iskra.co

Џејмс Џатрас: Ако Трамп победи, можда покушају да га уклоне са власти, а то је грађански рат

5-6 minutes

---

13.10.2020. - 10:21

фото: Sputnik / Никола Бижић

Једноставан одговор на питање има ли Америка будућност био би да можда има, али да то неће бити она Америка коју познајемо, каже у интервјуу Спутњику политички аналитичар и лобиста из Вашингтона Џејмс Џатрас. Две велике лажи које се говоре о Америци су, према његовим речима, да се ради о грађанској држави, као и да је Америка земља имиграната.

Америку су основали Енглези и због тога говоримо енглески. Због тога, подсећа Џатрас, САД има законодавство базирано на англосаксонском праву:

„Моји преци дошли су у Америку из Грчке, из Спарте, пре сто година и асимиловани смо у који идентитет? Шпански, јеврејски, кинески? Не, асимиловани смо у амерички идентитет који је заснован на енглеским темељима. И то је оно што је изгубљено – етос тог идентитета који је засновао етнос је изгубљен. Зато имамо дехристијанизацију Америке, сексуалне патологије сваке врсте, патологије засноване на раси, редефинисање онога шта значи бити Американац".

Доналд Трамп је, наводи Џатрас, изложен мржњи јер је аватар тог етноса. Он мора бити уништен јер – „Америка је земља зла, а он је наранџасти Хитлер".

„Мислим да је наша будућност заснована на пузајућој диктатури жртава. Блек лајвс метерс, Антифа, људи који луде због климатских промена желе да све дефинишу кроз расу, сексуалну оријентацију или кроз америчко наслеђе које желе да униште. Не знам како ће се то одвијати. Ако Трамп победи легитимно, они ће рећи да је изгубио и покушаће да га оборе са власти. Можда ће покушати да ураде оно што су покушали у Србији, Украјини и оно што тренутно покушавају у Белорусији. А можда ће искористити и војску да га уклоне са власти, не знам. Уклонити изабраног председника уз помоћ војске је нешто што би било без преседана, што би водило у грађански рат", наводи Џатрас.

Када говорите о америчкој будућности, поредите вашингтонски естаблишмент са бившом совјетском номенклатуром. Зашто?

Зато што имају две заједничке карактеристике – лични интерес и идеологију. Лични интерес појављује се када имате велики, угојени естаблишмент који исисава богатство из земље за сопствено добро. То је једна велика структура сачињена од богатства и моћи која влада земљом коју избори уопште не интересују. Не занима их ко ће победити, демократе или републиканци. Имају наслеђени интерес да ствари остану онакве какве јесу сада. Америка која заправо производи богатство са једне стране је непријатељ, а са друге крава музара коју треба држати под контролом. На исти начин као што је стара совјетска номенклатура гледала на обичан народ као на некога кога треба држати под контролом да ради, производи богатство које треба да буде исисано из њихових руку. Али то све зависи од идеолошког оправдања моћи и, наравно од експанзије у остатак света. Знамо да су бивше социјалистичке државе социјално конзервативније од западних земаља. Зашто присиљавамо те људе да организују Параде поноса, зашто је то толико важно за нашу политику? Мој одговор је да не може бити трансатлантицизма без трансџендеризма. Идеја да морате да промените сопствено друштво, да раскинете са својим моралним вредностима, идентитетом, чак и са сопственим осећајем националитета – то је веома важно и мислим да је то део кризе која потреса Америку. Ви знате да сте Срби, да ли ми знамо да ли смо још Американци? То је право питање.

Какви су изгледи америчке будућности?

Дозволите ми да почнем овако. У разговору који је Срђа Трифковић водио са математичарем Игором Шафаревичем у Москви дошли су до питања има ли Русија будућност. Шафаревич је одговорио да као математичар сматра да нема. Међутим, као хришћанин који верује у Светог Духа пут можда постоји. Тако се и ја осећам поводом Америке. Ми нисмо православна земља, али надам се да постоји Свети Дух. Такође се надам да постоји заостала снага у првобитном америчком етносу да може да се очува упркос томе што се пут ка бољој будућности за Америку у којој сам одрастао не види. Можда ће се у сред кризе видик разбистрити. Ако не, биће то будућност лажне Америке, фашиста или комуниста дугиних боја, што и није нека разлика, систем меког тоталитаризма. То неће бити Америка која је позната већини људи. То је један од вероватних путева, али рекао бих да се ради о будућности лажне Америке.

Шта Балкан може да очекује у случају да Џо Бајден победи на изборима?

Ништа добро. У политици никада не гласате за некога, гласате против некога. На власт не долази нико добар, постоје само лоши и јако лоши. А Бајден је јако лош. Бајден је, у ствари само други Боб Дол. Био је најмилитантнији мрзитељ Срба у целом Сенату. Са њим у Белој кући, мислим да можете да очекујете обновљен притисак на Србију да се потчините. Бајден не мари толико за бизнис, Трамп и људи око њега помало и маре. Бајден је такође показао да би био више антируски настројен од Трампа. Проблем са америчким политичарима и Балканом је схватање да је Југославија била мини СССР, а да су Срби мини Руси, па су лоши као и велики Руси. Такав ниво мржње је присутан у политичком спектру којем припада Бајден и биће много, много горе уколико он победи.

