Nebojša Katić : Kovid 19 - STRATEGIJA STRAHA

nkatic.wordpress.com

STRATEGIJA STRAHA – objavljeno u dnevniku „Politika" od 18.6.2020.

5-6 minutes

---

STRATEGIJA STRAHA – objavljeno u dnevniku „Politika" od 18.6.2020.

18/06/2020 od Nebojša Katić

Da li je kovid 19 najveća mirnodopska katastrofa u poslednjih sto godina ili je reč o globalnoj manipulaciji do sada neviđenih razmera? Da li su mere zaštite od pandemije mnogo opasnije od same bolesti? Da li su građani zaista maloumna i neodgovorna gomila koju vlasti moraju čuvati od njih samih, suspendujući zato osnovna ljudska prava i uvodeći mere nadzora bez presedana?

Drakonske mere koje su države uvele pravdaju se naučnim savetima koje daje struka. Problem sa ovim objašnjenjem je što struku čini heterogena struktura eksperata čiji se stavovi o pandemiji značajno razlikuju. Vlasti su se, najčešće, oslanjale na onaj deo struke koji je svojim katastrofičnim projekcijama inicirao uvođenje apsurdno restriktivnih, često nelogičnih i nekonzistentnih mera.

Deo struke se ne slaže sa zvaničnim katastrofičnim narativom. Oni smatraju da su mere izolacije neproporcionalne opasnosti od zaraze i da nanose ne samo ogromnu štetu ekonomijama, već i zdravlju ljudi. Marginalizovanje i blokiranje tog dela stručne javnosti izaziva duboku sumnju i nespokoj – kakvi motivi stoje iza ignorisanja i ućutkivanja uglednih stručnjaka koji drugačije misle?

Istovremeno, države koje su u obavezi da u krizama smiruju paniku i istinito obaveštavaju svoje građane, čine sve da se strah i histerija pojačaju i ne čine ništa da obuzdaju medije koji luduju šireći paniku. Potrebna je velika doza gluposti da bi se poverovalo kako su panika i histerija dobar način da se sačuvaju životi.

Dodatni problem je što statistika ne ide naruku onima koji tvrde da je svet u krizi bez presedana. „Razočaravajuće" mali broj ljudi umire i odbija da se prilagodi katastrofičnim projekcijama. Ne pomaže ni praksa olakog upisivanju kovida 19 kao uzroka smrti. U Britaniji, na primer, 20 procenata preminulih je starije od 90 godina, 74 procenta je starije od 75 godina, dok je 90 procenata preminulih starije od 65 godina. Apsolutna većina preminulih, bez obzira na dob, već je imala narušeno zdravlje. Ali statistički, svi su preminuli od kovida. Od starosti se, izgleda, više ne umire. Kovid je, volšebno, uspeo da potamani i sve druge viruse gripa koji su se uvek javljali u zimskom periodu.

U ovom trenutku, na planeti čije se stanovništvo procenjuje na oko 7,8 milijardi ljudi, preminulo je oko 440.000 duša. Po procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz decembra 2017, od respiratornih bolesti koje su povezane sa sezonskim gripom u svetu se svake godine, tiho i bez panike, upokoji i do 650.000 ljudi. (Kovid 19 pripada upravo toj vrsti bolesti.) Tek kada broj žrtava kovida skoči na 650.000 biće dostignut nivo o kome govori SZO. Potom će broj mrtvih morati da poraste za još 350.000 kako bi dostigao broj žrtava „hongkonškog gripa" iz 1968. Procene žrtava tog gripa kretale su se između milion i četiri miliona ljudi, i to u vreme kada je ukupan broj stanovnika planete bio upola manji nego što je danas. Ta teška pandemija tada nije zaustavila život na Zemlji.

Stratezi straha objašnjavaju kako više ništa neće biti isto, bar ne do spasonosne vakcine. Tvrde i da bi građani umirali u milionima da nisu sprovedene drakonske mere, jer to pokazuju njihovi veoma, veoma naučni modeli. Ovi stratezi ignorišu činjenicu da se smrtnost značajno razlikuje od države do države uprkos primeni sličnih mera, da nema jasne korelacije između broja umrlih i jačine karantinskih mera, da je u zapadnim državama proporcionalno mnogo više umrlih nego u istočnoj Evropi ili na Dalekom istoku. Manjak znanja se tako nadoknađuje viškom panike.

I dok se svet trese od indukovanog straha ekonomije propadaju, nezaposlenost raste, dugovi država, preduzeća i građana se gomilaju. Deca ne idu u školu, studenti ne idu na fakultete, kritične operacije se odlažu, neophodne terapije se ne sprovode. Ljudi umiru jer se ne usuđuju da odu u bolnicu i zatraže neophodnu pomoć plašeći se da ne umru od kovida. Porodično nasilje raste, anksioznost, neuroze i psihoze uzimaju danak. Koliko je ljudi već umrlo „zahvaljujući" merama zaštite od kovida? Koliko ljudi će tek umreti kada trenutni andrenalinski šok prođe? Koliko će ljudi iz ovog indukovanog ludila izaći dodatno osiromašen i upropašćenog života? Ko će preuzeti odgovornost za to – struka?

Da li histeriju kreiraju ljudi opasnih namera ili ljudi preblizu farmaceutskoj industriji i fondovima Bila Gejtsa ili je ovo teško stanje nastalo kao posledica neznanja, straha i panike u vremenskoj iznudici? Šta god da je razlog, jedno je sigurno – vlastima (demokratskim i onim drugim, svejedno) kao da se dopada situacija u kojoj ljudi saterani u tor prestaju da koriste zdrav razum i ne usuđuju se da postave logična pitanja. Ako su stratezi straha to zaista i želeli, čini se da su uspeli.

 

Vilijam Engdal - Crno na belo – ko finansira nemire u Americi

standard.rs

Vilijam Engdal - Crno na belo – ko finansira nemire u Americi - Novi Standard

Вилијам Енгдал

15-18 minutes

---

Покрети који стоје иза протеста који су дестабилизовали Сједињене Државе отворено наводе да их финансирају фондације попут Сорошеве, Рокфелерове и сличних

„Обојена револуција" је термин који се користи како би се описао низ изузетно ефикасних операција смене режима у извођењу CIA, и то применом техника које су развили РАНД корпорација, „демократске" НВО и друге групе, још од 1980-их. У сировој форми коришћене су за рушење пољског комунистичког режима крајем 1980-их. Технике су након тога рафиниране да би биле употребљене – заједно са огромним количинама новца за подмићивање – за рушење Горбачовљевог режима у Совјетском Савезу.

Свакоме ко је пажљиво проучавао те моделе јасно је да протести против полицијског насиља које предводе аморфне организације са именима попут „Црни животи су важни" или Антифа нису тек обични излив моралне огорчености. Стотине хиљада младих Американаца бивају упрегнути у улогу опсадног овна који би требало не само да сруши америчког председника, него успут и саму структуру америчког уставног поретка.

Ако за тренутак занемаримо питање снимака на којима се види како бели полицајац из Минеаполиса коленом притиска врат црнца Џорџа Флојда и осврнемо се на дешавања у земљи која су уследила од тог момента, јасно је да су одређене организације или групе биле добро припремљене да инструментализују дотични ужасни догађај за наметање сопствене агенде.

Протести су након 25. маја често почињали мирно, да би их убрзо потом преузимали добро утренирани насилни актери. Две организације редовно фигурирају кад је реч о насилним протестима – „Црни животи су важни" и Антифа (САД). Видео снимци показују солидно опремљене демонстранте, обучене у црно и маскиране (дефинитивно не због коронавируса), како вандализују полицијске аутомобиле, спаљују полицијске станице, разбијају излоге продавница моткама и бејзбол палицама. Очигледна је била примена Твитера и других друштвених мрежа за координацију ројевих напада руље по принципу „удари и бежи".

