Даниловић: Сами сте себе удавили; Удавили сте се преждеравањем, бахаћењем, расипањем, понижавањем других

Добродошли међу своје бераче памука, па да се лијепо договоримо ко ће шта да ради и ко ће гдје да служи награде и казне

Од

ИН4С

-

03/09/2020 09:15 Посљедња измјена: 03/09/2020 10:15

11

 

Горан Даниловић

Замислите колико сте само ојадили овај народ када вас са оваквим жаром, кроз сузе и радост, кроз стрепњу и дрхтање, скида са трона?

Замислите колико сте огрезли у охолости када вас из вашег свемогућег облака, перверзно насађеног на разваљене животе, из некаквог метафизичког крканлука није могло вратити ништа?

Ви сте побиједили и поразили себе! Удавили сте се преждеравањем, бахаћењем, расипањем, понижавањем других. Удавили сте се разметљивошћу коју нико до вас није ни памтио ни слутио.

Ви сте с временом лагали све ужасније и крупније, подметали, заметали кавге, крваве неспоразуме, отимали све и свакоме, черупали од свачије мале среће и колективних несрећа, претакали у своје магазе, направили касте и затворене кругове, множили богатство, умножавали сиромашне, подстицали сукобљавања, отимали без стида, куповали јахте, љетовалишта и мора, куповали планине, скијалишта, ријеке, господарили судбинама, животима, преправљали прошлост и прилагођавали је својој бахатој садашњости, вјеровали да сте постали вјечни и да је Црна Гора вјечни рудник ваше задовољштине.

Вјеровали сте да никада неће проћи ни ваша срећа, ни туђе горчине, да је Бог у међувремену узео вашу чланску карту, а да је ваш предсједник уједно Аврам, Мојсије и Мухамед, послат да још само испреговара са творцем мирну примопредају остатка небеске власти.

Ви нисте живјели међу нама, ви сте нас презирали као жалосно подсјећање на пропадљивост.

Ви нисте били дио нас, стварност и закони физике вас нису обавезивали, градили сте свој свијет који је трајао пријетеће дуго. Загледани у своју будућност вјеровали сте да никада неће престати, да ће вас на мјесту господара замијенити властита дјеца, да је вама и њима обећана Црна Гора, а да смо ми берачи памука на плантажама тужног југа.

Замислите, уколико нисте заборавили и да замишљате!

Запитајте се данас, ако нисте никада до сада!

Сан свемоћи је нестао и ово што сте треснули о земљу није завјера, ружни тренутак непажње, него посљедица лажног живљења.

Не покушавајте да се отмете реалности, ућутите и учите поново да ходате, ви нисте небеска војска успјеха него пропадљива твар која се стрмоглавила носом по сред Црне Горе.

Добродошли међу своје, у свијет који је суров али праведан.

Овдје живе Гогољ и Достојевски, Андрић и Селимовић. Пали сте међу људе на чијим леђима сте сањали. Овдје државност није изговор за подвођење слатком животу, све је саткано од камена и земље и све је пропадљиво.

Научите да волите љубављу која се увијек не исплати и која се не награђује луксузом и скупим свадбовањем.

Научите да будете поново људи јер и за вас има нове наде. Бог је велики – Онај исти којега сте одмјењивали вјерујући да се уморио и да се предао.

Добродошли међу своје бераче памука, па да се лијепо договоримо ко ће шта да ради и ко ће гдје да служи награде и казне.

https://www.in4s.net/danilovic-sami-ste-sebe-udavili-udavili-ste-se-prezderavanjem-bahacenjem-rasipanjem-ponizavanjem-drugih/

iskra.co

Отац Гојко Перовић: Немогућ је сценарио да се нешто преокрене — народ је променио власт

6-8 minutes

---

Већ годину дана СПЦ је на мети овдашњих власти, али ова предизборна кампања показала је њихово најгоре лице. Свештеници су хапшени и протеривани, конаци су рушени. У којој мери је то утицало на гласаче да их осуде на овим изборима?

— Све што су људи из ДПС-а и њихови коалициони партнери радили, радили су против своје политичке власти. Сваки њихов потез потврђивао је да хоће сукобе и да је нестабилност нешто у чему се најбоље осећају. Грађани су то препознали. Мислим да овај број грађана који су гласали против власти превазилази број људи који су верници, који практикују црквени живот. Има ту више слојева. Има ту људи који су отворено црквени људи, имате људе који су верници, али на некој дистанци, мислим да ту имате и агностика, и атеиста.

Верујем да је пуно људи других вера гласало за промене. На крају крајева, победа опозиције о којој се прича победа је три опозиционе листе, а ако погледате састав тих листа, имате и људе других вера. Власт се није снашла у сукобу са црквом који им није ни био потребан и који није потребан ни једној држави, па ни Црној Гори.

Црква је институција која поштује државу, мислим да свака црква поштује сваку државу, а посебно наша црква поштује Црну Гору јер оне вековима постоје у историјском загрљају који се не може сецирати, па да се каже, овамо смо се мање волели, овамо смо се више волели. Они сад кажу, СПЦ је нешто ново. Православна црква у Црној Гори, која се некада звала Пећка патријаршија, некада је била Митрополија цетињска, то је једна иста црква, као што је у питању једна иста држава, иако сада имате Црну Гору. Некада је била Република Црна Гора, некада је била федерална јединица у оквиру СФРЈ, некада је била Зетска бановина, некада је била књажевина и краљевина, која са данашњом Црном Гором ни по чему није идентична. Ни по границама, ни по амблемима, ни по службеном језику, ни по устројству. Ако бисмо били злуради, могли бисмо да кажемо да Црна Гора постоји од референдума 2006, али то нико нормалан неће рећи.

Циљ све три опозиционе листе у предизборној кампањи био је да сруше тродеценијски режим Мила Ђукановића. Верујете ли да ће се оне сагласити и убудуће, с обзиром да немају баш исте ставове по разним питањима? Могу ли и надаље да опстану као заједничка влада?

