Претражи овај блог

недеља, 11. јул 2021.

Додик: Од `Сребренице` праве оснивачки мит за нацију која је последњих деценија три пута мењала идентитет

fakti.org

Додик: Од `Сребренице` праве оснивачки мит за нацију која је последњих деценија три пута мењала идентитет

22-28 minutes


„ГЕРМАНИМА ЈЕ МРЖЊА ПРЕМА СРБИМА У ГЕНЕТСКОМ КОДУ – НЕККА НАМ СЕ СКИНУ СА ГРБАЧЕ"

* „Пре 30, 40 година били су Срби мухамеданске вере, затим муслимани са малим 'м', а од 1993. Бошњаци. Они су стално конвертовали своје национално припадништво, а свет покушава да их етаблира јер могу да их користе за савезнике"

* „Република Српска је неупитна и нико не може да је умањи или укине осим неопреза који би народ српске учинио и дао поверење некима који сада покушавају да га преваре"

* Инцку не сметају називи улица по Сарајеву фашистичких првака из Другог светског рата, а отишао је да се згражава над неким муралом на некој приватној имовини. Човек који има своју кућу, има право да слика шта хоће, неће му Инцко и то одређивати и говорити и улазити у спаваћу собу, као што су Турци радили својевремено"

* "Бисера Турковић је кадар муслимана у БиХ и она је то тако и схватила, али још није схватила да је срушила спољну политику БиХ и да је та спољна политика не само у нашим перцепцијама потпуно неозбиљна и приватизована него и у многим другим. Турковићева ће наставити да се тако понаша, али званичници из Српске имају механизме да се томе супротставе и то чине без оклевања. Амбасадори из Републике Српске немају више никакву обавезу да следе њене инструкције, нити да раде било шта по њеном налогу"

* „Не постоји могућност да се одговорна национална политика креира са људима који су своје конвертитство показали и раније, као што су Мирко Шаровић, Бранислав Бореновић, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, па и потпредседник ПДП Јелена Тривићка"

* „Без обзира на све, ми ћемо наставити да градимо 'Бук Бијелу', нећемо одустати од тог вишедеценијског пројекта. Више од 60 година прича се да треба то урадити и овој генерацији политичара, мени и мојим сарадницима, припало је да завршимо тај посао и ми ћемо га и завршити"

______________________________________________________

        СРПСКИ члан и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик рекао је Срни да је чисто политиканство страних амбасадора то што долазе само на обележавање 11. јула, а да обележавање догађаја у Сребреници у Сарајеву злоупотребљавају за обрачуне, у погледу своје политичке платформе.

       „То није дало ни другима па ни нама да на цивилизован и пристојан начин одамо пошту свима који су страдали, што требамо учинити и овај пут без обзира на мимикрију коју они покушавају да направе од тог догађаја, који, као што смо могли да видимо из извештаја међународне комисије која је завршила рад пре месец дана, да се та фамозна реч коју они употребљавају `геноцид` не може ставити испред тих догађаја", рекао је Додик у интервјуу Срни.

       Он је истакао да то треба да буде јасно и да буде потпуно подржана од свих таква квалификација.

       „Треба да буде подржана од свих рационалних, нормалних људи, пре свега нас Срба јер видимо да управо та сатанизација треба да послужи да се опере њихова нечасна историја која је била увек у служби окупатора и оних који су долазили, конвертита који су се пребацивали из вере у веру", рекао је Додик.

       Он је указао на податке да је предак Дениса Звиздића - Јуро Звиздић, коме су Турци напаствовали жену, да би заштитио породицу, одлучио да промени веру и прихватио ислам.

 

Кристијан Шмит

       "Мислим да би било коректно да на то питање одговарамо за неколико дана, да пустимо да сутра на најмирнији начин, породице, пре свега, одају пошту страдалим Бошњацима, ми исто тако страдалим Србима", навео је Додик.

       Он је додао да су неистините политичке конотације које су несумњиво постављене од бошњачке политике, да се само обележава и само се покушава рећи да су у Сребреници страдали Бошњаци, а не једнако и Срби.