Оно што се догађа од момента-окидача у Минеаполису често се пореди са таласом протеста који је захварио претежно црначке гето квартове 1968. године. Сећам се тих догађаја из 1968. и могу да посведочим да је оно што се дешава данас је битно другачије. Више личи на југословенску обојену револуцију којом је срушен Милошевић 2000. године.

ОБРАЗАЦ ЗА РУШЕЊЕ РЕЖИМА
Године 2000, амерички Стејт департмент, уз помоћ Националне задужбине за демократију (NED) и одабраних оперативаца CIA, отпочео је тајну обуку групе београдских студената, предвођене студентском организацијом која се звала „Отпор!". NED и његове бројне изданке створио је 1980-их директор CIA Бил Кејси, и то као тајни алат CIA за свргавање режима широм света који је деловао под плаштом невладине организације за људска права. NED добија новац од америчког Конгреса и USAID-a.

Кад се ради о деловању Отпора 2000. године, NED и амерички амбасадор у Београду Ричард Мајлс одабрали су и обучили групу од неколико десетина студената, предвођених Срђом Поповићем. Обука је рађена према уџбенику покојног Џина Шарпа коју је објавио његов Институт Алберт Ајнштајн под насловом „Од диктатуре до демократије", преведеној и на српски језик. У осврту на дешавања у Србији, Вашингтон пост је написао: „Саветници које су финансирале САД имали су кључну улогу иза кулиса у готово сваком аспекту опозиционог деловања: од анкетирања и обучавања хиљада опозиционих активиста, до помагања при организацији витално важног паралелног бројања гласова. Амерички порески обвезници платили су 5.000 канти спреја у боји којим су студентски активисти писали антимилошевићевске графите по зидовима широм Србије".

Један од оснивача „Отпора" Срђа Поповић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Обучени тимови активиста били су размештани на протестима како би заузимали градске четврти уз помоћ екрана са обавештајним подацима који су им омогућавали да у реалном времену имају преглед околине. Групе омладинаца кренуле би ка циљаним раскрсницама, константно комуницирајући преко мобилних телефона, успевајући да на тај начин надвладају полицију. Америчка влада потрошила је око 41 милион долара на ову операцију. Студентске групе су тајно обучаване да примењују технике из Шарповог уџбеника, односно да организују протесте којима се подрива ауторитет полиције и којима се органи реда пред младим демонстрантима приказују као трапави и неспособни. Њих су закулисно наводили професионалци из CIA и америчког Стејт департмента.

Модел отпорашке обојене револуције потом је усавршен и примењен 2004. у форми украјинске Наранџасте револуције, са све шаловима одређене боје и логотипа, као и 2003. у грузијској Револуцији ружа. После је државна секретарка Хилари Клинтон употребила исту матрицу да покрене Арапско пролеће. У свим тим био је умешан NED, као и друге НВО, укључујући Сорошеве фондације.

Након што је победио Милошевића, Поповић је успоставио светски регрутни центар за обојене револуције – CANVAS, неку врсту профитне консултантске фирме за извођење револуција, а био је лично присутан и у Њујорку током акције „Окупирајмо Волстрит", када је сарађивао са Антифом. Извештаји казују да је и ту био присутан Сорошев новац.

АНТИФА И BLM
Протести, нереди, насилне и ненасилне акције које се одвијају у Америци од 25. маја, укључујући и напад на капију Беле куће, почињу да добијају смисао ако проучимо CIA уџбеник за обојене револуције.

Ефекат који су протести остварили не би био могућ да није мреже локалних и државних политичких званичника унутар Демократске странке, који пружају подршку демонстрантима, до мере да је демократски градоначелник Сијетла наредио полицији да напусти неколико блокова у срцу града и допусти да их демонстранти окупирају.

Последњих година, Демократску странку широм Сједињених Држава у великој мери су тихо преотели кандидати које можемо назвати радикалним левичарима. Често побеђују уз активну подршку организација попут Демократских социјалиста Америке или Социјалистичких организација пута слободе (Freedom Road Socialist Organizations). У америчком Представничком дому, гласна четвртина нових представника окупљених око Александрије Окасио-Кортез, Рашиде Талиб и представнице из Минеаполиса Илхан Омар сачињена је у целости од чланова блиских Демократским социјалистима Америке. Очигледно је да без помоћи локалних званичника демократа у кључним градовима улични протести организација „Црни животи су важни" и Антифа не би остварили тако драматичан ефекат.

Александрија Окасио-Кортез са члановима покрета Black Lives Matter New York (сцена из документарног филма „Knock Down the House") (Фото: Netflix)

Да бисмо боље схватили колико је озбиљан актуелни протестни покрет морамо да проучимо ко упумпава милионе ка BLM (Black lives matter – Животи црнаца су важни). Антифа је тежа за анализу захваљујући њеној експлицитно анонимној организационој форми. Међутим, њихови интернет приручници отворено препоручују локалним Антифа ћелијама да се придруже редовима BLM.

ПРАТЕЋИ ТРАГ НОВЦА
BLM је настао 2013. када су тројица пријатеља-активиста осмислили ознаку #BlackLivesMatter како би протестовали против убиства ненаоружаног црног тинејџера Трејвона Мартина од стране белог хиспано чувара Џорџа Цимермана. Алиша Гарца, Патрис Кулорс и Опал Томети су били финансирани од стране челних група повезаних са нечим што се зове Социјалистичка организација пута слободе. То је једна од четири највеће радикално леве организације у Сједињеним Државама, формирана из рушевина Новог комунистичког покрета који се распао 1980-их.

Дана 12. јуна 2020. године вебсајт Социјалистичке организације слободног пута (FRSO) саопштава: „Сада је тренутак да се придружите револуционарној организацији! Прикључите се Социјалистичкој организацији пута слободе… Ако сте протеклих недеља били на улицама, вероватно сте размишљали о разлици између промена које овај систем може да понуди и промена које су овој земљи заиста потребне. Капитализам је пропали систем који се храни експлоатацијом, неједнакошћу и репресијом. Реакционарна и расистичка Трампова админситрација учинила је пандемију још гором. Економска криза коју очекујемо најгора је од 1930-их. Монополски капитализам је умирући систем и морамо да помогнемо да буде докрајчен. Управо то је оно за шта се залаже Социјалистичка организација пута слободе и на чему ради".

Укратко, протести поводом наводног полицијског убиства црнца у Минесоти сада се користе као позив на револуцију против капитализма. FRSO је кишобран за десетине аморфних група, укључујући и „Црни животи су важни", односно BLM. Оно што је интересантно поводом самопрокламованих марксистичко-лењинистичких корена Социјалистичке организације пута слободе није толико њихова лева политика, него то што се њихово руководство финансира од стране групе добростојећих и од пореза изузетих фондација.

Алиша Гарца из BLM такође је члан управних или извршних одбора пет различитих група из Пута слободе, и то (2011) председавајућа одбора Права на градски савез, чланица одбора Школе јединства и ослобођења (School of Unity and Liberation – SOUL), као и Људи организованих за освајање радничких права (People Organized to Win Employment Rights – POWER) и Напред заједно. Коначно, она је и директор за специјалне пројекте при Националној алијанси радника кућне послуге (National Domestic Workers Alliance).

Организација Право на градски савез добила је 6,5 милиона долара између 2011. и 2014. године од низа веома етаблираних фондација изузетих од пореза, укључујући Фондацију Форд (1.9 милиона долара), као и оба Сорошева неопорезована ентитета – Фондације отвореног друштва и Фондације за промоцију отвореног друштва, и то у износу од 1,3 милиона долара. Ту су и Келог фондација везана за корн флејкс у износу од 250.000 долара, као и, помало чудно, Фондација Бен и Џери (која се бави производњом и продајом сладоледа) у износу од 30.000 долара.