— Историја није почела од 30. августа, она ће трајати. Пред нама, грађанима Црне Горе, пред свим субјектима, и политичким, и друштвеним, и верским је труд да изградимо друштво које ће надићи владавину било ког једног фактора. Већина грађана који су гласали не мрзи никога. Само смо тражили модел живота који неће зависити од једне партије, посебно не од једног човека. И мислим да смо то добили. Пред нама је дуг процес који подразумева одређене фазе. Мислим да коалиција која је победила има задатак да трасира прву фазу, а то значи кретање у општим нормама — каква ће бити влада, за које ће се принципе борити. Улазак у детаље, као што је међународна оријентација, мислим да је то тема за неке друге изборе. Сада треба посложити ствари на нивоу основних принципа, да Црна Гора може да крене даље, као држава којом не влада један човек.

Али, већ су осванули наслови у медијима под контролом режима да Црна Гора више не постоји, да ће се ускоро плаћати динарима и опет писати ћирилицом… Је ли то опет застрашивање народа?

— Да. Ако застрашују црногорски народ да ће се писати ћирилицом, писмом на коме је написано све што у Црној Гори вреди, од Октоиха, преко Горског вијенца и Посланице св. Петра цетињског па надаље, то говори о плитким дометима такве врсте кампање. Само нека тако наставе. Не бринем да ће та идеологија имати већег утицаја међу грађанима. Рећи да Црна Гора не постоји у моменту када из Европске комисије добијате позитивне поруке. Ево, баш данас је комесар Вархељи поздравио крај избора, чак је поменуо и нову владу. Црна Гора и те како постоји и тек треба да постоји самим тим што ће доказати да може да функционише као парламентарна демократија. Једна од основа таквог уређења је демократска смена власти. Ако ови не буду ваљали, лако ћемо на власт довести неке друге.

Говоре неки и да ће Црна Гора бити земља под снажним утицајем Србије и Русије…

— Мислим да су то подметања. Хвала Богу да ће Црна Гора имати нормалне односе са свима. Из онога што су политички лидери рекли, јасно је да је пут Црне Горе европски пут, пут преузимања стандарда ЕУ. Ако је то тако, са тим у вези може да иде и добар однос према Русији, и добар однос према Кини. Зашто бисмо градили Црну гору као инвалида који не уме да се дружи са неким? Црна Гора је вековима знала да буде партнер свих великих и малих сила, како у Европи, тако и у свету. Зашто бисмо се сада ограничавали? Јасно је да је ЕУ приоритет. Лидери ЕУ друже се и преговарају са Русијом. Зашто бисмо ми сада нешто што је историјски корен црногорске дипломатије и државности одрицали од себе. Али, оно како они то хоће да представе, или Русија, или ЕУ, па то нема нигде у Европи.

За носиоца листе „За будућност Црне Горе" Здравка Кривокапића кажу да је кандидат СПЦ. То је била најжешћа оптужба актуелне власти. Видели смо да се и у изборној ноћи састао са митрополитом Амфилохијем. Упркос свему, он је био најбоље оцењена личност предизборне кампање. Може ли он да буде помиритељ црногорског друштва?

— Управо излазимо из приче да од једног човека све зависи. Управо се разилазимо са том причом без свађе и туче и имамо прелаз у ново доба, када се у Бога нада да просперитет Црне Горе неће зависити од било ког појединца. Што се професора Кривокапића тиче, очигледно је да је требало само да се појави неко ко је довољно честит, довољно чист од некакве политичке прошлости, човек који не сугерише ништа негативно, да народ изађе и гласа.

По завршетку избора, добили смо молбу Митрополије црногорско-приморске да се народ не окупља да не би дошло до инцидената. Такав апел упутили су и лидери све три опозиционе коалиције. Шта бисте Ви поручили грађанима Црне Горе?

— Управо је изашао апел Епископског савета СПЦ у Црној Гори у коме се поручује да су, због контекста целе ситуације, због одласка једне тоталитарне власти, која знала да влада и на поделама и да, понекад смишљено, пројектује сукобе, злоупотребе могуће. Те су се злоупотребе већ десиле. Мислим да није дошло ни до чега ружног, али на информативном нивоу, рецимо, синоћ су нам телефони били затрпани информацијом да је гађана џамија. Док смо добили деманти, живели смо у страху да је на помолу ко зна шта. Пошто се маса не да контролисати, позвали смо да нема изласка на улицу, не зато што народ не треба да се радује. Други разлог је да људима који су добили поверење грађана потребан мир у коме ће поставити основне постулате неке будуће власти.

 

pcnen.com

Svetlo iz Crne Gore – prve impresije i nove brige

9-11 minutes

---

Piše: Vesna Pešić

Parlamentarni izbori u Crnoj Gori su tek završeni, pa se mogu izneti samo prve impresije, a vreme će pokazati da li su moje interpretacije, dileme i tumačenja opozicione pobede validni. Šta će se dešavati i kakvu će politiku voditi nova crnogorska vlast ukoliko uspe da se konstituiše, a ja se nadam da hoće, tek ćemo imati prilike da vidimo. Da li će opozicija preuzeti vlast nije sasvim sigurno, jer ima samo jedan mandat više od Đukanovićevog DPS-a. Zato ću analizirati obe strane.

Po prvim reakcijama i govorima opozicionih pobednika utisak je povoljan i ohrabrujući. Crna Gora neće obustaviti svoj put ka EU i izgradnji demokratskog društva i vladavine prava. Sumnja je pomračila veselje kada smo od pobednika čuli da je lider najveće opozicione stranke (Demokratski front) rekao da je na izborima pobedio Vasilije Ostroški. U tome ima istine. Podsetimo kako je sve počelo. Do sukoba i okupljanja velike mase nezadovoljnih građana organizovanih u crkvene litije došlo je zbog donošenja verskog zakona koji je vlast nametnula, a Mitropolija crnogorsko-primorska na čelu sa Amfilohijem energično odbacila. Po svemu sudeći Milo se ljuto prevario sa tim zakonom. Napravio je grešku zato što je u igru ubacio crkvu. I najveštiji i najdugovečniji vladar mora jednom da nagazi na minu. To se Đukanoviću moralo dogoditi, jer je mnogima njegova mafijaška i korumpirana vlast dozlogrdila. Izgubio je jer ljudi više nisu hteli da ga trpe.

