Кина вирус сматра америчким хибридним нападом

iskra.co

ПЕПЕ ЕСКОБАР: Кина вирус сматра америчким хибридним нападом

9-12 minutes

---

19.03.2020. - 8:55

Низом суптилних порука Си Ђинпинг је наговестио да кинеско руководство коронавирус сматра делом хибридног рата који против Кине воде Сједињене Државе

Међу бројним глобално рушилачким геополитичким последицама коронавируса, једна је већ незаобилазно очигледна. Кина се репозиционирала. По први пут од почетка реформи Денга Сјаопинга из 1978, Пекинг отворено третира Америку као претњу, што је пре месец дана изјавио и министар спољних послова Ванг Ји на Минхенској безбедносној конференцији током врхунца борбе против коронавируса.

Пекинг пажљиво обликује наратив да је, од почетка напада коронавируса, руководство државе знало да се налази под хибридним нападом. Сијева терминологија је крупан наговештај. Рекао је, званично, да је ово рат, а као контранапад морао је да буде покренут „народни рат". Штавише, описао је вирус као демона, односно ђавола. Си је конфуцијаниста. За разлику од неких других древних кинеских мислилаца, Конфуције је презирао дискутовање о паранормалним силама и загробном животу. Међутим, у кинеском културном контексту, реч ђаво означава „беле ђаволе", односно „стране ђаволе": guailo на мандаринском, gweilo на кантонском језику. Си је тако послао снажну поруку у шифрама.

Када је Жао Лиђијан – портпарол кинеског Министарства спољних послова, у прилично усијаном твиту исказао могућност да је „можда америчка војска била та која је донела епидемију у Вухан", што је био први шамар овог типа од високо рангираног званичника Кине, Пекинг је пустио пробни балон којим даје до знања да су рукавице коначно скинуте. Жао Лиђијан је направио директну везу са војним играма у Вухану из октобра 2019. године, на којим је учествовала делегација од 300 америчких војника. Директно је цитирао директора америчког Центра за контролу заразе Роберта Редфилда који је, упитан прошле недеље да ли су неки од смртних случајева узрокованих коронавирусом у Америци откривени постхумно, одговорио да су „заправо неки случајеви у Америци дијагностификовани управо на тај начин".

Жаов експлозивни закључак јесте да је коронавирус (COVID-19) већ деловао на територији САД пре него што је званично идентификован – и то услед сада већ потпуно документоване неспособности Сједињених Држава да тестирају и верификују разлике између овог и вируса грипа. Свему томе треба додати чињеницу да су геномске варијације коронавируса у Ирану и Италији секвенциране, из чега је откривено да не припадају врсти која је инфицирала Вухан, услед чега кинески медији сада већ отворено постављају питања и праве везу између затварања „небезбедне" војне лабораторије за биолошко оружје у Форт Детрику прошлог августа, војних игара и епидемије у Вухану. Нека од ових питања нису добила одговоре од стране САД.

ЧУДНА ПОДУДАРНОСТ
Додатна питања лебде око магловитог „Догађаја 201" у Њујорку, који се одиграо 18. октобра 2019. године: била је то вежба за поступање у случају светске пандемије смртоносног вируса – и то баш коронавируса. Ова величанствена случајност догодила се месец дана пре избијања заразе у Вухану. Догађај 201 спонзорисали су Фондација Била и Мелинде Гејтс, Светски економски форум (World Economic Forum–WEF), CIA, Блумберг, Џон Хопкинс Фондација и УН. Светске војне игре отпочеле су у Вухану истог тог дана.

Без обзира на његово порекло, које још увек није дефинитивно утврђено ма колико Трамп твитовао о „кинеском вирусу", COVID-19 већ намеће неописиво озбиљна питања о биополитици (где ли је Фуко кад нам је потребан) и биотероризму. Радна хипотеза јесте да коронавирус, као веома моћно али не и армагедонско биолошко оружје, представља савршено средство за општу друштвену контролу глобалног обима.

Баш док је маскирани Си био у посети првој линији фронта у Вухану прошле недеље, сликовито демонстрирајући целом свету да Кина, уз огромне жртве, побеђује у „народном рату" против COVID-19, Русија је, потезом у стилу Сун Цуа против Ријада, чији су крајњи резултат много ниже цене нафте, практично помогла обнову кинеске економије. Тако функционише стратешко партнерство.

Стање на шаховској табли се мења великом брзином. Чим је Пекинг идентификовао коронавирус као биолошки напад, покренут је „народни рат" пуном снагом државе. Методично. Са резоном „шта год је потребно да се победи". Сада улазимо у нову фазу, коју ће Пекинг искористити да суштински рекалибрира свој однос са Западом, и то у веома различитим оквирима кад се ради о САД и ЕУ.

Мека моћ је кључна. Пекинг је у Италију послао авион Ер Кине са 2.300 великих кутија пуних маски на којем је писало: „Ми смо таласи истог мора, лишће истог дрвета, цветови исте баште". Кина је такође послала и позамашну хуманитарну помоћ Ирану, и то преко осам летова Мејхен ера – авио-линије која се налази под илегалним, унилатералним санкцијама Трампове администрације. Српски председник Александар Вучић није могао бити експлицитнији: „Једина земља која може да нам помогне је Кина. До сада смо сви схватили да европска солидарност не постоји. То је била бајка на папиру".

Под тешким санкцијама и вечно демонизована, Куба је и даље у стању да врши велике продоре – и то чак у биотехнологији. Антивирусни лекови – не вакцине – попут Хеберона или Интерферона алфа 2Б, веома су успешно коришћени за третирање коронавируса. Фирма са заједничким улагањем из Кине сада производи инхалациону верзију овог лека, а већ је петнаестак земаља широм света заинтересовано за увоз овог лека. Упоредимо сада све то са понудом Трампове администрације немачким научницима из биотехнолошке фирме Кјурвек (Curevac) из Тирингије, који раде на развоју вакцине против COVID-19, да за милијарду долара своју вакцину направе „искључиво за Сједињене Државе".

ПСИХОЛОШКА ОПЕРАЦИЈА
Сандро Мецадра, коаутор капиталне књиге Политике операција: Ископавање савременог капитализма са Бретом Нилсоном, већ покушава да концептуализује где се тренутно налазимо у борби против COVID-19. Налазимо се пред избором између малтузијанског правца – инспирисаног социјалним дарвинизмом – „који предводи осовина Џонсон-Трамп-Болсонаро" и, на другој страни, правца који се залаже за „реквалификацију јавног здравства као фундаменталног алата", што оличавају Кина, Јужна Кореја и Италија. Кључне лекције треба научити од Јужне Кореје, Тајвана и Сингапура. Избор се, истиче Мецадра, своди на бирање између „природне селекције популације" са хиљадама мртвих и „одбране друштва" применом „варирајућих нивоа ауторитарности и друштвене контроле". Лако је увидети ко ће имати користи од овог друштвеног реинжењеринга, неке врсте ремикса Поове „Маске црвене смрти" за 21. век.

