iskra.co

Симптоми хаоса: Како ће Америка преживети кризе које је потресају?

8-11 minutes

---

27.06.2021. - 9:42

Уз образложење да амерички народ „заслужује потпуну транспарентност у погледу менталних способности свог највишег изабраног лидера", у отвореном писму адресираном на председника, четрнаесторо републиканских чланова Представничког дома америчког Конгреса траже од Бајдена да се „одмах подвргне тесту когнитивних способности", те да потом „објави резултате тестирања, како би амерички народ знао какво је ментално и интелектуално здравље њиховог председника".

Бајденово ментално здравље

Опомињући актуелног председника да нема моралног права да се оглуши о њихов захтев јер је у предизборној кампањи говорио како је „веома расположен" да америчкој јавности омогући доношење суда о његовим менталним способностима, републиканци из Конгреса наводе да Бајденово „ментално пропадање и заборавност током протеклих 18 месеци постају све видљивији".

И, у прилог тој својој тврдњи, подсећају да најстарији председник у америчкој историји – у новембру пуни 79 година – није могао да се сети имена шефа Пентагона Лојда Остина кога је назвао „типом који води ону тамо јединицу", да му се догодило да побрка доба дана и вечери и да заборави разлог своје посете Хјустону у фебруару ове године, да је описивао како је често посећивао своју болесну мајку – три године након што се она упокојила…

А „Вашингтон пост" овим поводом истиче и да је први на листи потписника овог захтева за проверу Бајденовог менталног стања конгресмен Рони Џексон, кога је Барак Обама унапредио у чин адмирала и 2013. именовао за свог главног лекара, што је позиција коју је задржао и у потоњој администрацији Доналда Трампа.

Улога ФБИ у нередима на Капитолу

Истовремено пак са јавним изразом сумње у Бајденове менталне капацитете, јавно је изражена сумња и у оно што се догодило приликом нереда на Капитол хилу у Вашингтону 6. јануара, тог „напада на америчку демократију" који је у корпоративним медијима главног тока упоређиван с Перл Харбуром и 11. септембром.

Један од најутицајнијих гласова конзервативне Америке, водитељ на „Фокс" телевизији Такер Карлсон, указао је ових дана на прилично необичну околност да се широм Америке хапсе обични учесници насилног протеста али не и неки од идентификованих организатора, и поставио питање прикривене улоге коју је у овим догађајима имао ФБИ.

Потпуно очекивано, у одбрану ФБИ-а стали су, поред осталих, и „Њујорк тајмс" и „Вашингтон пост".

„Не, нема никаквих доказа да је ФБИ организовао шестојануарске нереде на Капитолу", наводи „Њујорк тајмс" и ту своју оцену базира на исказу „правних стручњака који су рекли да је ова спекулација нелогична и натегнута", док ће „Вашингтон пост", још директније, оптужбе на рачун Федералног истражног бироа једноставно отписати као „дивљу и неосновану теорију завере".

Али прави завереници, узвраћа чувени новинар Глен Гринволд, нису они који постављају релевантна питања, већ „они који се труде да сачувају ФБИ од пружања одговора на та питања".

Намештање избора

А неугодних питања је све више и поводом оптужби о фалсификовању резултата прошлогодишњих председничких избора. Портал „Рил клир инвестигејшнс", који свакако нема репутацију теоретичара завере иако нагиње удесно, објавио је своје истраживање из Џорџије у коме се говори о десетинама хиљада фалсификованих бирачких листића – по свој прилици фотокопираних, и то на различитом папиру – на којима је било заокружено Бајденово име.

Актуелни председник је, иначе, у Џорџији победио са свега 12.000 гласова предности, и то захваљујући огромном броју гласова који су му приписани током ноћи, након што су изборни званичници из владајуће Демократске партије одстранили особе ангажоване на пребројавању гласова у Стејт фарм арени у Атланти. Демократе се сад противе покушајима провере гласачког материјала, а забележен је и интересантан случај провале у складиште у коме се чува спорни материјал…

Даљи раст тензија

Шта се то догађа у Америци? Колико су оправдане сумње у Бајденово ментално здравље, у учешће федералних органа у нереде на Капитолу, и у крађу избора? И како те сумње утичу на унутрашњу стабилност ове нуклеарне суперсиле?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку" говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и историчар Саша Адамовић.

„Криза у Америци је озбиљна и траје већ дуже време", указује Обрад Кесић. „Штавише, уместо да се после онолико контроверзних избора тензије смањују, оне се и додатно подижу због намере демократа да донесу измене изборних закона, уз преношење надлежности на федерални ниво, чему се републиканци оштро противе. А притом најновије анкете показују и да преко 30 одсто демократа сматра да су прошлогодишњи избори за председника били покрадени; с тим што они мисле да је то било потребно."

„Очигледно је да су се грдно преварили сви који су мислили да ће се ситуација у Америци нормализовати када Доналд Трамп буде био избачен из Беле куће. Криза је исувише дубока да на тај начин могла да буде разрешена, тим пре што је и само друштво жестоко подељено на два дела, један традиционални и други либерални. Њима је све теже да нађу мирољубиви модус вивенди", опомиње Саша Адамовић.

Обрад Кесић додаје да је „политички систем у кризи јер елита нема поверења у грађане да ће начинити прави избор, па мисле да зато они треба да га наместе".