 

Yanis Varoufakis: Igre redistribucije

pcnen.com

Igre redistribucije

6-8 minutes

---

Piše: Yanis Varoufakis

Olimpijsko finale na 100 metara samo što nije počelo. Na pucanj startnog pištolja publika skače na noge. Sprinteri su potrčali. Ali posle 30 metara trkač na čelu usporava, kao da se solidariše sa trkačima koje je ostavio iza sebe. Mada se sprinterima to nije dopalo, uvedena su nova pravila kojima se ograničava najveća dozvoljena distanca između pobednika i trkača na začelju.

To je analogija koju konzervativni protivnici redistribucije bogatstva imaju na umu dok lamentiraju nad „politikama zavisti". Bogataše zamišljaju kao sprintere koje nezadovoljnici pokušavaju da uspore zakonima i previsokim porezima.

Ali život nije sportsko takmičenje i rezultati ne zavise samo od talenta i treninga. Život više liči na arenu u starom Rimu u kojoj oklopljeni gladijatori kasape nenaoružane žrtve, koje u ovom slučaju nisu gubitnici zbog nedovoljnog ulaganja truda, već zbog asimetrične raspodele oružja na početku.

Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka rad i inovativnost su vas mogli podići iz siromaštva i otvoriti vam put do bolje pozicije na društvenoj lestvici. Ali to je bilo moguće samo zato što je super-bogatima, naročito bankarima, društvo nametalo određena ograničenja u pogledu načina na koje mogu koristiti svoje bogatstvo. Sa ukidanjem postavljenih ograničenja, nakon rušenja sistema iz Breton Vudsa i opšte finansijalizacije ekonomije koja je usledila, našli smo se u svetu u kom rad i kreativnost ne garantuju adekvatnu nagradu.

Problem sa kojim se većina ljudi danas suočava, naročito mladih, nije to što im izmiču investicione superzvezde poput Warrena Buffetta. Problem je u tome što su u svojim pokušajima sputani stagnirajućim investicijama i platama, a to je posledica činjenice da se bogati danas bogate i dok spavaju, na načine koji nemaju nikakve veze sa uloženim trudom, preduzimljivošću ili štedljivošću.

Deo problema su i veliki inovatori. Jeff Bezos je bio dalekovid, revolucionisao je sistem maloprodaje i obogatio se. Ali koji deo njegovog bogatstva od 200 milijardi dolara je nagrada za dobru poslovnu ideju i pokazani preduzetnički duh? A koji deo je proistekao sam od sebe iz prethodno akumuliranog bogatstva?

Na takva pitanja nije moguće precizno odgovoriti, ali činjenica je da najveći deo svetskog bogatstva više ne stiže do inovatora i ljudi koji obavljaju poslove važne za funkcionisanje društva. Dok se bogatstvo koncentriše u veoma malom krugu, ostatak ekonomije se pretvara u pustinju.

To nije ništa novo. Odavno znamo da velika tržišna moć uvećava bogatstvo, koje onda dodatno uvećava tržišnu moć. To je suština problema: za produktivnost i zapošljavanje ništa nije pogubnije od prevelike koncentracije tržišne moći. Da upotrebimo onu analogiju konzervativaca, najbrži trkači ne mogu pobediti ako su najbogatiji prethodno pretvorili stazu u živo blato za sve ostale. Zato se najteže siromaštvo i najveći broj „smrti iz očaja" registruje tamo gde je koncentracija bogatstva najveća.

Šta bi trebalo preduzeti tim povodom? Kako redistribuirati bogatstvo na pošten i efikasan način?

Često se govori o porezima na imovinu. Ali porezi na imovinu koji su zakonski i politički ostvarivi ne bi značajnije umanjili razorni nivo nejednakosti koji smo dostigli. Štaviše, to bi konzervativcima omogućilo da dovedu u pitanje čitav projekat redistribucije bogatstva postavljanjem pitanja koja nisu neumesna: Treba li država da izbaci siromašnu naslednicu iz kuće zato što više nije u stanju da plaća porez? I kako ćemo uopšte utvrditi vrednost neke imovine, na primer, kolekcije poštanskih maraka, ako je prethodno ne iznesemo na tržište?

Dobra vest je da postoje proverene metode redistribucije bogatstva, bez narušavanja bilo čijih prava i kršenja etičkih načela. Theodore Roosevelt je 1906. rasparčao Standard Oil i druge kartele, uprkos brojnim kritičarima koji su ga napadali zbog ugrožavanja duha preduzetništva i inovativnosti. Posle sloma Vol strita 1929, drugi Roosevelt, Franklin Delano, slušao je iste takve napade dok je pokušavao da zlog duha finansija vrati nazad u bocu. Theodore i Franklin Roosevelt su u dva poteza ostvarili redistribuciju bogatstva kakva inače ne bi bila moguća bez revolucije.

Naravno, moćni pronalaze načine da se oslobode nametnutih stega. Posle rušenja sistema iz Breton Vudsa 1971, karteli i Vol strit su brzo povratili moć. Tri megakompanije, BlackRock, Vanguard i State Street, poseduju bar 40 odsto svih američkih javnih kompanija i gotovo 90 odsto onih koje su kotirane na Njujorškoj berzi.

Dogovaranje i nameštanje cena je van kontrole, jer svaki direktor zna da je megakorporacija kojoj njegova firma pripada u kontaktu sa direktorima rivalskih firmi koje joj takođe pripadaju. Rezultat su više cene, usporavanje inovacija, opadanje investicija i plata.