       "Нећу ићи даље око овога мада имам шта да кажем јер поштујем бол породица и бошњачких и овом приликом сам спреман да им упутим саучешће и да у том погледу допустимо да без политичких препуцавања у миру обиђу гробна места својих чланова породице и на тај начин буду са њима", истакао је Додик.

       Он је додао да је о сталном сахрањивању неких из Витеза који немају везе са тим и других места, много тога речено.

       "Има података да су табути празни, да у њима нема посмртних остатака, него се само стави име", рекао је Додик.

       Чињеницу да делегације из региона и амбасадори долазе само на обележавање 11. јула, а нико осим представника Србије на обележавање страдања Срба, Додик је назвао чистим политиканством амбасадора и страних делегација.

       "Поготово та прича о (председнику Црне Горе Милу) Ђукановићу који је био логистика за те догађаје јер је опремао и давао неке логистичке ствари за Војску Републике Српске, ако баш хоће на тај начин да се то посматра", рекао је Додик.

       Он је додао да је Војска Републике Српске била часна и бранила српски народ, а да је друга димензија што хоће неко то да сатанизује.

       "Присуство страних амбасадора пре свега је резултат стереотипа који је направљен", истакао је Додик.

       Он је рекао да је данас у новинама прочитао изјаву шведског научника који говори о томе да је немогуће доказати да је то био геноцид, имајући у виду да не постоји локални геноцид и да је то измишљотина једног Американца који је муслиманске вероисповести, професора, који је у Конгресу својевремено тражио подршку за то да се ствар око геноцида ревитализује и да се на тај начин успостави третман наводних локалних геноцида, што не постоји.

 

Босански муслимани

       "Та платформа Конгреса је била основ за пресуђивање у Хашком трибуналу и сада сви то настоје да одрже као такво. То је и својеврсно понижавање Холокауста и геноцида који су доживели Јевреји, рецимо, у Другом светском рату, а да не причамо о геноциду над Србима који нису никада хтели да прихвате", указао је Додик.

       Он је рекао да је прошли век био век геноцида над Србима "од стране оних који ће сутра доћи као странци да то посете".

       "Имате поговарање да је Инцков отац био СС официр. Ја носим наслеђе и васпитан сам у партизанској породице, мој и један и други ђед били су партизани. Ја сам васпитан на тим вредностима као што је вероватно Инцко васпитан на вредностима свог оца. И шта ми сада треба да ћутимо о томе и да кажемо да су они нама добродошли. Видите да нису", нагласио је Додик.

       Према његовим речима, мржња према Србима уграђена је у германски код који се "протезао кроз прошли век и високе представнике које овде стално гурају".

       "Шта они имају да управљају нама овде у Републици Српској? Могу да воле или не воле, али мислим да коначно треба да се скину са наше грбаче и да нас пусте на миру да овде градимо миран живот и да се боримо са изазовима, а не да нас стално они употребљавају и злоупотребљавају онако као они хоће", рекао је Додик.

       Он је навео да Инцку не сметају називи улица по Сарајеву фашистичких првака из Другог светског рата "а онда је отишао да се згражава над неким муралом на некој приватној имовини".

       "Човек који има своју кућу, има право да слика шта хоће, неће му Инцко и то одређивати и говорити и улазити у спаваћу собу, као што су Турци радили својевремено. То говори о њиховом континуитету, пре свега, инсистирања на стереотипу да само једни не ваљају, а други су наводно жртве", рекао је Додик.

       Према његовим речима, сва политика деведесетих година направљена је на сатанизацији и лажној причи о томе како су Срби побили 300 хиљада Бошњака, односно муслимана, а сада је јасно да то није тако и да је то била неистина.

       "И Дејтонски споразум и начин формирања БиХ победио је концепцију о референдуму којом је требало народи да се определе хоће ли и ли неће заједно, што је било једино рационално, али су онда рекли да не могу то дозволити јер су Срби побили 300 хиљада Бошњака", рекао је Додик.

       Он је нагласи да се иста политика се наставља и даље и да није било никаквог геноцида, а да "могу да раде шта год хоће".

 

И после Алије - Алија

       "Не желим да вређам ниједног муслимана, не желим да вређам ниједну породицу страдалих Бошњака, њима је свет срушен када су њихови чланови породице страдали. Само они политички мотивисани на томе инсистирају", рекао Додик и додао да су политизације дио једне фарсе која се прави упорно и покушава продати свету.

