Raković: Hrišćanska baština u avnojevskim granicama Kosova nema veze s Albancima, to su gluposti

kosovo-online.com

Raković: Hrišćanska baština u avnojevskim granicama Kosova nema veze s Albancima, to su gluposti - Kosovo Online

4-5 minutes

---

Hrišćanska baština na Kosovu je baština srpske države u srednjem veku, koja se naslanja na vizantijsku, i ne postoji nikakva druga baština osim te, pa su tvrdnje albanskih istoričara i političara da je SPC prisvojila nasleđe hrišćanstva na Kosovu besmislice, rekao je za Kosovo Onlajn istoričar Aleksandar Raković.

Nakon tvrdnji prištinskog istoričara Jusufa Budžovija juče iznetih na našem portalu oko toga da hramovi SPC na Kosovu pripadaju i Albancima, Raković je naglasio da se srpsko pravoslavlje potpuno naslanja na grčko pravoslavlje i tu nema nikakvih specifičnih razlika, posebno ne u srednjem veku.

"Šta znači hrišćanska baština Kosova. Koje su to granice Kosova? To su ove avnojevske granice koje je odredio Tito. Sad su to granice u kojima će da određuju hrišćansku baštinu Kosova. Pa to su besmislene gluposti", rekao je Raković odgovarajući na teze Budžovija, koji, između ostalog, tvrdi da bi crkve trebalo da se tretiraju kao vlasništvo države Kosovo.

Pokušaj Rimokatoličke crkve da otme hramove

"Srbi su od Grka preuzeli teritorije koje su bile deo Vizantijskog carstva. Srpsko pravoslavlje je zauzelo prostor prethodnog grčkog pravoslavlja, i tu se za vernike ništa nije promenilo, a Albanaca u to vreme svakako nije bilo. Oni se prvi put u srednjem veku pojavljuju u 15. veku u okolini Đakovice. I počinju da dolaze sa Turcima. Baština na Kosovu je baština srpskog naroda, to je baština Srpske pravoslavne crkve, čitavog pravoslavlja, ali svakako nema nikave veze sa bilo kakvom baštinom Albanaca", naveo je Raković.

Prema njegovim rečima, ovde je cilj da Rimokatolička crkva Albanaca preuzme srpske manastire.

"Nije to nešto što se nije dešavalo. Puno crkava i manastira u južnoj Italiji i na Siciliji i na Malti, koji su nekada bili pravoslavni, je preuzela Rimokatolička religija. Kako su Grci nestajali sa tog prostora, južne Italije i Sicilije, i kako je Malta potpadala sve više pod katolički uticaj, te veličanstvene crkve su preuzeli rimokatolici. To je cilj.  Nema to neke analogije sa Erdoganovim delovanjem, gde on vizanstijsku crkvu iz statusa muzeja vraća u status džamije. Ovde je samo reč o pretenziji Rimokatoličke crkve Albanaca da u nekom momentu preuzme srpsku srednjovekovnu crkvenu baštinu i počne da je prikazuje kao svoju", naveo je Raković.

On je podsetio, da Albanci svoj identitet uglavnom ne određuju prema veroispovesti, već prema albanskom identitetu.

"Rimokatolička crkva je um operacije preotimanja srpske identitetske baštine Kosova. Albanci muslimani služe kao neka topovska snaga, ali to osmišljavaju rimokatolici Albanci na Kosovu. I jednima i drugima je u interesu da preuzmu srpsku kulturnu baštinu. Muslimani je ne mogu preuzeti, sasvim logično. Oni ne mogu preuzeti Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, niti Gračanicu, niti bilo šta drugo. Jer to bi bilo apsurdno", rekao je on.

Pokušaće da Srbe oteraju s Kosova

Ukazuje da su Albanci već pokušali da to učine preko organizacije UNESKO, ali im je plan propao. No ne znači, kako je naveo, da neće ponovo pokušati.

"Vrlo je opasan bio predlog koji je iznosio Dobrica Ćosić, da bi neke srpske crkve i manastiri na KiM trebalo da imaju status kao svetogorski. To je opasno jer kada neki svetogorski manastir ostane bez monaha, a recimo nisu helenskog karaktera, onda ih po prirodi stvari preuzimaju Heleni. To je oduvek bilo tako na Svetoj Gori. Grci to preuzimaju jer je to njihva etnička teritorija. I to je nepisano pravilo", rekao je on.

Raković smatra da ukoliko bi bio prihvaćen taj model, u nekom turbulentnom vremenu na Kosovu, moglo bi da dođe do pokušaja proterivanja srpskih monaha fizičkom silom, kako je to bilo 1999. ili 2004, pa bi Albanci mogli da kažu "nema više srpskih monaha, albanski rimokatolički kaluđeri mogu da pretenduju na te manastire po svetogorskom modelu".

"Oni će gledati da Srbi nestanu sa KiM, da im zagorčaju život, da se prirodno isele, kao Grci iz Male Azije i Carigrada. Apsolutno sam siguran da im je to cilj i da će ići ka njemu. Tražiće i da se to pitanje uvrsti u konačan sporazum u dijalogu Beograda i Prištine", zaključio je Raković.

