уторак, 19. јануар 2021.

Srđa Trifković - Pad Amerike pred totalitarizmom levice

Srđa Trifković - Pad Amerike pred totalitarizmom levice - Novi Standard

Srđa Trifković

22-28 minutes

Današnja Amerika nije demokratska zemlja ni u jednom standardno prihvaćenom značenju tog termina. Mnogo više liči na Francusku iz 1789. ili Rusiju iz 1917. godine

Od ranih dana evropske kolonizacije istočne obale Severne Amerike početkom 17. veka do pobune protiv britanske krune 1776, od građanskog rata 1861-1865. do kraja Hladnog rata 1989, žitelje Sjedinjenih Država karakterisao je duh optimizma: „Nama je bolje nego našim roditeljima, a našoj deci biće bolje nego što je nama"; „Šta hoćemo to i možemo, samo ako se dovoljno potrudimo"; „Svaki čovek ima bogomdane talente i gospodar je svoje sudbine da ih razvija u utakmici sa drugima zasnovanoj na fer-pleju jednakih šansi". Luzeri ponekad nemaju sreće, ali uglavnom su i sami krivi za zlehudu sudbinu. Mi smo „jedna nacija pod Svevišnjim", suštinski dobra.

Navedena paradigma, zasnovana na nasleđu prosvetiteljstva, uspešno je funkcionisala nešto više od dva veka. Već decenijama, međutim, ona je pod udarom revolucionarne elite skoro isključivo belog, privilegovano buržoaskog porekla, koja Ameriku želi da transformiše u nosioca nove vizije linearnog uspona „progresivnog čovečanstva" shodno ideološkoj matrici tzv. kulturnog marksizma. Namećući okove političke korektnosti u javnom diskursu, oni teže da izbrišu razlike između nacija, vera, rasa, država, između muškarca i žene, roditelja i deteta, a pre svega između Dobra i Zla.

Otrovno seme kulturnog marksizma posejano je pre više od jednog veka, uoči Velikog rata, kao što je upozorio Osvald Špengler u Sumraku zapada – premda taj termin još nije postojao. Posle razornog evropskog građanskog rata 1914-1945, klijanje cvetova zla počelo je u punom jeku maja 1968. u Parizu, sa talasom studentskih protesta koji se potom proširio na zemlje i gradove sa obe strane Atlantskog okeana.

Seme zla

U Americi je proteklih sedmica kultur-marksistički hibrid made in USA poprimio zrelu formu bezočnom krađom predsedničkih izbora, demonizacijom protivnika lažnih pobednika i kriminalizacijom svakog oblika otpora njihovoj „pobedi". Sada predstoji zavođenje diktature nosilaca nove, revolucionarne Amerike pod plaštom prividnog kontinuiteta postojećeg ustavnog poretka SAD. Taj novi poredak ličiće na onu Ameriku koja je nastala pre četvrt milenijuma, i koja je postojala otprilike do kraja Hladnog rata, samo kao što vampir liči na živog čoveka; ali da se vratimo na početak.

Pozne šezdesete godine HH veka bile su inkubator ideja koje su imale teške posledice za političku i intelektualnu putanju savremenog sveta, sve do danas. Duh negacije autoriteta i odricanja od svih normi ponašanja, duh civilizacijskog samoporicanja i dekonstrukcije svega postojećeg, već je lebdeo nad Zapadom. Rodila se postmoderna ideologija „politike identiteta", koja stapa teoriju moći Mišela Fukoa i mutirani lenjinizam poznat kao kulturni marksizam. Proizvela je morbidnu opsednutost rasom, rodom i seksualnom orijentacijom, specifičnim oblikom ludila koje sada metastazira.

Posle neuspeha brzog revolucionarnog preokreta, koji je 1968. isprva delovao izgledno, prihvaćena je sporija ali plodnija strategija „dugog marša kroz institucije" koju je između dva svetska rata osmislio italijanski komunista Antonio Gramši. U eseju Kontratrevolucija i revolt, prvosveštenik frankfurtske škole Herbert Markuze sa odobravanjem je konstatovao da „dugi marš kroz institucije znači pre svega raditi protiv svih etabliranih ustanova iznutra – ali ne sa ciljem njihovog podrivanja, već zarad preuzimanja kontrole nad njima".

Nemački filozof, sociolog i politički teoretičar Herbert Markuze tokom predavanja u Frankfurtu, 1979. (Foto: AP Photo/Kurt Strumpf)

U klasičnoj marksističkoj teoriji motor istorije bila je suprotnost između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, između proletera koji je eksploatisan i vlasnika sredstava za proizvodnju, kapitaliste, koji ga eksploatiše. U kulturno-marksističkom modelu proleter je zamenjen seksualnim, rodnim, rasnim, migrantskim i svim drugim manjinama. Idealni model novog proletera jeste crna, jednonoga lezbejka islamske vere koja govori španski, a kapitalistu je zamenio beli, heteroseksualni muškarac hrišćanske vere. Novi socijalni inženjering iziskuje da, bez obzira na to koliko je ko talentovan i koliko ulaže napora, ishodi na kraju moraju biti isti za sve.

Diskurs zasnovan na racionalnim premisama postaje ne samo nemoguć nego i zabranjen, jer se nameće stav da emotivna reakcija neke druge strane – da li će se neko osećati uvređenim, poniženim ili marginalizovanim – diktira šta je dopušteno u javnom diskursu. Od takve „brige" izuzeti su samo belci, a beli muškarci pre svega. Plod je oblik „Hrabrog novog sveta" Aldusa Hakslija u kvaziliberalnoj oblandi. Sledi atomizacija društva u kome se gubi osećaj grupne koherentnosti i zajedništva i teži se njegovom razbijanju na individualne manjine sa specijalnim pravima. Time se podriva osećaj društvene kohezije i solidarnosti, lakše se uspostavlja kontrola na svim nivoima i daleko se lakše manipuliše ljudima.

Posle svega što se zbilo na vašingtonskom Kapitolu 6. januara i nakon njega; posle svega šta se zbilo na predsedničkim izborima u Džordžiji, Viskonsinu, Mičigenu, Arizoni i Pensilvaniji 3. novembra (kao i u danima uoči i nakon tih izbora); a u celini i posle svega šta se širom SAD desilo posle neočekivane pobede Donalda Trampa na izborima za predsednika novembra 2016. – kada je usledio četvorogodišnji državni udar duboke države na legitimno izabranog šefa države – nameće nam se paralela sa prethodnim slučajevima korišćenja tobožnje pretnje zarad uspostavljanja totalitarne kontrole. Zloupotreba upada demonstranata u Kongres 6. januara 2021. ima bogatu predistoriju.

Uzori novog režima

Francuska revolucija ušla je u fazu otvorenog terorizma prvih dana septembra 1792. godine, kada je masakrirano preko 1.600 navodno politički nepouzdanih zatočenika u Parizu. Do danas pokolj se zove eufemizmom les Journées de Septembre („septembarski dani"). Revolucionari su taj zločin dosledno ponovili u desetinama francuskih gradova, tvrdeći da time brane la Patrie od stranih neprijatelja i domaćih kontrarevolucionara. Većina žrtava nije predstavljala nikakvu pretnju, ali pokolji su poslužili da se učvrsti vlast zlikovačke klike jakobinaca na čelu sa Robespjerom.

U prelomnoj tački Boljševičke revolucije, u avgustu 1918. godine, komunisti su iskoristili pokušaj Fani Kaplan da ubije Vladimira Iljiča Lenjina da bi, u roku od svega nekoliko dana, otpočeli masovnu kampanju crvenog terora. Tokom tri godine koje su usledile, umoreno je na stotine hiljada ljudi koji su obeleženi kao klasni neprijatelji. Ovaj talas razuzdanog terora potom je predstavljao uzor drugim komunističkim režimima i pokretima unutar i van SSSR-a, naročito Kini, kako da sprovode istrebljenja navodnih neprijatelja. Po Lenjinovoj recepturi uništili su na desetine miliona života u narednih pola veka.

Uprkos svom nepoverenju u austrijskog kaplara bez pedigrea, predsednik vajmarske Nemačke Paul fon Hindenburg – konzervativni ratni junak bez mane i straha – 30. januara 1933. godine imenovao je Adolfa Hitlera za kancelara. Hitler je isprva bio na čelu koalicione vlade u kojoj su njegovi nacionalsocijalisti imali samo tri ministarska portfelja. Četiri nedelje potom, mentalno labilni holandski komunista Marinus van der Libe podmetnuo je požar koji je uništio deo zgrade Rajhstaga. Još uvek je neizvesno da li su nacisti bili svesni njegove namere i da li su mu namerno dopustili da je izvrši. Sigurno je da su iskoristili ovaj događaj da bi mesec dana kasnije na brzinu progurali kroz prestravljeni Rajhstag (skupštinu) radikalni Zakon o posebnim ovlašćenjima (Ermächtigungsgesetz). On je Hitleru, legalno i po Ustavu, dao sveobuhvatne diktatorske moći. Vajmarski sistem je bio mrtav. Sve ostalo je – shodno ustaljenom klišeu – stvar istorije.

Požar u zgradi Rajshtaga, februar 1933. (Foto: Wikimedia/Item from Record Group 208: Records of the Office of War Information, 1926 – 1951, CC BY-SA 3.0 DE)

Demonstracije u Vašingtonu 6. januara mahom su bile mirne. Jedan deo učesnika protesta, uključujući i infiltrirane levičarske aktiviste, provalio je potom u zgradu Kongresa. Policija je ubila jednu nenaoružanu belkinju, veteranku sa 14 godina službe (koja je potom posthumno demonizovana u mejnstrim medijima), a još četiri osobe su „umrle" u nejasnim okolnostima. Uistinu ti demonstranti nisu bili nikakva „krajnja desnica", a kamoli beli rasisti ili „neonacisti". Oni su pretežno bili obični, po svom shvatanju rodoljubivi Amerikanci, regularan obični svet koji elite prezire. Nije bilo podmetanja požara, pljačkanja, ni nasumičnog nasilja nad prolaznicima – kao što se proteklog leta svakodnevno dešavalo u Sijetlu, Portlandu i drugim gradovima.

Za sada se ne zna da li su „juriš" na Kapitol 6. januara podsticali agenti-provokatori iz podzemnih slojeva močvare američke duboke države, ili su njeni kontrolori naprosto dopustili da se „haos" desi da bi potom požnjeli plodove koje su već očekivali. Kako god bilo, ovaj događaj – koji je korporativna medijska mašinerija odmah uokvirila prema unapred spremnim klišeima – savršeno je odgovarao interesima nastupajućeg režima i njegovim kohortama. Za samo nekoliko sati tzv. loši gubitnici preobrazili su se u domaće teroriste koji vrše državni udar.

Kontrolori američke permanentne države su sve stare lekcije stečene iz Pariza 1792, Petrograda 1918. i Berlina 1933. zdušno primenili u ovom slučaju. U tome je iste večeri prednjačio sam Džozef Bajden. On je u svome izlivu mržnje zvučao kao Lenjin. „Ono čega smo mi bili svedoci nije bilo neslaganje", rekao je on, „nije bio nered, niti su bile demonstracije. To je bio haos. Ono nisu bili demonstranti, i da se niste usudili da ih zovete demonstrantima! To je bila razularena rulja; to su bili pobunjenici, domaći teroristi. To je ono što su oni, naprosto, u osnovi."

