Претражи овај блог

субота, 6. фебруар 2021.

Албански примитивизам и бугарске аспирације: Проф. др Драган Симеуновић у „Српском свијету“

Албански примитивизам и бугарске аспирације: Проф. др Драган Симеуновић у „Српском свијету"

Гледајте Националну ИН4С телевизију!

Од

ИН4С

-

3

 

Др Драган Симеуновић у емисији "Српски свијет"

„Овде још увек може бити конфликата. Нама недостају институти који би проучали суседе. Институт за Албанце, институт за Хрвате, институт за Бугаре, али и њима требају институти да проучавају нас, Србе, да бисмо једни друге разумели. Ми се не познајемо довољно. Зато имамо на делу албански примитивизам и сталне бугарске аспирације. Када би просвећени људи могли више да утичу на власт, било би много боље, рекао је у „Српском свијету" др Драган Симеуновић, редовни професор на Факултету политичких наука, на Правном факултету, в.д. је директора Агенције за националну безбедност и дугогодишњи међународни експерт.

 

 

 

 

CORON- A 4k Aerial Film of the Philippines

Copy video url

Play / Pause

Mute / Unmute

Report a problem

Language

Mox Player

advertisement

https://youtu.be/9vnLQghZYs4

„Овај регион је додатно оптерећен проблемима као што су нерешене границе, апетити, похлепа… Пример Бугарске према Македонији. Терају их да мењају историју. Добар, паметан, просвећен човек ће желети да живи у миру и хармонији са комшијом јер је то најбоље за њега, за његову породицу, земљу", нагласио је проф. др Симеуновић и указао на перфидну игру великих сила:

„Некада су велике силе играле на словенски фактор, терајући све јужне Словени да живе у истој држави, тако да није само Александрова похлепа за територијама била разлог за стварање Југославије, већ је та велика земља била брана Немачкој за продор на исток. Данас велике силе играју на албански фактор јер просечан албански војни обвезник има 22 године, а српски – 47 година, ако то може да се назове обвезником. Албанци су млади, имају много деце, живе у 4-5 држава. А ми смо постали себични. Доказ за то су абортуси. Да их нема годишње по 200.000 за 20 година би нас било четири милиона више. Нама је комунизам исисао патријархални морал и свест. Ми смо на путу да се самоуништимо", упозорава гост „Српског свијета", указујући на сличне светске токове:

„Данашњи идеал човечанства је бесомучно скупљање новца. Похлепа. А људи склони претераном скупљању новца су болесни. Несвесни да све што имате – има и оно вас. Никада нисмо производили више хране, а никада није било више гладних. Човечанство треба да тежи стварању више средње класе", сматра др Симеуновић, а зашто – погледајте у „Српском свијету"

Наш гост је управо завршио рад на књизи „Владета Јеротић, разговори и сећања".

„Давно, на прослави његовог 80. рођендана, обећао сам да ћу написати књигу о нашем пријатељству, кроз разговоре и сећања. Он је желео да то буде две-три године после његове смрти. Толико је и прошло, па је време за књигу. Ми, као непросвећен народ, склони смо лаком заборављању. Др Владету Јеротића не смемо да препустимо забораву јер је он изузетна личност, прави народни просветитељ у рангу Св. Саве, Доситеја… Поседовао је енциклопедијско знање из многих области и то је несебично делио са онима који су га поштовали и волели да слушају. Био је изразито хуман. Своја предавања није наплаћивао, а ако је већ било плаћено, давао је, као и цео свој додатак за чланство у САНУ, од хиљаду ипо евра – за народне кухиње на КиМ. Био је велики човек српског народа", закључује др Симеуновић и најављује књигу на пролеће.

На данашњи дан је и годишњица смрти његовог прадеде по мајци Димитрија Беговића, пореклом од Куча, јунака Топличког устанка, трагично страдалог од Бугара. Свом претку посветио је монографију, а захваљујући цркви, митрополиту Амфилохију и министарству културе, подигнут је споменик Димитрију Беговићу, а најављује се и прављење маузолеја за 22000 страдалих Срба у Топличком устанку.

„О Топличком устанку се до скоро уопште није говорило зато што је командант био Коста Пећанац, јунак у Првом рату, а проглашен издајником у Другом светском рату. Устанак је избио 1917. као реакција на бугарску окупацију. Бугари су познати по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали. Имали су чак одред за силовања. Породицу мог прадеде, трудну жену, којој су из утробе извадили дете, заједно са још четворо деце су живе спалили. Убијали су свештенике и учитеље, уводили бугарску наставу. Народ тај зулум није могао да трпи и подигли су устанак", испричао је проф. др Симеуновић, додајући да Бугарска и данас претендује на територију до Крушевца, истовремено оптужујући Србију за геноцид у средњем веку.

Опширније – у „Српском свијету". Ово је само део изузетно занимљиве емисије „Српски свијет" са проф. др Драганом Симеуновићем.

