rs.sputniknews.com

Лети ли „Ер Србија", заједно са осталим авиокомпанијама — у пропаст

Стефан Ђурић. Sputnik Србија

4-5 minutes

---

„Ер Србија" ће делити судбину већине светских авио-компанија које се тренутно налазе у веома тешкој ситуацији. Губици у авио-индустрији су већ велики, а могуће је и да нове мере против корона вируса додатно отежају пословање авио-превозника. Делимичан опоравак те индустије може се очекивати тек крајем године.

Тако сматра професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић, који за Спутњик каже да је авио-индустрија међу првима осетила последице економске кризе која је уследила због пандемије корона вируса и да ће можда бити међу последњима која ће из ње изаћи.

© AP Photo / Chinatopix

Авио-индустија је међу првима осетила економске последице пандемије корона вируса

„Ер Србија" ће делити судбину светских компанија

Према Савићевим речима, чињеница да се велике светске авио-компаније налазе пред банкротом указује на то да постоје земље које не помажу домаћим предузећима.

С друге стране, он сматра да је „Ер Србија" у нешто другачијој ситуацији, јер иза ње стоји снажна држава, која се определила да помогне једином националном превознику, али напомиње да, чак и с том помоћи, компанија неће избећи судбину која је задесила већину светских авио-компанија.

„По природи ствари, увек оне компаније које су слабије позициониране, трпе кризу више него оне које су добростојеће. Колико знамо, „Етихаду" нису баш цветале руже у последње време, а заједно и нашој „Ер Србији". Чека нас један тежак период, посебно за „Ер Србију", која треба да преброди све те тешкоће и да се врати бар у стање које је било пре економске кризе", истакао је Савић.

© Tanjug / Зоран Жестић

„Ер Србија" неће избећи судбину која је задесила већину светских авио-компанија

Опоравак авио-индустрије тек на јесен или зиму

По његовом сазнању, број путника на београдском аеродрому смањен је за 95 одсто, што значи да раде само спорадични, хуманитарни и летови који „заглављене" путнике возе из и враћају у Србију.

Ипак, саговорник Спутњика наглшава да је та ситуација тренутна и да ће се авио-индустрија опоравити, али сматра да тај опоравак неће бити једноставан, брз и лак.

„У овом тренутку је тешко процењивати када ће доћи до озбиљнијег опоравка. Да се присетимо, једна од важних активности у авио-саобраћају се одвијала управо између пословних људи, друга се односила на транспорт робе, а, можда најважнија, се односила на област туризма. Као што видимо, ништа од тога се неће брзо опоравити, посебно туризам, где су чак предвиђене и посебне мере. Барем још неколико месеци, до јесени или зиме, све ове комапније ће бити у тешкој позицији", сматра Савић.

Мере против короне – додатни терет

Упитан да прокоментарише предлог који се појавио у свету да због социјалне дистанце средња места у авионима буду празна, Савић одговара да би то био додатни удар на авио-компаније, заједно са „Ер Србијом", које су последњих година убацивале додатна седишта у авионе.

„У тим околностима, већина светских компанија неће моћи да послује. Људима се чини да је у тој бранши велики профит. Није мали, али су трошкови врло високи и није их могуће смањити. Када се високи трошкови деле са великим бројем путника, онда то обезбеђује профит, али ако се број путника смањује, онда огромни фиксни и други оперативни трошкови оптерећују цену коштања", објашњава Савић.

© Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC

Сви услови, садашњи и нови, неће ићи у корист пословања авио-индустрије

Он додаје да би се тај проблем могао решавати повећањем цена карата, али да се онда јавља питање – ко ће да путује? 

„Управо та огромна путовања људи с краја на крај земље и у националним оквирима су омогућила развој авио-саобраћаја. Драматично се повећавала количина терета и броја путника. Сада имамо потпуно супротну тенденцију, не само због прописа који нам тек следују, него и због економске кризе и свега што је наметнула пандемија. Сви услови, садашњи и нови, који се очекују, никако неће ићи у корист пословања авио-индустрије и биће само додатни терет", закључује саговорник Спутњика.