Алиша Гарца, један од оснивача покрета „Црни животи су важни" (Фото: Earl Gibson/Getty Images)

Гарца је такође добила позамашну своту фондацијског новца као извршна директорка једне од челних група FRSO, раније поменутог POWER, где је седео бивши Обамин „цар зелених послова" Вен Џонс – самопрокламовани „комуниста" и „мангупски црни националиста", који сада ради за CNN. Алиша Гарца такође је председавала Правом на градски савез, што је мрежа активистичких група које се противе урбаној џентрификацији. Тај фронт је од 2009. године добио 1.3 милиона долара од Фондације Форд, као и 600.000 долара од Сорошевих фондација и (опет) Бена и Џерија (50.000 долара). А Гарцин SOUL, који тврди да је 2014. обучио 712 „организатора", у исто време када је учествовала у оснивању групе „Црни животи су важни" добио је 210.000 долара од Рокфелер фондације, и још 255.000 долара од Фондације Хајнц (баве се производњом и продајом кечапа и повезани су са породицом бившег америчког државног секретара Џона Керија). А са Напред заједно из редова FRSO, Гарца је седела у одбору „мултирасне организације која сарађује са лидерима малих заједница и организација у намери да се трансформишу култура и политика, ради катализовања друштвене промене". Године 2014, званично је добио четири милиона долара прихода, а од 2012. до 2014. организација је добила укупно 2.9 милиона долара од Фондације Форд (655.000 долара) и других водећих фондација.

Једна од оснивачица BLM родом из Нигерије, Опал Томети, такође потиче из мреже FRSO. Томети је председавала FRSO-овом Црном алијансом за праведну имиграцију. Интересантно је што је ова организација са особљем од свега двоје људи добила новац од великих фондација попут Келог фондације (75.000 долара) и Сорошевих фондација (100.000 долара) и поново од Бена и Џерија (10.000 долара). Томети је 2014. године добила 60.000 долара за управљање том групацијом.

Социјалистичка организација слободног пута, која сада отворено позива на револуцију против капитализма након убиства Џорџа Флојда, има још једно крило под називом Пројекат напредовања, који себе описује као „мултирасну организацију грађанских права нове генерације". Управљачки одбор ове организације укључује бившег Обаминог директора за односе са мањинским заједницама при Министарству просвете и бившег асистента државног тужиоца за грађанска права при администрацији Била Клинтона. FRSO-ов Пројекат напредовања добио је 2013. године милионе долара од водећих неопорезованих америчких фондација, Форд (8.5 милиона долара), Келог (3 милиона), Хјулет фондације (2.5 милиона долара), Рокфелер фондације (2.5 милиона долара) и Сорошевих фондација (8.6 милиона долара).

ВЕЛИКИ НОВАЦ И ActBlue
До 2016. – године председничких избора у којој се Хилари Клинтон надметала са Доналдом Трампом – „Црни животи су важни" узнапредовала је до нивоа добро организоване мреже. Те године су Фондација Форд и Бореалис филантропија најавили формирање Фонда за црначки покрет (Black-Led Movement Fund – BLMF). То је „шестогодишња донаторска кампања са циљем прибављања 100 милиона долара за коалицију Покрета за црне животе у којој BLM има централну улогу. До тог момента Сорошеве фондације су већ дале неких 33 милиона долара грантова покрету „Црни животи су важни". То је озбиљан фондацијски новац.

BLMF истиче да је створен од стране водећих фондација, које поред Форда укључују и Келог фондацију и Сорошеве фондације за отворено друштво. Овако описују своју улогу: „BLMF обезбеђује грантове, просторне ресурсе и некретнине, као и техничку подршку организацијама које раде на унапређењу лидерства и визија младих, црначких, квир, феминистичких и имигрантских лидера који обликују и воде националну дебату о криминализацији, полицији и раси у Америци".

Покрет за коалицију црних живота (M4BL), у коју спада и „Црни животи су важни", већ је 2016. године позивао на „кресање буџета полицијских управа, расно базиране репарације, бирачка права за илегалне имигранте, напуштање фосилних горива, окончање приватног образовања и чартер школа, национални основни доходак и бесплатан колеџ за црнце".

Упадљиво је да када кликнемо на вебсајт М4BL, испод дугмета „донирај" сазнајемо да донације иду нечему што се назива ActBlue Charities. ActBlue олакшава реализацију донација „демократама и прогресивцима". До 21. маја ове године ActBlue дао је 119 милиона долара кампањи Џоа Бајдена.

Присталице покрета „Црни животи су важни" током протеста због убиства Џорџа Флојда у Бруклину, Њујорк, 02. јун 2020. (Фото: Erik McGregor/LightRocket via Getty Images)

Све ово се односи на период пре 25. маја и масовних протеста покрета Црни животи су важни широм света. Већ сада водеће корпорације попут Епла, Дизнија, Најкија и стотина других упумпавају непријављене милионе долара у ActBlue, са намером да буду прослеђени групи „Црни животи су важни". То је новац којим се суштински финансира евентуална победа демократског кандидата Бајдена на председничким изборима. Можда је управо то прави разлог зашто је Бајденова кампања тако уверена у подршку црних бирача.

Из овог приказа улоге пребогатих фондација у протестима покрета попут „Црни животи су важни" јасно је да постоји далеко сложенија агенда иза протеста којима се дестабилизују градови широм Америке. Улога неопорезованих фондација везаних за водеће индустријске и финансијске компаније, попут Рокфелерове, Фордове, Келогијеве, Хјулетове и Сорошеве, говори да постоји много дубљи и злокобнији план него што се на први поглед може закључити из актуелних нереда и спонтаних излива беса.

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Вилијам Енгдал је консултант за стратешке ризике и предавач, дипломирани је политиколог Принстон универзитета и аутор бестселера о нафти и геополитици.

Насловна фотографија: Kerem Yucel/AFP via Getty Images

Извор New Eastern Outlook

 

V. Klaus, J. Vajgl - Ko i zbog čega krivotvori istoriju Drugog svetskog rata?

standard.rs

V. Klaus, J. Vajgl - Ko i zbog čega krivotvori istoriju Drugog svetskog rata? - Novi Standard

Вацлав Клаус, Јиржи Вајгл

9-12 minutes

---

Основни циљ је брисање речи „ослобођење" из памћења данашњих генерација и представљање окончања рата не као победе Руса над Немцима, већ као почетка руске окупације

Седамдесетпета годишњица завршетка Другог светског рата – иако у сенци епидемије коронавируса – постала је далеко већа тема јавних расправа него што је то икада била током свих претходних округлих годишњица окончања овог рата. То само потврђује да се извесне утицајне снаге данашњице ни после три четвртине века (и коренитих промена Европе и света) нису помириле с резултатима овог највећег рата у историји човечанства и да се труде да их ревидирају.

У поменима на окончање рата изгубила се историјска реалност и данашњим дискусијама на ту тему (која се у прошлости оправдано звала прослава победе и ослобођења) једноставно доминирају тренутни политички планови и намере тих људи.

Главни учесници и режисери данашњих дешавања везаних с годишњицом маја 1945. рачунају на то да је 75 година релативно дуг период, да они који се сећају тадашњих дoгађаја, уз нешто мало изузетака, више нису међу живима и да је већ дошло до скоро потпуне смене генерација. Овај тренутак зато сматрају као погодан за радикалну промену повести о Другом светском рату (и његовим последицама) и за укључење ове (од самог догађаја) удаљене годишњице у пуној мери у данашњу политичку пропаганду и тренутне интересе великих сила.

ИЗОКРЕТАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Основни циљ данашњих дешавања је брисање речи „ослобођење" из памћења данашњих генерација и представљање окончања рата не као победе Руса и Американаца над Немцима, већ као почетак нове окупације, овај пут руске. Обе окупације се кроз овако сугерисану оптику стављају у исту раван – с том разликом што нам руска наводно поново прети.

Ова лажљива манипулација и изокретање историје превазилази лажне интерпретације комунистичке ере, и ова интерпретација се некима од оних који је се сећају чини олакшавајућом – ми немамо везе с комунизмом, већ су нас од маја 1945. окупирали Руси, и они су нас на то принудили. Ипак је све било нешто сложеније. Совјетска армија, која је ослободила и велики део Аустрије (укључујући Беч), с наше територије се врло брзо повукла – те ми стога нисмо били у позицији Аустрије или Немачке, а ни Пољске и Мађарске. Ми смо нажалост КСЧ изгласали сами на демократским изборима. У чешким земљама комунисти су заиста имали масовну подршку, иако се то некима данас не допада. (То што су неки прогледали тек у августу 1968. је друга прича.)

Слажемо се с тезом да смо комунизам прихватили више-мање сами (иако под снажним притиском Совјетског Савеза) и у великој мери то прихватање је било последица фрустрације због очигледног недостатка интересовања великих западних сила за нашу земљу и њену будућност. Често критикујемо држање Француске и Велике Британије 1938. године у Минхену, али ни до дана данашњег нисмо у стању да схватимо да су за нашу земљу заиста снажно заинтересоване само Немачка и Русија.

Комунистичке присталице са заставама Чехословачке и транспарентима са ликовима Стаљина, Едварда Бенеша и Клемента Готвалда, Подјебради, 1946. године (Фото: Polabské muzeum)

Историјска искуства с њима би требало да нас наведу на опрез. Уместо тога, ми обично настављамо да водимо прошли рат. Тадашњи страх од Немачке довео нас је до комунизма и четрдесетогодишњег вазалског односа према Совјетском Савезу. С друге стране данас балавимо антируску реторику, не примећујући да се поново постепено претварамо у протекторат Европске уније којом доминира Немачка.

Све то се јасно показало у поимању и атмосфери овогодишњих мајских прослава. У чешкој средини дошло је до невероватне, недавно незамисливе промене – немачки окупатори и њихова зверства потпуно су нестали с видика. Хитлер и његов чудовишни режим и терор у нашем медијском главном току претворили су се у пуку кулису. Хитлер и нацисти претворили су се у безлична чудовишта, с којима стварни Немци нису имали скоро ништа заједничко. Данас се чак не сме ни говорити о „немачкој окупацији" или о „немачким злочинима", већ искључиво о нацистичким или хитлеровским. Будући да Хитлера и нациста више нема, ми тиме – како је данас политички исправно, т.ј. коректно – никога не дирамо.

На њихово место постављени су Руси, народ који је за немачку агресију и победу над агресором платио највећу цену. Данас не само маргинална пискарала и неонацисти, већ директно медијски главни ток (а заједно с њим – као што је показало прошлогодишње гласање – и већина посланика Европског парламента) дозвољава себи да нам тврди да је Други светски рат изазвао Совјетски Савез заједно с нацистима. Овоме се додаје и лаж да Руси (никако Стаљин или бољшевици) заправо сносе једнаку кривицу као нацисти и Хитлер (не говори се о Немцима, пошто је међу њима било сигурно и антинациста и невиних), и да Руси нису ослободили, већ су напротив, поново поробили Европу. По логици тих преписивача историје, ми немамо разлога ни права на славље.

Заслугу за то што се нису остварили планови Хитлера, Хајдриха и њихових саплеменика да избришу чешки народ с мапе наше земље, у очима нововремених приповедача историје, имају сви осим Руса. Славимо Американце, власовце, лажемо се да смо се ослободили сами. Руши се споменик совјетском војсковођи, склањају меморијалне табле, укључујући ону на Староградској општини. Одједном, 75 година по завршетку рата и 31 годину од пада комунизма.

НЕПРИХВАТЉИВА ПОДЛОСТ
Очигледно је да ова кампања, пошто се очигледно ради о кампањи, рачуна на дуго временско одстојање. Ни после новембра 1989, када су још били свежи утисци совјетске окупације, таква интерпретација догађаја из маја 1945. није била могућа. Припадници генерације која је доживела ослобођење не би допустили такво преписивање и изокретање историје. Нипошто није случајно то што су главни протагонисти млади локални политичари, који немају личних искустава ни из комунизма. Тим је њихова кампања коју су око годишњице развили лажнија и калкулантскија.

Стварна историја не занима никога. Не говори се о томе како је никао нацизам, ко га је подржавао, какви су били интереси тадашњих великих сила. Прећуткујемо Локарно (гарантовање немачких граница на западу, не и на истоку) и политику попуштања Немачкој гурамо под тепих, и Минхен, који је немачку агресију окренуо ка истоку. Пропуштамо „чудни рат" у којем су Британија и Француска жртвовале Пољску, заборављамо Техеран, Јалту и Потсдам (и договоре великих сила који су тамо склопљени, који се не уклапају о приче о руској окупацији).

Стаљин, Черчил и Труман са члановима делегација током отварања конференције у Потсдаму, 17. јул 1945. (Фото: U.S. Army Signal Corps, Courtesy of Harry S. Truman Library)

Совјетски војници, које су Пражани деветог маја 1945. засипали цвећем, за данашњу младу генерацију су, као последица трајне антируске пропаганде, постали само хорда пијандура која је искључиво крала и силовала. Једноставно, Руси нас нису ослободили. Мир је закључен осмог маја, тако да је деветог већ било послератно доба, тврде с телевизијских екрана егзибиционистички јунаци данашњих дана. Хиљаде совјетских жртава више не значе ништа.

По завршетку рата следи пресељавање или како се данас политички коректно каже „протеривање" чешких Немаца. И тек тада настаје време у којем долази до насиља и суровости. Тридесет година се интензивно медијски конструише чешка колективна кривица за крваве ексцесе према немачком становништву, који су се тада код нас догодили на неколико места. То се користи за симетризацију кривице по логици – Немци убијали, Чеси убијали, тако да смо заправо сви криви, а на нама је да ту своју кривицу искупимо, пошто Немци и Немачка са своје стране то већ три четвртине века наводно прописно раде.

Посматрати ужасе рата и кривицу на тај начин је неприхватљиво. Ни у ком случају зато што и међу Чесима није било криваца, злочинаца или садиста, који су себи допуштали насиље и убиства. Такви људи постоје у сваком народу на овој планети, разне граничне ситуације, као што је рат, омогућавају да се чини зло. И дан-данас појединци из разних војски себи дозвољавају суровости, а то чине и припадници оружаних група у сукобима диљем Трећег света.

Изузетност и чудовишност немачке кривице је у нечем другом. Та кривица састоји се у томе што су геноцид и убиства постали званична државна политика и што су били спровођени на индустријски начин, без емоција, хладно, коришћењем бирократских механизама модерне државе. То је било сасвим чудовишно, у потпуности за сваку осуду, и без преседана у људској историји.

За пуну осуду је тим пре што је ту чудовишну перверзију себи дозволила влада цивилизоване државе, која је до последњег тренутка уживала масовну подршку свог становништва, такву да су се ти људи до последњег дана јаросно борили по цену тоталног уништења сопствене земље практично против целог света, који је морао да се уједини у борби против овог изузетног зла.