Гордана Јанићијевић, аутор и водитељ

https://www.in4s.net/video-srpski-svijet-prof-dr-dragan-simeunovic-albanski-primitivizam-i-bugarske-aspiracije/

четвртак, 4. фебруар 2021.

Pad američkog carstva

pcnen.com

Pad američkog carstva

7-9 minutes


Autor Milan Gavrović

Je li moguće da je sav taj kaos u kojem se danas koprca Amerika, pa i dobar do svijeta, djelo jednog čovjeka? Ako jeste, onda s odlaskom Donalda Trumpa prolazi i bolesno razdoblje, a s Joeom Bidenom sve se vraća u normalu. Ako nije, budućnost ostaje u gustoj magli, usprkos svim Bidenovim dobrim namjerama i lijepim planovima. U prvom slučaju, Trump će biti samo jedna kratkotrajna epizoda. U drugom, to bi mogao biti Biden. A onda bi se mogla ostvariti parola: I poslije Trumpa Trump! Najmanje su dva razloga zbog kojih treba strahovati od te mogućnosti. Prvi je promijenjen položaj i uloga Amerike u svijetu, a drugi slijepa ulica iz koje suvremeni kapitalizam nikako da pronađe izlaz.

Poslije Drugog svjetskog rata, kad je konačno zašlo sunce u imperiji Velike Britanije, Amerika je preuzela štafetnu palicu i vladala najvećim dijelom svijeta, u specifičnom kondominiju sa Sovjetskim Savezom. S njim je vodila hladni rat i istovremeno poštovala prešutni sporazum o podijeli interesnih sfera. Kad je SSSR intervenirao u pobunjenoj Mađarskoj ili Čehoslovačkoj, Amerikanci su žestoko podržavali buntovnike, ali samo na riječima. Kad su Amerikanci ustoličili krvavog diktatora Augusta Pinocheta u Čileu, koji je vojnim udarom srušio legalnu vladu i ubio predsjednika Salvadora Allendea, SSSR je postupio na isti način. Znalo se što je čije dvorište. Ali potkraj 1980-ih godina za Rusiju je igra postala preskupa, pa se raspao prvo sovjetski blok, a onda i sam SSSR. Nakon sljedećih 30 godina u kojima je dominirala sama, Americi se dogodilo to isto. Pita je postala skuplja od tepsije.

Istaknuti američki diplomat i ministar trgovine poslije Drugog svjetskog rata Averell Harriman svojedobno je otvoreno rekao: Mi sudjelujemo u svjetskoj populaciji sa šest posto, a koristimo 50 posto svjetskih resursa. Naša politika u budućnosti imat će za cilj zadržavanje tog stanja. U tome nije bilo nekog posebnog cinizma. Rimsko carstvo se počelo raspadati kad je korist od pljačke porobljenih naroda postala manja od održavanja administracije, legija i stalnih ratnih pohoda. Dioklecijan je privremeno stabilizirao carstvo, ali je izazvao razornu inflaciju, prvu takvu u povijesti. Tada se prvi put pokazalo i da se u mračnoj društvenoj klimi izazvanoj ekonomskim krizama uvijek traži i pronalazi neki grešni jarac. Za Dioklecijana to su bili kršćani, za Hitlera Židovi, a za Trumpa Meksikanci i Afroamerikanci. Kršćane su bacali lavovima, Židove su ubijali u logorima, a meksičku djecu su u Trumpovoj Americi zatvarali u kaveze.

Sličnu sudbinu dijelile su i druge velike imperije. U doba svog povlačenja nekad silno Otomansko carstvo počinilo je genocid nad Armencima. Britansko carstvo u kojem sunce nije zalazilo implodiralo je u svjetskom ratu, poslije kojeg je postala besmislena i politika zvana “istočno od Sueza”. Ono se i inače održavalo na mudriji način od ostalih. Trgovinom, a ne vojskom. Indijom, koja je tada brojala 350 milijuna ljudi (a pripadali su joj i današnji Pakistan i Bangladeš) upravljalo je samo 24 tisuće Britanaca. Zato se i povlačilo relativno mirno, uspostavljajući nove oblike zajedništva, u prvom redu Commonwealth. Ne radi britanske krune, već trgovine.

Amerikanci su, nasuprot tome, vladali vojskom. Kad je propao sovjetski blok i nestala prijetnja iz Moskve, oni su, umjesto da ga smanje, udvostručili budžet za obranu. Očito su bili svjesni novog zadatka u novom poretku koji je nastajao. Kao svjetski policajac, Amerika je svoje vojne baze proširila po cijelom svijetu, uspostavljajući ognjem i mačem demokraciju i braneći ljudska prava. Trumpov prethodnik Barack Obama, za razliku od njega vrlo civiliziran, pristojan i obrazovan čovjek, čak je premašio svoje prethodnike u broju ratova koje je vodio. Ali računica je imala negativni saldo. Tako je ispalo da je Trump prvi predsjednik koji nije pokrenuo nijedan rat i koji je američke vojnike počeo vraćati kući.