 

pcnen.com

Ne možemo zaustaviti klimatske promjene bez klasne borbe

6-8 minutes

---

Autor: Paris Marx

Dok po Kaliforniji divljaju požari, u Sibiru se topi vječni led, Europu pogađaju toplinski valovi, a uragani i tajfuni postaju sve jači, hitno nam je potrebno ambiciozno klimatsko djelovanje. No, pitanje je kako će dotično izgledati i tko će snositi teret tranzicije u održiviji svijet.

Već nekoliko desetljeća dominantne poruke o zaštiti okoliša koje se šalju javnosti odnose se na individualno djelovanje. Rečeno nam je da, kako bismo riješili klimatsku krizu, moramo promijeniti žarulje, prebaciti se na korištenje energetski učinkovitih uređaja, kupiti hibridna ili električna vozila, bolje izolirati domove, prestati koristiti plastične vrećice i promijeniti osobnu potrošnju na razne druge načine.

To su sve nesumnjivo pozitivne promjene, ali nisu dostatne za rješavanje ogromne krize s kojom smo suočeni, i mogu dovesti do iskrivljenih zaključaka o tome gdje uistinu leži krivica za klimatsku krizu.

Sve više uzima maha argumentacija da je jedna od pokretačkih sila klimatske krize globalna populacija. Svijet je prenapučen, govore nam, i zato su emisije plinova tolike. Ovo stajalište najčešće izražavaju ekofašisti, koji smatraju da je potreban genocid kako bi se smanjila ljudska populacija. Na prenapučenost se pozivaju i vodeće liberalne figure kao što su primatologinja Jane Goodall i prirodoslovac Sir David Attenborough, što pomaže u raspirivanju varljivih i zabrinjavajućih zaključaka o tome što točno potpiruje klimatske promjene.

I dok se pri fokusiranju na osobnu potrošnju odgovornost donekle ravnomjerno raspoređuje na sve nas, kad je fokus na rastu stanovništva, krivnja se svaljuje na zemlje Afrike i Azije čije su se populacije nastavile povećavati tijekom posljednjih desetljeća. Međutim, te zemlje imaju neke od najnižih ugljičnih otisaka na svijetu, dok je kada pogledamo koje su to jurisdikcije ispuštale stakleničke plinove koji zagrijavaju planet odgovor jednoznačan: Sjedinjene Države i Europa.

Ipak, čak i kad bismo krivnju u potpunosti svalili na Amerikance i Europljane, propustili bismo sagledati širu sliku. Novo izvješće Oxfama otkriva da je najbogatijih 1% ljudi odgovorno za dvostruko više emisija stakleničkih plinova od najsiromašnijih 50% svjetske populacije. To znači da, čak i da radnička klasa globalnog sjevera poduzme sve preporučene individualne mjere ili da siromašne ljude globalnog juga prisilimo da prestanu imati djecu, to i dalje ne bi riješilo problem.

Naš preostali proračun ugljika žrtvuje se kako bi globalna elita mogla očuvati svoj rasipnički stil života, dok privatnim zrakoplovima odlaze na klimatske konferencije kako bi se činilo da im je stalo. Osnivač Virgina, Richard Branson, predvodnik je u ovom milijarderskom greenwashingu, pa se tako obvezao na klimatska obećanja koja nije ispunio dok je proširivao svoje zrakoplovno poslovanje. Slično tome, Elon Musk tvrdi da mu je stalo do klime kako bi prodao više automobila, a istovremeno kritizira javni prijevoz i pokušava zaustaviti projekte brzih željeznica.

Vjerojatno najčuveniji od svih milijardera koji se bave greenwashingom svojih neodrživih aktivnosti ipak je Jeff Bezos. Početkom ove godine izvršnom direktoru Amazona tisak je pjevao hvalospjeve zbog njegovog fonda vrijednog 10 milijardi dolara, Bezos Earth Fund – kupio je čak i prava da preimenuje stadion u Seattleu u skladu sa svojim klimatskim obećanjem! No, fond još nije dodijelio nikakve potpore, dok Amazon i dalje pomaže naftnim i plinskim kompanijama da učinkovitije crpe fosilna goriva.

Ovi milijarderi tvrde da kapitalizam može riješiti klimatsku krizu, te da njihova ulaganja pomažu u stvaranju novog oblika „zelenog kapitalizma" koji će smanjiti emisije stakleničkih plinova i uvesti nas u održivu budućnost. Vlade također nasjedaju na ovaj mit i stavljaju ga u središte svojih planova za oporavak od pandemije.

U srpnju je britanska vlada najavila plan oporavka vrijedan 350 milijuna funti, koji bi Britaniju stavio na čelo „zelene inovacije" – kap u moru potrebnih ulaganja. Kao što se moglo predvidjeti, plan ne uključuje prijedlog o hvatanju u koštac s emisijama stakleničkih plinova bogatih smanjenjem njihovog bogatstva, zabranom privatnih zrakoplova ili reduciranjem zagađivačkih industrija od kojih profitiraju.

Za to vrijeme u Sjedinjenim Državama predsjednik Donald Trump nema klimatski plan, ali čak se i Joe Biden fokusira na obnovljive izvore i električne automobile, dok obećava nove autoceste s punionicama i odbija zabraniti hidrauličko frakturiranje. Sjeverno od njih, premijer Justin Trudeau je u nedavnom govoru s prijestolja obećao da će klimatske politike postati „kamen temeljac" kanadskog oporavka od pandemije, pritom se fokusirajući na električna vozila, rudarenje više elemenata za dotična i veća ulaganja u hidroenergiju. Nije rekao ni riječi o utjecaju tih inicijativa na okoliš.