Ostatak Bajdenove izjave je najavio agendu novog režima. „Neredi" na Kapitolu su bili preka osuda celokupnog predsedničkog mandata Donalda Trampa, jer je on „od početka pokrenuo opšti napad na ustanove naše demokratije." Time što je postavio na Vrhovni sud sudije koji zakone tumače shodno slovu Ustava, on je hteo da podrije pravdu. Njegove vrlo utemeljene pritužbe da su ga špijunirali zvaničnici Obamine adminstracije bile su „napad na američke obaveštajne službe". A to što je Tramp ukazivao na hroničnu pristrasnost korporativnih medija – to je, tobože, bio napad na „slobodne medije".

Narednog dana su Fejsbuk i Tviter zatvorili Trampove naloge, navodno da bi ga time sprečili da ne „dalje potpiruje mržnju" i „podstiče nasilje". Oni to nisu učinili kada je lider Predstavničkog doma Nensi Pelosi pozivala na „ustanak" protiv Trampove administracije, niti su to učinili kada je članica Kongresa iz redova radikalnih demokrata Aleksadrija Okasio-Kortez tvrdila da navodno diskriminisanim žrtvama sistema „nije preostalo ništa drugo no da se dignu na ustanak". Nisu malim prstom mrdnuli kada je Kamala Haris rekla prošlog leta da „nemiri" na ulicama američkih gradova ne treba da prestanu.

U stvarnosti, Tramp nijednog časa nije podsticao svoje podržavaoce da jurišaju na Kapitol, a još manje ih je huškao da izvrše neki navodni prevrat. „Prošetaćemo se niz Aveniju Pensilvanije", poručio im je. „Otići ćemo do Kapitola i pokušaćemo da… našim republikancima, onim slabijim… pružimo tu vrstu ponosa i hrabrosti koja im treba da ponovo povrate svoju zemlju. Hajde, dalke, da se prošetamo niz Aveniju Pensilvanije. Želeo bih da vam se svima zahvalim… što ste tu, ovo je neverovatno." Inače, Avenija Pensilvanije vodi ka Kapitol hilu, uzvišenju na kome se nalazi zgrada Kongresa. Doći do Kapitola je standardni modus operandi stotina hiljada, verovatno miliona demonstranata kroz dvoipovekovnu istoriju SAD.

Američki predsednik Donald Tramp pozdravlja svoje pristalice tokom mitinga ispred Bele kuće, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Brendan Smialowski/AFP via Getty Images)

Sama pretpostavka da je ovaj Trampov poziv podstrekivao na pobunu implicira da je on sublimirano uputio prikriveni mig koji je bio upućen i vidljiv samo onima koji nose kape sa geslom MAGA (Make America Great Again). Ta suluda tvrdnja Bajdena, medijske mašinerije i članova donjeg doma Kongresa koji su Trampa opozvali po drugi put je apsurdna. Ona sugeriše post hoc ergo propter hoc da Tramp nije morao jasno da svojim pobornicima kaže kako je želeo da se oni ponašaju. Ne! Pošto je juriš na Kapitol 6. januara usledio posle Trampovih brojnih izjava da su izbori od 3. novembra pokradeni, sledi da su te njegove izjave same po sebi dovele do nereda.

Ovo je samo još jedno retoričko oruđe koje su jakobinci, boljševici i nacisti oberučke prihvatali, a koje sada primenjuje nastupajući američki režim: bilo kakvo izražavanje nezadovoljstva sa delima ili politikom režima ravna je izdaji, podsticanju nasilja, čak terorizmu. Sledstveno tome se mora kriminalizovati i kazniti. Ko ne prihvata narativ o Trampovoj moralnoj srozanosti i kriminalnoj krivici, kao i o nameri pobunjene rulje njegovih pobornika da izvrše puč, taj je bedna rasistička svinja koja će snositi posledice. „Da se niste usudili da ih zovete demonstrantima!" (kako reče Džozef Bajden) takođe znači: „Da se niste usudili da kažete da Tramp nije podsticao nemire!" i „Ne usuđujte se da sumnjate u bilo koji deo našeg odobrenog narativa, sada ili ma kada!"

„Često se priziva istorijski primer Nemačke – ponekad previše često", napisao je 9. januara u Vašington postu Majkl Brener, levičarski profesor istorije. „Ali retko kada je to bilo toliko blisko našoj stvarnosti kao što je danas." On je u pravu, mada ne na način koji je nameravao svojim iskazom. Naša stvarnost jeste da se vaspostavlja totalitarni režim u Vašingtonu sa aktivnim učešćem svih delova duboke (permanentne) države. Što se, pak, tiče običnog građanstva, novi režim očekuje od većine Amerikanaca da se ponašaju kao i desetine miliona dobrih i civilizovanih Nemaca za vreme nacističke vladavine. Oni ništa nisu učinili da bi naudili Jevrejima i drugim naznačenim neprijateljima Države. Ali oni takođe ništa nisu učinili da bi im pomogli, ili da podriju režim.

Juriš na Kongres nagoveštava novi talas terora protiv „bednika dostojnih prezira" (kako je Hilari Klinton nazvala Trampove pobornike u jesen 2016), čime će se samo zaokružiti spori državni udar koji je otpočeo čak i pre Trampove inauguracije pre četiri godine. Pod Bajdenovim režimom sumnjivog legitimiteta, federalne službe koje su zadužene da špijuniraju Amerikance i da ih drže pod kontrolom dobiće ogromna sredstva za proširenje svog dijapazona rada. Pošto Demokratska stranka ima oba doma Kongresa pod kontrolom, uvešće se zakonske mere koje će im biti neophodne da bi držali „domaće teroriste" pod budnim okom, da ih bace u zatvor ili zatvore u ludnice. Polovina nacije će biti delegitimizovana i obespravljena – jedan deo će zlurado potkazivati domaće izdajnike, dok će ostali građani ostati po strani kao „dobri Amerikanci."

Ako i kada se ova noćna mora bude završila, mnogi Amerikanci će tvrditi da „nisu znali" i mnogi će tvrditi da su „samo poštovali zakon". Takav mizerni stav već prožima sve slojeve nekada individualističkog društva koje je osvojilo Zapad i transformisalo kontinent. Poraz Amerike pred totalitarizmom levice je tragičan, uistinu špenglerovski kolaps nečega šta je svojevremeno mnogo obećavalo. Primetan je u nemom prihvatanju brutalne cenzure društvenih medija i idiotskih mera vezanih za COVID-19. Na pamet nam padaju redovi iz De Profundis-a Oskara Vajlda, koje je japanski premijer Konoje podvukao na samrtničkoj postelji: „Ma koliko da je užasno šta je svet učinio meni, daleko užasnije je ono šta sam ja učinio samom sebi."

Pripadnici LGBT i Black Lives Matter pokreta tokom obeležavanja Meseca ponosa u Holivudu, 14. jun 2020. (Foto: Genaro Molina/Los Angeles Times)

Predstojeća tragedija može biti u američkom interesu samo ako će Amerikanci u nastupajućoj krizi, kojoj će biti podvrgnuti, postati otporni na levičarsko-neokonzervativni Gleichschaltung i ako se ne budu bojali da mu se odupru kako god budu smatrali za shodno. Nisam optimista, ali nemojmo prejudicirati – test izdržljivosti je tu, pred nama. Maske su spale, a rogobatno lice osvešćenog (woke) totalitarizma je sada jasno vidljivo svima. Svako ko se oseća Amerikancem moraće da napravi izbor i da zauzme stav. Ovo je istorijski test prvog reda! Dvadeset i prvi vek možda ipak, na pragu treće decenije, obećava da će biti uzbudljivo vreme za život.

Dijalektička sinteza

Laži na kojima počiva Bajdenova „pobeda", ona glavna i osnovna, jeste da Boga nema pa je stoga sve dopušteno; da je čovek sposoban da osloncem na sopstvenu ambiciju reši sva pitanja svoga postojanja, da nađe eshatološku prečicu ka kraju istorije, ovozemaljskom, po recepturi Džona Lenona: bez raja, bez pakla, u svetu bez nacija i bez vere, u kojem svi žive samo za danas. Amerika danas ukazuje koliko se odmaklo na putu ostvarenja satanske vizije „liberalno-demokratske" nirvane koja počiva na istim ideološkim premisama kao i raniji totalitarni, antitradicionalni, materijalistički projekti – od Robespjera, Lenjina i Hitlera do Broza i Pola Pota.

Današnja Amerika nije demokratska zemlja ni u jednom standardno prihvaćenom značenju tog termina. Svakako nije u smislu starogrčkog polisa koji je praotac modela, niti u smislu američkih očeva nacije iz 1776, niti u smislu bilo koje upotrebljive definicije tog termina pre ili posle toga. Demokratija je, naravno, neizbežni šlagvort u diskursu političke elite koja preko četiri godine sprovodi trajni puč protiv demokratski izabranog šefa države u Vašingtonu, ali samo kao ideološki koncept zasnovan na vrednovanju ishoda političkog procesa. Konkretno: „demokratska" je imigraciona politika koja svake godine pušta milione asimilaciji nepodložnih stranaca u zemlju (koji će pre ili kasnije naravno postati deo glasačke mašine demokrata), ali ne može i ne sme biti legitimna želja stotina miliona Amerikanaca da takvu imigracionu politiku podvrgnu testu volje većine nacije, npr. u vidu referenduma. Samo zalaganje za takvu jeres proglašava se ksenofobijom i rasizmom.

Stari patriotski atavizmi – čije smo manifestacije videli u SAD posle 11. septembra – korisni su da bi se beli mladići motivisali da stavljaju glavu u torbu po bespućima Kandahara ili Faludže. Ti simboli ne dotiču stratege novog totalitarizma. Poput Marksovog proletera, oni nemaju otadžbinu; nisu lojalni nijednom narodu, nijednoj zemlji ili državi. Spremni su da služe ma kojoj od njih, ukoliko mogu da je pretvore u oruđe sopstvene volje za moć. Godine 1792. to je bila Francuska, a 1917. Rusija. Danas su SAD njihov omiljeni domaćin. Kao prvo, Amerika je danas još uvek moćnija od ma koje države. Kao drugo, politički sistem SAD pokazao se neverovatno pogodnim za penetraciju od strane pobornika posthumanog pogleda na čoveka, život i svet.

Ishod puča u Vašingtonu jeste zapadna civilizacija koja ulazi u treću deceniju novog milenijuma kao sopstvena bleda senka. Zahuktali tehnološki razvoj i propratni rast materijalnog standarda proteklih decenija samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu i duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u estetskom relativizmu i moralnom sunovratu vladajućih elita, najočiglednija je u demografskom opadanju evropskih nacija (i severnoameričkih potomaka Evropljana), u njihovoj nesposobnosti osnovne biološke samoobnove. Ovo je vazda kroz istoriju bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru, koji se, međutim, slavi od strane vladajućih elita kao pobeda. Fenomen bez presedana u istoriji.

Trampove pristalice tokom molitve ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Win McNamee/Getty Images)

Vladajuća elita vazda insistira da su Amerika i EU definisani zajedničkim univerzalnim vrednostima, a ne pripadništvom jednoj stvarnoj zemlji, konkretnoj zajednici i kulturi ponikloj u njoj. U okviru ove paradigme, Zapad više nije civilizacija koju karakterišu određeni idejno-vrednosni koncepti; Zapad je i sam ideologija. Nosioci novog totalitarizma ispilili su se iz Marksovog kaputa. On je doduše prekrojen, ali ostaje vera u bogomdanu misiju avangardne elite da manipulacijom političkog procesa usrećuje mase i da ih štiti od prisustva nepodobnih remetitelja, poput 78 miliona „gađenja dostojnih" podljudi koji su glasali za Donalda Trampa.