Окупљена маса нацистичким поздравом дочекује Адолфа Хитлера (Фото: Heinrich Hoffmann/The Life Pictures Collection/Getty Images)

Било какви покушаји симетризације кривице, оправдавања криваца, фалсификовања догађаја и контекста у којима су се дешавали, и њихова злоупотреба за тренутне циљеве методама политичке пропаганде, су неприхватљиви. Ти покушаји су још срамнији у земљи која је била међу првим жртвама нациста, и чије је становништво (Чеси) било предвиђено за ликвидацију после рата. То је израз неприхватљиве подлости и простаклука оних који нису живели у тим временима и који немају ни делић поштовања према сећању на жртве и осећања људи који су у тим временима живели, а од којих су неки живи и данас.

Превео Марко Петровић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Agenzia Dire

Извор Lidové noviny/klaus.cz

 

Косово на раскршћу

politika.rs

Косово на раскршћу

4 minutes

---

Штета је што о освајачком походу западних земаља на Србију не знамо довољно. То би нам помогло да схватимо садашњу разлику у ставовима западних земаља, у првом реду САД и Немачке, који се односе на решење „косовског чвора", тј.  зашто  одређене земље данас предлажу поделу територије, друге се залажу да Србија призна Косово, сок неке земље чак и не признају Косово. Реч је само о земљама које су учествовале у НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе.

Винстон Черчил је у Његошевом стилу, у својим млађим данима, изрекао велику мисао поводом инвазија Римљана у времену Јулија Цезара на британске острвљане и њихово покоравање: „Основно је право људи да умиру и убијају у одбрани земље у којој живе и да најтеже кажњавају припаднике своје расе који су загревали руке на огњишту освајача" (Churchill's History of the English-Speaking Peoples). Међутим, Черчил је касније заборавио да то право имају и други народи, посебно они против којих је предводио освајачке ратове (Јужна Африка и Судан). Кад имаш војну и економску снагу, користиш их максимално, баш онако како то јасно стоји у познатој Волфовиц доктрини.

Србија се одупирала НАТО бомбардовању које је долазило с велике висине, мада својим оружјем до освајачких авиона није могла да допре. Веома утицајне америчке новине „Њујорк тајмс" су 23. априла 1999. године објавиле текст Томаса Л. Фридмана из кога се јасно види заслепљеност освајача који поседује такву војну снагу. „Ако једну недељу дана пустошите Косово, ми ћемо за једну деценију вратити вашу земљу уназад, уништавајући вас. Да ли желите 1950? Мажемо вас довести у 1950. Да ли желите 1389? Можемо такође и 1389". Поред тога, Фридман је позвао САД да у Београду разоре електричне мреже, водоводе, мостове и путеве, да анексирају Албанију и Македонију као америчке протекторате, да „годинама окупирају Балкан". Поменуте претње добрим делом су и остварене. Та окрутност моћника слична је оној када је разбеснела Римска империја потпуно разорила Картагину. Међутим, било је мноштво великана који су знали и смели да укажу како се могу избећи ратови због себичности, од Дантеа до много других, али их људи нису слушали.

Када сагледамо како је и зашто дошло до комадања Србије, знаћемо шта би сада могли да ураде наши политичари и наш народ. Потребно је да донети одлуку: да ли још чекати да се односи великих сила евентуално промене или прићи подели територије. Време за праведнију поделу је прошло, а ново, по свему судећи, није пристигло. Поделу је требало обавити пре него што је Косово признато од многих земаља. Србија је тада могла добити повољније границе и друге услове. У то доба би косовски Албанци радо прихватили „суштинску аутономију" у оквиру Србије. За мој предлог из тог доба, да се одржи Балкански самит који ће решити не само проблем Косова већ и повратак расељеног народа из Хрватске („Њујорк тајмс", 20. фебруар 2000), наши политичари нису апсолутно били заинтересовани.

Поред тога, није нам познато зашто Немачка и неке друге европске земље нису за поделу Косова, а очекују да се Србија одрекне своје територије. Очигледно, Русија и Кина не могу саме одлучити да се решење тражи и потврди у Савету безбедности. Пат ситуација није добра не само за Србију, укључујући и Косово, него и за Европу. Зато је потребна европска помоћ Србији да се мирним путем ваљано реши тај агресијом свезан чвор.

Академик Рајко Игић

View article...

Enclosures:

160z120_Kocic.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_06//160z120_Kocic.jpg

 

iskra.co

Срђа Трифковић: "Дубока држава" ради Трампу о глави

13-16 minutes

---

Срђа Трифковић: "Дубока држава" ради Трампу о глави

14.06.2020. - 9:42

фото: Медија центар Београд

Политички опоненти и екстремни љевичари покушавају да искористе протесте који се одржавају широм Америке због полицијске бруталности и убиства Афроамериканца Џорџа Флојда у Минеаполису како би срушили Доналда Трампа. У ову операцију укључила се и такозвана "дубока држава", али и милијардер Џорџ Сорош. Истиче ово политички аналитичар Срђа Трифковић објашњавајући како међу демонстрантима има најмање оних који се искрено боре против неправде, расизма и полицијске бруталности.– Учеснике ових протеста можемо поделити у најмање три групе. Прву чине аутентични демонстранти који протестују под паролом "Црни животи имају вредност". Они се залажу за реформу полиције и измене оперативних процедура у полицијским поступку. Они желе да се Афроамериканци осећају мање угроженим у земљи. Имамо и малобројну, али врло утицајну групу политичких активиста, попут "Антифе", коју чине углавном млади белци, који су врло активни у координисању свих окупљања, а при том користе и кодиране поруке. Они су високо мотивисани да у земљи направе што већи хаос, који би могао довести и до крвопролића. Неки од њих су чак препознати и идентификовани, јер су били учесници и неких ранијих протеста. И на крају, ту је и трећа група коју, морамо бити отворени и искрени, чине они који су мотивисани пљачком. Они немају никакве везе са оним што се десило и то је пре свега одраз једног нихилистичког односа према друштву у целини, што је опет одраз преовлађујуће културе црног гета у језгрима великих америчких градова – каже Трифковић.

ГЛАС: Расизам у САД је и раније постојао, а ни бруталност америчке полиције није ништа ново. Шта је овог пута другачије?

ТРИФКОВИЋ: Као прво, мислим да је већина грађана ужаснута оним што се дешавало протеклих седмица и да ће крајњи резултат у новембру бити јачање подршке актуелном председнику Доналду Трампу, који је од почетка свог мандата константно био спречаван да обавља своју дужност. Када смо прошли пут имали упоредиву ситуацију, а то је било у Фергусону, у предграђу Сент Луиса 2014, тада је на власти био демократа Барак Обама. Мејнстрим медији тада нису били заинтересовани да од ових насилних протеста у Фергусону направе националну тему број један. Зашто? Па једноставно, Обама се никада није супротстављао интересима "дубоке државе", било да је реч о глобалној доминацији, миграцијама, трговини… Самим тим што није био неко ко се супротставља жељама и захтевима елите, онда није било ни интереса да се насилни протести у Фергусону дигну на један виши медијски ниво. Сада имамо сасвим другачију ситуацију.

ГЛАС: Можете ли појаснити?

ТРИФКОВИЋ: Имамо председника који је, да се тако изразим, одраз грешке естаблишмента. Морам да нагласим да приликом Трамповог избора за председника 2016. године није било изборних крађа и закулисних радњи, а које су несумњиво биле присутне у кампањи његове тадашње супарнице Хилари Клинтон. Њој су помагали и ФБИ и ЦИА и сви моћни елементи те "дубоке државе". Након што је Трамп инаугурисан, његови противници уздали су се да ће истражни поступак довести до неких открића тамних закулисних веза између Трампове кампање и Руса. Али када је објављен тај извештај, могли смо видети да није било – ни дима, ни ватре. То је био велики ударац за Трампове противнике, али они нису седели скрштених руку.