„А у кризи је и економски систем, јер се изгубила вера у моћ тржишта да се регулише а велике корпорације уздају се у помоћ државе. Све то изазива неповерење обичних људи у читав систем, а последња кап у тој чаши је губитак поверења у изборни процес који се сада догађа. Истовремено, сукоб између две партије претвара се у борбу бити ил' не бити у којој су сва средства допуштена. Па су тако демократе оптуживале Доналда Трампа да је ментално неспособан да буде председник Америке, а ту исту оптужбу републиканци сад износе на рачун Џоа Бајдена", каже Кесић.

Дискредитација и прогон противника

Додатан проблем представља и све веће неповерење у државне безбедносне агенције које би морале да буду изван међупартијске борбе, као и у медије главног тока које настоје да их заштите од сумњи.

Глен Гринволд тим поводом наводи: „Исмевају се питања о улози ФБИ-а у 6. јануару зато што ФБИ обликује либералне корпоративне медије… Свако ко не поставља питања, или, још горе, покушава да их делегитимизује, пуки је пропагандиста и нема права да себе назове новинаром".

„Сви се јако добро сећамо и нечасне улоге коју је ФБИ имао у склапању фамозног 'Стиловог досијеа' који је требало да дискредитује Трампа на изборима 2016, а испоставило се да је базиран на пуким клеветама. Те Аугијеве штале Трамп није успео да очисти", подсећа Саша Адамовић.

А како ФБИ, напомиње Обрад Кесић, „има дуго и добро документовану традицију инфилтрације и усмеравања деловања различитих групација на тлу Америке, веродостојним се чине тврдње да је то учињено и приликом нереда 6. јануара, с циљем потпуне дискриминације Трампа и оспоравања тврдњи о крађи избора. Уосталом, зашто се не објаве снимци сигурносних камера у згради Конгреса од тог дана, него се држе под ембаргом? Где год постоји отпор транспарентности, човек мора да сумња… Због свега тога поједини републикански чланови Конгреса ових дана траже укидање ФБИ-а, јер се меша у демократске земље. То је, за Америку, нечувено".

„Ови догађаји, и прогон учесника тих демонстрација који је уследио, служе и да би застрашили све друге учеснике сличних скупова, који су унапред проглашени за домаће екстремисте. Иста је сврха и упозорења на унутрашњи тероризам које износе и Бајденова Бела кућа и ФБИ – као да неко унапред припрема терен за обрачун са неистомишљеницима, и да намерава да власт брани на сваки могући начин, па и употребом силе," сматра Саша Адамовић.

Имајући пак то у виду, коментарише Кесић, „још се уверљивијим чине и тврдње да су прошлогодишњи председнички избори заиста били покрадени како би Трамп био свргнут с власти. А они који су учествовали у крађи сад панично покушавају да сакрију доказе, па је зато и додатно интересантан случај Џорџије – у којој су, упркос наредби суда, с лица места повучени полицајци који су обезбеђивали складиште са спорним изборним материјалом, да би се потом испоставило да је дошло до провале – а притом није реч само о случају Џорџије, већ сличних примера има и Висконсину, Мичигену, Аризони, у Невади је насумичним проверама откривен велики број гласача пријављених на непостојећим адресама… Када се све узме у обзир, јасно је да све ово Америку никако не може да одведе у добром правцу. А притом ни на хоризонту не може да се уочи могућност компромиса међу супротстављеним странама".

„И зато ће", предвиђа Саша Адамовић, „криза само постајати још дубља. Тим пре што већ сада можемо да будемо сигурни да ће актуелни режим у САД на следећим изборима употребити сва расположива средства како би спречио понављање оног 'инцидента' из 2016. године".

 

Градоначелница Чикага прогласила Видовдан празником града

politika.rs

Градоначелница Чикага прогласила Видовдан празником града

1 minute

---

Градоначелница Чикага Лори Лајтфут прогласила је Видовдан празником града Чикага.

Такву одлуку је донела с озбиром на чињеницу да град Чикаго има једну од највећих српско-америчких заједница у Сједињеним Државама, наводи се у званичном указу градоначелнице објављеном на „Сербијан мирор".

Таква одлука је донета и јер су се српски емигранти насељавали у Чикагу од 1880-их година, доприносећи јачању града у областима уметности и музике, бизниса и финансија, правосуђа и државне управе, образовања и социјалних услуге, као и науке и медицине, преноси Танјуг.

Подсећа се да су Београд и Чикаго побратимљени градови од 7. јуна 2005. године, чиме су формализовани културни, историјски и економски односи који постоје између Београда и Чикага деценијама.

View article...

Enclosures:

160z120_lori-lajtfut-cikago.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_06//160z120_lori-lajtfut-cikago.jpg

 

Радош Љушић: Не верујте Црној Гори

politika.rs

Не верујте Црној Гори

Радош Љушић

6-7 minutes

---

Никад односи двеју нововековних српских држава, Србије и Црне Горе, нису били добри. И никад нису били гори него данас, па се може рећи да је сада Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства.

Битно обележје србијанско-црногорских односа јесте нетрпељивост, која се испољавала на државном и народном нивоу.

До 1918. или 1945. године нетрпељивост двеју србијанских династија (Карађорђевића и Обреновића) и црногорских Петровић-Његоша била је задивљујуће изражена. Примера о несагласју, националном и сваком другом, има превише, а усуђујем се да укажем само на неке. Није јасно зашто владика Петар I није изашао на бојиште и у сусрет Карађорђу 1809. године у Рашкој области, па да заједно крену на Косово.