Isto važi i za „demokratiju" za koju se bajdenovski pučisti cinično zalažu dok je bezočno siluju. Njihov model daje moć onima koji se najnasilnije ponašaju (BLM, Antifa) i najpodlije otimaju svoju gromadu finansijskog kolača (vojno-industrijski kompleks, Silikonska dolina). Tzv. pravo da se bude „različit" odvelo je ovaj udruženi zločinački poduhvat u ekstremni subjektivizam, koji svaki oblik javne debate i usklađenosti stavova čini nemogućim kroz cenzuru društvenih mreža. Ni Gebels ni Orvel o ovako savršenom sklopu kontrole nisu mogli da sanjaju.

Preduslov srpskog opstanka

Samomržnja zapadnih elita na obe strane Atlantika, razuzdana demonizacija protivnika, retorika tobožnje slobode bez ikakve odgovornosti prema bližnjem, hedonizam umesto zasluženog zadovoljenja stvarno ljudskih potreba, kultura neodgovornosti nasuprot punoletnoj uzdržanosti, fatalno su podrili temelje društava Evrope i SAD. Amerika je sada u zreloj fazi moralnog raspada. Suština kulturnog marksizma, to smo u današnjoj Americi spoznali ovih dana, jeste princip da ne postoji „istina", postoji samo moć.

Pre sto godina, Lenjin je ovu činjenicu sveo na prosto pitanje kto-kogo, odnosno „ko će koga da kokne?" Mi ili oni. Besmisleno je za normalne ljude da unedogled analiziraju hipokriziju, zločinačku praksu i liberal-nacistički program Bajdenovih hendlera. Za njih je pravo uništeno u korist „pravde", a pravda je samo i isključivo moć koju oni sami imaju (ili nameravaju da sada zgrabe) da sprovode svoj totalitarizam. Po njima nije rasizam da se u distribuciji moći favorizuju crnci nad belcima, kriminalci nad poreskim obveznicima, homoseksualci i ostali LGBTQ perverti nad normalnim muškarcima i ženama i prirodnim roditeljima dece, ilegalni uljezi i migranti nad starosedeocima čiji su preci svoje zemlje naseljavali vekovima, njih gradili i za njih ginuli, i tako unedogled. Za njih je „dijalog" samo dopušteni diskurs za ostvarenje dugoročne strategije potpune kontrole. Suprotstavljati im se logikom i racionalno utemeljenim dijalogom je uzaludno koliko i braniti se perorezom od kalašnjikova.

Za Srbe na obe strane Drine, bezrezervno i beskompropisno odbacivanje kulturne i vrednosne matrice „predsednika Džozefa Bajdena" i njegovih močvarnih kontrolora preduslov je opstanka nacije. Bukvalno. Ovo, naravno, iziskuje trajno nepripadanje ne samo NATO paktu nego i Evropskoj uniji kao instituciji koja predstavlja otelotvorenje zlokobnih ideja evropske samomržnje. Da bi opstali, Srbi moraju da se po svaku cenu drže po strani od transatlanskih, briselsko-vašingtonskih mehanizama za mlevenje svih oblika identiteta, kulture, tradicije i morala utemeljenog na kolektivnom sećanju istinskih, na krvi, mitu i veri zasnovanih zajednica, na nasleđu Atine, Rima, Konstantinopolja i vere u Hrista.

Mozaik Isusa Hrista u Hramu Svetog Save (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Ova bitka, ne po prvi put, nije samo srpska.

Autorizovana i dorađena verzija teksta koji će biti objavljen u februarskom broju magazina Chronicles.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: AP Photo/Carolyn Kaster

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

Dagdelen: Nemačka vodi antisrpsku politiku, Klinton i Olbrajt omogućili širenje islamista na Kosovo

kosovo-online.com

Dagdelen: Nemačka vodi antisrpsku politiku, Klinton i Olbrajt omogućili širenje islamista na Kosovo - Kosovo Online

8-10 minutes

Poslanica u nemačkom saveznom parlamentu Sevim Dagdelen postala je poznata po svojoj oštroj kritici nemačke politike prema Srbiji, a u intervjuu za Kosovo Onlajn istakla je da kada se pogleda postupanje Evropske unije prema zemljama Balkana to podseća na "politiku zadnjeg dvorišta", koju su SAD vodile prema Južnoj Americi. Dagdelen je ponovila kritike na račun nemačke vlade zbog dugogodišnje podrške Hašimu Tačiju i poručila da se ne plaši pretnji "fašista, ni nemačkih, a ni turskih ili velikoalbanskih".

Predsednica poslaničke grupe Levice u Odboru za spoljne poslove nemačkog Bundestaga istakla je da je antisrpsko usmerenje nemačke spoljne politike na Balkanu zapravo neka vrsta državne politike.

Nedavno ste rekli da je nemačka savezna obaveštajna služba BND još 2005. godine utvrdila veze Hašima Tačija sa kriminalnim organizacijama na Kosovu. Da li očekujete da će neko od političara iz Nemačke biti pozvan kao svedok u Hag?

Kao prvo treba pozdraviti tužbu podignutu pred međunarodnim sudom za ratne zločine na Kosovu u Hagu protiv bivšeg komandanta OVK Hašima Tačija, bivšeg šefa obaveštajne službe OVK Kadrija Veseljija i drugih zbog ratnih zločina za vreme NATO rata protiv Jugoslavije 1999. godine. Već davno je trebalo da se sudovi pozabave ubistvima OVK i mučenjem Srba i Roma pred očima NATO.

Skandal je bio i ostaje da je nemačka Savezna vlada godinama protežirala Hašima Tačija, iako je dobro znala da je BND bivšeg komandanta OVK već 2005. godine u poverljivom izveštaju nazvala sponom između "organizovanog kriminala" i politike. Bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte 2008. godine je obznanila upletenost Tačija u zločinački sistem krijumčarenja ljudskih organa. Ovde je reč o stotinama ubistava. Umesto da se zauzima za zaštitu Roma i Srba na Kosovu kao i za povratak 200.000 proteranih Srba i Roma na Kosovo nemačka Savezna vlada je ipak nastavila da se jednostrano zalaže za bivše komandante OVK.

Na Hašku optuženičku klupu ne treba da idu samo komandanti OVK i ratni zločinci koji su delovali kao kopnene snage NATO, nego i lica odgovorna za agresiju u samim državama članicama NATO. Više od 20 godina nisu kažnjeni za kršenje međunarodnog prava i podršku okupacionih snaga KFOR liderima OVK, iako im je bilo poznato njihovo zločinačko delovanje. Međunarodno pravo mora da važi za svakoga.

Bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt je izjavila da je zabrinuta zbog postupanja turskog predsednika Erdogana na Kosovu. Vaš komentar o tome?

Islamističko-nacionalistička agenda i neoosmanlijska spoljna politika turskog autokrate Erdogana svakako daje razlog za zabrinutost. Svojom politikom intervencije i promene režima Medlin Olbrajt je Erdoganu tek otvorila put na Balkanu i na Kosovu.

Bivša američka ministarka spoljnih poslova ostaje neslavno u sećanju, ne samo zbog toga što je izazvala smrt 500.000 dece u Iraku, kao posledica sankcija SAD. Kao ministarka spoljnih poslova pod predsednikom Bilom Klintonom u velikoj meri snosi odgovornost i za NATO rat protiv Jugoslavije 1999. godine. Ona se tada sa svojim kolegama ministrima iz država članica NATO svaki dan dogovarala o sledećim koracima. Po informacijama Olbrajtove, nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, sa kojim je i danas u poslovnoj vezi, je u ovom ratnom savetu gledao fudbal i sve je odobravao.

Rat je islamistima omogućio širenje na Kosovu. Saudijska Arabija, Katar i Turska su pri tome bili partneri koji su za NATO bili više nego dobrodošli. Posledice ovakvog razvoja još su nepredvidive za Kosovo, a i za mir i bezbednost u Evropi. Odgovorni za to se moraju pozvati na odgovornost. Indikativno je da su se 2019. godine Klinton i Olbrajt slavili kao rok zvezde povodom 20. godišnjice otcepljenja. Ti ljudi uopšte nisu svesni da su počinili nešto nezakonito. Oni se oslanjaju na kulturu nekažnjivosti kada je reč o odgovornosti za kršenje međunarodnog prava i za poginule u ratu.

Da li ste još uvek pod policijskom zaštitom zbog pretnji sa Kosova? Da li je poznato ko se krije iza tih pretnji?

Pod policijskom zaštitom sam otkad je nemački Bundestag na leto 2016. godine doneo rezoluciju o genocidu Osmanskog carstva nad Jermenima. Turska vlada pod predsednikom Erdoganom je tada pokrenula masivnu kampanju pretnji i zastrašivanja protiv mene i drugih poslanika. Do danas me ugrožavaju turski nacionalisti i islamisti. Ako se u okviru svog parlamentarnog rada kritički izjasnim o razvoju na Kosovu ili recimo pozdravim sudski postupak za ratne zločine protiv Tačija odmah se kosovski nacionalisti upale i napadaju me na najgori način na društvenim mrežama. To sve izgleda dobro organizovano. Ali ja se ne dam zastrašiti od fašista, ni od nemačkih, a ni od turskih ili velikoalbanskih.

Da li EU tera Zapadni Balkan u ruke Rusije i Kine?

Kada se pogleda postupanje Evropske unije sa zemljama Balkana onda to podseća na "politiku zadnjeg dvorišta", koju smo već videli kod SAD prema Južnoj Americi. To je politika koja nije zainteresovana za samostalan razvoj tih zemalja. Tim zemljama se obećava pristup Evropskoj uniji odnosno privilegovano partnerstvo da bi ih se geostrateški vezalo, ali ne postoji ni najmanji interes za razvoj tih zemalja. Jednostavno je sramotno da su sada kineska preduzeća ta koja se u okviru novog projekta "puta svile" zalažu za izgradnju infrastrukture, dok je Evropska unija do sada neodgovorno propustila da finansijski podrži saobraćajne projekte u korist regiona. Apsurdno je da se pre 100 godina brže putovalo železnicom od Beograda do Soluna i Istanbula nego što je to danas slučaj.

Potreban je preokret u evropskoj politici prema Balkanu. Umesto o zadnjem dvorištu treba da se radi o ravnopravnom dijalogu i ravnopravnim partnerstvima. Politikom ucene ili uprezanja u NATO politiku konfrontacije sa Rusijom Balkan se i dalje koristi kao područje za obračunavanje velikih sila.

Može li Srbija da pristupi Evropskoj uniji ako ne prizna Kosovo?

Potpuno je neprihvatljivo da se Srbiji nameće priznanje Kosova, kojim se krši međunarodno pravo, kao preduslov za proces pristupanja EU. Poznato je da ni pet država članica EU nisu priznale suverenost Kosova, koja je proglašena 2008. godine. Kosovo takođe nije član Ujedinjenih nacija. Stav nemačke Savezne vlade je da bez ovog priznanja ne može biti pristupanja, a i u Komisiji EU je ovaj stav presudan. Zanimljivo je kako se ovde od Srbije traži da se ponizi. Ako Srbija želi da se pridruži EU, mora da prizna kršenje međunarodnog prava. To je vredno pažnje jer je reč o ljudima koji se neprestano pozivaju na evropske vrednosti i tvrde da im je vladavina prava prioritet.

Da li će odlazak Angele Merkel imati uticaja na nemačku politiku na Balkanu?

Antisrpsko usmerenje nemačke spoljne politike na Balkanu zapravo je neka vrsta državnog razloga. I to u svim strankama. Ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel iz Stranke slobodnih demokrata (FDP) je 1992. godine pod kancelarom Helmutom Kolom iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) izdao slogan: „Srbiju treba baciti na kolena".

