Хоће ли НАТО запалити украјинско буре барута?

standard.rs

Хоће ли НАТО запалити украјинско буре барута? - Нови Стандард

Bojan Bilbija

10-13 minutes

---

Kako protumačiti najavu NATO-a da će tokom ove godine s Ukrajinom održati osam vojnih vežbi pored obala Krima? I da li će Rusija sve to pasivno posmatrati?

U sedištu NATO-a u Briselu ovih dana priprema se nova strategija do 2030. godine. Kako se ističe, težišna tačka novog „ratnog plana" biće, očekivano, suprotstavljanje Rusiji. Na taj način, veruju stratezi Alijanse, biće moguće produžiti život i pronaći svrhu postojanja ovog vojnog saveza sa SAD na čelu. Što bi se, narodski, reklo – da nema Rusije, trebalo bi je izmisliti. Nedostatak ove strategije je što održavanje konfrontacije s Moskvom sve više košta, kako u finansijskom, tako i u bezbednosnom smislu, jer sa sobom donosi gomilanje trupa i naoružanja na ruskim granicama, sve veću mobilizaciju ljudi i resursa, kao i ekstremno povećani stepen ratne psihoze, gde se stvara utisak da predsednik Vladimir Putin i njegove trupe samo što nisu „pregazili reku" i krenuli u osvajanje demokratskog, slobodnog sveta. Zanemaruje se, pri tome, jedna stvar: nije Putin doveo svoju vojsku na granice SAD, Britanije, Francuske, Nemačke, ili Hrvatske, Slovenije i Poljske – već obrnuto. Vojnici i ratna tehnika sa Zapada godinama neometano pristižu i baziraju se na puškomet od Rusije. Dok zapadni, demokratski mediji viču: „Držite agresora"!

Ratni performans

Predstojeća NATO vojna vežba „Zaštitnik Evrope 2021" najbolji je primer. Ne samo što će desetine hiljada vojnika zapadne alijanse, od marta pa sve do juna, uvežbavati ratne veštine na teritoriji uglavnom istočne Evrope, već se to radi i uz otvoreno kršenje međunarodnog prava, jer se u ratne igre uvlače i teritorije koje za to ne bi smele da služe, pošto su pod protektoratom Ujedinjenih nacija, kao što je Kosovo i Metohija. Tako će se među „27 nacija učesnica" naći čak dve albanske: Albanija, ali i „Kosovo". Isto važi i za „16 nacija domaćina", jer će se NATO saveznici obučavati i na teritoriji južne srpske pokrajine i uz učešće „kosovskih bezbednosnih snaga", kao i u Albaniji. Ali i u Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj… Srbija će se tako naći u NATO „trening okruženju", kao jedina na Balkanu koja ostaje izvan četvoromesečnog „ratnog performansa". Na Pribaltiku, ista slika. Litvanija i Estonija ugostiće američke pilote i padobrance, uz vežbe bojevog gađanja na poligonima uz granicu s Rusijom.

Tako se NATO vraća korenima. Sazdan u Hladnom ratu kao instrument vojnog pritiska na Moskvu, posle raspuštanja Varšavskog pakta pre 30 godina izgubio je svaku svrhu. Njegova prva i jedina vojna operacija bila je agresija 1999. na SRJ, da bi od 2001. bio angažovan i u Avganistanu, ali više u formi „koalicije voljnih" sa SAD na čelu; tamo neuspešno već dve decenije uvodi demokratiju, imajući u vidu da u toj centralnoazijskoj zemlji ne postoji front, već se borba vodi protiv fluidnog neprijatelja, kome je naklonjen veliki deo lokalnog stanovništva. U poslednje vreme Vašington svoje strategije gradi i protiv Kine, okupljajući saveznike i na Dalekom istoku, s Južnom Korejom i Japanom na čelu. Već na prvi pogled jasno je da je reč o preambicioznim planovima, s ogromnim rastezanjem snage, pa nije ni čudo što Amerika upada iz krize u krizu. Pokušaj istovremenog obuzdavanja dve od tri najmoćnije sile sveta prevelik je zalogaj i za „jedinu preostalu supersilu". To je odavno jasno i Vašingtonu, ali ne odustaje, već igra na sve ili ništa, povlačeći za sobom i druge koji ga (ne)voljno slede. Jer oni koji ne žele – dobiju pritiske i sankcije.

Državni sekretar SAD Entoni Blinken tokom konferencije za medije sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, Brisel, 24. mart 2021. (Foto: Martin Bertrand/Pool/Bloomberg)

Zanimljivo je da nova NATO strategija, očito, više nema „međunarodni terorizam" na prvom mestu spiska pretnji, jer je to sada Rusija. I još zanimljivije: to je ista ona Rusija koja je razbila međunarodne teroriste na njihovom izvorištu, u Siriji i – zajedno sa saveznicima – širom Bliskog istoka. U vezi s poreklom i ciljevima tog međunarodnog terorizma, koji je decenijama usmeravan na borbu protiv ruskih interesa, i držanje evropskih nacija u strahu od bombi i krvavih masakara, moglo bi se dosta toga ispričati. Nekom drugom prilikom. Jasno je tek da njegovi koreni i temelji nisu originalno u planinama Hindukuša.

„Virus" u oku SAD

Posebno veliki pritisak na NATO saveznike Vašington vrši povodom izgradnje rusko-nemačkog gasovoda „Severni tok 2". Amerikanci su svesni kakvu pretnju po njihove interese donosi formiranje snažne energetske zajednice Moskve i Berlina, zasnovane na realnim interesima i velikoj uzajamnoj koristi. I kakve će to perspektive otvoriti za budućnost, ne samo u nemačko-ruskim odnosima već i širom evropskog kontinenta. Jer time se potpuno izbijaju aduti iz ruku onima koji Rusiju predstavljaju kao pretnju i postalo bi očigledno da je to sila koja doprinosi prosperitetu, boljem životu, radnim mestima i – na kraju krajeva – većoj stabilnosti i bezbednosti. To je opasan „virus" kojim su, kako podozrevaju Amerikanci, Nemci već poprilično zaraženi, pa je sada glavni cilj sprečavanje da se proširi na celom području Evrope. Zato Rusija mora biti pretnja, agresor; za nju ne sme biti lepe reči. Iz istih razloga to važi i za Kinu, koja evropskim nacijama nudi investicije i razvoj, bez političkih uslovljavanja.

Kako je Evropljanima objasnio američki državni sekretar Entoni Blinken, svi uključeni u izgradnju „Severnog toka 2" moraju odmah da se povuku! Inače, slede „savezničke sankcije". Prema njegovim rečima, ovaj projekat je loš za Evropu, „u suprotnosti je sa ciljevima EU i može da podrije interese Ukrajine, Poljske i niza drugih naših bliskih partnera i saveznika". Dakle, interesi jednih „partnera i saveznika" Vašingtonu su bliži i važniji od onih drugih, poput Nemačke na primer, čiji razvoj i privredni rast direktno zavise od isporuka jeftinog ruskog gasa. A veliko je pitanje, naravno, da li je zaista u ukrajinskom i poljskom interesu da budu na „prvoj liniji vatre" protiv Rusije, ili će dugoročno od toga imati mnogo štete. Dirljiva je američka briga za dobrobit i „ciljeve EU", ali glavni problem za Evropu i dalje ostaje isti: rastrzanost između SAD, s jedne, i Kine i Rusije, s druge strane. Ova podela prisutna je i među građanima i među elitama EU, a sve češće i među državama.