Zeleni kapitalizam nikada neće omogućiti opseg djelovanja nužan da se zagrijavanje zadrži ispod 1,5°C ili čak 2°C, jer se odbija sučeliti s moćnim ljudima i industrijama koji u prvom redu potiču klimatsku krizu. I dalje osigurava protok povlastica prema vrhu dok istodobno prošupljuje srednju klasu i proizvodi klimatske narative u kojima se teret odgovornosti prebacuje na one koji nemaju dovoljno moći da provedu potrebne promjene: javnost, ako ne i globalne siromašne populacije.

Borba protiv klimatskih promjena kakvu trebamo zahtijeva suprotstavljanje bogatima i organiziranje s vizijom drugačijeg društva. To ne znači samo natjerati bogate da plaćaju veće poreze, već i aktivno demontirati ekonomske strukture koje olakšavaju njihovo akumuliranje bogatstva, tretiranje planeta kao neograničenog obilja besplatnih sirovina i generiranje svih emisija plinova koji zagrijavaju planet.

Ili ćemo se suprotstaviti kapitalizmu i njegovim prvacima, ili nećemo moći zaustaviti klimatske promjene koje su se izmakle kontroli, pomoći proizašlim klimatskim izbjeglicama, niti zaustaviti ekofašistički mit o prenapučenosti koji će uslijed toga bujati. Naš je izbor socijalizam ili barbarstvo, kao što je jednom rekla Rosa Luxemburg. Zeleni kapitalizam neće nas spasiti.

Paris Marx je socijalistički pisac i voditelj podcasta Tech Won't Save Us

 Slobodni filozofski

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Kesić: Ako Tramp pobedi glavni partner SAD na Balkanu biće Srbija

kosovo-online.com

Kesić: Ako Tramp pobedi glavni partner SAD na Balkanu biće Srbija - Kosovo Online

9-11 minutes

---

Direktor kancelarije Republike Srpske u Vašingtonu Obrad Kesić u intervjuu za Kosovo Onlajn istakao je da kandidat republikanaca i aktuelni predsednik SAD Donald Tramp uživa blagu prednost u odnosu na Džozefa Bajdena u državama koje su od najvećeg značaja za izbore 3. novembra, a u kojima je srpska zajednica najbrojnija. Kesić predviđa da će Srbija biti najvažniji i najpouzdaniji partner na Balkanu za administraciju SAD ukoliko Tramp osvoji drugi mandat.

Pripadnici srpske zajednice u SAD, kojih je najviše u državama Viskonsin, Mičigen i Ohajo, prema Kesićevim rečima, u velikoj meri podržavaju Trampa, ali su i članovi tima demokratskog kandidata Džoa Bajdena zainteresovani za podršku američkih Srba. On naglašava da fokus Bajdenove kampanje na srpsku zajednicu govori o tome da su Srbi u Americi postali "mejnstrim" javnog i političkog života, te da postoji mogućnost da utiču na ishod predsedničkih izbora.

Na koji način će ishod izbora u SAD uticati na region, Srbiju, Republiku Srpsku, pitanje Kosova i Metohije?

Ne treba strahovati oko mogućih rezultata predsedničkih izbora u SAD. Kako god da se završe neće biti nikakvih naglih promena, što se tiče američke spoljne politike, pogotovo vezano za regione na periferiji američkih vitalnih interesa. Naravno, ako pobedi predsednik Tramp, onda možemo da očekujemo da će njegova administracija, sa ambasadorom Grenelom na čelu, vezano za spoljnu politiku da nastavi sa projektima koje su započeli, pogotovo vezano za pregovore Beograda i Prištine. 
U tom kontekstu, Srbija bi sigurno bila najvažniji i najpouzdaniji partner na Balkanu za Trampovu administraciju i u drugom mandatu. Ako pobedi bivši potpredsednik Bajden, naravno te inicijative koje je započeo Trampov tim bi zastale.
Međutim, ne bi bilo nekih velikih izmena u američkoj spoljnoj politici, prosto zbog toga što će Amerika sigurno, nevezano od toga ko će pobediti na izborima, ući dublje u društvenu, političku i ekonomsku krizu. Neće biti previše vremena da se nova administracija bavi pitanjima Balkana, ne barem u prvih 12 meseci. Što se tiče spoljne politike, prioriteti ostaju ona krupna pitanja vezana za odnos Amerike sa Kinom i Rusijom, kao i pitanje Bliskog Istoka, gde je Trampova administracija doživela nekoliko uspeha u ojačanju bezbednosti Izraela. 

U slučaju pobede aktuelnog predsednika Donalda Trampa, šta možemo očekivati u rešavanju kosovskog pitanja? Kakve se refleksije mogu očekivati u odnosu na Srbiju? 

Pobeda Donalda Trampa bi sigurno nastavila momentum da Srbija i u percepciji sveta, ali i u realnosti, zauzme ključno mesto kao vodeći partner za novu administraciju u rešavanju niza pitanja vezanih za Balkan. Poverenje i lični odnos ambasadora Grenela sa predsednikom Vučićem, stvara jedan dobar okvir koji bi Srbija mogla da iskoristi kako bi poboljšala poziciju u odnosu na konkurente u regionu. Tu postoji jedan momentum gde bi kroz projekte koji se implementiraju kroz kancelariju DFC, Srbija preuzela ključnu ulogu ekonomskog razvoja.