Sad će se Amerika, kao i poslije Drugog svjetskog rata, suočiti sa strukturama koje gube svoj položaj u društvu. Koje su do jučer bile važne i privilegirane, a danas su postale suvišne. To se odnosi i na obične vojnike, od kojih je svaki živio mnogo bolje od najvećeg dijela Amerikanaca. Te će strukture stvarati društvenu klimu koja opravdava njihov posebni položaj. To je klima stalne ratne opasnosti. U Americi to je dovelo do poznatog lova na komunističke i ateističke vještice u doba velikog inkvizitora, senatora Josepha McCarthyja.

U Hrvatskoj smo taj fenomen upoznali sa stalnim pritiscima branitelja da im se osigura poseban položaj u društvu i sudjelovanje u vlasti. Kao u Americi 1950-ih godina, na njihov val zajahao je i dio političara, koji tu traže svoju šansu otkrivajući stalno iznova jugoslavensko-komunističko-srpsku ugrozu. U Srbiji je izmišljen nevjerojatan oksimoron, vatikansko-komunistička zavjera. Druga takva struktura obično se naziva vojno-industrijskim kompleksom, u kojem se okreće ogromni državni novac. Zanimljivo je da je na njegovu opasnost, odlazeći godine 1961. s predsjedničke funkcije, upozoravao još general Dwight Eisenhower, koji je sigurno znao o čemu govori.

Od tada se važnost vojno-industrijskog kompleksa u američkoj ekonomiji silno povećala, a i on je znatno veći nego prije. Američkim oružjem opremaju se vojske i ratuje po cijelom svijetu. Istovremeno, globalizacija je premjestila mnoge industrije iz Amerike u jeftinije zemlje, dok je deregulacija bankarstva otvorila mogućnost stvaranja golemih bogatstava ni iz čega. Američki i svjetski BDP danas je mnogo veći od vrijednosti proizvedene robe i usluga, a socijalne razlike i siromaštvo toliko su se povećali da skoro svaki drugi Amerikanac ne može preživjeti bez nekog oblika državne pomoći, počevši od bonova za hranu.

O nejednakostima u svijetu toliko se piše i govori da podatke ne treba ponavljati, osim možda da samo jedan posto ljudi posjeduje koliko i siromašnija polovica čovječanstva i da u svakoj krizi njihovo bogatstvo raste. U korona-krizi oni su dosad postali još za desetinu bogatiji. Trump je tu odigrao kontroverznu igru. Pogodovao je bogatašima, ali se suprotstavio globalizaciji i uvodio carine i druge protekcionističke mjere, što je vratilo neke poslove u Ameriku. Ne podržavaju Trumpa samo bijeli suprematisti, već i dio Amerikanaca koji je vidio u tome šansu za vlastiti opstanak. Beskućnici se uzdaju u čovjeka koji ne može ni zapamtiti sve svoje rezidencije i nekretnine, kako je to formulirao Lovro Kuščević, trampić s Brača i bivši HDZ-od ministar.

Što u tome može promijeniti Joe Biden? Može odustati od Trumpovih odluka i mjera koje su plod njegovog psihopatskog karaktera, što samo po sebi nije malo. Može revidirati politiku nastalu na praksi da neznalica, čim mu se učini da je nešto doznao, brzopleto donosi odluku. To će se vjerojatno više odnositi na međunarodnu suradnju i solidarnost sa saveznicima nego na povratak globalizaciji. Može li ujediniti Ameriku, što se označava kao glavni zadatak?

Za prevladavanje neizdrživo velikih razlika između bogatih i siromašnih traži se mnogo više od paketa socijalne pomoći koji je dosad najavio. Tim više što nije riječ samo o američkom problemu, već o krizi kapitalizma i višestranačke demokracije u najrazvijenijem dijelu svijeta. Još prije 40 godina, pred kraj života, Jean-Paul Sartre je tvrdio da je razdoblje u koje ulazimo kraj jedne civilizacije.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

среда, 3. фебруар 2021.

Yanis Varoufakis: Istina posle Trumpa

Istina posle Trumpa

Objavljeno: 03.02.2021, 07:16h

Trump je opasniji od običnog lažova jer je otkrio način da ekonomskog dvojnika prirodnih nauka iskoristi za svoje potrebe.