 

Павић: Србија је због пандемије у изузетној геополитичкој позицији

standard.rs

Павић: Србија је због пандемије у изузетној геополитичкој позицији - Нови Стандард

6-7 minutes

---

„Само економски снажна и образована Србија може трајно да брани позиције које су јој се наместиле у новој прерасподели геополитичке моћи"

Војним и економским јачањем Кине, Русије и још неких земаља из Азије и Индокине, од пре неколико година нестала је глобална унилатерална моћ САД и западних земаља, а пандемија вируса COVID-19 само је широм отворила врата и јасно обликовала нову визуру прерасподеле светске геополитичке моћи. Туча титана тек је почела, трајаће још, јер САД су и даље прва светска сила, а чињеница да Капитол хил није више "кров света" тиче се свих осталих, па и Србије.

Светски медији дуго већ анализирају нову геополитичку прерасподелу моћи. Експрес је тим поводом разговарао са позваним стручњацима, тражећи одговор на питања: Колико је Србија у бољој међународно-политичкој позицији, какву међународну политику треба да води, да ли сме да се стриктно окрене једном од блокова и шта је очекује у решавању косовског чвора?

Александар Павић, политиколог, стручњак за геополитичке односе и амерички ђак, ексклузивно за Експрес каже: "Ово је изузетна позиција Србије, заправо се може рећи да је сад Србија независнија у поређењу са земљама у региону. Тачно је да се сад мешају геополитичке карте, а Србија је због свог стратешког положаја и историје занимљива свим великим силама.

Било би веома значајно да ту позицију данас валоризује. Србија би данас могла, у тој позицији је, да води политику коју је водио Броз, да балансира између Истока и Запада, да гледа своје интересе, а да са свима буде у пријатељским односима. Извесно је да су Кина и Русија у неку руку штит Србији, то је показала и ова пандемија, а закаснеле реакције Европске уније, као и њено накнадно удварање Србији само су доказ да би Србија морала да остане у добрим односима и са ЕУ", каже господин Павић.

Павић још додаје да би уз све поменуто било важно да Србија из пандемије извуче поуке свих грешака, својих и туђих, да јача сопствену привреду, да унапређује школство и здравство, да улаже у науку. "Све то може постићи паметном политиком балансирања и независности између великих сила. Само економски снажна и образована Србија може трајно да брани позиције које су јој се наместиле у новој прерасподели геополитичке моћи. Све ово што причамо је последица чињенице да је Србија увек била своја, да је то често скупо плаћала, али дошло је време да то сад може да валоризује", каже Павић.

"У време корона-халабуке Србијом се ширио виц који лепо осликава однос Запада према Србима: Њујорк, деца се играју у Централ парку, одједном се појављује страшан лав одбегао из зоолошког врта… Вриште деца, драма и онда неки човек скочи на цара животињског света… Си-Ен-Ен објављује: Храбри Европљанин спасао децу из лављих чељусти. Храбри човек зове редакцију да јави да он није Европљанин. Си-Ен-Ен обнавља вест: Неустрашиви Балканац спасао невину децу. Човек дојури у офис и гласно објашњава да није Балканац. Па, шта си? Србин, каже. Си-Ен-Ен, брејкинг њуз: Српски терориста убио лава, дечјег љубимца", сликовито објашњава односе Запада према Србији Слободан Рељић, универзитетски професор и дугогодишњи главну уредник НИН-а.

Рељић тврди да "том стазом иде и Гардијан забринут 'бригом' Русије и Кине у корона добу за те 'терористе' који су под контролом ЕУ, НАТО, САД, Берлина, Лондона, Париза… Важно је рећи да је брига Запада, с њихове тачке гледишта – оправдана. Промене у геополитичким односима које је корона још убрзала, воде Србе и Србију у положај који ће све мање зависити од отужне шаргарепе која се зове 'пријем у ЕУ'. Број еврофила међу увек скептичним Србима ће се свести на прозападну елиту и НВО букаче. С друге стране, НАТО, који је одржавао дисциплину на Балкану, имаће све више унутрашњих ломова и прегруписавање."

Све поменуто у сложеним али и себичним интересима доноси Западу двострук проблем. "Како слаби њихов терор над народом који заузимају централни простор на Балкану (као што Немци држе централни простор Европе), онда ће се Срби мигољити и склањати, што је историјска неминовност. За разлику од деведесетих година кад су западне институције уцењивале, пљачкале, бомбардовале без страха и ризика, сада постоје потенцијални заштитници као што су Русија и Кина. Тако ће западна контрола бити угрожена у свим областима – политици, економији, у културној размени, па и на безбедносном плану", објашњава Рељић.