Ali, u našim krajevima nezadovoljstvo građana nije dovoljno da se takav režim obori. Iskustvo potvrđuje da se vlast autoritarnih režima u našem regionu menja teško ili gotovo nikako samo unutrašnjom snagom društva, jer su ta društva slaba i pod patronatom i pritiskom velikih sila. Do promene dolazi tek kada se velike sile, ili neka druga velika moć, jača od unutrašnjih korumpiranih autokrata, umeša i pomogne građanima i opoziciji. To smo videli u Srbiji 5. oktobra, kada je srpska opozicija uspela da obori vlast Slobodana Miloševića uz odlučujuću podršku SAD i Rusije. I poslednje promene u Makedoniji potvrđuju da se iz ćorsokaka autoritarizma izlazi na taj način. To ne znači da unutrašnje snage nemaju nikakvu ulogu, jer ni spoljašnje sile, niti bilo koja druga moć ne može pomoći ako se unutrašnji akteri ne okupe na efikasan i maksimalan način, ako ne naprave strategiju, program i plan da preuzmu vlast, tako da sve to odgovara i moćnim zaštitnicima.

To se dogodilo i u Crnoj Gori. U ovom slučaju ta spoljašnja moć koja je odigrala presudnu ulogu u rušenju Đukanovića bila je moć crkve. Zato je ta Đukanovićeva greška sa verskim zakonom bila tako fatalna. Mitropolija crnogorsko-primorska je uspela da okupi pod svoje skute i uzme u zaštitu sve nezadovoljne građane koji su u litijama sublimirali celokupni gnev nezadovoljnog i poniženog naroda. Narod se ujedinio i uspostavio unutrašnju komunikaciju bez obzira na političke i verske preferencije. Nikoga one slike masovnih litija u kojima je bio „ceo narod" nisu mogle da zavaraju: tu se nije radilo samo o otporu jednom zakonu, već o moći vere i crkve koje su mogle da okupe mešavinu različitih ideologija, pre svega prosrpske koja je bila glavna inspiracija, odakle je potekla priča o političkom pravoslavlju, ali i drugih: građanskih, demokratskih, liberalnih, kao i snage socijalnih i ekonomskih sudbina ljudi. Svi su se podvukli pod siguran kišobran vere i crkve, a koliko je njih stvarno verovalo nije bilo važno. Masovna okupljanja su preuzela formu litija kojima vlast ništa nije mogla, sve do pojave korona virusa. Golim okom se videla želja i odlučnost naroda da se nepodnošljiva životna situacija u Crnoj Gori promeni. Zato je u ovom slučaju crkva ključ, ona je zamenila moć koja spolja nije stizala, naprotiv, ta spoljna moć podržavala je iz sve snage Mila Đukanovića.

Zato ovi izbori nisu bili uobičajeni izbori kakvih je bilo sijaset za poslednjih 30 godina i na kojima je uvek pobeđivao DPS. Oni su bili pripremani da postanu istorijski i to su i postali. Vladika Grigorije kaže da su Crnogorci imali četiri vladara: Nikolu, Aleksandra, Josipa Broza Tita i Mila Đukanovića. Boris Raonić, dugogodišnji NVO aktivista, kaže da su ovi izbori istorijski uspeh jer je narod Crne Gore posle 112 godina prvi put uspeo da smeni vlast i to na parlamentarnim izborima. Olovkom. Bez sumnje je to najvažniji i najveći uspeh crnogorskog društva. Posle 30 godina porodične, partijske i do zla boga korumpirane vlasti Mila Đukanovića, opozicija je uspela da odnose (tesnu) pobedu, dobije veći broj glasova i mandata (40 vlast, opozicija 41, za sada izgleda tako). Dogodila se mirna smena vlasti na relativno regularnim izborima, što je poen za Đukanovića koji očigledno nije pokrao izbore. Videlo se to i u njegovom govoru posle dobijenih rezultata. Čestitao je protivnicima, doduše teška srca i još uvek ne baš siguran da se pomirio sa gubitkom vlasti zbog samo jednog mandata.

Kada se zapitamo zašto je Đukanovićeva vlast bila toliko dugotrajna i zašto je bila potrebna crkvena moć, nešto jače od njega da bi se on sklonio s vlasti (doduše, još uvek je predsednik države), važno je reći da je njegov stil vladanja stvorio jedan nepobedivi model vlasti koji je patentirao baš on. Đukanović je napravio takav model vladanja da je od spolja, od velikih sila i moćnih korporacija kao što je Filip Moris (za šverc cigareta) dobijao zaštitu da čini ono što oni od njega očekuju. Pa je tako uspeo da najuri Ruse lažnim ruskim državnim udarom, priznao je Kosovo, učlanio Crnu Goru u NATO i samouvereno proglasio da je pred vratima Evropske unije, mada je po unutrašnjem stanju u zemlji, uređenosti države i, posebno, vladavini prava, bio daleko od te mogućnosti. Spolja je kooperativan i zato ga veliki čuvaju i podržavaju, a prema građanima je gazda, mafijaš, korumpiran, bogataš, kao i cela njegova porodica. Prema spolja kooperativan i „napredan", a iznutra srednjovekovni vlastelin. Ovaj Milov model vladanja je preuzeo i Vučić. On se voza na Kosovu već 8 godina, a spoljašnji moćnici neće da ga daju (od kancelarke Merkel do ostalih svetskih glavešina) zato što očekuju da će potpisati nezavisnost Kosova. Na ova moja razmišljanja nadovezuje se i Dubravka Stojanović koja je rekla: „Čudan mi je osećaj što sam za Mila zbog spoljne politike spremna da zažmurim na korupciju, kontrolu medija i ostalo. Dakle hvatam sebe u istom stavu kao kolonijalna EU. Otprilike nije za vas više demokratije nego samo sprečite Ruse. Baš me je bio blam kad sam shvatila da to u stvari mislim".