Све три династије испољавале су међусобну  нетрпељивост, али знатно више Обреновићи и Петровић-Његоши него Карађорђевићи и Петровић-Његоши. Она се огледала, пре свега, у борби за национално ослобођење и примат у Српству. Без обзира на то што је Црна Гора била малена и с малобројним становништвом, а сиромашна до бескраја, њен глас и жеља да предводи, нарочито за време књаза и краља Николе, далеко су се чули. Ево примера династијске неслоге и завидљивости. Највећи српски песник Његош није могао да се договори с кнезом Милошем, у Бечу, о посвети „Горског вијенца", па је преиначио текст посветивши га вожду Карађорђу. Основни разлог неспоразуму био је новац, па је тако Обреновић, за мало пара, упркос помоћи коју је као владар пружао Црној Гори и њеним владикама, изгубио највреднију и најдрагоценију похвалу у српској повести.

Обреновићи су се окумили с Петровић-Његошима, а Карађорђевићи ородили, али се то завршило трагично. Владари су се родбински и кумовски поздрављали и титулисали све до 1918. године, али та учтивост – „Добри брате и куме", „Књаже и љубезни куме" – попримила је циничан призвук. Поуздан пример томе налазимо у првом србијанско-црногорском уговору о савезу (1866), на којем је књаз Никола написао, својом руком, за кнеза Михаила и Илију Гарашанина: „Лажови стари!". Неискреност и потајна борба књаза/краља Николе с Обреновићима, потом и с Карађорђевићима, давали су основни правац „братским" србијанско-црногорским односима. Питање уједињења Србије и Црне Горе више се није постављало све до Првог светског рата.

И док су ратови зближавали Србију и Црну Гору, доба мира протицало је у сукобима и нетрпељивости. Познато је књаз Николино шуровање с бугарским кнезом Фердинандом и подземна радња против Србије, која веома подсећа на данашње стање, најгоре од постања црногорског крша. Тада је Никола, иначе склон забораву на сва србијанска доброчинства, као што је данас Ђукановић, имао за противника једног краља, Милана Обреновића, који Црногорцима није ништа веровао. Чак су, за владавине његовог сина, 1899. прекинути дипломатски односи двеју српских држава, а обновљени 1901. године. Највећа препрека уједињењу Србије и Црне Горе био је књаз/краљ Никола, чији је основни циљ био очување самосталности црногорске државе („Док сам ја жив, Црна Гора неће изгубити своју индивидуалност."). То се добро видело приликом успостављања србијанско-црногорске границе после балканских ратова, када су се демаркационе делегације спориле око безначајних висова и понеке букве, неспремне да занемаре граничну линију која их је делила.

Нимало братски били су односи током Првог светског рата. Бледа слика помоћи у време Мојковачке битке, херојске борбе за црногорску самосталност, а не за спасавање србијанске војске, будући да је њена главнина пристигла на Јадран и умакла Аустроугарима. Капитулација, бекство краља Николе и покушаји склапања сепаратног мира, као и само питање уједињења („најпре велика Црна Гора, па онда уједињење Српства" – краљ Никола), праћени Божићном побуном, само су одраз супротстављених интереса и нимало братски и ујединитељски.

У „Југославијама" односи су се погоршавали, нарочито после 1945. године. Врхунац је избио 2006. године, када је Црна Гора изашла из заједнице са Србијом (СРЈ). Потом је, 2008. признала отцепљење Косова и отворила своју амбасаду у Приштини. После Првог балканског рата Црној Гори је припао део Метохије с Истоком, местом у којем сам се родио, и потом био у саставу Зетске бановине. Дакле, Црна Гора се одрекла дела своје територије, добровољно, што је у повести ове државице било незамисливо.

Данас, за владавине Ђукановића, србијанско-црногорски односи су на најнижем нивоу, горем него у време краља Николе. Црна Гора склопила је уговоре са свим црквама, осим са својом СПЦ, творитељком црногорске државности.

Да ли смо ми један народ – српски, или нам је повест збрисала памет? Можда је и то једна од бројних наших заблуда. Ко прави разлику између Ђукановића и Кривокапића у великој је заблуди – сви су они исти. Сетите се једног другог Кривокапића, који је изјавио, у време издаје Србије: „Шта ћемо ми с горима од нас?", иако је образовање довршио у Нишу.

Србија је божја територија за Црногорце. У Србију су долазили кад су били гладни, и они и стока, да презиме, па су се с пролећа враћали у кршеве голе, током целог 19. века. Факултетско образовање су стицали, углавном, у Србији, као поменути Кривокапић. Остајали да живе у Србији, жене се и удају, а да се никада нису осећали као апатриди. Увек су имали резервну отаџбину, а Србија и Србијанци их никад нису уцењивали. С непријатељима Србије лако су се споразумевали и најчешће били на њиховој страни, а најбољи пример су добри односи са Шиптарима и Хрватима и сваким другим нашим противником. За то одговорност не сносе они, већ ми, који им вековима гледамо кроз прсте.

Само захваљујући помоћи Русије и Србије Црна Гора је опстајала као држава. Данас су њени односи с овим двема државама незамисливо лоши, а добри са Албанијом и Косовом. Немерљива незахвалност! Повест нам казује да никад нисмо успоставили праве братске односе.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_LJUSICCG2306.jpg (5 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_06//160z120_LJUSICCG2306.jpg

 

Vladimir Gligorov: Beznadežna politika

pcnen.com

Beznadežna politika

Objavljeno: 26.06.2021, 08:19h

Autor: Vladimir Gligorov

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena.