Он се апсолутно слаже са осталим саговорницима Експреса да су нови историјски токови повољни за Србију и Србе. "Неће бити гажени кад год се некој Тањи Фајон или Лајчаку прохте да покажу како су важни", каже Слободан Рељић, али и упозорава на мудрост и опрезност. Он предлаже шта би Србија све требало да уради како би валоризовала нови и повољнији геополитичку положај:

"Позитиван развој има и своје наличје. Како расте интерес великих сила за неку земљу, онда се она мора оспособити да буде партнер, а не пион на табли. То није једноставно за земљу са имплементираним демократским системом. Потребна је орбановска одлучност. То прво подразумева да се наша прозападна елита и екстремно вестернизовани медијски систем престроје. Да се не наплаћују од државе а раде против ње. А ту је улога владајућих структура примарна. Ако желе да остану владајуће. Јер српски народ се престројио. Запад и све његове структуре се међу Србима доживљавају као перманентно непожељне на начин како су се овде досад појављивале. Или у најбољем случају трпе се као нужно зло. И нема времена за губљење. Сви процеси у свету ће се драстично убрзати", упозорава Рељић.

Аутор Ђоко Кесић

Насловна фотографија: Нови Стандард

Извор Експрес, 26. април 2020.

 

Економске пројекције и гледање у пасуљ

politika.rs

Економске пројекције и гледање у пасуљ

Небојша Катић

5-6 minutes

---

Ако се може веровати априлским пројекцијама Међународног монетарног фонда (ММФ), Србија би у 2020. могла проћи са падом бруто домаћег производа (БДП) од само три процента. У Европи би једино Малта и Молдавија могле имати мањи пројектовани пад БДП-а. Који дан раније, Светска банка је проценила да ће пад српског БДП-а бити још нижи – свега пола процента. Оваква предвиђања изазвала су усхићење власти и њима блиских медија и доживљена су као још једна потврда економске снаге Србије, исправности њене економске политике, мудрости власти и визионарства председника државе. Ваљало би бити опрезнији.

ММФ је своје пројекције правио у тренутку када се не зна колико ће пандемија трајати, колика ће бити дубина кризе, какво ће дејство на економију имати подстицаји које државе примењују, каква ће бити интеракција светских економија. Ове прогнозе јесу нешто прецизније од гледања у пасуљ, али не много. Економија није егзактна наука, она се само прави да јесте. Да је економија егзактна наука, велике разлике у поменутим прогнозама ММФ-а и Светске банке не би биле могуће.

Србија ће вероватно имати мањи економски пад од највећег броја земаља у Европи – то је свакако добро, али то не сведочи о снази српске економије. Ако би очекивани пад БДП-а био показатељ моћи једне економије, тада би Гвајана, Јужни Судан или Бенин били светски лидери – БДП ових држава неће ни падати, већ ће порасти за више од четири процента. Да ли су најразвијеније светске економије, за које се прогнозира пад БДП-а између пет и девет процената, инфериорне у односу на ове шампионе раста?

Када се догоде велике глобалне кризе, тада кретање БДП-а не зависи од снаге економије, већ пре свега од њене структуре и зависности од светског тржишта. Државе које су ослоњене на туризам, или оне које су велики извозници (било сировина, било индустријских производа) забележиће највећи пад БДП-а. Немачка, с којом у последње време Србија воли да се пореди, могла би у овој години да забележи пад од седам процената. Узрок је везан за (пре)високо учешће индустријског извоза (посебно аутомобила) у економији земље. Србија ће у том контексту проћи боље зато што у њеном БДП-у ни туризам, ни извоз немају велику улогу. Или грубље, мањи пад БДП-а Србије одраз је њене неразвијености, а не снаге економије.

Србија је и током претходне велике кризе у 2009. забележила релативно мали пад БДП-а, од око три процента. Лек за излазак из кризе тадашње власти су, у својој премудрости, нашле у ино-кредитима, па се Србија само у периоду 2008/2009. задужила за додатних пет милијарди евра. Ефекти такве мудрости довели су до тога да је економија потом стагнирала девет година, остварујући просечну годишњу стопу раста мању од једног процента. То искуство би актуелна власт морала стално да има на уму.