Усред целе ове суморне стварности, можемо рачунати на то да ће нам Италија дати Тијеполове (мисли се на венецијанског сликара и графичара из епохе рококоа – Ђованија Батисту Тијепола, прим. прев.) нијансе светлости. Италија се одлучила за вуханску опцију, са све неописиво тешким последицама по њену већ фрагилну економију. Италијани у карантинима су реаговали песмом са својих тераса: истински чин метафизичког револта. Да и не помињемо поетичну правду Свете Короне („круна" на латинском), покопане у граду Анцу од деветог века (православно предање је познаје као великомученицу Свету Стефаниду и прославља је заједно са Светим Виктором Дамаским, са којим је заједно пострадала, прим. прев.). Света Корона била је хришћанка убијена у време Марка Аурелија 165. године после Христа, а вековима се сматра светитељком-заштитницом у време пандемија.

Ни билиони долара који пљуште са небеса актом божанске милости Федералних резерви неће моћи да излече од COVID-19. „Лидери" Г-7 морали су да прибегну видео конференцији како би схватили колико су смушени – иако је кинеска борба против коронавируса Западу дала стартну предност од неколико недеља. Шангајски доктор Жан Венхонг – један од највећих кинеских експерата за заразне болести – чије су анализе до сада гађале право у центар, каже да је Кина успела да прође кроз најмрачније дане „народног рата" против COVID-19. Али он не мисли да ће све ово бити готово до лета. А сад његове закључке укомбинујте са ситуацијом на Западу…

Још није стигло ни пролеће, а већ знамо да је један вирус довољан да немилосрдно поцепа „богињу тржишта". Прошлог петка Голдман Сакс је упозорио да је чак 1.500 корпорација у системском ризику. То није било тачно. Моји њујоршки банкарски извори ми саопштавају: системски ризик је постао неупоредиво гори 2020. него 1979, 1987. или 2008. услед драстично увећане опасности да ће се 1,5 билијарди (енгл. „quadrilion") долара вредно тржиште деривата распасти.

Како ти извори кажу, историја не памти било шта налик на интервенцију Феда употребом слабо схваћене елиминације захтева за резерве комерцијалних банака, чиме се крчи пут за потенцијално неограничено ширење кредита како би се спречика имплозија деривата узрокована тоталним колапсом тржишта и берзи широм света. Ти банкари су мислили да ће ово упалити, али као што се показало бука и бес нису постигли ништа. Могућност имплозије деривата и даље је ту.

Још увек једва да почињемо да схватамо последице COVID-19 по будућност неолибералног турбо капитализма. Оно што је сигурно јесте да је читава светска економија погођена подмуклом, дословно невидљивом штеточином. То би могла да буде само „случајност". А могла би да буде и, како неки смело тврде, део могуће, огромне психолошке операције за стварање савршене средине за геополитички и друштвени инжењеринг у циљу остварења доминације пуног спектра (термин „Доминација пуног спектра" прославио је Вилијам Енгдал у књизи „Доминација пуног спектра: Тоталитарна демократија и нови светски поредак"; прим. прев.).

Уз све то, дуж мукотрпне стазе којом идемо, са невероватним људским и економским жртвама, са или без рестартовања светског система, намеће се још битније питање: хоће ли империјалне елите одустати од хибридног рата против Кине чији је крајњи циљ постизање доминације пуног спектра?

Превео Владан Мирковић

Извор Asia Times

 

iskra.co

ЛАВРОВ ОБЕЋАО: Братска Србија ће добити помоћ од Русије!

2 minutes

---

16.03.2020. - 21:11

 

Сергеј Лавров (Фото: Sputnik/Алексей Филиппов)

Посета министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова Србији, планирана за 25. и 26. март, одложена је због ситуације изазване епидемијом коронавируса, договорили су данас у телефонском разговору Лавров и српски министар спољних послова Ивица Дачић.

Министри су договорили да Лавров посети Србију након завршетка ванредног стања које је у нашој земљи уведено јуче.

Дачић је, у разговору, замолио руског колегу за помоћ у набавци додатне медицинске опреме која би била неопходна у случају наглог пораста броја оболелих.

Лавров је обећао да ће Русија, као и увек, помоћи Србији, пожелевши братском српском народу и његовом руководству да што брже победе ову опаку болест.

Kако је саопштило Министарство спољних послова, шеф српске дипломатије је Лаврова информисао о мерама које Србија предузима на плану сузбијања последица пандемије коронавируса и заштите свог становништва.

Министри су се договорили да остану у комуникацији у циљу размене искуства, међусобне помоћи и подршке на превазилажењу овог изазова са којим се суочавају не само Србија и Русија већ и читав свет.

intermagazin.rs

 

pcnen.com

Farmaceutska industrija će ponovno profitirati

8-10 minutes

---

Autor: Joe Quinn

U slučaju da netko ne razumije zašto možete, ili trebate, biti skeptični o ozbiljnosti navodne prijetnje od korona virusa.

Kako se odigravalo od početka 2009. do kraja 2010. godine, procjenjuje se da je pandemija "svinjske gripe" zarazila do 1,4 milijarde ljudi širom svijeta i ubila negdje između 150 000 i 575 000 ("gripa" gotovo nikada nije zabilježena kao uzrok smrt na smrtnom listu). Dok su tadašnje vlade govorile o prijetnji od virusa, nije postojalo ništa poput razine histerije koju danas vidimo u vezi s korona virusom. Danas mnogi politički čelnici u pretjeranim, emotivnim frazama govore o korona virusu koje su u potpunosti nepovezane sa stvarnim stopama zaraze i smrtnim slučajevima koje je izazvao.

Razmotrite današnju izjavu premijera Velike Britanije Borisa Johnsona da je ovo "najgora javnozdravstvena kriza generacije" i da je "ova bolest opasnija i da će se širiti dalje … više će obitelji izgubiti voljene prijevremeno".

Johnsonova izjava očigledno je lažna. Korona virus zasad NIJE "najgora javnozdravstvena kriza jedne generacije". U Velikoj Britaniji imamo ukupno dvije, da, DVIJE, smrti od virusa (a 116 zaraženih ljudi). Do srpnja 2009. (nakon čega je obustavljeno rutinsko testiranje) bilo je više od 24 000 laboratorijski potvrđenih slučajeva svinjske gripe u Engleskoj i Škotskoj i 392 smrtna slučaja. Prije samo nekoliko mjeseci britanska vlada tvrdila je da bi 65 000 ljudi moglo umrijeti.

Da, vjerojatno je da će više Britanaca (stariji i oni sa zdravstvenim problemima) podleći korona virusu, ali mnogo više će umrijeti kao neizravni rezultat sezonske gripe. Zašto se sezonska gripa ne okarakterizira kao "najgora zdravstvena kriza u generaciji"? Je li to jednostavno zato što se događa svake godine? Ili je to zato što već postoji dobro podmazan sustav koji omogućuje cjepivo protiv gripe koje proizvode velike farmaceutske kompanije za 1,5 milijuna Britanaca svake godine? Iako bi se Johnsonovi komentari mogli tumačiti kao "odgovorno vođstvo", oni su u stvari vrlo neodgovorni i najvjerojatnije proizvod cinizma i oportunizma.