Moć je dodatno koncentrisana posle implozije Vol strita 2008, kada su banke počele da pumpaju reke novca u finansijski sistem. Koristeći novac iz centralnih banaka, džinovski karteli su izmišljali nove složene oblike zaduživanja i kupovali sopstvene akcije, što je njihove cene podiglo u stratosferu, uskraćujući tako svetu investicije u kvalitetna radna mesta i zelenu infrastrukturu.

Megakompanije imaju i druge hobije, kao što su uzurpiranje tržišta i kupovina političara i regulatornih agencija, čime uništavaju liberalnu demokratiju. Kada je stigla pandemija i gurnula realnu ekonomiju u još dublju depresiju, svet finansija se potpuno odvojio od realne ekonomije i pretvorio kapitalizam u neku vrstu tehno-feudalizma.

Da bismo demontirali ovaj režim, moramo primeniti unapređene verzije intervencija koje su izveli Theodore i Franklin Roosevelt. Umesto gubljenja vremena na rasprave o neefikasnim porezima na imovinu, progresivne snage treba da se koncentrišu na strategiju koja uključuje tri elementa.

Prvo, novac iz centralnih banaka treba usmeriti isključivo na podršku javnim investicijama u zelenu infrastrukturu i druga javna dobra. Drugo, korporacije koje monopolizuju velika tržišta koja su same stvorile – kao Amazon i Facebook, na primer – treba rasparčati. Najzad, deo akcija velikih korporacija (da kažemo, 10 odsto) treba deponovati u fond socijalnog kapitala iz kog će se finansirati univerzalna osnovna dividenda.

Takva kombinacija politika inspirisanih zakonima protiv trustova i Nju dilom iz prošlih vremena mogla bi da oživi našu ekonomiju, revitalizuje demokratiju i sačuva planetu. Da je politička ekonomija sportska arena, bilo bi jasno ko je favorit za zlatnu medalju.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Докле више о Титу

politika.rs

Докле више о Титу

4-5 minutes

---

Није културно наметати своје мишљење другима, а није ни демократски. Можемо у демократском дијалогу доћи до истог става, али наметање није прави пут. Књижевник Љубомир Шуљагић у свом тексту „И после Тита – о Титу" („Политика" 28. 9. 2020) каже: „Ваљда није спорно да су четници (са Дражом на челу) били једина регуларна војска, а партизани побуњеници који су, на челу са Титом изазвали грађански рат". Зашто ми он намеће своје мишљење?

О регуларној војсци може се говорити у регуларној држави а никако у поробљеној. У поробљеној држави може се говорити о устаницима, што су били и једни и други, с тим што су једни чекали да им неко други донесе слободу а други су се активно борили. Како је када ти други донесе слободу, виђали смо у послератној европској историји, а и данас гледамо у многим земљама Старог континента и света. Непријатељ устанике зове побуњеницима, а за окупирани народ то су устаници против непријатеља који им је поробио државу и њих саме. Нормално је што је победио онај који се активно борио, поготово што у партизанским редовима није било људи спремних да закољу онога ко им је прешао пут или је имао друго политичко убеђење од њих који су имали црне тројке, брадоње што су више личили на страшила за птице... И, посебно, наш народ не прашта шуровање са окупаторима.

Питам се како је изазивач грађанског рата, како каже г. Шуљагић, онај који позива народ на борбу против непријатеља, а није онај који је обилазио куће неистомишљеника да би их ликвидирао. Зар то у демократији није највећи грех? Када г. Шуљагић набраја оно што је Данило Вујичић навео да је Тито добро урадио, не спомиње бесплатно здравство и – најважније – да у Југославији није било гладних, ни армије оних који дрхте да ли ће изгубити посао.

Што се тиче примедбе да Вујичић није набројао оно што је Тито лоше урадио, сматрам да то и није било потребно, јер би само плагирао наводе из стотине других о томе објављених текстова.

Г. Шуљагић пише о више десетина хиљада наших грађана страдалих од припадника Озне и Удбе, о више стотина масовних гробница такозваних народних непријатеља. Што се већ једном не презентују спискови убијених и локације масовних гробница.

Или је то можда прича попут оне да је Озна убила дванаест хиљада Чачана у време када је Чачак имо девет хиљада становника и да је већина сахрањена на терену игралишта ФК „Борац". Када је грађен нови стадион „Борца", нађено је неколико лешева. Вероватно је реч о људима које су Немци стрељали, јер су то чинили у околини.

Г. Шуљагић говори о томе да није било суђења, а ја као дете памтим да их је било. Затим набраја низ, по њему лоших дела, не аргументујући их. Да издвојим забрану Србима да се врате на Косово после рата. Неколико дана пре него што је објављен текст г. Шуљагића, прочитах у „Политици" да је та забрана била безбедносна и трајала је само до победе наше војске над албанским екстремистима 1945. године. Шта је тачно? Каже да је Тито одвојио Војводину и Косово са Метохијом од Србије. Пар дана касније прочитах у „Политици" да у Краљевини Југославији ове две покрајине и нису биле у Србији и да их је Тито прикључио Србији као покрајине. Опет: шта је тачно? Ово питање се односи и на друге тврдње г. Шуљагића.

Није тачна тврдња г. Шуљагића да су „они који су се борили за правду и једнакост и против буржуја и кулака, постали много већи буржуји..." Упознао сам многе такве. Скромно су живели. Имали су само стан као и други обични људи, возили су најјефтинија руска возила, нису имали векендице... Било је и оних који су живели, како каже г. Шуљагић, у изобиљу, али су то били искључиво они који су се прикључили Титовој партији када је партизанска победа већ била извесна. На крају су дошли главе Титовој партији и његовом делу. Данас такве зовемо прелетачи, а ја сам оне раније звао комуњаре, а ове нове уљези. Зар такви нису дошли главе и Милошевићу а и Тадићу. Има их много и у овој странци на власти.