       Додик је истакао да ће Република Српска опстати и јачати, те да она своју снагу показује све време свог постојања.

       "Република Српска је неупитна и нико не може да је умањи или укине осим неопреза који би народ српске учинио и дао поверење некима који сада покушавају да га преваре", рекао је Додик.

       Он је нагласио да из низа стечених историјских разлога БиХ не може да буде држава, али странци који ће се сутра постројити у Поточарима упорно ће хтети да промене мишљење српског народа о томе.

       "Они мисле да је пристојно да БиХ може и мора, а ми који живимо тај живот и сматрамо да она за нас није добра ми не смемо да кажемо да то није тако. Та врста односа странаца према нама проћи ће једног дана, прошли смо многе ствари, па ћемо и то. Срби су консолидован народ без обзира што су они учинили све да га униште и што нам бране да Српска и Србија буду једно и у државно-правном смислу. Ми то живимо како год и шта год они учинили", рекао је Додик.

       Он је нагласио да је једина истина да су Срби у Српској и Срби у Србији један народ који припада српском националном бићу и државном оквиру.

       "Срби, за разлику од Бошњака, веома су свесни догађаја који су се дешавали у поступку распада бивше Југославије. Ми смо народ који је највише страдао и који је највише расељен, а данас смо у Хрватској или ФБиХ готово егзотична појава. У Словенији не дозвољавају ни да будемо национална мањина, иако је тамо више Срба него других народа којима су дали тај статус.

       Да не причамо о Црној Гори и борби наших људи да имају право као што имају и други, ништа друго и не траже. Они прихватају Црну Гору као своју државу и само траже да буду политички фактор онолико колико су присутни, јер у тој земљи живи више од 30 одсто српске популације. Кад томе додамо још и Косово и позицију нашег народа у Македонији онда имамо јасан преглед о положају Срба", указао је Додик.

       У том погледу, каже Додик, када се погледа инсистирање на томе да један изолован догађај какав је Сребреница до те мере максимализујете и интернационализујете онда је јасно да је то глобалистичка потреба за окупљањем око измишљених митова.

       "Од Сребренице се покушава направити оснивачки мит за нацију која је последњих деценија три пута мењала свој идентитет. Пре 30, 40 година били су Срби мухамеданске вере, затим муслимани са малим 'м', а од 1993. Бошњаци.

 

Мирко Шаровић и Бранислав Бореновић

       Они су стално конвертовали своје национално припадништво, а свет покушава да их етаблира јер могу да их користе за савезнике. За разлику од Бошњака, Срби су историјски народ који је био упоран у настојањима да очува своју слободу и брани Европу још од времена Турака и њихове најезде.

       Тај мали народ је стао пред ту велесилу, страдао је и био потучен али тај зов слободе није нестао никада, ни послије у балканским ратовима, у Првом и Другом светском рату, за вријеме НАТО бомбардовање... Срби су људи који се разликују од Бошњака и других народа, јер ми не калкулишемо са својом слободом свесни да ћемо истрпити огромне губитке, али своју слободу не дамо", истакао је Додик.

       Он је рекао да су Срби можда могли да буду мало мање горди и снисходљиви и да рашире руке чим неки странац наиђе, али онда то не би били Срби, већ би били сервилни народ.   

       "Република Српска и српски народ су прошли много тога са СНСД-ом и са мном и сигурно су свесни ситуације у којој се налазимо и ја обилазим ових дана Републику Српску и видим да постоји енергија и она иста воља коју сам затицао годинама да се Република Српска брани и одбрани на највиталнији и најбољи могући начин", рекао је Додик.

       Додик је нагласио да је Република Српска данас стабилна, да су њене институције стабилне по свим мерилима по којима се мери стабилност једне земље и државе.

       Он је истакао да Република Српска пролази сваки од тих мерила, од економских, политичких, па и социјалних.

       "Наравно, имамо проблем са демографијом, имамо проблем са неким другим стварима као што је појачана потреба за привредном активношћу и инвестицијама али то не зависи само од нас, него од многих регионалних па и глобалних фактора које треба узети у обзир", навео је Додик, који је и председник СНСД-а.

