Небојша Катић: Србија и њени тутори

politika.rs

Србија и њени тутори

Небојша Катић

5-6 minutes

---

Мора бити да у Србији траје грађански рат, али да о томе нико није обавестио њене житеље. Не може се на другачији начин објаснити најава новог круга преговора власти и опозиције који ће се одржавати уз посредовање Европског парламента.

Овај облик спољног мешања у унутрашње послове једне земље карактеристичан је за државе у којима трају ратни сукоби који се не могу решити без страних посредника. Када држава није у рату, а странци активно учествују у њеном политичком животу, такве државе се обично називају банана државама.

Чини се да готово никоме не смета самопонижење коме се Србија добровољно излаже позивањем страних посредника. (Опрезни оптимисти би можда рекли да не треба бити престрог и да увек може горе – рецимо да се будући преговори власти и опозиције одржавају на неутралном терену у Стразбуру, Рамбујеу или, зашто не, у Дејтону.)

Позиција власти се може разумети. Власт је одавно изгубила осећај за границу између онога што је прагматизам и реалистична процена сопствених снага, и онога што је недопустиво понижавање нације.

Сервилност домаћих власти према странцима облик је технике владања и одржавања на власти. Актуелна власт је у томе стекла огромно искуство и то сјајно ради. Коначно, најављеним преговорима власт само добија – преговори ће трајати, време ће пролазити, а избори ће бити све ближи. На крају, власт ће великодушно направити неке уступке опозицији – оној која претекне до нових избора.

Али како разумети понашање опозиције? Ако опозиција критикује власт, између осталог и због снисходљивости према страним центрима моћи, зар не би било логично да опозиција са гнушањем одбије било какво посредовање странаца или њихових домаћих експозитура? Зар не би требало да опозиција тиме направи отклон од политике какву власт води и јасно покаже да ће водити суверену политику, када једнога дана дође на власт?

Зар не би било логично да опозиција изнесе списак разумних захтева који уважавају елементарне демократске стандарде и обавести власт и потенцијалне стране посреднике да o њима не може бити преговарања? Зар опозиција не би требало јасно да поручи да политичко измотавање власти, које ЕУ подстиче, треба да престане? Зар овај филм већ нису раније гледали? Зар није логично да опозиција, уместо што тражи помоћ од странаца, кроз политички рад тражи подршку грађана, па како буде? Да ли то опозиција жели да поручи Европској унији да су и они „њихови" и да ЕУ не треба да брине када дође до смене власти?

Није трагично што дубину посрнућа не виде ни власт, ни опозиција. Они су виновници овог трагичног, инфантилног политичког стања које призива туторе. Трагично је што ни јавност, поготово она која себе сматра просвећеном, елитном чак, не види где је Србија дошла таквом политиком и куда то даље води.

Замислимо за тренутак да се преговори власти и опозиције одвијају под покровитељством Русије или Кине. Како би домаћа, просвећена публика гледала на такво посредовање? Нема сумње да би то изазвало буру у најгласнијем делу домаће опозиционе јавности. То би било окарактерисано као малигни страни утицај, флагрантно мешање у унутрашње послове једне суверене земље и шамар демократији. Зачудо, призивање страног мешања, где се ЕУ појављује као тутор, нико не доживљава као проблем.

Логика овог благонаклоног става вероватно се правда чињеницом да је Србија кандидат за чланство у ЕУ, да је ЕУ простор демократских врлина, па је и логично да њени представници учествују у сређивању свог будућег дворишта. Таква аргументација је климава. Србија јесте кандидат, али није чланица ЕУ, а, како ствари стоје, могуће је да никада неће ни постати чланица ове горде уније.

При томе, ЕУ није у стању да обезбеди владавину права и поштовање европских вредности (шта год оне значиле) ни у свом дворишту. ЕУ није у стању да дисциплинује ни своје несташне чланице које не дају ни пет пара на претње Брисела, нити те државе допуштају политичко уплитање Брисела. Чини се да је западни Балкан једини простор у коме маргинални европски политичари могу показивати своју снагу и важност.

Читаоцу се може учинити да тезе из овог текста може износити само неко ко је управо дошао из неке друге галаксије, или је преспавао последњих двадесет година, или је изгубио сваки осећај за политичку реалност. Али може бити да овако може писати и неко ко о Србима (још увек) мисли боље, или бар жели да мисли боље, него што они сами о себи мисле.
 

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/      

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa          

View article...

Род Благојевић о изборима у САД

rs.sputniknews.com

„Прекидају бројање кад им кандидат заостаје, а онда усред ноћи..." Род Благојевић о изборима у САД

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

2-3 minutes

---

Свет

10:36 07.11.2020Преузмите краћи линк

0 1132

Бивши гувернер Илиноја Род Благојевић изјавио је да су крађе на изборима „дубока и раширена традиција" у великим градовима под контролом демократа.

Благојевић је рекао да је тачно да демократе краду гласове у Филаделфији и да изборне крађе вероватно нису ограничене на само један град.

„Мислим да то није ограничено само на Филаделфију. Инстинкти ми говоре да се превара на изборима догађа и у другим градовима попут Атланте, Детроита, Милвокија и Лас Вегаса. Излазећи из демократског политичког естаблишмента у Чикагу, знам како они функционишу", рекао је Благојевић за „Њузмакс ТВ".

Он је истакао да демократе контролишу политички апарат који броји гласове, бирачка места и људе који броје гласове и додао да су демократске преваре на изборима „традиција поштована временом".