9-11 minutes

---

„(K)oliko je težak, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda…koliko je beznadežan položaj srpskog naroda…“ Dobrica Ćosić uz saglasnost Mihaila Markovića i Ljubomira Tadića (1985)

To je moglo da se ne vidi tada, ali je jasno danas. Gledano unazad i ceneći današnju srpsku politiku vidi se jasno njena trajna besciljnost. Drugi učesnici u neslavnom raspadu Jugoslavije nisu sopstvene ciljeve opravdavali smislenim razlozima, recimo o nacionalnoj neravnopravnosti, ali su videli interes u osamostaljivanju i koristili su one argumente za koje su mislili da bi mogli da im pribave potrebnu podršku kako bi ostvarili cilj kojem su težili. Da bi se jasno videla beznadežnost srpske politike dovoljno je postaviti pitanje:

Ako se ne teži promeni granica, čemu se teži odustajanjem od Jugoslavije?

Ako se, pak, teži promeni granica, ima li Srbija sredstva da taj cilj ostvari, kako god da je tačno određen?

Ako je odgovor na ovo drugo pitanje negativan, koja je, kako se kaže, izlazna strategija sprske politike, strategija za vreme posle raspada Jugoslavije?

Trideset ili četrdeset ili pedeset ili gotovo šezdeset godina kasnije, uz sve što se u međuvremenu dogodilo, odgovora zapravo nema. Ovih dana je gospodin Vučić u srpskoj skupštini kosovsku strategiju odredio ovako: kompromis, ali šta je kompromis ne znam.

Argument slovenačkih zagovornika napuštanja Jugoslavije, sa kojim slovenačke vlasti dugo nisu bile saglasne, bio je jednostavan: to nam je u interesu. Uz to su išle tvrdnje o tome kako je slovenački uticaj u Jugoslaviji neusklađen sa njenom privrednom i finansijskom snagom. I da do usklađivanja moći i vlasti, da se tako izrazim, ne može doći u Jugoslaviji, jer to nije u interesu srpskog hegemonizma.

Hrvatski su argumenti bili slični i posebno su imali za cilj kritiku sistema javnih finansija i monetarne politike, opet sa istim argumentom nepostojanja „čistih računa“ zbog privilegovanog položaja srpskih interesa. Svi drugi su bili nespremni da budu u zajedničkoj državi u kojoj ne bi bilo Slovenije i Hrvatske. Mada srpski političari, ili bolje rečeno svi koji su se u Srbiji bavili politikom, nisu bili spremni da je otvoreno ponude.

Možda je najbolje okarakterisati srpsku strategiju sa pred raspad zemlje često pominjanom navodnom ponudom iz 1915. o posleratnoj velikoj Srbiji koja se svodila na pitanje: kako bi bilo da tu ponudu sada prihvatimo? Opredeljenje za Jugoslaviju se pokazalo kao pogrešno, pa da promenimo izbor. Bilo je svakojakih ideja o tome kako i sa kim da se to postigne, pa je u nekom smislu nešto od tog cilja ušlo u ustav Srbije koji je donet 1990.¹ U programska načela Demokratske stranke ušla je formulacija o potrebi samoopredeljenja naroda, a ne republika, mada nije bilo jasno kako će se do toga doći. Ovde ostavljam po strani lutanja stranke u čijem sam nastajanju učestvovao, o čemu već na početku svedoči ta nemušta formulacija.

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena. Osamdesetih godina je politički cilj bio promena ustava. Prvobitno ne da bi se promenili odnosi u Jugoslaviji već u Srbiji. Da se promeni status pokrajina. Za to je bila potrebna podrška drugih republika, jer je status pokrajina bio određen saveznim ustavom. Nije međutim postojala podrška ustavnim promenama u Sloveniji pre svega. A potom ni u drugim republikama. Razlog nije bio prvenstveno u tome što je postojala bojazan od jačanja Srbije, kako se ocenjivalo u Beogradu, već u tome što je to za vlasti u republikama bilo rizično, jer je opozicija bila nacionalistička. Nije uopšte bilo izvesno da bi se slovenačke i hrvatske vlasti održale ukoliko bi se pokrenuo postupak promene saveznog ustava. Tako da je otpor srpskim političkim zahtevima bio motivisan interesom samoodržanja.

Političko sredstvo za izlaženje iz stanja neodlučnosti jeste da se osnaži legitimnost vlasti, što podrazumeva neku vrstu demokratskih izbora. Srpska je politika krenula drugim putem. Promenom srpskog ustava, za šta je najpre bila potrebna promena ljudi na vlasti. Nada se polagala u Miloševića, a ne u demokratizaciju. I zapravo kada su počeli razgovori o formiranju stranke demokratske opozicije, ključni argument da se sa tim sačeka je bio: prvo promena ustava, posle opozicija. Pod time se podrazumevala promena srpskog ustava kojom se menjao status pokrajina, a pre svega Kosova. To je dodatno otežalo moguće pregovore sa drugim republičkim rukovodstvima, i u komunističkoj partiji i u državi. Uz to se smanjio interes da se Srbija demokratizuje i porasla je podrška autoritarizmu. Najpre da se autoritarnim sredstvima izvrše promene, pa posle demokratija.