Histerija oko virusa znači da velike farmaceutske kompanije uzimaju vaš novac

U siječnju 2010. godine Wolfgang Wodarg, njemački izaslanik koji se školovao za liječnika, a sada predsjeda komitetom za zdravstvo pri Vijeću Europe, tvrdio je da su velike tvrtke organizirale "kampanju panike" oko svinjske gripe kako bi izvršile pritisak na Svjetsku zdravstvenu organizaciju (WHO) da proglasi "lažnu pandemiju" za prodaju cjepiva. Wodarg je rekao da je kampanja Svjetske zdravstvene organizacije o "lažnoj pandemiji" gripe "jedan od najvećih medicinskih skandala stoljeća". Rekao je da je kampanja "lažne pandemije" započela u svibnju 2009. u Mexico Cityju, kada je stotinjak "normalnih" prijavljenih slučajeva gripe proglašeno kao početak prijeteće nove pandemije, iako je rekao da je za to bilo malo znanstvenih dokaza. Pored toga, on je tvrdio da je WHO, "u suradnji s nekim velikim farmaceutskim kompanijama i njihovim znanstvenicima, redefinirao pandemiju", uklonivši izjavu da se "ogroman broj ljudi zarazio bolešću ili preminuo" iz postojeće definicije i zamijenio je izjavljujući da jednostavno mora postojati virus, koji se širi izvan granica i na koji ljudi nemaju imunitet.

U ožujku 2010. godine Vijeće Europe pokrenulo je istragu o "utjecaju farmaceutskih tvrtki na globalnu kampanju protiv svinjske gripe", čiji je rezultati zanimljiv za pročitati.

"Pipci utjecaja farmaceutskih kompanija su na svim razinama u procesu odlučivanja", rekao je Paul Flynn, tadašnji laburistički zastupnik iz Velike Britanije, koji je sjedio u Odboru vijeća za zdravstvo. "Sigurno je da WHO mora biti transparentan jer je došlo do narušavanja prioriteta javnih zdravstvenih službi u cijeloj Europi, rasipanja ogromnih iznosa javnog novca i provociranja neopravdanog straha."

Iako stručnjaci s kojima su se konzultirali nisu krili industrijske veze u drugim sredinama, izjavljujući ih u istraživačkim radovima i na sveučilištima, WHO nije ništa javno otkrio u svojim prvobitnim uputama 2004. U svojoj bilješci, WHO je savjetovao: "Zemlje koje razmatraju uporabu antivirusnih sredstava kao dijela svog pandemijskog odgovora će morati stvarati zalihe unaprijed."

Istraga 2010. godine British Medical Journal i Biroa za istraživačko novinarstvo pokazali su da su autori WHO smjernica izdanih 2004. godine tri znanstvenika koja su prethodno plaćena za drugi rad od strane Rochea, koji proizvodi Tamiflu, i GlaxoSmithKline (GSK), proizvođača Relenze (još jednog lijeka protiv gripe). Procjenjuje se da su farmaceutske tvrtke zaradile više od 7 milijardi dolara dok su vlade nagomilavale lijekove za borbu protiv svinjske gripe.

12.travnja 2010, Keiji Fukuda, vrhunski stručnjak WHO-a za gripu, je izjavio da sustav koji vodi do proglašenja pandemije svinjske gripe doveo do zbrke oko virusa koji kruži svijetom i izrazio je zabrinutost da je došlo do propusta u komuniciji u vezi s neizvjesnosti oko novog virusa, za koji se ispostavilo da nije tako smrtonosan koliko se strahovalo.

U lipnju 2010. godine Fiona Godlee, glavna urednica BMJ-a, objavila je članak u kojem je kritizirala WHO, rekavši da je istragom otkriveno da su neki stručnjaci koji savjetuju WHO o pandemiji imali financijske veze s kompanijama koje proizvode antivirusne lijekove i cjepiva. Margaret Chan, generalna direktorica WHO-a, odgovorila je: "Bez sumnje, članak BMJ-a ostavit će na mnoge čitatelje dojam da je na odluku WHO-a o proglašenju pandemije barem djelomično utjecala želja za povećanjem profita farmaceutske industrije".

Budući da su već bili dostupni lijekovi za liječenje svinjske gripe, malo je bilo potrebno produžiti histeriju oko tog određenog virusa nakon početne propagande, a vlade širom svijeta trošile su milijarde dolara nagomilavajući zalihe onoga što je farmaceutska industrija nudila. Koronavirus se razlikuje po tome što još uvijek ne postoji lijek za bolest (pričekajte malo). Kao rezultat toga, histerija se mora umjetno produžiti sve dok oni poput Johnson & Johnsona i Pfizera nešto ne iskemijaju. Do tada, mnoge zemlje poduzimaju smiješno ekstremne mjere poput zabrane svih javnih događanja, zatvaranja škola mjesecima i inzistiranja da čitavo stanovništvo do daljnjeg ostane u zatvorenom prostoru (ili "samoizolaciji" ako to više preferirate) do daljnjeg.

Možda ste primijetili nedavnu najavu Trumpove administracije o zabrani svih putovanja iz EU-a, osim Velike Britanije i Irske. To je vjerojatno bio izračunat politički trik u pokušaju da se dodvore lokalnim vlastima i narodu i pojača percepcija o "posebnom odnosu" između dvije (ili tri) zemlje, posebno kada je riječ o zdravstvu. Nije tajna da je britanska vlada u pregovorima o 'odličnom' trgovinskom sporazumu sa SAD-om nakon 'Brexita'. Također nije tajna da će dio tog trgovinskog sporazuma uključivati veliki ​​američki farmaceutski pristup britanskoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi i, najvjerojatnije, višestruko povećanje cijene lijekova na recept u Velikoj Britaniji kako bi odgovarali njihovim pretjeranim troškovima u SAD-u.

U interesu vraćanja neke perspektive trenutnoj uzbuni zbog korona virusa, pogledajte ovaj grafikon bolesti koje su dnevno glavni uzroci smrti širom svijeta i, ako morate, prioritizirajte to da se zaštitite od žute groznice prije nego što poduzmete mjere protiv korona virusa.

Za kraj, ostavit ću vas s malim dijelom satire sa stranice "Onion" koji, nažalost, uopće nije satira.

Kao odgovor na trenutno izbijanje koronavirusa, vrhunski američki zdravstveni stručnjaci upozorili su državu u četvrtak da se drže za j***na sjedala, jer ova kuja još nije ni počela razmišljati o tome da se pokrene. "Dobili smo puno pitanja oko Covid-19, i, u biti, najbolje da svi stavite pojaseve jer će ovo sranje brzo ubaciti u veću brzinu", rekao je profesor sa Stanforda za zdravstveno istraživanje i politike Richard Mason, bacivši sve svoje papire u zrak i upozorivši naciju da je bolje da učvrste sigurnosi pojas, jer će vas taj gad baciti na stražnjicu. "Ako mislite da je sada loše, samo j***no pričekajte, jer će ovaj kučkin sin prijeći na razinu potpunog uništenja. Ozbiljno, perite ruke, odsjecite ruke – to nije j***no važno. Vi jadni gadovi biti ćete apsolutno j***no uništeni". Mason je tada pao preko podija, sklupčao se u položaj fetusa na podu i počeo vrištati: "Pripremite se!"

Sott.net

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

politika.rs

Како веровати Америци

Душан Зупан

4-5 minutes

---

Ових дана сазнајемо да Вашингтон (можда с Бриселом) спрема „план" за „коначно решење" косовскометохијског проблема. Нешто поправљена верзија Ахтисаријевог плана, како изгледа. Шаргарепа треба да буде гаранција за улазак Србије у Европску унију. О штапу се још не говори. Рано је.

На страну то што, сам по себи, тај наградни улазак у ЕУ, уз још неке евентуалне шећерлеме, никако не може бити компензација за одрицање Србије од значајног дела територије, од њеног народа на тој територији и светиња које су део њене живе историје. Поставља се, међутим, много значајније питање: Како да се Америци уопште верује да ће било шта испоштовати, чак и ако се пронађе заједнички језик у ћорсокаку у који нас је довела војна агресија?

