General Mihailović i Dan pobede - pogled iz drugog ugla

standard.rs

A. Đokić - General Mihailović i Dan pobede – pogled iz drugog ugla

Aleksandar Đokić

14-18 minutes

---

Na dan u kom se obeležava pobeda nad fašizmom, važno je podsetiti na moralna i politička uverenja generala Dragoljuba Mihailovića iz ugla američkih obaveštajaca i oficira

Na godišnjicu oslobođenja Evrope od nemačkog nacizma predstavljam izveštaje američkih oficira i obaveštajaca, koji su lično boravili u okupiranoj Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata i bili smešteni u glavni štab vođe jugoslovenskog nacionalističkog pokreta generala Dragoljuba Mihailovića. Biće citata i iz dnevnika bliskog saveznika generala Mihailovića, majora Aleksandra Miloševića, koje je sakupio i objavio istoričar Nemanja Dević. Naposletku i jedna beseda posvećena generalu Mihailoviću od Svetog Nikolaja (Velimirovića). Cilj je u kratkim crtama prikazati politička i moralna uverenja generala Mihailovića.

Kao i u svakom građanskom ratu, i na našim prostorima bilo je pregršt primera izdaje, kao i junaštva, u oba antifašistička pokreta. Međutim, olako se pretpostavlja da je Dragoljub Mihailović bio autoritarnih, ultradesničarskih pogleda i zatucani etnonacionalista kome je glavni cilj bio stvaranje Velike Srbije. U stvari, iz izloženog materijala stiče se savim drugi utisak o jednom naprednom oficiru, poborniku narodne/seljačke demokratije, jugoslovenskom patrioti spremnom da gradi i širu nadnacionalnu zajednicu sa svim balkanskim narodima, nimalo nalik onima koji su se devedesetih godina na političkoj sceni Srbije nepravedno pozivali na njegov lik i delo.

Izgleda da je titoistička propaganda u toj meri urodila plodom, čak i među sledbenicima ideologije srpskog nacionalizma, da se Dragoljub Mihailović odista poistovećuje sa Šešeljevim radikalima, te sa četničkim komandirima iz filmova Veljka Bulajića, koji su sušta suprotnost, ne samo po ličnom karakteru već i po uverenjima, ovoj istorijskoj ličnosti od velikog značaja za srpski narod. Poslušajmo šta su o samom generalu Mihailoviću, njegovim političkim stavovima i uverenjima govorili vojni predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, njegovi saradnici i pravoslavni svetitelji.

Sajc i Makdauel o Draži

Američki pukovnik Robert Makdauel, koji je od septembra 1944. godine do novembra 1944. godine bio posmatrač pri štabu generala Mihailovića: Činjenica je da je kao generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović zbog svojih naprednih shvatanja bio neomiljen, pa i progonjen između dva svetska rata, od konzervativnijih činilaca u oficirskom kadru i vladi, mada se tokom svoje karijere isticao kao izuzetno sposoban vojnik.

Američki pukovnik Albert Sajc koji je od septembra 1943. do marta 1944. godine bio posmatrač pri štabu generala Mihailovića: Godine 1939. (Mihailović) postaje načelnik Štaba za utvrđenja, ali dolazi u sukob sa Nedićem zbog svog stava da ne valja graditi izuzetno skupa utvrđenja, unapred osuđena na propast zbog topografije zemljišta. Mihailović se zauzimao za visoku modernizaciju naoružanja i veliku pokretljivost vojske. Postavši pukovnik, prelazi u novostvoreni Vrhovni vojni inspektorat kao šef štaba. U želji da ojača odbranu zemlje uvodi odbrambene i ofanzivne inovacije, šalje razobličujuće izveštaje o međunacionalnoj i međurasnoj propagandi, podsticanoj od Italije i Nemačke. Nedić je užasnut, a Mihailović poslat na vojni sud koji ga kažnjava sa deset dana zatvora, zbog odbijanja da povuče neke vrlo oštre, ali istinite komentare (protiv fašističke Italije i nacističke Nemačke).

Pukovnik Robert Makdauel: Jugoslovenski nacionalistički pokret otpora stvorili su i podržavaju oni Jugosloveni – poglavito Srbi, ali i Hrvati, muslimani i Slovenci – koji su se usprotivili okupaciji sila Osovine koliko i pokušajima jugoslovenske komunističke partije da vlada, koristeći se jugoslovenskim partizanskim pokretom. Pokret uključuje konzervativce od kojih se neki, najverovatnije, samo na rečima slažu s njegovim programom. Njegovi najjači pobornici i nezaobilazni lokalni lideri – mimo vojnog profesionalnog sastava koji je u manjini – su seljaci, intelektualci i studenti, rešeni da ostvare ustavnu revoluciju i uvedu istinsku demokratiju. Velika većina i nacionalista i partizana – oko 85 posto stanovništva – u najvećoj meri deli iste nade u pogledu budućeg političkog i privrednog života zemlje. Oni su podeljeni utoliko što kod partizana postoji strah od povratka na staro, a među nacionalistima od komunizma.

General Dragoljub Mihailović sa članovima američke vojne misije pri JVuO, pukovnikom Robertom Makdauelom, kapetanima Džordžom Musulinom i Nikom Lalićem i poručnikom Majklom Rajačićem, Pranjani, 6. septembar 1944. (Foto: Wikimedia/pogledi.rs, CC BY-SA 3.0)

Pukovnik Albert Sajc: Mihailović je bio vrlo zabrinut šta će biti u Jugoslaviji po odlasku Nemaca i pokazao veliko zanimanje za Slovence i Hrvate, koje je poistovećivao sa svojim srpskim seljacima. Mnogo je razmišljao o tužnoj sudbini seljaka i zloupotrebama birokrata, govoreći: „Kada se ovaj rat završi, nećemo dozvoliti takvoj korupciji da se ponovo pojavi. Ako budemo imali samo dvadeset pet godina mira ovo će postati velika zemlja. Zajedništvo rase, jezika i boljeg razumevanja zbližiće nas u jednoj jugoistočnoj evropskoj federaciji koju će svet morati da poštuje.“

Program nacionalističkog jugoslovenskog pokreta iz izveštaja američkih oficira sastojao se u sledećem:

1. Oslobađanje jugoslovenske teritorije od svake strane dominacije;
2. Potpuna pobeda nad pokušajima jugoslovenske komunističke partije da dođe na vlast kontrolišući partizanski pokret;
3. Čistka najvećeg dela osoba iz svih političkih stranaka koje su igrale ključnu ulogu u raznim jugoslovenskim vladama u poslednjih petnaest godina, i kažnjavanje pojedinih lidera zbog saradnje sa Osovinom, ili antidemokratskog delovanja pre rata;
4. Stvaranje potpuno novog ustava za Jugoslaviju zarad ponovnog utvrđivanja prava nacionalnih grupa i individualnih građana, što se može ostvariti nizom izbora koje je najbolje obaviti pod nadzorom Velikih sila;
5. Novo usmeravanje privrednog života zemlje sa naglaskom na korišćenje domaćih resursa i novca radi stvaranja boljih uslova života za sve stanovnike, umesto samo za povlašćene slojeve, što bi se postiglo minimalnim mešanjem države i većom primenom zadružnog načela;
6. Reforma obrazovnog sistema kojom bi se naglasak prebacio sa vrha na bazu;
7. Politika usmerena na stvaranje Balkanske federacije;
8. Politika prijateljstva prema svim Velikim silama, posebno sovjetskoj Rusiji, ali i odbijanje priznavanja bilo kog dela Balkana kao sfere uticaja bilo koje spoljne sile;
9. Reorganizacija vojske kroz prinudno penzionisanje svih oficira u rangu generala (uključujući i samog Mihailovića po završetku rata).

O Rusima i Staljinu

Pukovnik Robert Makdauel: Među nacionalistima nisam naišao ni na kakvu netrpeljivost prema Rusiji, osim strepnje da bi mogla podržati jugoslovenske komuniste. Rekao bih da bi nacionalističko rukovodstvo pozdravilo bilo kakav ruski nagoveštaj saradnje sa Jugoslavijom, naročito ako bi Rusija preuzela da ih štiti, uzdržavajući se od mešanja u unutrašnje prilike u zemlji. Pri tom, napominjem da nemam nikakvih saznanja da li je za vreme rata bilo neposrednog kontakta između generala Mihailovića i Sovjeta. Naravno, dok je u međuratnom periodu bio vojni ataše u Bugarskoj i Čehoslovačkoj zna se da je tadašnji pukovnik Mihailović održavao prijateljske, ali i potpuno korektne odnose sa tamošnjim sovjetskim ambasadama.

Po Mihailovićevom shvatanju, i Hitler i Staljin – obojica posvećeni bezobzirnom širenju lične vlasti – zasnovali su tu moć, i kod kuće i u Evropi, ne na osećanjima zajedništva poput ljubavi prema otadžbini ili na stvarnom ideološkom ubeđenju, već na sebičnim interesima i koristoljublju. To je 1941. godine materijalno i psihološki uticalo na brzo urušavanje sovjetskog otpora nemačkom napredovanju – sve dok se Staljin nije potvrdio kao veliki vožd, lukavo se obraćajući urođenom ruskom patriotizmu i panslavizmu, i zasnivajući svoju ratnu politiku na njima.