Након Трамповог телефонског разговора са украјинским председником Зеленским у јуну прошле године, они су покушали да исконструишу нову аферу – да је Трамп наводно вршио притисак да се истражи једна украјинска фирма која је Бајденовом сину Хантеру дала донацију од милион долара у кешу и 10.000 месечно. То је била врло танка и недовољна основа за импичмент. На крају је и та ствар пропала.

ГЛАС: Онда се нашао на удару и због вируса корона…

ТРИФКОВИЋ: Тачно. Прозван је и критикован да није на време увео ванредне мере. Оног тренутка када је почело постепено отварање Америке, а после најгорих резултата короне у априлу и када смо видели охрабрујуће економске индикаторе да је у мају незапосленост значајно пала, истог тог часа тај несрећни случај убиства који се десио у Минеаполису метастазирао је у националну кризу првог реда.

Сви водећи амерички медији, осим "Фокс њуза", искористили су ову ситуацију да би створили утисак да је земља ван контроле и да је Трамп крив за то. Он је крив и зато што не пристаје да додатно дели земљу тиме што не пристаје на причу да је случај гушења Џорџа Флојда одраз институционалног расизма полиције. Дакле, реч је о једном политички мотивисаном програму деловања у коме није потребно да постоји формална завера у виду неког договора главних уредника водећих ТВ мрежа. Они напросто функционишу по инстинктивном сагледавању идеолошких и врло конкретних политичких и материјалних интереса да се Трампу дође главе.

У том погледу они праве једну игру високог ризика. Могла би се поновити далека 1968. када су демократе имале предност, али су због протеста у Чикагу изгубиле изборе. Иако грађани тада нису много симпатисали тадашњег кандидата републиканаца Ричарда Никсона, он је ипак победио. Бирачи су тада проценили да је питање очувања реда у земљи важније од других идеолошких подела.

Према званичним подацима, демократе подржава чак 90 одсто Афроамериканаца. Али проблем је њихова мотивисаност. Апстиненција је чак 50 одсто. Демократе су недавно предложиле да се због короне омогући писмено гласање. То би био опасан преседан, јер би допринело измени изборних исхода.

ГЛАС: Трамп је у посљедње вријеме често спомињао "дубоку државу", чак је и најавио обрачун с њом. Како она функционише у пракси?

ТРИФКОВИЋ: Прије пар година избило је на видело како су обавештајне службе покушале да помогну Хилари Клинтон да победи на изборима. То је, између осталог, био и задатак ФБИ агента Питера Строка. У једној од својих преписки са једном од агенткиња она га је упитала: "Шта ако Трамп ипак буде изабран?" Он јој је одговорио: "Не брини, осујетићемо га".

Говорим о врло конкретним и врло добро познатим информацијама. Хилари Клинтон је хтела да блати Трампа и зато је од бившег агента британске обавештајне службе МИ6 Кристофера Хила наручила досије, а који је требало да покаже да је Трамп наводно у једном московском хотелу 2016. имао оргије са руским проституткама. Она је тај досије проследила ФБИ-ју са препоруком да се на основу њега покрене истрага.

Они су то и учинили и тада су функционери тадашње Трампове предизборне кампање били изложени тајном прислушкивању. Из овог се може видјети како та "дубока држава" функционише.

Она злоупотребљава своје моћи и овлаштења ради остварења одређених политичких циљева. Све то нема никакве везе са демократијом. То је директна манипулација демократским процесима. Нису Руси били ти који су се уплетали у изборе већ су то биле америчке обавештајне и безбедносне агенције.

ГЛАС: Како бисте описали досадашњу Трампову политику и може ли он све ово политички "преживјети"?

ТРИФКОВИЋ: Може, јер ови протести могу да се попут бумеранга врате спонзорима и поборницима истих. Они се залажу за потпуно укидање полиције иако знају ситуацију у појединим деловима америчких градова. Дуго сам времена живео у Чикагу и могу да кажем да у јужни део овог града белац не залази уколико није у униформи.

ГЛАС: Какав је иначе положај Афроамериканаца?

ТРИФКОВИЋ: Они су склонији злочинима, чак осам пута више него белачка популација. Далеко од тога да расизма у САД нема. Има, наравно. Али интересантно је да у Америку долазе и милиони имиграната из других расно различитих подручја, и ниједна од тих група не говори да је на удару дискриминације и насилних мера полиције.

Другим речима, нема директне статистичке корелације између склоности одређене социоекономске, етничке и расне групе и криминала, и одговора полиције на њено понашање.

Нема сумње да у америчкој полицији имате и људе који лече своје комплексе и у неким случајевима имају садистичке реакције. Али, опет, с друге стране, да будемо начисто, просечан амерички полицајац дрогираног и криминалу склоног Афроамериканца атлетске грађе доживљава као животну претњу. Према званичним подацима, двоструко више полицајаца страда у тим обрачунима.

Такође, поменуо бих још једну ствар. Познаваоци културе "црног гета" знају како гласе текстови реп и хип-хоп песама у којима се насиље пропагира и оправдава. Оно је глорификовано до те мере да се говори како не треба радити, већ паразитски живети од државне помоћи и криминала. И то је вероватно утицало да млади Афроамериканци данас не прихватају никакву врсту друштвене одговорности. Последица тога свега је да данас три четвртине црне деце у Америци буде рођено у ванбрачној заједници. Преко четири милиона самохраних Афроамериканки је слабог имовног стања и образовања. Оне зависе искључиво од државне помоћи. За већину ових жена рађање нове деце значи и нови пакет помоћи од државе.

ГЛАС: Када се све сагледа, какав расплет очекујете, хоће ли Трамп извести војску на улице и да ли би војни врх пристао на тако нешто?

ТРИФКОВИЋ: Постоје, да тако кажем, две димензије војске. Обични амерички војници, који су углавном регрутовани из руралних средина, не подржавају протесте, али њихови претпостављени су део већ поменуте "дубоке државе" која Трампу ради о глави.

Ја ипак верујем да, уколико дође до ескалације, председник Трамп неће извести војску на улице, јер он протесте може држати под контролом и са полицијом и Националном гардом. Међутим, постоји политички проблем. У градовима и срединама у којима су демократе на власти долази до својеврсне симбиозе између протестаната и политичких екстремиста. Конкретно се то може видети у Сијетлу, где су учесници протеста и поједини градски одборници.

У Минеаполису, који је такође под влашћу демократа, дошло је до расформирања локалне полиције, при чему је један од чланова градског савета рекао како би "било лепо живети у свету без полиције". То је већ на рубу памети, а поготово имајући у виду ниво криминала и злочина у америчким градским језгрима, а поготово тамо где имамо расно помешане средине.

Због свега тога мислим да се читава ова ситуација може окренути у Трампову корист, јер без обзира на то колико га поједини Американци волели или не, они нису за хаос.

ГЛАС: Колико је и ова ситуација, у ствари, показала да је Америка дубоко подијељена држава?

ТРИФКОВИЋ: Америчко друштво егзистира са дубоким унутрашњим поделама које су расне, културне и политичке. И без регулаторног механизма, између осталог и полиције, Америка би експлодирала. Трамп је свега тога свестан и он не може себи да дозволи луксуз да буде мекан. Он ће и даље спроводити мере које ће бити усмерене на очување реда. Мислим да он има и високо изграђен инстинкт за пулс "средње" Америке, што смо, уосталом, видели и на прошлим изборима. Такође, сматрам да би избор Џоа Бајдена био катастрофа за Србе.

ГЛАС: Шта Трампу највише замјерате?