Бивши гувернер Илиноја тврди да бирачка места која контролишу демократе престају да броје гласове када њихов кандидат заостаје, а после „усред ноћи крађа почиње".

„То смо видели у великом броју, у невиђеном броју градова на овим изборима. Градови се извлаче са широко распрострањеном преваром, јер корумпирани главни медији нису заинтересовани за заштиту нашег Устава", каже Благојевић.

„Они само желе да победе Доналда Трампа по сваку цену. Демократе не краду изборе само од председника, већ их краду и од америчког народа. Ово је невероватно опасно за нашу демократију и наше слободе. Ово је критичан тренутак у нашој историји", додао је он.

Према његовим речима, Американци би требало да устану и мирно протестују против политичког естаблишмента.

„Узрок је већи од подршке председнику, реч је о фер и слободним изборима", закључио је Благојевић.

 

pcnen.com

Kraj američkog stoljeća

9-11 minutes

---

Autor: Tomislav Jakić

Vjerujemo da smo na putu prema pobjedi – izjavio je na kraju duge izborne noći predsjednički kandidat demokrata, bivši potpredsjednik Joe Biden. 'Nećemo ljevičarima i lažljivim medijima dopustiti da nam otmu pobjedu', glasio je potom tvit iz Bijele kuće, da bi neka dva sata kasnije njegov pošiljatelj, aktualni predsjednik Donald Trump, pred kamerama razradio, bez ikakvog uporišta, teoriju o izbornoj krađi. 'Što se nas tiče, mi smo već pobijedili', decidirano je rekao i najavio kako će tražiti prekidanje brojenja glasova i obratiti se Vrhovnom sudu (u kojemu, zahvaljujući njegovim imenovanjima, prevladavaju suci desnog usmjerenja), a to znači u konačnici sudu prepustiti odluku o izbornom pobjedniku. Zato je u očekivanju konačnih rezultata moguće tek upozoriti da je Trump izuzetno opasan čovjek čiji bi pristaše, koji nisu ništa drugo nego fanatizirani vjernici, zaista mogli pribjeći potpuno nedemokratskim metodama, a s nesagledivim posljedicama. I moguće je konstatirati neke nepobitne činjenice. Na primjer, da je na predsjedničkim izborima glasalo, u postocima, najviše birača u više od stotinu godina. Kao i to da veliki odaziv nije automatski značio da će Biden krajnje uvjerljivo pobijediti. Pa se tako od svih predviđanja ostvarilo tek ono da konačni rezultat neće biti poznat na kraju izborne noći.

Što dakle možemo očekivati nakon izbora i kampanje kojom je dominiralo Trumpovo upravljanje pandemijom koje je, objektivno gledano, bilo katastrofalno, a zbog čega se o pitanjima koja su iz perspektive ne samo promatrača iz Evrope iznimno važna (klimatske promjene, odnosi s Rusijom, Kinom, Evropskom unijom) gotovo i nije raspravljalo? Mada zasnovano na pretpostavci što će tek biti ili potvrđena ili opovrgnuta, realno je reći kako bi Trumpova pobjeda bila definitivni početak kraja. Čega?

Prvo, bio bi to početak kraja legende o američkoj demokraciji kao lučonoši svjetske demokracije. Jer američki se sustav potvrdio kao sve drugo, a ne istinski demokratski.

Prvo, bio bi to početak kraja legende o američkoj demokraciji kao lučonoši svjetske demokracije. Jer američki se sustav potvrdio kao sve drugo, a ne istinski demokratski. Osim što šansu za uspjeh (pa i na samo 'ozbiljno' ulaženje u predizbornu utrku) imaju isključivo kandidati koji prikupe basnoslovne svote novaca, čime je fraza o jednakim šansama postala šuplja priča, on se pokazao iznimno pogodnim za bujanje korupcije i za politiku zasnovanu na interesima onih koji znaju i umiju korumpirati. Riječ je dakle o sustavu koji pogoduje bogatima (povlaštenima) i koji blagonaklono gleda na korupciju jer, napokon, što je famozno lobiranje što ga je iz SAD-a, nažalost, preuzela i Evropa, nego legalizirana korupcija. A aktualni predsjednik pokazao je svojim preuranjenim proglašavanjem pobjede i lansiranjem priče o izbornoj prijevari da u demokratske procese uopće ne vjeruje, potvrđujući time i visok stupanj degeneracije američke demokracije.

Drugo, bio bi to početak kraja uloge Amerike kao zemlje čiji će utjecaj prizivati svi koji teže demokraciji, a zaštitu oni koji su slabi i ugroženi.

Drugo, bio bi to početak kraja uloge Amerike kao zemlje čiji će utjecaj prizivati svi koji teže demokraciji, a zaštitu oni koji su slabi i ugroženi. Ako je i moglo biti nekakve sumnje u to da američku politiku ne određuju načela nego interesi, i to oni krupnoga kapitala i moćnih financijskih krugova, onda je Trump (doduše, na tragu Busha mlađega, a dijelom i Obame i Clintona) uklonio i najmanje tragove takvih sumnji. Pogotovo ako se imaju u vidu ratovi širom svijeta što ih je Amerika ili počinjala ili je u njima igrala ključnu ulogu, dijelom pod velom borbe protiv komunizma, dijelom one protiv globalnoga terorizma, a zapravo izgrađujući, odnosno braneći ulogu samoproglašenoga svjetskog hegemona.