Za Crnu Goru i njenu novu vlast postavlja se pitanje kakve su konsekvence sada kada je Milov vladajući patent (dobar momak spolja i nemilosrdni gazda iznutra) razbijen uz pomoć Srpske pravoslavne crkve. Da li će to značiti teži položaj za crnogorske manjine koje su već napadnute i o čemu se već piše. Tek održani sastanak tri lidera crnogorske opozicije uliva poverenje da se neće ići tim putem.

I na kraju, šta opozicija u Srbiji može da nauči od crnogorske opozicije koja jeste bila pomognuta, ali je bila kooperativna, odlično i racionalno organizovana. Ona je odbacila dosovski model koji podrazumeva ujedinjenje celokupne opozicije, ideološki heterogene, u jednu kolonu koja bi dobila odsudnu bitku kad joj dođe vreme. Njeni predstavnici su shvatili da neki ljudi ni pod razno neće da glasaju za prosrpski Demokratski front i doneli su racionalnu odluku da naprave tri kolone od kojih svaka okuplja manje stranke slične orijentacije, a kolone se ređaju od desnice, centra do levice. Jedna kolona je DF pod nazivom „Za budućnost Crne Gore" (prosrpska desnica), druge dve kolone su građanske i predvode ih mladi i novi ljudi („Mir je naša nacija" i „Crno na bijelo" Dritana Abazovića). Predstavnici opozicije se međusobno nisu svađali i napadali jedni druge. Nisu samo kritikovali vlast nego su pripremili ozbiljne programe koje su uspeli da predstave svojim glasačima.

Ovakav model organizovanja pokazao se uspešnijim. Pokazalo se da je trpanje u isti koš ideološki različitih stranaka, kako je krenulo u Srbiji sa Savezom za Srbiju, bila velika greška. Baš kao i bojkot izbora koji je u uskom prostoru SzS-a uništavao Demokratsku stranku kao jedinu demokratsku proevropsku stranku u njemu. Iako se SzS raspao, opozicione stranke su opet napravile Udruženu opoziciju Srbije (UOS) koja daje više samostalnosti strankama (ne traži se konsenzualno odlučivanje), ali za ulazak u UOS moraš biti bojkotaš. Antibojkotaši se ne primaju, sem ukoliko ne promene rukovodstvo.

I za kraj: kad se prolomila vest da je pobedila opozicija u Crnoj Gori, kod nas je, mislim na Beograd, krenulo veliko slavlje, šenlučenje i pucnjava. Slavili su misleći da je Mila pobedila velikosrpska družina koja će privesti Crnu Goru u velikosrpski projekat. Međutim, za njih će i ova nova Crna Gora biti veliko iznenađenje, jer će ona nastaviti svoj put ka EU i neće poništiti nijedan ugovor koji je Milo potpisao. I Crna Gora neće stati, kao što nisu stali ni Srbi u Hrvatskoj koji su se osamostalili i krenuli napred, ostavljajući Srbiju u tunelu iz koga se još uvek ne nazire svetlo.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Ла Република: За Црну Гору је најбоље да „краљ" Мило абдицира

У својој канцеларији у главном граду Подгорици, Мило Ђукановић на зиду држи велики портрет краља Николе, првог владара Црне Горе, који је на функцији био 58 година. Сада, након 30 година на власти, можда је дошло време да абдицира и "краљ Мило"

Од

ИН4С

-

01/09/2020 14:35 Посљедња измјена: 01/09/2020 14:47

 

Никад виђено, Демократска партија социјалиста (ДПС) председника Мила Ђукановића тесно је победила на недељним парламентарним изборима у Црној Гори, али након тридесет година непрекидне власти нема већину места да настави да влада. Са 35,06% гласова, ДПС ће моћи да рачуна само на 30 од 81 места у подгоричком парламенту.

Историјски резултат, међутим, за опозицију. „За будућност Црне Горе", водећа опозициона коалиција који такође просрпске снаге, добила је 32,55% и 27 места. Добри резултати и за либералну и проевропску листу „Мир је наша нација" (12,53%) и зеленило „Уре" (5,53%).

Заједно би имали 41 место, уску већину, али корисну за прекидање односа снага у малој балканској земљи након три деценије. Сам Ђукановић је, говорећи у ноћи након гласања, признао могућност да његова странка изгуби парламентарну већину, отварајући пут институционалној кохабитацији између председништва и владе различитих оријентација.

„Слобода је стигла. После 30 година апсолутне власти то је морало да се деси", коментарисао је синоћ након гласања Здравко Кривокапић , лидер „За будућност Црне Горе", коју подржава Српска православна црква.

Управо је верско питање било главна тема предизборне кампање након што је Парламент прошлог децембра усвојио закон који омогућава држави да конфискује земљу, манастире и цркве јединој канонски признатој, Српској православној цркви.

Седам пута премијер, два пута председник републике, неприкосновени лидер своје странке, Мило Ђукановић је „господар" Црне Горе већ 30 година, лидер са најдужим стажом у Европи. Са Савезом комуниста Црне Горе победио је на својим првим изборима 1990: Југославија би се крваво разбила убрзо након тога и тада 29-годишњи Ђукановић први пут је дошао на власт уз подршку српског Слободана Милошевића.

Убрзо је прешао на црногорску независност и раскинуо са Србијом: 2006. предводио је референдум да се одвоји од Београда, стављајући тачку на више од сто година стару унију. Западно оријентисана и проевропска за неке (2012. држава је започела преговоре о чланству у ЕУ, а 2017. придружила се НАТО-у), корумпирана и аутократска за друге (пре неколико месеци „Фреедом Хоусе" је Црну Гору снизио из демократије под хибридним режимом) „вечити" Ђукановић је контроверзна фигура: последњи југословенски диносаурус који је још увек на власти.