ТРИФКОВИЋ: Као прво, што је допустио својим идеолошким противницима да уђу у његов тим. Одличан пример за то представља неоконзервативни јастреб Џон Болтон, који је више од годину дана провео на положају саветника за националну безбедност и који је свим средствима покушао увући САД у рат са Ираном. Улога саветника је да председника трезвено суочи са чињеницама и свим могућим опцијама, а не да острашћено гура у ратне игре. Болтон је хтео и додатну ескалацију сукоба у Сирији. Трампов пропуст је био и тај што је након састанка са Владимиром Путином у Хелсинкију, а суочен са хистеричним реакцијама не само левице и либералног естаблишмента већ и доброг дела своје Републиканске странке, дигао руке од договора са Русијом. Међутим, он од тога није и дефинитивно одустао, што се, уосталом, могло видети и из његове недавне изјаве како би Русију требало вратити у Г7.

Из његове досадашње владавине је видљиво да он не жели наставак неке раније хегемонистичке политике САД. Он види Кину као ривала, али не жели да Америка буде више тај глобални полицајац, што су сви његови претходници желели, од Харија Трумана до Барака Обаме. Чак и тај његов слоган "Америка на првом месту" није империјални слоган глобалног хегемонисте, већ слоган човека који жели да спољна политика САД буде у функцији истинских америчких мерљивих интереса.

Да ли ће он победити и на овим изборима? Оно што ће добрим делом мотивисати просечног Американца како ће гласати јесте економија и социјална стабилност. Имамо гувернере демократе, у Илиноју и Њујорку, који су покушали да до максимума одгоде отварање ових градова и повратак на нормалу, јер њима не одговара да дође до брзог економског опоравка. Ипак, моја прогноза је да ће ова рецесија бити у облику латиничног слова "В". Нагли суноврат и нагли раст економије. Ако се опоравак земље настави, Трамп сигурно добија изборе.

Џорџ Сорош

ГЛАС: Која је улога Џорџа Сороша у овим протестима?

ТРИФКОВИЋ: Недавно је на светлост дана испливало како он издашно милионима долара финансира одређене групе које су међу најгласнијим и најнасилнијим на овим протестима. Њему лидери као што су Трамп или Виктор Орбан у Мађарској не одговарају и сметају му.

Глас Српске

vidovdan.org

 

САД уводе санкције хашком трибуналу

politika.rs

САД уводе санкције хашком трибуналу

Биљана Митриновић

5-6 minutes

---

Не само да поступци америчких војника и припадника обавештајних служби који су деловали у Авганистану или било где другде не смеју да буду истраживани, него ће против свих који су укључени у утврђивање истине, па чак и против чланова њихових породица, САД наметнути економске санкције и ускратити им визе. Ову одлуку декретом је наложио амерички председник Доналд Трамп како би се „заштитиле америчке трупе и национални суверенитет".

Међународни кривични суд (МКС) у Хагу, који је у марту званично одобрио покретање истраге против починилаца ратних злочина, укључујући авганистанске владине снаге, талибане и америчке трупе, високи званичници администрације назвали су „преким судом".

Амерички председник је у среду донео одлуку, а дан касније послао четворицу високих званичника да је саопште новинарима, и то без прилике за постављање питања. Питања, међутим, постављају бројне институције, заштитници људских права и државе на чијим територијама се налазе амерички војници. Санкције су проширене две године пошто је најављена истрага злочина против човечности, која укључује мучења, убиства цивила и силовања почињена у Авганистану и у објектима ЦИА у Европи. Отворена истрага против америчких војника у Вашингтону је оцењена као „напад на суверенитет", а државни секретар Мајк Помпео је рекао: „Када припадници нашег народа учине нешто погрешно, по закону кажњавамо те људе, колико год ретки били, јер нарушавају углед наше сјајне америчке војске и наших обавештајних служби".

МКС, међутим, одобравајући истрагу, није сматрао да су САД спремне да то учине. Још 2017. године главна тужитељка суда Фату Бенсуда је поднела захтев за истрагу, закључивши да има довољно информација којима се може доказати да су америчке снаге „починиле мучења, окрутно су поступале, деградирале лично достојанство, починиле силовања и вршиле сексуално насиље" у Авганистану, углавном 2003. и 2004. године, и касније у тајним објектима ЦИА у Пољској, Румунији и Литванији.

САД нису потписница Римског акта о оснивању овог међународног суда, који је ступио на снагу 2002. године с мандатом да истражује злочине против човечности и геноцид (123 државе признају његову надлежност), али је Вашингтон сарађивао са судом у процесима против Руанде и бивше Југославије. Борба за привођење правди војника који су починили злочине у Авганистану трајала је две године уз много препрека. Неколико тужби против припадника америчких снага је већ одбијено, а Трамп је помиловао једног осуђеног за злочине почињене 2010. у Авганистану. Захтев за истрагу главне тужитељке судије су првобитно одбиле са закључком да „неће допринети постизању правде", али је одлука поништена након њене жалбе. Председавајући судским већем пољски судија Пјотр Хофмански је само неколико дана по потписивању мировног споразума између САД и талибана у марту одобрио истрагу упркос америчким притисцима.

Пошто је бивши саветник за националну безбедност Џон Болтон запосленима у МКС претио санкцијама уколико наставе с кривичним поступцима против америчких или савезничких трупа (укључујући и Израел), прошле године је тужитељки из Гамбије укинута америчка виза. Како је било очигледно да тужитељка не одустaје од покретања прве истраге против америчких војника, Помпео је своје запрепашћење исказао рекавши да је то „заиста невероватна акција једне неупадљиве политичке институције која се маскира као правно тело". Он је на јединствен став позвао и савезнике, нарочито оне у НАТО-у, упозоривши их да би њихови војници могли бити следећи.

Ипак, подаци су били неумољиви: УН су у првој половини 2019. констатовале скоро 4.000 цивилних владиних и америчких жртава, од којих су више од 40 одсто жене и деца. И док су се водили преговори, у нападима из ваздуха су гинули цивили, а авганистански председник Ашраф Гани је прошле године наредио истрагу поводом свирепог убиства четворице браће за које су осумњичени припадници обавештајне агенције коју финансира ЦИА.

Амерички главни тужилац Вилијем Бар је у четвртак најавио да су санкције само први корак „привођења" МКС одговорности за прекорачење мандата и кршење суверенитета САД, али и због корупције. Поменуо је и да је суд изложен манипулацијама страних сила „попут Русије", али није даље образлагао ову констатацију.

Медији тврде да је одлука САД да стави МКС под санкције донета у сарадњи с Израелом, приликом посете премијера Бењамина Нетанијахуа Вашингтону крајем јануара. Нетанијаху је само неколико сати по објављивању честитао на одлуци, такође назвавши суд „преким", корумпираним и пристрасним. Израел није споменут у Трамповој наредби, али га је навео Помпео пред новинарима.

„Какав болан процес, гледати како велику и инспиративну нацију претварају у бесрамну државу људи без осећања одговорности за свој народ, друге нације и будуће генерације", написао је на „Твитеру" швајцарски експерт за међународно право и специјални известилац УН Нилс Мелцер.

View article...

Enclosures:

160z120_SADSANKCIJEHAG.jpg (10 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_06//160z120_SADSANKCIJEHAG.jpg

 

rtv.rs

Србија и НАТО, перцепције и концепције - од бомбардовања до загрљаја

Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија Војводине

8-10 minutes

---

БЕОГРАД -

Србија неће размишљати о храбријим корацима ка чланству у НАТО све док не буде решено питање Косова и Метохије, оценио је данас спољнополитички коментатор Бошко Јакшић и додао да су у основи концепта војне неутралности политички, а не војно-стратешки интереси.

Јакшић каже да се мантра ''НАТО је бомбардовао Србију'' и после две деценије користи у јавним дебатама као аргумент за спречавање било какве сарадње са алијансом.

''Ствари су готово фиксиране на 1999. годину, а сувише мало се чини да се промени колективна негативна перцепција о НАТО-у'', рекао је Јакшић на онлине дискусији "Јачање веза између Србије и НАТО-а", у организацији Атлантског Савета Србије.

