Претражи овај блог

петак, 13. новембар 2020.

Siniša Ljepojević - Pozadina korona projekta i njegova upotreba

standard.rs

Siniša Ljepojević - Pozadina korona projekta i njegova upotreba

Siniša Ljepojević

10-13 minutes


Koja sila koja stoji iza korona projekta? Ko donosi odluke? Kako je epidemija korone prerasla u „epidemiju ludila i panike"? Izuzev da korona postoji, drugih odgovora nema

Većina svetskih stručnjaka, kojima se može verovati i koji nisu u bilo kakvim državnim telima, među kojima je i oko 50.000 lekara okupljenih u sada već međunarodni pokret, ocenjuje da je epidemija novog koronavirusa pre svega politički projekat globalističke elite. Naravno, niko ne spori da to oboljenje postoji. Ali okolnosti u kojima se diriguje često poguban način lečenja, manipulacije brojevima oboljelih i umrlih, kao i političke odluke koje se opravdavaju borbom protiv korone sugerišu da je u pozadini dugoročni projekat, a korona samo njegov instrument.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), smrtnost od posledica infekcije koronavirusom, koji se zvanično zove COVID-19, na globalnom nivou iznosi 0,14 odsto, a ne objavljuje se koliki je procenat onih koji su umrli od drugih bolesti i to mahom zbog nametnutih mera navodne zaštite od korone. Do sada su štete za svetsku ekonomiju zbog nametnutih mera zaštite, prema Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), dostigle 28 hiljada milijardi dolara. Ti, u javnosti potisnuti podaci, nameću pitanje – zar je smrtnost od 0,14 odsto razlog za paniku i uništavanje, pre svega, zapadne ekonomije?

Tri scenarija globalista

Još više sumnji budi nametanje istog ponašanja svim zemljama, nezavisno od lokalnih iskustava, znanja i životne kulture, a čak i lideri zemalja šalju skoro identične poruke. Posebno se izdvaja neprestana poruka da „moramo da se naviknemo da živimo sa koronom". Liči da je isti izvor te formule.

Na primer, Velika Britanija je ponovo uvela drastična ograničenja zbog navodnog „drugog talasa bolesti" a u Kraljevstvu je smrtnost vezana za koronavirus samo 0,4 odsto i broj oboljelih opada. Istovremeno, kabinet britanskog premijera Borisa Džonsona je priznao da su vladi prezentovani lažni podaci, ali „karavan mora da ide dalje" i ograničenja nisu ukinuta. Nedeljnik Spektejtor je objavio analizu koja otkriva da su svi podaci lažni i da su bili netačni i u proleće kada su uvedene još drastičnije mere. Koja je to onda sila koja stoji iza korona projekta? Ko, u stvari, donosi odluke? I kako i zašto je epidemija korone prerasla u „epidemiju ludila i panike"? Izuzev da korona postoji, drugih odgovora još nema.

Ceo projekat se nastoji sakriti iza autoriteta Svetske zdravstvene organizacije i njenih korumpiranih eksperata, ali vodeću idejno-operativnu ulogu ima Svetski ekonomski forum u Davosu. I to se na neki način više i ne krije, pa je Davos, ta nevladina organizacija svetske globalističke elite, objavio i knjigu o planovima sa koronavirusom. Knjigu COVID-19: Veliki reset su potpisali Klaus Švab, osnivač i direktor Davosa, i Tijeri Malerej, rukovodilac programa Davosa za globalni rizik. Osnovna poruka te knjige je da je „kriza velika šansa" i da se „ta šansa ne sme propustiti".[1]

Osnivač i predsednik Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab (Foto: Reuters/Denis Balibouse)

Davos[2] čak zna kako će se dalje razvijati koronavirus i nudi tri scenarija.

Prema prvom scenariju, početni talas oboljenja koji je krenuo u martu 2020. biće nastavljen serijom manjih talasa koji će se pojavljivati tokom godine a tako i naredne jedne do dve godine, da bi postepeno nestajao sa krajem 2021. Intenzitet zavisi od geografskog područja i mera koje se primenjuju.

Drugi scenario predviđa da prvi talas prati veći, drugi talas u trećem kvartalu 2020. godine, a potom nekoliko slabijih talasa tokom 2021. (kao što je, navodi se, bilo sa španskom groznicom 1918. i 1919.) Ovaj scenario traži da se ponovo uvedu stroge mere u četvrtom kvartalu 2020. (već viđeno). Ali i to zavisi od geografije.

Treći scenario su manji talasi (ne kao prvi 2020) i sa manjim brojem žrtava i oboljelih. I to, takođe, zavisi od geografije. Ali, bez uvođenja restriktivnih mera.