Оптужен за везу са организованим криминалом и за претварање земље током година југословенског рата у рај за илегалну трговину Јадраном, почетком 2000-их тужиоци Напуља и Барија истраживали су је због међународног шверца дувана. Његови клеветници га оптужују да управља непотистичном и корумпираном земљом, да контролише судије: „Не плашим их се, јер сам их све именовао", рекао је у интервјуу пре неколико година.

У својој канцеларији у главном граду Подгорици, Мило Ђукановић на зиду држи велики портрет краља Николе, првог владара Црне Горе, који је на функцији био 58 година. Сада, након 30 година на власти, можда је дошло време да абдицира и „краљ Мило".

 

rs.sputniknews.com

Кривокапић: Спреман сам да формирам нову владу Црне Горе – мењамо став према Србији и Русији /видео/

Наташа Милосављевић. Sputnik Србија

7-8 minutes

---

Дан након парламентарних избора на којима је тридесетогодишња власт изгубила већину, Здравко Кривокапић, лидер победничке коалиције „За будућност Црне Горе" каже да је спреман да прихвати одговорност за формирање нове владе која би требало да промени много тога, па и однос према Србији и Русији.

„Мислим да имам несумњиву подршку људи са наше листе али ако неко од њих као и  коалициони партнери буду имали неки квалитетнији предлог за Црну Гору, први ћу рећи да је тај неко боље решење", истакао је Кривокапић.

https://youtu.be/wIpa-AthRQg

Та експертска влада ће морати да створи систем који не зависи од појединца нити од партије, јер је, како каже наш саговорник, данас у Црној Гори све као у време комунизма само што су тада бар квалитетни људи били на руководећим местима.

„Наша земља има компетентан кадар који зна и има искуство пресудно за управљање. Најбоља комбинаторика је скуп младих који ће дати искуствена решења", каже Кривокапић.

Срушила се фама о непобедивости Мила

Све очи упрте су у лидере три опозиционе листе које у збиру имају већину за формирање црногорске владе.

„Овај дан је заиста слављенички и морао сам да се уштинем за руку да видим да ли сам жив. Искористили смо га да спласну емоције и да дођемо до тога да рацио преовлада. Најважније је да смо ми победили, а да је ДПС-ов режим пао. Са тог састанка треба да поручимо грађанима да је дошло до прве смене власти и то демократским путем иако су  покушали све што је део њихове традиционалне политичке корупције. Имамо доказе да је на бирачким местима било проблема, а за које овог пута зна и ОЕБС. Најбитније је да су поруке све три листе јединствене – нећемо се реваниширати али морамо тражити одговорност за промашаје који су доказиви", нагласио је Кривокапић.

Очекује се и подршка мањина

Многи су одахнули када су чули Кривокапићеву поруку након проглашења резултата у којој је пружио руку супарникој страни, рекао да неће бити реваншизма и позвао мањине да се придруже коалицији која има већину за формирање владе.

„Нисам руку пружио да бих је пружао, већ зато што сматрам да је то природно ако желимо да градимо будућност Црне Горе. Мислим да се овде ради о кључном тренутку који прелама историју Црне Горе, а то је оно што је наша коалиција и називом рекла — 'За будућност Црне Горе'. Треба да заборавимо шта је било иако памћење увек остаје, да то не злоупотребљавамо као што је то ова власт перманентно радила. Сви треба да се окренемо будућности  и да ова земља крене путем који заслужује", рекао је наш саговорник.

© Sputnik / Никола Бижић

Кривокапић не очекује мањине у својим редовима у овом тренутку

На питање да ли очекује и мањине у својим редовима, Кривокапић каже да можда не одмах али да ће после неког времена схватити да нова коалиција жели оно што ДПС никада суштински није одрадио, а то су промене на корист свих грађана Црне Горе.

Помена става према Русији и Србији?

Кривокапић је демантовао тврдње актуелног режима да је опозиција под утицајем Србије и Русије које раде против интереса Црне Горе. Он каже да је политика ДПС-а била понекад узрокована њиховим коалиционим партнерима, а резултанта је била да стварају непријатеља тамо где га нема. То, према његовом мишљењу, значи да су маркирали Русију и Србију као државе које могу да нанесу највише штете Црној Гори.

„Ја мислим да то није тако и да су то радили веома свесно како би се додварали другим институцијама са којима сарађују. Ми смо мала држава и на глобалном нивоу не можемо да имамо било какве утицаје, ма колико ми то желели. Ипак се зна 'ко коси, а ко воду носи' и потпуно је непримерно да тако мала држава буде прва која уводи санкције Руској Федерацији. Шта то значи? То треба објаснити грађанима. Мислим да је то потпуно погрешан потез који је проузроковао многе економске штете нашој земљи. Подсетио бих само да смо извозили вино 'Плантаже', а као туристички гости доминирали су нам грађани Србије, БиХ и Русије", каже Кривокапић.

© Sputnik / Никола Бижић

Кривокапић демантује да је опозиција под утицајем Србије и Русије

Он додаје да, ако се ствара атмосфера неповерења, и ако нагласите да су Руси непријатељи и он би, да је председник Русије, рекао својим грађанима да не иду тамо где су их тако окарактерисали.

„Сматрам да се ради о калкулантским потезима бившег режима који треба да задовоље неке групације. Зна се шта грађани Црне Горе осећају према таквим  поступцима. Имам свој лични став према томе да ли треба укинути санкције. Препустићу процену компетентнијима али не видим здраворазумску логику која може да каже нешто другачије", објашњава наш саговорник.

Најслабија тачка - владавина права

Најслабија тачка Црне Горе је, према мишљењу нашег саговорника, владавина права па ће због тога да инсистира на поштовању Устава и неопходних закона који би могли да ојачају правни систем.

„То је тај први корак који је неопходан са доношењем Закона о пореклу имовине, јер процеси транзиције нигде нису били поштени само је питање ко се окористио, заслужено или не. На тај начин ћемо дати наду грађанима да ћемо покушати да уравнотежимо оно што ова власт није радила на прави начин", рекао је лидер листе „За будућност Црне Горе".