Kakvo je raspoloženje srpske zajednice u SAD pred izbore? Stiče se utisak da su većinski za Trampa, a znamo i da su se i zvanično organizovali u njegovoj kampanji.

U velikoj meri većina onih članova srpske zajednice u SAD koji se identifikuju kao Srbi, podržavaju predsednika Trampa i oni se organizuju da ga javno podrže, zbog toga što ne mogu da prihvate da neko ko je predvodio hajku protiv Srbije i srpskog naroda u američkom Kongresu, poput Džoa Bajdena, postane predsednik SAD. Za one Srbe koji su se već asimilirali ili koji se drže nekog širokog građanskog pogleda na politiku, za njih predsednik Tramp predstavlja sve ono što je najgore za demokratsko društvo. Iako su oni manjina, ipak su se isto vrlo emotivno uključili u kampanju protiv Trampa. 

U jednoj televizijskoj emisiji pomenuli ste da je i Džo Bajden tražio podršku srpske zajednice i da vas je neko kontaktirao tim povodom. Sa kim ste razgovarali, šta je predloženo i kakav je ishod tog razgovora?

Predstavnici kampanje Bajdena su imali više kontakata sa predstavnicima srpske zajednice, tako da su spoljnopolitički savetnici bivšeg potpredsednika razgovarali sa predstavnicima naših organizacija iz Čikaga, Picburga i iz drugih gradova, gde su Srbi prisutni u značajnim brojevima. Isto tako, pozivi za video – konferencije, vezano za pitanja spoljne politike se često upućuju i predstavnicima srpskih organizacija, kako bi Bajden pokazao da su Srbi poželjni kao deo njihovog tima. 
Pre mesec dana učestvovao sam u telefonskom pozivu, gde su predstavnici više etničkih zajednica imali priliku da razgovaraju sa gopođom Bajden i gde je ona iznela neke generalne stavove kako bi se administracija njenog muža razlikovala od sadašnje Trampove administracije. Ovaj fokus Bajdenove kampanje na srpsku zajednicu govori o tome da je ona ušla u neki "mejnstrim" javnog i političkog života u SAD. To je priznanje da je naša zajednica važna i da ima mogućnost da utiče na ishod izbora 3. novembra. 

S obzirom da vodite predstavnišvo Republike Srpske u Vašingtonu, kakva su vaša očekivanja u pogledu pozicioniranja RS u SAD? Da li očekujete da se skinu sankcije uvedene Miloradu Dodiku?

Naravno ako pobedi predsednik Tramp, naš posao, što se tiče Predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu bi išao lakše i mi bi nailazili na veće razumevanje i spremnost na saradnju sa predstavnicima nove administracije. Tako da bi se, u tom kontekstu, zbog jačeg odnosa između Beograda i Vašingtona, otvorio i prostor za Republiku Srpsku koji bi mi pokušali maksimalno da iskoristimo da rešimo sva otvorena pitanja između Republike Srpske i SAD, uključujući i pitanja sankcija. Naravno, ako pobedi Džo Bajden, posao će sigurno biti otežan, ali neće biti nikakvih naglih promena što se tiče američke spoljne politike prema Republici Srpskoj i BiH. Ali sigurno bi imali veći izazov da uspostavimo bolje komunikacije sa Stejt departmentom, gde i dalje postoji otpor prema ravnopravnijem pristupu aktualnim problemima u BiH. 

 Iz Prištine često stižu izjave, povodom formiranja Zajednice srpskih opština, da ne žele da na Kosovu dozvole "novu Republiku Srpsku". Kakav je vaš komentar na to? 

Njihov stav da ne žele "novu Republiku Srpsku" govori o tome da su albanski političari neiskreni kada tvrde da žele da prihvate Srbe kao ravnopravne sugrađane. Oni žele celovitu teritoriju, gde bi Srbi morali da prihvate da su manjina i gde moraju da zavise o dobroj volji i milosrđu albanske političke elite. Dobro znamo kako se ta "dobra volja" pokazala svih ovih godina. Uopšte nema napretka što se tiče povratka srpskih i drugih nealbanskih stanovnika koji su očišćeni sa svojih ognjišta, niti ima pravde i kažnjavanja bivših pripadnika OVK za zločine koje su počinili nad Srbima i drugim nealbancima. Stalno se dešavaju maltletiranja, pa čak i fizički napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu i srpsku zajednicu. Jedine garancije koje bi zaštitile nacionalne, pa i građanske interese srpske zajednice, bi bile one koje bi dobili u ZSO sa potpunim nadležnostima nad pitanjima bezbednosti, ekonomskog razvoja i zaštite verskih objekata. Zbog toga albanska politička elita ne želi da ispuni obećanja koja su preuzeli kroz niz dogovora od Brisela do Vašingtona. Plaše se da bi široka autonomija ZSO eventualno razbila teritorijalni integritet tzv. Kosova. 

Šta bi u najvećoj meri moglo da utiče na ishod izbora u SAD i kakva su vaša očekivanja? Ko ima više šanse za pobedu?