Signali iz Kijeva

Kao da u potpunosti ignoriše zabrinutost nemalo članica o ovim pitanjima, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg najavljuje „ozbiljno jačanje" vojne alijanse kroz saradnju s Gruzijom i Ukrajinom. Na stranu to što ove dve države ne kontrolišu ni sopstvene teritorije usled sukoba s Rusijom, ali ne postoje ni najmanje šanse da „jačanje" preko Ukrajine i Gruzije ne odvede ceo NATO u konflikt s Moskvom. Kako protumačiti najavu NATO-a da će tokom ove godine s Ukrajinom održati osam vojnih vežbi pored obala Krima? Mnogi Evropljani u svemu tome ne žele da učestvuju, svesni da mogu imati samo štetu, ali njih niko i ne pita. „Sprovodimo ozbiljno jačanje. Rasporedili smo borbene grupe na istočnom krilu NATO-a, sprovodimo velike manevre. Aktiviziramo saradnju s partnerima kao što su Gruzija i Ukrajina. Mislim da to šalje jasan signal svakom potencijalnom protivniku NATO-a", kaže Stoltenberg. On otvoreno govori o tome da „raspoređivanjem borbenih grupa" na ruskoj granici šalje signal „potencijalnom" protivniku. Razmišlja li o tome kako će Moskva protumačiti taj signal? Kao najavu agresije? Ili baš zato tako i govori?

Generalni sekretar NATO pakta Jens Stoltenberg i državni sekretar SAD Entoni Blinken u sedištu NATO-a u Briselu, 23. mart 2021. (Foto: Virginia Mayo)

Deo odgovora daje ruski senator Aleksej Puškov, govoreći o „sveopštem raspirivanju histerije" povodom ruske enklave Kalinjingrad, koju je Moskva poslednjih godina, kao odgovor na širenje NATO-a, pretvorila u neosvojivu tvrđavu na Baltiku. „SAD i NATO moraju stalno držati ovu temu da bi opravdali preplavljivanje Pribaltika, Poljske i Baltičkog mora svojim oružanim snagama, te uvlačiti u vojne manevre NATO-a Finsku, a takođe i gurati Švedsku, gde postoje značajne proatlantske snage, ka ulasku u alijansu, uprkos njenom neutralnom statusu. Bez takve analitičarske histerije NATO će izgubiti smisao kao vojna organizacija i preostaće mu samo da promoviše LGBT prava", rekao je Puškov. Manevre „Zaštitnik Evrope" kao usmerene protiv RF opisuje i Konstantin Gavrilov, šef ruske delegacije na pregovorima u Beču o vojnoj bezbednosti i kontroli naoružanja, ukazujući da SAD u okviru ovih vežbi dopremaju ljude i tehniku, jačajući tako vojnu infrastrukturu.

Da sve to nije bezazleno vidi se i po tome što se američke i NATO strategije sve više „vrte" oko Ukrajine, bureta baruta na ruskoj granici. Osim „Severnog toka", gde je Vašington navodno zabrinut zbog ukrajinskih interesa, ovih dana i iz Kijeva stižu još dva signala. Najpre je 24. marta predsednik Vladimir Zelenski utvrdio „strategiju za vraćanje Krima", kojom se određuju mere „diplomatskog, vojnog, ekonomskog, informacionog, humanitarnog i drugog karaktera" za „reintegraciju privremeno okupirane teritorije". Dva dana kasnije Zelenski je potpisao još jednu strategiju, ovog puta o vojnoj bezbednosti, a kojom se proklamuje glavni cilj – pristupanje NATO-u. Ovom strategijom, baš kao prepisanom iz NATO bukvara, Rusija se optužuje za „privremenu okupaciju dela teritorije Ukrajine i Gruzije", ali i za destabilizaciju na najširem području, od Baltika do Kavkaza. Zbog „delovanja Rusije na regionalnom nivou", najveću pretnju predstavlja „mogućnost destabilizacije situacije u baltičkom, crnomorskom i kavkaskom regionu, kao i na Balkanu i u istočnoj Evropi", navode u Kijevu.

Mane „genijalnog" plana

Tako se vraćamo na sam početak. Američko uvlačenje NATO saveznika u sukob s Moskvom i gomilanje naoružanja i vojnih potencijala na ruskim granicama, postalo je samo sebi cilj. Kruna ove ideje je da „saveznici" to čine iz sopstvenih sredstava, održavajući skupe vojne kapacitete i kupujući američko naoružanje, istovremeno odbacujući svaku vrstu ekonomske i političke saradnje s Moskvom i Pekingom.

Plan je – koliko jednostavan, toliko i genijalan – idealno zamišljen, poput geostrateškog „perpetuum mobile", ali ima bar dve mane. Prva je što mnogi u EU ne žele vazalnu, već suverenu nacionalnu politiku. A drugi, malo veći problem, jeste to što Peking i Moskva nisu spremni da pasivno posmatraju kako neko okreće Evropu protiv njih, ubeđujući je da joj prete „maligni rusko-kineski uticaj" i agresija s Istoka.

Šefovi diplomatije Ruske Federacije i NR Kine Sergej Lavrov i Vang Ji, Peking, 23. mart 2021. (Foto: Rojters)

Ovo su opasne ideje kojima se duboko podrivaju stabilnost i poverenje u Evropi, neophodni da bi kontinent živeo u miru. Zato treba očekivati asimetrični rusko-kineski odgovor na ove pretnje. Taj odgovor neće biti agresivan, ali zbog toga ne i manje efikasan.

Naslovna fotografija: REUTERS/Ints Kalnins

Izvor Pečat

BONUS VIDEO:

 

rs.sputniknews.com

Дачић осуђује серију „Породица": Историја ће показати да превара Милошевића није за похвалу

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

4-5 minutes

---

Политика

12:09 02.04.2021(освежено 12:37 02.04.2021) Преузмите краћи линк

41227

Председник СПС-а Ивица Дачић је оценио да је „несврсисходно" да се прави серија о хапшењу бившег председника Слободана Милошевића зато што „не постоји довољна историјска дистанца да би се о томе разговарало". „Трагедија једне породице је злоупотребљена за личне промоције одређених људи који су били око и који су у томе учествовали", рекао је Дачић.

Уместо што се прави серија о томе како су преварили Милошевића да оде у затвор, Дачић је оценио да би они који су Милошевића ухапсили „требало да оду у затвор зато што су га преварили".

„Потписали су му гаранције. Каква је то наша држава која потписује гаранције које неко не поштује?", упитао је Дачић.

Он је питао и ко је Радио-телевизији Србије, као државној телевизији, дао право да од народних пара, уз финансирање Телекома, прави серију о Милошевићу.

„Што не правите серије о вашим породицама?", упитао је Дачић.

По његовој оцени, „од почетка видело да је реч о томе да се Милошевић испоручи Хашком трибуналу", а да је све остало била представа и да Милошевић то знао.

„Историја ће показати ко је ту био у праву. Ово је чин који се може упоређивати са Милошем и Карађорђем и његовом главом", рекао је Дачић.

Он је навео да су у серији „Породица" сви приказани на карикатурни начин и додао како је требало да стоји да су догађаји у серији - фикција.

Дачић је рекао како се вештачки намеће теза да је Милошевић крив за све, геноцид, ратове, бомбардовање"".

Дачић је оценио да то што су преварили Милошевића није за похвалу и упитао зашто РТС не направи серију о другим породицама које су нешто претрпеле после 5. октобра.

„Ви дајете суд пре него што га је историја дала", рекао је Дачић.

Упитан где је био 48 сати пред хапшење Слободана Милошевића, Дачић је одговорио да је био испред резиденције заједно са народом.

Дачић је рекао да је у време хапшења био председник градског одбора СПС и да је њихова улога била да пред резиденцију дође што више људи као подршка Милошевићу.