Љубиша Спасојевић,
Лучани

View article...

Enclosures:

160z120_tito-fdp.jpg (7 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_10//160z120_tito-fdp.jpg

 

Džim Džatras: Politika SAD i EU prema Kosovu se ne razlikuje

danas.rs

Politika SAD i EU prema Kosovu se ne razlikuje

Piše: Jelena Tasić

8-10 minutes

---

Džim Džatras, američki politički analitičar, bivši diplomata i savetnik za spoljnu politiku, lobista firme "Vanebl"

Ne vidim da sada u SAD postoji neko konkretno lobiranje, ni srpske ni albanske strane, kad je reč o Kosovu.

09. oktobra 2020. 09.54 Izmenjeno: 09.55

Foto: Twitter

Čini mi se da su se Albanci zadovoljili kad su dobili – proglasili nezavisnost koju su podržale SAD. Na neki način tu su završili svoj posao i sad ne znaju koji bi bio cilj njihovog lobiranja. S druge strane, ne postoji nikakav dokaz ozbiljne aktivnosti, čak ni bilo kakve aktivnosti Srbije u SAD na lobiranju da se situacija oko kosovske nezavisnosti promeni – kaže u razgovoru za Danas Džim Džatras, američki politički analitičar, bivši diplomata i savetnik za spoljnu politiku, lobista firme „Vanebl" i predsednik Američkog saveta za Kosovo.

On je danas završio privatnu posetu Srbiji tokom koje se pojavio kao svedok odbrane pred Višim sudom u Beogradu u procesu Eparhije raško-prizrenske protiv direktora nekadašnjeg Eparhijskog centra „Rade Neimar" Predraga Subotičkog, odgovornog arhitekte Jelene Šubarević, raščinjenog i iz SPC isključenog bivšeg episkopa raško-prizrenskog Artemija (Radosavljevića) i raščinjenog protosinđela Simeona (Dejana Vilovskog). U razgovoru za naš list Džim Džatras govori o aktuelnim pregovorima o KiM, angažmanu na lobiranju protiv kosovske nezavisnosti, koje je sad jedna od tačaka optužnice protiv vladike Artemija.

* U Beogradu se dosta spekulisalo o zajedničkom lobiranju u SAD predsednika Srbije i Kosova Aleksandra Vučića i Hašima Tačija oko podele i razgraničenja na KiM. Kakva su Vaša saznanja o tome?

– Ne znam da li su Vučić i Tači zajedno lobirali, ali bilo je razgovora o razmeni teritorija – da severna Mitrovica pripadne Srbiji, a Preševo nezavisnom Kosovu. Dobili smo informacije da se o tome pričalo u Trampovoj administraciji, ali da nisu bili ubeđeni da treba ići tim putem. Amerikanci nisu reagovali u tom pravcu verovatno i zato što znaju da bi Evropa pružila snažan otpor takvim rešenjima, kao i neke albanske političke grupacije poput ove oko Abdulaha Hotija. I ja mislim da je to loša ideja.

* Da li su SAD i EU, ipak, saveznici kad je reč o pravnom regulisanju međunarodne pozicije samoproglašene kosovske države i da li je to zapravo pravi cilj svih pregovora Beograda i Prištine?

– Ne postoji ozbiljna razlika između politike SAD i EU prema Kosovu, uprkos činjenici da se pet zemalja Unije još uvek ne slaže sa „zajedničkom" politikom Brisela. Pretpostavljena nezavisnost Kosova smatra se nespornom činjenicom, koju oni nikada neće moći da preispituju. Sa njihove tačke gledišta, svi pregovori moraju da na kraju dovedu do promene stava Srbije.

* Kako ste doživeli Vučićev i Hotijev sastanak u Vašingtonu sa američkim predsednikom Donaldom Trampom i potpisivanje tog dokumenta, šta god on bio?

– Devedeset posto to je bio jeftina američka foto promocija zamišljena kao neka vrsta mini Kejmp Dejvida sa krajnim rezultatom da se to prikaže kao pomoć Izraelu.

* U Beogradu ste svedok u sudskom procesu u kome se u optužnici pominje i sporazum iz 2006. između advokatske kuće Venabl, čiji ste zastupnik i SNV KiM o lobiranju protiv kosovske nezavisnosti. Koliko su za potpisivanje tog sporazuma bile važne tadašnje političke okolnosti – početak pregovora Beograda i Prištine pod posredništvom Martija Ahtisarija, koji nije krio da će se oni završiti nekim vidom kosovske nezavisnosti?

– Ne samo moje, nego i mišljenje vladike Artemija, kao i svih u SNV KiM, uključujući i predsednika Dragana Velića bilo je „voz izlazi iz stanice" i da je pokrenut proces koji vodi za nezavisnosti Kosova. Nismo videli da neko bilo šta ozbiljno radi da se taj voz zaustavi ili da se bar uspori. Zato smo naše aktivnosti i istinu o Kosovu direktno usmerili ka američkim političarima i narodu sa potpuno suprotnom pričom od one koju su slušali od albanskih lobista da je „Kosovo mesto gde je anđeoski plemeniti NATO spasao nevine Albance od genocida zlih Srba komunista". Mi smo rekli da to nije tačno i da je pravo stanje da je na „Kosovu američka vlada pomogla teroristima i džihadistima da proteraju hrišćansku zajednicu", što se albanskim lobistima nije ni malo dopalo. Po njihovim histeričnim reakcijama bilo je jasno da smo im preuzeli čitavu scenu vezanu za događanja na Kosovu, jer su pre našeg lobiranja bili ubeđeni da su oni vlasnici američke spoljne politike vezano za Kosovo i da samo fali da se veže mašnica na tu već „spakovanu tortu" o kosovskoj nezavisnosti.