Autor: Yanis Varoufakis

Bivšeg predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trumpa kritičari nazivaju lažovom. Ali Trump je nešto mnogo gore od lažova. Političari često pribegavaju lažima da bi prikrili neugodne istine. Trump je osoben po tome što je u svoje bezočne laži ubacivao i istine koje nijedan drugi političar ne bi smeo da pomene, od odbacivanja univerzalno prihvaćenog stava da je globalizacija nedvosmisleno dobra i korisna stvar, do javnog priznanja da je zaista pokušao da smanji budžet poštanske službe Sjedinjenih Država da bi tako otežao glasanje simpatizerima Demokratske stranke.

Naučnici imaju razloga da slave posle Trumpovog odlaska, sudeći po vidljivom olakšanju s kojim sad iznose epidemiološke podatke sa podijuma u Beloj kući, bez straha od posledica. Možemo li u mandatu predsednika Bidena očekivati veliki povratak istine? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo se prvo podsetiti kako naša društva prepoznaju istinu.

Liberali vole analogije sa tržištem. Kao i najnoviji modeli mobilnih telefona, mišljenja se plasiraju na veliko tržište ideja koje ih vrednuje kroz decentralizovani proces u kom učestvuju potrošači i proizvođači stavova i vesti. U takvoj tržišnoj utakmici ispravna mišljenja konačno potiskuju ona neispravna.

Međutim, i sama ideja o tržištu ideja je laž. Za razliku od mobilnih telefona ili jagoda, o korisnosti neke ideje nije moguće suditi na individualnom nivou. Istinitost darvinizma, Einsteinove posebne teorije relativnosti ili Keynesovog stava da monetarna politika postaje beskorisna kada kamatna stopa padne na nulu nije nešto o čemu prosečan laik može suditi na osnovu ličnog iskustva. Zato se oslanjamo na strogo hijerarhijske i po definiciji nedemokratske institucije da takve teorije testiraju umesto nas.

Univerziteti i naučne institucije preuzimaju na sebe zadatak da filtriraju i eliminišu neispravne teorije. Nasuprot pomenutoj analogiji sa tržištem, to su institucije koje funkcionišu na principima centralnog planiranja i hijerarhijskih procesa uzajamne revizije i kontrole u cilju bezinteresne provere svake teorije primenom falsifikacionističkog načela.

Naravno, svaki naučnik se nada da će njegova najdraža teorija preživeti taj proces. Ali strogo definisani protokoli u prirodnim naukama garantuju da će se teorije bez empirijskog utemeljenja raspasti pod svetlom dokaza. Taj hijerarhijski i bezlični proces oslobodio je naše pretke neznanja. Udružen sa procesom komodifikacije doveo je do pada majke svih hijerarhijskih sistema: feudalizma.

Trump je opasniji od običnog lažova jer je otkrio način da ekonomskog dvojnika prirodnih nauka iskoristi za svoje potrebe. Iza svake od državnih politika koje direktno utiču na kvalitet našeg života krije se neka ekonomska hipoteza. Autoritet takvih hipoteza temelji se na procesu uzajamnih provera i verifikacija koji naivnom posmatraču može ličiti na naučni proces. Ekonomisti čak dobijaju i Nobelove nagrade. Ali to što ekonomisti rade daleko je od nauke, što ih čini Trumpovim važnim, mada nevoljnim saveznicima.

Razmotrimo tri elementa svake popularne teorije zavere. Prvo, ona pristalicama nudi zavodljivo osećanje da se nalaze u posedu superiornog znanja. Drugo, daje im moć da raskrinkaju sebične motive eksperata koji šire neistine. I konačno, uključuje ih u pokret koji je veći od njih samih, u bitku protiv neprijatelja koji ne preza ni od čega da bi sprečio otkrivanje prave istine.

Ne smemo zaboraviti da je na istim stubovima bila izvedena naučna revolucija. Ono što nauku razlikuje od teorija zavere jeste proces provere primenom falsifikacionističkog načela. Sledbenici teorija zavere ne strahuju od empirijskih dokaza – za njih uvek mogu pronaći primereno objašnjenje ili ih nekako uklopiti u sopstvene teorije. U prirodnim naukama, s druge strane, upravo empirijski dokazi pomažu naučnicima da eliminišu neistine, jer je priroda indiferentna prema našim teorijama o njoj. Kiša će pasti ili neće pasti, bez obzira na to šta kaže meteorološka prognoza. Ako meteorolozi pogreše, za to mogu kriviti samo pogrešan model koji koriste.

Da li ste se nekada zapitali kako je moguće da dvojica dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, ponekad čak i ekonomisti koji su je podelili iste godine, proglašavaju jedan drugog za šarlatane? To se ne događa dobitnicima Nobelove nagrade za fiziku ili biologiju. To se događa samo ekonomistima zato što tržišta i društva koja su predmet njihovog istraživanja nimalo ne liče na ono čime se bavi, na primer, meteorologija. Za razliku od meteorologa, ako uvaženi finansijski analitičar najavi nagli pad vrednosti deonica na berzama, to će se i dogoditi, iako je analitičar možda bio pijan kada je prognozu objavio.