Ti scenariji su objavljeni u junu 2020. i sada je već jasno za koji su se autori projekta opredelili. Drugim rečima, od početka epidemije, autori projekta zahtevaju da svet bude pod terorom korone narednih 18 do 24 meseca, opet zavisno od geografskog položaja.

Ako Davos tako procenjuje, da li to onda znači da ti globalistički lobisti i kontrolišu, doziraju prisustvo koronavirusa? Uostalom, Svetski ekonomski forum u Davosu je još 2017. godine najavio dolazak (neke) velike epidemije.

Panel diskusija na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2017. godine (Foto: Ruben Sprich/Reuters)

Uočljivo je da se stalno govori da sve zavisi od geografije, geografskog područja. I zaista, zavisno od geografije, nivo infekcija se razlikuje. Kao da neko dozira, sipa infekciju. To je postala ozbiljna sumnja, mada niko zaista ne zna ko i kako to radi. Drugim rečima, kriza je deo geopolitičkih ciljeva – održavanja statusa kvo i pokušaja spašavanja globalizacije. Desilo se, međutim, potpuno suprotno.

Veliko resetovanje

Šta bi onda mogao da bude stvarni cilj celog projekta korona? Ljudi iz Davosa stalno insistiraju da epidemija može biti „dobra i korisna za društvo" ako bude iskorišćena za temeljne promene društava, odnosno za, kako se već odomaćilo, „veliko resetovanje". Iako nije sasvim jasno šta to „veliko resetovanje" zaista znači, ono je već postalo mit koji skoro svi, a pre svega zapadne vlade moraju da slede.  U tom duhu, Davos već sada savremenu istoriju deli na onu od pre i posle korone.

Po svemu sudeći, prvi cilj je razbijanje zapadne ekonomske strukture, koja kao model dominira većim delom sveta, i korišćenje koronavirusa kao izgovora za ekonomski kolaps koji se već odavno desio. Zapadne elite ne žele da priznaju da je ekonomski kolaps sistemski problem, a istovremeno kroz „veliko resetovanje" nastoje da održe kontrolu. Koronavirus, što je apsurdno, koristi se za održavanje na vlasti dosadašnjih elita. Međutim, teško je videti kako korona može da pomogne ekonomskom kolapsu, pa čak i kao izgovor, jer je uprkos svemu malo onih koji bi poverovali da je jedna neobična epidemija srušila moćnu zapadnu ekonomiju.

Potpredsednica Svetske banke Karmen Rajnhart upozorila je da dolazi finansijska katastrofa jer dugovi država i kompanija ne mogu da se vraćaju. O katastrofalnoj slici svetske ekonomije svedoči i činjenica da su samo takozvani derivati, odnosno berzanski manipulativni „kreativni finansijski instrumenti", dostigli vrednost od 1,5 kvadritriliona dolara (jedan kvadritrilion je, u anglosaksonskom značenju, hiljadu hiljada milijardi), a celi svet godišnje proizvede vrednost od 80 hiljada milijardi dolara. U prevodu, ti berzanski papiri su bezvredni.  To je slika realnosti. Na Zapadu pokušavaju da kupe vreme i odlože neminovne strukturne promene štampanjem bezvrednog novca.

Samo američke Federalne rezerve su za poslednjih šest meseci od početka korona krize štampale 3,4 hiljade milijardi dolara. I to je za samo pola godine, dok su poslednjih 40 godina Federalne rezerve štampale 14 hiljada milijardi dolara. Istovremeno, nazovi ekonomisti sada traže da se pod izgovorom korone štampa još više novca. Taj novac se, pored finansiranja socijalnog mira, uglavnom koristi za otkupe dugova kompanija i banaka. U Americi i Evropskoj uniji (EU) je od marta 2020. za te namene potrošeno i odštampano oko 4,5 hiljade milijardi dolara. Ali, ništa ne pomaže. I ko je kriv? Korona.

Čovek sa zaštitnom maskom na licu prolazi pored zgrade Federalnih rezervi u Vašingtonu, 29. april 2020. (Foto: Liu Jie/Xinhua/Getty Images)

Davos čak sugeriše i da razvoj, dalji ekonomski razvoj, uopšte nije potreban jer, čak se tvrdi, ekonomski razvoj donosi samo probleme. Dovoljno je da barem Zapad bude razvijen. I to verovanje se nastoji nametnuti čitavom svetu. Cilj je, u stvari, da Zapad zaustavi razvoj drugih zemalja, jer razvoj i nije potreban – može da se živi i bez razvoja. Neverovatno.