Он каже да је његова покретачка снага произашла из отпора према Закону о слободи вероисповести. Сваки човек који правнички не мора да буде писмен схвата једну игру:

„Шта инвеститори да мисле и како да дођу овде када се у нашој земљи не поштује имовина цркве? Свако ко имало мисли види да је то Закон који је уперен против православља", нагласио је Кривокапић.

Кохабитација Владе и председника

С обзиром на чињеницу да Милу Ђукановићу председнички мандат траје још три године поставља се питање како ће функционисати кохабитација њега и нове владе. Кривокапић каже да је он за поштовање Устава и да ће његова Влада радити крајње транспарентно, елиминисаће монопол и дискреционо право.

„То је било везано за доделу средстава која иду из резерве, а то је било право кабинета премијера. Зашто бих ја имао то право? То је злоупотреба и асоцира на неку корупцију, а она мора да буде елиминисана. Ако то успемо, земља ће да доживи процват", нагласио је он.

© Sputnik / Никола Бижић

Здравко Кривокапић и Наташа Милосављевић

Ослушкивање народа рецепт за успех

Кривокапић каже да је најбитнија карактеристика његовог деловања то да човек мора да ослушкује народ и да он то ради од првог појављивања.

„Моја пракса је да народ мора да се пита, јер тако  ниједан политичар не може да погреши. Као професор инжињер, ја имам једну сасвим другачију логику, она је проистекла из области којом сам се бавио, а то је квалитет. Он представља меру задовољства корисника", закључио је Кривокапић.

Прочитајте још:

• Ко је човек који је побрао сву славу Милу испред носа
• Хиљаде људи на улицама: Победничка славља широм Црне Горе /фото, видео/
• Објављени коначни резултати: Како је гласала Црна Гора

 

iskra.co

ПОЛ ЏОЗЕФ ВОТСОН: Лек гори од болести или Зашто је затварање била колосална грешка

3 minutes

---

28.08.2020. - 18:19

Улица у Едингбургу током 'локдауна' (Фото: Википедија)

Стручњак за заразне болести и професор са Универзитета у Единбургу Марк Вулхаус (Mark Woolhouse) признао је да је одлука о заклапању/локдаун*-у у марту била „груба мера" која је донесена јер „нисмо могли да смислимо ништа боље".

„Затварње (локдаун) је била панична мера и верујем да ће историја рећи да је покушај контроле вируса корона путем затварања/локадауна* била колосална грешка глобалних размера, лек је био гори од болести", рекао је Вулхаус, који сада позива владу да отвори друштво пре него што се начини још већа штета.

„Никада више не желим да видим затварање (локдаун) нације", додао је. „То је увек била привремена мера која је једноставно одгодила фазу епидемије коју сада видимо. Таква да никад не доведе до било какве фундаменталне промене.

Професор тврди да ће утицај одговора на вирус корона бити гори од самог вируса.

„Верујем да ће се штета коју локдаун* чини нашем образовању, приступу здравственој заштити, и ширим аспектима наше економије и друштва, показати барем онолико великом колико и штета коју наноси ковид", рекао је Вулхаус.

Ричард Саливен (Richard Sullivan), професор онкологије на Кингс Колеџу у Лондону, раније је упозорио да ће у наредних 5 година у Великој Британији број смртних случајева од рака вишеструко превазићи број умрлих од корона вируса, због поремећаја изазваног затварањем који спречава оболеле од рака да се лече.

Бројке такође показују да је током сезоне грипа 2017-18 било више смртних случајева (око 50.000) од укупног броја људи који су у Великој Британији умрли од корона вируса (41,433).

Међутим, истраживање спроведено прошлог месеца открило је како су Британци мислили да је око 7 процената становништва, 5 милиона људи, умрло од ковида.

Напомена: *Локдаун – термин који се од стране званичника и медија почео користити током спровођења ванредног стања; без превођења се употребљава у више држава ван енглеског говорног подручја; најближи смислени превод и на српски: заклапање, затварање, заточеништво, (кућни) притвор;

С енглеског посрбило и приредило: Стање ствари

Summit news

 

Šta Lukašenku valja činiti?

standard.rs

Vitalij Tretjakov - Šta Lukašenku valja činiti? - Novi Standard

Vitalij Tretjakov

11-14 minutes

---

Situacija je sledeća: Ili će „Lukašenkova ekipa" nakon konsultacija sa Moskvom predložiti kadrove nove vlasti u Belorusiji, ili će taj zadatak obaviti ulica

Naglo i strmoglavo narastanje političke krize u Belorusiji posledica je toga što su beloruske vlasti, i ruske vlasti koje su joj išle niz dlaku, podržavale za Minsk i Lukašenka karakteristično samoobožavanje i samoljublje. To da Zapad drži sve osnovne poluge talasa protesta u Belorusiji ne treba dovoditi u pitanje. To da su vlasti i mnoge „nevladine" organizacije iz Poljske i Litvanije decenijama ciljano radili sa beloruskom inteligencijom i podmlatkom nije potrebno dokazivati.

Istina, postavlja se pitanje, zašto vlasti u Belorusiji sve to nisu primećivale, ili ako su primećivale zašto su ostale pasivne? Međutim, odgovor postoji. Takva „pasivnost" diktirana je impulsima koji su stizali sa samog vrha. Jer u pregovorima sa Moskvom ta karta je Aleksandru Lukašenku bila potrebna radi izvlačenja od Moskve (po principu: u suprotnom, gledajte šta će se desiti) maksimalnih preferencija, čija se suština može objasniti veoma prosto: Rusija je dužna da zadovolji apsolutno sve ekonomske zahteve Belorusije, ali pri tome će Minsk voditi apsolutno nezavisnu spoljnu i ekonomsku politiku, čak i ako je to u suprotnosti sa interesima Rusije.

Prethodnih nedelja više puta smo slušali postulat o multivektornosti beloruske spoljne politike. Nešto besmislenije teško je zamisliti. Multivektorsku spoljnu politiku mogu voditi samo države velike i moćne po sumi svojih političkih, vojnih, ekonomskih, diplomatskih, istorijskih resursa, a Belorusija među takve ne spada. Male i srednje države „multivektornost" jednostavno rasturi na delove.