Treće, bio bi to početak kraja mita o Americi kao čvrstom osloncu međunarodnoga poretka. Ako je ijedna zemlja pokazala totalno nepoštivanje općeprihvaćenih normi ponašanja na svjetskoj sceni, onda su to upravo Sjedinjene Države.

Treće, bio bi to početak kraja mita o Americi kao čvrstom osloncu međunarodnoga poretka. Ako je ijedna zemlja pokazala totalno nepoštivanje općeprihvaćenih normi ponašanja na svjetskoj sceni, onda su to upravo Sjedinjene Države. Odustajanjem od ranijeg pristanka Washington je ozbiljno doveo u pitanje Pariški dogovor o otklanjanju ključnih uzroka danas već doista kobnih klimatskih promjena. Washington se povukao iz međunarodnog ugovora (o kojemu se pregovaralo gotovo pune tri godine) što je trebao onemogućiti Iranu da proizvede nuklearno oružje. Washington je otkazao, odnosno odbio produljiti neke za cijeli svijet itekako važne dogovore sa Sovjetskim Savezom, odnosno Rusijom, o ograničavanju utrke u naoružanju, osobito nuklearnom.

Četvrto, bio bi to kraj priče o Americi kao kolijevci Ujedinjenih naroda. Osim što je svjetska organizacija i dalje u New Yorku, Amerika ne samo da je smanjila svoj udio u njezinom financiranju nego se na nju praktički uopće ne obazire, gurajući je na marginu i time otvarajući arenu za nova sukobljavanja koja onda neće imati tko ni kontrolirati ni stišavati. U tom kontekstu, spomenuta činjenica da Trump nije počeo nijedan novi, otvoreni rat blijedi i gubi na značenju jer je on u mnogim aspektima pripremio scenu za takav sukob.

Peto, bio bi to početak kraja snova o Americi kao zemlji što otvorenih ruku dočekuje 'siromašne, ponižene i ugnjetavane'. U Trumpovom mandatu postalo je kristalno jasno da današnja Amerika svoju politiku prema svima drugima i drugačijima zasniva na jedva prikrivenom rasizmu, na netoleranciji i podcjenjivanju. Vidljiv izraz te politike je zid na granici s Meksikom (mada tek u začetku), kao i grubo izražena kritičnost prema njemačkoj kancelarki Angeli Merkel zbog prihvaćanja izbjeglica s Bliskog i Srednjeg istoka i iz Afrike koje je, samo usput da primijetimo, na bijeg navela politika Zapada u njihovim regijama i katastrofalne posljedice te politike.

Šesto, bio bi to početak kraja svake još preostale iluzije o Americi kao zemlji slobode i jednakosti, osobito slobode misli i javne riječi, pa i slobode izbora.

Šesto, bio bi to početak kraja svake još preostale iluzije o Americi kao zemlji slobode i jednakosti, osobito slobode misli i javne riječi, pa i slobode izbora. Mada se crncu u Americi više ne smije reći 'crnac' nego Afroamerikanac, oni su u SAD-u na udaru svakodnevne prakse što ih nedvojbeno pretvara u građane drugoga reda. Reakcija na to su stotine tisuća ljudi na ulicama više desetaka američkih gradova u znak potpore pokretu 'I crni životi nešto znače'. A što se tiče misli, riječi i izbora, podsjetimo još jednom da su Trumpovi pristaše, a inspirirani od njega, mjesecima otvoreno prijetili građanskim ratom u slučaju njegovog poraza, kao i na to da je on postao šampion u pronošenju nečega što je još ne tako davno u ozbiljnom novinarstvu, a pogotovo u visokoj politici, bilo nezamislivo. Riječ je, naravno, o tzv. alternativnim činjenicama i o fake news, lažnim vijestima. Ono što je nekada naprosto bila laž i što je bilo nedostojno čovjeka koji drži do sebe, postalo je fenomen kojim se bave znanstveni simpoziji.

Bi li Biden, da pobijedi, mogao 'čarobnim štapićem' to sve promijeniti, bi li mogao od početka kraja napraviti 'samo' početak, totalni zaokret? Bi li mogao ukloniti duboke, gotovo nepremostive podjele što ih je u tkivo američkog društva urezao Trump, pa i suprotstaviti se mogućim nemirima u zemlji? Bi li mogao vratiti povjerenje u Sjedinjene Države kao pouzdanog partnera na međunarodnoj sceni, bi li mogao promijeniti ne samo retoriku nego i politiku prema Moskvi i Pekingu, ali i prema EU-u, te prekinuti američki put u semiizolaciju, gdje se pod Trumpom oko Washingtona okupila manja skupina radikalnih, do jučer prilično nevažnih zemalja, radikaliziranih na antikomunističkoj liniji (ma kako to danas promašeno i bespredmetno bilo)? Bi li Biden mogao promijeniti odnos prema klimatskim promjenama i, što bi u prvom trenutku za Amerikance bilo najvažnije, prema pandemiji? Bi li mogao i može li? On bi to svakako pokušao. U slučaju pobjede i pokušat će. Uspjeh u toj 'nemogućoj misiji' ovisio bi dobrim dijelom o tome bi li znao i htio istupiti iz sjene Hillary Clinton, za koju mnogi analitičari smatraju da će pokušati preko Bidena upravljati američkom politikom. Ako bismo u Bidenovoj pobjedi, ma kako tijesnoj, vidjeli tračak nade, onda bismo ga mogli nazrijeti manje u budućem predsjedniku, a više u liku njegove potpredsjednice Kamale Harris.

