijela, osobito kad su u pitanju koncepti poput "revolucije" i "socijalizma" koji ovdje (još uvijek) simboliziraju "Crveni listopad", a ne sofisticirane skandinavske sisteme društvene solidarnosti. Amerikancima je do te distinkcije stalo otprilike kao do činjenice da je Urugvaj potpuno legalizirao marihuanu, kada razmišljaju o legalizaciji trave u Texasu.

Dok su u prethodnih par tjedana američki mediji (isti oni koji su otpisivali Trumpa sve do 8 navečer na dan izbora 2016.) rapsodizirali Bernei Sandersov "nezaustavljivi put ka nominaciji", Martin je na vrijeme indosirao Joe Bidena. Što je u svijetu Igre prijestola ekvivalent tipovanju na invalidnog Bran Starka, a ne fotogeničnog ratnika Jon Snowa (kojeg  u demokratskim predizborima dublira Pete Buttigieg). Ili Daenerys, kraljicu potlačenih masa i u slobodnom vremenu krotiteljicu zmajeva (Elizabeth Warren). Naročito ne Tyriona, melankoličnog Liliputanca s dubokim džepom i utjecajem (Michael Bloomberg).

Filozofski i etički najdosljedniji lik u Igri prijestola, Ned Stark, stradao je već na kraju prve sezone. Bernie Sanders, Ned Stark američkih demokrata, preživio je pet izbornih sezona (računajući njegovu kandidaturu iz 2016. godine). Sve to u začudnoj kombinaciji herojskog, vizionarskog global-patriotizma (unatoč beskompromisnoj i super-aktivnoj anti-kampanji demokratskog, i svakog drugog establišmenta), i Bernijeve sposobnosti da milenijcima  postane jedini kredibilni simbol otpora prema dehumaniziranom, metastaziranom kapitalizmu.

Bernie je zato novi Che Guevara: idealist bez mrlje (niti jedna afera u 40 plus godina dugoj karijeri!), outsider od kojeg moćni zaziru ("Bernija ne voli nitko" – H. Clinton), istovremeno "cool" i "dangerous" (što je za ovu deseksualiziranu generaciju veoma seksi).

Berni je privlačan na način na koji je to danas rock'n'roll: veoma "out", i baš zbog toga hipsterski "in". Nije zato ni čudo da ga podržavaju Vampire Weekend, Neil Young i Roger Waters. Kao takvom mu je, na žalost, lakše naći mjesto na majici, nego u Bijeloj kući. Ali Ned Stark bi bio ponosan! Da ne pričamo o Che Guevari.

I gdje smo sad? Joe Biden, Bran Stark bez mladosti, karizme i vizije, ali s podrškom stranačkog vrha, i Kviskom u rukavu (Obama, Obama, Obama…), protiv Bernija (78), Ned Starka/Che Gueveare, koji je, uz sve to, prije tri mjeseca imao srčani udar.

Samo to – srce – bi samo prije četiri godine bili dovoljno da Bernija diskvalificira. To je još jedna od strukturalnih, transformativnih promjena u američkom političkom rakursu, koje entuzijastično personificira trenutačni stanar Bijele kuće.

Na stranu to sto je srce organ koji je u politici (za razliku od života, ili rock'n'rolla) oduvijek precijenjen. Odnosno, u politici se može opstati bez srca; štoviše, to je preporučljiva praksa.

Biden, mlađi od Bernija dvije godine (76), ali vizualno i simbolički puno stariji, u trenutku dok ovo pišem, je novi frontrunner. Ono što se pak  promijenilo od prije dva tjedna (kada je titulu favorita imao Sanders) je da je Biden uspješno mobilizirao potentnu kolaciju partijskog establišmenta (i pripadajućeg, moćnog i dobro potkoženog aparata), obrazovanih bijelaca, domaćica iz predgrađa (što na hrvatskom zvuči gotovo poetično, ali u Americi predstavlja jedan od najkompleksnijih i najvažnijih biračkih blokova), i crnog biračkog tijela (gdje Biden nema konkurencije: Obama, Obama, Obama…).

Bernijevi aduti – mladi, visoko obrazovani bijeli i Latino birači – donijeli su mu pobjedu u Kaliforniji, ali ne i u – po demografskom miksu – sličnom Teksasu. U ostatku država, koje su do sada glasale, Sanders veoma rijetko prelazi prag od 25 posto glasova, sto je zabrinjavajući trend, s indicijom da je njegova mladi-Latino koalicija sama po sebi nedostatna (čak i kada bi glasali u postotcima puno većim od povijesnih, sto za sada nije slučaj).

Ono sto trenutno nedostaje i Bidenu i Sandersu je blok neobrazovanih, siromašnih bijelaca, istih onih koji su Trumpu osigurali ključne pobjede u Michiganu, Pennsylvaniji, i Winscosinu 2016. godine. Berniejeva retorika (brutalno protiv korporacija, grubo protiv bogate elite, agresivno protiv trgovinskih sporazuma) je u kandenci, ali i u sintaksi vrlo slična Trumpovoj. To je zbunjujuća, i što bi ovdje rekli "wild card" strategija, naročito u kontekstu kulturnih vrijednosti u koje ova populacija vjeruje: bog, puška i ksenofobija.

Berni je (kao i Trump) instinktivni populista (samo su im ideologije dijametralno suprotne), i kao takav interesantan biračima koji se osjećaju zaboravljenim i zanemarenim. Do koje mjere je to jače od njihovog nativizma, ostaje da se vidi.

Joe i Bernie predstavljaju dva krila Demokratske stranke: tradicionalni, kvazi-liberalni centar, i progresivni, fluidni, lijevi blok. Tko god u listopadu stane ispred Trumpa, morat će ujediniti stranku. Joe tu ima prednost – kompromis je oduvijek bio njegov moto. Ali neće biti lako, naročito zato što je Sandersova glasačka armija za sada potpuno nezainteresirana za eventualno stranačko jedinstvo u podršci Bidenu.

Bernie je na čelu pokreta za radikalne promjene (mada ne baš revolucije, ma koliko on to želio); Biden predstavlja demokratski status quo, treći Obamin mandat. Između ova dva pola je prostor ničije zemlje, prostor kontrole koji je i jednom i drugom neophodan za konačni trijumf. To je, također, prostor za koji prije četiri godine Hillary Clinton nije pokazala ni interes, ni razumijevanje, što je katastrofalan previd. Ova Igra prijestolja bi vrlo lako mogla ovisiti novom pobjedom narančastog Zlog Kralja.

Forum

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me