Од почетка се знало шта је циљ хапшења Милошевића

politika.rs

Од почетка се знало шта је циљ хапшења Милошевића

3-4 minutes

---

Од самог почетка је било очигледно да је циљ хапшења Слободана Милошевића пре 20 година био да се он изручи Хашком трибуналу, иако су постојале гаранције да се то неће десити, изјавио је председник СПС Ивица Дачић поводом годишњице хапшења некадашњег председника СРЈ и Србије.

Он је на ТВ Пинк рекао да је изручење Милошевића очигледно била намера и да су то сви знали у самом почетку, од Војислава Коштунице до Зорана Ђинђића, преноси Танјуг.

Навео је да је Коштуница увек некако гледао да се извуче у смислу да сада он не мора да доноси одређене политичке одлуке, јер је он формално био против Хашког трибунала.

„Али се то у суштини на крају крајева десило", каже Дачић.

Навео је да су Коштуница и Ђинђић дали гаранције да Милошевић неће бити изручен Хашком трибуналу.

„Био је једино тај део који они нису написали конкретно, баш да неће бити изручен Хашком трибуналу, него су написали да се хапси због тога и тога. Додатно је Чедомир Јовановић морао да потпише да то хапшење нема везе са Хашким трибуналом", рекао је Дачић.

Додао је да требало наћи формалан разлог зашто да се Милошевић нађе у затвору и то под оптужбом за злоупотребу положаја, да би из затвора био изручен Хашком трибуналу.

Сматра да је постојао велики страх код Ђинђића како ће се то завршити, да ли ће бити демонстрација и немира, и да ли ће моћи они то да изведу или неће моћи.

Дачић каже и да је ДОС Милошевићу понудио да оде у Русију.

„Могу да гарантујем да је ДОС понудио Милошевићу ту опцију, не кажем цео ДОС и не кажем да се о томе одлучивало. Милошевић је о томе расправљао у кругу најближих сарадника. Постојала је идеја, али су га сарадници увек наговарали на лоше ствари", рекао је Дачић.

Поводом ТВ серије „Породица", посвећене хапшењу Милошевића, Дачић је рекао да није припадао неком кругу породичих пријатеља Милошевића, нити је тада био међу највишим партијских функцинерима, те да је питање да ли је прошло довољно време за прављење таквих серија.

Не зна, истакао је, да ли је идеја серије била да се Милошевић представи као жртва.

„Ово су романсиране ствари, као и серија о Александру Карађорђевићу где нигде нећете видети да је распуштао парламент и уводио диктатуру, то се брише и остаје сагледавање њега као личности", рекао је Дачић.

Он каже да, пошто није имао значајну улогу у време хапшења Милошевића, не види разлог зашто би њега неко глумио у серији.

„Питање је велико да ли је ово довољан период да се о томе праве неке серије где имате многе актере који су још живи и који тумаче са свог аспекта каква је била њихова улога", рекао је Дачић упитан о томе како гледа на то што су Милошевићу леђа окренули његови најближи сарадници и о томе ко га је све издао.

Навео је да је и сам помагао породици Милошевић и да ће једном приликом показати да му је Мира Марковић написала тачно кога сматра одговорним за његово убиство и кога треба избрисати са политичког списка зато што су их издали.

„То су личне ствари. Чисто да се зна да је, на пример, она мислила да су неки људи директно одговорни, ко није хтео да иде да сведочи и да га лечи, било је доктора који су одбили да оду у Хаг", рекао је Дачић.

View article...

Enclosures:

160z120_w_99309324.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_04//160z120_w_99309324.jpg

 

Slobodan Erić - Da li je dogovor Srbije i EU moguć

standard.rs

Slobodan Erić - Da li je dogovor Srbije i EU moguć - Novi Standard

Slobodan Erić

16-20 minutes

---

Da li Evropska unija i Srbija, zbog pitanja statusa Kosmeta kao prepreke za punopravno članstvo, mogu da postignu posebnu vrstu dogovora koji bi išao u korist i jednoj i drugoj strani?

Izlazak Velike Britanije iz EU predstavlja za Evropu jedno novo i dragoceno iskustvo. Jedna članica, Velika Britanija – nakon održanog referenduma, Bregzita – i Evropska unija su se dogovorile o sporazumnom razlazu, tako što su 24. decembra 2020. postigle sporazum o budućim trgovinskim odnosima. Uprkos zabrinutosti, razlaz Brisela i Londona nije proizveo negativne posledice po naš kontinent. Bregzit pokazuje da je moguće regulisati odnose unutar Evropske unije i Evrope na drugačiji način od postojećih. To je dobar primer da se kroz jednu novu pravnu formu dogovora mogu regulisati i odnosi sa zemljom koja želi da napusti Evropsku uniju, ali zašto da ne, u budućnosti, i sa zemljama koje žele da pristupe EU, a gde za to postoje određeni problemi i prepreke.

Srbija je počela pristupne pregovore sa EU pre sedam godina i, po broju otvorenih poglavlja, nalazi se otprilike na pola puta – od 35 pristupnih poglavlja otvorila je 18. Ove godine Srbija nije otvorila nijedno novo poglavlje. I to je povod za obostrano nezadovoljstvo. U Beogradu smatraju da se u EU ne uvažava i ne vrednuje dovoljno ono što je Srbija učinila na planu unutrašnjih reformi, dok su u Briselu nezadovoljni brzinom i kvalitetom reformi, posebno u oblasti vladavine prava, reforme pravosuđa, slobode medija, odnosa vlasti i opozicije.

Neke od kritika koje dolaze iz Brisela stoje – Srbija se ne može pohvaliti da je baš uzorna pravna država. Postoji problem i sa medijskim slobodama. Mediji su pod kontrolom političkih centara moći i u njima vladaju isključivost i oštra retorika. Mediji nisu samo sredstva preko kojih se građani informišu, oni su i kanal preko koga jedno društvo treba da vodi unutrašnji dijalog, raspravu o temama koje su najvažnije za život zajednice. Poboljšanje rada pravnih institucija je moguće postići, verujemo da se može više uraditi na poštovanju medijskih sloboda i zaštiti osnovnih demokratskih prava, kao i na unapređenju dijaloga vlasti i opozicije.

Nepremostive prepreke

Problem je što u pristupnim pregovorima između EU i Srbije postoje druge, veće, skoro nepremostive prepreke. Najpre, u samoj EU postoji zasićenost proširenjem i otvoreno protivljenje ulasku novih članica. To je najbolje izrazio francuski predsednik Emanuel Makron koji je u julu 2019. godine izjavio da u postojećoj evropskoj strukturi nema mesta da se govori o budućem proširenju i istakao da ni postojećih 28 članica ne mogu da se slože. Francuski predsednik je bio jasan: „Ja ću biti beskrompromisan i odbiću svako proširenje pre dubokih reformi našeg institucionalnog funkcionisanja“. U više navrata Makron je rekao da je EU pogrešila što je prijem u članstvo „proglasila za jedinu politiku prema Zapadnom Balkanu“.