Umjesto bilo kakvog zaključka, a bez konačnih rezultata, postavimo nezaobilazno pitanje: Što bi bilo da vodstvo demokrata nije po drugi put eliminiralo kao predsjedničkog kandidata Bernieja Sandersa? Uz pomalo patetični dodatak da poslije tih izbora, ma tko na njima pobijedio, ništa neće biti kao što je bilo. Ni u Americi, ali ni u svijetu, bio svijet toga svjestan ili ne.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Raković: Hrišćanska baština u avnojevskim granicama Kosova nema veze s Albancima, to su gluposti

kosovo-online.com

Raković: Hrišćanska baština u avnojevskim granicama Kosova nema veze s Albancima, to su gluposti - Kosovo Online

4-5 minutes

---

Hrišćanska baština na Kosovu je baština srpske države u srednjem veku, koja se naslanja na vizantijsku, i ne postoji nikakva druga baština osim te, pa su tvrdnje albanskih istoričara i političara da je SPC prisvojila nasleđe hrišćanstva na Kosovu besmislice, rekao je za Kosovo Onlajn istoričar Aleksandar Raković.

Nakon tvrdnji prištinskog istoričara Jusufa Budžovija juče iznetih na našem portalu oko toga da hramovi SPC na Kosovu pripadaju i Albancima, Raković je naglasio da se srpsko pravoslavlje potpuno naslanja na grčko pravoslavlje i tu nema nikakvih specifičnih razlika, posebno ne u srednjem veku.

"Šta znači hrišćanska baština Kosova. Koje su to granice Kosova? To su ove avnojevske granice koje je odredio Tito. Sad su to granice u kojima će da određuju hrišćansku baštinu Kosova. Pa to su besmislene gluposti", rekao je Raković odgovarajući na teze Budžovija, koji, između ostalog, tvrdi da bi crkve trebalo da se tretiraju kao vlasništvo države Kosovo.

Pokušaj Rimokatoličke crkve da otme hramove

"Srbi su od Grka preuzeli teritorije koje su bile deo Vizantijskog carstva. Srpsko pravoslavlje je zauzelo prostor prethodnog grčkog pravoslavlja, i tu se za vernike ništa nije promenilo, a Albanaca u to vreme svakako nije bilo. Oni se prvi put u srednjem veku pojavljuju u 15. veku u okolini Đakovice. I počinju da dolaze sa Turcima. Baština na Kosovu je baština srpskog naroda, to je baština Srpske pravoslavne crkve, čitavog pravoslavlja, ali svakako nema nikave veze sa bilo kakvom baštinom Albanaca", naveo je Raković.

Prema njegovim rečima, ovde je cilj da Rimokatolička crkva Albanaca preuzme srpske manastire.

"Nije to nešto što se nije dešavalo. Puno crkava i manastira u južnoj Italiji i na Siciliji i na Malti, koji su nekada bili pravoslavni, je preuzela Rimokatolička religija. Kako su Grci nestajali sa tog prostora, južne Italije i Sicilije, i kako je Malta potpadala sve više pod katolički uticaj, te veličanstvene crkve su preuzeli rimokatolici. To je cilj.  Nema to neke analogije sa Erdoganovim delovanjem, gde on vizanstijsku crkvu iz statusa muzeja vraća u status džamije. Ovde je samo reč o pretenziji Rimokatoličke crkve Albanaca da u nekom momentu preuzme srpsku srednjovekovnu crkvenu baštinu i počne da je prikazuje kao svoju", naveo je Raković.

On je podsetio, da Albanci svoj identitet uglavnom ne određuju prema veroispovesti, već prema albanskom identitetu.

"Rimokatolička crkva je um operacije preotimanja srpske identitetske baštine Kosova. Albanci muslimani služe kao neka topovska snaga, ali to osmišljavaju rimokatolici Albanci na Kosovu. I jednima i drugima je u interesu da preuzmu srpsku kulturnu baštinu. Muslimani je ne mogu preuzeti, sasvim logično. Oni ne mogu preuzeti Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, niti Gračanicu, niti bilo šta drugo. Jer to bi bilo apsurdno", rekao je on.

Pokušaće da Srbe oteraju s Kosova

Ukazuje da su Albanci već pokušali da to učine preko organizacije UNESKO, ali im je plan propao. No ne znači, kako je naveo, da neće ponovo pokušati.

"Vrlo je opasan bio predlog koji je iznosio Dobrica Ćosić, da bi neke srpske crkve i manastiri na KiM trebalo da imaju status kao svetogorski. To je opasno jer kada neki svetogorski manastir ostane bez monaha, a recimo nisu helenskog karaktera, onda ih po prirodi stvari preuzimaju Heleni. To je oduvek bilo tako na Svetoj Gori. Grci to preuzimaju jer je to njihva etnička teritorija. I to je nepisano pravilo", rekao je on.

Raković smatra da ukoliko bi bio prihvaćen taj model, u nekom turbulentnom vremenu na Kosovu, moglo bi da dođe do pokušaja proterivanja srpskih monaha fizičkom silom, kako je to bilo 1999. ili 2004, pa bi Albanci mogli da kažu "nema više srpskih monaha, albanski rimokatolički kaluđeri mogu da pretenduju na te manastire po svetogorskom modelu".