Судбину економије у наредној деценији неће одредити дубина пада БДП-а у 2020. Поготово ће бити опасно ако Србија и свој пројектовани раст БДП-а од 7,5 процената за 2021. прихвати здраво за готово, па крене у нови процес задуживања на терет голуба на грани. Сви параметри финансијског ризика на које се власт данас ослања и којима се толико хвали, улепшани су прецењеним курсом динара. Србија је много рањивија него што следи из тако деформисаних параметара. Саветовао бих српској влади да пажњу посвети трговинском билансу, билансу текућих плаћања и висини спољног дуга. Кретање ових показатеља ће дугорочно одредити судбину Србије и пресудно утицати на брзину којом ће се привреда опорављати од кризе.

Ризикујући да будем досадан, поновићу још једном – ако Србија буде поново узимала иностране кредите како би финансирала динарске буџетске трошкове (пензије, плате у јавном сектору...), ако буде узимала ино-кредите како би на силу одржавала прецењену вредност динара, дужничка омча ће годинама гушити економију. У том случају повериоци ће одређивати економску судбину земље. Неминовни велики буџетски дефицит који ће Србија остварити ове године јесте неугодан, али ће бити погубан ако се буде финансирао девизним кредитима. Великодушно нуткање помоћи у виду јефтиних иностраних кредита, а до тога ће свакако доћи, само је клопка и проверени механизам уништавања слабих економија.

Ризикујући да повредим монетарне пуристе и експерте за монетарну политику деведесетих година, ризикујући да насекирам оне који су чак по цео семестар дубоко проучавали монетарну теорију, ризикујући да иритирам и све оне који су прошли обуку за младе неолиберале, ипак ћу поновити – добро одмерена и усмерена примарна емисија је неупоредиво мање зло и дугорочно је мање ризична од иностраног задуживања. Само се будаласте државе лишавају предности коју им даје домаћа валута и само будаласте државе користе туђу наштампану „хартију" уместо своје, наседајући на монетарне бајке.

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Доктори из сенке

politika.rs

Доктори из сенке

Др Лазар Давидовић, васкуларни хирург

5-6 minutes

---

Ових дана стално слушамо и читамо да после пандемије ковида 19, која је изменила живот читаве планете у мери која се није могла ни замислити, више ништа неће бити исто. У неке од промена већ се уверавамо. Неке од њих су ме подстакле да нека своја гледишта покушам да поделим са читаоцима, не излазећи, наравно, из оквира својих стручних компетенција.

Целокупна медицинска, а посебно немедицинска јавност ових недеља има прилику да се увери у могућности и значај медицинских дисциплина које су деценијама неоправдано биле у сенци. Те дисциплине, односно они који се њима баве, омогућавају да се, неки мање успешно, неки успешније (наша земља на сасвим задовољавајући начин) носимо с овом пандемијом. Одједном смо спознали колико велики значај имају они који се баве превентивном медицином – епидемиолози, базичним истраживањима инфективних болести – микробиолози и имунолози, лечењем инфективних болести – инфектолози и пулмолози, односно лечењем неких од најтежих компликација – анестезиолози.

Претходних деценија, додуше не без разлога, много већи значај давали смо кардиоваскуларним и онколошким болестима, односно трауми, јер су они најчешћи узрочници смртности савременог човека. Не једном, предавајући студентима и одговарајући на новинарска питања, рекао сам да оно што је туберкулоза била за здравље човека у 19. и првој половини 20. века, за здравље човека у другој половини 20. и у 21. веку представљају обољења крвних судова и срца. То се за туберкулозу и надаље може рећи, али свакако не за неке друге инфективне болести које су се у међувремену појавиле, укључујући и ову пандемију ковида 19. О томе је недавно на овим истим страницама много компетентније писао мој колега и пријатељ професор др Драган Делић, објашњавајући да није добро што инфективне болести покушавамо да вежемо за 19. век.

Током скоро четрдесетогодишњег бављења хирургијом много пута сам се уверио у њене могућности. У претходним вековима, посебно у 20. и 21, хирургија је спасла милионе људских живота, продужила животни век човека и побољшала му квалитет живота. Без обзира на то, хирургија се не може мерити с неким другим медицинским дисциплинама, на чији се значај подсећамо ових дана. Као студент медицине на предавањима из хигијене, епидемиологије и инфективних болести, научио сам да је највећи број људи на нашој планети спасла хигијенски исправна вода за пиће. Ако сам добро запамтио, на другом месту су вакцине, а вероватно на трећем антибиотици. Хирургија, која би поново била мој професионални избор, котира се много ниже на овој листи.