Staljinova bista (Foto: Vladimir Mukagov/TASS)

Iz dnevnika majora Aleksandra Miloševića, bliskog saradnika generala Mihailovića, koji je za čitalačku publiku priredio i kontekstualizovao istoričar Nemanja Dević u knjizi Srpska priča: Negde oko 2. oktobra (1944.) stigla je i jedna depeša iz Vrhovne komande (generala Mihailovića). Njena sadržina, u mučnoj situaciji kakva je bila, pružala je i neku određenost i čak zračak neke nade. Javljala je da su trupe Crvene armije ušle u istočnu Srbiju i dalje:

„Prema trupama Crvene armije ophoditi se kao prema savezničkoj vojsci. Priređivati im dočeke kao braći Rusima“. Mi smo u njima (Rusima) gledali vojsku, kao saveznike zapadnih saveznika, koja se bori protiv zajedničkog neprijatelja. Smatrali smo logičnim, iako sa velikom zebnjom, da je došla i da urazumi naše komuniste.

O Pećancu, Ljotiću i Nediću

Major Aleksandar Milošević: Kako su Pećanac i Novaković za 24. avgust (1941.) pripremali veliki zbor četničkih vojvoda na Bukulji, kapetan Milošević se uputio tamo da lično ispita stvar. Sabor na Bukulji, koji je okupio oko 300 četničkih vojvoda i prvaka iz Šumadije i zapadne Srbije, ali i neke lokalne političare koji su pre rata naginjali komunistima i docnije im se i pridružili, raščistili su vidike kod Aleksandra Miloševića da je sa njima postizanje bilo kakvog sporazuma neizvodljivo. Suštinski, zaključci sa sabora su, prema Miloševićevom tumačenju, bili protiv ustanka, protiv komunista, protiv pukovnika Mihailovića i, konačno, za sporazum između Pećanca i njegovih sledbenika sa okupatorom. Na Ravnu goru su došli oko 6. septembra (1941.) i tu se ponovo sreli sa Dražom Mihailovićem. Razgovor je bio podjednako prisan kao i prvi, ali i kratak – i iz njega se kao prvi nametnuo zaključak da sa Pećancem i njegovim ljudima treba izbegavati ma kakvu vezu, jer, kako je Mihailović zaključio, posle sporazuma sa okupatorom oni ulaze u istoriju „kao Vuk Branković posle Kosova“.

Ljotićevci, pak, da pred istorijom zabašure sliku svoje stvarnosti, ispredaju priče „o objedinjenju svih nacionalnih grupa“ i „ujedinjenju svih nacionalnih antikomunističkih boraca“, koristeći, naravno, naimenovanje đenerala Damjanovića za pomoćnika. Da tom odnosu, koji je obeležavala veza pomoćnika, pruže još veći značaj, pa i sebi korist, to isuviše konglomeratno društvo uzdiglo je na stepen „Istaknutog dela Vrhovne komande“, a đenerala Damjanovića za njegovog „šefa“, što nema nikakve veze sa stvarnošću. Draža je, kako je to već istaknuto, u građanskom ratu, u momentu raspada okupatorske vlasti, prihvatio antikomunističku kolaboraciju. Da se stvori nekakav vojnički odnos sa njom, i dalje celinom za sebe, on je iz njene sredine đenerala Damjanovića imenovao za svog pomoćnika, samo i jedino na pravcu tih snaga iz kolaboracije.

Dakle, i u tome su oni i dalje bili društvo za sebe i sa svojim obeležjem. Odlaskom pak svih njih za Sloveniju pa, prirodno, i samog đenerala Damjanovića, prostorno i svrsishodno bila je potpuno prekinuta veza.

Pukovnik Dragoljub Mihailović kao jugoslovenski vojni ataše u Pragu, Čehoslovačka, 1937. godine (Foto: Wikimedia/loc.gov)

Draža je umno, u nesreći građanskog rata i izuzetno teškoj spoljnopolitičkoj situaciji, pružio ruku sa ciljem borbe protiv komunista za dobro naroda. Ali tu nije bilo nikakvog „objedinjenja“, još manje „ujedinjenja“. Kolaboracija je u tom aktu i dalje ostala celina za sebe, sa svim svojim suštinskim obeležjem i delima do tada. Samo je na čisto vojničkom polju napravljena najneophodnija spona, da u zajedničkoj borbi omogući komandovanje. U svojoj perfidnosti, oni čak optužuju Dražu što nije k njima došao u Sloveniju.

Da je to učinio, onda bi se, po njihovom, ko zna kakvo čudo strategijskog zamaha i zahvata desilo. Da im je stvarno bilo do neke borbe za dobro naroda, u prilikama kakve su bile, ostali bi u narodu. Nedićevo bekstvo sa njegovom „vladom“ i SUK-om u Beč i Ljotićevo sa njegovim „dobrovoljcima“ u Sloveniju i delom u Austriju, u momentu povlačenja okupatora, jeste i optužba i dokaz bez ikakvog pogovora.

O iskrenoj veri generala

Iz posleratne besede Svetog vladike Nikolaja (Velimirovića): Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. Da li tako čine svi oni koji se krepko drže za njegov šinjel i diče negdašnjim poznanstvom s njim? Po svim opisima, Draža je bio narodni čovek u bukvalnom smislu. Da li su svi oni koji njega sada slave narodni ljudi, ili pak tuđinci srpskom narodu u svemu osim srpskog imena? Da se radujemo i veselimo s blagodarnošću Svevišnjem. Jer, dok su kod nekih drugih naroda u prošlom svetskom ratu vođi bili krvoloci i strvinari, nemoralni zločinci kakve Sunce nije videlo od postanka sveta, dotle su vođi srpskog naroda, na čelu sa Dražom, bili ljudi bogoljubivi, pravdoljubivi i narodoljubivi.

Major Aleksandar Milošević: Bila je nedelja, 8. april 1945. godine. Lep proletnji dan, kakav se samo poželeti može. Pre podne, kao i svake nedelje, održana je služba Božija, a za popodne bila je zakazana sednica u jednoj kući sela Podnovlja, u njegovom zaseoku nedaleko od reke Bosne. Sednici su bili prisutni: Draža, Nacionalni komitet i komandanti novoformiranih grupa… Međutim, nekako polovinom sedmice, došlo je naređenje da će u iduću nedelju, 22. aprila, biti pričešće svih jedinica. Bio je uskršnji post. Toga dana, ubrzo smo se svi, sem onih na obezbeđenju, okupili oko crkvice sela Dugo Polje. Činodejstvovalo je svo svešteno osoblje. U onoj maloj crkvi, pored njih bilo je još malo mesta za Čiču (Dražu), neke iz Nacionalnog komiteta, i tek za nekolicinu ljudstva iz jedinice koja je prva stigla.

Služba Božija bila je vrlo svečana. Činila ju je takvom i situacija u kojoj smo bili. Prostorom je odjekivala bogoslužbena pesma i, zaplavom duhovnih osećanja, postajala je sve jača. Svaki od nas u svojim mislima utapao se u njenu stihiju i slivao u onu snagu oboženosti, kada čovek svojim duhovnim bićem sav pripada Bogu; kada je ono fizičko i svakodnevno sasvim po strani; kada je čovek posve svestan da je ovozemaljsko, ma kako srećno ili nesrećno bilo, privremeno; u stanju obožene smirenosti, pred kojom ništa nije značilo ono što nas čeka, ma kako strašno i tragično bilo, iako je to uistinu bilo pričešće knez Lazareve vojske, u crkvi Ravanici pred Kosovsku tragediju.

Sudbina, međutim, nije htela ni da ta oboženost, tu u toj maloj crkvi na tom mestu, bude i celina. U najvećem jeku službe Božije, počeše da se čuju pucnji sa pravca severa, sa pravca Posavine.

Spomenik Dragoljubu Mihailoviću na Ravnoj gori (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Pozdrav generala Mihailovića na planini Bitovnji 6. maja 1945. povodom Vaskrsa i Đurđevdana glasio je ovako:

„Tačno u 11 časova sve kolone će se zaustaviti na mestima gde se budu našle. U sećanju na dan vaskrsa Bogočoveka, pomolićemo se Bogu. Sveštenici će održati kratku Službu Božiju. A onda, pokret dalje.

Naša borba i naše patnje su za prava čoveka bogomdana.To je put Gospoda Isusa Hrista, na kome je i on stradao, ali i voskresao. Vekovi to nisu promenili ni oborili, neće ni pojave današnjice.