"Oni će gledati da Srbi nestanu sa KiM, da im zagorčaju život, da se prirodno isele, kao Grci iz Male Azije i Carigrada. Apsolutno sam siguran da im je to cilj i da će ići ka njemu. Tražiće i da se to pitanje uvrsti u konačan sporazum u dijalogu Beograda i Prištine", zaključio je Raković.

 

pcnen.com

Ne možemo zaustaviti klimatske promjene bez klasne borbe

6-8 minutes

---

Autor: Paris Marx

Dok po Kaliforniji divljaju požari, u Sibiru se topi vječni led, Europu pogađaju toplinski valovi, a uragani i tajfuni postaju sve jači, hitno nam je potrebno ambiciozno klimatsko djelovanje. No, pitanje je kako će dotično izgledati i tko će snositi teret tranzicije u održiviji svijet.

Već nekoliko desetljeća dominantne poruke o zaštiti okoliša koje se šalju javnosti odnose se na individualno djelovanje. Rečeno nam je da, kako bismo riješili klimatsku krizu, moramo promijeniti žarulje, prebaciti se na korištenje energetski učinkovitih uređaja, kupiti hibridna ili električna vozila, bolje izolirati domove, prestati koristiti plastične vrećice i promijeniti osobnu potrošnju na razne druge načine.

To su sve nesumnjivo pozitivne promjene, ali nisu dostatne za rješavanje ogromne krize s kojom smo suočeni, i mogu dovesti do iskrivljenih zaključaka o tome gdje uistinu leži krivica za klimatsku krizu.

Sve više uzima maha argumentacija da je jedna od pokretačkih sila klimatske krize globalna populacija. Svijet je prenapučen, govore nam, i zato su emisije plinova tolike. Ovo stajalište najčešće izražavaju ekofašisti, koji smatraju da je potreban genocid kako bi se smanjila ljudska populacija. Na prenapučenost se pozivaju i vodeće liberalne figure kao što su primatologinja Jane Goodall i prirodoslovac Sir David Attenborough, što pomaže u raspirivanju varljivih i zabrinjavajućih zaključaka o tome što točno potpiruje klimatske promjene.

I dok se pri fokusiranju na osobnu potrošnju odgovornost donekle ravnomjerno raspoređuje na sve nas, kad je fokus na rastu stanovništva, krivnja se svaljuje na zemlje Afrike i Azije čije su se populacije nastavile povećavati tijekom posljednjih desetljeća. Međutim, te zemlje imaju neke od najnižih ugljičnih otisaka na svijetu, dok je kada pogledamo koje su to jurisdikcije ispuštale stakleničke plinove koji zagrijavaju planet odgovor jednoznačan: Sjedinjene Države i Europa.

Ipak, čak i kad bismo krivnju u potpunosti svalili na Amerikance i Europljane, propustili bismo sagledati širu sliku. Novo izvješće Oxfama otkriva da je najbogatijih 1% ljudi odgovorno za dvostruko više emisija stakleničkih plinova od najsiromašnijih 50% svjetske populacije. To znači da, čak i da radnička klasa globalnog sjevera poduzme sve preporučene individualne mjere ili da siromašne ljude globalnog juga prisilimo da prestanu imati djecu, to i dalje ne bi riješilo problem.

Naš preostali proračun ugljika žrtvuje se kako bi globalna elita mogla očuvati svoj rasipnički stil života, dok privatnim zrakoplovima odlaze na klimatske konferencije kako bi se činilo da im je stalo. Osnivač Virgina, Richard Branson, predvodnik je u ovom milijarderskom greenwashingu, pa se tako obvezao na klimatska obećanja koja nije ispunio dok je proširivao svoje zrakoplovno poslovanje. Slično tome, Elon Musk tvrdi da mu je stalo do klime kako bi prodao više automobila, a istovremeno kritizira javni prijevoz i pokušava zaustaviti projekte brzih željeznica.

Vjerojatno najčuveniji od svih milijardera koji se bave greenwashingom svojih neodrživih aktivnosti ipak je Jeff Bezos. Početkom ove godine izvršnom direktoru Amazona tisak je pjevao hvalospjeve zbog njegovog fonda vrijednog 10 milijardi dolara, Bezos Earth Fund – kupio je čak i prava da preimenuje stadion u Seattleu u skladu sa svojim klimatskim obećanjem! No, fond još nije dodijelio nikakve potpore, dok Amazon i dalje pomaže naftnim i plinskim kompanijama da učinkovitije crpe fosilna goriva.

Ovi milijarderi tvrde da kapitalizam može riješiti klimatsku krizu, te da njihova ulaganja pomažu u stvaranju novog oblika „zelenog kapitalizma" koji će smanjiti emisije stakleničkih plinova i uvesti nas u održivu budućnost. Vlade također nasjedaju na ovaj mit i stavljaju ga u središte svojih planova za oporavak od pandemije.

U srpnju je britanska vlada najavila plan oporavka vrijedan 350 milijuna funti, koji bi Britaniju stavio na čelo „zelene inovacije" – kap u moru potrebnih ulaganja. Kao što se moglo predvidjeti, plan ne uključuje prijedlog o hvatanju u koštac s emisijama stakleničkih plinova bogatih smanjenjem njihovog bogatstva, zabranom privatnih zrakoplova ili reduciranjem zagađivačkih industrija od kojih profitiraju.