O svemu se tome može raspravljati i reč je ionako o predmetu za istorijsku nauku. Ostaje međutim pitanje cilja i strategije kako da se do njega dođe. Ovde možda ima smisla uzeti za primer razliku na koju se često ukazuje a koja se smatra neosnovanom, ali koja je imala ne mali uticaj na politiku u Srbiji. Naime, zašto može da se otcepi republika ili čak pokrajina, ali ne i srpski krajevi u republikama? Srpske vlasti su zapravo znale odgovor na to pitanje, bez obzira što su težile, sve do danas, da za licemerje krive neprijateljske sile. Jedno je osamostaljivanje, primera radi, Hrvatske iz Jugoslavije, dok je drugo prisajedinjenje njenih teritorija Srbiji. Isto je i sa Bosnom i Hercegovinom, pa sve do Kosova. I zaista, srpske vlasti nisu imale za cilj, bar ne izričito i operativno, prisajedinjenje srpskih krajeva u drugim republikama.² Iz čega međutim sledi da nisu imale nikakvu strategiju u smislu jasnog cilja i oslanjanja na odgovarajuća sredstva da se cilj ostvari. Tako da se vodila beznadežna politika.

Primera radi, ako se neki grad podvrgne opsadi, kao Sarajevo ili Dubrovnik, to ne može biti cilj kolikogod da je opsada vojno održiva. Šta je cilj opsade? Ako nije da se grad zauzme, onda je samo pitanje vremena i načina okončanja opsadnog stanja. Isto važi i za održavanje zamrznutih sukoba. Ukoliko se zauzme teritorija u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, šta onda? Ako Srbija nije spremna ili sposobna da te teritorije prisajedini i ako nema političkog dogovora, jer se gaji nada da će se Srbija osmeliti da posegne za tim teritorijama, onda sve zavisi od odnosa snaga. Nije bilo teško predvideti kako će se taj odnos snaga razvijati, što je naravno i razlog nespremnosti srpskih vlasti da pobunjene teritorije anektiraju.

To je politika beznadežnosti ili u najboljem slučaju odlaganja poraza. To je različito od secesije koja može, ali ne mora da uspe. Ali gde nije sporan cilj, već da li postoje odgovarajuća sredstva, da li je secesija ostvariva ili nije. Ili zato što za secesiju nema interesa ili zato što postoje druga politička sredstva da se do poželjnog cilja dođe.

U jugoslovenskom slučaju i posebno u Srbiji demokratizacijom se moglo doći do poželjnih političkih ciljeva. Ovde je potrebno vratiti se na ocenu o beznadežnom položaju srpskog naroda. Ovo je potpuno nadrealna ocena, što ne znači da politika koja se sledila praktično sve do danas nije dovela srpski narod u nezavidan položaj. Smisao ove ocene je bio da se ne može popraviti položaj srpskog naroda ukoliko se ne promeni federalno ili konfederalno ustrojstvo Jugoslavije. Što je bilo u potpunom neskladu sa interesima drugih članica jugoslovenske federacije. I zapravo, ako se ocena o beznadežnosti srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji uzme ozbiljno, onda je to zapravo konačna presuda toj zajednici.

Položaj srpskog naroda nije bio beznadežan. Postojao je problem izražavanja interesa naroda, ljudi i pogotovo pojedinaca, jer sistem nije bio zasnovan na demokratskim interesima i na demokratskom načinu odlučivanja. Odgovor je, prema tome, bio da se zahtevaju demokratski izbori ako ne u Jugoslaviji, ukoliko za to nema interesa, onda u Srbiji. Čak i u slučaju raspada Jugoslavije na ove države koje su sada uspostavljene, uticaj srpskog naroda u svima njima bi svakako bio značajan i omogućio bi da se njegovi interesi poštuju. Ukoliko bi se demokratski režim održao i očuvao.

Ovde ima još smisla ukazati na još jednu pogrešnu procenu na kojoj se zasnivala retorika beznadežnog položaja srpskog naroda. Naime računalo se da će Miloševićeva politika biti podržana iz inostranstva iz istog razloga iz kojeg je bio tolerisan Titov režim. To je gotovo epohalna, istorijska greška u proceni međunarodnih okolnosti. U času kada je bilo vidljivo da se bliže kraju sovjetski sistem i Varšavski pakt, srpska se politička strategija zasnivala na blokovskom sukobu i ravnoteži gde bi stabilnost Jugoslavije bila potrebna obema stranama, čak i ako bi se promenio odnos snaga u samoj zemlji i povećao se srpski uticaj.

Nije bilo teško videti kakva bi bila međunarodna reakcija da je u Srbiji prevladala demokratija. Kao što se inače i očekivalo. Pobedila je i još uvek vlada beznadežna politika. Gde se zemlja i narod klone istine.

Temom 30 godina samostalnosti Hrvatske i Slovenije bavimo se uz podršku forumZFD-a.

Peščanik.net
________________

1. O tome sam pisao u Demokratiji u tekstu Ustav iz 1990. za 1915. Tekst je objavljen u leto 1990. Nemam primerak pri ruci, pa ne mogu precizno da navedem u kom se broju lista tekst može naći.
2. I u javnosti je ta razlika bila jasna pa se zato tvrdilo da je zapravo reč o administrativnim granicama, koje se dakle mogu menjati.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

nezavisne.com

Linta: Rezolucija o Srebrenici zasnovana na bezočnoj laži

Srna

2-3 minutes

---

BEOGRAD - Predsjednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta ocijenio je odluku Skupštine Crne Gore da usvoji rezoluciju o Srebrenici kao skandaloznu provokaciju usmjerenu protiv Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda, jer je zasnovana na bezočnoj i potpunoj laži o počinjenom genocidu nad Bošnjacima.