Već duže vreme tvrdim da su za ove izbore ključna dva pitanja. Prvo je percepcija o tome ko bi od dva kandidata najbolje predvodio obnovu ekonomije? U sadašnjim anketama, Džo Bajden ima veliku prednost, ali ipak na ovo pitanje većina glasača ima više poverenja u predsednika Trampa. Drugo pitanje je pitanje reda i mira. To je pitanje koje je sastavljeno od dva dela. Prvi deo je vezan za trenutne demonstracije i nerede koji se dešavaju kroz celu Ameriku posle ubistva Džordž Flojda. Demokrate i Bajdenova kampanja su vrlo kasno osudili nasilja koja su se dešavala za vreme ovih demonstracija i predsednik Tramp je sebe pozicirao kao čovek koji predstavlja red i mir, zato što podržava policiju i zato što ne želi da masa nameće svoja pravila nasilno. 
Drugi deo ovog pitanja jeste ono što se dešava u najvećim gradovima, gde decenijama vladaju demokrate i gde se sada naglo seku budžeti policiji, pa ćak se i dramatično smanjuje broj policajaca. U nekim gradovima poput Mineapolisa i Ostina  lokalne vlasti su glasale da potpuno ukinu policiju. Ovakvi potezi su otvorili prostor za nagli porast kriminala, ubistava i pljačke. U nekim gradovima, poput Njujorka i Čikaga, broj krivičnih dela u nekim kategorijama je skočio više od 100 odsto. Sve ovo stvara strah, pogotovo među ljudima u predgrađima. Zbog toga sam uveren da će i ova tema biti ključna kada se glasači budu odlučivali za koga će da glasaju 3. novembra. 
Demokrate bi želele da strah zbog kovida-19 bude dominantni faktor koji odlučuje izbore i zbog toga non-stop mediji koji su više naklonjeni Bajdenu umanjuju pitanje nereda i porast kriminala, dok uvećavaju priču o opasnosti virusa i direktno to povezuju sa odgovornošću predsednika Trampa.
Ipak, ja verujem da to pitanje neće biti dominantno pitanje za većinu neopredeljenih glasača, a ti neopredeljeni glasači će da odluče izbore. Zato i dalje mislim da predsednik Tramp uživa blagu prednost u ključnim državama koje su od najvećeg značaja u odlučivanju izbora 3. novembra.  

 

Janjić: ZSO ne može da se dovodi u vezu sa priznanjem

kosovo-online.com

Janjić: ZSO ne može da se dovodi u vezu sa priznanjem - Kosovo Online

3 minutes

---

Formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) je već dogovorena obaveza i ne može se dovoditi u vezu sa međusobnim priznanjem, rekao je analitičar Dušan Janjić povodom ocena da je izaslanik EU za dijalog Miroslav Lajčak pod "bolnim kompromisom" mislio na obavezu Prištine da formira ZSO, a Beograd zauzvrat da prizna Kosovo, prenosi Tanjug.

Janjić, takođe, smatra da je Lajčak odabrao potpuno nepirmeren momenat da govori o međusobnom priznanju.

Dijalog se vodi o normalizaciji odnosa, podseća on.

"Da bi se govorilo o priznanju, treba da se ostvari puna normalizacija odnosa, a to nije samo ZSO. To je i pitanje nestalih lica, imovine, uvođenja normi o zaštiti kulturnog nasleđa Srpske pravoslavne crkve...", rekao je Janjić za Tanjug.

Kaže da ne vidi vezu između međusobnog priznanja i ZSO koja je, podsetio je, već dogovorena obaveza.

"Pitanje za Lajčaka je šta je Evropska unija uradila i da li on može da uradi više da se ta obaveza izvrši", rekao je  i dodao da je to pitanje provere Lajčakovog kredibiliteta i kosovskih vlasti, a ne pitanje Srbije.

Navodi i da bi Lajčakova formulacija o "bolnom kompromisu" imala smisla kada bi javnost imala informacije o tome šta se pregovara u Briselu.

"Pošto tih informacija nema, a on je sam taj koji je pristao da se o tome ne govori i na jedan vrlo opasan princip da ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori, o čemu govori (Avdulah) Hoti, to je zatvorilo mogućnost albanskoj strani da kaže ''mi tražimo priznanje da bi bilo šta primenili", rekao je Janjić i dodao da sa tog stanovišta, ovakve spekulacije imaju utemeljenje.

Janjić navodi da rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o dijalogu i svi dokumenti EU, koju predstavlja Lajčak, govore o punoj normalizaciji koja je statusno neutralna i ističe da bi međusobno priznanje moglo da usledi u periodu kada se izvrši puna normalizacija odnosa između Beograda i Prištine.

Ocenjuje da je potpuno neprimeren momenat koji je Lajčak izabrao da o tome govori, jer je pre toga mogao da nauči lekciju iz Vašingtona kako je Amerika, iako se zalaže za međusobno priznanje, to pitanje uspela da skloni sa strane i da Beograd i Prištinu dovede u poziciju da nešto dogovore, a to nešto, ističe Janjić, nije malo.

Kako je dodao, ono što su Beograd i Priština dogovorili u Vašingtonu mnogo je veće nego što su zajedno postigli Mogerini i Lajčak.