Mi možemo u toj borbi i izginuti; ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje. Uveren u vašu rešenost da istrajete do kraja, ja vam upućujem, dragi moji saborci, moj pozdrav:

Hristos voskrese!“

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Wikimedia/Museum of Yugoslavia/Aleksandar Simić, CC BY-SA 3.0

Izvor Novi Standard

 

politika.rs

Зашто Србија мора да усклади спољну политику са Бриселом

9-12 minutes

---

Да је Србија увела санкције Русији и да је гласала за резолуције европског парламента против Кине, чиме би ускладила своју спољну политику са Европском унијом, расправе у Савету безбедности посвећене ситуацији на Косову вероватно би биле незанимљиве. Ове две силе које имају право вета у УН само би декларативно подржавале Београд у намери да се бори за статус јужне српске покрајине, а готово је извесно да би Косово постало члан више међународних организација.

Од демократских промена октобра 2000. године, Србија је на европском путу и главни спољнополитички циљ је учлањење наше земље у Европску унију. Као један од захтева који Брисел поставља пред Београд је усклађивање и спољне политике наше земље са ЕУ. У извештају Европског парламента који је пре око месец дана усвојен, записано је да је усклађеност спољне и безбедносне политике Србије са ЕУ око 60 одсто и да у тој области има простора за напредак.

Владимира Билчик је оценио да је будућност Србије европска, а не руска или кинеска, додајући да је пандемија вируса корона утицала на процес проширења ЕУ, поверење становника западног Балкана у унију, али и квалитет демократије, и геостратешку борбу у региону. Скренуо је пажњу и на манипулативне кампање Русије и Кине, али уз подршку неких домаћих снага на западном Балкану.

Наравно, неслагање с позицијама ЕУ догађа се једнако и чланицама ЕУ, али је природа процеса прикључења и неравнотежа у односима у том процесу таква да се од држава које теже чланству тражи и очекује више и у политичком, и у симболичном, али и у практичном смислу. Главни разлог зашто Србија није у већем проценту ускладила своју спољну политику, јесте нерешено питање статуса Косова и Метохије, али добри односи са Русијом и Кином не зависе само од тога. Током пандемије показало се и колико добри односи са Москвом и Пекингом значе када је реч о набавци, али и предстојећој производњи вакцина у нашој земљи. Не треба заборавити ни то да сарадња са овим технолошким велесилама може Србији донети у будућности велики напредак у домену науке и производње, чиме бисмо брзо смањивали заостајање за развијеним државама Европе.

Став Србије према некој декларацији ЕУ зависио је од тога какав је однос земље на коју се декларација односи према Косову, конкретно како та земља гласа о чланству Косова у Интерполу и Унеску. Србија се, на пример, није сагласила са резолуцијама које се односе на Гватемалу и Иран, јер те земље не признају Косово. Бранећи своје националне и државне интересе, у огромној већини случајева, Србија није прихватала декларације које су усмерене на ентитете и (или) грађане земаља које нису признале Косово.

Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић каже да је Србија мирољубива држава и она се у тој борби за мир, равноправну сарадњу и безбедност усаглашава са ЕУ. За „Политику" истиче да постоје озбиљне разлике у политици Србије и ЕУ. „Брисел је преко НАТО-а укључен у интервенционизам чиме се нарушава суверенитет држава. Ми не можемо да се сложимо са таквом политиком, јер смо у Европи једина жртва такве политике у модерној историји. Више од 20 земаља ЕУ је подржало једнострано отцепљење Косова и не може Србија да се сложи са таквом политиком. Ове земље су прекршиле документ из Хелсинкија и нанеле штету европском систему безбедности и сарадњи. ЕУ тражи од Србије да усклади своју политику према Русији и Кини и ту је Брисел жртва америчке стратегије, по којој ове две велике силе шире малигни утицај. То је бесмислено, јер Москва и Пекинг политику темеље на међународном праву и не мешају у нашу унутрашњу политику", каже Живадин Јовановић.

Дипломата Срећко Ђукић наводи да је пре неки дан прочитао податак да је Северна Македонија ускладила своју спољну политику са ЕУ у 95 одсто, а ова земља још није ни започела преговоре о приступању, док Србија која се налази на европском путу има вишеструко мању усклађеност. За наш лист каже да Србија не може до унедоглед одлагати усаглашавање своје спољне политике са ЕУ, до оног дана када ће постати њена чланица и додаје да то ниједна држава није радила пре него што је постала чланица. „Усаглашавање са европском политиком је континуиран и динамичан процес и мора се пратити подједнако као што се морају примењивати европске вредности у свим доменима. Србија не може бити изузета из тог процеса усаглашавања спољне политике са ЕУ уколико жели да постане члан клуба у Бриселу", наводи Срећко Ђукић.

Каже да постоји дуалност српске политике и као пример наводи случај Украјине где Србија признаје територијални интегритет ове земље, али зато остаје по страни када је реч о Криму који је до пре коју годину контролисао Кијев. Каже да није логично да подржавамо Украјину, а да не желимо да укажемо да не подржавамо потезе Русије у овом случају. „Спољна политика једне земље се може објаснити у свакој метрополи у свету, ако она то заиста жели. Русија рецимо није практично нанела никакву штету Црној Гори која јој је увела санкције. Слажем се да имамо отворен проблем Косова који је несумњиво велики и не може се решити преко ноћи. Ја сам убеђен у то да у оној мери у којој се ми приближавамо Европској унији, нама ће питање Косова бити присутније у Бриселу и бићемо у могућности да лакше решимо тај проблем. Овако ми стално бацамо клипове у точкове ЕУ, а тражимо њихово разумевање за решење питања Косово и нека друга политичка питања", каже Ђукић.

Као доказ да морамо ускладити своју спољну политику са Бриселом наводи да није логично што не подржавамо резолуције против Венецуеле и Ирана, под изговором да те земље нису признале независност Косова. „Ако не желимо да ускладимо спољну политику са ЕУ, онда то треба декларисати и рећи да је дошло до промена спољнополитичких приоритета. Немогуће је водити трокраку спољну политику, јер би већ следеће године могао да се појави још тежи извештај о стању демократије и владавини права у Србији у односу на овогодишњи који је усвојен у Европском парламенту", каже члан Форума за међународне односе Европског покрета у Србији Срећко Ђукић.

Његово колега Живадин Јовановић, пак, сматра да таква политика не би била добра са становишта очувања српских националних интереса. Каже да би то значило да би Србија морала да напусти своје виталне државне и националне интересе, традиционалне савезнике и стратешке партнере и да се потпуно окрене онима који директно раде на њеном разбијању.

„Подршка једностраном отцепљењу Косова и Метохије није ништа друго него политика разбијања земље. То су исте оне земље које су имале кључну улогу у растурању СФРЈ, које су преко Солане кумовале агресији на нашу земљу и које данас разбијају Србију. Морамо данас о томе отворено говорити, јер признавање независности такозваног Косова је геополитика разбијања Србије и српског националног корпуса. То што ми имамо развијене економске односе, што смо придружени чланови евроазијске уније, не можемо то да бацимо тек тако, јер економску корист имају грађани наше земље. Ми се нећемо и не можемо одрећи Русије и Кине, јер оне заступају наше виталне државне и националне интересе, не само под окриљем УН, већ и на међународном плану", каже Јовановић. Наглашава да није реално да уводимо санкције Русији и да оптужујемо Кину, речником који слушамо из Вашингтона и Брисела који је непримерен. „Витални интерес Србије је сарадња са ЕУ и да постанемо чланица ове организације, али никада по цену одрицања КиМ и слободе одржавања и продубљивања стратешких односа са Русијом и Кином", закључује Живадин Јовановић.

Сметња и економски споразум Србије са Евроазијском унијом

Србија је била на тапету бриселских бирократа када је 25. октобра 2019. године Ана Брнабић у Москви потписала Споразум о слободној трговини са земљама Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), после чега је премијерка рекла да овај документ није у супротности са европском политиком наше земље. „Ово је економски, а не политички споразум. Ми у оквиру Споразума о стабилизацији и придруживању имамо право на споразуме о слободној трговини са међународним организацијама и са појединачним земљама до тренутка кад уђемо у ЕУ. Ја мислим да је у интересу Србије да имамо што више оваквих споразума. Дакле, овај споразум је комплементаран са европском политиком Србије", рекла је Брнабићева. Најгласнији противник тог споразума био је известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик који је месец дана касније рекао да „Србија пре него што буде спремна за улазак у ЕУ, споразум који је потписала са Евроазијском унијом мора престати да постоји".

Бивши амбасадор Србије у Белорусији Срећко Ђукић казао је да споразум о трговинској сарадњи између Евроазијске уније и Србије неће ометати раније трговинске договоре које Србија има са ЕУ. Ипак, наводи да у економском смислу није донео Србији неке посебне користи. „Имали смо уговоре о слободној трговини са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, а после тога се проширио на земље са којима немамо робну размену или је мала. У економском смислу није много донео, али јесте у политичком, јер је створио опцију где се Србија приближава тој евроазијској унији, а то може да се протумачи да се удаљава од ЕУ", наводи Ђукић.Антрфиле

Вучић: Што већа сагласност, без угрожавања највиталнијих интереса

О потреби усклађивања спољне политике Србије са ЕУ, у петак је говорио и председник Александар Вучић, на конференцији за медије са немачким шефом дипломатије Хајком Масом. Вучић је указао на одређене проблеме са којима се Србија суочава и на ствари које су другачије постављене у нашој спољној политици, али је истакао и да ћемо гледати да, у свим питањима, у којима то не угрожава највиталније српске државне и националне интересе, постижемо што је могуће већу сагласност са земљама ЕУ. „За нас је сарадња са Немачком од пресудног значаја и верујем да може да буде још већа, значајнија, јер за нас не постоји већи и значајнији партнер на нивоу ЕУ", рекао је Вучић.