S druge strane, EU od Srbije traži da sa separatističkim vlastima u Prištini potpiše pravnoobavezujući sporazum o normalizaciji, što u praksi znači da Srbija svoju južnu pokrajinu Kosovo i Metohiju treba da prizna kao nezavisnu i samostalnu državu. Treba reći da pored Srbije Kosovo nije priznalo ni pet članica EU: Grčka, Slovačka, Kipar, Španija i Rumunija. Brisel je imenovao Miroslava Lajčaka da bude specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine. Ali ton i usmerenje tom dijalogu daje Nemačka, koja je, u suštini, najistrajnija u zahtevu da Srbija prizna Kosovo. Nemačka je, po ekonomskoj snazi i moći, najuticajnija članica EU, a nemačka industrija i privreda zaista predstavljaju kičmu ekonomije EU i motor njenog razvoja. Ali problem je što su Nemci mnogo talentovaniji za ekonomiju negoli za politiku i što u politici, često kruto, tipično nemački, slede neke predrasude, uključujući i predrasude o Srbiji.

Zastave Nemačke i Evropske unije (Foto: Daina Le Lardic/European Union 2019/EP)

Čini se da je nemačka politika prema Srbima i dalje opterećena istorijskim kompleksima iz dva svetska rata. Jer Nemci, a ni mnogi drugi u Evropi, ne vide, bolje reći ne žele da vide, da je za Srbiju i Srbe uopšte Kosovo mnogo više od jednog dela teritorije – ono je istorijsko središte srpske duhovnosti i državnosti. Kosovski zavet ili „kosovski mit“ je centralna srpska ideja i duhovna vertikala, koja objedinjuje sve srpske generacije i daje najdublji smisao postojanja. Utisak je da niko u Srbiji, nijedan političar, nije spreman da potpiše da je Kosovo druga država. Ali čak i kada bi se među Srbima i našao neko ko bi potpisao takvu odluku, to u Srbiji skoro niko ne bi prihvatio. Prvo, to ne bi prihvatila Srpska pravoslavna crkva, koja je po svim istraživanjima javnog mnjenja institucija koja uživa najveće poverenje u srpskom narodu. Kosovo jeste veliki  problem za Srbiju, ali ne treba da bude i za druge – zašto bi sa ulaskom Srbije EU uvezla i jedan nerešen teritorijalni problem, konflikt koji traje vekovima.

Druga nepremostiva prepreka u ovim pristupnim pregovorima je odnos Srbije prema Rusiji. Ulaskom u EU Srbija bi svoju politiku morala da uskladi sa spoljnom politikom EU. To u praksi znači da bi morala, između ostalog, da se pridruži sankcijama koje je EU uvela Rusiji. Takvu politiku u Srbiji nije moguće voditi, jer bi ona proizvela ogromno nezadovoljstvo i protivljenje javnog mnjenja. Veze Srbije i Rusije su duboke i imaju dugu tradiciju, po osnovu iste vere – pravoslavne, i istog porekla – slovenskog. Rusija je istorijski pouzdan saveznik Srbije, ne samo u dva svetska rata, nego i u prethodnim vekovima, kada je pomagala srpsku borbu za oslobađanje od osmanske, turske okupacije. Odnosi Srbije i Rusije su strateškog karaktera.

Istorija sporova evropskih država sa Rusijom je duga, a predrasude o Rusiji ne dele samo zapadne nego i istočne članice Evropske unije. Kod Srba nije tako – veze sa Rusijom su prijateljske i viševekovne i Srbija se nikako ne može uklopiti u jedno takvo opredeljenje, jer ovde nije samo reč o spoljnoj politici jednog političkog i ekonomskog saveza prema Moskvi, već o jednoj dubljoj, antiruskoj kulturološkoj matrici.

Rezervni plan

Zbog ove dve teško premostive prepreke, pregovori EU sa Srbijom mogu biti potpuno zakočeni ili usporeni. Zbog toga je dobro imati neku vrstu rezervnog plana, odnosno izlazne strategije. Zato je smislen primer Velike Britanije. Jednim sporazumom koji bi bio sličan po usmerenju i logici, ali znatno različit po sadržaju, mogao bi biti rešen problem zemlje koja je odlučila da ipak ne želi da pristupi Uniji. Dakle, EU može sa Srbijom, koja je na putu evrointegracija ali još nije postala njena članica, da postigne dogovor koji bi bio u obostranom, opštem interesu.

I to po principu da se u prvoj fazi dogovorom regulišu oblasti i pitanja koja su od uzajamnog interesa i za koje postoji obostrana saglasnot. Dok se problemi i pitanja o kojima postoje različiti stavovi – kao što je Kosovo – zamrzavaju i ostavljaju za razmatranje za drugu fazu koja nije vremenski ograničena. Drugim rečima, ostavljaju se za vreme kada će biti povoljnije unutrašnje i međunarodne okolnosti koje su prihvatljivije za sve strane. Tim dogovorom EU i Srbije bila bi regulisana pitanja iz oblasti ekonomske politike: slobodnog protoke robe, kapitala i radne snage, saobraćaja, transporta robe, snabdevanja energentima, gasovoda… Srbija bi ostala izvan EU kao nezavisna država, kao i do sada, ali bi kroz određena rešenja prilagodila svoje zakonodavstvo pravnom poretku EU i bila bi u nekim oblastima integrisana u ekonomski prostor Unije, što bi imalo za cilj nesmeteno saobraćajno i privredno funkcionisanje EU.

Srbija mora uvažiti činjenicu da geografski pripada Evropi, da je skoro okružena članicama EU i da ne može biti ekonomski izolovano ostrvo koja predstavlja prepreku za saobraćajno i privredno funkcionisanje našeg kontinenta. Veliki deo propisa iz oblasti trgovine, carina, rada banaka i drugih pitanja koja su obuhvaćena međunarodnim privrednim i privatnim pravom, Srbija je ranije, kroz potpisane međunarodne ugovore i konvencije, već prilagodila zakonodavstvu Unije.