 

Jovanović: Zapad ne može više sam da odlučuje o Kosovu

kosovo-online.com

Jovanović: Zapad ne može više sam da odlučuje o Kosovu - Kosovo Online

2-3 minutes

---

Bivši ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović smatra da je sednica SB UN o Kosovu pokazala širu sliku odnosa globalne politike i navodi da za razliku od ranijeg perioda kada smo imali slabu Rusiju i neutralnu Kinu, stvari su se sada drastično promenile, što je izgleda uticalo i na jačanje UN kao organizacije, piše Sputnjik.

„Čvrst stav Rusije po pitanju misije UNMIK i Rezolucije 12 44 nije nov, ali je čini mi se ovoga puta u raspravi argumentovano odneo pobedu. Oštrina, otvorenost i sukobljavanje argumenta koji su preovladavali na ovoj sednici pokazali su da je Kosovo postalo problem i u geopolitičkim odnosima velikih sila. Takođe, da to nije samo izolovan slučaj u kome Zapad može sam da odlučuje i da nameće rešenja, već će morati da uvaži i činjenicu da SB ne prihvata ni nezavisnost Kosova kao takvu, niti članice SB UN, a pre svega Rusija ne dozvoljavaju da se UN eliminiše sa Kosova i Metohije," objašnjava Jovanović.

On dodaje da su se ovakve sednice „bez rukavica" održavane u SB UN samo u periodima dok je trajao građanski rat u BiH i kasnije na Kosovu, kada je došlo do agresije NATO bez odobrenja SB UN na SRJ.

„Zapad će iz ovoga morati da izvuče neke zaključke i da svoju dosadašnju ultimativnu i tvrdu poziciju preispita," kaže Jovanović.

Ova sednica SB UN, kako dodaje, može da bude indikativna za dalje odnose u između velikih sila, a naročito za dalje postupanje Amerike ako Tramp ostane na čelu Amerike. Pa i ako ne pobedi, dodaje on, opet će se odblesci ove sednice pokazati i nekoj novoj američkoj administraciji da ne može da radi kao što je to pre činila i da grubim postupcima nameće svoje stavove drugima.

„Po svemu sudeći, ova sednica može da bude i jedan početak odgovornijeg postavljanja i SB, i velikih sila prema ovom otvorenom kriznom pitanju koje se zove - neovlašćeno jednostrano proglašenje nezavisnosti državnosti od strane Kosova i Metohije, koje se desilo uprkos SB i njegovoj obavezujućoj Rezoluciji 1244", kaže Jovanović.

 

Siniša Ljepojević: Izazovi deglobalizacije

standard.rs

Siniša Ljepojević: Izazovi deglobalizacije - Novi Standard

Siniša Ljepojević

8-10 minutes

---

Ironično je da deglobalizaciju predvode zapadni kreatori globalizacije koji sada veruju da je put opstanka, umesto u povezivanju, u sukobima i zatvaranju sopstvenih ekonomija

Posle nekoliko decenija globalizacije svetske ekonomije, finansija i svakodnevne kulture došlo je vreme deglobalizacije. Svet je sada suočen sa izazovima rušenja globalističkog modela i stvaranja novih u velikoj meri zatvorenih blokova. Ironično je da deglobalizaciju predvode upravo zapadni kreatori globalizacije koji sada veruju da je put opstanka, umesto u povezivanju, u sukobima i zatvaranju sopstvenih ekonomija.

Proces deglobalizacije je, u stvari, već uveliko u toku i prate ga mnoge zebnje kuda bi on mogao da vodi. U tim strahovima dominiraju prisećanja na prvu globalizaciju od pre više do stotinu godina. Finansije Britanske imperije su 1901. godine doživele kolaps i tada je lansirana prva globalizacija kako bi se Imperija spasila kroz otvaranje novih tržišta. Desilo se, međutim, da je to bila velika prilika za druge zemlje, pre svega za Nemačku i Rusiju, što nije bila želja autora globalizacije, pa je ta prva globalizacija dovela do dva svetska rata.

Druga, ovovremena, globalizacija je takođe posledica jednog bankrotstva. Ona je viđena kao izlaz iz krize nastale bankrotstvom javnih finansija Amerike početkom sedamdesetih godina 20. veka. Ona je dala velike mogućnosti Americi i zapadnim ekonomijama, posebno posle nestanka Sovjetskog Saveza,  ali i drugim zemljama koje su rušenje granica iskoristile za sopstveni ekonomski, tehnološki i obrazovni razvoj. Neželjeni rast tih zemalja, pre svega Kine, je ugrozio autore globalizacije i pomrsio im računicu, pa sada izlaz vide u deglobalizaciji. Neizvesno je, međutim, kako će se taj proces razvijati i do čega će dovesti. Da li do novog svetskog sukoba ili do nove organizacije međunarodnih odnosa koji će promeniti način života velikom delu sveta?

Zamajavanje javnosti

Deglobalizaciju, kao i prethodno globalizaciju, predvodi Amerika u dominantnom uverenju da kažnjavanjem drugih i zatvaranjem sopstvenog tržišta može da oživi svoju urušenu industriju i zaštiti sve slabiji naučno-tehnološki razvoj.

Pored niza sankcija uvedenih pre svega Rusiji, ali i drugim zemljama, najveći lom i korak ka deglobalizaciji Amerika je napravila planom o postepenom i skoro potpunom presecanju ekonomskih, finansijskih i tehnoloških veza sa Kinom. To je tektonska promena za koju još uvek nije jasno da li je uopšte moguća (jer teško je verovati da će se američki poslovni ljudi tako lako odreći američko-kineske razmene i drugih transakcija koje ukupno dostižu vrednost od pet hiljada milijardi dolara) i kakve će posledice izazvati.