Представници Европског парламента рекли да се не жури са дијалогом

Дачић је, поводом саопштења европарламентараца који посредују у међустраначком дијалогу да ће припремна фаза трајати два месеца, рекао да је он то са њима договорио још 1. марта.

„Да не испадне после да ја нешто кочим и успоравам. Ја сам ту, и сутра може да почне дијалог, али они хоће припремну фазу", истакао је Дачић.

Дачић је за РТС додао да ће у сваком случају, без обзира на припремну фазу, почети да разговара са странкама.

„Не можемо да чекамо да нам донесу решење на послужавнику јер има више странака које желе директно представницима власти да дају своје предлоге. Сигурно ми не пада на памет да чекам два месеца", рекао је Дачић.

Европарламентарци желе да комуницирају са странкама из опозиције које њих интересују, навео је Дачић и додао да ће дијалог потрајати и да би требало да се што пре дође до неког циља како би се постигла одређена решења која на практичан начин могу да побољшају изборне услове.

Дачић, међутим, сматра да је суштина у томе да неке странке сматрају да ће ЕП њима да донесе повлашћени статус и победу на изборима, и поручује да од тога нема ништа.

Упитан шта ће се дешавати од понедељка, Дачић је одговорио да ће европарламентарци појединачно разговарати са представницима странака у наредна два месеца, а да би сви требало да се окупе и изнесу своје платформе и да се траже решења.

„Нисам ја адреса на коју неко треба да се жали. Понудио сам 15. март као датум да се сви окупимо, и нисмо, јер су представници ЕП ушли у припремну фазу", указао је Ивица Дачић.

 

Од почетка се знало шта је циљ хапшења Милошевића

politika.rs

Од почетка се знало шта је циљ хапшења Милошевића

3-4 minutes

---

Од самог почетка је било очигледно да је циљ хапшења Слободана Милошевића пре 20 година био да се он изручи Хашком трибуналу, иако су постојале гаранције да се то неће десити, изјавио је председник СПС Ивица Дачић поводом годишњице хапшења некадашњег председника СРЈ и Србије.

Он је на ТВ Пинк рекао да је изручење Милошевића очигледно била намера и да су то сви знали у самом почетку, од Војислава Коштунице до Зорана Ђинђића, преноси Танјуг.

Навео је да је Коштуница увек некако гледао да се извуче у смислу да сада он не мора да доноси одређене политичке одлуке, јер је он формално био против Хашког трибунала.

„Али се то у суштини на крају крајева десило", каже Дачић.

Навео је да су Коштуница и Ђинђић дали гаранције да Милошевић неће бити изручен Хашком трибуналу.

„Био је једино тај део који они нису написали конкретно, баш да неће бити изручен Хашком трибуналу, него су написали да се хапси због тога и тога. Додатно је Чедомир Јовановић морао да потпише да то хапшење нема везе са Хашким трибуналом", рекао је Дачић.

Додао је да требало наћи формалан разлог зашто да се Милошевић нађе у затвору и то под оптужбом за злоупотребу положаја, да би из затвора био изручен Хашком трибуналу.

Сматра да је постојао велики страх код Ђинђића како ће се то завршити, да ли ће бити демонстрација и немира, и да ли ће моћи они то да изведу или неће моћи.

Дачић каже и да је ДОС Милошевићу понудио да оде у Русију.

„Могу да гарантујем да је ДОС понудио Милошевићу ту опцију, не кажем цео ДОС и не кажем да се о томе одлучивало. Милошевић је о томе расправљао у кругу најближих сарадника. Постојала је идеја, али су га сарадници увек наговарали на лоше ствари", рекао је Дачић.

Поводом ТВ серије „Породица", посвећене хапшењу Милошевића, Дачић је рекао да није припадао неком кругу породичих пријатеља Милошевића, нити је тада био међу највишим партијских функцинерима, те да је питање да ли је прошло довољно време за прављење таквих серија.

Не зна, истакао је, да ли је идеја серије била да се Милошевић представи као жртва.

„Ово су романсиране ствари, као и серија о Александру Карађорђевићу где нигде нећете видети да је распуштао парламент и уводио диктатуру, то се брише и остаје сагледавање њега као личности", рекао је Дачић.

Он каже да, пошто није имао значајну улогу у време хапшења Милошевића, не види разлог зашто би њега неко глумио у серији.

„Питање је велико да ли је ово довољан период да се о томе праве неке серије где имате многе актере који су још живи и који тумаче са свог аспекта каква је била њихова улога", рекао је Дачић упитан о томе како гледа на то што су Милошевићу леђа окренули његови најближи сарадници и о томе ко га је све издао.

Навео је да је и сам помагао породици Милошевић и да ће једном приликом показати да му је Мира Марковић написала тачно кога сматра одговорним за његово убиство и кога треба избрисати са политичког списка зато што су их издали.

„То су личне ствари. Чисто да се зна да је, на пример, она мислила да су неки људи директно одговорни, ко није хтео да иде да сведочи и да га лечи, било је доктора који су одбили да оду у Хаг", рекао је Дачић.

View article...

Enclosures:

160z120_w_99309324.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_04//160z120_w_99309324.jpg

 

Slobodan Erić - Da li je dogovor Srbije i EU moguć

standard.rs

Slobodan Erić - Da li je dogovor Srbije i EU moguć - Novi Standard

Slobodan Erić

16-20 minutes

---

Da li Evropska unija i Srbija, zbog pitanja statusa Kosmeta kao prepreke za punopravno članstvo, mogu da postignu posebnu vrstu dogovora koji bi išao u korist i jednoj i drugoj strani?

Izlazak Velike Britanije iz EU predstavlja za Evropu jedno novo i dragoceno iskustvo. Jedna članica, Velika Britanija – nakon održanog referenduma, Bregzita – i Evropska unija su se dogovorile o sporazumnom razlazu, tako što su 24. decembra 2020. postigle sporazum o budućim trgovinskim odnosima. Uprkos zabrinutosti, razlaz Brisela i Londona nije proizveo negativne posledice po naš kontinent. Bregzit pokazuje da je moguće regulisati odnose unutar Evropske unije i Evrope na drugačiji način od postojećih. To je dobar primer da se kroz jednu novu pravnu formu dogovora mogu regulisati i odnosi sa zemljom koja želi da napusti Evropsku uniju, ali zašto da ne, u budućnosti, i sa zemljama koje žele da pristupe EU, a gde za to postoje određeni problemi i prepreke.

Srbija je počela pristupne pregovore sa EU pre sedam godina i, po broju otvorenih poglavlja, nalazi se otprilike na pola puta – od 35 pristupnih poglavlja otvorila je 18. Ove godine Srbija nije otvorila nijedno novo poglavlje. I to je povod za obostrano nezadovoljstvo. U Beogradu smatraju da se u EU ne uvažava i ne vrednuje dovoljno ono što je Srbija učinila na planu unutrašnjih reformi, dok su u Briselu nezadovoljni brzinom i kvalitetom reformi, posebno u oblasti vladavine prava, reforme pravosuđa, slobode medija, odnosa vlasti i opozicije.

Neke od kritika koje dolaze iz Brisela stoje – Srbija se ne može pohvaliti da je baš uzorna pravna država. Postoji problem i sa medijskim slobodama. Mediji su pod kontrolom političkih centara moći i u njima vladaju isključivost i oštra retorika. Mediji nisu samo sredstva preko kojih se građani informišu, oni su i kanal preko koga jedno društvo treba da vodi unutrašnji dijalog, raspravu o temama koje su najvažnije za život zajednice. Poboljšanje rada pravnih institucija je moguće postići, verujemo da se može više uraditi na poštovanju medijskih sloboda i zaštiti osnovnih demokratskih prava, kao i na unapređenju dijaloga vlasti i opozicije.