Zastavice EU i Srbije (Foto: EU Council/Christos Dogas)

Dovoljno je podsetiti da je Srbija Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU počela unilateralno da primenjuje još 2009. godine, što je uticalo na znatno smanjenje prihoda od carina. Dogovor treba da bude u obostranom interesu i mora imati obostranu saglasnost – jer Srbija, kao nezavisna zemlja, mora raspolagati kontrolom svih onih monetarnih, robnih i finansijskih tokova koji se mogu označiti pojmom ekonomskog suvereniteta.

Ovakav ili sličan dogovor Beograda i Brisela mogao bi biti model i za druge zemlje na Balkanu, koje su u procesu pridruživanja ili imaju ambiciju da postanu članice EU. Ovaj predlog, ili neki drugi sličan po duhu, ne znači prekidanje pregovaračkog procesa, već njegovo preusmeravanje ka drugačijem ishodu. Treba zaobilaziti prepreke, jer u Evropi postoje i drugi nerešeni teritorijalni sporovi, poput kiparskog, gde je Turska 1974. godine izvršila invaziju i okupaciju severnog dela ostrva.  Život ide dalje i ne može da čeka.

Svet se brzo menja i EU bi povodom Srbije i drugih aktuelnih problema trebalo da iznalazi fleksibilnija i održivija rešenja, koja će doprinositi njenom boljem funkcionisanju i većoj stabilnosti. Beograd je do izbijanja pandemije koronavirusa bio veoma posećena i omiljena destinacija mnogih Evropljana, koji su otkrili ne samo istorijske znamenitosti i srpsku hranu, već i otvorenost i gostoljublje stanovnika srpske prestonice – sve suprotno od slike koju su o Srbima stvarali globalistički zapadni mediji devedestih godina.

Istorijsko podsećanje

Uprkos velikoj propagandi i tome što su SAD i najveće države EU 1992. godine Srbiji uvele surove sankcije – koje su zemlju ekonomski toliko izolovale i iscrple da se u Srbiji pojavio problem snabdevanja elementarnim i vitalnim proizvodima kao što su benzin i lekovi – i što su te zemlje tokom NATO agresije bombardovale Beograd i Srbiju, Srbi suštinski nisu preduzeli nijedan neprijateljski korak prema stanovnicima SAD i zemalja EU. Nijedan vojnik, ni američki, engleski, nemački, francuski, italijanski, nije ubijen, niti je stradao od srpske ruke ni u Bosni niti na Kosovu i Metohiji.

Srbi ne samo da nisu bili protiv Evrope, već su je vekovima branili od stranog, turskog osvajača, iako se ta uloga Srba kao hrišćanskih branitelja našeg kontinenta ne ceni i ne uvažava. Despot Stefan Lazarević (nakon bitke kod Angore), Đurađ Branković i drugi srpski velikaši, samostalno i u saradnji sa evropskim hrišćanskim odredima, nastavili su da pružaju otpor Turcima još 130 godina posle Kosovske bitke, do pada gradova Beograda i Šapca 1521. godine. Srbi nastavljaju borbu i posle toga, ali na teritoriji tadašnje Habzburške monarhije, gde od srpskih stanovnika Beč formira Vojnu krajinu kao južnu pograničnu oblast u carstvu, koja je i tada, u vreme Austrijskog carstva i Austrougarske monarhije, predstavljala sanitarni kordon protiv upada iz Osmanskog carstva.

Srbi posle proterivanja Turaka na jug, preko Save i Dunava, nastavljaju borbu tako što Srbija, njihova matična država, 1804. godine podiže ustanak protiv Turske, koji je bio oslobodilačka inspiracija i podsticaj Grčkoj da 1821. takođe podigne  nacionalni ustanak, čiji je veliki podržavalac i promoter u tadašnjem evropskom javnom mnjenju bio veliki engleski pesnik Džordž Gordon Bajron. Jedan vek kasnije, Srbija u balkanskim ratovima 1912, zajedno sa Bugarskom i Grčkom, definitivno izbacuje Tursku iz Evrope. To znači da su Srbi sve vreme, od dolaska Osmanlija, kao stanovnici svoje matične ili neke druge evropske države, učestvovali u odbrani Evrope.

Ova kratka istorijska retrospektiva ima za cilj da ukaže da nezavisna Srbija može biti Evropskoj uniji i Evropi pouzdan partner na planu bezbednosti i čuvanja njenog jugoistočnog dela pred novim bezbednosnim izazovima, od migrantskog problema pa do drugih. Istoriju nikad ne treba potceniti. To, naravno, ne znači da bi se istorija mogla ponoviti po istom scenariju, niti da bi, recimo, ponovni zavojevač Evrope bila Turska, imajući u vidu da u ovoj zemlji od Kemala Ataturka pored osmanske postoji jedna sekularna, proevropska struja. Međutim, teroristički akti na Bliskom istoku, posebno u Siriji i u evropskim gradovima, uče nas da se od radikalnog islama, posebno ako ima podršku vanevrospkih centara moći, može svašta očekivati.

Policija prilikom intervencije protiv ilegalnih migranata u Kikindi (Foto: Tanjug/MUP RS)

U ovakav bezbednosni okvir dobro se uklapa i odluka Srbije da bude vojno neutralna zemlja, što je Narodna skupština Srbije potvrdila donošenjem posebne rezolucije 2007. godine. Srbija zbog bliskih istorijskih veza sa Rusijom i svežeg bolnog iskustva sa agresijom 1999. godine ne može, niti želi da bude član NATO pakta. Istraživanje javnog mnjenja iz 2019. godine pokazuje da je čak 89 odsto anketiranih građana protiv ulaska Srbije u Severnoatlansku alijansu.

To što je Srbija u dobrim odnosima za Rusijom i, recimo, Kinom, ne mora da znači da ne može da bude u dobrim odnosima i sa drugim evropskim državama. I ovde nam istorija daje za pravo. Srbija je nakon Prvog srpskog ustanka i tokom procesa oslobađanja od turske okupacije svoj povratak u Evropu počela preko nemačke kulture, saradnjom sa velikim nemačkim pesnicima i stvaraocima, Geteom, Lepoldom Rankeom, braćom Grim. Srbija je kroz ceo 19. vek, pored saradnje sa Rusijom imala veoma dobru saradnju i sa drugim evropskim država, u jednom periodu i sa Austrijom. I u 20. veku, tokom Prvog pa sve do Drugog svetskog rata, Srbija je, kao stožerni deo Kraljevine Jugoslavije, imala dobru saradnju i savezništvo sa Velikom Britanijom, a posebno Francuskom. Srbija je u oba svetska rata bila saveznik sa SAD, a srpski naučnici koji su radili u Americi. Nikola Tesla i Mihajlo Pupin dali su fundamentalan doprinos razvoju nauke u oblasti energije i komunikacija.