Америчку владу, наиме, прати дуга, вековна историја непоштовања и свечаних јавних обећања и разних потписаних и важећих уговора свих врста. Да не идемо толико далеко у историју па да набрајамо колико пута су прекршени „лула мира" и уговори са староседеоцима америчког континента Индијанцима, с јужним суседима Мексиканцима и с другима који су имали тај усуд да се испрече америчким интересима у ближој и даљој околини.

Многи су још живи сведоци понашања САД после пада Берлинског зида, односно преваре (данас се то јасно види) совјетско-руског руководства. За оне који су млађи, свежи су још примери последњих година с америчким „ничим неизазваним" одустајањем од низа америчко-совјетских уговора о разоружању, или повлачењем из нуклеарног споразума с Ираном, или недавним почетком повлачења из Париског споразума УН о климатским променама.

Ближе нашем региону, сведоци смо колико америчко слободно тумачење Дејтонског споразума изазива не само локалне политичке турбуленције већ прети да изазове озбиљну нестабилност ширу од саме Босне и Херцеговине.

Да идемо још уже: Резолуција СБ 1244 о Косову и Метохији била би одавно укинута да није подршке Русије и Кине и упорне борбе наших дипломата. Шта је било с одредбама Кумановског споразума, као што је она да се хиљаду наших полицајаца врати на Косово и Метохију? Колико је српских живота изгубљено због непоштовања те одредбе, рецимо? А све је то уредно потписано и оверено од стране Американаца или оних представника који су под њиховом контролом.

Простор не дозвољава да се бавимо неиспуњеним јавним и тајним обећањима Холбрука и других представника америчке владе, а поготову не Хашким трибуналом, као јединственим случајем карикирања међународног права. Ипак, ваља имати у виду бар још Бриселски споразум, где је Заједница српских општина до данас остала мртво слово на папиру, док су све обавезе Србије – испуњене.

И како сада, имајући у виду партнере с друге стране стола, разговарати и преговарати о некаквом могућем решењу проблема Косова и Метохије (Албанци су се јасно изјаснили да Американци говоре за њих, а што се Европљана тиче, јасно је да су и они под пресудним утицајем Вашингтона)? Ко је тај ко може да поверује да ће америчка страна овог пута поштовати било шта што је обећала и потписала?

С друге стране, здрав разум каже да ваља преговарати и да су разговори бољи него било каква сила и страдање. Зато, било каква понуда да је на дневном реду, наши преговарачи би требало, пре свега, да инсистирају на претходном испуњавању онога што је било обећано, потписано, а није испуњено. Конкретно, да би показале добру вољу и поштене намере у случају да неки нови споразум може бити постигнут, обе стране би требало да испуне оно што досад нису. То значи, рецимо, да се хиљаду наших полицајаца ипак врати на Косово и Метохију, односно да се оснује Заједница српских општина, да не говоримо још и о поштовању Резолуције СБ 1244.

Успостављање поверења је врло важан елемент свуда где се склапа било какав посао. Само партнери у доброј вери могу склопити успешне и дугорочне споразуме. Ако то буду полазне тачке неке нове мировне иницијативе, можда се и може наћи решење за наизглед нерешив косовски Гордијев чвор. Мач који би га евентуално пресекао већ се показао неуспешним.

Дугогодишњи новинар и дипломата

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

novosti.rs

Dr Konstantin Nikiforov: Narod u litije izveo Milo, a ne Moskva i Beograd, Đukanović je potcenio ugled i uticaj SPC

Branko VLAHOVIĆ

9-11 minutes

---

| 15. mart 2020. 09:00 | Komentara: 0

Direktor Instituta za izučavanje slovenskih naroda Ruske akademije nauka: Vulkan nezadovoljstva proključao zbog samovolje i zloupotreba režima

OD STALNOG DOPISNIKA MOSKVA

CRNOGORSKI večiti lider Milo Đukanović i njegovi najbliži saradnici potcenili su ugled i uticaj Srpske pravoslavne crkve, koja ima snažne i duboke korene u tradiciji, kulturi i svesti građana Crne Gore. Za to što veliki broj ljudi učestvuje u litijama razloge treba tražiti ne samo u poštovanju tradicije i pravoslavne vere, nego i u nezadovoljstvu naroda. Uzalud Đukanović i njegove vlasti traže uzroke na strani, jer je proključao vulkan nezadovoljstva građana, koji su pokazali da nije odumrlo čojstvo i da ne žele da se Crkvi otima imovina. Imam mnogo prijatelja Crnogoraca i dobro znam da su to čestiti ljudi, koji su stali uz svoju Crkvu u ovom delikatnom trenutku za Crnu Goru.

Ovako, u intervjuu za "Novosti", najugledniji ekspert za Balkan dr Konstantin Nikiforov, direktor Instituta za izučavanje slovenskih naroda Ruske akademije nauka, komentariše aktuelna dešavanja u Crnoj Gori. Na pitanje kako ocenjuje Đukanovićeve tvrdnje da su litije i masovan izlazak građana na ulice potpomognuti u Beogradu i Moskvi, profesor Nikiforov kaže da su optužbe iz Podgorice smešne i da oni dobro znaju da je Crnogorcima prekipelo zbog samovolje i zloupotreba koje čine Milo i njegov klan:

- U Crnoj Gori se stiglo do crvene linije, i sada je opasno da ne dođe do direktnog sukoba učesnika litija i suprotnog tabora. Bilo bi tragično da udari brat na brata i da dođe do krvoprolića. Razumem zašto Milo tvrdi da su u sadašnja događanja u Crnoj Gori uključene Rusija i Srbija. On to govori da bi na svoju stranu pridobio Zapad. Najviši ruski političari ne komentarišu situaciju u Crnoj Gori, da Milo ne bi mogao da kaže da ga neko sa strane svađa sa narodom. Dobro je što predsednik Vučić nije otišao u Crnu Goru, da u Podgorici ne bi mogli da tvrde kako litijama diriguju vlasti u Beogradu.

* Očigledno je da su vlasti u Crnoj Gori iznenađene samodisciplinom građana koji su se odazvali pozivu mitropolita Amfilohija da dođu na litije.

- I sam sam fasciniran time kako su se građani dobro organizovali. Osim starijih, mnogo je mladih, kao i roditelja i dece koji su došli da podrže svoju Crkvu.

* Da li ste očekivali ovakav razvoj situacije u Crnoj Gori?

- Nisam mogao da pretpostavim da će baš toliko ljudi izaći na ulice. Impozantne i predivne slike gledamo iz gradova Crne Gore. Uveren sam da je i Milo Đukanović smatrao da će biti malo galame i da će se potom sve stišati. Ali pokazalo se da kod Crnogoraca SPC ima mnogo veći značaj nego što su mislili političari. Oni koji su forsirali samozvanca Dedeića ispali su smešni.

* Deo balkanskih lidera pokrenuo je inicijativu o "malom šengenu", kao vid pripreme za jedinstveno funkcionisanje u EU. Šta vi mislite o tome?

- Priča o "malom šengenu" je mala bajka. Rukovodstvo u Albaniji igra svoju igru i sve otvorenije i upornije podržava samostalnost Kosova.

 

* Kako vi vidite rasplet situacije na Kosovu?