Kancelar Gerhard Šreder iz Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) i njegov zeleni ministar spoljnih poslova Joška Fišer su 1999. godine prvi put nakon kraja Drugog svetskog rata poslali u rat nemačke vojnike i podržali bombardovanje Beograda u okviru NATO agresije na Jugoslaviju, kojom je prekršeno međunarodno pravo.

Otcepljenje Kosova 2008. godine izvedeno je uz podršku kancelarke Angele Merkel (CDU) i vicekancelara Franka-Valtera Štajnmajera (SPD).

Jednostavna promena saveznog kancelara nije dovoljna, neophodna je stvarna promena politike, nakon koje se zemlje Balkana više neće tretirati tutorski kao zadnje dvorište. Potrebna je načelna promena u nemačkoj politici prema Balkanu. Krajnje je vreme da se sretnemo na ravnopravnom osnovu i da više ne želimo da se imperijalnim držanjem tutorski odnosimo prema zemljama Balkana.

субота, 19. децембар 2020.

Trenutak za energičan srpski odgovor

kosovo-online.com

Trenutak za energičan srpski odgovor - Kosovo Online

4-5 minutes

Dokazani antisrpski lobista, Danijel Sever, pre neki dana je izjavio da veruje da će biti „velikih promena u američkoj spoljnoj politici u vezi sa Balkanom po dolasku nove administracije".

Drugim rečima da će se budući predsednik SAD u našem regionu„vratiti tradicionalnoj američkoj politici". Naravno, pod njom pomenuti prijatelj prištinskih separatista i sarajevskih hegemonista, podrazumeva reafirmaciju kontinuiteta sa onim što je radio Klinton krajem 20. veka. Svakako za njega nije „tradicionalna" američka politika ona pozitivna prema nama, koju je početkom prošlog stoleća zastupao američki predsednik Vilson.

Šta god lično mislio o Serveru, načelno se sa njim slažem u vezi sa procenom predstojećih poteza Bele kuće. Deluje mi da nas očekuje period ozbiljnih pritiska. Da li će Vašington na nas krenuti „đonom" ili će probati da nas sofisticirano obrađuje kao što misli britanski analitičar Timoti Les, i nije bitno. Suočićemo se sa pokušajima da se otkoči nelegalna, protivna duhu Dejtona, unitarizacija Bosne i Hercegovine, odnosno postaće glasniji i agresivniji zahtevi upućeni Srbiji da se odnosi prema svojoj odmetnutoj južnoj pokrajini kao da je država (de facto priznaje). A to je, iz perspektive zapadnih protektora albanskih secesionista, samo korak ka de jure pristanku na lažnu kosovsku nezavisnost.

I šta sada? Da se uplašimo i pokleknemo? Na to ne nemamo pravo. To bi bilo veleizdajničko ponašanje. Uz to i početak novih deoba Srbije kao što se pre nešto više od 200 godina desilo sa pokolebanom Poljskom. Demoralisane nacije privlače lešinare. Stoga jedino nam ostaje da se energično suprotstavimo. Tako radimo u prilog mira i stabilnosti u regionu, a ne samo svojih nacionalnih interesa.

Brzo i odlučno iskazanim stavom da ćemo da se odupremo možda destimlišemo kulminaciju antisrpske politike. Vodeći centri na Zapadu i te kako dobro razumeju da se svet u poslednjih dvadeset godina drastično promenio njima na štetu. Rusija je pokazala da može uspešno da parira Americi od Latinske Amerike (sprečavanje Vašingtona da istera svoje u Venecueli) do Bliskog istoka (ruski trijumf u Siriji). Kina je 1999. imala u poređenju sa SAD oko 5 puta manji Bruto domaći proizvod prema paritetu kupovne; danas je on približno 30 posto iznad tako izraženog američkog BDP-a. A dobro znamo da za ekonomskom ide i vojno-politička moć.

U takvim okolnostima, na svako iznošenje drskih zahteva Srbiji Beograd mora da reaguje jasnim stavom da će se radikalno okrenuti od Zapada. Već postojeće strateško partnerstvo sa Rusijom i Kinom za to nam daje istinsku mogućnost. Ako uprkos tome pritisak Vašingtona postane opasan, onda uistinu moramo munjevito da krenemo tim putem. Ujedno, i da odbacimo sve prethodne aranžmane sa EU i Amerikom koji nam ne odgovaraju.

Kada se radi o Kosovu i Metohiji to znači vraćanje na terenu stanja koje je postojalo pre Briselskog sporazuma (2013), uz uspostavljanje svih naših ukinutih institucija na severu, uključujući i Civilnu odbranu. To nosi manji rizik od prihvatanja da vezanih ruku iščekujemo teške izazove.

Naš narod je, organizovan u pomenuti „civilni" okvir, 2011. uspešno odbranio sever od albanskih agresora koje su indirektno podržavale NATO strukture. Nasuprot tome, od kada smo postali „kooperativni", nema kraja prištinskim provokacijama i drskosti i u onim krajevima koji su ranije bili van njenog domašaja. Ako više nema nade da ćemo se uz asistenciju Zapada dogovoriti oko nekakvog kompromisa – a deluje da je tako ako je uopšte ikada bilo drugačije – vreme je da se vratimo pristupu koji nam je omogućio da sačuvamo makar minimum nacionalnih interesa. Drugu opciju osim kapitulacije na koju niko nema pravo, izgleda da više nemamo. Bajden će nam brzo dati odgovor da li je tako.

Piše: Dragomir Anđelković, politički analitičar

четвртак, 17. децембар 2020.

Figaro - Dejvid Goldman: Tehnološki rast Kine šokirao je Ameriku

standard.rs

Dejvid Goldman: Tehnološki rast Kine šokirao je Ameriku - Novi Standard

Figaro (Lori Mandevil)

18-23 minutes

Amerika prosto nije mogla ni da zamisli da će Kina preko noći postati tehnološka supersila. I dalje ne možemo da poverujemo šta se odvija pred našim očima

Urednik Ejža tajmsa Dejvid Goldman analizira tehnološki rat i druge teme u obimnom intervjuu za francuski list Figaro.

Nakon što je, uz snažnu podršku Kine formirano Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP) – zona koja uključuje mnoge bliske saveznike Sjedinjenih Država, poput Japana, Australije i Južne Koreje, okarakterisali ste poziciju SAD u odnosu na Kinu kao „Cušima momenat" za Sjedinjene Države. Dakle američku nesposobnost da obuzda tehnološki i ekonomski napredak Kine uporedili ste sa katastrofom koja je zadesila carsku rusku flotu u borbi protiv Japana 1905 u bici kod Cušime, što je na kraju dovelo do boljševičke revolucije. Takođe ste govorili o „Dijen Bijen Fu momentu" (aluzija na bitku kod Dijen Bijen Fua iz 1954, u kojoj je francuska vojska pretrpela katastrofalan poraz od vijetnamskih komunista, čime je praktično okončana kolonijalna vlast Francuske u tom regionu, prim. prev). Zašto? Zar je sve izgubljeno? Da li mislite da će Kina nadmašiti SAD u trci za status supersile?
— Ništa nije izgubljeno. Zapad ima enormne tehnološke i kreativne resurse. Ali ih ne koristi efikasno. Trenutno stvari stoje tako da će Kina nadmašiti SAD. Ona želi dominantnu ekonomsku poziciju, zasnovanu na kontroli ključnih tehnologija Četvrte industrijske revolucije, naročito kad je u pitanju kombinacija primene veštačke inteligencije i setovima velikih podataka.

Kina želi kontrolu nad krucijalnim patentima, industrijskim standardima i tehnologijama, čime bi ostatak sveta primorala da isplaćuje rentu kineskoj imperiji. A Peking takođe želi i nedodirljivu vojnu poziciju. Želi da bude u stanju da maltretira i ponižava države koje se suprotstave njegovim interesima – kao što to, na primer, trenutno pokušava Australija.

Kako je došlo do ovoga? Koje strateške greške su rezultovale ovakvom situacijom? Kako to da SAD godinama nisu uvidele dimenzije kineskog ekonomskog i strateškog izazova?
— Nakon pada komunizma pre trideset godina, Sjedinjene Države nisu mogle da zamisle da će se pojaviti neki novi strateški rival. Kineski dohodak po glavi stanovnika 1990. godine iznosio je jednu devetinu današnjeg. Američke firme tretirale su Kinu kao izvor jeftine radne snage za niskoprofitne industrije, a američki ekonomisti smatrali su da je kineski izvoz jeftinih potrošačkih dobara koristan za Sjedinjene Države.

Amerika prosto nije mogla ni da zamisli da će Kina biti u stanju da izvede skok do statusa tehnološke supersile. I dalje ne možemo da poverujemo šta se odvija pred našim očima.

Da li je ključna greška koja je uticala na tok svetske istorije to što su američke tehnološke kompanije napustile hardverski biznis nakon kolapsa berze iz marta 2000. godine kako bi se koncentrisale gotovo isključivo na softver?
— Iz ugla vlasnika akcija u američkim tehnološkim kompanijama, koji su u proteklih 20 godina postali bogatiji za bilione dolara, to nije bila greška. Uspešne softverske kompanije imaju visoke profite jer su im troškovi proizvodnje ravni nuli. S druge strane, kompanije koje proizvode visokotehnološku infrastrukturu, poput Eriksona ili Huaveja, imaju stopu povrata kapitala (return on equity – ROE) koja se iskazuje u jednocifrenim brojevima.

Zaposleni u kompaniji Huavej tokom rada na proizvodnoj liniji za mobilne telefone, Donguan (Guangdong), 06. mart 2019. (Foto: Wang Zhao/AFP/Getty Images)

Trampova administracija obratila se Cisku, nekada vodećem proizvođaču rutera, i predložila mu spajanje sa Eriksonom u cilju stvaranja nacionalne kompanije koja bi bila konkurentna Huaveju. Cisko je odgovorio da ne kupuje niskoprofitne firme. Jeftini hardver iz Azije omogućio je softverski bum. Azija je subvencionisala skupe investicije, dok su Sjedinjene Države to izbegavale.

To je ostavilo razorne posledice na dugoročnu konkurentnost Amerike, kao i na njene strateške sposobnosti. Istovremeno, gubitak deset miliona industrijskih radnih mesta u Americi naškodio je našem društvenom tkivu.

Amerikanci su ćutali na transfer tehnologije u Kinu i oberučke prihvatili nekih 350.000 kineskih studenata na svojim univerzitetima, ne proveravajući šta oni zapravo rade tamo. Šta je dovelo do tako opuštenog pristupa, naivnost, geopolitičko slepilo ili gramzivost?
— Blizu četiri petine kandidata za doktorske studije u elektronskom inženjeringu i kompjuterskim naukama na američkim univerzitetima čine inostrani studenti, a kineski su ubedljivo najbrojniji. Stvorili smo profesore svetske klase koji sada predaju na kineskim univerzitetima, koji spadaju među najbolje na svetu. Azijci trenutno čine polovinu profesionalnog osoblja u američkim tehnološkim firmama. Sjedinjene Države su zavisne od azijskih imigranata.

Posmatrano iz današnje perspektive, trebalo je da regrutujemo studente koje želimo da zadržimo u Sjedinjenim Državama, i da se postaramo da oni najbolji među njima zaista ostanu ovde. Trik je u tome što inostrani studenti uglavnom plaćaju punu školarinu, ili čak 40 odsto iznad prosečne školarine, pa univerziteti zbog toga žele što više inostranih studenata. Bili smo naivni kad su u pitanju tehnološki transferi i nemarni povodom krađe intelektualne svojine. Ali ne može se uspon Kine svoditi samo na krađu intelektualne svojine. Neke kineske kompanije, pre svega Huavej, bile su inovativnije od svojih zapadnih konkurenata.