Državni kapitalizam

Taj cilj prate i planovi promene uloge države koja se u uslovima korona krize pojavljuje kao odlučujuća snaga u životu ljudi. Ona je ta koja štampa novac i time održava privid života. Tako se predviđa da će kriza koronavirusa dovesti do kraja do sada neupitnog neoliberalizma i obnove daleko veće uloge države. Država i državni aparat postaju najvažniji, što je, navodno, pokazala i kriza sa koronom. Takva ambicija bi se mogla videti i kao uvođenje neke vrste državnog kapitalizma. I sprovođenje mahom nametnutih rigoroznih mera tokom koronavirusa u stvari uvežbava takvu ulogu države i podrazumeva instaliranje njene nadmoći nad građanima i društvom. Tako se stvara ambijent da ljudi zavise od države, a ne od svog rada i života. Ali, takav pristup postepeno ruši osnovne elemente demokratskog uređenja i ruinira društvo.

Naime, odluke o sudbini društva se donose praktično privatno, u krugu jedne grupe ljudi i bez jasne transparentnosti. I ko tu onda zaista predstavlja narod, građane, ko zastupa potpuno kidnapovanje, privatizovanje sudbina miliona ljudi, navodno u ime njihovog zdravlja? Davos u stvari vidi epidemiju korone kao revoluciju, i to revoluciju koja se već desila i još se dešava. Glavni revolucionarni metodi su sejanje straha i održavanje neizvesnosti, a revolucionari su „trgovci panikom".

I tome izgleda nema kraja. Posle korone, „revolucionarni teror" iz Davosa će, kako je planirano, biti nastavljen obnovom agresivne kampanje zvane klimatske promene i zaštita životne sredine. Davos, naime, izbijanje epidemije korone dovodi i u vezu sa klimatskim promenama za koje su, navodno, odgovorni ljudi. U toj funkciji je uporno i besmisleno  poređenje koronavirusa sa epidemijom kuge iz sredine 14. veka, i verovanje da je tada došlo do zaraze zbog načina života. Zvuči neverovatno, ali to se zaista koristi kao argument.

To su planovi koji se trenutno sprovode, u senci straha i ličnih tragedija. Moglo bi se, međutim, desiti da bi sav taj eksperiment mogao da se završi „u suzama", jer na takvo nasilje društva obično na kraju odgovore protestima i socijalnim nemirima. U stvorenim okolnostima, kada je epidemija korone prerasla u „epidemiju ludila", sve je moguće.

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta". Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Klaus Schwab, Thierry Malleret: COVID-19: The Great Reset, Forum Davos, 2020. Većina izvora ovog teksta su iz te knjige.

[2] U tekstu se za Svetski ekonomski forum koristi samo  Davos.

Naslovna fotografija: Reuters

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

четвртак, 12. новембар 2020.

Стеван Гајић: Листић или метак?

iskra.co

Стеван Гајић: Листић или метак?

7-9 minutes


10.11.2020. - 10:34

Доналд Трамп (Фото: Иван Вучи/АП фото)

Демонска генијалност ове операције састоји се у навлачењу лудачке кошуље свакоме ко се усуди да примети да нешто дебело није у реду са америчким изборима

Вероватно присуствујемо најколосалнијем покушају државног удара који је свет видео у протеклих пола века. Медији и одушевљене демократе, са свим маргиналним фринџ покретима око њих, похитали су да на улицама прогласе Џозефа Бајдена за председника САД. А он се већ у својству изабраног председника обратио нацији.

Ова ситуација ме је моментално подсетила на банде шибицара око Зеленог венца и Бајлонија које сам у детињству гледао како буком покушавају да намаме и опљачкају жртву која, и уколико схвати да је у праву, престрашена и уморна од притиска пристаје да се пода својим џелатима којима на крају предаје новац. Ваљда се очекивало да одједном сви на тај начин пристану на страшну халабуку медија и демократа. У овом случају жртва су већ начете институције у САД и већински народ који је изашао на гласање. Демонска генијалност ове операције састоји се у навлачењу лудачке кошуље свакоме ко се усуди да примети да нешто дебело није у реду с изборима, а покерашка озбиљност којом се светској јавности сервира прича заиста задивљује.

Лепо каже пословица да не пада снег да покрије брег већ да свака зверка покаже свој траг. Па је савршено логично што је Бајдену одмах честитао низ политичких и пословних лидера којима је Трамп све време представљао уљеза и непријатну чињеницу, укључујући немачку канцеларку Ангелу Меркел, а није изостао ни Бил Гејтс, највећи борац против корона пандемије, због које је стотинак милиона гласачких листића морало да путује поштом како би се доскочило опаком вирусу. Судећи, међутим, по ћутању медија који су до јуче разапињали Доналда Трампа због смртне опасности његових предизборних митинга, масовно славље Бајденових присталица на улицама америчких градова, без икаквих заштитних мера, наједном уопште не може да наштети здрављу. У општој какофонији издвојио се и генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг који је егзалтирано подсетио да је Бајден „одлучни присталица НАТО", што је посебно неопходно у суочавању са „агресивном Русијом".