Zato empirijski uspesi i neuspesi ekonomskih teorija nemaju uticaja na njihovo prihvatanje ili odbacivanje. Poput sledbenika teorija zavere i teologa, predstavnici različitih ekonomskih škola mišljenja – kejnsijanci, monetaristi ili marksisti, na primer – svaku stvar na ovom svetu mogu objasniti držeći se isključivo okvira sopstvene paradigme. Koja od konkurentskih doktrina će odneti pobedu zavisi od ishoda borbi za moć između frakcija koje svoje interese skrivaju iza različitih dogmi, isto kao u religiji.

To je ulaz koji je Trump iskoristio. Decenijama pre njegove pobede, obespravljeni i osiromašeni su slušali ekonomske eksperte kako im objašnjavaju da su politike koje su im uništile život prošle strog proces naučne kontrole i verifikacije. To je bezočna laž koja je omogućila Trumpu da očaj miliona iskoristi protiv „establišmenta" – pa i protiv samog etosa nauke uprljanog navodnim savezništvom sa ekonomijom.

Trump je najzad otišao. Ali pogledi na ekonomiju koji su Trumpu otvorili vrata i dalje su duboko ukorenjeni. U mandatu predsednika Bidena njihov uticaj će biti još snažniji. Nova administracija je prepuna onih istih eksperata koji su objavljivali lažna proročanstva i podržavali društveni poredak nejednakosti, eksploatacije i iracionalnosti koji je konačno proizveo trampizam.

Setimo se samo kako je izmišljena „prirodna" stopa nezaposlenosti kada se pokazalo da teorija, po kojoj pad realnih nadnica nužno vodi do rasta stope zaposlenosti, ne drži vodu. Ili kako je, kada je deregulacija koju su eksperti promovisali dovela do finansijskog sloma, krivac pronađen u državi koja se previše mešala u poslove sa hipotekama, uz istovremeno ucenjivanje te iste države da pokrije deregulisane gubitke gospodara finansija.

Normalnost se vratila u Belu kuću. Biden će pokušati da ne laže, možda će ponekad ekonomisati sa istinom ako bude prinuđen. Ali izvesno je da neće dopustiti da mu se povremeno omakne neka od ključnih istina, kao što se Trumpu događalo. I zato će istina još dugo biti pod opsadom, kako eksperata koji služe novoj administraciji, tako i trampizma – pokreta koji je proistekao iz toksičnih politika izgrađenih na njihovim ekspertskim ekonomskim neistinama.

Peščanik.net

https://www.pcnen.com/portal/2021/02/03/istina-posle-trumpa/

Док Вучић обилази подрум вина са Макроном, Космет одлази

pravda.rs

Док Вучић обилази подрум вина са Макроном, Космет одлази

4 minutes


Predsednik Makron me vodio u vinski podrum Jelisejske palate, što mislim da ne samo niko sa Balkana već i iz Evrope nije imao priliku da vidi - rekao je tokom posete Francuskoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dok su istog dana Kosovo i Izrael uspostavili diplomatske odnose, dogovorene još u septembru u Vašingtonu.

- Srećan sam što predsednik Makron razume potrebu Srbije, težinu pozicije Srbije, nadam se i verujem da mnogo toga možemo zajedno da uradimo. Mislim da smo pokazali neverovatnu srdačnost, doživeo sam stvari koje nisam ni sanjao. Najviše smo govorili o odnosima Beograda i Prištine Istovremeno smo to povezivali sa evropskim putem Srbije, verujem da ćemo imati podršku Francuske na evropskom putu - rekao je Vučić. 

Sa druge strane, ministar spoljnih poslova Izraela Gabriel Aškenazi, koji je odobrio "zvaničan zahtev tzv. Kosova da otvori ambasadu u Jerusalimu" i njegova koleginica sa Kosova Meliza Haradinaj Stubla potpisali zajedničku deklaraciju o uspostavljanju odnosa. Podsetimo, ovo je nastavak dogovora postignutih u Vašingtonu 4. septembra, kada je Izrael priznao Kosovo, što je tada potvrdio i ambasador Izraela u Srbiji Jahen Vilan. 

 

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je Pariz zapravo "Tadićev Bukurešt".