- Nesporno je da je Srbiji i predsedniku Vučiću danas glavni problem Kosovo. Biću iskren, nisam do kraja shvatio na koji način Vučić želi da dođe do kompromisa oko teritorije sa Albancima. Bio sam davno za podelu Kosova, kada je u Srbiji bilo svetogrđe da se o tome govori. Da je to tada učinjeno, podela bi bila mnogo pravičnija, pa i povoljnija za Srbe. Pozicija u kojoj se nalazi predsednik Vučić nije nimalo laka, ali to ne znači da on treba da žuri. Ako narod smatra da treba sačekati i odložiti donošenje konačne odluke, onda tako treba i uraditi. Uostalom, na Zapadu postaju sve više svesni činjenice da je opasno doneti odluku u kojoj se ne bi uvažavali i srpski interesi. Srbija danas nema snage da vrati Kosovo. Zbog toga sam pristalica "zamrzavanja problema". Priče o tome kako bi Srbija mogla da dobije neke ustupke ako prizna Kosovo, mamac su za prevaru. Čak i ako joj u Vašingtonu obećaju da će je "pogurati" da što pre uđe u EU, to ne znači da će ona uskoro biti primljena. Barem su se Srbi naslušali raznih obećanja u poslednjih tridesetak godina.

* Šta mislite o pričama da bi Srbiji, kao ustupak, trebalo da se ponudi izlazak na more?

- Naravno da je to budalaština. Pa ko ozbiljan može da veruje u to da bi Albanija bila spremna da da deo svog mora ukoliko bi Beograd pristao da prizna Kosovo?! Za Srbiju bi bilo najbolje rešenje da i dalje ostane neutralna i da ne ulazi ni u jedan vojni savez. Oni kojima se žuri u EU moraju da analiziraju šta su od ulaska dobili vaši susedi. Priče o tome kako će ulaskom u EU poteći reka investicija su nerealne.

 

* Šta mislite o najavljenim suđenjima Albancima koji su učestvovali u ratnim zločinima nad Srbima na Kosovu?

- Teško se može dogoditi da sud bude objektivan i osudi Albance koji su počinili zločine. Da su to hteli, mogli su ih već osuditi u Hagu. Albanska zajednica na Kosovu i Metohiji i dalje živi po starim običajima. Samo treba analizirati to koliko je ljudi koji su trebali da svedoče u Hagu pobijeno. Čak i oni kod kojih se probudila savest, u strahu od odmazde nisu spremni da svedoče. Bojim se da bi suđenje Albancima moglo biti najobičnija farsa.

* Kako komentarišete "povampirenje" priča u Poljskoj o tome kako ih ruska Crvena armija nije oslobodila već okupirala?

- Protiv revizije istorije i falsifikata najbolje je boriti se tako što će se potpuno otvoriti arhive iz tog perioda. U vreme dok sam radio u Kremlju, u predsedničkom timu, znam da je Boris Jeljcin otvorio arhive. Nažalost, kasnije je deo građe opet bio pod embargom. Podržavam ideju predsednika Putina da se predstave javnosti svi dokumenti o Drugom svetskom ratu, jer će se tako omogućiti istoričarima da pišu pravu istinu, ma koliko se ona nekome ne dopadala. Naravno da će biti uvek i onih kojima nije stalo do istine, pa i kad budu imali pred sobom dokumente, pisaće laži.

* Ruski političari i istoričari sada izvlače dokumenta iz kojih se vidi da su poljski lideri šurovali sa Hitlerom. Zašto ti dokumenti nisu objavljeni ranije?

- Pitanje je opravdano. Ali mora se znati da u sovjetsko vreme takve dokumente nisu hteli da publikuju da ne bi narušili savezničke i prijateljske odnose sa Poljacima. Ćutalo se o tom delu istorije, mada su i tada postojala dokumenta o svim bolnim momentima u odnosima Poljaka i SSSR, i pre i u vreme Drugog svetskog rata. Zašto su kasnije ti arhivski materijali ponovo zatvoreni, stvarno ne razumem.

* Šta bi bilo dobro da Srbi učine da se ne zaborave važni događaji i da se ne dopusti falsifikovanje istorije?

- Mislim da bi bilo korisno da Srbija organizuje svoj arhiv koji bi prikupljao građu o agresiji NATO i žrtvama koje je imala. To treba učiniti sada, dok su još živi svedoci tih događaja. Ako se to ne uradi, jednog dana će medijski jače i uticajnije zemlje koje su napale Srbiju širiti "svoju istinu".Mislim i da Srbi moraju da sačuvaju svu dokumentaciju o Haškom tribunalu. Moram priznati da sam i ja, koji sam često dolazio u Jugoslaviju i čak prisustvovao pregovorima sa Slobodanom Miloševićem, mnogo toga saznao iz njegovih kazivanja na suđenju u Hagu. Ne bi začudilo da jednog dana u Hagu ti dokumenti nestanu, pogotovo oni u kojima su Milošević i neki drugi optuženi dokazivali apsurdnost optužnica. Prema mom mišljenju, bilo bi dobro da se sačuva i dokumentacija o Dejtonskom sporazumu.

* U Dumi je nedavno postignut dogovor o tome da se osnuje zajednički institut sa Srbijom za čuvanjem istine o Drugom svetskom ratu.

- Kad je reč o Srbiji i Balkanu, izuzetno cenim vaše istoričare, koji su mnogo pisali i o Drugom svetskom ratu. I dosadašnji instituti u Beogradu su dobro radili. Suština odnosa naših naroda se odlično zna i nju niko ne može promeniti. Tim periodom su se bavili ozbiljni srpski istoričari, i sve što je važno opisano je. Zato i ne vidim razlog da se otvara novi institut. Ruski i srpski istoričari odlično sarađuju, organizujemo konferencije, objavljujemo značajne knjige... I ako političari hoće da podrže objavljivanje istine, najbolje je da finansijski pomognu rad postojećih instituta i objavljivanje knjiga.

* Odlično sarađujete sa srpskim istoričarima. Kakva je saradnja sa kolegama iz bivših jugoslovenskih republika?

- U našem institutu je došlo do podmlađivanja zaposlenih saradnika. Imamo ljude koji su se specijalizovali za izučavanje novije istorije Hrvatske, Slovenije, Makedonije i BiH. Već sam i ranije govorio u jednom od intervjua za vaš list da smo mi otvoreni za saradnju sa svima. Ipak, u BiH u Sarajevu nisu baš spremni da sarađuju sa nama jer smatraju da smo mi prosrpski orijentisani. Ali zato sa Republikom Srpskom dobro sarađujemo. Možda u Sarajevu takođe shvate da od saradnje istoričara i otvaranja arhiva može samo da dobije istoriografija i da se tako dolazi da prave istine.

PRAZNE PRETNjE DODIKU

* Iz Sarajeva prete srpskom lideru Miloradu Dodiku

hapšenjem. Da li bi se to moglo desiti, uz pomoć Zapada?

- Pretnji će biti, ali ne verujem da bi se neko usudio da to uradi, jer bi to moglo izazvati sukobe i krvoproliće. Dodik je do sada odlično lavirao i verujem da će to činiti i ubuduće. Naruku mu ide to što su u SAD okupirani svojim izborima i interesima i nije im prioritet rešavanje spornih pitanja u BiH.

 

pcnen.com

EU d.o.o.