 

pcnen.com

Poslednji adut Zapada ili o agentima među novinarima i NVO

11-14 minutes

---

Autori:  Jang Šeng i Čen Ćinćin

Prošlog četvrtka, održan je (u Kini, prim. prev.) šesti po redu Dan edukacije o nacionalnoj bezbednosti, a služba državne bezbednosti objavila je niz slučajeva vezanih za pretnje političkoj stabilnosti Kine. Stručnjaci međunarodnih obaveštajnih i bezbednosnih poslova rekli su da se, u uslovima sve intenzivnijeg nadmetanja Kine i SAD, inostrane neprijateljske snage ne bave samo redovnim špijunskim aktivnostima, nego i uvećavaju napore za narušavanje političke bezbednosti Kine.

Policijski slučajevi koje su relevantne agencije nacionalne bezbednosti obelodanile ove godine razlikuju se od onih ranijih, a karakteriše ih poseban fokus na oblast političke bezbednosti, uključujući aktivnosti osumnjičenih lica udruženih sa inostranim antikineskim snagama koje pokušavaju da podriju državnu stabilnost. Neki od ovih slučajeva vezani za nerede u Hongkongu 2019. godine ukazuju na pokušaje da se obojena revolucija, podržana od strane Zapada, proširi iz ovog posebnog administrativnog regiona u unutrašnjost Kine.

„Kada govorimo o nacionalnoj bezbednosti, ljudi uglavnom misle na stranu špijunsku aktivnost koja za cilj ima vojne i ekonomske podatke Kine. Međutim, sada mnogi slučajevi pokazuju kako unutrašnje i spoljašnje antikineske snage uzajamno sarađuju“, rekao je Global tajmsu stručnjak za nacionalnu bezbednost i antiterorizam pri kineskom Institutu za savremene međunarodne odnose, Li Vej.

„Ovo pokazuje da strane neprijateljske snage jačaju svoje napore za realizaciju ‘obojene revolucije’, kako bi naškodile političkoj bezbednosti naše zemlje“, rekao je Li, ističući da je ovo postao primarni izazov nacionalnoj bezbednosti sa kojim se Kina trenutno suočava.

„Pametnije sredstvo“

Redovne špijunske aktivnosti koje za cilj imaju prikupljanje vojnih i ekonomskih obaveštajnih podataka služe tome da određenim zemljama pomognu u njihovim pregovorima ili nadmetanju sa Kinom, „ali obojena revolucija direktno je usmerena protiv naše političke bezbednosti, odnosno radi se o pokušaju da se naškodi stabilnosti i javnom redu u našoj državi, pa je zato mnogo ozbiljnija i destruktivnija“, navodi kineski stručnjak za međunarodne obaveštajne poslove koji je želeo da ostane anoniman.

Tehnički, obojena revolucija je „pametnije sredstvo“ koje bi trebalo da pomogne zapadnim zemljama, a naročito SAD, da destabilizuju ili sruše određenu zemlju, objašnjava pomenuti ekspert. „Nakon rata u Iraku, SAD i njihovi saveznici manje su voljni da šalju kopnene snage jer direktno vojno angažovanje stvara vojne gubitke i druge nepredviđene troškove. Ali korišćenje društvenih mreža, nevladinih organizacija i ‘diplomata’ za mobilizaciju, obuku, finansiranje i organizovanje lokalnog stanovništva protiv sopstvene vlade košta manje i lakše stvara haos“.

„Možemo videti mnoge slične slučajeve u Siriji, Libiji, Venecueli, Ukrajini i Belorusiji. Glavni akter u ovim zemljama je lokalno stanovništvo predvođeno zapadnim posrednicima, a zapadne vojne snage uglavnom imaju podržavajuću ulogu ili se uopšte i ne pojavljuju“, rekao je on.

Kineski analitičari su rekli da se SAD i njihovi saveznici ne usuđuju da direktno pokreću vojne operacije protiv nuklearnih sila poput Kine i Rusije, ili njihovih suseda. Stoga, nakon niza neefikasnih pristupa, poput trgovinskog rata, vojnih pritisaka i propagandne stigmatizacije, obojena revolucija se koristi kao glavna taktika za ometanje razvoja Kine. Utisak je da je to poslednja karta na koju SAD mogu da zaigraju kako bi sprečile veliku obnovu kineske nacije.

Više infiltracija

U jednom od nedavno obelodanjenih slučajeva koji bi trebalo da podignu nivo svesti o nacionalnoj bezbednosti, student novinarstva sa univerziteta iz severne pokrajine Hebej, koji se preziva Tian, postao je „papagajski reporter“ jednog zapadnog medija glavnog toka. Tian je uspostavio antikineski veb-sajt 2018. godine preko kog je plasirao velike količine dezinformacija i političkih spekulacija.

Aprila 2019. godine, Tian je pozvan da poseti jednu zapadnu zemlju u kojoj je stupio u kontakt sa preko 20 neprijateljski nastrojenih stranih grupa i sa desetak funkcionera te zemlje kako bi dobio direktne instrukcije. Od Tiana je zatraženo da pruži „dokaze“ koji bi mogli da se koriste za stigmatizaciju Kine. Tianovo delovanje ozbiljno je naškodilo političkoj bezbednosti Kine, pa je on uhapšen juna 2019. godine, saopštile su službe državne bezbednosti.

Li smatra da je ovo tipičan slučaj infiltriranja američkih i zapadnih antikineskih snaga u redove kineskih studenata, te njihovog vrbovanja za ideološku borbu protiv Kine.

„Rad za zapadne medije nije problem, ali korišćenje novinarske profesije kao paravana za vršenje aktivnosti kojima se ugrožava nacionalna bezbednost je krivično delo“, rekao je Li, ističući da nisu svi koji su zaposleni u zapadnim medijima ujedno i špijuni, ali da postoje zapadni novinari iza kojih stoje zapadni političari i obaveštajne službe.

U širenju glasina o „genocidu“ i „prinudnom radu“ u Sinkjangu, zapadni mediji imaju važnu ulogu, podsetio je Li. „Baš kao i u ovom slučaju, ti ‘novinari’ dobijaju finansijska sredstva i obuku u drugim zemljama, i implementiraju taktiku antikineskih političara kako bi destabilizovali Kinu“.

U sredu je portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Žao Lijan na redovnoj konferenciji za medije rekao kako se 2020. godine američki ambasador u Turskoj sastao sa čelnikom lokalne grane Islamskog pokreta Istočnog Turkestana.

ETIM, odnosno Islamska stranka Turkestana je ekstremistička, teroristička i separatistička organizacija koja se suprotstavlja suverenitetu i stabilnosti Kine u Sinkjangu. Komitet za sankcije protiv Al kaide pri Savetu bezbednosti UN uvrstio je ETIM na listu terorističkih organizacija 2002. godine.

Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova pustilo je video segment na konferenciji za medije, u kojem Sajbel Edmonds – bivši prevodilac pri FBI – u intervjuu iz 2015. godine otkriva kako „Gladio operativci izvlače iz Sinkjanga dosta ovih ljudi… obučavaju ih, naoružavaju, a onda vraćaju nazad“.

„Sklapajući ovu slagalicu, čovek ne može da se ne zapita o čemu je američki ambasador u Turskoj imao da razgovara sa jednim od vođa antikineske organizacije? Šta je operacija ‘Gladio’? Da li SAD nameravaju da stvaraju probleme u Sinkjangu?“, pita se Žao.

Prema objavljenim informacijama, u prošlosti su neki od uhapšenih bivših viših državnih funkcionera u Sinkjangu rekli da su sarađivali sa stranim separatističkim snagama, te da su imali zadatak da vrše ili tolerišu terorističke napade u regionu, te da odobravaju udžbenike sa ekstremističkim sadržajima u školama, što je ozbiljno narušavanje nacionalnog jedinstva i političke bezbednosti.

Front u Hongkongu

Hongkong je još jedna linija fronta nacionalne i političke bezbednosti Kine. Otkako je Zakon o nacionalnoj bezbednosti u junu 2020. godine stupio na snagu u Hongkongu, strane snage koje su stajale iza mesecima dugih antivladinih nereda u gradu (još od juna 2019. godine), počele su da se kolebaju, pošto se izgrednici sada suočavaju sa ozbiljnim kaznenim merama – čak i doživotnom robijom. Ovim zakonom se takođe sprečava dejstvo „nevidljive ruke“ koja stoji iza haosa podstaknutog od strane spoljnih aktera, ukazuju stručnjaci.