* Kakvi su bili dometi lobiranja koja su, posle Vašeg angažovanja, preduzeli vlada Vojislava Koštunice i kabinet predsednika Borisa Tadića?

– Grupa koja je lobirala za Vladu Srbije bila je vladina zvanična grupa, sa kojom smo imali kontakte. Ali ona nije imala tu „žaoku" i sve instrumente koje smo mi mogli da koristimo da bi plasirali istinu. Nikada nisam čuo da se ta grupa bavila konkretno Kosovom. Više je bila orijentisana na neku opštu priču o poboljšanju odnosa između Srbije i SAD. Verovatno je u okviru tog širokom dijapazona bilo i pitanje Kosova, ali ono nije bilo ključno. Mi smo od starta imali nekoliko ciljeva. Prvi, kako da utičemo na američku i vlade svih drugih zapadnih zemalja. Drugi je bio usmeren na Srbiju – da se u njoj shvati da bitka za Kosovo nije završena i da se srpskim političarima drži „žar pod nogama", kako bi nešto uradili. Treći cilj bile su države poput Indije i Izraela koje se tada još nisu javno opredelile oko Kosova. Četvrti cilj našeg delovanja bila je Rusija, za koju su Amerikanci mislili da će „progutati" kosovsku nezavisnost. Uspeli smo da Rusija ne samo ostane principijelna svojim stavovima o međunarodnom pravu, nego i da bez kompromisa bude na strani srpskih interesa.

Što se tiče novca za lobiranje, poslednja uplata bila je 2008, otprilike dve godine posle potpisivanja sporazuma. Ali, iako smo bili svesni da nam novac ne dolazi, nastavili smo da radimo cele 2008. i 2009, sve do 2010. godine. Skoro dupli period. I ne samo to, čitava PR kampanja kroz platformu na internet stranici Američkog saveta za Kosovo godinama posle 2010. nastavila je sa plasiranjem informacija, objavljivanjem mišljenja i članaka. Ta stranica je trajala gotovo do danas.

Paradoks i usluga

* Da li je paradoks to što je Izrael priznao Kosovo na kome od 1999. više nema Jevreja i da su među najvećim albanskim lobistima u SAD kongresmeni jevrejskog porekla?

– Činjenica da su mnogi najjači američki zastupnici kosovskih Albanaca bili Jevreji predstavlja svojevrsni paradoks s obzirom na čišc´enje lokalnih Jevreja sa Kosova i prisustvo radikalnih islamskih elemenata tamo. Ti zagovornici uključuju liberalne demokrate, poput pokojnog predsednika Odbora za spoljne poslove doma Toma Lantosa i uskoro bivšeg kongresmena Eliota Engela, kao i mnoge takozvane „neokonzervativce" među republikancima. Kao što je episkop slavonski Jovan pouzdano izvestio, čitav izraelski establišment bio je protiv uspostavljanja diplomatskih veza sa Kosovom, ali je to bila lična odluka Benjamina Netanjahua. Nema sumnje da je ovo bila izborna usluga njegovom prijatelju Trampu.

Novo svedočenje

– U principu raspoložen sam da dođem na novo svedočenje bilo 30. oktobra ili 2. decembra, ali to ću moći da preciziram kad se vratim kući i vidim šta se očekuje u Americi – kaže Džems Džatras, koji je zbog ranije zakazanih obaveza prošlog ponedeljka napustio sudnicu pre ispitivanja Tužilaštva. Tad nije imao zvaničan sudski poziv, a sad je dobio mogućnost da zvanično izabere datum jednog od zakazanih pretresa.

Prevod: Veljko Sikirica

Jovanović: Tači pribegava očajničkim potezima zbog haške optužnice i pravi račun bez krčmara

kosovo-online.com

Jovanović: Tači pribegava očajničkim potezima zbog haške optužnice i pravi račun bez krčmara - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Odlikovanjima za američkog predsednika Donalda Trampa i druge američke zvaničnike, predsednik Kosova Hašim Tači hvata se za slamku spasa, pošto zna da mu predstoji poziv Specijalnog suda sa punom optužnicom, rekao je za Kosovo Onlajn bivši ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović.

"Tači pokušava da odobrovolji stranu koja je omogućila proglašenje tzv. nezavisnosti Kosova. Ali, Tači je formalno još uvek predsednik Kosova, što zemlja koja je stvorila tu državu i prva je prznala mora formalno da uvažava", rekao je Jovanović.

Prema njegovom mišljenju, to jeste očajnički potez, ali ne mora da znači da postoji neka povreda formalnih pravila igre.

"Ako je Grenel primio odlikovanje, on samo simulira da poštuje formalna pravila igre. Jer Tači je i dalje predsednik, iako načet pozivanjem na saslušanje kao osumnjičeni, ali još je, pravno posmatrano, predsednik u punom formalnom kapacitetu. Tek kada optužnica stupi na snagu on podnosi ostavku ili ga smenjuju", ukazao je Jovanović.