- Bivši predsednik je neposredno nakon priznanja Kosova 2008. godine kada je bio zakazan jedan svenarodni, građanski miting protiv toga, a on je kao predsednik Srbije, i tada je njegova stranka bila član koalicione Vlade sa Koštunicom, bio jedan od pozivara za taj skup, se iste večeri sklonio u Bukurešt. Tako se sada i Vučić, na dan kada je Izrael priznavao Kosovo, a on je znao da će to biti juče, sklonio u Pariz. Upravo on koji stalno potencira na tome kako je Tadić pobegao na dan priznanja Kosova, on je učinio isto to - rekao je Milivojević, i dodao:

- Drugi deo priče je sledeći, malopre sam gledao šta piše u ustavu Srbije, predsednik Republike niti bilo koji građanin Srbije ne može ni da pregovara a kamoli da donosi odluke koje direktno ili indirektno mogu voditi ka urušavanju teritorijalnog integriteta i državno-pravnog suvereniteta Srbije. Nijedan građanin, pa ni predsednik. On je 4. septembra, isključivo i jedino zarad pokušaja da pomogne bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu pristao da se igra sa državno-pravnim suverenitetom i teritorijalnim integritetom Srbije, potpisao ugovor. Na njemu nema potpisa Trampovog, Amerikanci i Tramp su se ogradili, dakle, taj sporazum ni na šta ne obavezuje Amerikance, ali Srbiju obavezuje na sve. Ima u tom sporazumu ekonomski dobrih stvari, ali nažalost, uslov da bi ostalih 15 tačaka funkcionisalo jeste da se potpiše i ta 16. tačka, u kojoj se Vučić obavezuje da će diplomatsko-konzularno predstavništvo Srbije iz Tel Aviva prebaciti u Jerusalim - kaže Milivojević.

On napominje da su sto to su potpisali Albanci, predstavnici kosovske strane, s tim što se kod njih ide korak dalje - za to što će ambasadu koju nisu ni imali otvoriti u Jerusalimu, za to su dobili nešto krupno - priznanje od strane Izraela.

- Vučić je time direktno i indirektno pozvao Izrael, koji je 12 godina odbijao da prizna Kosovo i plus nagradio Izrael, time što je obećao prebacivanje naše ambasade. To normalan čovek ne bi potpisao - rekao je Milivojević.

Damask napravio dogovor sa Kurdima, Rusi odradili veliki posao. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Direktno

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

 

уторак, 2. фебруар 2021.

ИФИМЕС: Србија захваљујући Вучићу постала епицентар дешавања

ИФИМЕС: Србија захваљујући Вучићу постала епицентар дешавања

Као примјер Ифимес наводи мишљење аналитичара да је Србија додатно ојачала своју позицију за вријеме пандемије вируса ковид-19 успјешним супротстављањем пандемији у марту 2020.године, а сада још успјешнијом вакцинацијом становништва

Од

ИН4С

-

 

Александар Вучић; фото: vestinet.rs

Међународни институт за блискоисточне и балканске студије из Љубљане (ИФИМЕС) оценио је да је Србија захваљујући председнику Александру Вучићу постала епицентар регионалних дешавања и кључна за мир и стабилност у региону.

 

У анализи „Превремени избори на Косову 2021: Шанса за нови почетак?", Институт се осврнуо на ситуацију у региону наводећи да су заједнички економски развој и успостављање „мини Шенгена" приоритети у регионалној сарадњи, и да појединачно мале земље не могу да привуку глобалне инвеститоре.

Због тога би, наводи се, за одстрањивање унутрашњих граничних и административних баријера и царина, било ефикасније за земље западног Балкана да имају усаглашену инфраструктурну политику и да заједнички раде на економској обнови региона.

„Вучић успјешно ребрендира Србију, а Косово је у сталном назадовању захваљујући неодговорним политичким елитама, које вршећи јавне и одговорне функције у први план стављају своје личне интересе и богаћење, а не интересе Косова", закључује се у анализи.

Као примјер Ифимес наводи мишљење аналитичара да је Србија додатно ојачала своју позицију за вријеме пандемије вируса ковид-19 успјешним супротстављањем пандемији у марту 2020.године, а сада још успјешнијом вакцинацијом становништва.

Са друге стране, вакцинација је потпуни фијаско владе премијера привремених косовских институција Авдулаха Хотија, који ће се вјероватно, наводи се, уписати као „најнеспособнији премијер Косова", а број жртава због пандемије ковида-19 премашиће сва очекивања.

Коментаришући предстојеће изборе на КиМ, Ифимес наводи да су они поновно у знаку обрачуна дијела српске опозиције и албанских политичких странака са Српском листом, коју предводи Игор Симић, а подржава председник Србије Вучић.

„У ствари, преко Српске листе, која је фаворит избора у српској заједници на Косову, покушаће да се обрачунају са предсједником Србије Александром Вучићем. Како се приближава завршница изборне кампање расту тензије усмјерене према Српској листи, у коју је укључено и коришћење насиља", пише Ифимес.

Како се наводи, од изузетне важности је да се оконча бриселски дијалог Београда и Приштине потписивањем правно обавезујућег споразума, укину границе у региону и отклоне баријере и тако започне интензивна међусобна сарадња.

У Анализи се даље наводи да су све досадашње владе на Косову, преузимањем власти најављивале убрзан развој са обећањем, да ће изграђивати снажне институције, које ће бити фактор унутрашње стабилности и мира и да ће тако доприносити стабилности и миру у региону.