Mnoge ne iznenađuje to što su zapadne snage koristile status Hongkonga kao otvorenog grada za izazivanje obojene revolucije pomoću raznih kanala, uključujući medije, studentske organizacije, političke stranke i radničke sindikate koje su finansirale, obučavale i savetovale u organizaciji ilegalnih skupova, protesta i nereda. Sve te taktike mogle su se videti u previranjima iz 2019. godine.

Implementacija Zakona o nacionalnoj bezbednosti pomogla je Hongkongu da obnovi društveni red, zatvarajući pravne vakuume u lokalnim zakonima, rekao je policijski komesar Kris Tang Ping-kjong za Global tajms u sredu, pošto je zakon do sada dobro funkcionisao kao sredstvo odvraćanja izgrednika koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost.

Od implementacije Zakona o nacionalnoj bezbednosti u Hongkongu, sto ljudi je uhapšeno od strane policije pod optužbom za ugrožavanje nacionalne bezbednosti, rekao je Tang.

Očuvanje nacionalne bezbednosti smatra se vrhovnim prioritetom za komesara policije u 2021. godini, što je takođe i jedan od prva četiri zadatka policije Hongkonga. Policijski timovi nastaviće da sakupljaju i analiziraju kontraobaveštajne podatke, istražuju kriminalne slučajeve koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost i vrše kontraobaveštajne operacije sa ciljem sprečavanja aktivnosti koje bi ugrozile nacionalnu bezbednost, istakao je Tang.

„Policija Hongkonga takođe će pojačati saradnju sa svim institucijama i subjektima zainteresovanim za jačanje nacionalne bezbednosti, kako bi stekla veće poverenje javnosti i širu podršku“, rekao je on.

Kako bi se olakšalo javno učešće u očuvanju nacionalne bezbednosti, uprava za nacionalnu bezbednost policije Hongkonga pokrenula je 05. novembra 2020. godine vruću liniju za prijavljivanje relevantnih nehitnih slučajeva.

Obojeni bumerang

Osim ciljanja Sinkjanga i Hongkonga koji predstavljaju tradicionalna geopolitička žarišta, strane neprijateljske snage takođe rado koriste teme poput položaja LGBT zajednice, feminizma i ekologije, kojim se lako raspaljuju uzavrele diskusije na društvenim mrežama pomoću dezinformacija i glasina. Tako se stvaraju problemi podsticanjem sukoba između različitih grupa unutar Kine, ističe anonimni ekspert za međunarodne obaveštajne poslove.

Srećom, ova praksa ne uspeva da izazove značajnije posledice ili da eskalira u ogromnu obojenu revoluciju, pošto je usled modernizacije i razvoja Kine većina kineskih korisnika društvenih mreža u stanju da o ovim temama diskutuje na zreo i odgovoran način, dok se legalne građanske, LGBT i ekološke organizacije distanciraju od neprijateljskih inostranih uticaja, rekao je ekspert.

„Ti ekstremisti koje podržava Zapad su u našem društvu marginalizovani, a njihove ilegalne onlajn i oflajn aktivnosti se efikasno prate i kontrolišu od strane relevantnih organa reda“, istakao je on.

Ironiju predstavlja to što su SAD otkrile da im se neki od njihovih pristupa za izazivanje eobojenih revolucija vraćaju kao bumerang, pri čemu su uspon trampizma, sve jači pokret „Životi crnaca su važni“ i neredi na Kapitol hilu ozbiljno podrili imidž i kredibilitet SAD u promociji obojenih revolucija u drugim zemljama, podsetio je stručnjak.

Obojene revolucije podržane od strane Zapada predstavljaju uobičajenu pretnju sa kojom se suočavaju Kina i mnoge druge zemlje, poput Rusije, zemalja centralne Azije, Bliskog istoka, jugoistočne Azije, istočne Evrope i Latinske Amerike. Stoga odbrana političke bezbednosti takođe zahteva međunarodnu saradnju, upozoravaju analitičari.

Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji istakao je nakon sastanka sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim u martu da će se dve zemlje zajednički suprotstavljati obojenim revolucijama i štititi svoj nacionalni suverenitet i političku bezbednost.

„Borba protiv obojenih revolucija je važan zadatak za Kinu i Rusiju, ne samo kako bi zaštitile sebe, nego i očuvale regionalni mir i stabilnost. Ove dve zemlje bi mogle da sarađuju u oblastima razmene obaveštajnih podataka, zajedničkih operacija protiv zapadnih ilegalnih nevladinih organiazcija koje dezinformacijama rasplamsavaju nestabilnost, kao i u oblasti sajber bezbednosti“, rekao je za Global tajms Jang Đin, stručnjak pri Institutu za ruske, istočnoevropske i centralnoazijske studije sa Kineske akademije društvenih nauka.

Globaltimes/Novi Standard

Napomena: Global tajms je poluzvanično glasilo kineskih organa vlasti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Robert Fisk – čovek koji se usudio da govori istinu

Dragan Bisenić

13-16 minutes

---

Novinar britanskog Independenta svedočio je o priznanju NATO generala da osiromašeni uranijum izaziva rak, da je CNN 1999. godine saučestvovao u pokušaju Vučićevog ubistva, i da je NATO u SRJ ciljano ubijao civile

Irski i britanski novinar Robert Fisk (1946-2020) bio je jedan od najvećih novinarskih reportera u poslednjih pet decenija. Izveštavao je o građanskim i drugim teškim ratovima na Bliskom istoku i šire – u Iraku, Siriji, Avganistanu, Bosni, Kosovu, Izraelu i okupiranim teritorijama, Severnoj Irskoj, Alžiru i Libanu, gde je od Bejruta napravio svoju bazu. Fisk je umro 2. novembra prošle godine u Dablinu u 74. godini. I iza sebe je ostavio ogromno novinarsko delo i veliku prazninu među poznavaocima Bliskog istoka i „Velikog Bliskog istoka“ koji uključuje i Balkan.

U većini ratova Fisk je zauzimao nekonvencionalno stanovište koje je, iako je bio dopisnik Independenta, bilo protiv „glavnog toka“ svetskih medija i koje je u nekrolozima posvećenim njemu nazivano „kontroverznim“. „Mislim da je dužnost stranog dopisnika da bude neutralan i nepristrasan i na strani onih koji trpe, ma ko oni bili“, govorio je Fisk, polazeći pri tome od odnosa snaga, ali i lične odbojnosti prema klišeima novinara koji su izdaleka pisali o događajima. On je smatrao da je zabluda da novinari mogu da budu objektivni i navodio je da je praćenje centara moći prvenstveni zadatak novinarstva.

„Ne možete se približiti istini, a da niste tamo gde su događaji“, rekao je u dokumentarnom filmu o njegovom radu Ovo nije film (This Is Not A Movie) iz 2019. godine. Tokom skoro pet decenija – poslednje tri radeći za The Independent – Fisk je nesumnjivo bio „tamo“.

Rado je na svojim predavanjima citirao reči iz intervjua s pokojnim muftijom beogradskim Hamdijom Jusufspahićem, o ograničenoj vrednosti upotrebe sile: „Morate verovati i u nešto drugo. Niko nije na vrhu veoma dugo. Što ste veći, brže padate – naročito kada su počinjena nemoralna dela. Kada je Neron došao na vlast u Rimu, Rim je pao. Nacija ne ostaje na vrhu mnogo dugo.“

Bombardovanje RTS-a

Roberta Fiska sreo sam tri puta u Kairu. On je bio treći od ukupno pet novinara koji su intervjuisali Osamu bin Ladena, a s kojima sam razgovarao. Druga dvojica su novinar pakistanske televizije GEO Hamid Mir, i novinar CNN-a Piter Arnet.

Fisk je intervjuisao Osamu bin Ladena tri puta, isto kao i Hamid Mir. Fiskovi intervjui objavljeni su u Independentu 6. decembra 1993, 10. jula 1996. i 22. marta 1997. Prvi intervju s Bin Ladenom bio je i prvi intervju ikada dat jednom zapadnom novinaru, a udesio mu ga je brutalno ubijeni saudijski novinar Gamal Kašogi, koga sam sreo s Fiskom u Kairu. U drugom intervjuu učestvovao je Abu Musab Al Suri, ideolog koji je džihad učinio globalnim.

Većinu vremena na Balkanu proveo je sa svojom bivšom suprugom Larom Marlou, koja je sada dopisnica Ajriš tajmsa iz Pariza. Ona je o Fisku rekla: „Kada je Robert 1999. godine iz Beograda pokrivao NATO bombardovanje Srbije, optužen je za podršku Slobodanu Miloševiću. Kada se četiri godine kasnije usprotivio angloameričkoj invaziji na Irak, njegovi neprijatelji rekli su da je on ‘ludak Sadama Huseina’. Njegovo izveštavanje o sirijskom građanskom ratu od 2011. godine naljutilo je one koji su tvrdili da je on apologeta Bašara al Asada. Mnogi u Evropi i SAD su na početku rata idealizovali sirijske pobunjenike, Robert je imao nijansiraniju viziju. Pokazalo se da je u pravu kada su se mnogi pobunjenici pridružili džihadističkim pokretima.“

Novinar Robert Fisk (Foto: Wikimedia/Flickr/Mohamed Nanabhay, CC BY 2.0)

Dan posle bombardovanja RTS-a, 23. aprila, Robert Fisk objavio je tekst „War In The Balkans: ‘Once you kill people because you don’t like what they say, you change the rules of war’“ („Rat na Balkanu: Jednom kada ubijete ljude zato što vam se ne sviđa šta oni govore, promenili ste pravila ratovanja“), u kojem je prvi među novinarima najoštrije osudio bombardovanje RTS-a.