Nepremostive prepreke

Problem je što u pristupnim pregovorima između EU i Srbije postoje druge, veće, skoro nepremostive prepreke. Najpre, u samoj EU postoji zasićenost proširenjem i otvoreno protivljenje ulasku novih članica. To je najbolje izrazio francuski predsednik Emanuel Makron koji je u julu 2019. godine izjavio da u postojećoj evropskoj strukturi nema mesta da se govori o budućem proširenju i istakao da ni postojećih 28 članica ne mogu da se slože. Francuski predsednik je bio jasan: „Ja ću biti beskrompromisan i odbiću svako proširenje pre dubokih reformi našeg institucionalnog funkcionisanja“. U više navrata Makron je rekao da je EU pogrešila što je prijem u članstvo „proglasila za jedinu politiku prema Zapadnom Balkanu“.

S druge strane, EU od Srbije traži da sa separatističkim vlastima u Prištini potpiše pravnoobavezujući sporazum o normalizaciji, što u praksi znači da Srbija svoju južnu pokrajinu Kosovo i Metohiju treba da prizna kao nezavisnu i samostalnu državu. Treba reći da pored Srbije Kosovo nije priznalo ni pet članica EU: Grčka, Slovačka, Kipar, Španija i Rumunija. Brisel je imenovao Miroslava Lajčaka da bude specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine. Ali ton i usmerenje tom dijalogu daje Nemačka, koja je, u suštini, najistrajnija u zahtevu da Srbija prizna Kosovo. Nemačka je, po ekonomskoj snazi i moći, najuticajnija članica EU, a nemačka industrija i privreda zaista predstavljaju kičmu ekonomije EU i motor njenog razvoja. Ali problem je što su Nemci mnogo talentovaniji za ekonomiju negoli za politiku i što u politici, često kruto, tipično nemački, slede neke predrasude, uključujući i predrasude o Srbiji.

Zastave Nemačke i Evropske unije (Foto: Daina Le Lardic/European Union 2019/EP)

Čini se da je nemačka politika prema Srbima i dalje opterećena istorijskim kompleksima iz dva svetska rata. Jer Nemci, a ni mnogi drugi u Evropi, ne vide, bolje reći ne žele da vide, da je za Srbiju i Srbe uopšte Kosovo mnogo više od jednog dela teritorije – ono je istorijsko središte srpske duhovnosti i državnosti. Kosovski zavet ili „kosovski mit“ je centralna srpska ideja i duhovna vertikala, koja objedinjuje sve srpske generacije i daje najdublji smisao postojanja. Utisak je da niko u Srbiji, nijedan političar, nije spreman da potpiše da je Kosovo druga država. Ali čak i kada bi se među Srbima i našao neko ko bi potpisao takvu odluku, to u Srbiji skoro niko ne bi prihvatio. Prvo, to ne bi prihvatila Srpska pravoslavna crkva, koja je po svim istraživanjima javnog mnjenja institucija koja uživa najveće poverenje u srpskom narodu. Kosovo jeste veliki  problem za Srbiju, ali ne treba da bude i za druge – zašto bi sa ulaskom Srbije EU uvezla i jedan nerešen teritorijalni problem, konflikt koji traje vekovima.

Druga nepremostiva prepreka u ovim pristupnim pregovorima je odnos Srbije prema Rusiji. Ulaskom u EU Srbija bi svoju politiku morala da uskladi sa spoljnom politikom EU. To u praksi znači da bi morala, između ostalog, da se pridruži sankcijama koje je EU uvela Rusiji. Takvu politiku u Srbiji nije moguće voditi, jer bi ona proizvela ogromno nezadovoljstvo i protivljenje javnog mnjenja. Veze Srbije i Rusije su duboke i imaju dugu tradiciju, po osnovu iste vere – pravoslavne, i istog porekla – slovenskog. Rusija je istorijski pouzdan saveznik Srbije, ne samo u dva svetska rata, nego i u prethodnim vekovima, kada je pomagala srpsku borbu za oslobađanje od osmanske, turske okupacije. Odnosi Srbije i Rusije su strateškog karaktera.

Istorija sporova evropskih država sa Rusijom je duga, a predrasude o Rusiji ne dele samo zapadne nego i istočne članice Evropske unije. Kod Srba nije tako – veze sa Rusijom su prijateljske i viševekovne i Srbija se nikako ne može uklopiti u jedno takvo opredeljenje, jer ovde nije samo reč o spoljnoj politici jednog političkog i ekonomskog saveza prema Moskvi, već o jednoj dubljoj, antiruskoj kulturološkoj matrici.

Rezervni plan

Zbog ove dve teško premostive prepreke, pregovori EU sa Srbijom mogu biti potpuno zakočeni ili usporeni. Zbog toga je dobro imati neku vrstu rezervnog plana, odnosno izlazne strategije. Zato je smislen primer Velike Britanije. Jednim sporazumom koji bi bio sličan po usmerenju i logici, ali znatno različit po sadržaju, mogao bi biti rešen problem zemlje koja je odlučila da ipak ne želi da pristupi Uniji. Dakle, EU može sa Srbijom, koja je na putu evrointegracija ali još nije postala njena članica, da postigne dogovor koji bi bio u obostranom, opštem interesu.

I to po principu da se u prvoj fazi dogovorom regulišu oblasti i pitanja koja su od uzajamnog interesa i za koje postoji obostrana saglasnot. Dok se problemi i pitanja o kojima postoje različiti stavovi – kao što je Kosovo – zamrzavaju i ostavljaju za razmatranje za drugu fazu koja nije vremenski ograničena. Drugim rečima, ostavljaju se za vreme kada će biti povoljnije unutrašnje i međunarodne okolnosti koje su prihvatljivije za sve strane. Tim dogovorom EU i Srbije bila bi regulisana pitanja iz oblasti ekonomske politike: slobodnog protoke robe, kapitala i radne snage, saobraćaja, transporta robe, snabdevanja energentima, gasovoda… Srbija bi ostala izvan EU kao nezavisna država, kao i do sada, ali bi kroz određena rešenja prilagodila svoje zakonodavstvo pravnom poretku EU i bila bi u nekim oblastima integrisana u ekonomski prostor Unije, što bi imalo za cilj nesmeteno saobraćajno i privredno funkcionisanje EU.

Srbija mora uvažiti činjenicu da geografski pripada Evropi, da je skoro okružena članicama EU i da ne može biti ekonomski izolovano ostrvo koja predstavlja prepreku za saobraćajno i privredno funkcionisanje našeg kontinenta. Veliki deo propisa iz oblasti trgovine, carina, rada banaka i drugih pitanja koja su obuhvaćena međunarodnim privrednim i privatnim pravom, Srbija je ranije, kroz potpisane međunarodne ugovore i konvencije, već prilagodila zakonodavstvu Unije.

Zastavice EU i Srbije (Foto: EU Council/Christos Dogas)

Dovoljno je podsetiti da je Srbija Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU počela unilateralno da primenjuje još 2009. godine, što je uticalo na znatno smanjenje prihoda od carina. Dogovor treba da bude u obostranom interesu i mora imati obostranu saglasnost – jer Srbija, kao nezavisna zemlja, mora raspolagati kontrolom svih onih monetarnih, robnih i finansijskih tokova koji se mogu označiti pojmom ekonomskog suvereniteta.