„Обећања се нису се испунила, а грађани Косова су дубоко разочарани владајућим политичким структурама, јер су једини у региону, који немају безвизни режим. Нигдје на свијету, из досадашње праксе, није забиљежено, да су политичко-криминалне структуре изградиле снажне државне институције, него управо супротно", пише у анализи.

Наводи се да криминал на Косову своје коријене вуче још из владе у егзилу, а да су језгро криминала команданти такозване Ослободилачке војске Косова и (пара)обавештајна служба (СхИК) у сарадњи са политичким структурама.

Када се сагледа недавна прошлост могу се примијетити снажне везе између садашњих политичких лидера и огромних сума новца, које су сакупљане кроз различите фондове, пише Ифимес и додаје да су бројне активности биле нетранспарентне и да се доводе у везу са енормним богаћењем појединих актуелних и бивших политичких челника и чланова њихових породица.

„Криминал и корупција су настављени и после међународне интервенције и рата на Косову 1999. године. Непотизам је присутан у свим сегментима друштва, а одвија се под непосредном контролом и усмјеравањем из врхова политичких странака", наводи Ифимес у анализи.

Истовремено, наводи се, аналитичари упозоравају на синхронизовану кампању и повећане нападе политичко-криминалних структура на Косову и "покушаје дискредитације усмерене против Покрета Самоопредељење и његовог предсједника Аљбина Куртија".

Закључује се "да би победа Самоопредељење стабилизовала политичку ситуацију када би Покрет сам формирао нову владу", као и да је потребно да Самоопредјељење покаже политички сензибилитет према мањинама, посебно српској заједници.

(Извор: Тањуг)

https://www.in4s.net/ifimes-srbija-zahvaljujuci-vucicu-postala-epicentar-desavanja/

понедељак, 1. фебруар 2021.

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: А чије је Косово ако није српско?

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: А чије је Косово ако није српско?

6-8 minutes


01.02.2021. - 10:01

фото: З. Шапоњић

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више.

Де јуре и де факто. Посматрано из првог угла, политички субјекти покушавају да уговорима регулишу међусобне релације, па тако, директно или индиректно и међународне односе. Посматрано из другог угла, светска политика функционише по правилу „што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу".

Поменути субјекти, а ту се превасходно ради о државама, разликују се по свему, па се хијерархија у светском политичком систему успоставља према релативном односу војне, политичке и економске моћи. Тако се, са једне стране, уочава тенденција нормативног регулисања, а са друге стране сасвим обрнути тренд када некима постојећи формални оквир постане преузак или када се једноставно промене околности у њихову корист.

Отуда и не тако ретке разлике у формалном и фактичком у низу конкретних ситуација. Једном од несретних изјава, председник САНУ осврнуо се на „косовску проблематику" у овом контексту. И де јуре и де факто, ствар око Косова прилично је сложена.

Са формалне стране, албански политичари јесу једнострано прогласили „независност"; признале су их моћне западне земље, уз поједине утицајне муслиманске државе; успело им је да, захваљујући спонзорима и попуштању различитих гарнитура у Београду делимично легитимизују свој статус и учлане се у неколико међународних организација. Али…

Та државолика творевина није призната од овог другог, незападног дела света, нити је чланица у најважнијим међународним организацијама. Корак који им је неопходан за тако нешто јесте улазак у ОУН. За ОУН „косовска проблематика" уређена је Резолуцијом 1244, која, упркос свим накарадним и креативним тумачењима, посматра ову територију као део Србије. Иза овог „правног оквира" ОУН стоје све сталне чланице Савета безбедности које су за њега гласале, што подразумева Русију и Кину.

Чак и када би се обезбедило „ћутање Србије" на покушај „угуравања" нове чланице у систем УН, Москва и Пекинг би, због својих интереса, могли ветирати тај предлог. Отуда и неуморно понављање разних лобиста да се „процес мора завршити међусобним признавањем".

Остаје само да одговоре на питање: зашто је Србији важно то признавање? За анализу формалног још нешто важно: „Устав Косова" подређен је Ахтисаријевом плану. Члан 143. тачка 2. гласи: „Одредбе Свеобухватног предлога о решењу статуса Косова од 26. маја 2007. имају премоћ над осталим законским одредбама Косова." Свеобухватни предлог као „врховни ауторитет" наводи „међународно војно присуство". Влада и Скупштина могу доносити одлуке, али истовремено је дефинисан механизам да оне буду оспорене.

Немогуће уједињење са Албанијом

У преводу, немогуће је Харадинајево „уједињење са Албанијом". Око овога, иначе, постоји још једна препрека из члана 1. тачке 3: „Република Косово нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе." Ни најжешћи албански лобисти нису говорили о промени овог „Ахтисаријевог инструмента", њихова намера је да оставе „косовске институције" у својеврсном „заробљеништву", ту би се само и искључиво питао НАТО чак и када би сутра опослили пријем у УН.