Za to vrijeme u Sjedinjenim Državama predsjednik Donald Trump nema klimatski plan, ali čak se i Joe Biden fokusira na obnovljive izvore i električne automobile, dok obećava nove autoceste s punionicama i odbija zabraniti hidrauličko frakturiranje. Sjeverno od njih, premijer Justin Trudeau je u nedavnom govoru s prijestolja obećao da će klimatske politike postati „kamen temeljac" kanadskog oporavka od pandemije, pritom se fokusirajući na električna vozila, rudarenje više elemenata za dotična i veća ulaganja u hidroenergiju. Nije rekao ni riječi o utjecaju tih inicijativa na okoliš.

Zeleni kapitalizam nikada neće omogućiti opseg djelovanja nužan da se zagrijavanje zadrži ispod 1,5°C ili čak 2°C, jer se odbija sučeliti s moćnim ljudima i industrijama koji u prvom redu potiču klimatsku krizu. I dalje osigurava protok povlastica prema vrhu dok istodobno prošupljuje srednju klasu i proizvodi klimatske narative u kojima se teret odgovornosti prebacuje na one koji nemaju dovoljno moći da provedu potrebne promjene: javnost, ako ne i globalne siromašne populacije.

Borba protiv klimatskih promjena kakvu trebamo zahtijeva suprotstavljanje bogatima i organiziranje s vizijom drugačijeg društva. To ne znači samo natjerati bogate da plaćaju veće poreze, već i aktivno demontirati ekonomske strukture koje olakšavaju njihovo akumuliranje bogatstva, tretiranje planeta kao neograničenog obilja besplatnih sirovina i generiranje svih emisija plinova koji zagrijavaju planet.

Ili ćemo se suprotstaviti kapitalizmu i njegovim prvacima, ili nećemo moći zaustaviti klimatske promjene koje su se izmakle kontroli, pomoći proizašlim klimatskim izbjeglicama, niti zaustaviti ekofašistički mit o prenapučenosti koji će uslijed toga bujati. Naš je izbor socijalizam ili barbarstvo, kao što je jednom rekla Rosa Luxemburg. Zeleni kapitalizam neće nas spasiti.

Paris Marx je socijalistički pisac i voditelj podcasta Tech Won't Save Us

 Slobodni filozofski

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Kesić: Ako Tramp pobedi glavni partner SAD na Balkanu biće Srbija

kosovo-online.com

Kesić: Ako Tramp pobedi glavni partner SAD na Balkanu biće Srbija - Kosovo Online

9-11 minutes

---

Direktor kancelarije Republike Srpske u Vašingtonu Obrad Kesić u intervjuu za Kosovo Onlajn istakao je da kandidat republikanaca i aktuelni predsednik SAD Donald Tramp uživa blagu prednost u odnosu na Džozefa Bajdena u državama koje su od najvećeg značaja za izbore 3. novembra, a u kojima je srpska zajednica najbrojnija. Kesić predviđa da će Srbija biti najvažniji i najpouzdaniji partner na Balkanu za administraciju SAD ukoliko Tramp osvoji drugi mandat.

Pripadnici srpske zajednice u SAD, kojih je najviše u državama Viskonsin, Mičigen i Ohajo, prema Kesićevim rečima, u velikoj meri podržavaju Trampa, ali su i članovi tima demokratskog kandidata Džoa Bajdena zainteresovani za podršku američkih Srba. On naglašava da fokus Bajdenove kampanje na srpsku zajednicu govori o tome da su Srbi u Americi postali "mejnstrim" javnog i političkog života, te da postoji mogućnost da utiču na ishod predsedničkih izbora.

Na koji način će ishod izbora u SAD uticati na region, Srbiju, Republiku Srpsku, pitanje Kosova i Metohije?

Ne treba strahovati oko mogućih rezultata predsedničkih izbora u SAD. Kako god da se završe neće biti nikakvih naglih promena, što se tiče američke spoljne politike, pogotovo vezano za regione na periferiji američkih vitalnih interesa. Naravno, ako pobedi predsednik Tramp, onda možemo da očekujemo da će njegova administracija, sa ambasadorom Grenelom na čelu, vezano za spoljnu politiku da nastavi sa projektima koje su započeli, pogotovo vezano za pregovore Beograda i Prištine. 
U tom kontekstu, Srbija bi sigurno bila najvažniji i najpouzdaniji partner na Balkanu za Trampovu administraciju i u drugom mandatu. Ako pobedi bivši potpredsednik Bajden, naravno te inicijative koje je započeo Trampov tim bi zastale.
Međutim, ne bi bilo nekih velikih izmena u američkoj spoljnoj politici, prosto zbog toga što će Amerika sigurno, nevezano od toga ko će pobediti na izborima, ući dublje u društvenu, političku i ekonomsku krizu. Neće biti previše vremena da se nova administracija bavi pitanjima Balkana, ne barem u prvih 12 meseci. Što se tiče spoljne politike, prioriteti ostaju ona krupna pitanja vezana za odnos Amerike sa Kinom i Rusijom, kao i pitanje Bliskog Istoka, gde je Trampova administracija doživela nekoliko uspeha u ojačanju bezbednosti Izraela. 

U slučaju pobede aktuelnog predsednika Donalda Trampa, šta možemo očekivati u rešavanju kosovskog pitanja? Kakve se refleksije mogu očekivati u odnosu na Srbiju? 