Завршићу ово своје размишљање са неколико реченица о анестезиолозима, с којима дуже од три и по деценије најтешње сарађујем. Много пута сам рекао, али ћу поновити да је хирургија свој енормни развој у великој мери заслужила захваљујући паралелном развоју анестезиологије. Анестезиологија је медицинска дисциплина која је најконкретније, посебно од друге половине 20. века, омогућила убрзан развој најразличитијих хируршких грана. Без адекватне анестезије не би било могуће изводити ниједну стандардну хируршку операцију. Истовремено, она омогућава извођење све сложенијих неурохируршких, кардиоваскуларних, трансплантационих, ортопедских и осталих хируршких захвата. Кад је реч о најкомплекснијим оперативним захватима, анестезиолози су једнако важни, како током саме операције, тако и у најкритичнијим данима постоперативног тока. Али ту се њихова улога не завршава. Као што је познато, најопаснију и најсмртоноснију последицу инфекције ковидом 19 представљају тешке, често животно угрожавајуће, плућне компликације. За такве пацијенте једину шансу представља такозвана механичка вентилација, применом апарата који ми који нисмо анестезиолози у жаргону неправилно називамо „респиратор". Захваљујући механичкој вентилацији, коју спроводе анестезиолози и анестетичари, данас се широм света, као и у нашој земљи, у животу одржавају и лече најкритичнији болесници из ове пандемије. Није потребно посебно наглашавати да се анестезиолози, баш као и инфектолози, притом свакодневно излажу опасности по сопствено здравље, без обзира на све заштитне мере.

Дакле, овом пандемијом баве се истраживачи, лекари, медицинске сестре и техничари медицинских дисциплина које су сасвим неоправдано претходних деценија биле у сенци других (хирургија, кардиологија...). Желим да им и на овај начин захвалим за све што су урадили и што раде за све нас.

Редовни професор на Медицинском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_EPA-EFE-SASCHA-STEINBACH.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_04//160z120_EPA-EFE-SASCHA-STEINBACH.jpg

 

ŠTA DUBOKA DRŽAVA ŽELI DA SAKRIJE O KORONA VIRUSU - DR ŠIVA

ŠTA DUBOKA DRŽAVA ŽELI DA SAKRIJE O KORONA VIRUSU - DR ŠIVA

 

https://www.youtube.com/watch?v=2nr-mKRNXIM&feature=youtu.be  

 

fakti.org

Кинез Трампу и Американцима: Шта ви уопште желите од нас? Зар свету више није доста вашег лицемерја?

3-4 minutes

---

ПОРУКА ДРЖАВЉАНИНА КИНЕ НЕ САМО ПРЕДСЕДНИКУ САД И АМЕРИЧКИМ МЕДИЈИМА

* Кад смо били сиромашни, упадали сте у наше градове и постављали натписе: „Забрањено псима и Кинезима"

* Кад смо постали богати и позајмљујемо вам кеш, кривите нас за своје националне дугове

* Кад смо пробали комунизам, мрзели сте нас што смо комунисти. Кад смо прихватили капитализам, мрзите нас јер смо капиталисти

* Доста је лицемерја за овај један свет! Кинеске вође не треба да управљају Сједињеним Државама, а Американци немају право да Кину подучавају «миру» или «људским правима». Или било чему другом

_________________________________________________________________________

        Аутор: Лин ЛИАНГДУО, Global Research

        ШТА ви уопште желите од нас? Заиста, шта желите?

        Када смо били `болесници Азије`, називали сте нас "жута опасност".

        Када је изгледало да постајемо велесила, називани смо „претњом".

        Кад смо били сиромашни, упадали сте у наше градове и постављали натписе: „Забрањено псима и Кинезима".

        Кад смо постали богати и позајмљујемо вам кеш, кривите нас за своје националне дугове.

        Кад смо се били затворили - кријумчарили сте дрогу да бисте отворили наша тржишта.

         Када прихватамо слободну трговину, криви смо што смо вам одузели посао.

        Кад смо пробали комунизам, мрзели сте нас што смо комунисти.

        Кад смо прихватили капитализам, мрзите нас јер смо капиталисти.

        Кад смо се распадали, ваше трупе су марширале и тражили сте свој "правични део". Када смо покушали да сломљене комаде поново спојимо, ви сте викали: "Ослободити Тибет!".

        Била је то инвазија! Када су се због вас Ксинјинг и Тибет изгубили у хаосу и бесу, захтевали сте примену закона.

        Кад подржавамо закон и ред против насиља, ви то називате кршењем људских права.