10-12 minutes

---

Piše: Srećko Pulig

Stanje Evropske unije toliko se ubrzano mijenja nagore da se i same te promjene brže prepuštaju 'zaboravu' nego što mogu biti kritički prorađene. Nekad ambiciozna, iako od svoga početka imperijalna tvorevina (nastala ne bez asistencije Sjedinjenih Američkih Država), EU se svela na još jedan krug, ali ne kulturni, u raspadanju svjetske neoliberalne globalizacije, na kontinentalne i subkontinentalne interesne zone, stalno na rubu trgovačkih, ako već ne i vojnih ratova. Od prodaje velikih ideala o 'zajedničkoj kući Evropi', o 'evropskim vrijednostima', solidarnosti među državama članicama, koje za cilj imaju ne samo zajedničku vanjsku politiku već i smanjenje razlika među državama članicama, da bi njihovo unutrašnje tržište moglo koliko-toliko fer funkcionirati – od svega toga nije ostalo ništa. 'Evropa', a ustvari EU, na namjerno zamjenjivanje jednog kontinenta s jednom organizacijom, na što ćemo se još vratiti, postala je nešto poput trgovačkog društva, Evropa d.o.o., naoko bez ikakvih političkih vizija i stavova u pojedinim svjetskim političkim krizama.

No stvari stoje još gore: evropske institucije, koje gube moć pred narastajućim novim 'suverenizmom' pojedinih moćnih evropskih država, ponašaju se kao da se novcem mogu riješiti svi unutarevropski i svjetski problemi, bez da se ta slijepa ekonomika ikad zapita o političkim posljedicama svoje 'sljepoće'. Zadnji primjer je, naravno, mogući izbjeglički val migranata smještenih u Turskoj, koji će navodno zaustaviti grčka država. Jer to je sada jedna pristojna desničarska poluperiferija, koja će znati i htjeti upotrijebiti policiju i vojsku na svojim granicama kako bi spriječila ulazak izbjeglica i migranata u EU. No ako u grčkih vlasti volja i postoji, pitanje je jesu li one sposobne tako nešto kao što je migrantski val zaustaviti. Tu prekomjerna upotreba sile može imati i kontraefekte. Padnu li žrtve s jedne strane, kao posljedica grčkog državnog nasilja, to bi moglo radikalizirati i neke skupine unutar izbjegličkog tabora. A još jučer su nam govorili da se ne može sva težina izbjegličkog problema prebaciti na države na rubu EU-a jer da je to zajedničko, evropsko pitanje. Smišljane su birokratske kvote, koliko koja država članica treba da primi izbjeglica, kako da ih rasporedi, kako da ih uključi u društvene i radne procese u svojoj sredini. I što sad govore o svemu tome? Više ništa. Pojeo vuk magare.

A izbjeglička kriza je za cijelu EU s pravom već puno puta kritizirana kao takozvana. Jer ovaj dio svijeta, a naročito bogati sjever ovoga kontinenta, mogao bi lakše i s manjim negativnim posljedicama prihvatiti ove ljude od zemalja poput Jordana, Libanona, ne na kraju i same Turske, kojoj je EU platila da bude tampon zona, no zbog nepredvidljivih poteza njezina autoritarnog vođe Erdogana u i oko Sirije sada svi dogovori kao da dolaze u pitanje. Pa ako Erdogan i blefira i trguje, koliko tek trguje EU, koja u Siriji nije prisutna vidljivo politički, ali čiji su 'izostanak' i prisutno oružje u cijeloj regiji itekako efektni. Jer ako problem izbjeglištva treba riješiti u zemljama u kojima se zbog rata izbjeglice i regrutiraju, tako da rat prestane, a te zemlje dobiju priliku za obnovu (što danas zvuči utopistički: ta ljudi bježe i iz evropskih unutarnjih kolonija, u kojima sada nema rata, poput naše), što govore šefovi svih tijela EU-a, uključujući i našeg premijera Andreja Plenkovića, što poduzima ta ista EU da ti ratovi stanu?

EU ide iz krize u krizu, ali se ipak ne raspada. A jedino ljepilo koje sve te države još drži zajedno sve je više novac. Na površini te se krize, na smjenu, pokazuju kao dužnička, odnosno kriza eura, pa Brexit, pa trgovački ratovi sa SAD-om. A 'velike teme' dana poput migracija, o kojima smo nešto rekli, i klimatskih promjena, koje neće sići s dnevnog reda, na neki način zaklanjaju dubinske pogreške ugrađene u sistem organizacije evropskih država. Zajednica država EU fragilan je savez koji na okupu drže interesi nacionalnih frakcija kapitala i ostaci neke čudne geostrategije. Ona se pretvorila od 'zajedničke kuće Evrope', fraze o bivanju za istim stolom velikih i malih država, u farsu unutrašnje kolonizacije zemalja centra onih na periferiji EU-a. Kakav će biti dugoročni budžet ove organizacije, tko će koliko uplaćivati i zbog čega u zajedničku kasu, izgubilo je svaku masku volje za 'više' ili 'manje' Evrope i pretvorilo se u cjenkanja sebičnih država relativno grupiranih u saveze sličnih interesa. No jesu li na primjer interesi dviju najmoćnijih zemalja EU-a, Njemačke i Francuske, uopće još na nekom zajedničkom tragu? Njemačka kao 'najveći Evropljanin' među svim evropskim državama u povlačenju je i pred vlastitom političkom, a sutra i ekonomskom krizom. A Francuska je već duboko u njoj. Nastojanja francuskog predsjednika Emmanuela Macrona da preuzme inicijativu u evropskoj politici bila bi manje farsična kad bi imao kontrolu i u vlastitoj kući. A i što Macronu znači 'više Evrope'? U dugoj povijesti toplo-hladnih odnosa s Atlantskim paktom (Francuska isprva nije bila ni članicom NATO-a), sada se odjednom probudio novi 'evropski suverenizam', koji bi da više novca izdvaja u zajedničku vojsku. O interesima tzv. Prijatelja kohezije i tzv. Višegradske skupine, u koje spada i Hrvatska, u ovome broju više piše kolega Milan Gavrović. A tu je i interes osamostaljenih centara moći, samih evropskih institucija, koje bi da s više prikupljenog novca pojačaju svoju snagu i utjecaj.

Ove interesne konstelacije stalno se pomalo mijenjaju, no nisu ništa novo u zamišljenoj zajedničkoj EU-kući. Ali novo je to da konflikti poprimaju sve oštrije oblike. Kao da zajednički opstanak EU-27 mnogima postaje preskup. Uostalom, kao što je to pokazano odavno na primjeru Južne Amerike, jednom kad se do kraja ustoliče satelitske države u sferi utjecaja centra (koji je tamo bio i ostao SAD), potreba za nekim 'domaćim izdajnicima', za kompradorskom buržoazijom, tj. domaćim slojem koji se bogati radom za strance, a za volju postotka u tim posredovanjima, opada. Zemlja koja izgubi dovoljno 'ekonomske suverenosti' više za mnogo toga ni ne treba vlastitu buržoaziju, pošto međunarodne korporacije sada direktno i bez posrednika dolaze u nju. Slovenski sociolog Rastko Močnik zato je razvio teoriju kako mi ni nemamo kompradorsku buržoaziju, već samo kompradorsku birokraciju, tj. frakcije domaće političke klase koje rade za razne svjetske investitore, često bez obzira na evropske ili bilo kakve 'poslovno-kulturne' krugove. U tom stadiju nekad moćni domaći tajkuni, za Hrvatsku je arhiprimjer Ivica Todorić, gube funkciju i pokazuju se kao puki nestajući posrednici, za igrače veće i internacionalnije od njih. A to ima posljedice i za političku klasu, koja mora paziti da stekne, makar i kratkoročno legitimne, nove izvore prihoda za svoje političko kazalište sjena.