       Додик је навео да притисак на Републику Српску није никад ни престајао, а да се значајно томе прикључила и опозиција у Републици Српској из неког свог разлога.

       Према његовим речима, то што је Република Српска у готово немогућим околностима од почетка свог постојања преживела различите облике напада и оспоравања, говори о томе да је она витална и говори о томе да Република Српска, да није стабилна, не би била ни способна ни витална да се суочи и избори са свим изазовима који су заиста огромни.

       Додик је указао на континуирани, и прије постојања Републике Српске, србофобични приступ значајног дијела међународне заједнице, са запада који је ушао у сатанизацију Срба и њихових историјских права како би обезбедио повољне аранжмане за своје савезнике на Балкану.

       Он је додао да се у то није уклопила Република Српска и требало је да престане да постоји.

       "Када су хтјели то да верификују у Дејтону, имали су на уму да ће постепено корак по корак укинути Републику Српску до њеног бесмисла и оног што се зове празна љуштура како не би омогућили њен дугорочни опстанак", рекао је Додик.

       Он је истакао да њихова калкулација тог времена очигледно није била добра јер је овде стајала воља народа да се Република Српска очува и да је без обзира на њихово игнорисање Срби доживе као државу и да има жељу и амбицију да једног дана то и постане у међународно-правном смислу.

       "Сви они који сада покушавају да говоре о томе како Република Српска не може из овог или оног разлога, исто су пролазили као и те њихове забране тако да

       Република Српска упркос свим страдањима и патњама треба да стекне имунитет од разних `душебрижника` који покушавају да Републику Српску умире, па је онда до краја дотуку", рекао је Додик.

       Према његовим речима, да би се на најбољи начин бранило оно што је Република Српска, онда се то мора чинити без илузија.

       "Не постоји могућност да људи који су своје конвертитство показали и раније, као што су /председник СДС-а Мирко Шаровић, председник ПДП-а Бранислав Бореновић, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, па и потпредседник ПДП-а Јелена Тривићка, и не постоји могућност да се са њима креира одговорна национална политика", рекао је Додик.

       Додик је навео да они говоре са позиција неодговорности и невршења власти и не могу да спознају све изазове.

       "Сада је, по њима, важно да су гласни и да покушају да окаљају све што је у Републици Српској урађено, а Република Српска данас сигурно изгледа јача и боља него икада до сада без обзира на све изазове које смо имали", истакао је Додик.

       Он је рекао да Република Српска има важне полуге свог постојања, пре свега вољу народа, институције које се базирају на тој вољи, има сарадњу својих пријатеља, добре односе са Србијом, Кином, Русијом и са неким европским земљама, чланицама ЕУ, а релевантно је прихваћена и уважавана и од оних који мисле да не треба Република Српска да постоји.

       "Мислим да треба узети у обзир и предстојеће изборе за годину и нешто дана, где опозиција покушава да општом галамом наведе и заведе људе на погрешну страну", рекао је Додик.

       Он је навео да је Шаровић неколико пута проглашаван најбољим министром у Сарајеву и додао да "кад прогласите некога за доброг у Сарајеву за муслимане, будите сигурни да је то лоше за Србе".

       "Тако је и са Бореновићем који се упорно слика по Сарајеву, а није нашао да сходно да се слика у Источном Сарајеву па да каже `и овде је сигурно`. Или у Бањалуци да то уради. Да не причам о скоројевићима који се нуде као алтернатива, као они су млади, они су ово, они су оно, па склањају заставе кад дође неко из Сарајева од страха или да им се нешто не приговори", рекао је Додик.

       Он је додао да то говори о томе да су они "изабрали пут ниподаштавања Републике Српске, пут на коме Република Српска њима служи само да би се дочепали неких ресурса и ништа више, пут на коме је сервилност странцима за њих најважнија ствар".

       "А јасан став који ми имамо по њима је непотребно свађање са странцима. То је непомирљиво, ја сам то неколико пута покушао. Они мисле да су важни зато што неће", навео је Додик.

       Према његовим речима, постоји значајна већина у Републици Српској, Република Српска није политички подељена и Република Српска је стабилна у том погледу.