On navodi da je "kosovska ekipa prilično zbunjena time što izostaju oni koji su ih doveli na vlast i neizvesno je da li će ponovo da dođu na vlast". 

"Zbog te neizvesnosti i nedoumice oni pribegavaju očajničkim potezima, da se pribiju uz sadašnju administraciju ne bi li zadobili neku, makar minimalnu naklonost od nje i na taj način sačuvali ono što su do sada nelegalno dobili. Ali to je račun bez krčmara", kaže Jovanović.

Bivši šef diplomatije dodaje da, međutim, iznenadni sastanak Hašima Tačija sa specijalnim izaslanikom EU za dijalog Miroslavom Lajčakom, ali i ponašanje američkih zvaničnika u vezi sa primanjem odlikovanja, može da uputi da oni možda znaju nešto više.

"Nije nemoguće da oni znaju nešto više. Da će ta optužnica pod pritiskom ko zna kojih instanci i ličnosti na kraju ipak da bude ublažena, odnosno povučena. Odnosno, da bi Tači, iako načet sudskim postupkom, ipak ostao dok se ne sagleda rezultat izbora u Americi. To može da znači da je nevidljiva strana upoznata sa činjenicom da će taj sud sam i pod pritiskom određenih krugova, ipak korigovati svoj početni stav i možda stornirati optužnicu, ili produžiti na neizvesno vreme njeno stupanje na snagu", kaže Jovanović.

Prema njegovom mišljenju, taj sud je problematičan od početka, jer ga je formirala Amerika i glavni ljudi koji rade u njemu su Amerikanci.

"Imamo iskustvo sa Haškim tribunalom koji je bio pod strahovitim stranim uticajima iz jednog jedinog pravca, Zapadnog pravca. I ovaj sud pet godina nikako nije mogao da krene u akciju, a u međuvremenu dokazi blede i postaje sve problematičnije hoće li moći da dokažu to što je u početku bilo prikupljeno. Od početka je taj sud bio previše spor i nedovoljno jasan u svojim potezima. Tek sad u poslednje vreme počeo je sa pozivanjem pojedinih, ali iza toga nije usledio nijedan sudski proces. To može da znači i umaranje javnosti da bi se stvar polako mogla predati zaboravu", zaključio je Jovanović.

 

Ko će i kako koristiti Auto-put mira

kossev.info

Ko će i kako koristiti Auto-put mira - KoSSev

KoSSev -

10-12 minutes

---

Koristi od ovog auto-puta su avansne. Odnosno, on će on biti isplativ, ali tek pošto se kosovska i albanska privreda dovoljno razviju da ga učine takvim; da će koristiti regionalnom razvoju u Srbiji, ali tek pošto ga budu pratile i druge investicije; da će doprineti pomirenju Srba i Albanaca, ali tek pošto se stvore politički uslovi i, na kraju, da će koristiti Srbima na Kosovu, ali samo ako ih „kreativna" pregovaračka rešenja ne nateraju da se isele odande. Verovatno tim istim auto-putem.

Lični stav: Miodrag Miki Marinković, programski direktor NVO „Aktiv"; izvor: Vreme

U jednom od najduhovitijih dela srpske i jugoslovenske književnosti, Doživljaji Nikoletine Bursaća Branka Ćopića, glavni likovi Nikoletina i njegov drug Jovica Jež nađu se, u jednoj od priča, na zadatku spasavanja američkog pilota, oborenog na partizanskoj teritoriji. I dok su iz pritaje posmatrali pilota koji je pokušavao da se iskobelja iz konopaca i padobranske svile, pošteni i iskreni krajiški seljaci, postiđeni pred gostom iz daleka i uplašeni važnošću trenutka u kome će jedan saveznik prvi put ostvariti kontakt sa jugoslovenskim partizanima, očajnički pokušavaju da nagovore jedan drugog da se lati tog istorijskog zadatka i prvi se pojavi pred pilotom. Trajala je ta prepirka, ređali su se razlozi sve dok Nikoletina konačno nije, ogoljenom iskrenošću, presekao (pišem po sećanju): „A kako ću ja, crni Jovice, pred saveznike ovakav… Na meni italijanskih čakšira, nemačkoga šinjela, partizanske kape, a ustaških cokula. Pomisliće čovek, vid' namćora, zaratio sa cijelim svijetom…"

Bolja analogija sa sporazumom potpisanim u Vašingtonu neće se naći. Mirođija principa i obaveza, na jednom papiru, za koji se ne može sa sigurnošću utvrditi ni da li je uopšte potpisan, niti nabrojati ko nam sve može zameriti kad vidi šta je potpisano. Našlo se tu i Hezbolaha, i seksualnih sloboda, i kineskih telefona i jerusalimskih nekretnina. Našao se tu i auto-put, avansno nazvan Auto-put mira, možda jedna od retkih tačaka tog sporazuma čiji se značaj i namere ipak mogu razumeti.

Šta dobijaju EU i SAD

Ideja o izgradnji auto-puta nije nova niti je inicijativa gospodina Vučića, mada je teško verovati da njegova propagandna mašinerija neće iskoristiti „zicer" i najvećeg eklektika savremene srpske političke scene pretvoriti u njenog idejnog tvorca. Inicijativa za izgradnju auto-puta Priština–Niš potekla je iz EU, i već dugo orbitira u njenim planovima za jačanje ekonomske povezanosti „nemirnih" balkanskih nacija, regionalne stabilnosti i posledično poboljšanje pristupne perspektive regiona. Ta strategija EU uokvirena je u tzv. Berlinski proces, predstavljen 2014. godine na samitu zemalja Zapadnog Balkana u Berlinu. Delujući u tom okviru, EU je u nekoliko navrata demonstrirala spremnost i predstavljala konkretne planove za finansiranje auto-puta Niš–Priština, za njih važne infrastrukturne deonice u postizanju konačnog cilja, a to je povezivanje albanske luke Drač sa panevropskim Koridorom 10. To je suštinski motiv ove inicijative.