Kad bi lijeva politička misao u nas imala duže pamćenje, 'sjetili' bismo se da prvaci socijalizma, od Lenjina do Rose Luxemburg, nisu imali dobro mišljenje o nekim mogućim budućim evropskim integracijama. Njih su vidjeli kao moguće samo u imperijalnom smislu, od čega bi štetu trpjeli mali evropski, ali još više i izvanevropski narodi. Zato je za nas komuniste Evropa kontinent kao i svaki drugi. Ništa što bismo trebali stavljati ispred onoga što se događa u Aziji ili Africi. Dapače, a to je pokazao i povijesni pokret nesvrstanih, od onoga što se nekad zvalo Trećim svijetom, a danas globalnim Jugom, mi imamo, naročito u našem novom položaju, što naučiti. Uostalom, što se financira slavnim novcem iz evropskih fondova u nas? Neka nova industrijalizacija? Nipošto. Financiraju se infrastrukturni i slični objekti. Dakle, ceste, zemljišta, kulturno-zabavni sadržaji, koji će pružiti osnovu za zapadnu kolonizaciju. Kako industrijsku (u malim i privremenim enklavama velikih korporacija) tako i rekreativnu (industrija turizma i sl.).

Povjerujmo načas u mit o višestoljetnoj Evropi kao kolijevci kulture i civilizacije i zapitajmo se za kraj: Je li EU ona ekonomska, politička i kulturna tvorevina koja je nasljednica onoga velikog što je Evropa iznjedrila (naličje ovog procesa pustimo sada po strani)? Ili je obična birokratska tvorevina u okvirima samo dijela evropskog kontinenta, koji bi sutra mogao imati i više odjelitih projekata? Istina je da se neki apsolutni povratak na potpuno odvojene suverenističke nacije-države danas ne može više zamisliti, i to ne samo u Evropi. Uvjet za takvo nešto bio bi ili krah ili nadilaženje neoliberalne globalizacije. Ono što se pred nama pojavljuje više sliči na permanentno preslagivanje postojećeg sistema. Promjena svega da se ništa (bitno) u svjetskom sistemu ne bi promijenilo.

Zato se u današnjem Bruxellesu ne radi o više ili manje Evrope. Radi se o više ili manje EU, svedene na trgovačku organizaciju. A ne ni na kakve evropske integracije, evropske vrijednosti, pa čak ni evropske institucije, kao vrijednosti po sebi. Ono što se bez valjanog razloga naziva realpolitikom, kao politikom nekih navodno čeličnih nacionalnih interesa, proizvodi još samo nacionalizam, koji se izvozi iz centra na periferiju (a ne obrnuto, kako nam sugeriraju tolike autorasističke interpretacije), militarizam i naoružavanje, ne samo na granicama, već i u unutrašnjoj upotrebi zemalja poput Francuske. Prihvatiti napuhanu dužničku krizu (koja kao da je trenutno 'zaboravljena' podloga sve međudržavne ekonomije), mjere štednje i uništavanje javnog sektora bez kraja, kao neku internacionalnu i progresivnu politiku koja još iz Evrope svijetli u inače mračnoj budućnosti svijeta, to je jedini uspjeh ove organizirane prevare.

A ne tako davno, upravo je jugoslavensko samoupravljanje, s čijom se krizom i raspadom bezrazložno uspoređuje raspad EU-a jer radi se o dvije različite vrste poredaka, imalo dobar odgovor na kvadraturu kruga, u kojoj se rastaču javne djelatnosti. Onu između neefikasnog etatizma i 'preefikasnog' privatnog sektora. Taj odgovor je glasio – društveno upravljanje.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Наш одговор на пропагандни рат против Срба

standard.rs

Наш одговор на пропагандни рат против Срба - Нови Стандард

Слободан Рељић

10-12 minutes

---

Врло је важно да и ми утичемо на то како ће догађаји из прошлости бити интерпретирани. Морамо имати ефикасан одговор на пропагандни рат који се води против нас

Прво, да бисмо могли да што реалније говоримо о том важном процесу – о попуштању брана западних службених извора из којих сазнајемо шта су они стварно знали о догађањима у грађанском рату у БиХ (а и о бомбардовању СРЈ, а и укупном распадању и разрању СФРЈ) – морамо да бар сада, поводом докумената из британског Националног архива о Сребреници, дефинишемо догађај и позиције, и Запада и нас.

Дакле, догађај у сведеном смислу, био је рат западних сила против Срба. Западна антисрпска коалиција (тако ћемо их колоквијално звати) није била хомогена – било је ту разних идеја, циљева, приступа, међусобних расправа, па и одлука, али су се у основном слагали: Југославију треба разбити а Србе као највећи народ који контролише простор у срцу Балкана дисциплиновати, и ослабити што више. У томе се примарно користе унутрашње силе деструкције, а споља се појачавају и управља се њима. Главно средство је одвајкада Divide et impera! То вам је одговор на оно подметање да „нас Србе сви около мрзе". Мрзели су нас и 1942.

ИЗВОЂЕЊЕ ПРОПАГАНДНОГ РАТА
Друго, најважније средство у овој операцији је – пропагандни рат. Он је претходио свим „врућим" ратним насртајима, а није престајао ни после војних деловања. Користићу класификацију принципа ратне пропаганде белгијско-француског новинара и публицисте Мишела Колона. Дакле, тај рат је извођен овако:

1. Сакривање интереса
Западне владе се „боре" за људска права, мир, демократију, слободно тржиште, слободну штампу или какав год племенити идеал. Никад се не помињу економски и социјални интереси Запада. Не спомињу се ни интереси корпорација, банковног капитала, отварање тржишта, уништавање конкуренције (рецимо, војне индустрије СФРЈ) и дробљење држава које показују превише независности; уништавање земље која би могла представљати алтернативу либералном систему (Чомски се позива на Строба Талбота који је написао да је СРЈ бомбардована пре свега из разлога непристајања без задршке на западну економску транзицију): али ратови се увек воде из економских разлога. Пљачкашких!

Нема хуманитарних ратова. Док се ратови представљају као хуманитарни, стварни циљеви су: контрола свих стратешких рута на Балкану – Дунав и нафтоводи, гасоводи у изградњи, постављање војних база–потчињавање јаке југословенске војске (пета у Европи!) – и економска колонизација земље. Мултинационалне компаније – некад US Steel данас Бехтел – бесрамно колонизују земљу, пљачка се богатство земље а становништво пада у све веће сиромаштво. Тако кад се говори о Косову, никад се не помиње основна улога – обезбеђивање транзита хероина из Авганистана и накнадно сазнајемо да извођачи имају своју наплату на терену (од Медлин Олбрајт и Кларка до Метју Палмера).