Кад смо већ код Руса, интересантно је како је у еуфорији око америчких избора читава афера са „тровањем" Алексеја Наваљног отишла у медијски запећак. Занимљиво је да ни његовим присталицама, ни белоруској опозиционарки Светлани Тихановској, чија су главна тема „поштени избори", не пада на памет ни најблажа алузија на могуће изборне махинације америчке Демократске странке. Ништа од тога. Напротив, Тихановска се постарала да на сав глас честита Бајдену, јер „за разлику од Белорусије, где су гласове на изборима једноставно украли, у САД се рачунао глас сваког бирача". Главно је то што је Бајден победио америчког „Лукашенка", гласио би њен неизречени закључак. И да не заборавимо: Наваљни је такође Бајдену послао честитку.

Уколико Трамп,  и народ који га подржава, успе да одржи владавину закона у САД, све ће изаћи на видело и неће више бити оклевања као што је било у већем делу Трамповог првог мандата у коме су га черечили афером са генералом Мајклом Флином, истрагом Роберта Милера о наводној умешаности Русије у америчке изборе, затим импичментом уз константне нападе, исмевање и извртање његових речи. Сада се поред главних тв канала и Твитер, Фејсбук, Јутјуб и друге платформе директно укључују у рат у коме неће бити средњег решења. Или ће једна страна потпуно победити или друга. Као што је председник Абрахам Линколн у освит грађанског рата, говорећи о робовласништву које разједа САД, упозорио:

„Изнутра подељена кућа не може да опстане… Не очекујем да ће Унија бити распуштена, не очекујем да ће дом пасти, али очекујем да престане бити подељена". (A house divided against itself cannot stand… I do not expect the Union to be dissolved – I do not expect the house to fall – but I do expect it will cease to be divided.)

Трамповим људима поред храбрости треба искуство. Овај државни удар по својој природи личи на методе Лава Троцког, тако да би им најбоље било да консултују Технику државног удара Курција Малапартеа у којој он тврди да је таквој тактици једино Јосиф Стаљин могао и умео успешно да се супротстави.

Да ли је ово навлачење целог естаблишмента да учествује у колосалној превари, која ће их коштати угледа и слободе уколико се докаже да су им прсти у пекмезу? Уколико то није случај, Трамп слободно може да се нада затвору или бекству из САД, што је у шали поменуо у једном говору. У случају доласка нове администрације, његове присталице, посебно у институцијама, могу да се надају једино жестоким чисткама у којима треба да забораве на милост противника. Што би рекао један од јунака култног филма Видимо се у читуљи, „Списак постоји".

Демократе иду на то да узму власт милом или силом. Не задовољавају се тиме да су урадили нешто кул или твитнули попут Трампа који је сапет од првог дана на тај начин комуницирао своје намере и ставове. Ако Трамп није одлучан или нема сучим да се супротстави овој машини, исход је већ решен.

Овакав исход би за Балкан значио наставак власти жестоко уздрманих балканских НАТО диктатура, а понеко, попут Мила Ђукановића, могао би да се нада преокрету у своју корист, због чега не треба да чуди што је Ђукановић међу првима честитао Бајдену. Чистке које ће се у том случају догодити у САД треба очекивати и изван америчких граница. Што се Србије тиче, Бајденова победа значи и атлантистичку 1948. Што је уосталом била и она прва. Покушај тога смо већ видели подршком Миловој причи о државном удару 2016. године, али и шпијунском афером 2019.

Ови догађаји подсетили су и на чувени говор Малколм Екса „Листић или метак" (The Ballot or The bullet). У месецима пред изборе у САД су у серији нереда живот изгубиле десетине људи, што, сем у неколико случајева, посебно смрти Афроамериканца Џорџа Флојда, није привукло већу пажњу медија. У сваком случају, како год да се разреши ова драма коју читав свет гледа заустављеног даха (толико заустављеног да и права драма у Нагорно Карабаху, чији се врхунац догађа управо док Бајден проглашава „победу", пролази готово неприметно) тешко је очекивати да ће изостати нови нереди у Америци. Овог пута можда драматичнији од оних које смо могли видети до избора.

Треба имати на уму оно што се, кад је о Бајдену реч, тиче директно нас. Он је у мају 1999. изјавио: „Требало би да одемо у Београд и да окупирамо ту земљу у јапанско-немачком стилу", такође је тражио рушење свих мостова на Дрини, а и сам се похвалио: „Ја сам тражио бомбардовање Београда". Он је 2010. као потпредседник САД, приликом пријема Хашима Тачија у Белој кући, упоредио госта с првим америчким председником Џорџом Вашингтоном! Најзад, у јулу ове године је нагласио да се залаже за међусобно признање Србије и Косова и чување суверенитета и територијалног интегритета „обе земље".