       "Има нека маргинална политичка мањина која се оличава у овоме што се сада нуди као опозиција. Народ ће то рећи најбоље на изборима. Ја сам уверен да ће народ дати предност континуитету Републике Српске и њеном развоју без изазова какве би могли да донесу Шаровић, Бореновић, председник ДНС-а Ненад Нешић и неки други који се на тој страни појављују", нагласио је Додик.

Турковићева је срушила

спољну политику БиХ

       На питање да ли се може зауставити самовоља министра иностраних послова у Савјету министара Бисере Турковић и њени једнострани потези, као и игнорисање ставова Председништва БиХ које је једино надлежно за спољну политику, Додик је рекао да је оно што се зове спољна политика БиХ пропаст и да у том погледу нема договора јер је договор изигран на сваком могућем кораку.

       "Бисера Турковић је кадар муслимана у БиХ и она је то тако и схватила, али још није схватила да је срушила спољну политику БиХ и да је та спољна политика не само у нашим перцепцијама потпуно неозбиљна и приватизована него и у многим другим", истакао је Додик у интервјуу Срни.

 

Абазовић у Сарајеву

       Он је навео да ће Турковићева наставити да се тако понаша, али да званичници из Српске имају механизме да се томе супротставе и то чине без оклевања.

       "Амбасадори из Републике Српске немају више никакву обавезу да следе њене инструкције, нити да раде било шта по њеном налогу", рекао је Додик.

       Говорећи о посети потпредседника Владе Црне Горе Дритана Абазовића Сарајеву, Додик је рекао да та особа покушава да се наметне, а изабран је минималним бројем гласова у Црној Гори која је и онако малена.

       "Поштујем сваки легитиман избор па и његов, али не би требало њега да коментаришем и да му дајем неки значај. Међутим, морам рећи да је чињеница да је олако отишао од оне неке своје грађанске приче и пребацио се на ултранционалистичку у којој је показао да му је доминантно да се увек када му треба покаже мржња према Србима", истакао је Додик.

       Он је навео пример да та мржња према свему што је српско дошла до изражаја приликом оспоравања закона у Влади Црне Горе који иду за тим да се пониште закони који одузимају имовину СПЦ па до усвајања резолуције о Сребреници која је донесена против Срба.

       "Сада је потрчао да дође и у Сарајево да се тамо услика без обзира што је ваљда толико политички писмен да зна да је Председништво само ако је одлука сва три члана или ако су сва тројица чланова присутна. Све остало је приватна ствар", рекао је Додик.

       Он је додао да не спори његово право да иде гђе год хоће, али то демистификује њега.

       "Што се тиче његове изјаве да градња пројекта 'Бук Бијела' ремети односе БиХ и Црне Горе, Црна Гора нема везе са тим, док Сарајево мисли да има право на све па покушава на све начине да спречи и омаловажи било какве напоре које заједно улажу Република Српска и Србија.

       Мислим да је то кључно питање - заједнички пројекат Република Српска и Република Србија, а не нешто друго. Да је инвеститор био из Немачке, нико не би проговорио ниједне речи. Без обзира на све, ми ћемо наставити да градимо 'Бук Бијелу', нећемо одустати од тог вишедеценијског пројекта. Више од 60 година прича се да треба то урадити и овој генерацији политичара, мени и мојим сарадницима, припало је да завршимо тај посао и ми ћемо га и завршити", поручио је Додик.

БиХ не може да тежи ЕУ са канцеларијом високог представника

       Говорећи о томе да ли БиХ уопште може да размишља о европском путу када има високог представника и да ли може да функционише нормално све док политичким процесима управљају високи представници а не домаћи политичари, Додик је рекао да по свему што Европа јесте БиХ не може да тежи ЕУ све док је Канцеларије високог представника, иако се Европа значајно променила у последњих 10, 15 година.

       Он је подсјетио да је Немачка 2005. година била за то да се укине високи представник, а сада управо она шаље високог представника у БиХ.

 

       Само када се упореде подаци о општем криминалитету БиХ и других земаља, навео је Додик, видеће се колико је то различито и колико више има криминалитета у западним земљама него у БиХ.