To što u Briselu i drugim evropskim centrima ne razumeju Srbiju delimično je i rezultat toga što Evropa dovoljno ne razume ni samu sebe, to jest zajedničke korene. Ne shvata se na pravi način da Srbija, zajedno sa drugim pravoslavnim zemljama, Rusijom, Rumunijom i Bugarskom, i pre svega Grčkom, pripada jednoj duhovnoj i civilizacijskoj tradiciji koja se može označiti pojmom vizantijski komonvelt. A onda se dovoljno ne shvata ni to da je Vizantija, u stvari, Rimsko carstvo (Istočno), koje je nakon propasti njenog zapadnog dela u Rimu preživelo još 1.000 godina. A Rimsko carstvo nam je donelo poznato rimsko pravo, dok nam je antička Grčka dala filozofiju iz koje je stvorena nauka. Sve to zajedno, pre svega, i iznad svega, sa hrišćanstvom, čini pravne, kulturne i duhovne temelje Evrope.

Vraćanje Hristu

Iz toga je proisteklo sve ono što je vekovima kvalitativno razlikovalo Evropu od drugih kontinenata: pravna zaštita građana, pravo svojine, političke slobode kroz pravo na javni govor i udruživanje, posebna uloga kulture i nauke, kritički duh i misao koja je porodila toliko novih ideja koje su vodile Evropu i svet ka napretku. Postojeći idejni i vrednosni okvir koji promoviše EU je ne samo problematičan u nekim segmentima, nego i siromašan i tesan da izrazi svu misaonu širinu, dubinu i punoću evropskog čoveka. Stoga vraćanje hrišćanskom poreklu i nacionalnim tradicijama evropskih naroda nije samo pitanje identiteta, već izvor nove snage koja je našem kontinentu i te kako potrebna.

Evropa, što kroz javne konkurse, što kroz stvaranje jednog novog naučnog i stvaralačkog ambijenta, treba da stimuliše rađanje novih i kreativnih ideja, koje će joj pomoći da se bolje suoči sa novim ekonomskim, socijalnim, zdravstvenim, demografskim i bezbednosnim izazovima, sa novim naučnim i tehnološkim ciklusom. EU, koja je na putu da postane jedno od najsekularnijih društava na svetu, da bi išla napred mora da se vrati – Bogu, da se vrati Hristu, koji je izvor ljubavi, spasenja i svakog napretka u dobru.

Jedna od najvažnijih tekovina koju je svojim postojanjem i opredeljenjem u velikoj meri izgradila EU jeste relaksiranje odnosa među evropskim narodima, koji su, ne tako istorijski davno, bili nepomirljivi neprijatelji, a u pozitivne tekovine EU možemo dodati i stvaranje svesti da Evropi više nisu potrebni sukobi i klanice poput Some i Verdena, iscrpljujući ratovi koji tanje njenu biološku osnovu i od kojih koristi imaju globalni finansijski i drugi, vanevropski centri moći.

Skulptura anđela sa krstom u Rimu (Foto: Wikimedia/Uniquecommons, CC BY-SA 4.0)

U 21. veku pred Evropom, koja će se naći u ozbiljnom konkurentnom odnosu prema drugim kontinentima, stoje brojni izazovi. Između vojno moćne Amerike, koja prolazi kroz unutrašnju krizu i ekonomski moćne Kine, Evropa treba bolje da sagleda sebe, da reorganizuje svoje potencijale i da sa zemljom koja predstavlja njen teritorijalni most sa ekonomski zahuktalom Azijom – Rusijom – umesto konfrontacije, izabere saradnju. U okviru tih novih procesa, vreme je da Evropa drugačije sagleda i pozicionira ulogu Srbije.

Slobodan Erić je glavni i odgovorni urednik magazina Geopolitika. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

Izvor Geopolitika

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Зашто обележавамо 24. март

Живадин Јовановић

6-8 minutes

---

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и низ других независних, нестраначких, непрофитних организација обележавају 24. март дан почетка агресије НАТО-a сваке године, почев од 2000. до данас. Чине то комеморативним свечаностима, домаћим и међународним конференцијама, полагањем цвећа на спомен- обележја жртава агресије, прилозима у медијима, подсећањем пријатеља у земљи и иностранству да учествују у томе. То је препознатљиви део комеморативних активности српског друштва, а у новије време и државе Србије.

Чинимо то, пре свега, из осећања моралне дужности према људским жртвама, како војним и полицијским, тако и цивилним јер су сви они недужне жртве пале на тлу сопствене земље од оружја агресора. Током саме агресије страдало је од 3.500 до 4.000 људи, од чега преко 1.100 војника и полицајаца, други су цивили, жене, деца, радници, професионалци у радио-телевизији, путници у возовима, људи из колона расељених. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије међу око 10.000 рањених, колико од заосталих касетних бомби и нарочито, од последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и од тровања отровним гасовима насталим бомбардовањем рафинерија и хемијских постројења, тек треба утврдити. Свих њих се и данас сећамо одајући им најдубље поштовање. Верујемо да ће млади данас, као и све будуће генерације, памтити ове жртве свесни да је то морални дуг нације, услов очувања достојанства и будућности у миру.

Други је разлог, што се и тако брани истина и не оставља празан простор за кривотворење, лажи и подметања чији је циљ био и остао умањивање одговорности агресора и проглашавање жртве за кривца. Зато и овом приликом морамо рећи да то није била ни интервенција, ни ваздушна кампања, ни „мали косовски рат", па ни бомбардовање већ оружана, противправна агресија извршена без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, основних принципа међународног права, напосе кршењем самог оснивачког акта НАТО-а од 1949. године и националних устава држава чланица. То је био први рат на тлу Европе после Другог светског рата, против независне, суверене земље која није напала, нити је на други начин угрожавала НАТО, или било коју његову чланицу. НАТО је тиме задао тежак ударaц тековинама Другог светског рата, договорима из Техерана, Јалте, Постдама као и Хелсинкија. Агресијом на Србију (СРЈ) 1999.  угрожени су основни принципи међународних односа и систем безбедности за који су положене десетине милиона људских жртава.

Агресор је желео рат а не мирно и одрживо решење на Косову и Метохији. Рат који ће оправдати постојање НАТО-а и после ере хладног рата и висока буџетска улагања у наоружање, односно у војно-индустријски комплекс, рат који ће у пракси демонстрирати доктрину ширења на Исток и уједно бити преседан за глобализацију оружаног интервенционизма без поштовања међународног права и улоге СБ УН. Европа је дубоко посрнула прихвативши учешће у рату против саме себе. То што Европа ни данас не успева да се окрене себи, својим интересима и идентитету, што врши притисак на Србију да призна насилно одузимање дела њене државне територије, да се сагласи са ревизијом Дејтонског споразума и стварањем унитарне БиХ на штету српског народа, сведочи о забрињавајућем синдрому прошлости који угрожава њену самосталност, јединство и развој.