Уколико, међутим, Трампови тимови адвоката успеју да докажу превару а Врховни суд ово потврди и Трамп буде онај који ће положити заклетву 20. јануара 2021. године, биће забавно гледати непријатност са којом ће политичари и медији и унутар САД и у свету морати да прогутају ову наранџасту кнедлу.

stanjestvari.com

 

https://iskra.co/reagovanja/stevan-gajic-listic-ili-metak/?fbclid=IwAR0_xUL53LI9s_CQhMHhyoF8KJqTWEf_2vBqvEeimmeA49XF-cY19KuTQ-s

 

 

Sent from my iPhone

среда, 11. новембар 2020.

Крај узалудног рата или победа којом је заустављен пројекат доминације светом?

politika.rs

Крај узалудног рата или победа којом је заустављен пројекат доминације светом?

8-9 minutes


Специјално за „Политику"

Др Миле Бјелајац*

Прошло је више од 100 година од Великог рата, а традиција опстаје, носе се цветови булки у реверима и обилазе гробља и споменици палима. Традиција опстаје и као државни празник у некадашњим земљама победницама, а одскора и у Србији. Враћена је и српска застава у меморијални центар у Компјену 2008. на месту где је Немачка потписала акт капитулације 11. новембра 1918. Ипак, тешко је заборавити да је 2018. тренутни политички разлог, тамо на месту централног славља, био старији од захвалности Србији за убрзавање краја рата и жртве које је поднела заједно са својим савезницима да се не оствари један пројекат доминације светом и наметање тешких услова свим пораженим нацијама. Диктирао би се мир тежи од оног који је Пруска наметнула пораженој Француској 1871. године.

Др Миле Бјелајац

Сто година после примирја од 11. новембра и 75 година од слома покушаја обнове пројекта који је поражен 1918. године, намећу се нове интерпретације за нове генерације које више немају властито сећање на те борбе и масовна страдања. Пригодним говорима француских и немачких државника инсистира се на једнаком страдању војника и једне и друге стране, њихова заједничка жеља да се врате што пре својим кућама. Обнављају се сећања на тешко страдање војника у блатњавим, затрованим рововима, на тактички промашено јуришање преко жица на митраљезе, несахрањене кости које су лежале на ничијој земљи. Дневници наде и страха писани од оних на првој линији, војника, лекара, рањеника, заробљеника, у масама су објављивани поводом стогодишњице. Вапај ужаснутих, овековечен у сликарству и литератури, пацифистичким покретима некада, замаглио је одговор на просто  питање – од чега су се победом одбраниле државе које су се нашле на путу великог дизајна.

Рањеници: Србин пали цигарету Бугарину (Фото Национална библиотека Француске)

Рат, који данас сматрају непотребном кланицом, поведен је са идејом креирања нове светске мапе моћи и са идејом очувања једне старе средњоевропске империје. Повеле су га Немачка и Аустроугарска. Нападнути су били Луксембург, Белгија, Француска, Србија и Црна Гора. Русија и Велика Британија браниле су дотадашњу равнотежу снага и постојећи поредак. И Немачка и Аустроугарска избегле су све понуде за мирно разрешење Јулске кризе 1914. Из свега што знамо, желео се рат јер је једино војничком победом могао бити диктиран мир који би значио успостављање новог светског поретка. Сматрало се да је последњи час док неке силе, као Русија, не ојачају и спроведу планиране војне реформе и доврше градњу железничке мреже.

Ратне операције отпочеле су на западу првих дана августа, упадом у Луксембург и нападом на Белгију и Француску. На Балкану, изузев симболичних хитаца на Београд 28. јула по објави рата, ратна дејства почела су тек 12. августа.

Српски војници над хумкама страдалих другова (Фото
Национална библиотека Француске)

Готово непрекинута историографска ревизија оцена о узроцима који су довели до рата и данас збуњује – сви су подједнако криви, али највише Балкан и Русија, пишу. Версај је био неправедан и ужасан мир који је довео до реванша побеђених само двадесет година касније. Версај је створио неприродне, вештачке државе које треба ликвидирати, такође пишу и проповедају. Остајући на међуратним покушајима ревизије оцена о узроцима рата, савремени историчари који су их оживели заборавили су да се у међувремену десио Други светски рат и да су ревизионисти у пракси показали своје право лице. Пројектима истребљења појединих народа или њиховог пресељења, протеривања, само су додате нове димензије као што је Холокауст и геноцид. Некада планирани рат супериорних и инфериорних култура (цивилизација), економске и геополитичке доминације добио је само у новим, изведбеним детаљима. Немачки историчари који су научно демистификовали ове намере, указали на континуитет циљева и пројеката, данас, 100 година касније желе се омаловажити и дискредитовати.