Ovakav ili sličan dogovor Beograda i Brisela mogao bi biti model i za druge zemlje na Balkanu, koje su u procesu pridruživanja ili imaju ambiciju da postanu članice EU. Ovaj predlog, ili neki drugi sličan po duhu, ne znači prekidanje pregovaračkog procesa, već njegovo preusmeravanje ka drugačijem ishodu. Treba zaobilaziti prepreke, jer u Evropi postoje i drugi nerešeni teritorijalni sporovi, poput kiparskog, gde je Turska 1974. godine izvršila invaziju i okupaciju severnog dela ostrva.  Život ide dalje i ne može da čeka.

Svet se brzo menja i EU bi povodom Srbije i drugih aktuelnih problema trebalo da iznalazi fleksibilnija i održivija rešenja, koja će doprinositi njenom boljem funkcionisanju i većoj stabilnosti. Beograd je do izbijanja pandemije koronavirusa bio veoma posećena i omiljena destinacija mnogih Evropljana, koji su otkrili ne samo istorijske znamenitosti i srpsku hranu, već i otvorenost i gostoljublje stanovnika srpske prestonice – sve suprotno od slike koju su o Srbima stvarali globalistički zapadni mediji devedestih godina.

Istorijsko podsećanje

Uprkos velikoj propagandi i tome što su SAD i najveće države EU 1992. godine Srbiji uvele surove sankcije – koje su zemlju ekonomski toliko izolovale i iscrple da se u Srbiji pojavio problem snabdevanja elementarnim i vitalnim proizvodima kao što su benzin i lekovi – i što su te zemlje tokom NATO agresije bombardovale Beograd i Srbiju, Srbi suštinski nisu preduzeli nijedan neprijateljski korak prema stanovnicima SAD i zemalja EU. Nijedan vojnik, ni američki, engleski, nemački, francuski, italijanski, nije ubijen, niti je stradao od srpske ruke ni u Bosni niti na Kosovu i Metohiji.

Srbi ne samo da nisu bili protiv Evrope, već su je vekovima branili od stranog, turskog osvajača, iako se ta uloga Srba kao hrišćanskih branitelja našeg kontinenta ne ceni i ne uvažava. Despot Stefan Lazarević (nakon bitke kod Angore), Đurađ Branković i drugi srpski velikaši, samostalno i u saradnji sa evropskim hrišćanskim odredima, nastavili su da pružaju otpor Turcima još 130 godina posle Kosovske bitke, do pada gradova Beograda i Šapca 1521. godine. Srbi nastavljaju borbu i posle toga, ali na teritoriji tadašnje Habzburške monarhije, gde od srpskih stanovnika Beč formira Vojnu krajinu kao južnu pograničnu oblast u carstvu, koja je i tada, u vreme Austrijskog carstva i Austrougarske monarhije, predstavljala sanitarni kordon protiv upada iz Osmanskog carstva.

Srbi posle proterivanja Turaka na jug, preko Save i Dunava, nastavljaju borbu tako što Srbija, njihova matična država, 1804. godine podiže ustanak protiv Turske, koji je bio oslobodilačka inspiracija i podsticaj Grčkoj da 1821. takođe podigne  nacionalni ustanak, čiji je veliki podržavalac i promoter u tadašnjem evropskom javnom mnjenju bio veliki engleski pesnik Džordž Gordon Bajron. Jedan vek kasnije, Srbija u balkanskim ratovima 1912, zajedno sa Bugarskom i Grčkom, definitivno izbacuje Tursku iz Evrope. To znači da su Srbi sve vreme, od dolaska Osmanlija, kao stanovnici svoje matične ili neke druge evropske države, učestvovali u odbrani Evrope.

Ova kratka istorijska retrospektiva ima za cilj da ukaže da nezavisna Srbija može biti Evropskoj uniji i Evropi pouzdan partner na planu bezbednosti i čuvanja njenog jugoistočnog dela pred novim bezbednosnim izazovima, od migrantskog problema pa do drugih. Istoriju nikad ne treba potceniti. To, naravno, ne znači da bi se istorija mogla ponoviti po istom scenariju, niti da bi, recimo, ponovni zavojevač Evrope bila Turska, imajući u vidu da u ovoj zemlji od Kemala Ataturka pored osmanske postoji jedna sekularna, proevropska struja. Međutim, teroristički akti na Bliskom istoku, posebno u Siriji i u evropskim gradovima, uče nas da se od radikalnog islama, posebno ako ima podršku vanevrospkih centara moći, može svašta očekivati.

Policija prilikom intervencije protiv ilegalnih migranata u Kikindi (Foto: Tanjug/MUP RS)

U ovakav bezbednosni okvir dobro se uklapa i odluka Srbije da bude vojno neutralna zemlja, što je Narodna skupština Srbije potvrdila donošenjem posebne rezolucije 2007. godine. Srbija zbog bliskih istorijskih veza sa Rusijom i svežeg bolnog iskustva sa agresijom 1999. godine ne može, niti želi da bude član NATO pakta. Istraživanje javnog mnjenja iz 2019. godine pokazuje da je čak 89 odsto anketiranih građana protiv ulaska Srbije u Severnoatlansku alijansu.

To što je Srbija u dobrim odnosima za Rusijom i, recimo, Kinom, ne mora da znači da ne može da bude u dobrim odnosima i sa drugim evropskim državama. I ovde nam istorija daje za pravo. Srbija je nakon Prvog srpskog ustanka i tokom procesa oslobađanja od turske okupacije svoj povratak u Evropu počela preko nemačke kulture, saradnjom sa velikim nemačkim pesnicima i stvaraocima, Geteom, Lepoldom Rankeom, braćom Grim. Srbija je kroz ceo 19. vek, pored saradnje sa Rusijom imala veoma dobru saradnju i sa drugim evropskim država, u jednom periodu i sa Austrijom. I u 20. veku, tokom Prvog pa sve do Drugog svetskog rata, Srbija je, kao stožerni deo Kraljevine Jugoslavije, imala dobru saradnju i savezništvo sa Velikom Britanijom, a posebno Francuskom. Srbija je u oba svetska rata bila saveznik sa SAD, a srpski naučnici koji su radili u Americi. Nikola Tesla i Mihajlo Pupin dali su fundamentalan doprinos razvoju nauke u oblasti energije i komunikacija.

To što u Briselu i drugim evropskim centrima ne razumeju Srbiju delimično je i rezultat toga što Evropa dovoljno ne razume ni samu sebe, to jest zajedničke korene. Ne shvata se na pravi način da Srbija, zajedno sa drugim pravoslavnim zemljama, Rusijom, Rumunijom i Bugarskom, i pre svega Grčkom, pripada jednoj duhovnoj i civilizacijskoj tradiciji koja se može označiti pojmom vizantijski komonvelt. A onda se dovoljno ne shvata ni to da je Vizantija, u stvari, Rimsko carstvo (Istočno), koje je nakon propasti njenog zapadnog dela u Rimu preživelo još 1.000 godina. A Rimsko carstvo nam je donelo poznato rimsko pravo, dok nam je antička Grčka dala filozofiju iz koje je stvorena nauka. Sve to zajedno, pre svega, i iznad svega, sa hrišćanstvom, čini pravne, kulturne i duhovne temelje Evrope.

Vraćanje Hristu

Iz toga je proisteklo sve ono što je vekovima kvalitativno razlikovalo Evropu od drugih kontinenata: pravna zaštita građana, pravo svojine, političke slobode kroz pravo na javni govor i udruživanje, posebna uloga kulture i nauke, kritički duh i misao koja je porodila toliko novih ideja koje su vodile Evropu i svet ka napretku. Postojeći idejni i vrednosni okvir koji promoviše EU je ne samo problematičan u nekim segmentima, nego i siromašan i tesan da izrazi svu misaonu širinu, dubinu i punoću evropskog čoveka. Stoga vraćanje hrišćanskom poreklu i nacionalnim tradicijama evropskih naroda nije samo pitanje identiteta, već izvor nove snage koja je našem kontinentu i te kako potrebna.