Треће, зато што се не миримо са дефетизмом и склоношћу дела медија, тзв. невладиног сектора и појединих јавних личности, који агресију НАТО-а интерпретирају на начин који умањује одговорност агресора, сугеришући да Србија, у име наводног реализма и боље будућности, тему агресије треба да гурне у страну а да се Косова и Метохије „ослободи" као терета о врату који кочи њен напредак.  Међутим, одговорност НАТО-а за агресију и савез са терористичком и сепаратистичком ОВК не могу се ни са чим умањити, најмање се могу пренети на Србију. То би за Србију и српски народ било срамно, а за Европу и будућност глобалних односа веома штетно.

Иако европски опредељена, Србија не може одрицањем од Косова и Метохије, своје државне, културне и духовне постојбине, плаћати цену успостављања нарушеног јединства ЕУ и НАТО, односно геополитичке циљеве њихових кључних чланица. Зато ће, уверени смо, остати трајно опредељена за мирно, праведно и одрживо решење у складу са основним принципима мира, безбедности и сарадње, поштујући свој Устав и Резолуцију СБ УН 1244.  Далеко највећи део човечанства је схватио да не постоје хуманитарни нити ратови за заштиту становништва, да се обојеним револуцијама и крстарећим ракетама не „извозе" демократија и људска права већ доминација и интереси либералног мултинационалног корпоративног капитализма.  Штагод се чинило са позиција политике силе и богомдане „изузетности" историја се не може зауставити, нити униполарност инкарнирати.

Четврто,  дубоко смо забринути због сталног заоштравања глобалних односа, трке у наоружавању, одсуства дијалога и продубљивања неповерења међу главним актерима европских и светских односа.  Јавно маркирање нуклеарних сила и сталних чланица СБ УН за непријатеље, планови за стварање „демократских коалиција" ради конфронтације са „ауторитарним системима", масовне војне вежбе од Атлантика и Балтика до Индо-Пацифика ради „обуздавања" „малигних утицаја" – представљају знаке озбиљног погоршања глобалних односа са непредвидивим последицама. То се не тиче само великих сила, иако од њих највише зависи, већ се негативно одражава на положај и развој свих земаља у свету, па тако и на положај Србије. Јер, како је мир недељив, тако су и опасности по мир и безбедност, такође, недељиве. Зато, позивамо на дијалог и попуштање, заустављање продубљивања неповерења, поштовање равноправности  и партнерства у решавању свих међународних проблема.

Пето, зато што не желимо да се патње, жртве и разарања које је наш народ преживео током и након оружане агресије НАТО-а 1999. понове било када, у било ком делу света. Трагична судбина деце у Београду, Варварину, Косовској Митровици, Муринама не сме се поновити.

Некадашњи шеф дипломатије и председник Београдског форума за свет равноправних

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Aleksandar Pavić - Kineska lekcija arogantnoj imperiji

standard.rs

Aleksandar Pavić - Kineska lekcija arogantnoj imperiji - Novi Standard

Aleksandar Pavić

8-10 minutes

---

Na američke pokušaje držanja lekcija sa stanovišta moralne superiornosti, Kina je tokom nedavnog samita adekvatno odgovorila, ali ovoga puta javno, a ne privatno. Bila je to poruka celom svetu

Još krajem prošle godine je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u razgovoru sa ruskim novinarima jasno stavio do znanja da je rusko strpljenje naspram neumorne zapadne arogancije iscrpljeno. Na prvom mestu sa EU, ali i sa Sjedinjenim Državama, u vezi kojih je rekao sledeće:

„… Ne treba da se ponašamo kao Amerikanci. S tim se ne mogu složiti. Oni su nepristojni, neuljudni i drski, mada u isto vreme pokušavaju da uče sve druge o pravima svake nacije da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.“

Verovatno bi Lavrov tada rekao i mnogo više na račun SAD, ali je američka izborna kampanja bila u toku, pa nije isključeno da jednostavno nije želeo da daje dodatnu municiju bilo kom od kandidata i omogući im jeftino sticanje političkih poena na otrcanoj antiruskoj temi i potezanju „kremaljske opasnosti“.

Međutim, posle primitivnih uvreda izrečenih na račun ruskog predsednika od strane, kako je Bajdena slikovito nazvao Pepe Eskobar, „lutke za ispitivanje sudara“ u Beloj kući, još jednom se pokazalo, po ko zna koji put, da se svi pokušaji pomirljivosti, konstruktivnosti i isticanja želje za kompromisom na političkom Zapadu – a pogotovo u Vašingtonu – posmatraju ne kao znaci dobre volje, već kao slabost.

Kineske lekcije

To su, čini se, definitivno uvideli i Kinezi, posle upravo završenog kinesko-američkog sudara na Aljasci. Evo kako je kolumnista uticajnog Global tajmsa formulisao pristup kineske strane, kao odgovor na agresivno ponašanje američke delegacije u jeftinom hotelu koji su domaćini odabrali za održavanje ovog važnog susreta:

„Lekcija je isporučena sa velikom sposobnošću i veštinom. Ovog puta je najbolji deo predstavljala potpuna promena u odnosu na neke prethodne pregovore, kada ljutnja nije otvoreno ispoljena a klevete ostajale bez odgovora, uz osmehe pred kamerama, dok su se konsultacije oko spornih pitanja odvijale iza zatvorenih vrata. Problem u takvom pristupu je što navodi drugu stranu da misli da je kineska strana slaba i da se može lagano maltretirati. Prošli su, međutim, ti dani primanja batina bez uzvraćanja.

Zapravo, međunarodni pregovori se moraju zasnivati na ravnopravnosti obe strane, a ne na postavljanju jedne strane kao učitelja koji drži lekcije drugoj strani po svom nahođenju. Kineska strana je, pred međunarodnim medijima, ponudila lekciju ne samo Amerikancima već i američkim saveznicima i celom svetu.