"Nezavisna međunarodna komisija Vlade Republike Srpske za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji uradila je nepristrasan izvještaj iz kojeg se jasno vidi da se u Srebrenici nije desio genocid i da nije ubijeno 8.000 Bošnjaka. Isti stav zastupaju svjetski poznati stručnjaci za istraživanje genocida", navodi je Linta.

On je ukazao da brojne činjenice pokazuju da su presude Haškog tribunala političkim i vojnim liderima Republike Srpske u slučaju Srebrenice zasnovane na lažnim iskazima svjedoka saradnika s ciljem da se opravda bezočna i potpuna laž pojedinih zapadnih centara moći da se Srbi zločinci i jedini krivci za ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

"To je bio način da se, između ostalog, opravda zločinačka akcija `Oluja` i agresija na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku. Takođe, presuda Međunarodnog suda pravde da se u Srebrenici desio genocid zasnovana je na lažnim presudama Haškog tribunala", ističe Linta, saopšteno je iz Saveza Srba iz regiona.

On smatra tragičnom činjenicu da 55 poslanika Skupštine Crne Gore, koji su glasali za sramnu rezoluciju, namjerno ignoriše nepobitnu istinu da se u Srebrenici u julu 1995. godine desio zločin nad Bošnjacima, a ne genocid.

Linta ističe da ne postoji apsolutno nijedan dokaz da je general Ratko Mladić naredio ubistva ratnih zarobljenika u Srebrenici, niti da je postojala namjera rukovodstva Republike Srpske da se Bošnjaci unište u cjelini ili djelimično kao grupa.

Skupština Crne Gore izglasala je rezoluciju o zabrani negiranja navodnog genocida u Srebrenici. Za njeno usvajanje glasalo je 55 poslanika, protiv je bilo 19, a uzdržano sedam.

 

Небојша Катић: Пропагандне игре у пореском лавиринту

Пропагандне игре у пореском лавиринту

Порески лавиринти нису настали грешком – они су креирани како би се у њима заметнули путеви профита. Од слона који у лавиринт уђе, на крају изађе црквени миш

Светска јавност је с надом и одобравањем примила вест да су лидери водећих западних сила иницирали реформу глобалног пореског система у делу који се односи на опорезивање добити великих компанија и (зло)употребу „пореских рајева" у том контексту. Постигнути договор почива на два стуба.

Први стуб би требало да омогући да се добит компанија опорезује не само у државама где им је седиште, већ и тамо где остварују велике приходе. Мета ових мера су глобалне технолошке компаније које данас доминирају светским интернет и електронским тржиштем и притом избегавају пореске обавезе јер су регистроване у пореским рајевима. Други стуб предвиђа да порези на добит компанија не могу бити нижи од 15 процената ни у једној пореској јурисдикцији. Циљ другог стуба је да сузи простор државама које ниским порезима привлаче стране инвестиције и тако конкуришу једна другој у трци ка дну.

У вези с поменутим договором све је магловито, почев од тога колико ће се држава придружити овој иницијативи. Нејасно је и како би се два стуба технички операционализовала, јер код пореза ђаво је у детаљу. Нема никакве гаранције ни да ће најављене мере уопште бити изгласане у парламентима држава које су се „договориле" о реформи. Републиканци у САД већ доводе у питање први стуб споразума јер он угрожава интересе америчких технолошких компанија. Британци траже да се финансијски сектор изузме из овог договора, а неке анализе показују и да би применом првог стуба порески приходи у Уједињеном Краљевству могли бити мањи у односу на досадашње. Кипрани прете да ће ставити вето у ЕУ кад евентуални закони дођу на гласање, док државе ниских пореза попут Ирске, Швајцарске или Луксембурга, на пример, неће баш појурити да пригрле споразум.

Свако ко познаје компликовану пореску праксу и њене лавиринте, на ову врсту тријумфалних најава гледа с великом дозом скепсе. Порески лавиринти нису настали грешком – они су креирани како би се у њима заметнули путеви профита. Од слона који у лавиринт уђе, на крају изађе црквени миш. Притом, и пре него што се дође до улаза у лавиринт, моћне компаније имају богат асортиман трикова који служе да се добит за опорезивање умањи. Илустрације ради, чувени „Џенерал електрик", један од шампиона у неплаћању пореза, запошљава више од 1.000 пореских експерата, који раде на пет континената трудећи се да компанија плати што мање пореза, или, идеално – да не плати ништа. Управо је објављен и податак да је у прошлој години „Мајкрософт" остварио добит од око 315 милијарди долара, а да (сасвим легално) није платио ни цент пореза. (Та добит је око шест пута већа од годишњег БДП-а Србије.)

И најбогатији људи света плаћају порезе по смешно ниским пореским стопама, много нижим него што их плаћа највећи број запослених. Иако и те смешне стопе дају апсолутне износе који никако нису смешни, поента је да се пореска регулатива у пракси руга свим начелима не само елементарне етике, већ и пореске логике. Новцем који су ефективно отели из буџета, милијардери потом купују политичаре и медије, издају се за велике хуманисте, добротворе и мецене.

Ако је све баш овако како би се пореском скептику могло учинити, у чему је смисао пореске представе о којој данима извештавају угледни медији?