Evropa, što kroz javne konkurse, što kroz stvaranje jednog novog naučnog i stvaralačkog ambijenta, treba da stimuliše rađanje novih i kreativnih ideja, koje će joj pomoći da se bolje suoči sa novim ekonomskim, socijalnim, zdravstvenim, demografskim i bezbednosnim izazovima, sa novim naučnim i tehnološkim ciklusom. EU, koja je na putu da postane jedno od najsekularnijih društava na svetu, da bi išla napred mora da se vrati – Bogu, da se vrati Hristu, koji je izvor ljubavi, spasenja i svakog napretka u dobru.

Jedna od najvažnijih tekovina koju je svojim postojanjem i opredeljenjem u velikoj meri izgradila EU jeste relaksiranje odnosa među evropskim narodima, koji su, ne tako istorijski davno, bili nepomirljivi neprijatelji, a u pozitivne tekovine EU možemo dodati i stvaranje svesti da Evropi više nisu potrebni sukobi i klanice poput Some i Verdena, iscrpljujući ratovi koji tanje njenu biološku osnovu i od kojih koristi imaju globalni finansijski i drugi, vanevropski centri moći.

Skulptura anđela sa krstom u Rimu (Foto: Wikimedia/Uniquecommons, CC BY-SA 4.0)

U 21. veku pred Evropom, koja će se naći u ozbiljnom konkurentnom odnosu prema drugim kontinentima, stoje brojni izazovi. Između vojno moćne Amerike, koja prolazi kroz unutrašnju krizu i ekonomski moćne Kine, Evropa treba bolje da sagleda sebe, da reorganizuje svoje potencijale i da sa zemljom koja predstavlja njen teritorijalni most sa ekonomski zahuktalom Azijom – Rusijom – umesto konfrontacije, izabere saradnju. U okviru tih novih procesa, vreme je da Evropa drugačije sagleda i pozicionira ulogu Srbije.

Slobodan Erić je glavni i odgovorni urednik magazina Geopolitika. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

Izvor Geopolitika

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Зашто обележавамо 24. март

Живадин Јовановић

6-8 minutes

---

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и низ других независних, нестраначких, непрофитних организација обележавају 24. март дан почетка агресије НАТО-a сваке године, почев од 2000. до данас. Чине то комеморативним свечаностима, домаћим и међународним конференцијама, полагањем цвећа на спомен- обележја жртава агресије, прилозима у медијима, подсећањем пријатеља у земљи и иностранству да учествују у томе. То је препознатљиви део комеморативних активности српског друштва, а у новије време и државе Србије.

Чинимо то, пре свега, из осећања моралне дужности према људским жртвама, како војним и полицијским, тако и цивилним јер су сви они недужне жртве пале на тлу сопствене земље од оружја агресора. Током саме агресије страдало је од 3.500 до 4.000 људи, од чега преко 1.100 војника и полицајаца, други су цивили, жене, деца, радници, професионалци у радио-телевизији, путници у возовима, људи из колона расељених. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије међу око 10.000 рањених, колико од заосталих касетних бомби и нарочито, од последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и од тровања отровним гасовима насталим бомбардовањем рафинерија и хемијских постројења, тек треба утврдити. Свих њих се и данас сећамо одајући им најдубље поштовање. Верујемо да ће млади данас, као и све будуће генерације, памтити ове жртве свесни да је то морални дуг нације, услов очувања достојанства и будућности у миру.

Други је разлог, што се и тако брани истина и не оставља празан простор за кривотворење, лажи и подметања чији је циљ био и остао умањивање одговорности агресора и проглашавање жртве за кривца. Зато и овом приликом морамо рећи да то није била ни интервенција, ни ваздушна кампања, ни „мали косовски рат", па ни бомбардовање већ оружана, противправна агресија извршена без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, основних принципа међународног права, напосе кршењем самог оснивачког акта НАТО-а од 1949. године и националних устава држава чланица. То је био први рат на тлу Европе после Другог светског рата, против независне, суверене земље која није напала, нити је на други начин угрожавала НАТО, или било коју његову чланицу. НАТО је тиме задао тежак ударaц тековинама Другог светског рата, договорима из Техерана, Јалте, Постдама као и Хелсинкија. Агресијом на Србију (СРЈ) 1999.  угрожени су основни принципи међународних односа и систем безбедности за који су положене десетине милиона људских жртава.

Агресор је желео рат а не мирно и одрживо решење на Косову и Метохији. Рат који ће оправдати постојање НАТО-а и после ере хладног рата и висока буџетска улагања у наоружање, односно у војно-индустријски комплекс, рат који ће у пракси демонстрирати доктрину ширења на Исток и уједно бити преседан за глобализацију оружаног интервенционизма без поштовања међународног права и улоге СБ УН. Европа је дубоко посрнула прихвативши учешће у рату против саме себе. То што Европа ни данас не успева да се окрене себи, својим интересима и идентитету, што врши притисак на Србију да призна насилно одузимање дела њене државне територије, да се сагласи са ревизијом Дејтонског споразума и стварањем унитарне БиХ на штету српског народа, сведочи о забрињавајућем синдрому прошлости који угрожава њену самосталност, јединство и развој.

Треће, зато што се не миримо са дефетизмом и склоношћу дела медија, тзв. невладиног сектора и појединих јавних личности, који агресију НАТО-а интерпретирају на начин који умањује одговорност агресора, сугеришући да Србија, у име наводног реализма и боље будућности, тему агресије треба да гурне у страну а да се Косова и Метохије „ослободи" као терета о врату који кочи њен напредак.  Међутим, одговорност НАТО-а за агресију и савез са терористичком и сепаратистичком ОВК не могу се ни са чим умањити, најмање се могу пренети на Србију. То би за Србију и српски народ било срамно, а за Европу и будућност глобалних односа веома штетно.

Иако европски опредељена, Србија не може одрицањем од Косова и Метохије, своје државне, културне и духовне постојбине, плаћати цену успостављања нарушеног јединства ЕУ и НАТО, односно геополитичке циљеве њихових кључних чланица. Зато ће, уверени смо, остати трајно опредељена за мирно, праведно и одрживо решење у складу са основним принципима мира, безбедности и сарадње, поштујући свој Устав и Резолуцију СБ УН 1244.  Далеко највећи део човечанства је схватио да не постоје хуманитарни нити ратови за заштиту становништва, да се обојеним револуцијама и крстарећим ракетама не „извозе" демократија и људска права већ доминација и интереси либералног мултинационалног корпоративног капитализма.  Штагод се чинило са позиција политике силе и богомдане „изузетности" историја се не може зауставити, нити униполарност инкарнирати.

Четврто,  дубоко смо забринути због сталног заоштравања глобалних односа, трке у наоружавању, одсуства дијалога и продубљивања неповерења међу главним актерима европских и светских односа.  Јавно маркирање нуклеарних сила и сталних чланица СБ УН за непријатеље, планови за стварање „демократских коалиција" ради конфронтације са „ауторитарним системима", масовне војне вежбе од Атлантика и Балтика до Индо-Пацифика ради „обуздавања" „малигних утицаја" – представљају знаке озбиљног погоршања глобалних односа са непредвидивим последицама. То се не тиче само великих сила, иако од њих највише зависи, већ се негативно одражава на положај и развој свих земаља у свету, па тако и на положај Србије. Јер, како је мир недељив, тако су и опасности по мир и безбедност, такође, недељиве. Зато, позивамо на дијалог и попуштање, заустављање продубљивања неповерења, поштовање равноправности  и партнерства у решавању свих међународних проблема.