Razume se, najviša pregovaračka tehnika je u tome da se boriš a da ne budeš slomljen. Nije pogrešno ako strane iskažu svoje razlike tokom pregovora. Dok god su one iskrene, rešenja se mogu naći. Ključ je u iskrenom stavu i korišćenju odgovarajućeg rečnika, što se savršeno manifestovalo u ovoj razmeni sa američkim establišmentom, otvarajući put daljim pregovorima u budućnosti.“

Američki državni sekretar Entoni Blinken sa članovima svoje delegacije tokom sastanka sa kineskom delegacijom koju predvodi Jang Đijeći, Enkoridž, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool Photo via AP)

A evo i čime je pomenuti komentator bio zadovoljan. Na standardne američke pokušaje moralisanja i držanja lekcija sa stanovišta civilizacijske i moralne superiornosti, kao i nametanja sopstvenih pravila ponašanja celom svetu, član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći, odgovorio je sledeće:

„Ono što Kina i međunarodna zajednica prate ili podržavaju je međunarodni sistem u kojem centralno mesto zauzimaju Ujedinjene nacije i međunarodni poredak zasnovan na međunarodnom pravu, a ne ono što propoveda mali broj zemalja koje pripadaju takozvanom međunarodnom poretku ’zasnovanom na pravilima’.

Ne mislim da bi ogromna većina zemalja sveta prihvatila to da univerzalne vrednosti koje propovedaju Sjedinjene Države ili mišljenje Sjedinjenih Država predstavljaju međunarodno javno mnjenje, niti da bi ove zemlje prihvatile da pravila koja određuje mali broj ljudi čine osnovu međunarodnog poretka.“

Kada se šef Stejt departmenta Blinken požalio na dužinu kineske replike uvodnim američkim kritikama, visoki kineski diplomata je odgovorio:

„Moja greška. Kada sam ušao u ovu sobu, trebalo je da podsetim američku stranu da obrati pažnju na svoj ton u našim uvodnim izlaganjima, ali nisam. Kineska strana je smatrala neophodnim da održi ovaj govor zbog tona američke strane. Pa, nije li, sudeći po načinu na koji ste predstavili svoje uvodno izlaganje, bila namera Sjedinjenih Država da se Kini obraća sa visine, sa pozicije moći? Da li je to bilo pažljivo isplanirano i pažljivo orkestrirano i unapred pripremljeno? Jeste li tako mislili da vodite dijalog?

Član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći i ministar spoljnih poslova Kine Vang Ji prilikom dolaska na uvodnu sesiju američko-kineskih razgovora u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool via AP)

E pa, mislim da smo imali previsoko mišljenje o Sjedinjenim Državama. Mislili smo da će se američka strana držati odgovarajućih diplomatskih protokola. Stoga je bilo neophodno da Kina jasno iznese svoj stav. Dopustite mi, dakle, da ovde kažem, ispred kineske strane, da Sjedinjene Države nisu kvalifikovane da kažu da žele da s Kinom govore sa pozicije moći. SAD nisu za to bile kvalifikovane čak ni pre 20 ili 30 godina, jer to nije način da se postupa sa kineskim narodom. Ako Sjedinjene Države žele da na odgovarajući način razgovaraju sa kineskom stranom, hajde onda da se držimo odgovarajućih protokola i uradimo stvari na pravi način.“

Opasna situacija

Može se legitimno postaviti pitanje da li je povećana agresivnost, bolje reći drskost američke „diplomatije“ prema dvema vodećim svetskim silama, koja je na delu od početka Bajdenovog mandata, stvar namere ili (još jedan) simptom dekadencije jedne supersile u opadanju? Da li su Bajdenovo nazivanje Vladimira Putina „ubicom“ i čovekom „bez duše“ i negostoljubivo i grubo ponašanje prema kineskoj delegaciji u Enkoridžu uvrede sračunate da izazovu dodatnu eskalaciju globalnih napetosti kao sledeći korak operacije kovid diktatura/Veliki reset, ili precenjivanje sopstvene moći?

Ovo nije puko akademsko pitanje. Zapravo, situacija je dosta opasna.

U Beloj kući sedi čovek koji je očigledno senilan, i svakog dana sve senilniji i fizički nesposobniji, čija je eventualna zamena, Kamala Haris, osoba sa vrlo malo težine i kredibiliteta čak i u redovima sopstvene partije. Da li će, krijući se iza njihovih leđa, pravi gospodari situacije, američki neoliberalno-neokonzervativni (skraćeno neokonlib) establišment, iskoristiti priliku da oživi sve one ratove koje je Tramp sa manjim ili većim uspehom uspeo bar da uspori, ako ne i da ih u potpunosti prekine?

To se već događa, na prvom mestu u Avganistanu, gde je Pentagon uspeo da osujeti Trampovu odluku o povlačenju američke vojske, Siriji, gde se ispod radara povećava broj američkih snaga, kao i američka krađa sirijske nafte, i Ukrajini, gde raste broj provokacija prema Donbasu paralelno sa američkim obećanjima dodatne pomoći.

Da li je, po rezonovanju svojstvenom „Tukididovoj zamci“, negde u dubinama zapadne duboke države, u utrobi „globalističke američke imperije“ (kovanica bivšeg Trampovog savetnika Darena Bitija), procenjeno da je poslednji čas da se udari na dva najveća američka takmaca pre nego što se odnos snaga nepovratno promeni u njihovu korist (mada neki realni[ji] posmatrači smatraju da se to već desilo)? Ili je, opet, reč o izazivanju krize po svaku cenu, radi učvršćivanja kontrole nad onim delom planete koji još može da se kontroliše? Ili su, jednostavno, „sva deca poludela“ u „rimljanskoj divljini bola“, kako je to odavno predskazao Džim Morison?

Koji god odgovor bio tačan, činjenica da je „nuklearno koferče“ jedne od dve vodeće nuklearne sile sveta u rukama čoveka koji teško može da sastavi par smislenih rečenica i još teže može da se popne uz avionske stepenice, ali zato sa nepodnošljivom lakoćom upućuje uvrede na račun prvog čoveka druge vodeće nuklearne sile sveta – već dovoljno govori o stanju u kojem se svet, čak i bez bauka p(l)andemije, trenutno nalazi.

Američki predsednik Džo Bajden prilikom pada tokom ukrcavanja u avion (Foto: Snimak ekrana/NBC News)

Najbolja vest u tom kontekstu je da su Rusija i Kina shvatile situaciju i dodatno zbile redove, što svakako povećava kapacitet ostatka sveta da se suoči sa novim izazovima i krizama koje su na pomolu.

Neće biti jednostavno. Iako je kapacitet globalističke američke imperije za konstruktivno delovanje – sopstvenim izborom – vrlo mali, njen kapacitet za destrukciju i sejanje haosa još uvek je bez premca.