Evo na primer – Turska, koja je naglo uvećala svoj međunarodni rejting pod rukovodstvom Erdogana, pokušava da vodi multivektornu spoljnu politiku. Konkretno, iako je članica NATO, gradi dobre odnose sa Rusijom, kupuje od nje raketne sisteme S-400. I odmah dobija od Amerike, ne diplomatska upozorenja, već direktne pretnje – što na rečima, što na delu. Ali ovde govorimo o Turskoj sa svojom moćnom ekonomijom, populacijom od osamdeset miliona ljudi, najmoćnijom NATO armijom (posle SAD), uticajem na zemlje od centralne Azije do severne Afrike. Šta od pomenutog postoji u Belorusiji? Može li Belorusija da utiče makar na teritoriju Poljske, Litvanije i Ukrajine na način kako te države utiču na njenu teritoriju?

DUHOVI SU PUŠTENI IZ BOCE
Da, događaji u Belorusiji nisu u potpunosti ukrajinski majdan.

Da, u Belorusiji ne postoje oligarsi, koji mogu da naoružaju privatnu vojsku. Ali Belorusija nije ni blizu Ukrajine (koju je mnogovektornost i upropastila). Ima četiri puta manje stanovnika, sa ukupnim brojem manjim od populacije Moskve. U Belorusiji je moguće i bez ikakvih oligarha i privatnih vojski napraviti veliki problem. A to se i desilo.

I ne treba se samozavaravati. Sadašnji talas protesta nije moguće u potpunosti prekinuti. Nemoguće ga je čak ni minimizovati – ni do inauguracije Lukašenka, ni posle toga. Duhovi su pušteni iz boce, vratiti ih unutra više nije moguće. Kada počnu ovakvi događaji, zaklinjanja, čak i ona najiskrenija, da je belorusko društvo mirnije i stabilnije od ukrajinskog, da Lukašenko ima podršku većine stanovništva – ne znače ništa. Pravim revolucijama, bile one cvetne ili u obliku državnih udara, većina i nije potrebna. Revolucije uvek izvodi mala grupa ljudi, koja je podržana od dobro motivisane manjine.

Demonstranti sa crveno-belom zastavom koja je postala simbol protesta protiv Lukašenkove vlasti, Minsk, avgust 2020. (Foto: Nataliя Fedosenko/TASS)

Zaista su smešne nade da će, ako bude potrebno, armija da se umeša u sukob, i to na strani vlasti. Zapad samo to i čeka, da se beloruska armija ne samo na rečima, već i na delu umeša u konflikt između vlasti i opozicije. U tom slučaju „Lukašenkov režim" bi bio stavljen „van zakona".

Zapad, Poljska i Litvanija, isplanirali su sadašnji talas protesta, a zatim su i sami bili iznenađeni sopstvenim uspehom. Samo iz tog razloga i nisu odabrali neku harizmatičniju i odlučniju osobu da vodi proteste. I baš iz tog razloga opozicija se njiše iz krajnosti u krajnost; iz tog razloga je bila moguća pojava slučajnih i minornih – u političkom smislu – figura kao što je Tihanovska. Ali, pokazalo se da je za prvu fazu i ona dovoljna. A glavni meč tek treba da se odigra.

ČIPKANE GAĆICE ZA BELORUSIJU
Belorusiji je dosadio decenijski režim lične vlasti. Sva njegova dostignuća su dobra, ali to više nikome nije dovoljno. Naročito su nezadovoljni omladina, inteligencija, novinari, skoro cela beloruska srednja klasa, a takođe i dosta ljudi iz administracije. Pomenuti novinari su naročito važni. Kada vođu države prestanu da podržavaju sredstva informisanja, to je siguran znak njegovog skorog pada. A raspoloženje među novinarima u Belorusiji uopšte nije obojeno duginim bojama, kao što se nekima čini.

Kada se pokretao kijevski majdan pod rukovodstvom ukrajinskih nacionalista i nacista, Zapada, Poljske i Litvanije, pokretao se tobož protiv Janukovičeve vlasti. Ceo majdanski populistički slogan se mogao sažeti na „Hoću platu od 1.000 evra i čipkane gaćice". Gaćica je za vladavine Janukoviča u Ukrajini bilo sasvim dovoljno, tako da sasvim opravdano ukrajinski slogan možemo prevesti kao želju da se pristupi u NATO i EU, „Zato što smo mi evropejci" (za razliku od Rusa).

„Čipkane gaćice" za Belorusiju su parole tipa „Mi smo evropejci", „Mi smo centar Evrope", „To nije bio naš rat", „Multivektornost", „Pogledajte kako gori u Moskvi", „Rusija je promenila naše odnose iz bratskih u partnerske", „Kupićemo naftu u drugim državama" i slične parole. I naravno – pošiljka od 33 ratnika iz Rusije (još 200 se negde mota) za svrgavanje Lukašenka. Sve gorepomenuto nisu tvrdnje opozicije, već zvaničnog Minska.

Ako se svaka izborna kampanja u Ukrajini (osim Juščenkove) svodila na koketiranje sa ruskim i ruskogovornim stanovništvom, u Belorusiji se, nasuprot tome, svaka kampanja svodila na tvrdnju da glavna opasnost nezavisnosti preti ne od Zapada, već od Rusije. Poslednja kampanja se vodila isključivo i samo pod tom parolom. Kada su to čuli – a nemoguće je bilo ne čuti jer se kampanja vodila javno i glasno – zapadni emisari su pohrlili u Minsk, a kulminacija tih događaja su bili osmesi državnog sekretara SAD Majka Pompeam koji je došao u Minsk da ekonomski podrži nezavisnost Belorusije, kao i dolazak zvaničnog ambasadora te daleke zemlje u Minsk.