„Svi smo se pitali koliko će vremena proći dok NATO ne odluči da se Radio-televizija Srbije pridruži listi ‘vojnih’ ciljeva“, naveo je Fisk. Sve to, međutim, nije opravdalo odluku da se ubiju oni koji su dežurali noću u studijima. „Tada su objašnjenja potekla sa proslave NATO rođendana u Vašingtonu (24. aprila 1999, 50 godina od osnivanja NATO, prim.) – da je srpska ‘propagandna mašina’ produžavala rat. Čudim se. Čini mi se da se sećam da je hrvatska televizija obilno širila mržnju kada je etnički čistila 170.000 Srba iz Hrvatske 1995. godine. Ali nismo bombardovali Zagreb. A kada su momci predsednika Franje Tuđmana masakrirali Srbe i Muslimane u Bosni, nismo bombardovali njegovu rezidenciju. Da li je stvarni greh srpske televizije bilo emitovanje filma o NATO-ovom masakru izbeglica kosovskih Albanaca prošle nedelje, ubistva za koja je NATO bio primoran da prizna da su bila greška“, zapitao je Fisk.

On je okrivio CNN za saučesništvo u bombardovanju RTS-a, jer su dva dana ranije dopisnici i osoblje CNN-a dobili instrukciju da napuste zgradu RTS-a, što su oni i učinili, pozivajući kolege na oproštaj uz kafu i sok od pomorandže, na kojem je bio i Fisk.

Pokušaj ubistva Vučića

Analizirajući početkom jula 1999. ponašanje medija, Fisk pokazuje kako su, uz retke izuzetke, izveštači napustili svako stajalište objektivnosti i nekritički usvojili službeno obrazloženje rata. „Uglavnom su se zarazili antisrpskom histerijom zvaničnika SAD-a, Britanije i NATO-a, i pokušali su da opravdaju bombardovanje izveštavanjem uzimajući NATO propagandu kao činjenicu i prihvatanjem kao nesumnjivih izjava portparola NATO-a Džejmija Šeja, predsednika Klintona i premijera Blera“, napisao je Fisk.

Tu je naveo primer novinara CNN-a u Beogradu koji je „zapanjio jednog od svojih engleskih kolega nakon što je NATO bombardovao uski drumski most u jugoslovenskom gradiću Varvarinu, ubivši na desetine civila, od kojih su mnogi pali u reku Moravu. ‘To će ih naučiti da ne stoje na mostovima’, urlao je“.

Fisk primećuje: „Ovo naravno nije bio jezik kojim se on služio u programu, gde je izveštaj CNN-a o ubistvima na mostu praćen primedbom da je bilo ‘civilnih žrtava’ – a sve to kada je tim CNN-a bio tamo i snimao obezglavljeni leš lokalnog sveštenika“.

Po njegovoj oceni „saradnja glavnih medija sa NATO bombardovanjem prevazišla je nepoštenu i neetičku novinarsku praksu“. Na kraju članka on je sugerisao da su CNN i emisija „Larri King Live“ ove mreže, možda bili saučesnici u pokušaju atentata na tadašnjeg srpskog ministra informisanja Aleksandra Vučića.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Fisk je napisao: „Dva dana pre nego što je NATO bombardovao sedište srpske televizije u Beogradu, CNN je iz sedišta u Atlanti dobio dojavu da će zgrada biti uništena. Rečeno im je da odmah uklone svoje objekte iz prostorija, što su i učinili. Dan kasnije, srpski ministar informisanja Aleksandar Vučić primio je iz SAD-a faksom poziv iz emisije „Larri King Live“ da se pojavi na CNN-u. Želeli su ga u etru u 2:30 ujutru 23. aprila i tražili su od njega da pola sata ranije dođe na srpsku televiziju radi šminkanja. Vučić je zakasnio – što je za njega bilo dobro pošto su NATO projektili digli zgradu u vazduh šest minuta posle dva. Prvi je eksplodirao u šminkernici u kojoj je mladi srpski asistent izgoreo na smrt. CNN sve ovo naziva slučajnošću, rekavši da emisija Larija Kinga, koju je organizovalo odeljenje za zabavu, nije znala za uputstva odeljenja za vesti svojim ljudima da napuste zgradu RTS-a.“

Propagandni rat

Samo dva dana nakon ovog teksta Fisk se našao na udaru grupe britanskih medija. Henri Porter iz Observera, jednog od listova koji su najvatrenije podržavali rat, odgovorio je na Fiskov članak, optužujući ga za sve i svašta. Porter tvrdi da je Fisku „nesumnjivo pomagala srpska vlast“ i da je pisao izveštaje o ratu „prelomljene kroz sočivo srpskog interesa“.

Porter je priznao da je „među urednicima i izveštačima postojala gotovo univerzalna zabrinutost zbog nivoa istinitosti NATO brifinga“, i da postoji dobar razlog za zaključak da je „Alijansa bila spremna na gotovo rasistički krstaški rat protiv Srba“. To ga, međutim, ne sprečava da se upusti u malo sopstvenog antisrpskog rasizma, napominjući da su Fiska neke od njegovih kolega prozvali ‘Fisković’ zbog njegovog izveštavanja.

Porter je bio ogorčen zbog činjenice da Fisk „izgleda da veruje“ da je „NATO motivisan urođenim imperijalističkim tendencijama“, ali još neizdržljivija bila je Fiskova odluka da skrene pažnju javnosti na spor u medijima.

Mediji koji su pratili ovu raspravu zaključili su tada da „napad na Fiska ukazuje na to da je njegovo izlaganje žalosnim performansama novinarske profesije pogodilo pravo u živac, a posebno su njegova otkrića u vezi sa ulogom CNN-a u bombardovanju srpskog TV centra izazvala značajnu zabrinutost na visokim mestima“.

U tekstu „Propagandni rat“ objavljenom 23. novembra 1999. u Independentu, Fisk navodi: „Ja znam koja bi igra trebalo da se igra: Srbi su počinili sva zla i tako da se opravda bombardovanje ili ‘rat vrednosti’, kako ga je opisao Toni Bler“.

Ljudi posmatraju srušeni KBC „Dragiša Mišović“ tokom NATO agresije 1999. godine (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Za novinare na dnevnim brifinzima u NATO štabu, Fisk je govorio da oni igraju ulogu „ovaca“ koji nisu pitali Džejmija Šeja o tvrdnjama da je uništena Treća armija, ili da dobiju bilo koji komentar o imenovanju „glavnog čistača Srba iz Krajine Agima Čekua“ za albanskog komandanta. „NATO tvrdnje o vojnoj pobedi bile su gole laži jer je uništeno samo 13 tenkova. Svi mediji trebalo je samo da budu glasnogovornici NATO generala“, upozoravao je Fisk.

„Mnogo ozbiljnije“, rekao je, „bilo je to što je malo ko dovodio u pitanje moralnost NATO bombardovanja srpske televizije u Beogradu“, ponovo navodeći ponašanje CNN-a i poziv tadašnjem srpskom ministru informisanja Aleksandru Vučiću da gostuje u emisiji „Larri King Live“ u ranim jutarnjim satima. CNN kaže da je sve ovo bila slučajnost“, napisao je Fisk.

Bestijalizacija Srba

Fisk je tu pokrenuo i sada kontroverznu temu posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. „Kada sam otišao u Brisel da pitam NATO generale na dnevnom pres brifingu o korišćenju osiromašenog uranijuma (za koji se pokazalo da je u Iraku doveo do masovnog oboljevanja od raka), general je to potvrdio i njegov odgovor je emitovan u direkntom prenosu. Ali, kada je CNN izveštavao sa ove pres konferencije za kasnije emitovanje, moje pitanje i generalov odgovor misteriozno su nestali sa trake“, napisao je Fisk.

„Postojala je i ‘šema’ koju smo čuli tokom rata: ako je NATO ubio nevine, učinio je to slučajno; ako je Srbija ubila nevine, to je namerno učinila. Postoje dva problema sa ovim infantilnim argumentom“, zabeležio je Fisk: „Prvi je taj što su NATO napadi na Jugoslaviju postali toliko neselektivni da je pred kraj bilo gotovo nemoguće verovati da vazduhoplovne snage, koje su neprestano pogađale bolnice, mostove, železnički voz, dva autobusa, seoski most pijačnog dana i brojna stambena naselja, kao i prazne kasarne i rafinerije nafte, nisu namerno gađale civile u svom očajanju da okončaju rat. Ako su srpski civili slučajno ubijeni, čini li to njihovu smrt manje bolnom ili prihvatljivijom? Ako rat nije trebalo da se vodi, smrt koja je položena na vrata NATO-a zaista je teška. A oni novinari koji su izveštavali iz unutrašnjosti Jugoslavije daleko od toga da su bili alat bilo čije ‘mašine laži’ – pružali su bolan, ali neophodan prikaz onoga što mi – mi, NATO, naša zapadna civilizacija – radimo Srbima“.