Дарко Дозет

Додао је да постоје различити и многи позитивни аспекти сарадње Србије и НАТО, али да се они ''чувају у тунелима''.

''Читава сарадња делује као 'undercover operation', где српска страна избегава да о томе говори у јавности и то треба променити'', нагласио је Јакшић.

Утисак је, каже, да политичари у Србији избегавају озбиљне дискусије и детаљне анализе бенефита који би Србија могла да има од пуноправног чланства у НАТО-у и да се ослањају на концепт војне неутралности.

Јакшић је оценио да промена негативних перцепција о НАТО-у захтева озбиљан напор, одговарајуће информације и коришћење свих средстава моћи којима располаже алијанса, а које, како каже, не користи у довољној мери.

''НАТО са своје стране треба да сноси значајан део одговорности што је у српској јавности та перцепција најчешће негативна. Биће потребно много времена и труда да се то промени, а за то треба направити први корак'', навео је Јакшић.

На питање да ли је политика војне неутралности препрека у партнерству између НАТО-а и Србије, Јакшић је казао да је та одлука политичка и да су у њеној основи политички интереси, а не војно-стратешки.

Јакшић оцењује да је војна неутралност уступак Русији која се, како каже, доживљава као заштитник КиМ и територијалног интегритета и суверенитета Србије.

''Докле год питање Косова не буде решено, Србија неће размишљати о храбријим корацима по питању чланства у НАТО-а'', казао је Јакшић.

Костић: Сарадња са НАТО у циљу стабилности, без учлањења

Партнерски односи Србије и НАТО-а су веома битан елемент државне политике Србије у настојањима да регион буде трајно стабилан, поручио је министар-саветник из одељења за НАТО и Партнерство за мир Министарства спољних послова Србије Саша Костић.

Костић је на онлајн дискусији "Јачање веза између Србије и НАТО" у организацији Атлантског савета Србије, казао да су ови односи засновани на партнерској сарадњи, а на основама политике војне неутралности Србије, "без настојања за учлањење у Алијансу".

"Унапређењу ове сарадње доприноси и интензиван дијалог на највишем нивоу између председника Србије Александра Вучића и генералног секретара НАТО-а Јенса Столтнеберга", нагласио је Костић и додао да постоји отвореност за унапређивање политичког дијалога и практичне сарадње Србије са НАТО у свим областима од заједничког интереса.

Како је казао, НАТО је за Србију незаобилазан саговорник из разлога што је реч о најмоћнијем војно-политичком савезу у свету у коме су скоро сви суседи Србије или већ чланови или аспиранти за учлањење.

Нагласио је да је најважније у односима између Србије и НАТО то што су на делу српске територије распоређене међународне безбедносне снаге - КФОР, под командом НАТО, а у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.

Усвајање новог, другог циклуса Индивидуалног акционог плана партнерства Србије и НАТО за период од 2019. до 2021. године, нагласио је Костић, сведочи о доброј сарадњи, а реч је о наставку првог циклуса који је успешно имплементиран.

"Усвајањем новог Индивидуалног акционог плана партнерства између Србије и НАТО још једном је потврђен узлазни тренд у партнерским односима као и високи степен интензитета наше партнерске сарадње и посвећеност заједничким интересима", додао је Костић .

Међутим, он је такође напоменуо да су односи Србије и НАТО деликатни због наслеђа из прошлости и интервенције из 1999. која се, са стране НАТО, и даље назива кампањом, док Србија врло јасно указује да је реч о агресији.

"Наше активности, садржина сарадње, укључујући војне и друге вежбе са земљама који нису чланице НАТО нису на штету наших односа са НАТО и државама чланицама и обрнуто", рекао је Костић.

Он је додао да су све активности у домену одбрамбене сарадње опредељене конкретним непосредним интересом Србије, а такође у циљу јачања капацитета српских оружаних снага у појединим областима.

Када се помиње сарадња Србије и НАТО кроз Партнерство за мир, објашњава Костић, већина медија и највећи део јавности мисли да се ту ради искључиво о војној сарадњи, а ова сарадња укључује и реализацију низа програма реформе безбедносног и одбрамбеног сектора.

"Реализује се низ програма реформе безбедносног и одбрамбеног сектора који имају за циљ постизање и повећање интероперабилности, што јесте значајно за наше учешће у мултинационалним операцијама и мисијама", казао је Костић.

Важан сегмент је и научно-техничка сарадња.

Коментаришући глобалну пандемију Ковид-19, Костић је нагласио да Србија није искористила НАТО механизме солидарности у пружању помоћи јер, како је навео, није имала потребе, али је искористила те механизме у септембру 2016. због мигрантске кризе.

"Често се у медијима и у појединој стручној јавности чује како Србија улази у НАТО, клизи ка НАТО, али морам да нагласим да то не одговара чињеницама, чланство Србије у НАТО није тема ни за Србију ни за НАТО, већ је тема унапређење партнерства", казао је Костић.

Политика војне неутралности Србије не доводи у питање однос нити према НАТО нити према било ком другом војном савезу, закључује Костић.

Србија може да буде и војно неутрална и партнер НАТО-у

Србија има право да бира своју будућност и какав ће однос имати са НАТО-ом , речено је данас на онлине дискусији "Јачање веза између Србије и НАТО-а'' и истакнуто да њихово партнерство и даља сарадња нису условљени приступањем Србије том савезу.

Истовремено је поручено да ће Србија наставити да гради позицију одговорно и кредибилног партнера НАТО-а у циљу остваривања заједничког интереса - очувања мира и стабилности у региону.

Шеф НАТО Канцеларије у Београду Томазо Витале поручио је да НАТО Србију види као поузданог, одговорног и веома цењеног партнера и поновио да алијанса у потпуности поштује суверенитет и војну неутралност Србије.

''Ми смо одувек били јасни и доследни по том питању. НАТО поштује право сваке суверене земље да бира сопствену будућност без икаквог мешања са стране'', рекао је Валети.

Нагласио је да једна земља може истовремено да буде војно неутрална и партнер НАТО- у наводећи као пример Аустрију, Ирску, Швајцарску...

Витале је рекао да НАТО не тражи нове чланице нити ''форсира'' било кога да постане члан, већ да има политку отворених врата за све који желе да приступе том савезу.

''Од Србије зависи на који начин жели да има однос са НАТО-ом и какву спољну политику жели. Ми то поштујемо, али можемо да сарађујемо и јачамо наше партнерство'', поручио је Витале.

Министар-саветник из одељења за НАТО и Партнерство за мир Министарства спољних послова Саша Костић поручио је да ће Србија наставити да гради позицију одговорног, поузданог и кредибилног партнера са циљем заједничког интереса обезбеђивања сигурности и безбедности и стабилности на територији Србије у региону.

Нагласио је да је најважније у односима између Србије и НАТО то што су на делу српске територије распоређене међународне безбедносне снаге - КФОР, под командом НАТО, а у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.

Додао је да усвајање новог, другог циклуса Индивидуалног акционог плана партнерства Србије и НАТО за период од 2019. до 2021. године сведочи о доброј сарадњи и наставку првог циклуса који је успешно имплементиран.

На конференцији је говорио и спољнополитички коментатор Бошко Јакшић који је оценио да промена негативних перцепција о НАТО-у захтева озбиљан напор, одговарајуће информације и коришћење свих средстава моћи којима располаже алијанса, а које, како каже, не користи у довољној мери.

''НАТО са своје стране треба да сноси значајан део одговорности што је у српској јавности та перцепција најчешће негативна. Биће потребно много времена и труда да се то промени, а за то треба направити први корак'', навео је Јакшић.

Онлине дискусију "Јачање веза између Србије и НАТО-а'' организовао је Атлантски Савет Србије, а пројекат је спонзорисана Амбасада САД у Београду.