Naslovna fotografija: Frederic J. Brown/Pool/AFP via Getty Images

Izvor sveosrpskoj.com

BONUS VIDEO:

 

Убица у Кремљу, Бајден у проблему

politika.rs

Убица у Кремљу, Бајден у проблему

Биљана Митриновић

5-6 minutes

---

У међународним односима све је ближе тренутак када ће на наплату доћи рачуни који су се деценијама гомилали и не мора се испоставити да ће их нужно платити Русија и Путин, како је то најавио Бајден. Наравно, платиће је и они, али сигурно је да неће ићи све тако глатко како је замишљено у Вашингтону. С каквим је убрзањем с позиције силе кренула америчка дипломатија, може се догодити да ту цену плате управо они који је испостављају целом свету. Несрећни изнуђени одговор америчког председника да је Путин убица само је илустрација губљења контроле. То се догодило и у Енкориџу на преговорима Американаца и Кинеза, када су источњаци који негују суптилно опхођење без вишка покрета и речи – оштро зауставили Блинкена и Саливана.

СВАЂА НА АЉАСЦИ: Високи кинески званичници оштро су опоменули Американце да су иступили изван оквира дипломатског бонтона. Недипломатски речено Американци су се на преговорима на Аљасци понашали бахато, што није први пут ни према Кинезима ни у разговору са осталима, али је Кина, можда и прву пут од Хладног рата, јасно и гласно ставила до знања да се тако причати не може. Високи званичник Комунистичке партије за спољну политику Јанг Ђијечи подсетио је Блинкена и Саливана да америчка страна не представља цео свет и да ни на основу броја становника ни на основу тренутних глобалних трендова Запад не означава мишљење целог света.

Преговори који су обележени скандалом били су деби Бајденове администрације на међународној сцени и показали су да је за Вашингтон равно катастрофи да прихвати мултиполарни свет и једнак утицај Кине, Русије и Индије.

Без обзира на то што је Стејт депратмент оценио нови спољнополитички наступ Кине као театралност намењену унутрашњополитичкој употреби Пекинга, јасно је да с друге стране преговарачког стола сада седе људи којима је доста свега и које не занима америчка забринутост за људска права ако њоме подривају суверенитет и безбедност Кине.

ЗНАМ ТЕ, ЗНАШ МЕ: Руси су поводом Бајденове изјаве без преседана у дипломатској и политичкој пракси одиграли промишљено. Пре тога је сам Бајден препричао како је на почетку разговора мангупски рекао Путину: „Познајем те, као и ти мене. Ако сазнам да се то заиста догодило, платићете високу цену."

Кремљ је хитан позив амбасадору Антонову на консултације у Москву – што је озбиљан демарш и последње упозорење пре прекида дипломатских односа – срочио одмерено.

Иако се овакав случај није догодио од рата у Авганистану, рационално и пажљиво је саопштено да је Антонов позван у Москву да би се размотрило тренутно стање односа са САД јер се ускоро навршава 100 дана рада нове администрације. Остављен је простор да „после овога" не значи нужно „због овога".

Москва је, упркос озбиљном демаршу, дала шансу да се спречи неповратно урушавање дипломатских односа и успела да преузме иницијативу после низа америчких провокација. Не треба заборавити да су САД најавиле санкције Русији због мешања у изборе, о којима би требало да се одлучи следеће недеље и да су обавештајне службе означиле самог Путина као особу која је наредила акције у корист Трампа.

КО ЈЕ ПРЕДСЕДНИК САД: Бајденов гаф, који не треба приписати неискуству, а не може се рећи да их није било већ неколико, оборио је цену коју ће Руси морати да плате за грехе који им се приписују. Вашингтон ће морати да узме у обзир да ће, ако тај рачун буде превисок (а игру су започели бескрупулозно), повлачење амбасадора у Москву прећи у спуштање нивоа дипломатских односа на трајној основи. Што ће поткрепити њихове потезе с „позиција снаге", али ће затворити врата за теме о којима желе да разговарају.

Повод који је Бајден дао својом изјавом обесмислио је нову америчку дипломатску стратегију. Чак и ако је његов лапсус о „председници Харис" открио право стање ствари у Вашингтону – разговори с Путином једном „када за то дође време" неће моћи да почну као на Аљасци. Постало је јасно да није проблем с ким се разговара него како се то чини. Трамп је бежао од контаката с Путином управо због тога што су му демократе махале гиљотином изнад главе због „руске везе". Притом, Бајден је подлегао провокацији новинара којој је био изложен и сам Трамп. Иако су га амерички медији представљали као бахатог бизнисмена без трунке политичког искуства, сада су се демократе морале присетити истоветног провокативног реторичког питања које је бившем председнику упућено у телевизијском интервјуу. Док се разговарало о односу с Путином, новинар је убацио: „Али Путин је убица." Трамп је одговорио: „Убица има много. Имамо много убица. Да ли мислите да је наша земља тако невина?"

Руски писац Захар Прилепин написао је да су САД од 1947. до 1989. извеле 72 покушаја државног удара у другим државама и током своје историје покренуле више од 200 ратова, уништивши око 70 држава. Таква историја има своју цену.

View article...

rts.rs

Ел Паис: Разноликост вакцина у Србији одраз њене спољне политике

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes

---

У опширном чланку, шпански Ел Паис наводи да у Србији нико не калкулише коју ће вакцину примити, већ њени грађани једноставно означе на дигиталном обрасцу ону коју желе да приме, или назначе да им је свеједно која ће бити.

41716478

Текст "Ел Паис"-а о вакцинацији у Србији

"Вакцинација брзо напредује, што Србију чини шестом на свету према упоредној табели, на којој предводи Израел. Поред тога, друга је у Европи са највише вакцинисане популације на 100 људи, 28,8 одсто Срба примило је најмање једну дозу, и то је четврта држава која је највише вакцинисала у последњих седам дана. Просек у ЕУ је 10,9 одсто", пише Ел Паис.

Како наводи лист, то је и геополитички успех земље која својим грађанима нуди вакцине америчко-немачке производње (Фајзер-Бионтек), британско-шведску (Астра-Зенека), кинеску (Синофарм) и руску "спутњик".

Прве две вакцине одобрила је и ЕУ док за вакцине два стратешка ривала Уније Европска агенција за лекове још није дала одобрење.

Разноликост, пише шпански лист, ту уопште није случајна, нити Београд пропушта прилику да је истакне.

"Симболично, шефица владе Ана Брнабић, школована у Сједињеним Државама, прошлог децембра постала је прва од европски лидера која је добила Фајзерову вакцину, док се русофилски шеф унутрашњих послова Александар Вулин определио за руску вакцину, а министар здравља примио је вакцину кинеског 'Синофарма'", наводи шпански лист.

Вакцинација је почела у јануару, а званична порука је да је успела да се усредсреди на чисто здравствену димензију кампање захваљујући отвореној спољној политици више праваца.