Сва је прилика да је смисао пре свега пропагандни. Светска јавност је данас свесна бестидног понашањa највећих глобалних компанија, као и чињенице да је тако бестидно понашање могуће само уз сарадњу и подршку корумпираних политичких структура. Како долазе тешка времена и како људи све теже живе, битно је да се социјални бунт умири најавама о праведнијем пореском систему, о хуманијем капитализму, о новом почетку (тзв. велико ресетовање)… Циљ је да се купује време и да се ствара илузија како су промене ту, надохват руке, само што нису почеле. У међувремену, порески лобисти ће припремати амандмане који ће осигурати да свака пореска иницијатива, ако случајно и прође, у пракси буде разводњена до бесмисла. Систем ће се „мењати", али тако да увек остане исти.

Истовремено, идеолошки лобисти ће уверавати јавност да је и последњи цент који су милијардери зарадили само праведна надокнада за њихове прегалачке напоре. Отуда, сваки раст пореза прети да дестимулише инвентивност и предузетништво тих људи. А без тога, свима ће нам бити горе и чак може довести и до страшних последица. На пример, милијардери, разочарани неразумевањем љубоморног света, могли би дићи руке од посла и могли би се повући по манастирима или ашрамима, могли би се посветити медитацији, молитвеном тиховању или проучавању Кабале. А ми... шта нама тада преостаје и како ћемо даље?

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Небојша Катић

http://www.politika.rs/scc/clanak/481378/Pogledi/Propagandne-igre-u-poreskom-lavirintu

nspm.rs

: Драган Бисенић: Свет пред новим биполарним поретком - На корак до руског опроштаја од Запада

:

9-11 minutes

---

 Три деценије после распада СССР и дефинитивног окончања Хладног рата, Русија се налази на историјски веома важном раскршћу кад се растаје са идејама и сновима да ће икад постати део Запада.

Ако је Русија напустила и распустила своју империју у нади да ће тако бити прихватљива за Запад, сад је стигла до тачке кад се тај потез оцењује као „највећа геополитичка катастрофа", а сви сусретљиви кораци према западу сматрају руском опсеном и илузијом.

Све то дешава се само неколико дана пред председнички сусрет Путина и Бајдена у Женеви, који се у Русији дочекује с хладноћом и равнодушношћу.

Јасно је било да то неће бити ни нови прекретнички сусрет Никсон-Брежњев или Реган-Горбачов, нити геополитички обрт типа нове Јалте или новог Минхена.

Велико незадовољство изазвала изјава Бајденовог саветника за националну безбедност да овај иде у Европу како би разговарао са „позиција силе", што је Кремљ назвао „позерством" и оценио да садашња форма америчког односа према Русији представља „претњу целом свету".

Све то су манифестације дубоке руске индигнације понашањем Запада и његовим настојањем да наметне послехладноратовској Русији комплекс ниже вредности и другоразредности.

За тај нови однос, скована је и посебна формулација – колективни запад чије коришћење је било упадљиво на скупу Примаковљеви дани, водећој руској академско-политичког расправи на којој се дискутује о спољнополитичком, дипломатском и међународном развоју.

И поред тога, постоје наде у предстојећи самит, иако оне нису високе, како је оценио министар спољних послова Сергеј Лавров.

Русија је заинтересована за свеобухватни дијалог, а САД само за нека питања која се тичу заједничких интереса у стратешкој стабилности.

Неке учеснике скупа посебно је узнемирила оцена вишег директора Кисинџерове асоцијације Томаса Грејема да се на Русију гледа као на „дестабилизујући фактор" у међународним односима.

Незадовољство је изазвала и изјава шефа британског МИ6 да је моћ Русије „објективно слаби у економском и демографском смислу".

У свом априлском обраћању државној Думи, Путин је, можда први пут, употребио израз колективни Запад. Само по себи, то није ново – то је фигурирало и у аналитичким извештајима руских тинк-танкова од 2016, а често у иступима Марије Захарове.

На конференцији у Москви та кованица поменута је десетак пута, а употребили су је Лавров, сви званичници Министарства спољних послова као и Путинов саветник Јуриј Ушаков, што указује да он има чврсто официјелно упориште које ће можда да постане незаобилазна руска квалификација будућих односа према западу.

Верује се да га је сковао један од до скоро главних идеолога Кремља, Владислав Сурков, коме припадају и концепти суверене демократије и дубоког народа.

Из онога што је Путин рекао 21. априла, може да се види какав Запад он сматра колективним.

Узео је пример Белорусије да би нагласио да понашање запада „прелази све границе" упркос чињеници да је у последње време пракса политички мотивисаних незаконитих санкција и покушаја појединих држава да наметну своју вољу другима постала уобичајена.

„Али данас таква пракса прераста у нешто опасније. Имам у виду чињенице директног покушаја организовања државног удара у Белорусији и атентата на председника ове земље. Карактеристично је да чак ни тако флагрантне акције не наилазе на осуду тзв. колективног Запада", рекао је Путин.

Такав запад за Путина је без савести и морала, група држава „без лица" на челу са САД који се понашају као „одметници од закона".

Он је навео да је био планиран масиван кибернетски напад на Белорусију, којим је припремана блокада Минска, укључујући градску инфраструктуру и комуникације, потпуно искључење целокупног електроенергетског система главног града Белорусије.

По аналогији са „Москвом као четвртим Римом", иако се он „никад неће догодити" руски филозоф Борис Межујев претпоставља да ћемо бити сведоци симболичног рођења четвртог запада на скупу Г7, од 11. до 13. јуна у Корнволу.

Свакако, избор места за одржавање Самита Г7 указује на симболику западног преображаја.