Fisk je jednostranosti i zatvaranje očiju prema zlodelima samo jedne strane u sukobu osudio još u vreme napada hrvatske vojske na srpsko stanovništvo u Hrvatskoj. On je u Independentu naveo poverljivu procenu Evropske unije iz Krajine 1995. godine: „Dokazi o zverstvima: u proseku šest leševa dnevno… uglavnom su starci. Mnogima je pucano u potiljak ili im je prerezano grlo, drugima je unakaženo lice…. Beskrajni hrvatski pozivi za povratak Srba, garancije građanskih prava i imovinskih prava itd…. širili su se sa svih nivoa … Međutim, srpski domovi i zemlje … i dalje se pale i pljačkaju. Suprotno službenim izjavama koje za beg Srba krive nekontrolisane elemente, zločine su počinili hrvatska vojska, hrvatska policija i hrvatski civili. Nije bilo primećenih pokušaja da se to zaustavi, a indicije upućuju na politiku ‘spaljene zemlje’“.

Bio je ogorčen napadom koji je došao od novinara Ajriš tajmsa koji ga je optužio da stvara „paritet žrtve“. „To je detinjast, ali i opasan izraz – jer sam početkom juna tačno predvideo da su prvo kosovske Albance Srbi etnički očistili. A za nekoliko dana – najviše dve nedelje – NATO i njegovi albanski saveznici etnički će da očiste Srbe. Osim što je citat izvađen iz konteksta, moj stvarni greh je bio što sam bio u pravu.“

Novinar Indepententa Robert Fisk (Foto: Independent)

„Gotovo celokupno srpsko stanovništvo od tada je pobeglo sa Kosova, zajedno sa više od polovine romskog stanovništva. A srpski civili koje sam video zgužvane u svojim porodičnim automobilima ili kako čuče u suzama na poljoprivrednim kolima bili su podjednako nevini kao i Albanci, tako surovo izbačeni iz svoje zemlje dva meseca ranije. Ali to što su ove nove izbeglice bili Srbi bilo je dovoljno da ‘vrate’ za njihovu ‘žrtvu’. Razmišljao sam o Nemcima iz Sudeta i o istočnim teritorijama Nemačke na kraju Drugog svetskog rata. Nismo brinuli o njima. Dobro im ide, rekli smo. A sada smo zauzeti bestijalizacijom čitavog naroda – Srba…“, zaključio je Fisk.

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

Izvor oko.rts.rs

 

Yanis Varoufakis: Zamislite drugačiju Evropu

pcnen.com

Zamislite drugačiju Evropu

7-9 minutes

---

Autor: Yanis Varoufakis

Zamislite da je pandemija korona virusa ojačala Evropsku uniju, umesto što je dodatno narušila poverenje njenih građana. Zamislite da je kovid-19 naterao lidere EU da odustanu od godina trvenja i sve dubljih podela. Zamislite da je pandemija poslužila kao katalizator za izgradnju snažnijeg i kompaktnijeg političkog bloka koji bi s pravom pretendovao na ulogu globalnog lidera.

Pokušajmo to da zamislimo. Ne bi trebalo da bude teško.

Krajem februara 2020, dve sedmice pre nego što je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju, Savet EU je dostavio Evropskoj komisiji instrukcije za koordinaciju borbe protiv novog virusa. Za nekoliko dana, Komisija je pripremila spisak deficitarnih proizvoda, od lične zaštitne opreme do aparata za jedinice intenzivne nege i dostavila porudžbine proizvođačima. Takođe je formirala Kov-Kom, savet vrhunskih epidemiologa i predstavnika sistema javnog zdravlja u EU koji će na dnevnom nivou izdavati preporuke za borbu protiv pandemije. Oslobođene potrebe da tragaju za zalihama potrebnih proizvoda i razmišljaju o optimalnim aranžmanima za putovanja i održavanje distance, vlade država članica su mogle da se fokusiraju na sprovođenje jedinstvenog EU plana.

Kada je pandemija pokazala zube na severu Italije, kamioni zaštitne opreme, boce kiseonika, aparati za intenzivnu negu, lekari i medicinske sestre pristizali su sa svih strana Evrope, uz koordinaciju iz Brisela. Dok je Evropski parlament debatovao o imperativima građanskih sloboda i potrebama javnog zdravlja, Komisija je u saradnji sa vladama zemalja članica nastavila da mapira potrebe sistema zdravstvene zaštite širom Evrope.

Kov-Kom je u martu preporučio uvođenje mere zatvaranja, uz pravila koja su varirala od jednog do drugog regiona. Evropski savet je podržao plan Komisije za uvođenje karantina, uz svakodnevne revizije primenjenih mera. Dok su Evropljani ulazili u karantin u Evropi je izgrađena mreža centara za masovno testiranje. Redovno testiranje u svakom kvartu, u blizini svake škole i radnog mesta, omogućilo je koordinisano i bezbedno popuštanje uvedenih mera.

Kao najsuroviji mesec, april je doneo nagli rast broja žrtava, ali bolnice su ga dočekale spremne zahvaljujući udruživanju tehničkih i ljudskih resursa čitave Evrope. Kada su novinari pitali kako gostujući lekari i medicinske sestre u jedinicama intenzivne nege komuniciraju sa italijanskim i španskim kolegama, jedan nemački anesteziolog je odgovorio: „Kada ljudi počnu da umiru, zdravstveni radnici komuniciraju putem osmoze.“

Pošto su mere zatvaranja ugrozile potrošnju i proizvodnju, evropske ekonomije su ušle u nezapamćenu recesiju. Za razliku od krize evra pre desetak godina, pandemija je pogodila ekonomsku aktivnost u svim zemljama Evrope. Suočavanje sa zajedničkim neprijateljem i duh solidarnosti koji su pokazali zdravstveni radnici doneli su novo raspoloženje koje je ubrzo obuzelo i evropske zvaničnike. Rezultat je bila istorijska odluka koju su u maju doneli evropski ministri finansija, a potom odobrio Savet Evrope. Pokrenuta je inicijativa za Evropu nove generacije, ili ENG.

Četiri stuba učinili su ovu inicijativu uvodom u istinsko evropsko ujedinjenje. Ustanovljen je zajednički mehanizam koji će apsorbovati neizbežni rast javnog duga usled pokušaja zemalja da zaštite ekonomiju i spreče rast nezaposlenosti. U novom aranžmanu borba protiv pandemije, uključujući i nabavku vakcina, finansirana je iz centralnog zdravstvenog fonda. Stanovnicima Evrope je isplaćena novčana pomoć i to je pomoglo svim evropskim regionima. Dobro postavljenim investicionim programom pripremljen je program razvoja zelene energije koja je Evropi neophodna.

Da bi postavili ova četiri stuba, evropski lideri su morali da uklone prepreku koja ih je ometala u svim prethodnim krizama, to jest da pronađu način da postupaju kao da su federalna vlada, a da pritom ne naruše odredbe evropskih sporazuma i ugovora. Za sprovođenje inicijative pronađeno je genijalno rešenje. Na ključnoj sednici Saveta u aprilu 2020, nemačka kancelarka Angela Merkel je navodno rekla: „Evropska centralna banka će kao naša jedina zajednička institucija koja poseduje stvarnu moć svakako morati da namiri ovaj račun. Hajde da je iskoristimo na najbolji mogući način.“

Evropski lideri su tako i učinili. Da bi apsorbovali neizbežni rast javnog duga, odlučili su da se primarni budžetski deficiti svih država članica nastali posle marta 2020. (uz isključivanje otplate prethodno postojećih dugova) finansiraju izdavanjem 30-godišnjih obveznica Evropske centralne banke. Tako dug rok dospeća omogućio bi evropskim liderima da izgrade pravu federalnu upravu, sa jedinstvenim trezorom, da Evropska centralna banka ne bi bila prinuđena da jednog dana štampa novac da isplati vlasnike obveznica. „Ako Evropa ne uspe da se ujedini za 30 godina“, rekao je francuski predsednik Emmanuel Macron na skupu Evropskog saveta u maju, „onda i ne zaslužujemo uniju.“

Lideri EU su tako prešli Rubikon. Inicijativa ENG je iskorišćena i za rešavanje drugih problema. Na primer, da bi finansirala istraživanje i razvoj vakcina i platila licenciranu lokalnu proizvodnju širom Evrope, Evropska centralna banka je kupila trajne obveznice farmaceutskih kompanija (bez kupona). Osnivački akt Evropske centralne banke ne zabranjuje kupovinu obveznica privatnih kompanija, pa je EU iskoristila to da finansira uspešan program vakcinacije i zdravstvene zaštite svih Evropljana. Isti mehanizam se može iskoristiti za nabavku stotina miliona doza vakcina za besplatnu distribuciju u susedne zemlje i zemlje u razvoju.