Pobeda Donalda Trampa bi sigurno nastavila momentum da Srbija i u percepciji sveta, ali i u realnosti, zauzme ključno mesto kao vodeći partner za novu administraciju u rešavanju niza pitanja vezanih za Balkan. Poverenje i lični odnos ambasadora Grenela sa predsednikom Vučićem, stvara jedan dobar okvir koji bi Srbija mogla da iskoristi kako bi poboljšala poziciju u odnosu na konkurente u regionu. Tu postoji jedan momentum gde bi kroz projekte koji se implementiraju kroz kancelariju DFC, Srbija preuzela ključnu ulogu ekonomskog razvoja.

Kakvo je raspoloženje srpske zajednice u SAD pred izbore? Stiče se utisak da su većinski za Trampa, a znamo i da su se i zvanično organizovali u njegovoj kampanji.

U velikoj meri većina onih članova srpske zajednice u SAD koji se identifikuju kao Srbi, podržavaju predsednika Trampa i oni se organizuju da ga javno podrže, zbog toga što ne mogu da prihvate da neko ko je predvodio hajku protiv Srbije i srpskog naroda u američkom Kongresu, poput Džoa Bajdena, postane predsednik SAD. Za one Srbe koji su se već asimilirali ili koji se drže nekog širokog građanskog pogleda na politiku, za njih predsednik Tramp predstavlja sve ono što je najgore za demokratsko društvo. Iako su oni manjina, ipak su se isto vrlo emotivno uključili u kampanju protiv Trampa. 

U jednoj televizijskoj emisiji pomenuli ste da je i Džo Bajden tražio podršku srpske zajednice i da vas je neko kontaktirao tim povodom. Sa kim ste razgovarali, šta je predloženo i kakav je ishod tog razgovora?

Predstavnici kampanje Bajdena su imali više kontakata sa predstavnicima srpske zajednice, tako da su spoljnopolitički savetnici bivšeg potpredsednika razgovarali sa predstavnicima naših organizacija iz Čikaga, Picburga i iz drugih gradova, gde su Srbi prisutni u značajnim brojevima. Isto tako, pozivi za video – konferencije, vezano za pitanja spoljne politike se često upućuju i predstavnicima srpskih organizacija, kako bi Bajden pokazao da su Srbi poželjni kao deo njihovog tima. 
Pre mesec dana učestvovao sam u telefonskom pozivu, gde su predstavnici više etničkih zajednica imali priliku da razgovaraju sa gopođom Bajden i gde je ona iznela neke generalne stavove kako bi se administracija njenog muža razlikovala od sadašnje Trampove administracije. Ovaj fokus Bajdenove kampanje na srpsku zajednicu govori o tome da je ona ušla u neki "mejnstrim" javnog i političkog života u SAD. To je priznanje da je naša zajednica važna i da ima mogućnost da utiče na ishod izbora 3. novembra. 

S obzirom da vodite predstavnišvo Republike Srpske u Vašingtonu, kakva su vaša očekivanja u pogledu pozicioniranja RS u SAD? Da li očekujete da se skinu sankcije uvedene Miloradu Dodiku?

Naravno ako pobedi predsednik Tramp, naš posao, što se tiče Predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu bi išao lakše i mi bi nailazili na veće razumevanje i spremnost na saradnju sa predstavnicima nove administracije. Tako da bi se, u tom kontekstu, zbog jačeg odnosa između Beograda i Vašingtona, otvorio i prostor za Republiku Srpsku koji bi mi pokušali maksimalno da iskoristimo da rešimo sva otvorena pitanja između Republike Srpske i SAD, uključujući i pitanja sankcija. Naravno, ako pobedi Džo Bajden, posao će sigurno biti otežan, ali neće biti nikakvih naglih promena što se tiče američke spoljne politike prema Republici Srpskoj i BiH. Ali sigurno bi imali veći izazov da uspostavimo bolje komunikacije sa Stejt departmentom, gde i dalje postoji otpor prema ravnopravnijem pristupu aktualnim problemima u BiH. 

 Iz Prištine često stižu izjave, povodom formiranja Zajednice srpskih opština, da ne žele da na Kosovu dozvole "novu Republiku Srpsku". Kakav je vaš komentar na to? 

Njihov stav da ne žele "novu Republiku Srpsku" govori o tome da su albanski političari neiskreni kada tvrde da žele da prihvate Srbe kao ravnopravne sugrađane. Oni žele celovitu teritoriju, gde bi Srbi morali da prihvate da su manjina i gde moraju da zavise o dobroj volji i milosrđu albanske političke elite. Dobro znamo kako se ta "dobra volja" pokazala svih ovih godina. Uopšte nema napretka što se tiče povratka srpskih i drugih nealbanskih stanovnika koji su očišćeni sa svojih ognjišta, niti ima pravde i kažnjavanja bivših pripadnika OVK za zločine koje su počinili nad Srbima i drugim nealbancima. Stalno se dešavaju maltletiranja, pa čak i fizički napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu i srpsku zajednicu. Jedine garancije koje bi zaštitile nacionalne, pa i građanske interese srpske zajednice, bi bile one koje bi dobili u ZSO sa potpunim nadležnostima nad pitanjima bezbednosti, ekonomskog razvoja i zaštite verskih objekata. Zbog toga albanska politička elita ne želi da ispuni obećanja koja su preuzeli kroz niz dogovora od Brisela do Vašingtona. Plaše se da bi široka autonomija ZSO eventualno razbila teritorijalni integritet tzv. Kosova. 