Njena važnost za geopolitičke ciljeve EU, ali i SAD, jeste mnogostruka: regionalna stabilnost, značaj diversifikacije transportnih ruta ka Evropi, ograničavanje rastućeg uticaja Kine na evropsku trgovinu (cilja koji posle kupovine luke Pirej od strane Kineza dobija na važnosti), ali i stvaranje preduslova za „uravnoteženi regionalni razvoj". To je sintagma koja krije strukturne napore EU i SAD u podsticanju rasta albanske ekonomske sfere, čime se želi preduprediti njeno zaostajanje u odnosu na Srbiju (i region), ali i doprineti održivosti „projekta nezavisnog Kosova". Rastući ekonomski disbalans mogao bi imati implikacije po takve strateške interese EU i SAD, koji stabilnost regiona vide u ravnoteži, a perspektivu pristupa balkanskih zemalja u EU sve više „u paketu", a ne pojedinačno.

Put kao nacionalni interes Albanaca

Ta strategija, naravno, nije u neskladu sa interesima Albanaca, koji auto-put Niš–Priština i povezivanje sa Koridorom 10 tretiraju kao jedan od važnijih nacionalnih interesa. Priština i Tirana, uz podršku EU i SAD, već decenijama harmonizovano rade na realizaciji tog plana investicijama u proširenje kapaciteta luke Drač, razvojem putne infrastrukture (mreža auto-puteva se proteže danas skoro od Drača do Merdara), u sinhronizaciju administrativno-carinskih propisa ili, preciznije, u stvaranje carinske unije Kosova i Albanije uspostavljanjem carinske ispostave Prištine u Draču 2019. godine. Na kraju krajeva, toj svrsi služi i inicijativa mini Šengen, koja posle infrastrukturnih cilja i na otklanjanje administrativnih prepreka za slobodnu trgovinu u ovom delu Balkana.

Takvo strateško opredeljenje Prištine ima političku, ali i ekonomsku osnovu. Kosovska ekonomija je ekonomija trgovaca. Čak 80 odsto BDP-a dolazi iz trgovinskih taksi, a spoljnotrgovinski deficit iznosi skoro tri milijarde evra. Nedostatak proizvodnje nadomešta dijaspora, koja broji oko milion ljudi, a čije registrovane doznake iznose skoro 100 miliona evra godišnje, čak tri puta više nego što ostatak sveta zajedno ulaže na Kosovu. Dakle, Prištini je od izuzetne važnosti da nesmetano i efikasno trguje, a da dijaspora brže i češće dolazi sa novcem zarađenim u inostranstvu. Osim toga, kosovska privreda je u meri većoj nego što se to dopada njenim političarima usmerena na Srbiju.

Procenjuje se da oko 250 kosovskih proizvodnih kompanija upravo u Srbiji nabavlja 80 odsto repromaterijala za potrebe lukrativnih industrija, kao što su prehrambena ili građevinska. To je i tržište koje, hteli oni to da priznaju ili ne, voli srpske proizvode, kako zbog kvaliteta, tako i iz navike. U tom kontekstu, jačanje infrastrukture koja povlađuje takvim tržišnim zahtevima jeste njihov interes.

Dakle, nema sumnje da je interes Kosova ogroman, a šta je sa Srbijom?

Ko će da plati?

Načelno, Srbija nikada nije bila protiv izgradnje auto-puta Niš–Priština, ali su njeni infrastrukturni prioriteti bili usmereni ka drugim, za srpsku privredu važnijim lukama, kao što su Bar, Solun, slovenački Kopar, pa i rumunska Konstanca, preko koje se Dunavom prevozi sve više robe. U te prioritete se i investiralo, na primer, u izgradnju auto-puta „Miloš Veliki" (ka Luci Bar), ili u proširenje Koridora 10 u Grdeličkoj klisuri (ka Solunu).

To jeste bilo logično investiciono opredeljenje, jer prednost lučkog saobraćaja dolazi do izražaja samo kada putnu prati i železnička infrastruktura, koja troškove transporta smanjuje i do osam puta. Pošto železničke infrastukture na deonici Niš–Priština–Drač skoro i da nema, ovaj pravac nikada nije bio atraktivan Srbiji. Sporazum potpisan u Vašingtonu uočava taj nedostatak, pa sadrži i tačke kojima se Priština i Beograd obavezuju na razvoj železničkog pravca Niš–Priština, i izradu studije izvodljivosti o opcijama njenog povezivanja sa, kako sporazum to definiše, „lukom na Jadranu", tj. lukom Drač, čije se ime nije moglo navesti u sporazumu bez Albanije kao jedne od potpisnica.

Dakle, stiče se utisak da bi Srbija, da je mogla da bira, sigurno odabrala neke druge rute za investiranje. Ali nije, pa je u tu avanturu ušla računajući više na njene političke koristi. Tako je krajem 2019. potpisan ugovor sa Evropskom investicionom bankom (EIB) o finansiranju izgradnje prve deonice auto-puta Niš–Priština, od Niša do Pločnika (35 km), u vrednosti oko 200 miliona evra.