Са фактичке стране, ако Косово није српско, онда се поставља питање: а чије је? Ових деценију и кусур показује да то остаје „неуспели пројекат". Овакво Косово није само „заробљеник НАТО", већ и „заточеник" криминалних гангова који овлашћења и „државне институције" (зло)употребљавају за ширење својих нелегалних бизниса.

Дреница је већ дуго уцртана на континенталној карти највећих складишта наркотика, нису занемарљиви ни приходи од трговине органима. Не тражи се од Србије да преда Косово Албанцима, већ албанској мафији. А што се Албанаца тиче, они имају матичну државу. Постоје и далеко многобројнији народи који немају своје државе. Зашто баш Албанци да их имају две?

Нема „милогораца" на Косову

Фактички, замисао о изградњи „косоварског идентитета" пропала је у старту. Испоставило се да у албанском корпусу нема „милогораца". Нема ни аутошовиниста. Ни председника Академије који ће позивати на „повратак" у Србију. Мада ће у приватним разговорима многи од њих потврдити да се нису борили за ово што су добили. Степен разочарења и бесперспективности толики је да се са Косова масовно бежи. Косовски Албанци показују у свом деловању да јесу државовољни, али нису државотворни. И матична им држава кубури са институционалним заокруживањем, практично, још од оснивања.

Фактичко стање је и да то остаје територија изразите „економске пасивности". Као и да је признање Србије потребно не да би сви живели „срећни и задовољни", то зависи од низа других ствари, него зарад легитимизације наратива НАТО о дешавањима из деведесетих година. Треба ли подсећати да су ту Срби означени за „геноцидне", због чега је и „изгубљено право" за управљање Косовом.

Протекторат НАТО

Са формалне стране, дакле, имамо протекторат НАТО који је једнострано прогласио независност на територији Србије. И ту „независност" су подржале кључне чланице НАТО. Са фактичке стране тај протекторат је институцинално неизграђен и системски несређен, самим тим и дугорочно „заглављен" са прегршт проблема. И тим проблемима Србија ће морати да се бави у било којој варијанти, пошто представљају прворазредну претњу националној безбедности, од организованог криминала, до исламских фундаменталиста и осталих „повратника" са блискоисточних ратишта.

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више. За спољни фактор кључ је дугорочна стабилност, а за албанске комшије изгледна перспектива.

И за једно и за друго неопходно је стрпљење, много напора и ситних корака. Фактичко на Косову није једнозначно, нити онакво каквим се у „нашминканим" анализама представља. Зато и његово „превођење" у формално не може донети ни стабилност ни перспективу.

А да се покуша са другачијим приступом?

 

Подршка оболелом стогодишњем капетану Муру који је надахнуо Велику Британију

politika.rs

Подршка оболелом стогодишњем капетану Муру који је надахнуо Велику Британију

2-3 minutes


ЛОНДОН - Британски премијер Борис Џонсон пружио је подршку британском ветерану, капетану Тому Муру, који је сакупио скоро 40 милиона фунти за Националну здравствену службу Велике Британије, након што је овај стогодишњак примљен у болницу са ковидом 19.

„Надахнули сте целу нацију и знам да је жеља свих да се потпуно опоравите", написао је Џонсон на Твитеру. Он је нагласио и да су његове мисли с Муром и његовом породицом у овом тешком тренутку, преноси Ројтерс.

Мур је сакупио скоро 40 милиона фунти за Националну здравствену службу Велике Британије, у хуманираној акцији коју је започео априла прошле године. Он је тада у ходалици направио 100 кругова од 25 метара по свом дворишту у градићу Марстом Моретејн у Бедфордширу, у турама од по 10 кругова, уочи стотог рођендана који је прославио 30. априла.

Његова ћерка Хана Инграм-Мур рекла је у недељу даје њен отац примљен у болницу, да се последњих седмица лечио од упале плућа, а прошле недеље је био позитиван на ковид 19.

Британска штампа такође је пружила подршку Муру који је оборио два Гинисова рекорда, а одликовала га је и краљица Елизабета, подржали су га и бројни јавни радници, фудбалери и уметници.

„Молите се за Тома", писало је на насловној страни таблоида Сан, а ту поруку послали су и други британски листови који су такође објавили фотографије и приче о Муру.

Поруке подршке стигле су од енглеске фудбалске репрезентације и глумца Мајкла Бола, са којим је капетан Том отпевао „Никад нећеш шетати сам" уживо у јутарњем програму Би-би-сија.

Британија тренутно имунизује све своје старије становништво против корона вируса, али Мур још није примио вакцину за Ковид -19 јер се лечио од упале плућа, наводи агенција, преноси Танјуг.


View article...

Enclosures:

160z120_tom-mur-politika.rs.jpg (9 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_tom-mur-politika.rs.jpg