Пето, зато што не желимо да се патње, жртве и разарања које је наш народ преживео током и након оружане агресије НАТО-а 1999. понове било када, у било ком делу света. Трагична судбина деце у Београду, Варварину, Косовској Митровици, Муринама не сме се поновити.

Некадашњи шеф дипломатије и председник Београдског форума за свет равноправних

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Aleksandar Pavić - Kineska lekcija arogantnoj imperiji

standard.rs

Aleksandar Pavić - Kineska lekcija arogantnoj imperiji - Novi Standard

Aleksandar Pavić

8-10 minutes

---

Na američke pokušaje držanja lekcija sa stanovišta moralne superiornosti, Kina je tokom nedavnog samita adekvatno odgovorila, ali ovoga puta javno, a ne privatno. Bila je to poruka celom svetu

Još krajem prošle godine je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u razgovoru sa ruskim novinarima jasno stavio do znanja da je rusko strpljenje naspram neumorne zapadne arogancije iscrpljeno. Na prvom mestu sa EU, ali i sa Sjedinjenim Državama, u vezi kojih je rekao sledeće:

„… Ne treba da se ponašamo kao Amerikanci. S tim se ne mogu složiti. Oni su nepristojni, neuljudni i drski, mada u isto vreme pokušavaju da uče sve druge o pravima svake nacije da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.“

Verovatno bi Lavrov tada rekao i mnogo više na račun SAD, ali je američka izborna kampanja bila u toku, pa nije isključeno da jednostavno nije želeo da daje dodatnu municiju bilo kom od kandidata i omogući im jeftino sticanje političkih poena na otrcanoj antiruskoj temi i potezanju „kremaljske opasnosti“.

Međutim, posle primitivnih uvreda izrečenih na račun ruskog predsednika od strane, kako je Bajdena slikovito nazvao Pepe Eskobar, „lutke za ispitivanje sudara“ u Beloj kući, još jednom se pokazalo, po ko zna koji put, da se svi pokušaji pomirljivosti, konstruktivnosti i isticanja želje za kompromisom na političkom Zapadu – a pogotovo u Vašingtonu – posmatraju ne kao znaci dobre volje, već kao slabost.

Kineske lekcije

To su, čini se, definitivno uvideli i Kinezi, posle upravo završenog kinesko-američkog sudara na Aljasci. Evo kako je kolumnista uticajnog Global tajmsa formulisao pristup kineske strane, kao odgovor na agresivno ponašanje američke delegacije u jeftinom hotelu koji su domaćini odabrali za održavanje ovog važnog susreta:

„Lekcija je isporučena sa velikom sposobnošću i veštinom. Ovog puta je najbolji deo predstavljala potpuna promena u odnosu na neke prethodne pregovore, kada ljutnja nije otvoreno ispoljena a klevete ostajale bez odgovora, uz osmehe pred kamerama, dok su se konsultacije oko spornih pitanja odvijale iza zatvorenih vrata. Problem u takvom pristupu je što navodi drugu stranu da misli da je kineska strana slaba i da se može lagano maltretirati. Prošli su, međutim, ti dani primanja batina bez uzvraćanja.

Zapravo, međunarodni pregovori se moraju zasnivati na ravnopravnosti obe strane, a ne na postavljanju jedne strane kao učitelja koji drži lekcije drugoj strani po svom nahođenju. Kineska strana je, pred međunarodnim medijima, ponudila lekciju ne samo Amerikancima već i američkim saveznicima i celom svetu.

Razume se, najviša pregovaračka tehnika je u tome da se boriš a da ne budeš slomljen. Nije pogrešno ako strane iskažu svoje razlike tokom pregovora. Dok god su one iskrene, rešenja se mogu naći. Ključ je u iskrenom stavu i korišćenju odgovarajućeg rečnika, što se savršeno manifestovalo u ovoj razmeni sa američkim establišmentom, otvarajući put daljim pregovorima u budućnosti.“

Američki državni sekretar Entoni Blinken sa članovima svoje delegacije tokom sastanka sa kineskom delegacijom koju predvodi Jang Đijeći, Enkoridž, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool Photo via AP)

A evo i čime je pomenuti komentator bio zadovoljan. Na standardne američke pokušaje moralisanja i držanja lekcija sa stanovišta civilizacijske i moralne superiornosti, kao i nametanja sopstvenih pravila ponašanja celom svetu, član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći, odgovorio je sledeće:

„Ono što Kina i međunarodna zajednica prate ili podržavaju je međunarodni sistem u kojem centralno mesto zauzimaju Ujedinjene nacije i međunarodni poredak zasnovan na međunarodnom pravu, a ne ono što propoveda mali broj zemalja koje pripadaju takozvanom međunarodnom poretku ’zasnovanom na pravilima’.

Ne mislim da bi ogromna većina zemalja sveta prihvatila to da univerzalne vrednosti koje propovedaju Sjedinjene Države ili mišljenje Sjedinjenih Država predstavljaju međunarodno javno mnjenje, niti da bi ove zemlje prihvatile da pravila koja određuje mali broj ljudi čine osnovu međunarodnog poretka.“

Kada se šef Stejt departmenta Blinken požalio na dužinu kineske replike uvodnim američkim kritikama, visoki kineski diplomata je odgovorio:

„Moja greška. Kada sam ušao u ovu sobu, trebalo je da podsetim američku stranu da obrati pažnju na svoj ton u našim uvodnim izlaganjima, ali nisam. Kineska strana je smatrala neophodnim da održi ovaj govor zbog tona američke strane. Pa, nije li, sudeći po načinu na koji ste predstavili svoje uvodno izlaganje, bila namera Sjedinjenih Država da se Kini obraća sa visine, sa pozicije moći? Da li je to bilo pažljivo isplanirano i pažljivo orkestrirano i unapred pripremljeno? Jeste li tako mislili da vodite dijalog?

Član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći i ministar spoljnih poslova Kine Vang Ji prilikom dolaska na uvodnu sesiju američko-kineskih razgovora u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool via AP)

E pa, mislim da smo imali previsoko mišljenje o Sjedinjenim Državama. Mislili smo da će se američka strana držati odgovarajućih diplomatskih protokola. Stoga je bilo neophodno da Kina jasno iznese svoj stav. Dopustite mi, dakle, da ovde kažem, ispred kineske strane, da Sjedinjene Države nisu kvalifikovane da kažu da žele da s Kinom govore sa pozicije moći. SAD nisu za to bile kvalifikovane čak ni pre 20 ili 30 godina, jer to nije način da se postupa sa kineskim narodom. Ako Sjedinjene Države žele da na odgovarajući način razgovaraju sa kineskom stranom, hajde onda da se držimo odgovarajućih protokola i uradimo stvari na pravi način.“

Opasna situacija

Može se legitimno postaviti pitanje da li je povećana agresivnost, bolje reći drskost američke „diplomatije“ prema dvema vodećim svetskim silama, koja je na delu od početka Bajdenovog mandata, stvar namere ili (još jedan) simptom dekadencije jedne supersile u opadanju? Da li su Bajdenovo nazivanje Vladimira Putina „ubicom“ i čovekom „bez duše“ i negostoljubivo i grubo ponašanje prema kineskoj delegaciji u Enkoridžu uvrede sračunate da izazovu dodatnu eskalaciju globalnih napetosti kao sledeći korak operacije kovid diktatura/Veliki reset, ili precenjivanje sopstvene moći?

Ovo nije puko akademsko pitanje. Zapravo, situacija je dosta opasna.