Британски премијер Борис Џонсон, који ове године председава Г7, вероватно је узео у обзир чињеницу да је у Корнволу, у замку на рту Тинтагел, рођен легендарни краљ Артур.

Значај ових, мада легендарних места за предстојећи догађај налази се и у чињеници да је реч о власнику замка Камелот и мистериозном краљу Британаца који се у модерној митологији сматра патријархом запада.

Западна цивилизација, такорећи, почиње с њом – са својим легендама о Светом гралу, Округлом столу и магловитом острву Авалон.

Претпоставља се да ће земље Г7 морати да развију неку заједничку линију понашања према Москви и Пекингу.

Другим речима, повући ће се идеолошка линија поделе између највећих демократија на свету и оних земаља којима колективни Запад негира ову особину.

Напорима Вашингтона изгледа да свет клизи ка новој биполарности, што, наравно, за Русију не изгледа као најпожељнији сценарио.

Русија је сањала да се колективни Запад, након распада СССР, понаша паметније и да је одмах прогласи западном земљом, стварајући тако другачију верзију четвртог Запада – са демократском Русијом, али без ауторитарне власти у Кини.

Како се то не би догодило, Русија је желела да види свет заиста мултиполаран – са многим конкурентним економским блоковима, како је то замислио отац руског мулитиполаризма Јевгениј Примаков.

Бити сателит Кине у хладном рату са Западом, а још више сателит Запада у хладном рату са Кином, најгоре су перспективе.

Председник руске Привредне коморе Сергеј Катин стога наглашава да је ослонац на сопствене снаге заједно са оствареним моделима мултиполаризма према Кини и Индији, модел за руску економију. Академик Александар Дињкин верује да постоје два избора ка новој биполарности где би повезани Москва и Пекинг били један, а Вашингтон други центар.

Други пут је проналажење излаза ка глобалном концерту држава, при чему сада постоје предуслови за оба правца.

Межујев сматра да ниједан пуноправни савез демократија неће успети: либералне и конзервативне демократије поцепаће се на исти начин као што су социјалистичке земље биле подељене на совјетски и кинески блок.

И у овом плуралистичком свету конзервативних демократија Русија може да нађе место за себе – ако не жели да се недвосмислено придружи неком од главних табора Хладног рата.

На овој идеолошкој основи можда ће се појавити нешто попут новог покрета несврстаних, претпоставља Межујев.

Све то значи да би четврти Запад, поред своје декларативне идеолошке отворености у прихватању свих демократија, како то говори Бајден, већ сада требало да оцрта и неке нове прекретнице које воде заправо у цивилизацијску затвореност.

У супротном, четврти Запад може се растворити у мору демократија, и то не увек либералних.

Друштвене иновације колективног Запада, од легализације истополних бракова до „опсесивног наметања проблема трансродних и перспективе правне рехабилитације тзв. полиаморије, односно кохабитације многих партнера", само су неки примери неприхватљивих социокултурних модела који ће ограничити ширину четвртог Запада и учинити га сасвим неприхватљивим за Русију.

Основу за овакав развој поставио је редитељ Константин Богомолов у програмском тексту Отмица Европе 2.0 (Нова газета, 10. фебруара).

Он у тексту осуђује нову етику која је променила Европу према којој је Русија ишла и о којој је сањала и позива на обнову „Европе здраве особе" формулисањем „нове десничарске идеологије".

Међу тезама које је формулисао је и жеља Европе да „елиминише сложену особу".

Закључује да је „нацизам постао људски Чернобиљ", ослободивши се тога, Запад је одлучио да се у будућности „осигура" од тога и „кастрира сложену особу" коју редитељ упоређује са јунацима Достојевског, који су „и узвишени и ниски, анђео и ђаво, који воле и мрзе, верују и сумњају".

Он верује да се „модерни западни свет обликује у Новом етичком рајху са сопственом идеологијом – новом етиком".

Стога, уз сву своју горљиву жељу, Русија неће моћи да постане западна земља, као што то, највероватније, неће постати ни Индија, што, наравно, не значи немогућност прагматичног савеза са Западом и једне и друге. Све ово не значи да Русија није спремна на прагматичан однос са САД и четвртим Западом.

Најистакнутији руски стручњак за запад, Андреј Кортунов верује да нико не жели да сусрет буде потпуни неуспех и да се понови хелсиншки сценарио из 2017, кад су се неуспешно срели Трамп и Путин.

Он истиче да низ карактеристика спољнополитичког стила тренутне америчке администрације омогућава да се на јунски самит гледа са опрезним оптимизмом.

Бајден остаје одлучни заговорник контроле наоружања, што је већ потврдио својом одлуком о продужењу билатералног споразума СТАРТ ИИИ.

Постоји разлог за наду да ће лидери у Женеви моћи барем да почну да разговарају о новој агенди у овој области.

Бајден не само да увек наглашава важност мултилатерализма, већ и савршено разуме да се у многим регионалним сукобима и кризама не може избећи интеракција са Русијом.

Стога је у Женеви могућ дијалог о Авганистану, о иранском нуклеарном споразуму, о истој Северној Кореји, па чак и о Сирији, сматра Кортунов.

Његово мишљње подржано је и ставом руског саветника за националну безбедност, Николаја Патрушева, који је истакао „конструктивну природу и продуктиван садржај руско-америчких консултација на линији Савета безбедности" и најавио да се у извесном броју питања може рачунати на „развој узајамно прихватљивих решења".

(Данас)