"То је европска земља која преговара о приступању ЕУ, али и једна од ретких балканских држава ван НАТО-а (организације која ју је бомбардовала пре две деценије) којој су и Русија и Кина савезници", наводи лист.

Лист наводи да ће Србија бити прва европска земља која ће произвести вакцину "спутњик", почев од маја, док ће и "Синофармову" почети да производи од октобра, у фабрици коју ће градити заједно са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима.

Ел Паис наводи и да је председник Србије Александар Вучић европску солидарност назвао "бајком која постоји само на папиру".

"Председник је такође оптужио развијене земље да купују додатне дозе 'као да желе да вакцинишу све своје псе и мачке' и понашају се попут богатих у олупини Титаника, 'припремајући скупе чамце за спасавање, док ми који нисмо богати, попут земаља Западног Балкана, тонемо заједно'", наводи лист.

Због тога, како пише шпански лист, већина грађана у Србији верује да је главни донатор њихове земље Пекинг а не ЕУ.

"Знам да се у Србији води дипломатска битка око вакцина. Изгледа да нисмо толико добри у пропаганди", признао је у фебруару шеф европске дипломатије Жосеп Борељ.

Донације у региону

Успех са набавком вакцина омогућио је Београду да дипломатски доминира и у региону.

"Донирала је 4.680 доза Северној Македонији, 2.000 Црној Гори и 10.000 босанско-хрватском ентитету у БиХ", навео је шпански лист.

Седам дана након што је Вучић предао донацију вакцина у Сарајеву, босанска министарка спољних послова Бисера Турковић демонстрирала је на конференцији за новинаре у Берлину са својим немачким колегом Хеиком Масом "с правом незадовољство" својих грађана због тога што нису добили "ниједну дозу кроз Ковакс програм иако су унапред платили 1,2 милиона доза".

Истовремено, шпански лист наводи да је у Федерацији због притиска на болнице поједини кантони у делимичном локдауну, док је Северна Македонија због доминантног присуства британског соја вратила полицијски час.

 

Миливојевић: Србија и БиХ поново постају геополитичко поље борбе САД-а, али Русијом не влада више Јељцин

"Сада имамо проблем, јер једна велика сила не може да схвати да више није највећа, труди се да то докаже користећи сва средства", поручио је Миливојевић

Од

ИН4С

-

14/03/2021 09:08 Посљедња измјена: 14/03/2021 09:13

0

 

Зоран Миливојевић (Фото: mc.rs)

„Нова оријентација САД није усмерена на дијалог, тражење политичких решења, дипломатију и реалполитику на чему је Трамп инсистирао. Сада имамо проблем, јер једна велика сила не може да схвати да више није највећа, труди се да то докаже користећи сва средства, а на Балкану имају два незавршена посла – Косово и Метохију и Босну и Херцеговину", наводи дипломата Зоран Миливојевић за Спутњик.

Миливојевић тако коментарише најаву некадашњег врховног команданта НАТО и генерала америчке авијације у пензији Филипа Бридлава који је најавио да ће ово бити година растућих сукоба Запада и Русије за будућност Западног Балкана. Није изоставио ни да је након 10 година повлачења нова америчка влада вратила фокус на овај део Европе, да ће ново-старо геополитичко поље борбе бити југоисточна Европа, а посебно је апострофирао Србију и Босну и Херцеговину.

Миливојевић каже да га овакве прогнозе Бридлава не изненађују, јер је то потврда онога што можемо да очекујемо од спољне политике нове америчке администрације која се у великој мери поклапа са спољнополитичком доктрином председника Джоа Бајдена и његових демократа.

„Управо то на чему он инсистира пројектује се као нешто извесно, што нас чека током ове године. Међутим, оно што је порука и што је опасно у целој тој причи јесте што он то најављује као директну и очекивану ствар, а добро знамо да нико од Американаца на тој функцији не прича напамет", сматра Миливојевић.

Још у време предизборне кампање било је спекулација да ли ће Западни Балкан бити приоритет нове администрације у Белој кући али је то отклоњено у разговору Џоа Бајдена и канцеларке Ангеле Меркел. Ипак, каже Миливојевић, сада се поново намеће, јер се створила слика да је конфронтација са Русијом логична ствар.

„Ово наше поднебље је у првом плану Сједињених Држава због два незавршена посла – Косово и Метохија и Босна и Херцеговина. Треба да имамо у виду и геостратешки циљ који има своје извориште у деведесетим годинама, нарочито у НАТО агресији на СРЈ. Тада је пројектовано да се цео овај простор заокружи и да уђе у евроатланске интеграције, а да до сада буде, на неки начин, цео тај процес буде окончан", сматра он.

Из дипломатског угла, речи Филипа Бридлава су опасне, јер нова орјентација САД није усмерена на дијалог, тражење политичких решења, дипломатију и реалполитику на чему је Трамп инсистирао. Сада имамо проблем, јер једна велика сила не може да схвати да више није највећа, труди се да то докаже користећи сва средства.

„Опасно је што они овде виде руски малигни утицај, овде је проблем ширења НАТО, овај простор треба затворити како би се до границе са Русијом дошло несметано и на крају опасно је што је једна велика сила која је у силазној линији спремна да користи сва средства. Американци су и данас уверени да имају апсолутну предност у идеологији и војној сили и они ће то у наредном периоду користити на директнији начин него што је то било у претходној администрацији" рекао је Миливојевић.

На питање како ће реаговати Москва на овако оштру реторику САД, Миливојевић је рекао да Русија нема намеру да прихвати да буде у другом плану по било ком основу, нити да за то има разлога. То више није земља Бориса Јељцина, подсећа он, данас је Русија светска сила. Она је партнер који неће одустати од својих стратешких интереса и од онога што њу пројектује као државу која има циљеве и приоритете. На овом простору, каже Миливојевић, Кремљ има јасно зацртану спољну политику која је таква да нема ни говора о такозваном малигном утицају.

„За нас такав утицај не може да постоји, јер је Русија сагласна са нашим суверенитетом и територијалним интегритетом и за то је спремна да заложи свој политички углед и капитал. То само може да се квалификује као пријатељски став па чак и више од тога. Уверен сам да га она неће променити и то не само због тога што нас Руси воле, већ и због својих принципа да међународни поредак треба да се заснива на правилима".

Ту се, закључује Миловојевић, препознаје кључни интерес Русије који постоји и код Кине, који није специјалан и управљен само према нама али јесте нешто што је принципијелно и што има смисла за сваку суверену државу која држи до себе, преноси Косово онлајн.

https://www.in4s.net/milivojevic-srbija-i-bih-ponovo-postaju-geopoliticko-polje-borbe-sad-a-ali-rusijom-ne-vlada-vise-jeljcin/