Danas Kina „proizvodi" šest puta više inženjera i informatičara nego SAD. Pre dvadeset godina kvalitet kineskih diplomaca bio je nizak, ali je u međuvremenu drastično uznapredovao i sada je blizu zapadnih standarda.

Sa dolaskom Donalda Trampa i njegovom objavom trgovinskog rata kineskim tehnologijama, a potom i sa pandemijom koronavirusa, odjednom smo, makar nakratko, stekli utisak da se događa katarza, buđenje koje će dovesti do nove strategije za Kinu. Nakon prvobitnog oslanjanja na politiku „Amerika na prvom mestu", Majk Pompeo je konačno organizovao Četvorku (engl. „Quad" – neformalni blok SAD, Australije, Japana i Indije, okupljen radi stvaranja kontrateže kineskom usponu, prim. prev.) i počeo da obilazi Evropu kako bi upozorio Evropljane na namere Pekinga. Evropljani su najavili osnivanje komiteta za nadziranje kineskih investicija. Nekoliko zemalja, uključujući Britaniju, odlučile su da promene svoje odluke o prihvatanju Huavejeve 5G tehnologije. Došlo je do porasta netrpeljivosti prema „Novom putu svile". Tik-tok je blokiran u Americi. Ali izgleda da su ovi zastoji bili samo privremeni. Da li je uspešno zauzdavanje koronavirusa omogućilo Kini da resetuje svoju strategiju?
— Kineska diplomatija „vuka-ratnika" (kin. „džanlan vaiđjao" – doktrina agresivne diplomatije koju je kinesko MSP usvojilo tokom administracije predsednika Sija Đinpinga, inače imenovana po popularnom istoimenom kineskom akcionom filmu, prim. prev.) narušila je ugled Kine. Nemački ministar spoljnih poslova javno je ukorio svog kineskog kolegu Vang Jia tokom septembra, nakon što je Vang upozorio da će Češka platiti „visoku cenu" zbog posete predsednika češkog senata Tajvanu, a bilo je dosta sličnih incidenata. Ankete u Sjedinjenim Državama i Evropi pokazuju rastuće neprijateljstvo javnosti prema Kini.

Žena sa transparentom na kome piše „Bojkotuj Kinu" tokom protesta ispred protiv prinudnog karantina u Sejlemu (Oregon) , 02. maj 2020. (Foto: John Rudoff/Anadolu Agency via Getty Images)

Zapadni sentiment ide u prilog formiranja koalicije protiv Kine, ali sentiment ne može da se nadmeće sa silom. Kina je jedina velika ekonomija u svetu koja će zabeležiti rast tokom 2020. godine, i to zahvaljujući izuzetnom uspehu u suzbijanju pandemije. Njena tehnološka moć u oblasti 5G tehnologije i, što je još važnije, u industrijskoj, trgovinskoj i zdravstvenoj primeni 5G tehnologije, ubedili su većinu na Zapadu da nije moguće izolovati Kinu. To je takođe i stav Bajdenovih savetnika, poput Džejka Salivana, koji će biti novi savetnik za nacionalnu bezbednost.

Nemačka je nedavno objavila da će dopustiti montiranje Huavejevog 5G. Koje zaključke izvlačite iz ove odluke? Da li je ovo kratkoročna logika koja će Kini ustupiti kontrolu nad velikim podacima?
— Koliko je meni poznato, Nemačka nije ništa objavila, ali su nemački mediji pustili u javnost nacrt zakona koji vlada planira da predstavi Bundestagu, prema kome Huaveju biti dopušteno da izgradi 5G infrastrukturu. Trampov poraz na američkim izborima verovatno je presudio u korist Huaveja.

Huavej je oduvek posmatrao 5G kao srž „ekosistema" novih tehnologija. Kako mi je rekao jedan od vodećih ljudi u Huaveju, „kontrolna tačka" u svetskoj ekonomiji jeste portovanje (proces prilagođavanja softvera tako da izvršni program može biti kreiran za računarsko okruženje koje je različito od onog za koje je prvobitno projektovano, prim. prev) i skladištenje podataka u formatu koji mašine mogu da čitaju. Ako je nafta bila gorivo 20. veka, podaci će biti gorivo 21. veka. Kina je, na primer, već digitalizovala zdravstvene kartone i sekvencirala DNK stotina miliona svojih građana, pri čemu se očekuje da u narednih deset godina Huavej tome doda podatke još pola milijarde ljudi izvan Kine.

Ovakva baza podataka transformisaće farmaceutska istraživanja, a svaka veća evropska farmaceutska kompanija sada ima ugovor o zajedničkom poduhvatu (engl. „joint venture") u oblasti veštačke inteligencije sa nekom od vodećih kineskih tehnoloških firmi. Ovo takođe može da revolucionarizuje proizvodnju i logistiku. Kako su Rusija i Nemačka integrisane u kineski sistem, Peking će posedovati prostor Četvrte industrijske revolucije koji će se protezati od Južnog kineskog mora do Rajne.

Obama je pokrenuo Transpacifičko partnerstvo. Sada imamo trgovinsku zonu koju predvodi Kina – RCEP. Jesu li Australijanci, Južnokorejci i drugi odlučili da se okrenu Kini iz realpolitičkih razloga, pošto vide Ameriku kao silu u opadanju kojoj se ne može verovati, uz to prožetu unutrašnjim ratovima?
— Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo drastično će potkresati tarife – nekih 90 odsto u slučaju japanskog izvoza u Kinu, a Kina sada pokušava da ispregovara zone slobodne trgovine sa Južnom Korejom i Japanom. Trgovina među azijskim zemljama je sada integrisana ništa manje nego trgovina među evropskim zemljama.

Logika razvoja azijskog unutrašnjeg tržišta slična je onoj unutar evropske zajednice, pa ne čudi što Azijci prave džinovsku zonu slobodne trgovine. Australija je u gadnom sukobu sa Kinom, ali danas više nego ikada pre njen izvoz zavisi od kineskog tržišta. Australija ne može sebi da priušti da bude izostavljena iz RCEP.

Američki potrošač decenijama je bio glavni izvor potražnje u svetskoj ekonomiji. Sada je unutrašnje azijsko tržište mnogo važnije. Južna Koreja, na primer, izvozi duplo više u Kinu nego u SAD. Siguran sam da se Japancima i Južnokorejcima mnogo više dopadaju Sjedinjene Države nego Kina, ali preovlađuje ekonomska logika azijske zone slobodne trgovine.

Luka u Tokiju (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)

Azijska zona slobodne trgovine svakako je kompatibilna američkoj ulozi vodeće supersile, isto onako kao što je Evropska unija izvorno formirana uz američko sponzorstvo tokom Hladnog rata. Razlika je, naravno, u tome što ekonomska snaga Kine azijsku zajednicu pretvara u magnet za sve azijske ekonomije. U tom kontekstu, vredi istaći da su Japan i Južna Koreja ljubazno odbili američke zahteve da isključe Huavej iz njihove 5G infrastrukture.

Šta Bajden može da učini u ovoj veoma izazovnoj situaciji?
— Platforma Bajdenove kampanje obuhvata mere za promociju američkog naučnog istraživanja i razvoja, ali tokom kampanje nije delovalo kao da mu je ova ideja prioritet. Videli smo nekoliko planova koje su na zahtev Bajdenove kampanje izradili različiti univerizeteti i instituti, ali u njima nema naročito ambicioznih ideja za podršku razvoju novih tenologija.

Na primer, skorašnji dokument neprofitne organizacije „Azijsko društvo" (Asia Society) pod naslovom „Kineski izazov", sadrži stav da Sjedinjene Države ne bi trebalo da pokušavaju da prave sopstvenu nacionalnu kompaniju koja bi se nadmetala sa Huavejem, nego da subvencionišu pristup baziran na softveru.

Bojim se da će naše softverske kompanije i dalje pisati i testirati kodove, dok će Huavej dominirati širokopojasnim mrežama mobilne telefonije širom evroazijskog kontinenta. Da bi održale svoju ukupnu tehnološku prednost u odnosu na Kinu, Sjedinjene Države moraju da preduzmu dramatične korake. Činjenica je da već sada u mnogo čemu zaostajemo za Kinom.

Da bismo obnovili visokotehnološku proizvodnju treba nam neka vrsta poreskih kredita i subvencija za skupe industrije, poput onih kakve daju azijske države. Osim toga, trebala bi nam ona vrsta saradnje sa Ministarstvom odbrane koja je iznedrila svaku važnu tehnologiju digitalnog doba – od mikroprocesora do interneta. A morali bismo i da stavimo veći akcenat na matematiku i druge prirodne nauke u svim nivoima obrazovanja.

Zaposleni tokom radnog vremena u postrojenju za proizvodnju mikroprocesora u gradu Hilsboro (Oregon) u kompaniji „Intel" (Foto: Walden Kirsch/Intel Corporation)

Iznad svega, treba nam osećaj nacionalne svrhe koji je Džon Kenedi probudio svemirskim programom ili Regan svojom Inicijativom strateške odbrane. Imajući u vidu da smo upravo potrošili nekoliko biliona dolara subvencionišući prihode i pomažući tržišta kapitala, još bilion dolara za tehnološku superiornost ne deluje tako ekstravagantno.

A to je ono što mislim da će biti neophodno: hiljadu milijardi dolara državnih izdataka u narednih deset godina. Takođe bismo morali da preispitamo imigracionu politiku, jer ovo ne može biti urađeno, ili bar ne dovoljno brzo, bez visokokvalifikovanih azijskih imigranata, uključujući i kineske.

Da li bi tehnološka alijansa SAD i Evrope, zajedno sa zajedničkom zonom slobodne trgovine kojoj bi mogli da se pridruže Japan i druge azijske ekonomije, mogla da promeni tok igre u ovom stadijumu?
— Ne sumnjam da bi kredibilna američka inicijativa bila i više nego dobrodošla u Evropi, Japanu, Južnoj Koreji i naravno Tajvanu, kao i da bi naši saveznici želeli da nam se pridruže. U poslednjih nekoliko godina imali smo problematičan stav koji se svodio na odvraćanje saveznika od korišćenja kineskih telekomunikacionih tehnologija, a da pritom nismo nudili bilo kakvu alternativu.

Mislim da su Evropa i Japan vrlo svesni superiornosti američkog pristupa inovacijama. Kina je veoma dobra u ispunjavanju konkretnih ciljeva. Ali Amerikanci i Evropljani imaju više šansi da dođu do fundamentalnih otkrića koja planeri ne mogu da predvide. Svaki od velikih američkih izuma digitalnog doba počeo je subvencijom ministarstva odbrane, i svaki od njih doveo je do otkrića koje je prevazilazilo okvire projekta zbog kojeg je istraživanje pokrenuto.

Optička mreža je jedan primer. Počela je sa vojnim projektom noćnog osvetljivanja bojišta u ratnim uslovima. RCA laboratorija otkrila je poluprovodnički laser, što je omogućilo optičke mreže i iznedrilo čitavu novu industriju.

U knjizi koju ste objavili u junu pokazujete da je Kina stvorila strategiju za tehnološko i ekonomsko osvajanje sveta. Šta se tačno dešava i koji će biti rezultat?
— Kina, pomoću lokacije telefona i prepoznavanja lica, tačno zna gde se svi njeni građani nalaze u svakom momentu, sa kime su, šta objavljuju na društvenim mrežama i šta su kupovali. To kineskoj vladi pruža nivo kontrole nad svojom populacijom koji nijedna diktatura u svetu nije uživala.