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko tokom sastanka sa državnim sekretarom SAD Majkom Pompeom, Minsk, 01. februar 2020. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque/Pool)

Činilo se da je na delu istinski diplomatski uspeh (bar su tako predstavljali beloruski mediji). Kao direktna posledica tih događaja Minsk je gurnut u Lublinski trougao (koji je praktično himera Reči Pospolite [Državna zajednica Poljske i Litvanije, prim. prev.], u kojoj Belorusi nikada nisu bili ni gospoda, ni magnati), nakon čega je usledio talas protesta, podržan od strane Zapada, kao i nepriznavanje rezultata izbora od svih zapadnih država, uključujući SAD i iste te države Lublinskog trougla (Poljske, Litvanije i Ukrajine).

Beloruski nacionalisti, već tri decenije gajeni od strane Poljske i Litvanije, nisu mogli da ne iskoriste novonastalu situaciju. Jer je i sama vlast izgovarala njihove parole, makar i neubedljivo. Ali ako stvari već tako stoje, šta će im tada Lukašenko, sa svojim večnim kolebanjima između Moskve i Zapada? Kolebanja su nepotrebna – potreban je samo Zapad. Nacionalna opozicija ima svoje brkove.

Aleksandar Lukašenko monopolizovao je ocenu ruske politike, kao i donošenje odluka o tome koliko je savez sa Rusijom dobar za Belorusiju. Niko u državi nije smeo da bude veći rusofil od njega. Ali što se tiče rusofobije, tu je vladala potpuna demokratija i mogla se upražnjavati slobodno.

Cela poslednja decenija odnosa sa Rusijom (osim neizbežnih ekonomskih) svela se na pesme i igre na „Slovenskom bazaru" i lične, kada bi se oni dogodili, susrete Lukašenka i Putina. Zajedničke političke akcije bile su praktično ukinute. Organizovanje proruskih pokreta i partija nije bilo dozvoljeno. U kontaktima Minska sa rusofobnim Kijevom (za vreme Porošenka i Zelenskog) zauzimala se dvosmislena pozicija, koja je na kraju dovela do toga da je predsednik Belorusije poverovao nekim tvrdnjama SBU (Služba bezbednosti Ukrajine), organizaciji koja radi isključivo po metodi provokacije.

SPOKOJ NIJE DOVOLjAN
Da, većina stanovništva Belorusije navikla je da veruje Lukašenku. Zbog toga je ta većina i glasala za njega. Ali sledeći tu logiku, ista ta većina je ćuteći pratila masovne demonstracije opozicije. Bez komande sa vrha, ta većina nije navikla da se pokrene. Tu je još i psihološki i politički zamor od režima koji je prešao sve razumne granice. Za savremeni svet nije dovoljno da si materijalno obezbeđen i da živiš spokojno. Dosadno je. Onaj ko je bio u Belorusiji zna da je to divna zemlja, ali da je zaista dosadna. A mi smo tamo bili tek u gostima. A ljudi, i to mladi, tamo žive. Oni imaju prirodnu potrebu za nečim novim, neobičnim, interesantnim.

I eto, sa Rusijom je dosadno, a sada još i opasno. Iz toga sledi – na Zapad! Pa makar kao nadničari u Pospolitu. A može i kao gledaoci u Bečku operu. Činjenicu da su ekonomsko blagostanje i suverenitet Belorusije svih ovih godina održavani uz ekonomsku i diplomatsku pomoć Rusije, mnogi više ne žele da vide. Od toga ih je odučila vlast u Minsku.

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko tokom zajedničke konferencije za medije nakon sastanka u Sankt Peterburgu, 03. april 2017. (Foto: kremlin.ru)

Dokazivati da bez saveza sa Rusijom nezavisnost Belorusije ne vredi ni pišljiva boba – to bi značilo razvaljivati otvorena vrata. Očigledna je i strateška korist Rusije od očuvanja savezničkih odnosa sa Minskom. Ali očigledna je i težnja aktivnog manjinskog dela Belorusije ka promenama, težnja koja je na ovaj ili onaj način podržavana i od pasivne većine, tako da je stavljanje događaja pod nekakvu kontrolu već postalo nemoguće. Ako ne nastupe kardinalne promene, stihijski protesti (koji su uvek podržani iz inostranstva) će se produžiti. Njihov cilj je očigledan: ili do sledećih izbora, ili ranije, biće pronađen čovek koji će ih voditi.

Polazeći od nacionalnih interesa Rusije koji se, uveren sam, poklapaju sa beloruskim, Moskva bi trebalo da pomogne Aleksandru Grigorijeviču Lukašenku da časno ode u istoriju. Nešto poput one sheme koju je iskoristio Nursultan Nazarbajev. Stupanje na dužnost, pa zatim dobrovoljni odlazak, uz obavezno „imenovanje" naslednika, pa zatim novi predsednički izbori. I potpuno odstupanje od besmislene, i pre svega za samu Belorusiju opasne – „multivektornosti".

Nikakve ustavne promene ne mogu da pomognu. Zapadnim „prijateljima" Belorusije i onima koji izlaze na proteste u svim većim gradovima, svejedno je kakve će promene Aleksandar Grigorijevič predložiti. Njima nije potreban novi Ustav, već vlast. Kada je dobiju, mogu i sami da donesu ustav kakav žele.

Ili će kadrovska konfiguracija nove vlasti biti predložena u skorije vreme od „Lukašenkove ekipe" posle konsultacija sa Moskvom, znači sa Moskvom iza sebe – ili će taj zadatak obaviti ulica, što u stvari znači politička zakulisa. Takvi su zakoni politike. Susreti u fabrikama, u kolhozima i kasarnama ništa značajno neće promeniti.

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko u razgovoru sa radnicima u fabrici traktora u blizini Minska, 17. avgust 2020. (Foto: Nikolai Petrov/BelTA/Reuters)

To treba uraditi dok se još može. Kroz dva-tri meseca možda će biti prekasno. Ako mi ne verujete, setite se šta se desilo u Minsku prošle nedelje, i pratite šta će se događati u Belorusiji i oko nje u narednih nekoliko nedelja.

Preveo Zoran Draganović/Novi Standard

Naslovna fotografija: AP Photo/Sergei Grits

Izvor aif.ru