U Beloj kući sedi čovek koji je očigledno senilan, i svakog dana sve senilniji i fizički nesposobniji, čija je eventualna zamena, Kamala Haris, osoba sa vrlo malo težine i kredibiliteta čak i u redovima sopstvene partije. Da li će, krijući se iza njihovih leđa, pravi gospodari situacije, američki neoliberalno-neokonzervativni (skraćeno neokonlib) establišment, iskoristiti priliku da oživi sve one ratove koje je Tramp sa manjim ili većim uspehom uspeo bar da uspori, ako ne i da ih u potpunosti prekine?

To se već događa, na prvom mestu u Avganistanu, gde je Pentagon uspeo da osujeti Trampovu odluku o povlačenju američke vojske, Siriji, gde se ispod radara povećava broj američkih snaga, kao i američka krađa sirijske nafte, i Ukrajini, gde raste broj provokacija prema Donbasu paralelno sa američkim obećanjima dodatne pomoći.

Da li je, po rezonovanju svojstvenom „Tukididovoj zamci“, negde u dubinama zapadne duboke države, u utrobi „globalističke američke imperije“ (kovanica bivšeg Trampovog savetnika Darena Bitija), procenjeno da je poslednji čas da se udari na dva najveća američka takmaca pre nego što se odnos snaga nepovratno promeni u njihovu korist (mada neki realni[ji] posmatrači smatraju da se to već desilo)? Ili je, opet, reč o izazivanju krize po svaku cenu, radi učvršćivanja kontrole nad onim delom planete koji još može da se kontroliše? Ili su, jednostavno, „sva deca poludela“ u „rimljanskoj divljini bola“, kako je to odavno predskazao Džim Morison?

Koji god odgovor bio tačan, činjenica da je „nuklearno koferče“ jedne od dve vodeće nuklearne sile sveta u rukama čoveka koji teško može da sastavi par smislenih rečenica i još teže može da se popne uz avionske stepenice, ali zato sa nepodnošljivom lakoćom upućuje uvrede na račun prvog čoveka druge vodeće nuklearne sile sveta – već dovoljno govori o stanju u kojem se svet, čak i bez bauka p(l)andemije, trenutno nalazi.

Američki predsednik Džo Bajden prilikom pada tokom ukrcavanja u avion (Foto: Snimak ekrana/NBC News)

Najbolja vest u tom kontekstu je da su Rusija i Kina shvatile situaciju i dodatno zbile redove, što svakako povećava kapacitet ostatka sveta da se suoči sa novim izazovima i krizama koje su na pomolu.

Neće biti jednostavno. Iako je kapacitet globalističke američke imperije za konstruktivno delovanje – sopstvenim izborom – vrlo mali, njen kapacitet za destrukciju i sejanje haosa još uvek je bez premca.

Naslovna fotografija: Frederic J. Brown/Pool/AFP via Getty Images

Izvor sveosrpskoj.com

BONUS VIDEO:

 

Убица у Кремљу, Бајден у проблему

politika.rs

Убица у Кремљу, Бајден у проблему

Биљана Митриновић

5-6 minutes

---

У међународним односима све је ближе тренутак када ће на наплату доћи рачуни који су се деценијама гомилали и не мора се испоставити да ће их нужно платити Русија и Путин, како је то најавио Бајден. Наравно, платиће је и они, али сигурно је да неће ићи све тако глатко како је замишљено у Вашингтону. С каквим је убрзањем с позиције силе кренула америчка дипломатија, може се догодити да ту цену плате управо они који је испостављају целом свету. Несрећни изнуђени одговор америчког председника да је Путин убица само је илустрација губљења контроле. То се догодило и у Енкориџу на преговорима Американаца и Кинеза, када су источњаци који негују суптилно опхођење без вишка покрета и речи – оштро зауставили Блинкена и Саливана.

СВАЂА НА АЉАСЦИ: Високи кинески званичници оштро су опоменули Американце да су иступили изван оквира дипломатског бонтона. Недипломатски речено Американци су се на преговорима на Аљасци понашали бахато, што није први пут ни према Кинезима ни у разговору са осталима, али је Кина, можда и прву пут од Хладног рата, јасно и гласно ставила до знања да се тако причати не може. Високи званичник Комунистичке партије за спољну политику Јанг Ђијечи подсетио је Блинкена и Саливана да америчка страна не представља цео свет и да ни на основу броја становника ни на основу тренутних глобалних трендова Запад не означава мишљење целог света.

Преговори који су обележени скандалом били су деби Бајденове администрације на међународној сцени и показали су да је за Вашингтон равно катастрофи да прихвати мултиполарни свет и једнак утицај Кине, Русије и Индије.

Без обзира на то што је Стејт депратмент оценио нови спољнополитички наступ Кине као театралност намењену унутрашњополитичкој употреби Пекинга, јасно је да с друге стране преговарачког стола сада седе људи којима је доста свега и које не занима америчка забринутост за људска права ако њоме подривају суверенитет и безбедност Кине.

ЗНАМ ТЕ, ЗНАШ МЕ: Руси су поводом Бајденове изјаве без преседана у дипломатској и политичкој пракси одиграли промишљено. Пре тога је сам Бајден препричао како је на почетку разговора мангупски рекао Путину: „Познајем те, као и ти мене. Ако сазнам да се то заиста догодило, платићете високу цену."

Кремљ је хитан позив амбасадору Антонову на консултације у Москву – што је озбиљан демарш и последње упозорење пре прекида дипломатских односа – срочио одмерено.

Иако се овакав случај није догодио од рата у Авганистану, рационално и пажљиво је саопштено да је Антонов позван у Москву да би се размотрило тренутно стање односа са САД јер се ускоро навршава 100 дана рада нове администрације. Остављен је простор да „после овога" не значи нужно „због овога".

Москва је, упркос озбиљном демаршу, дала шансу да се спречи неповратно урушавање дипломатских односа и успела да преузме иницијативу после низа америчких провокација. Не треба заборавити да су САД најавиле санкције Русији због мешања у изборе, о којима би требало да се одлучи следеће недеље и да су обавештајне службе означиле самог Путина као особу која је наредила акције у корист Трампа.

КО ЈЕ ПРЕДСЕДНИК САД: Бајденов гаф, који не треба приписати неискуству, а не може се рећи да их није било већ неколико, оборио је цену коју ће Руси морати да плате за грехе који им се приписују. Вашингтон ће морати да узме у обзир да ће, ако тај рачун буде превисок (а игру су започели бескрупулозно), повлачење амбасадора у Москву прећи у спуштање нивоа дипломатских односа на трајној основи. Што ће поткрепити њихове потезе с „позиција снаге", али ће затворити врата за теме о којима желе да разговарају.

Повод који је Бајден дао својом изјавом обесмислио је нову америчку дипломатску стратегију. Чак и ако је његов лапсус о „председници Харис" открио право стање ствари у Вашингтону – разговори с Путином једном „када за то дође време" неће моћи да почну као на Аљасци. Постало је јасно да није проблем с ким се разговара него како се то чини. Трамп је бежао од контаката с Путином управо због тога што су му демократе махале гиљотином изнад главе због „руске везе". Притом, Бајден је подлегао провокацији новинара којој је био изложен и сам Трамп. Иако су га амерички медији представљали као бахатог бизнисмена без трунке политичког искуства, сада су се демократе морале присетити истоветног провокативног реторичког питања које је бившем председнику упућено у телевизијском интервјуу. Док се разговарало о односу с Путином, новинар је убацио: „Али Путин је убица." Трамп је одговорио: „Убица има много. Имамо много убица. Да ли мислите да је наша земља тако невина?"

Руски писац Захар Прилепин написао је да су САД од 1947. до 1989. извеле 72 покушаја државног удара у другим државама и током своје историје покренуле више од 200 ратова, уништивши око 70 држава. Таква историја има своју цену.

View article...