Dosta se priča o tome kako Kina zajedno sa svojim tehnologijama izvozi svoj politički model, a sigurno će se naći i neka diktatura koja će koristiti kineske tehnologije u svrhe političke represije. Ali ovaj argument može biti, a često i jeste, preuveličan.

Kineske aspiracije su drugačije od onih koje gaji Amerika, baš kao što su američke aspiracije bile drugačije od onih britanskih ili britanske od onih koje je imala Napoleonova Francuska. Za razliku od Sovjetskog Saveza, Kina ne gaji ambicije da projektuje svet po sopstvenom kalupu.

Studenti mašu kineskim zastavama dok slušaju prenos govora kineskog predsednika Si Đinpinga, 18. oktobar 2017. (Foto: Chinatopix via AP)

Kina nikada nije pokazivala preterano interesovanje za to kako varvari – odnosno svi koji nisu Kinezi – organizuju svoj život. Kineska imperija želi da ubira danak od ostatka sveta, da prisiljava druge države da podrže kineske interese i da pobeđuje u potencijalnim vojnim sukobima.

To je već dovoljno loše. Ne verujem da Kina ima nameru, a kamoli sposobnost, da nameće svoj sistem nekom značajnijem delu sveta. Verovatno će samo pomoći u održavanju nekih mračnih režima na vlasti.

Mnogi kineski eksperti ne dele Vaše miljšenje, ukazujući na unutrašnje slabosti autoritarnih i totalitarnih režima. Ideju da je Kina slaba na dugi rok i da će SAD uspeti da s njom izađu na kraj delila je Trampova administracija. Koji je Vaš odgovor na njihove argumente?
— Ja podržavam demokratiju jer mi se dopada, a ne zato što su demokratije uvek efikasnije od diktatura. Generalno gledano, demokratije retko istrajavaju u greškama i češće ostvaruju dugoročni uspeh nego diktature. Ali kratkoročno gledano, postoje mnogi izuzeci od ovog pravila – setimo se sukoba Francuske i Nemačke 1940. godine.

Sovjetski Savez došao je jako blizu pobede u Hladnom ratu. Nakon što je ruskim oružjem oboreno 100 izraelskih aviona u ratu iz 1973. godine, većina analitičara smatrala je da bi Rusija pobedila u konvencionalnom ratu, te da će na kraju pobediti i u Hladnom ratu. Amerika je uspela da preokrene situaciju za manje od deset godina, ali teško da je taj ishod bio unapred predodređen.

Trideset godina smo uporno potcenjivali robusnost kineske ekonomije i kapacitete Kineza da rešavaju enormne probleme – na primer, migraciju 600 miliona ljudi sa sela u gradove u roku od svega 30 godina. Kada je u januaru ove godine počela pandemija koronavirusa, omiljena fraza u američkim medijima bila je „černobiljski momenat Kine".

Da budem precizniji, postoji tendencija da se mane kineskog sistema preuveličavaju u zapadnim analizama. Tačno je da Kina ima rapidno stareću populaciju, ali ona ne stari ni približno tako brzo kao ona japanska ili južnokorejska. Dugoročno gledano, ovo će stvoriti ozbiljan problem za Kinu, ali to se neće desiti u narednih 20 godina, koje će biti presudne.

Istina je da Kina ima velike ukupne dugove – koji iznose oko 300 procenata njenog BDP-a, ali SAD imaju isti takav odnos duga prema BDP-u. Kina u ovom trenutku prilično uspešno razdužuje svoj finansijski sistem. Mnogi američki analitičari verovali su da će sankcije SAD na izvoz poluprovodnika osakatiti Huavej, ali Kina je pokazala zavidan nivo snalažljivosti u zaobilaženju američkih restrikcija, pa ne deluje da je izgradnja njene 5G infrastrukture usporena.

Tehničari kineskog telekoma tokom testiranja opreme na baznoj stanici 5G mreže u Landžoou (Gansu), 16. maj 2019. (Foto: China Stringer Network/Reuters)

Sjedinjene Države preduzele su veliki rizik nametanjem ekstrateritorijalnih sankcija na prodaju naprednih kompjuterskih čipova Kini iz trećih zemalja. To stvara podsticaj da se formiraju lanci snabdevanja poluprovodnicima mimo američkih tehnologija.

Svakako da je moguće da će Kina biti sputana unutrašnjim problemima, ali ne mislim da je to izvesno. Oslanjanje na to da će se Kina urušiti sama od sebe nije strategija. Pametnije bi bilo da pođemo od toga da Kina neće doživeti unutrašnji kolaps, i da moramo da mobilišemo svu našu snagu i odlučnost kako bismo se suočili sa kineskim izazovom. Mogli bismo to nazvati i jednom varijantom Paskalove opklade.

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

Naslovna fotografija: Njujork post

Izvor Le Figaro, 10. decembar 2020./

BONUS VIDEO:

недеља, 13. децембар 2020.

Kanin: Dayton je diplomatska pobjeda Slobodana Miloševića

balkans.aljazeera.net

Kanin: Dayton je diplomatska pobjeda Slobodana Miloševića

Piše:Vedrana Maglajlija

18-23 minutes

Dejtonski sporazum je bio jedina diplomatska pobjeda Slobodna Miloševića u ratu, a njime je stvorena konstrukcija Bosne i Hercegovine, u kojoj je jedini funkcionalni dio entitet Republika Srpska, smatra David Kanin, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu "Johns Hopkins".

Prema njegovom mišljenju, diplomatija vođena u Daytonu je bila loša te 25 godina nakon toga je jasno da međunarodna zajednica nametnutim rješenjima pokušava izgraditi demokratiju, što, po njemu, nije demokratija. Ipak, jedini korak naprijed i promjenu vidi u rezultatima lokalnih izbora u Sarajevu, dok smatra da izbor novog gradonačelnika Banje Luke neće donijeti ništa novo u politici u RS-u.

U intervju za Al Jazeeru Kanin, koji je više od 30 godina radio kao analitičar u američkoj Centralnoj obavještajnog agenciji (CIA), a između ostalog bio je dio tima zaduženog za Balkan tokom ratova 90-tih i dio pregovaračkog tima na mirovnim pregovorima o Kosovu u Rambouilletu 1999. godine, govori o tome da li je moguće da ponovo počnu sukobi u Bosni i Hercegovini i šta znači "status quo" stvoren u Daytonu.

Prošlo je 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Rat je zaustavljen, ali je napravljen 'status quo', stanje 'nedovršenog mira'. Iz ove perspektive, šta se moglo uraditi drugačije? Po Vašem mišljenju, koji su najveći nedostaci sporazuma?

- Prvo se treba sjetiti zašto je Dejtonski sporazum postignut - postignut je da se završi rat. Srbi su bili potisnuti u borbama, linije su se stabilizarale. Od početka se znalo da sporazum nije savršen. Sjetite se da je Dejtonski sporzum slijedio nakon prvog sporazuma, Vašingtonskog sporazum iz 1994, godine, koji je stvorio federaciju između Bošnjaka i Hrvata. To se prelilo u Dejtonski sporazum, koji je stvorio ovu čudnu konstrukciju koja danas čini Bosnu. Zapadnjaci su očekivali, oni koji su stvorili Bosnu i Hercegovinu, a od njih su neki još aktivni i još govore na isti način, da Bosna i Hercegovina postane građanska, multietnička, multikulturalna država, a termin Bosanac je prvobitno trebao biti građanska odrednica za sve stanovnike u zemlji, Srbe, Muslimane, Hrvate i sve ostale. Naravno, sve to se nije desilo i lako se moglo pretpostaviti da se to neće desiti.

Tako da je prvi problem Daytona bio stav onih koji su kreirali ovakvu Bosnu i Hercegovinu, to su Amerikanci i Evropljani koji su nametnuli ovakvu Bosnu i Hercegovinu, pogotovo Bošnjacima, muslimanima. Slobodan Milošević je imao jednu diplomatsku pobjedu, a to je bio Dayton. Ovo je veoma prosrpski sporazum, jer je stvorio centralizirani, funckionalni entitet RS, dok je drugi entitet nefunkcionalan i loše izgrađen, kao i centralne, državne institucije. Tako da je jedino koherentno tijelo u Bosni i Hercegovini RS, i to je način na koji je ovo urađeno. Zapadnjici su očekivali da će Bosna i Hercegovina postati multietnička i demokratska, da će postojati vladavina prava i transparentnost. Ništa od toga se nije desilo i ništa od toga se neće desiti. Tako da je prvi problem Daytona pogrešno očekivanje onih koji su ga stvorili.

Richard Holbrooke je rekao da je Dejtonski sporazum stvorio državne institucije, ali da one ne funkcioniraju, da država ne funkcionira...

- Richard Holbrooke je bio u pravu, Dayton ne dozvoljava državi da funkcionira, ali on ga je stvorio. Ne samo Holbrooke, nego i oni koji su još tu, koji još daju instrukcije ljudima u Bosni i Hercegovini i na Balkanu šta da rade. To su neki od ljudi koji su napravili ove greške na prvom mjestu, a ljudi u regiji ih još moraju slušati.

Možete li specificirati na koga tu mislite, imenovati neke zvaničnike?

- Neću ih imenovati, ali siguran sam da ljudi na Balkanu znaju ko su oni.

Mnogi događaji koji su se desili 1995. godine gurnuli su Amerikance prema diplomatskoj inicijativi u Bosni i Hercegovini, među njima domaći pritisci za ukidanje embarga na oružje, propast misije Ujedinjenih naroda i genocid u Srebrenici, bombardiranje NATO-a, ali i uspješna ofanziva hrvatskih i bosanskih snaga na terenu. Prema Vašem mišljenju, da li je bila greška vršiti pritisak da se završi ova vojna akcija kako bi se desio Dayton?

- Sada je to lako reći da je bila greška, ali u vremenu rata, kada pokušavete zaustaviti borbe i ubijanje, neću nikoga kritizirvati zbog toga. Činjenica je da su se linije stabilizirale do oktobra 1995. godine. Ofanziva Hrvata i Bošnjaka, muslimana, bila je jedno vrijeme uspješna, ali su oni počeli zapadati u nevolje. Priklonjen sam argumentu da je to stvorilo mogućnost da se rat završi, zbog tog stabiliziranja linija, i to je ono što se desilo. Međutim, rat je loše završen, dipolmatija je bila loša, ali ideja da se baš tada završi ima logike zbog situacije na terenu u to vrijeme.

Postoji generalno mišljenje u Bosni i Hercegovini da je bilo bolje prvih deset godina nakon Daytona, nego u periodu nakon toga. Međunarodne vlasti su tada radile na uspostavljanju državnih obilježja, stvaranju nacionalne zastave, zajedničke valute, zajedničkih registracijskih tablica, visoki predstavnik je koristio Bonske ovlasti... Može li se zaključiti iz ove perspektive da Bosna i Hercegovina može funkcionirati samo uz podršku 'izvana'?

- Postoji ta ideja da je tokom prvih deset godina nakon Dejtonskog sporazuma, kroz vladavinu [visokog predstavnika] Paddyja Ashdowna, napravljen napredak prema državi, prema demokratiji, ali to nije bila demokratija, to je bilo nametanje stvari. Da, stvari su bile tiše tih deset godina, ali ništa nije napravljeno da se izgradi funkcionalna država. Sada imate ljude koji govore da se to vrijeme mora vratiti, da se moraju ponovo koristiti Bonske ovlasti i da mora postojati više intervencija i nametanja od Evropljana i Amerikanaca, jer ljudi u Bosni i Hercegovini to ne mogu uraditi sami. Mislim da je to besmisleno, da je to nazadno, jer ako se Zapadnjaci budu više miješali, imat ćete više prisile, ali nećete imati razvoj bilo kakve građanske države. Međutim, stabilnost može postojati samo ako je tu međunarodna zajednica.