Domaća javnost se zamajava objašnjenjima kako Kina ugrožava „nacionalnu bezbednost" Amerike i „krade njena tehnološka rešenja", ali u stvarnosti je strah Amerike od kineske dominacije u novim tehnologijama, od 5G mreže, veštačke inteligencije i sistema proizvodnog upravljanja. Amerika je još uvek dominantna jedino u tehnologiji čipova, ali Kina već priprema svoju tehnologiju umesto silikonskih čipova od ugljenika.

Sedište kompanije SMIC (Semiconductor Manufacturing International Company) u Šangaju, najveće kineske kompanije za proizvodnju savremenih poluprovodnika (Foto:VCG/GETTY IMAGES)

Amerika više nema tehnološku moć a po svaku cenu želi da zadrži monopol na stvaranje standarda, jer se tu ne radi samo o kontroli drugih, već i o novcu. Na primer sistem čuvanja baza podataka u „oblaku" (cloud) koji koriste hiljade kompanija širom sveta. Kina gradi svoj novi sistem baziran na 5G mreži, koji je daleko efikasniji i brži. U tom smislu Kina je daleko odmakla jer je Americi potrebno nekoliko godina da dostigne sadašnji nivo razvoja kineske tehnologije u takozvanoj novoj ekonomiji.

Kretanje ka haosu

Amerika, međutim, nema nameru da se samostalno izoluje od Kine, nego planira i stvaranje sopstvenog bloka, pre svega u Evropi, čije zemlje sprečava da se povezuju ili da nastave povezivanje sa Kinom i Rusijom. Tu će najveća žrtva biti Evropa i neke zemlje Bliskog istoka kao što je Saudijska Arabija. Tako zatvoren blok će u tehnologiji i komunikaciji imati američke standarde, a ostatak sveta, Kina, Indija, Rusija i ostali će imati drugačije standarde, zasnovane na modernijim modelima.

Naravno, nije moguće potpuno zatvoriti saradnju među zemljama, ali problem će biti u međusobnoj poslovnoj komunikaciji. Jer, američki blok i ostali blokovi će imati različite tehnološke standarde, pa će zemlje iz različitih  blokova morati da imaju i jedne i druge tehnološke standarde. To dupliranje kapaciteta će doneti i nove troškove i pogoršati ekonomsku sliku, a na kraju dovesti do još većeg haosa.

U procesu deglobalizacije svet se u stvari kreće ka stvaranju nacionalnih – ili blokovskih – samodovoljnih ekonomija, što nije nepoznato istorijsko iskustvo. U ovom vremenu to se već desilo sa Rusijom koja je praktično odnedavno izgradila unutrašnju, samodovoljnu ekonomiju. I to upravo uz pomoć deglobalizacije koja se u njenom slučaju manifestovala serijom zapadnih sankcija.

Otpor deglobalizaciji

Ali, postoji i otpor deglobalizaciji i njega predvode  upravo zemlje koje su prvo bile žrtve globalizacije, a potom i najveći dobitnici, kao što je Kina. Kina sada brani principe globalizacije ali na njoj svojstven, drugačiji način. Ona gradi svoju globalizaciju čiji je najdirektniji izraz veliki projekat „Jedan pojas jedan put".  Kina za to još uvek ima dovoljno kapaciteta. U minulih godinu dana, zaključno sa septembrom, Kina je imala privredni rast od 4,9 odsto, dok je većina drugih, pre svega zapadnih zemalja,  doživela privredni kolaps. U Americi je pad oko 9 odsto, Nemačkoj oko 12, Francuskoj oko 18 i u Velikoj Britaniji oko 22 procenta. Glavni izgovor je kriza sa koronavirusom, ali taj kolaps se desio pre, a epidemija je iskorišćena kao alibi. U tom periodu kineski izvoz je porastao za 9,9 procenata.

Kineski presednik Si Đinping drži govor na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 17. januar 2017. (Foto: Reuters/Ruben Sprich)

Takođe, za proteklih godinu dana u Kini je 257 ljudi steklo status dolarskog milijardera, a bogati Kinezi su u tom periodu, uprkos koroni i globalnom ekonomskom kolapsu, uvećali svoje bogatstvo za 1,5 hiljada milijardi dolara. Najviše su zaradili od prodaje tehnologije, medicinske opreme, lekova i internet platformi. Kina sada ima 878 milijardera.

To je realnost koja je neumitna i tu deglobalizacija i zatvaranje nacionalnih ekonomija ne mogu pomoći. Naprotiv. Svet, barem u dogledno vreme, bez Kine više jednostavno ne može.

Klima opšteg nepoverenja

Zatvaranju država i stvaranju novih deglobalizovanih blokova pogoduje i u javnosti već uspostavljeni kult bezbednosti (sigurnosti). Sve je više ljudi u strahu i spremni su da prihvate sve besmislene ideje elite, samo da budu bezbedni. Deo tog ambijenta koji pogoduje deglobalizaciji je i novostvorena klima opšteg nepoverenja. Gotovo da niko više ne veruje vlastima niti bilo kojim zvaničnim autoritetima, a ta „kultura nepoverenja" se širi i na običan život, ljudi više ne veruju jedni drugima. To dovodi do raspada društava, raastakanja socijalnog tkiva, pa se ljudi sve više udaljavaju od sopstvenog društva, gube vezu sa njim, i veruju da je u njihovom društvu sve nezakonito i bazirano na korupciji. Takvo stanje vodi dominaciji mržnje prema svemu i svakome.