Šta bi u najvećoj meri moglo da utiče na ishod izbora u SAD i kakva su vaša očekivanja? Ko ima više šanse za pobedu?

Već duže vreme tvrdim da su za ove izbore ključna dva pitanja. Prvo je percepcija o tome ko bi od dva kandidata najbolje predvodio obnovu ekonomije? U sadašnjim anketama, Džo Bajden ima veliku prednost, ali ipak na ovo pitanje većina glasača ima više poverenja u predsednika Trampa. Drugo pitanje je pitanje reda i mira. To je pitanje koje je sastavljeno od dva dela. Prvi deo je vezan za trenutne demonstracije i nerede koji se dešavaju kroz celu Ameriku posle ubistva Džordž Flojda. Demokrate i Bajdenova kampanja su vrlo kasno osudili nasilja koja su se dešavala za vreme ovih demonstracija i predsednik Tramp je sebe pozicirao kao čovek koji predstavlja red i mir, zato što podržava policiju i zato što ne želi da masa nameće svoja pravila nasilno. 
Drugi deo ovog pitanja jeste ono što se dešava u najvećim gradovima, gde decenijama vladaju demokrate i gde se sada naglo seku budžeti policiji, pa ćak se i dramatično smanjuje broj policajaca. U nekim gradovima poput Mineapolisa i Ostina  lokalne vlasti su glasale da potpuno ukinu policiju. Ovakvi potezi su otvorili prostor za nagli porast kriminala, ubistava i pljačke. U nekim gradovima, poput Njujorka i Čikaga, broj krivičnih dela u nekim kategorijama je skočio više od 100 odsto. Sve ovo stvara strah, pogotovo među ljudima u predgrađima. Zbog toga sam uveren da će i ova tema biti ključna kada se glasači budu odlučivali za koga će da glasaju 3. novembra. 
Demokrate bi želele da strah zbog kovida-19 bude dominantni faktor koji odlučuje izbore i zbog toga non-stop mediji koji su više naklonjeni Bajdenu umanjuju pitanje nereda i porast kriminala, dok uvećavaju priču o opasnosti virusa i direktno to povezuju sa odgovornošću predsednika Trampa.
Ipak, ja verujem da to pitanje neće biti dominantno pitanje za većinu neopredeljenih glasača, a ti neopredeljeni glasači će da odluče izbore. Zato i dalje mislim da predsednik Tramp uživa blagu prednost u ključnim državama koje su od najvećeg značaja u odlučivanju izbora 3. novembra.  

 

Janjić: ZSO ne može da se dovodi u vezu sa priznanjem

kosovo-online.com

Janjić: ZSO ne može da se dovodi u vezu sa priznanjem - Kosovo Online

3 minutes

---

Formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) je već dogovorena obaveza i ne može se dovoditi u vezu sa međusobnim priznanjem, rekao je analitičar Dušan Janjić povodom ocena da je izaslanik EU za dijalog Miroslav Lajčak pod "bolnim kompromisom" mislio na obavezu Prištine da formira ZSO, a Beograd zauzvrat da prizna Kosovo, prenosi Tanjug.

Janjić, takođe, smatra da je Lajčak odabrao potpuno nepirmeren momenat da govori o međusobnom priznanju.

Dijalog se vodi o normalizaciji odnosa, podseća on.

"Da bi se govorilo o priznanju, treba da se ostvari puna normalizacija odnosa, a to nije samo ZSO. To je i pitanje nestalih lica, imovine, uvođenja normi o zaštiti kulturnog nasleđa Srpske pravoslavne crkve...", rekao je Janjić za Tanjug.

Kaže da ne vidi vezu između međusobnog priznanja i ZSO koja je, podsetio je, već dogovorena obaveza.

"Pitanje za Lajčaka je šta je Evropska unija uradila i da li on može da uradi više da se ta obaveza izvrši", rekao je  i dodao da je to pitanje provere Lajčakovog kredibiliteta i kosovskih vlasti, a ne pitanje Srbije.

Navodi i da bi Lajčakova formulacija o "bolnom kompromisu" imala smisla kada bi javnost imala informacije o tome šta se pregovara u Briselu.

"Pošto tih informacija nema, a on je sam taj koji je pristao da se o tome ne govori i na jedan vrlo opasan princip da ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori, o čemu govori (Avdulah) Hoti, to je zatvorilo mogućnost albanskoj strani da kaže ''mi tražimo priznanje da bi bilo šta primenili", rekao je Janjić i dodao da sa tog stanovišta, ovakve spekulacije imaju utemeljenje.

Janjić navodi da rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o dijalogu i svi dokumenti EU, koju predstavlja Lajčak, govore o punoj normalizaciji koja je statusno neutralna i ističe da bi međusobno priznanje moglo da usledi u periodu kada se izvrši puna normalizacija odnosa između Beograda i Prištine.

Ocenjuje da je potpuno neprimeren momenat koji je Lajčak izabrao da o tome govori, jer je pre toga mogao da nauči lekciju iz Vašingtona kako je Amerika, iako se zalaže za međusobno priznanje, to pitanje uspela da skloni sa strane i da Beograd i Prištinu dovede u poziciju da nešto dogovore, a to nešto, ističe Janjić, nije malo.

Kako je dodao, ono što su Beograd i Priština dogovorili u Vašingtonu mnogo je veće nego što su zajedno postigli Mogerini i Lajčak.