To postaje začarani krug. Međunarodna zajednica kaže da ljudi u Bosni i Hercegovini ne mogu napredovati, da ne mogu sami sebe podržati, da međunardna zajednica mora biti tamo, a to onda sprečava bilo kakav razvoj. Onda se međunarodna zajednica povuče, kao što su uradili kada je Ashdown otišao, postalo je gore i počeli su ponovo pozivi na zapadnu intervenciju. To ne dovodi do ičega što je trajno i stabilno u regiji. Moje lično mišljenje je da je jedini način da se krene naprijed da sve probleme u regiji riješe ljudi koji su tamo, a da Zapadnjaci imaju samo posredničku funkciju, ako i to. U suprotnom, Zapadnjaci će sjediti na tim mjestima koliko god mogu, ili koliko budu imali interese, a kada ne budu, onda će se opet vratiti sukobi.

Mislite li da je to moguće, da opet počnu sukobi?

- Da, ali ne sada u ovom momentu, sada se niko ne želi opet vratiti ratovanju, niko to ne želi, dok je to tako, stvari će biti stabilne. Ali, imajte ovo na umu, trenutna situacija na Balkanu, ako ostavimo Bosnu i Hercegovinu sa strane, jednostavno je posljednja u nizu situacija koje je Zapad nametnuo, ovdje mislim i na "drugi" Zapad, rezolucije koje su nametnute od 1879. godine, svaka je trajala jednu ili dvije generacije i stabilnost je tada trajala, ali kada bi se sve završilo, stvari su postajale loše. Ovo se ponavlja, a ovaj trenutni status quo neće se završiti ništa bolje.

Iskreno, ne znam kada ili kako će se završiti ili kakva će situacija biti, ali pozicija Bosne i Hercegovine u ovom "status quo" je nešto što ne treba zaboraviti. Ovo je prvi put da se dešava da je Bosna i Hercegovina država, u smislu da nije u sastavu nekog većeg carstva, ili većeg jugoslavenskog tržišta, od 15. stoljeća, i niko ozbiljno nije razmislio o tome šta će ova Bosna i Hercegovina proizvoditi, kome će prodavati svoje proizvode, kako će se ekonomija razvijati, šta će ova Bosna i Hercegovina raditi bez većeg tržišta. Jednostavan odgovor je da će biti dio Evropske unije, ali vidimo da to nije realna opcija.

Evropska unija ima mnogo svojih problema, a vidimo iz slučaja Sjeverne Makedonije i Albanije da sada nema mjesta za članstvo. Jedini način da to postane moguće je da Evropljani donesu političku odluku, kao kada su primili Bugarsku i Rumuniju. Tako da je Bosna i Hercegovina ostavljena vani i moli Evropsku uniju da je primi, a Evropljani, naravno, govore o uslovima, "morate uraditi ovo i ovo", a bez da nude stvarni put ka članstvu.

To onda ostavlja prostora drugim nezapadnim silama, kao što su Rusija i Kina?

- Mislim da je ruski utjecaj precijenjen. Tu je i bitan je, ali s ozbirom na njihov pomiješan rezultat u Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji, Rumuniji, Bugarskog i Moldaviji, Rusija nije toliko bitna. Ali, Kina ima stvarni novac da ponudi, i to je drugačije. Kina, zapravo, koristi Balkan kao ulaz u ostatak Evrope i neki ljudi u regiji će imati koristi od toga, ali to će biti samo neki ljudi, a ne društvo u cjelosti. Kinezi dolaze, i to je nešto na šta se mora pripaziti, prema mom mišljenju.

Mislite li da su američki interesi na Balkanu ugroženi tim prisustvom i da bi to mogao biti motiv za veće djelovanje?

- Mislim da su američki interesi na Balkanu upitni. Nisam siguran da oni uopće postoje sada. Naravno, s promjenom administracije, dolaze nove politike. Ljudi očekuju da nova administracija bude manje "prosrpski" orijentirana. Misle da je administracija Donalda Trumpa bila više za Srbiju. Međutim, ono što će Amerikanci uraditi u regiji još nije sasvim poznato. Mislim da Balkan neće biti primaran, niti prioritet za Amerikance. U SAD-u imamo vlastite ogromne probleme, a više ćemo gledati prema Rusiji, Kini i NATO-u te promociji demokratije. Balkan će biti dio toga, ali neće biti veliki dio toga.

Da li će možda Balkan biti obuhvaćen politikom Joe Bidena prema Evropi, s kojom će pokušati popraviti odnose nakon administracije Donalda Trumpa?

- Pitanje je prema kome će se Biden okrenuti. Trump jeste napravio bolje odnose, ali bolje odnose sa Srbijom i bosanskim Srbima. S kim će Biden napraviti bolje odnose? Ljudi u regiji misle s Albancima, Bošnjacima, znači američkim klijentima iz 90-tih. Ne znam da li će se to desiti, moramo to vidjeti. Bidenovi ljudi još rade na svojoj vanjskoj politici. Moja pretpostavka da će možda biti pokušaji da se na nekin način ponovo uspostave odnosi kroz Evropu, uključujući Balkan, da se ponovo uvede politika koja je postojala prije Trumpa. Međutim, nova administracija će otkriti da ne može povratiti tu politiku, jer su se stvari promijenile, ne samo na Balkanu i Bliskom istoku, nego i u drugim područjima. Novo administracija će morati naći svoj put i napraviti svoje prirotiete.

Slažete li da je imenovanje specijalnog izaslanika State Departmenta za Balkan Matthewa Palmera bilo značajno kada govorimo o američkoj politici prema Balkanu?

- Poznajem gospodina Palmera i poštujem ga, ali onije jedini specijalni predstavnik, a ponašanje drugih specijalnih predstavnika je drugačije. Pitanje je ko je vodio američku politiku, to je pravo pitanje, jer su postojali razni ljudi koje je administracija slala u regiju. Pitanje je sada ko će biti zadužen za politiku prema Balkanu, koliko važne će te politike biti. U međuvremenu se nadam da će ljudi u Bosni i Hercegovini početi sagledavati svoje probleme, a ne gledati ko će voditi američku politiku, ili kako će se EU ponašati, i da će reći ako će nam Amerikanci pomoći - to je dobro, ili Evropljani, Rusi, Kinezi... ali glavna stvar je da odlučimo kako ćemo se odnositi prema svojim problemima. Mislim da je izbor Bogića Bogićevića za gradonačelnika Sarajeva dobar korak ka tome.

Znači, pratili ste lokalne izbore u Bosni i Hercegovini... Kada govorimo o tome, ali i generalno o Balkanu i, recimo, parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, mislite li da su se pojavile neki drugačiji politički akteri, ili se, zapravo, radi o istoj politici?

- Drugačiji akteri su u Sarajevu, Bogićević je drugačiji. Moj stav je da je najbitnije što ljudi izvana, ali i domaći ljudi, mogu uraditi jeste da pomognu gospodinu Bogićevću da uspije kao gradonačelnik Sarajeva. Zaboravite na šire političke probleme, zaboravite na etničke sporove, zaboravite na sva stara pitanja, ako on može dobro upravljati Sarajevom, napraviti uspjeh od toga, to bi moglo biti dobro. Druga mjesta su malo drugačiji primjeri.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

U Crnoj Gori to je koalicija nekih ljudi koji su proruski orijentirani i nekih koji to nisu. Nije jasno kako će ta koalicija funkcionirati. Veoma je interesantno kako je Milo Đukanović napravio veoma glupu grešku što se tiče [Srpske pravoslavne] Crkve, upravljao je time veoma loše, to je dovelo do poraza. Zbog toga je rasla pozicija onih koji su branili Crkvu, koji su puno veći nacionalisti od Đukanovića, i podižu pitanja kao što su 'jesmo li Srbi ili Crnogorci, koje je mjesto Crkve, kako ćemo očuvati naš tradicionali identitet...' Nisam siguran da će ova koalicija dovesti do nečega, ali vidjet ćemo.

Šta mislite o rezultatima lokalnih izbora u Banjoj Luci?

- To je, također, drugačije. Draško Stanivuković govori kao pravi nacionalista, on nije kao Bogićević, on dolazi kao neka nova ličnost koja reflektira stare poglede. Mislim da će Milorad Dodik prepoznati sebe u Stanivukoviću kada je bio puno mlađi. Sjetite se da je Dodik bio omiljeni političar Madeleine Albright u Bosni i Hercegovini, onda se on okrenuo protiv Amerikanca. On je govorio jedno, a radio drugo. Ne bi me iznenadilo da vidi pravu prijetnju u ovom novom mladom gradonačelniku, koji, čini se, ima iste političke instikte koje je Dodik imao kao mlad. Sarajevo je jedino mjesto gdje su lokalni izbori zaista proizveli nešto što može biti drugačije. Na to se treba fokusirati, a ne na veće odnose i mijenjanje Daytona i odnose s EU-om. Zaboravite Evropsku uniju, samo prihvatite njihove donacije. Važna stvar je da u Sarajevu to sve uspije, a onda se može graditi nešto veće.

Ovih dana je skinuta ploča s imenom Radovana Karadžića sa studentskog doma na Palama, pet godina nakon što ju je Milorad Dodik postavio, i to nakon prijetnji visokog predstavnika sankcijama. Desile su se i ostavke u pravosuđu, kao u slučaju Milana Tegeltije, predsjednika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine, nakon raznih optužbi za korupciju. Da li mislite da je ovo indikativno i da li se dešava zbog pritisaka izvana?

- Naravno, uvijek postoji pritisak izvana. Ali, po mom mišljenju, ovo su samo posljednji od mnogih slučajeva, bezbroj slučajeva kao što su ova dva primjera. Niko ne želi korupciju, svi žele reforme, to je tako svugdje u svijetu, ali uvijek imate korupciju, u cijelom svijetu. Onaj ko ima moć, ko je na poziciji, iskoristi to, neki prekrške zakon, a neki ne, pomognu svojoj familiji, pomognu svojim prijateljima, tako stvari funckioniraju. Ovaj slučaj s Tegeltijom je tako veoma tipičan. Naravno da želite da pravosuđe funkcionira, da bude poštovano, ali kako to postići kada imate toliko stranaca. Mislim da je to loša ideja, jer zemlju drži ovisnom o stranicima. Mislim da je ovaj slučaj veoma tipičan i nije ništa važniji nego ostali ovakvi prethodni slučajevi.

Što se tiče ploče i Radovana Karadžića, ovo, naravno, uvijek donosi sjećanje na prošlost i neslaganja oko toga. Nijedan pravni proces, niti na Međunarodnom [krivičnom] sudu za bivšu Jugoslaviju, niti na drugim sudovima u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Kosovu... nijedan slučaj nije vodio ka nekom pomirenju. Ko god je bio optužen za ratne zločine imao je podršku u svojoj zajednici, a naravno zajednice iz kojih dolaze žrtve željele su da ta osoba bude osuđena. Ovo je isto tako tipično i sve reakcije će uvijek biti iste.

Ključna stvar je da nema pomirenja u zajednicama. Engleska riječ za to je "reconciliation", to je pomalo smiješno, jer znači da nešto ponovo uspostavljate, šta uspostavljate - dobre, prijateljske odnose, ali problem je što to nije ni prvobitno postojalo. Mogli ste me pitati prije pet godina o nekom drugom, sličnom incidentu, što se tiče korupcije ili ratnih zločinaca, i imali biste istu situaciju.