To nepoverenje se zatim prenosi i na same države, pa one jedna drugoj više ne veruju, među njima postoji samo podozrenje. Danas praktično ni jedna država ne veruje onoj drugoj, čak i ako su zvanično najbliži saveznici. Sve to stvara veliku napetost i nervozu kod vlasti, koje onda vide izlaz – a u stvari kupuju vreme – u pronalaženju pretnji tamo gde ih i nema.

Sve to ima i velike geopolitičke posledice. Jer klima nepoverenja se prenosi i na državnu politiku. To geopolitičko nepoverenje znači da svi drugi koji se ne slažu sa vama nisu samo pogrešne, gotovo ilegalne države, nego i stalna pretnja. Postoji realna opasnost da će se to pretvori u takozvano eksplozivno nepoverenje, koje vremenom obično preraste u agresivni animozitet i nagon za uništenjem, razbijanjem.

Američki razarač USS Stokdejl u Tajvanskom zalivu (Foto: Alamy)

Ili, rečeno jednostavnijim jezikom, u sukobe i ratove. To, na žalost, postaje sve izvesnija perspektiva.

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta". Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Aly Song/Reuters

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO

 

Milivojević: EU nema mehanizme, a ni volju da utiče na Prištinu oko ZSO

kosovo-online.com

Milivojević: EU nema mehanizme, a ni volju da utiče na Prištinu oko ZSO - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Nastavak dijaloga Beograda i Prištine moguć je na tehničkom nivou, ali suštinski dijalog neće biti moguć dok se ne razreši pitanje formiranja Zajednice srpskih opština, kaže za Kosovo Onlajn diplomata i odličan poznavalac spoljnopolitičkih prilika Zoran Milivojević.

"Srbija ne može da prihvati da pitanje ZSO bude deo nekog celovitog sporazuma, da to može da bude primenjeno samo posle obostranog priznanja. Srbija mora da insistira na primeni Briselskog sporazuma čime se stvaraju uslovi za nastavak kvalitetnog dijaloga. Ne dijaloga koji se bavi tehničkim pitanjima, nego dijaloga koji govori o suštini normalizacije, o suštinskim pitanjima", istakao je Milivojević.

Prema njegovom mišljenju, na probi je EU i praktično sve zasvisi od toga kako će se Brisel u narednom periodu ponašati.

"Imam utisak da će Srbija biti pod pritiskom u narednom periodu, posebno za vreme nemačkog predsedavanja, i da iz Brisela treba očekivati dodatne pritiske i zahteve da Srbija ipak prihvati da razgovara o sveobuhvatnom sporazumu u kome bi bila i ZSO, što za Srbiju nije prihvatljivo rešenje", rekao je Milivojević.

On kaže da se pokazalo da EU nema mehanizme ni mogućnosti da utiče na Prištinu, da se to pitanje reši tako što bi se Briselski sporazum primenio.

"Postaje očigledno i sve jasnije da ne postoji politička volja kada je reč o EU. Evropska unija uvažava pre svega interese Prištine i deluje u pravcu onoga za šta se prištinska strana zalaže, a to je da se pregovori vode u pravcu obostranog priznanja", ukazao je Milivojević.

On smatra da Srbiju ne bi trebalo da zanima  pitanje promene kosovskog ustava.

"Nas ne zanima pitanje Ustava Kosova. Mi državu Kosovo ne priznajemo. Za nas je važeći izvorni Briselski sporazum iz 2013, dopunjen 2015. godine, gde je jasno definisano šta je ZSO, koje su njene nadležnosti, iz čega se sastoji, kako treba da deluje. Nas zanima samo ta primena", rekao je Milivojević.

Sa druge strane, kako navodi, pitanje promene Ustava Srbije je pitanje vezano isključivo za odluku Srbije.

"Pitanje promene Ustava Srbije je pitanje za nas i našu odluku. Mi ćemo menjati ustav onda kada to bude zahtevao neki nacionalni interes i političke i druge potebe države Srbije, a ne po diktatu ili nekom nametnutom rešenju. Srbija nema  nikakvu potebu i razlog da menja ustav i da otvara tu temu. Mi nismo ni u procesu evrointegracija otišli daleko, nismo ni blizu pristupnog ugovora, prema tome tema promene ustava za nas nije relevantna", smatra Milivojević.

Po njegovom mišljenju, na rasplet i dalji razvoj dijaloga Beograda i Prištine u velikoj meri uticaće izbori u SAD.  

"Pokazalo se da Vašington ima instrumente i političku volju da deluje. Kada postoje te dve stvari onda možemo očekivati neki rezultat. Ukoliko bi imali kontinuitet Trampove administracije onda bi imali i kontinuitet njihove inicijative. Ukoliko dođe do promene u Americi onda bi nastala malo drugačija pozicija. Imali bismo reviziju ranijeg pristupa i približavanje američke administracije stavu Prištine i Brisela", zaključio je Milivojević.