Tu je zatim program novčane pomoći građanima u iznosu koji je ekvivalentan pomoći isplaćenoj u SAD za vreme pandemije. Lideri EU su shvatili da osnivački dokumenti Evropske centralne banke ne sprečavaju ECB da svakom odraslom stanovniku EU isplati pomoć od 2.000 EUR, što ukupno iznosi oko 750 milijardi evra. Kada svi Evropljani – Nemci, Grci, Holanđani, Portugalci i svi ostali – prime pomoć u istom iznosu, odredbe evropskih sporazuma koje zabranjuju fiskalne transfere i novčanu pomoć između država članica nisu prekršene.

Konačno, u okviru iste inicijative Evropska centralna banka je dobila instrukcije da emituje obveznica u vrednosti od približno 5 odsto ukupnog dohotka u EU. Tako će se finansirati nova Evropska zelena agencija koja će razvijati Zelenu energetsku uniju i, još šire, evropski zeleni nju dil.

Broj zaraženih je vremenom rastao i opadao, ali do decembra 2020. širenje virusa u Evropi je zaustavljeno koordinisanim programom vakcinacije. Evropljani su 2021. godinu dočekali sa opipljivim očekivanjima zajedničkog zelenog prosperiteta. Istovremeno, status Evrope u svetu se popravio, uključujući i otcepljenu Britaniju. Tome je svakako doprinela distribucija doniranih vakcina u druge zemlje, ali najvažnije je to što je Evropa jasno pokazala da su jedinstvo i solidarnost najzad odneli prevagu na čitavom kontinentu.

Sve se moglo upravo tako dogoditi, ali nije. Razumevanje zašto se ništa od toga nije dogodilo može biti povod za očajanje ili, ako tako odlučimo, odskočna daska za promenu.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

rs.sputniknews.com

У Сарајеву убијено 3.000 Срба и организовано 211 логора

Никола Јоксимовић. Sputnik Србија

4-5 minutes

---

Анализе и мишљења

12:47 16.04.2021(освежено 12:55 16.04.2021) Преузмите краћи линк

0 1056

У Сарајеву је, током рата у БиХ, убијено око 3.000 хиљаде српских цивила, а око 1700 их је тешко рањено, док су муслиманске снаге формирале 211 логора и места заточења за Србе, стоји у извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995.

На хиљаде људи било је заточено без јасног повода, а затвореници су претрпели натеже насиље, искључиво због своје националности, а две трећине убијених и рањених Срба није имало везе са ратним дејствима, већ са злочиначким делима, стоји у извештају. Подаци о убијеним Србима у Сарајеву крећу се од 2.600 (СИПА) до 3.300 (МУП РС), док је републички центар за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица РС пописао око 3.000 убијених.

Масовне злочине вршила СДА уз помоћ криминалаца

„СДА (Странка демократске акције Алије Изетбеговића, оп. аут.) је на највишем државном нивоу планирала кампању терора против Срба, а њу је спровела удруженим злочиначким подухватом који је обухватао све бошњачке државне институције", стоји у извештају.

У спровођењу злочиначке кампање против сарајевских Срба, СДА  је регрутовала и наоружавала припаднике организованог криминала, осуђенике, силоватеље и наркомане, који су, захваљујући амнестији Алије Изетбеговића, пуштани из затвора.

„Један од специфичних аспеката кампање терора било је стварање огромне мреже приватних затвора у којима су почињена најгора злодела (мучења и групна силовања)," наводи се у извештају.

У документу се прецизира и да је пријављено 800 несталих сарајевских Срба, а да до данас није пронађено њих 260. Чланови комисије процењују да би број несталих могао да буде и већи јер су убијане читаве породице, а да они који су преживели нису могли да пријаве нестанке својих ближњих, тако да многе нестале особе нити су идентификоване, нити су пребројане.

„Институције предвођене бошњачким званичницима из СДА уложиле су огромне напоре да прикрију злочине над српским грађанима", истиче се у извештају.

Кампања дискриминације и терора претходила злочинима

Томе је, додаје се, претходила кампања дискриминације и демонизације Срба који су били искључени и потиснути као грађани и чији животи нису били важни.

Одмах након што је БиХ прогласила независност, СДА је почела да отпушта Србе са значајних позиција мењајући их поузданим Муслиманима.

Међународна комисија у извештају наводи да су Срби у Сарајеву били у двострукој блокади – спољашњој, која је пратила линију разграничења бошњачких и српских снага и која је утицала на све становнике града, и унутрашњој, непробојнијој, коју су поставиле бошњачке снаге и која је била усмерена искључиво на Србе.

Тако је, на пример, сву хуманитарну помоћ контролисала бошњачка СДА, која је дискриминисала Србе. Стога је, оцена је међународних експерата, УНХЦР (организација УН за хуманитарну помоћ) де факто постао добављач за муслимане и бошњачку војску – Армију БиХ. Због тога Комисија сматра да је непримерено да се Сарајево назива „опкољеним градом".

Комисија у свом Извештају посебну пажњу обраћа на медијску кампању која је вођена против српског народа и наводи како су медији и невладине организације играли велику улогу у демонизацији Срба ширењем лажних вести и фокусирањем пажње на и саосећања искључиво на патње Муслимана, које се у извештају карактеришу као „врло стварне", при томе игноришући патње Срба.

„Српско становништво града, за који се тврди да је толерантан и мултиетнички, потпуно су елиминисали они који и даље тврде да су главне жртве сукоба", стоји између осталог у закључцима извештаја.

Чланови Међународне независне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995. били су Рафаел Израели из Израела, Ђузепе Закарија из Италије, Виктор Безрученко из Русије, Лоренс Френч из САД и Патрик Барио из Француске и Дарко Танасковић из Србије.

 

fakti.org

Линта: Злочин геноцида у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима по размерама је раван Холокаусту

3-4 minutes

---

„ТО ЈЕ ПРЕДУСЛОВ ДА ПОЧНЕМО БОРБУ ЗА  МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ"

Миодраг Линта

* Председник Савеза Срба из региона Миодраг ЛИНТА: Србија да крене са резолуцијом о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима... У Хрватској се усташе и НДХ рехабилитују и величају на разне начине. Поздрав "За дом спремни" суштински и формално је озакоњен, Хрватски сабор покровитељ комеморације убијеним усташким зликовцима у Блајбургу, а више од 30 улица носе имена усташких званичника или јавних личности које су биле блиске том режиму. У Хрватској су подигнуте десетине споменика усташким злочинцима, а служе мисе Анти Павелићу и усташким генералима и пуковницима...

__________________________________________________________

         ПРЕДСЕДНИК Савеза Срба из региона Миодраг Линта затражио је од Србије да поводом 80 година од оснивања Независне државе Хрватске (НДХ) донесе резолуцију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, оснује меморијални центар српских жртава геноцида НДХ и одреди дан сећања на српске жртве геноцида НДХ.

         Линта је навео да је то начин да се систематски негује култура сећања и коначно започне праведна борба за признање геноцида над српским народом у међународној заједници.

         Он је нагласио да је концепт НДХ био смишљен и планиран геноцид над српским народом, спровођен под паролом да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити, а трећину протерати.

         "Злочин геноцида у НДХ по својим размерама је раван Холокаусту који је нацистичка Немачка извршила над Јеврејима. Усташки геноцид у НДХ вршен је на најбруталније и најсвирепије начине, углавном `ручно`, користећи 57 метода убијања ножевима, маљевима, секирама, специјалним сјечивима од којих је најпознатији 'србосјек'", подсетио је Линта.

         Он је навео да је злочин геноцида извршен кроз систем концентрационих логора смрти, као и масовним покољима изван њих.

         "Једино су у НДХ постојали концентрациони логори за истребљење деце, а у њима је, према непотпуним истраживањима, страдало 42.791 српско дете, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске деце", навео је он.

         Линта је подсјетио да је у НДХ, према непотпуним истраживањима, убијено више од 750.000 Срба, а да је око 250.000 Срба било принуђено да се, зарад спаса голог живота, одрекне православне вере и под присилом и смртном претњом прихвати католицизам.

         Линта је указао да се у Хрватској усташе и НДХ рехабилитују и величају на разне начине, те указао да је поздрав "За дом спремни" суштински и формално озакоњен, да је Хрватски сабор покровитељ комеморације убијеним усташким зликовцима у Блајбургу, а више од 30 улица носе имена усташких званичника или јавних личности које су биле блиске том режиму.

         Он је додао да је у Хрватској подигнуто и на десетине споменика усташким злочинцима, да се служе мисе Анти Павелићу и усташким генералима и пуковницима, да се усташки грб са почетним белим пољем слободно користи у јавности, а усташе се сматрају хрватским патриотама и борцима за слободу.