Канадско-британска историчарка Маргарет Макмилан не искључује да су миротворци из 1919. чинили грешке, али да сам Версајски уговор није узрок Другог светског рата. Често је постало опште место, пише она, да се за политичке одлуке из двадесетих и тридесетих година прошлог века кривица баца на сам мировни процес. Заборавља се да је одговорност била на онима који су их у том времену доносили. Чак и много деценија касније, овакве оцене су у оптицају. Тако се у миленијумском броју „Економиста", наводи Макмиланова, написано да је „Последњи злочин био Мир у Версају, чије су тешке одредбе омогућиле Други светски рат". Макмиланова закључује да Хитлер није водио рат због Версаја, мада му је он пружио изговоре за пропаганду – он је водио рат за доминацију у Европи. Планирао је уништење Пољске, Чехословачке и освајање Совјетског Савеза. Он је тражио експанзију немачког народа и животни простор. Успут, уништење Јевреја, бољшевика и других. Такође, она, али и француски историчар Жан-Жак Бекер и други, оспорава још једну честу флоскулу да је Версај створио Пољску, Чехословачку и Југославију јер су оне већ биле створене пре конференције, биле су свршен чин.

Победници и поражени у Компјену 11. новембра 1918. године (Фото
Музеј примирја у Компјену)

Британски историчар Макс Хејстингс упозорава у својој књизи „Париз 1919..." да је Версајски мир из 1919. имао мањкавости, „али да су Немци којим случајем били победници и диктирали услове, европска слобода, правда и демократија платиле би огромну цену. Немци су у Првом светском рату поставили територијалне ратне циљеве који нису били ништа мање амбициозни од оних које су њихове вође пропагирале у Другом светском рату. Стога је прилично погрешно описивати несумњиву европску трагедију од 1914. до 1918. као узалудну, што је став који често имају млађе генерације имајући у виду људске жртве". Додајмо, према истим плановима, Србија би била умањени протекторат Аустроугарске, а Срби из источне Босне и Херцеговине трајно протерани из Подриња. Југ би припао Бугарској и Великој Албанији.

Британски војни теоретичар Лидл Харт је поодавно устврдио да су пробој Солунског фронта, избацивање Бугарске и Турске из рата растресли Аустроугарску и присилили Немачку да хитно затражи примирје. Био је то школски пример стратегије посредног наступања и решења које је омогућио споредни фронт.

И ова проста истина је још у јесен 1918. заташкавана, војна цензура у Паризу није пуштала извештаје који би славили победу савезничке источне армије генерала Депереа, те одлучни допринос српске војске и њој придодатих двеју француских дивизија, коњичке бригаде и тешке артиљерије. О овоме су са горчином писали Депере и његови штабни официри, а посебно Луј Кордије, велики пријатељ српског народа и војске и душа ветеранске организације „Ратници са истока". После свих жртава на западном фронту, ловорике је требало да падну на вође које су тамо ратовале. О томе је сведочио и британски адмирал Ернест Трубриџ у својим дневницима, не без горчине али и британског смисла за реалности.

Ако и данас има сумње у ове наводе, њу ће најбоље развејати наводи историчара који су поодавно установили да је аустроугарска влада већ 25. септембра, дакле пре коначне капитулације Бугарске, увидела да је све изгубљено и да наступа слом, а немачка врховна команда дан уочи бугарске капитулације тражи од канцелара да се хитно поведу разговори о примирју. На западу, Зигфридова одбрамбена линија још није била начета, поготово не савладана. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра на италијанском тлу, неколико дана раније Турска, док ће Мађарска потписати сепаратно  примирје пред војводом Мишићем и француским генералом Анријем, по овлашћењу командујућег генерала Депереа, 13. новембра у Београду.

*Доктор историјских наука


View article...

Enclosures:

160z120_ramonda-fraj.jpg (6 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_11//160z120_ramonda-fraj.jpg

 

уторак, 10. новембар 2020.

Пприказ регистрованих и изашлих бирача у неколико држава САД

Проценти

 

(Фото ЕPA-EFE/JUSTIN LANE)

У САД су одржани изборим, а приказ  регистрованих и изашлих бирача у неколико држава речито говори о њима.

Држава                          регистровани     изашли           %

Невада                             1.277.000           1.593.143       125%

Пенсилванија                6.469.000          7.041.672      109%

Минесота                        3.000.000         3.197.528       107%

Северна Каролина       5.160.000          5.453.943       106%

Висконсин                      3.129.000          3.283.532      105%

Мичиген                         5.453.000          5.716.581       105%

Аризона                          3.262.000          3.292.728      101%

Вез икаквих коментара, о евентуалној изборној крађи свако може да закључи сам.

Митар Радоњић,
Нови Сад


View article...

Enclosures:

160z120_izbori-usa.jpg (6 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_11//160z120_izbori-usa.jpg

 

понедељак, 9. новембар 2020.