2. Демонизација непријатеља
Сваком рату претходи спектакуларно велика медијска лаж да би се добила подршка јавности.
– Године 1965, Сједињене Државе почињу рат у Вијетнаму нападом на два своја брода (инцидент „Залив Тонкин"), а окривљен је Вијетнам.
– „Разлог" за прву агресију на Ирак 1991. је наводна пљачка инкубатора за бебе у породилишту у Кувајту. Ову медијску лаж је произвела Hill & Knwolton компанија за односе са јавношћу.
– Слично, НАТО је интервенисао у Босни 1995. на „основу" фалсификованих прича о „концентрационим логорима" и бомбашким нападима на цивиле у Сарајеву, приписаних Србима. Истраге – држане у тајности – показале су да су починиоци НАТО савезници.
– Почетком 1999, „разлог" за напад на СР Југославију био је „масакр над цивилима" у Рачку . Иако је то сукоб легалних оружаних органа државе и сепаратиста ОВК, који су почетком 1998. били „терористи", а „борци за слободу" неколико месеци касније. Догађај лажиран.

Вилијам Вокер даје изјаву за медије током обележавања годишњице наводног „масакра" у Рачку 2016. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Да би лаж била ефикасна морају стално да се емитују: страшне слике – манипулисане, ако је потребно; (страдала деца); то се држи у медијима непрекидно, са честим подсетницима; монополише се приступ медијима и искључују противничке верзије; одбацују се критика и јавно се прозива свако ко ово доведе у питање као „саучесник" (за то служе развијене НВО мреже);

3. Скривање историје
Скривање историјских чињеница и географије региона. Због контекста.

Пример: Ворен Кристофер (амерички министар иностраних послова, на преговорима у Женеви 1993.): То је ваша грешка, Европљани, ви сте пустили да Срби заузму Босну!
Дејвид Овен (европски преговарач): Али они су тамо живели!
Ворен Кристофер: Одавно?
Дејвид Овен: Одувек.

Кардинална чињеница није омела ни Кристофера ни адмнистрацију да наставе да Србе третирају као – окупаторе! Ни Овена да то подржава. А од 1991. Туђман и Изетбеговић, двојица екстремистичких вођа које је Немачка наоружала пре рата, представљени су као демократске „жртве". Запад неће да види да они оживљавају најгрознији период у историји Југославије: геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941-45.

Године 1999. Косово је представљено као земља коју су Срби напали. Речено је да „Албанци чине 90 одсто становништва, а Срби 10 одсто." Свако помињање нестанка Срба, убијања и терорисања током Другог рата, па и после тога, када су провинцијом управљали Албанци (1980-их) – изостављено је. Постојање мањинских групана Косову – Рома, Јевреја, Турака, Муслимана, Горанаца, скривено је. Не региструје се етничко чишћење „западних пријатеља из ОВК", уз благослов НАТО.

4. Организовање амнезије
Кад Запад припрема неки рат не дозвољава се подсећање на велике медијске лажи из претходних ратова. Сваки нови рат је увек „правичан", још чистији од претходног. Расправе се остављају за касније. Да ли ће их икада бити? Ево једног грубог примера: после Ирака Алистер Кембел, директор комуникација Тонија Блера морао је да поднесе оставку када је Би-Би-Си, склањајући кривицу са себе, инсистирао да је он дао лажне информације о наводном оружју за масовно уништење. Ту се показује да, ипак, има државног интереса! Бар делимично. Јер, да ли је то подстакло расправу о другим достигнућима Кембела? Шта је око Косова кувао исти Кембел? Да ли информације у вези са разарањем Југославије ОБАВЕЗНО треба преиспитати? Ништа од тога.

ШТА ДА ЧИНИМО?
Тако се организује Запад у рату и у послеоперцијском периоду. А шта радимо ми? Нападнути и оклеветани. Наши потпуно вестернизовани медији доследно следе токове мисли западних медија. Понавља се досетка западних амбасадора како смо се ми нашли „на погрешној страни историје" после пада Берлинског зида. Већи део наше елите фронтално ћути, а инцидентно – покупи се нешто од иверја са Запада, чудимо се (Боже, Боже да ли је то могуће?! Ко би рекао!) и то се третира као изузетак у, иначе, узоритој пракси независних медија и слободних новинара Запада. Објавимо понеку преведену књигу, који документарни филм – узимамо Кембела и Блера да и нас саветују.

Бивши британски премијер Тони Блер (Фото: REUTERS/Toby Melville)

То је као да, уместо да сечемо нокте да бисмо могли нормлно да радимо, засецамо јагодице и зглобове прстију! И стално смо у живом блату у коме нам наше дојучерашње убице јављају да – ако се бранимо – чинимо недопустиву грешку јер они нас штите од „малигног утицаја Русије" и сумњивих „намера Кине". А шта можемо да радимо? Шта би ваљало чинити?

Прво: Ми немамо средства да створимо неку РТ за активно учешће у пропагандном рату. Такво оружје које би се буквално могло супроставити Си-Ен-Ену (узимам ова имена као симболичка) ми себи не можемо приуштити. То могу само велике силе, као што и свако супериорно оружје могу да произведу или купе само највеће силе. (С-400, на пример)

Друго: Али нешто морамо да чинимо! Можемо да производимо муницију која добро дође РТ и деловима јавности на Западу која је пробуђена, расте и политички им је корисно да имају добре намере према нама. Због себе! Не претендујем да знам коначно решење, али имам посуђену идеју коју бих волео да овде изложим. Ваљало би направити неко место – библиотеку, сајт, платформу, у сваком случају, место где би се сакупљао сав релевантан материјал о разарању Југославије.

Амбасадор Живадин Јовановић из Београдског форума за свет равноправних говорио ми је о идеји да се у Београду установи центар, или како би се већ звало, где би се на једном месту сакупили – документи, књиге, текстови, видео материјал… Тако би постојало место где би могло да се нађе све/већина (у електронском, физичком облику) о теми која је глобално важна. Разарање Југославије и све последичне игре и радње о којима ми причамо – догађај је од глобалног значаја. Биће све значајнији! О томе ће се писати књиге, снимати филмови, ТВ емисије, серије, писаће се новински текстови, биће питања у квизовима… А активним приступом би и ми били место где ће се моћи наћи чињенице и мишљења. Бићемо у фокусу студената, доктораната, новинара, уметника, знатижељника…

Међутим, наше сећање и реално сећање на нас уништава се и систематски, и из нашег немара. На пример, нико никад није узео у заштиту документације великих редакција (Политике, Борбе, Радио Београда…). Напротив, новопридошли директори који те редакције доживљавају као плен за учешће у партијским операцијама доласка на власт, хвале се како штеде укидајући те документације и отварајући кафиће!

У свету у коме живимо врло је важно да колико-толико и ми утичемо на то како ће догађаји бити интерпретирани. Погледајте сад рат око ревизије историје Другог светсаког рата. Истина о историји је истина о овом времену, о нама а и нашим потомцима. Наравно, ово не може без подршке српских државних структура – мада, установа не мора бити државна, односно, то би ваљало да се организује како ово време захтева. Кад се налазе повелике паре за разне НВО-центре, који служе да полузналци имају потпис у ТВ наступима као аналитичари, могло би и ово.

„Српски зид плача" постављен испред споменика Кнезу Михајлу на Тргу Републике, Београд, 11. јул 2017. (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Сваки други допринос је важан. Научни радови, новински текстови, полемике, међусобна храбрења…  Али, ово је рат. Пропагандни рат. На ратне ударе се одговара ратно. Прилагођено тактички, али ратно и хитно. Благовремено смо већ пропустили.

Писана верзија излагања на трибини под називом „Република Српска у светлу нових чињеница о грађанском рату у БиХ", одржаној 27. фебруара 2020. у Прес центру УНС-а у Београду.

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

Извор Sveosrpskoj.com