Što se tiče Dodika, on ima problema od 2012. godine, kada je zauzeo pogrešnu stranu na predsjedničkim izborima u Srbiji. Drugi problem je nastao na lokalnim izborima 2016. godine, kada je pobijedio, ali ipak su postojali tu izazovi, nije bilo glatko. Lokalni izbori ove godine su poniženje, ploča se skida, naravno, i to je poniženje, međutim, mislim da je pobjeda Stanivukovića značajna stvar, ploča je simbolična. Činjenica je da novi gradonačelnik ima poglede koji nisu toliko drugačiji od Dodikovih, to isto znači da je prerano govoriti o promjeni politike u Bosni i Hercegovini, čak i da se Dodik iznenada ukloni i Stanivuković postane novi mladi kralj RS-a. Ne postoji neki znakovi, da ih ja vidim, o značajnom pomjeranju ka građanskim politikama u RS-u. A opet, RS je jedini dio Bosne i Hercegovine koji funkcionira. Centralna vlada nije funckionalna i ne može raditi. Federacija [Bosne i Hercegovine] nije funkcionalna, jer Bošnjaci i Hrvati, njihovi lideri, ne slažu se, previše je nepovjerenja, a kantonalno uređenje je previše decentralizirano.

Kroz najbitnija pitanja za građne se prelamaju ti nacionalni interesi i nepovjerenje, kroz izbore, budžet, kredi Međunarodnog monetarnog fonda...

- Da, to vidimo tokom posljednjih 25 godina. Bosna je tipični patron - klijent sistem na bazi povjerenja. Patronski šefovi gledaju šta rade zapadne ili druge institucije, kao što su posmatrali institucije drugih imeprija koje su kontrolirale ovaj prostor. Ništa nije drugačije. Način na koji političari, takozvani političari, koriste novac izvana da utječu na unutrašnju politiku. Zapadna politička kultura je bazirana na nepovjerenju, zato kreirate zakone i pravne sisteme tako da ljudi poštuju sporazume i dogovore, znaju da će ih sistem zaštiti kada se dogovaraju s ljudima koje ne znaju ili kojima ne vjeruju. Tako zapadni sistem radi, ali ne funkcionira dobro u sistemu gdje je sve bazirano na ličnom povjerenju i porodičnim vezama i ličnim interesima.

Mislite li da se to može promijeniti?

- Mislim da se ovdje ne radi o promjeni generacija, mislim da se radi o mobilizaciji, političkim interesima i vrstama vrijednosti i pravnim strukutrama i ekonomskim odnosima koji će promijeniti ovo. To zahtijeva puno rada i istinskog liderstva, a pravo liderstvo je veoma rijetka pojava. Nadam se da će se u Bosni i Hercegovini razviti pravi lideri, koji će moći ostaviti Zapad sa strane, koji neće dozovoliti da im EU govori šta da rade, koji će držati na distanci Ruse i Kineze i koji će voditi politike koje služe isključivo ljudima koji tamo žive, jer to nedostaje.

Do tada mnogi ljude odlaze iz Bosne i Hercegovine i sa Balkana...

- Da, to je veoma ozbiljno pitanje. To je apsolutno tačno. Mnogo mladih ljudi je već napustilo Bosnu i Hercegovinu i neće se vratiti, i još više želi otići. Odlaze porodice, ljudi s vještinama. Mislim da će ekonomske posljedice biti ogromne zbog toga.

Izvor: Al Jazeera

Зашто Виола „минира” Вашингтонски споразум

politika.rs

Зашто Виола „минира" Вашингтонски споразум

Биљана Баковић

8-10 minutes

Позив Виоле фон Крамон чланицама Европске уније које нису признале независност Косова да то ураде није први те врсте, будући да Шпанија, Румунија, Грчка, Кипар и Словачка дуго већ „кваре срећу" и јединство ЕУ на питању КиМ, али су време и контекст у коме је то учинила симптоматични. Њен апел стиже три месеца после вашингтонског споразума, у коме се Приштина обавезала да годину дана неће лобирати за учлањење у међународне организације (а нова признања су најсигурнији пут за таква чланства) и у тренутку када је јасно да Бела кућа добија новог станара. Реч је о нацрту извештаја Европског парламента о Косову, подложном измени до марта, када ће бити усвојен у форми резолуције, а који је сачинила Фон Крамонова, као известилац ЕП за ову територију.

Осим тога, ових дана је Немица из партије Зелених била у фокусу јавности и због оштрих твитова и изјава о Србији, попут оних да је „добра вест" да нам неће бити отворено ниједно поглавље до краја године и да је „сама срж демократских принципа доведена у опасност понашањем Вучићевог режима". Њене изјаве временски су се поклопиле са слушањем у Спољнополитичком одбору Представничког дома Конгреса САД, где су доминирали Медлин Олбрајт, Данијел Сервер и Елиот Енгел, који су такође позивали да Србија призна КиМ. „То значи суочаваћемо се с најтежим могућим притисцима (око признања Косова)", оценио је тим поводом председник Србије Александар Вучић.

Да следе притисци „здружених снага" Вашингтона и Брисела сагласни су и дипломата у пензији Зоран Миливојевић и директор Центра за друштвену стабилност Огњен Карановић. Саговорници „Политике" се слажу и у оцени да су потези попут позива на признање Косова израз непоштовања вашингтонског споразума у делу који каже да годину дана ниједна страна неће ништа радити у вези са статусним питањима. Као што је то био, подсетимо, и захтев Тиране за чланство Косова у Савет Европе, с почетка новембра.

Албанија, каже Миливојевић, то од почетка не поштује, а потез европосланице има везе са резултатима председничких избора у САД, имајући у виду да Бајденова администрација нема пуну обавезу примене тог споразума, јер је то политички споразум и зависи од политичке воље и политичких интереса. „Питање Косова и Метохије добија на посебном значају овде у Европи, поготово за оне снаге које се залажу за признање Косова, у које спада и госпођа Фон Крамон. Очигледан је притисак да се то питање покрене на један динамичнији начин и да је то везано и за неке посебне интересе ЕУ и за њену консолидацију, па и за верификацију као регионалне и глобалне силе", оцењује Миливојевић, додајући да се очекује већа координација Брисела и Вашингтона и враћање на политику која је имала континуитет у администрацији Клинтона, Буша млађег и Обаме.

Нацрт извештаја који је припремила Фон Крамонова је и један политички шамар одлазећој Трамповој администрацији, сматра Карановић. И каже да „оне снаге и у Западној Европи и у САД које су подржавале агресију НАТО-а на СРЈ 1999. и који су политички спонзори албанске сепаратистичке политике на КиМ, сада се надају да ће се администрација Џоа Бајдена вратити на та 'подешавања' од пре 20 година и да ће са Србијом разговарати онако како смо и чули на седници Спољнополитичког комитета у САД – са позиција силе". Карановић мисли да су мало изашли из реалних оквира сагледавања геополитичке позиције Србије, Балкана, али и политичких и геополитичких процеса који су се одвијали протекле две деценије, па и у протеклих пет или шест година. „Негде су сви они заборавили да је сам Бајден 2016. у Београду рекао да САД и Србија по питању КиМ имају потпуно супротна гледишта, али је и навео: 'Оставимо то питање по страни и фокусирајмо се на развијање наших партнерских односа'", подсећа он.

Шта им смета у вашингтонском споразуму? То што у Вашингтону Американци нису поставили статусно питање, што он значи јачање српско-америчких односа и што је економија као механизам нешто што се потпуно преклапа и са српским приступом и са српским схватањем нормализације односа, прецизан је Зоран Миливојевић. То не одговара снагама које хоће да верификују косовску државност и које подржавају приштинску страну против Србије. „Због тога они хоће већ сада да то мењају, вршећи одређени притисак на будућу америчку администрацију. А то се уклапа у тезу да ће се Бајден одрећи Трамповог приступа и да ће се вратити на стару методологију према којој се питање КиМ третира као завршена ствар коју само треба оснажити и верификовати. Ништа више од тога. Значи да о томе нема разговора", указује бивши дипломата. Како каже, косовски пројекат очигледно није успео и да би га вратили у живот служе се притисцима – и због тога потпуно разуме Виолу фон Крамон, јер „нема никакве разлике између ње и неког у Америци попут Данијела Сервера или неког од те екипе која се залаже за независност Косова".

И Александар Вучић је оценио да је она „најострашћенија" у борби за независно Косово, а у ту категорију је сврстава и Огњен Карановић. Указујући да Немачка чврсто стоји на позицији признања косовске „државности", а да су политичке снаге окупљене око партије Зелених посебно ригидне у том погледу, он каже да је Виола фон Крамон чак и персонални израз такве „неразумне бескомпромисне политике". „Такав тврд и бескомпромисан став према Србији, рекао бих чак и непријатељски, показују од 1999. и сви ти 'антисрпски' ставови или 'антисрпска' политика која провејава из делова немачког естаблишмента последњих 20 година, заправо долази из редова Зелених. То је важно како бисмо у целини могли да сагледамо немачко-српске односе, а онда и питање КиМ. С друге стране, политички утицај те партије у Немачкој расте (вероватно ће на изборима за Бундестаг следеће године остварити веома добар резултат), а Фон Крамонова се у погледу својих ратоборних изјава већ доказала. Њој су Вучић и државни врх Србије непрестано мета, увек у фокусу њених политичких изјава или политичких агенди, ако их она персонално уопште и има", примећује Карановић.

Осим што је „ратовала" с Вучићем и његовим људима (Петар Петковић ју је у октобру, због њеног противљења промени косовског устава, назвао албанским лобистом, а Марко Ђурић је у јулу оценио да су „манични антисрпски иступи Виоле фон Крамон саткани од самих лажи" и да припадају једном мрачном времену када је Србија била стигматизована као дежурни кривац за све), копља је укрстила и с Трамповим „специјалцем" Ричардом Гренелом. Оптуживала га је да је хтео да заобиђе Европску унију и бившу владу Албина Куртија, као и за рушење Куртија после 51 дана на власти, али и за наводну намеру Трампове администрације да се у решавању косовског проблема иде на размену територија.

Миливојевић: Тражење консензуса за обавезујући споразум

Правно обавезујући споразум Београда и Приштине, по виђењу Фон Крамонове, али и Ангеле Меркел, треба да значи уговор између два равноправна субјекта, билатерални споразум између две државе. Да би то тако било, онда Косово мора да буде признато од ЕУ, а да би било признато, морају све државе чланице да га признају, мора да постоји консензус. „Дакле, треба елиминисати све оно што је до сада било сметња, између осталог и оне елементе вашингтонског споразума који су супротни ставовима и интересима оне структуре у Европи која се залаже да се то питање дефинитивно реши тако што ће Србија признати независност Косова", истиче Зоран Миливојевић.Антрфиле

Карановић: Извештај и против статусно неутралне политике ЕУ

Нацрт извештаја који је припремила Виола фон Крамон и њене изјаве су у потпуној супротности и с генералном политиком ЕУ према питању КиМ. Јер управо због тога што пет земаља ЕУ нису признале независност КиМ, Европска унија је заузела тај неутрални став по питању КиМ. „То је изашло из сваког могућег контекста, чак и утврђених параметара по којима се води дијалог између Београда и привремених институција Приштине", оцењује Огњен Карановић. Истиче да се Београд од 2013. максимално посветио политици постизања суштинског споразума с Приштином, и то таквог који би покушао да реши не само питање КиМ него уопште српско-албанске односе. Али, додаје, очигледно за такву једну политику сада нема разумевања у политичком естаблишменту како САД, тако и ЕУ.

View article...

Enclosures:

160z120_viola.jpg (7 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_12//160z120_viola.jpg

SIM Arhiva

Претражи овај блог

уторак, 19. јануар 2021.