         Кад смо имали милијарду људи, рекли сте да уништавамо планету.

        Када смо покушали да ограничимо број, рекли сте да смо злоупотребили људска права.

        Кад градимо своју индустрију, називате нас загађивачима.

        Кад вам продамо робу, кривите нас за глобално загревање. Када купујемо нафту, ви то називате експлоатацијом и геноцидом.

        Када нападнете земљу која има нафту, ви то називате ослобађањем.

        Кад смо ћутали, рекли сте да желите да имамо слободу говора. Кад више нећемо да ћутимо, кажете да смо ксенофоби и испрани мозгови.

        „Да ли ви нас разумете, питали смо. "Наравно да разумемо", рекли сте: „Имамо Fox News, CNN и Economist".

        И данас 2020. дајемо све од себе да се носимо са непознатим вирусом епидемије, али ништа што радимо није довољно добро да вам угодимо.

        Ставили смо у карантин заражено подручје, али ваш CNN објављује прљави чланак у којем нам говори да смо „превише агресивни", да „кршимо људска права" и правимо „нацрт за расну сегрегацију". Али да то нисмо учинили, осудили бисте нас да нисмо предузели одговарајуће мере.

         Па шта, заправо, желите од нас?

        Што је много - много је.

        Доста је лицемерја за овај један свет.

        Кинеске вође не треба да управљају Сједињеним Државама, а Американци немају право да Кину подучавају «миру» или «људским правима». Или било чему другом.

 

Коментар о „Дневнику Диане Будисављевић“

 

standard.rs

Коментар о „Дневнику Диане Будисављевић" - Нови Стандард

Радомир Јовановић

7-9 minutes

---

Филм хрватске редитељке пред нас ставља питање да ли у овој земљи постоји воља да се открије истина о комунистичкој улози у заташкавању усташких злочина

На друштвеним мрежама се повела велика дискусија o филму „Дневник Диане Будисављевић" који је приказан на РТС-у и махом су коментари негативни. Неки од њих су да филм „релативизује истину", да „не приказује мучне сцене побијене деце", да се „пере Степинац", да је Диана била „усташки шпијун", да је филм „подвала у доба карантина" итд. Испаде, малтене, да није ни требало да спасава децу.

И ја сам, попут многих, уочи београдске премијере филма био скептичан. Био сам мишљења да би филм заиста могао представљати неку врсту релативизације усташких злочина у НДХ. Али сам ипак одлучио да га одгледам, што сам учинио још једном у среду увече када је приказан на РТС-у, и утисци су следећи:

– Заиста је могло да се више потенцира да су страдали „Срби", а не само „православци", будући да православци могу бити и припадници бројних других народа (ипак не треба сметнути с ума да је званична политика НДХ била да у Хрватској нема Срба, већ само православаца);

–  Филм је углавном приказао Немце у униформама, па се стиче утисак да су они, а не усташе одговорни за монструозне злочине, а такође нисмо имали прилике да чујемо помињање усташког поклича „За дом спремни".

– Филм је могао бити мало веродостојнији и потреснији у смислу приказа силних сцена страве и ужаса у дечијим логорима;

ВИШЕСТРУКА КОРИСТ
Међутим, важно је разумети да је филм рађен по дневнику који је Диана водила и самим тим таквих сцена није могло ни да буде! Па чак и да су оне намерно изостављане, корист од филма је вишеструка:

– Људи су коначно могли на РТС-у, у ударном термину, да виде и сазнају шта се тамо збивало. То су гледала и деца која још увек нису упозната са ужасима НДХ, па је могло да им се за време трајања филма појасни шта се тамо дешавало.

– Први пут се, након више од седам деценија, отворено прича о усташким злочинима. Ова тема је коначно добила какав-такав медијски простор и пробијен је „идеолошко-комунистички" лед када су у питању НДХ и усташки покрет;

– Алојзије Степинац је приказан као сарадник усташког режима, а не као светац каквим жели да га прикаже део католичког клера и јавности у Хрватској (детаљније у наставку текста);

– Коначно се прича о Диани Будисављевић пробија у ширу јавност, чиме се полако подиже свест о постојању усташких логора за децу.