С. ТРИФКОВИЋ: Америци је задат смртоносни ударац

iskra.co

С. ТРИФКОВИЋ: Америци је задат смртоносни ударац

3-4 minutes


09.11.2020. - 17:24

Срђа Трифковић (Фото:vidovdan.org)

Машинерија Демократске партије, корпоративни медији и барони друштвених мрежа створили су удружено криминално предузеће да покраду председничке изборе.

Каже ово, за Новости, професор Срђа Трифковић из САД, после гласања. То га, каже, подсећа на сличне "завере" у посткомунистичким режимима, само бруталније. Он сматра да се ни у тим режимима не би могла замислити "производња" више од 100.000 гласова за "шефа" усред ноћи, уз нула гласова за опозицију, као ни "гласачи" рођени у 19. веку!

– За разлику од Милвокија и Детроита, чак ни режим у Пјонгјангу не добије више гласова за "вољеног вођу" него што има Севернокорејаца на бирачком списку – примећује Трифковић.

За већи део света, сматра он, Америка је сада сведена на статус банана републике.

– Европски медији, које већином контролишу неолиберални глобалисти, пружају подршку завереницима, али обични људи знају боље. Као што коментатори у Београду, Кијеву, Тбилисију и другим престоницама које су искусиле обојене револуције данима примећују, иронично је да су Американци уз мање тешкоћа "инсталирали" председнике у страним земљама, него што су легитимно изабрали свога – уочава саговорник.

После Бајденове проглашене победе, и Трампове најаве да ће ићи на суд, Трифковић предвиђа да је насиље на улицама скоро неизбежно. Укључиваће, додаје, обе стране националног амбиса, овог пута.

– Без обзира на крајњи исход, легитимност победника већ је нарушена, како у земљи, тако и у иностранству. Ако Бајден превагне, а медији то третирају као свршену ствар, чак и његови симпатизери на власти у Паризу, Берлину, Бриселу или Отави и дају тон Би-Би-Сију, Монду, Велту, знају о чему се ради – уверен је Трифковић.

Ипак, постоји један проблем. "Госпођа секретарка" Медлин Олбрајт је узвикивала: "Ми смо Америка, стојимо изнад свих, видимо даље, незаобилазна смо нација", уз пратеће опаске као што су "права страна историје", "пакс Американа", "лидер међународне заједнице". Трифковић сматра да се сада више то неће узимати за озбиљно.

– Било који покушај обнове пројекта после дебакла овогодишњих избора осуђен је на пропаст. Протагонистима ће бити теже да наставе да се претварају чистог образа да је америчка спољна политика посвећена промоцији слободе, демократије и људских права, супротстављању тиранији и злу, и да је посвећена стварању бољег света и имиџу изузетне нације. Задат је смртоносни ударац Америци као светионику света – закључује Трифковић.

Аутор Д. Савић

standard.rs, Вечерње новости

 

https://iskra.co/reagovanja/s-trifkovic-americi-je-zadat-smrtonosni-udarac/?fbclid=IwAR3YxDBeRH5SweFCwMPf_J8_bXvrY2df6wtF8Bx8xz-OT87gid-6y3MNXR4

 

 

Sent from my iPhone

субота, 7. новембар 2020.

Небојша Катић: Србија и њени тутори

politika.rs

Србија и њени тутори

Небојша Катић

5-6 minutes


Мора бити да у Србији траје грађански рат, али да о томе нико није обавестио њене житеље. Не може се на другачији начин објаснити најава новог круга преговора власти и опозиције који ће се одржавати уз посредовање Европског парламента.

Овај облик спољног мешања у унутрашње послове једне земље карактеристичан је за државе у којима трају ратни сукоби који се не могу решити без страних посредника. Када држава није у рату, а странци активно учествују у њеном политичком животу, такве државе се обично називају банана државама.

Чини се да готово никоме не смета самопонижење коме се Србија добровољно излаже позивањем страних посредника. (Опрезни оптимисти би можда рекли да не треба бити престрог и да увек може горе – рецимо да се будући преговори власти и опозиције одржавају на неутралном терену у Стразбуру, Рамбујеу или, зашто не, у Дејтону.)

Позиција власти се може разумети. Власт је одавно изгубила осећај за границу између онога што је прагматизам и реалистична процена сопствених снага, и онога што је недопустиво понижавање нације.

Сервилност домаћих власти према странцима облик је технике владања и одржавања на власти. Актуелна власт је у томе стекла огромно искуство и то сјајно ради. Коначно, најављеним преговорима власт само добија – преговори ће трајати, време ће пролазити, а избори ће бити све ближи. На крају, власт ће великодушно направити неке уступке опозицији – оној која претекне до нових избора.