Ugovorena je i bespovratna finansijska pomoć EU u iznosu od 40 miliona evra i krediti za ostatak predviđene sume, uz simbolično ulaganje od 10 miliona evra iz budžeta Republike Srbije. Ostaje da se vidi šta će se dogoditi sa obavezama koje je Srbija preuzela ovim ugovorom i da li se sporazum iz Vašingtona, koji se ni u jednoj od tačaka ne osvrće na ovaj ugovor, odnosi samo na ostatak rute od Pločnika do Merdara, dužine 45 km, za koju su troškovi zbog lošeg terena procenjeni na više od 500 miliona evra. Ako to nije slučaj, to znači da je dva puta potpisana ista stvar.

Šta dobija Srbija

Iako značaj ove rute za Srbiju nije elementaran kao što je Prištini, naravno da, kao i svaki drugi put, ima svojih prednosti. Pre svega, to bi bio glavni tranzitni pravac za ekonomski prostor sa više od pet miliona ljudi i izuzetno brojnu i agilnu albansku dijasporu. Nije zanemarljiv ni značaj ovog auto-puta za trgovinu sa Kosovom, gde Srbija godišnje, u normalnim okolnostima, plasira robu u vrednosti od 450 miliona evra.

Na lokalnom nivou, ovaj auto-put će povećati i šanse za razvoj demografski i ekonomski opustošenog topličkog okruga, pa čak imati i pozitivne efekte po srpsku zajednicu na Kosovu južno od reke Ibar. Ne toliko u ekonomskom smislu, jer u toj zajednici proizvodne ekonomije skoro i da nema, već više u perspektivi smanjenja etničkih tenzija (efektima povećane ekonomske saradnje) i lakšeg održavanja institucionalnih veza sa obrazovnim, zdravstvenim i drugim sistemima Republike Srbije, što je od suštinskog značaja za njen opstanak.

Međutim, entuzijazam Srba sa centralnog Kosova oko izgradnje auto-puta Niš–Priština nije nadvladao strah nastao pojavom ideje o teritorijalnom razgraničenju, ideje koja ugrožava opstanak onog dela srpske zajednice na Kosovu ostavljene izvan tih nacrtanih linija, ideje koja za vladajuću stranku u Srbiji i dalje ostaje nepoželjnija opcija rešenja kosovskog pitanja.

Posle svega, stiče se utisak da su koristi od ovog auto-puta onakve kakvim je on nazvan na početku ovog teksta, avansne. Odnosno da će on biti isplativ, ali tek pošto se kosovska i albanska privreda dovoljno razviju da ga učine takvim; da će koristiti regionalnom razvoju u Srbiji, ali tek pošto ga budu pratile i druge investicije; da će doprineti pomirenju Srba i Albanaca, ali tek pošto se stvore politički uslovi i, na kraju, da će koristiti Srbima na Kosovu, ali samo ako ih „kreativna" pregovaračka rešenja ne nateraju da se isele odande. Verovatno tim istim auto-putem.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Вулин: Срби су народ који се поноси својим именом и не тражи од других да га ословљавају другачије

"Ако се Харадинај Стубла стиди што је Шиптарка не треба да се љути на мене. Како зову себе тако ћу их и ја звати, када из свог језика избаце реч Шиптар и ја ћу их звати како год да почну да зову себе. А до тада поштоваћу њихове обичаје и језик, и Шиптаре ћу са поштовањем ословљавати како сами себе зову, Шиптари"

Од

ИН4С

-

05/10/2020 10:38 Посљедња измјена: 05/10/2020 10:38

Срби су народ који се поноси својим именом и не тражи од других да га ословљавају другачије него што ословљава сам себе. Ако се Харадинај Стубла стиди што је Шиптарка не треба да се љути на мене. Како зову себе тако ћу их и ја звати, када из свог језика избаце реч Шиптар и ја ћу их звати како год да почну да зову себе. А до тада поштоваћу њихове обичаје и језик, и Шиптаре ћу са поштовањем ословљавати како сами себе зову, Шиптари", изјавио је министар одбране Александар Вулин коментаришући изјаву Мељизе Харадинај Стубле која је изјаве српског министра одбране оцијенила као неприхватљиве и затражила од међународне заједнице да не ћути.

„Нека се међународна заједница огласи поводом мојих изјава али само да не пропусти да осуди ОВК злочине и затражи правду за побијену српску децу, протеране Србе и спаљене манастире, нека се по захтеву Харадинај Стубле огласи међународна заједница око напада на српску децу у Доњој Брњици, нека се огласи и зато што Заједница српских општина још увек није формирана и зато што је од 1999. на Косову и Метохији убијено више од 1.000 Срба и неалбанаца а нико није одговарао. Нека се огласи међународна заједница што Рама прави „велику Албанију" а Даут Харадинај каже да му је жао што није убио још више Срба. Само нека се међународна заједница већ једном огласи, и нека почне од мене, али нека заврши са убицама из ОВК. И да не остане без одговора, нема споразума две Владе и две државе. Србија је држава, а Косово територија под управом међународних снага и нарко картела. Ако Харадинај сумња, нека слободно покуша да се обрати Генералној скупштини УН", поручио је министар Вулин.

https://www.in4s.net/vulin-srbi-su-narod-koji-se-ponosi-svojim-imenom-i-ne-trazi-od-drugih-da-ga-oslovljavaju-drugacije/