Алма Прица као Диана Будисављевић (Фото: Промо)

Да ли неко заиста верује да би филм био приказан у ударним терминима на РТС-у и ХРТ-у да је садржао сцене чије одсуство појединци критикују? У овом тренутку, ово је максимум који можемо очекивати од хрватске филмске продукције и миљеа тамошњих припадника левице. Ништа више од овога! Дакле, уместо да ламентујемо над тиме што није било више „крви" у филму, запитајмо се зашто ова земља после седамдесет и кусур година нема један квалитетан, професионално и веродостојно одрађен филм о страдању Срба у НДХ. Зашто то није приоритет од највишег националног значаја?

Зашто је филм Лордана Зафрановића „Дјеца Козаре" три пута одбијен у Филмском центру Србије? Где су наши историчари, политиколози, психолози, социолози и остали чланови наше „интелектуалне елите" да се организују, сачине округли сто, разговарају о овој теми и предложе неке конкретне идеје како да ово наше трагично страдање спасимо од заборава и релативизације? Не можемо очекивати да се у Хрватској говори о геноциду над Србима у НДХ онако како ми мислимо да би требало. Где су Срби да о томе говоре?

Задатак овог филма био је само да одшкрине врата истини која преко седамдесет година чами у идеолошкој тами југословенства. Ко је очекивао више – преварио се. Филм је објективан колико је то могао да буде – рађен је у црно-белом минимализму, пун је тескобе, успорених кадрова; јасно је приказано на чијој страни је била тадашња НДХ, евидентна је веома сумњива и мутна улога самог Степинца. Из његовог кратког појављивања у филму се може закључити да је он, у најмању руку, прећуткивао злочине који се спроводе над Србима. За Католичку цркву он је „блажени" и проблематизација његове улоге је једини оквир у који је могао да буде смештен у једном хрватском филму. Детаљна анализа Степинчеве улоге у злочинима усташког режима је, стога, задатак за наше историчаре и филмске продуценте.

КАРТОТЕКА И УЛОГА ОЗНА-е
Даље, у филму није било лицитације око броја страдалих у логорима, није било ни апсолутног сакривања чињенице да се, на крају крајева, ради о српском народу. Приказане су сцене измучене деце и процес њиховог спасавања, па не можемо говорити о некаквој „релативизацији". То се десило, ти спасени људи постоје и они су нам се представили што на премијери, што у самом филму који је, понављам, рађен искључиво по Дианином дневнику. Ауторка је овим филмом тематизовала њихову судбину и питање је да ли би један играно-документарни филм о страдању српског народа у НДХ уопште могао бити снимљен уколико не би био тематски ограничен и сведен.

Да је Диана била „усташки шпијун", како тврде појединци, не би тако ревносно водила евиденцију о спасеној деци. Једино објашњење је да је то радила како би та деца једног дана могла бити враћена њиховим породицама или рођацима (будући да су им родитељи махом били зверски побијени). Сама чињеница да је од усташке каме (или маља) спасила преко 10 хиљада дечијих живота је довољна да буде златним словима уписана у наше историјске књиге. А то зашто деца нису враћена тамо одакле су отета, а што овдашњи критичари повезују са „тајним усташким планом", питање је за ондашњу ОЗНУ и комунистичке власти, али и њихове идеолошке припаднике и наследнике.

Зар није логично да се пође од питања зашто су комунисти (или оне усташе које су по завршетку рата прихватиле „петокраку") отели Дианину картотеку са именима спасене деце? Који су разлози за то, шта је била намера и ко је наредио да се то уради?

На крају, треба рећи још нешто. Југославија је одавно нестала са географских мапа! Тај експеримент није успео – више пута су цех његовог извођења многи невини људи платили својим животима. Уколико ову политичку чињеницу усвојимо као аксиом, остаје нам још само да у заборав оде и титоистичка идеологија, која је деценијама терорисала истину и здрав разум у овој земљи.

Акција спасавања српске деце из усташких логора (Фото: Промо)

Зато, хајде прво да ми решимо питање нестале картотеке (што је врло добро приказано у филму), снимимо један квалитетан филм уз државну подршку и свеопшту друштвену логистику, па да онда расправљамо о томе шта је могло да уђе у филм Дане Будисављевић или да буде приказано другачије.

Нека нам филм хрватске редитељке помогне да сами дођемо до пуне истине. То можемо и морамо да урадимо само ми. Ако уопште постоји воља да дођемо до истине која би начела многе табу теме и срушила бројне заблуде у овој земљи.

Радомир Јовановић је уредник спољнополитичке рубрике и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: kcb.org.rs

Извор Нови Стандард