Али како разумети понашање опозиције? Ако опозиција критикује власт, између осталог и због снисходљивости према страним центрима моћи, зар не би било логично да опозиција са гнушањем одбије било какво посредовање странаца или њихових домаћих експозитура? Зар не би требало да опозиција тиме направи отклон од политике какву власт води и јасно покаже да ће водити суверену политику, када једнога дана дође на власт?

Зар не би било логично да опозиција изнесе списак разумних захтева који уважавају елементарне демократске стандарде и обавести власт и потенцијалне стране посреднике да o њима не може бити преговарања? Зар опозиција не би требало јасно да поручи да политичко измотавање власти, које ЕУ подстиче, треба да престане? Зар овај филм већ нису раније гледали? Зар није логично да опозиција, уместо што тражи помоћ од странаца, кроз политички рад тражи подршку грађана, па како буде? Да ли то опозиција жели да поручи Европској унији да су и они „њихови" и да ЕУ не треба да брине када дође до смене власти?

Није трагично што дубину посрнућа не виде ни власт, ни опозиција. Они су виновници овог трагичног, инфантилног политичког стања које призива туторе. Трагично је што ни јавност, поготово она која себе сматра просвећеном, елитном чак, не види где је Србија дошла таквом политиком и куда то даље води.

Замислимо за тренутак да се преговори власти и опозиције одвијају под покровитељством Русије или Кине. Како би домаћа, просвећена публика гледала на такво посредовање? Нема сумње да би то изазвало буру у најгласнијем делу домаће опозиционе јавности. То би било окарактерисано као малигни страни утицај, флагрантно мешање у унутрашње послове једне суверене земље и шамар демократији. Зачудо, призивање страног мешања, где се ЕУ појављује као тутор, нико не доживљава као проблем.

Логика овог благонаклоног става вероватно се правда чињеницом да је Србија кандидат за чланство у ЕУ, да је ЕУ простор демократских врлина, па је и логично да њени представници учествују у сређивању свог будућег дворишта. Таква аргументација је климава. Србија јесте кандидат, али није чланица ЕУ, а, како ствари стоје, могуће је да никада неће ни постати чланица ове горде уније.

При томе, ЕУ није у стању да обезбеди владавину права и поштовање европских вредности (шта год оне значиле) ни у свом дворишту. ЕУ није у стању да дисциплинује ни своје несташне чланице које не дају ни пет пара на претње Брисела, нити те државе допуштају политичко уплитање Брисела. Чини се да је западни Балкан једини простор у коме маргинални европски политичари могу показивати своју снагу и важност.

Читаоцу се може учинити да тезе из овог текста може износити само неко ко је управо дошао из неке друге галаксије, или је преспавао последњих двадесет година, или је изгубио сваки осећај за политичку реалност. Али може бити да овако може писати и неко ко о Србима (још увек) мисли боље, или бар жели да мисли боље, него што они сами о себи мисле.
 

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/      

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa          


View article...

Род Благојевић о изборима у САД

rs.sputniknews.com

„Прекидају бројање кад им кандидат заостаје, а онда усред ноћи..." Род Благојевић о изборима у САД

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

2-3 minutes


Свет

10:36 07.11.2020Преузмите краћи линк

0 1132

Бивши гувернер Илиноја Род Благојевић изјавио је да су крађе на изборима „дубока и раширена традиција" у великим градовима под контролом демократа.

Благојевић је рекао да је тачно да демократе краду гласове у Филаделфији и да изборне крађе вероватно нису ограничене на само један град.

„Мислим да то није ограничено само на Филаделфију. Инстинкти ми говоре да се превара на изборима догађа и у другим градовима попут Атланте, Детроита, Милвокија и Лас Вегаса. Излазећи из демократског политичког естаблишмента у Чикагу, знам како они функционишу", рекао је Благојевић за „Њузмакс ТВ".

Он је истакао да демократе контролишу политички апарат који броји гласове, бирачка места и људе који броје гласове и додао да су демократске преваре на изборима „традиција поштована временом".

Бивши гувернер Илиноја тврди да бирачка места која контролишу демократе престају да броје гласове када њихов кандидат заостаје, а после „усред ноћи крађа почиње".

„То смо видели у великом броју, у невиђеном броју градова на овим изборима. Градови се извлаче са широко распрострањеном преваром, јер корумпирани главни медији нису заинтересовани за заштиту нашег Устава", каже Благојевић.

„Они само желе да победе Доналда Трампа по сваку цену. Демократе не краду изборе само од председника, већ их краду и од америчког народа. Ово је невероватно опасно за нашу демократију и наше слободе. Ово је критичан тренутак у нашој историји", додао је он.

Према његовим речима, Американци би требало да устану и мирно протестују против политичког естаблишмента.

„Узрок је већи од подршке председнику, реч је о фер и слободним изборима", закључио је Благојевић.