       "Знам податке за Републику Српску који су драстично у корист Српске где је смањена стопа општег криминалитета, не постоје терористичке и криминалне групе које владају као што их има на Западу, где свакодневно имате те случајеве, а ти исти са Запада нам овде долазе и говоре о борби против криминала. Нека се они боре против криминала у својој земљи а ми ћемо у својој и боримо се и то успешно", нагласио је Додик.

О спајању функције председника РС и српског члана Председништва

       На молбу да појасни идеју о евентуалном спајању функције председника Српске и српског члана Председништва БиХ, која је изазвала опречне реакције, Додик је рекао да то није завршен посао, али свакако мисли да је идеја добра.

       "Ми као друштво морамо прихватити да се на прави начин односима према различитим ставовима. Чујем да неки као Шаровић говоре како је то укидање функције председника Републике што није тачно. Мој базични предлог јесте да изабрани председник Републике Српске на непосредним изборима по функцији буде и члан Председништва. То је оно што је предлог, а то што Шаровић и други читају то је њихова прича. Идентични су напади и муслимана на ту идеју али они су се ућутали након првих реакција о томе и то сада Шаровић и Бранислав Бореновић одрађују уместо њих па нападају ту врсту приче", нагласио је Додик.

       Додик је рекао да као дугогодишњи политичар у Републици Српској сматра да уколико постоји спремност да то треба урадити и да би Република Српска на тај начин у лику председника Републике добила човека који остварује и функцију члан Председништва.

       "Све до мог доласка на позицију српског члана Председништва, председник Републике Српске готово се ништа није питао. Навешћу само пример именовања амбасадора из реда српског народа. Ниједан од њих није именован док нисам претходно добио сагласност Кабинета предсједника Српске или је био његов предлог. То је само један примјер да има много значајних заједничких послова, а посебно у погледу јачања Републике Српске. Када би се објективно направила анализа, видело би се да је најбоље да се то споји и да предсједник Републике представља Републику у Предсједништву БиХ", појаснио је Додик.

       Он је рекао да само треба бити добронамеран и покушати бити рационалан, па би се схватио значај ове идеје јер она јача Републику Српску, а ови који галаме су гласноговорници бошњачког политичког корпуса Сарајева и то није њихово мишљење.

       "Када сам то предложио на седници Председништва БиХ, којој је присуствовао и Метју Палмер, веома жестоко је реаговао Шефик Џаферовић тврдећи да је то неприхватљиво и да представља дерогацију БиХ, а онда дођемо у Српску и слушамо ове друге. У сваком случају добро је да се о томе прича и верујем да ће дијалог дати и рационални однос према тој теми", оценио је Додик.

 

субота, 10. јул 2021.

Yanis Varoufakis: Tehno feudalizam

pcnen.com

Tehno feudalizam

6-8 minutes


Autor: Yanis Varoufakis

Evo kako kapitalizam dočekuje svoj kraj: ne u vihoru revolucije, već na smetlištu evolucije. Kao što je u svoje vreme neprimetno istiskivao feudalizam, dok jednog dana većina ljudskih odnosa nije dobila tržišno utemeljenje, tako se kapitalizam danas postepeno povlači pred novim modusom ekonomske organizacije: tehno feudalizmom.

Posle brojnih sličnih i preuranjenih najava propasti kapitalizma, naročito s levice, ovo je ambiciozna tvrdnja. Ali ovog puta prognoza bi se mogla ostvariti.

Simptomi su vidljivi. Cene državnih obveznica i cene deonica privatnih kompanija, koje bi uvek trebalo da se kreću u suprotnim smerovima, danas rastu zajedno. Taj rast se povremeno usporava i zastaje, ali njihove cene prate istu putanju. Takođe, cena kapitala, koja s rastom neizvesnosti treba da opada, nastavlja da raste iako su budući prinosi krajnje neizvesni.

Možda smo najjasniji signal da se događa nešto neobično dobili 12. avgusta prošle godine, kada je objavljeno da je u prvih 7 meseci 2020. nacionalni dohodak Velike Britanije opao za više od 20 odsto, što je premašilo i najpesimističnija predviđanja. Samo nekoliko minuta kasnije, vrednost deonica na Londonskoj berzi skočila je za 2 odsto. Nikada se nije dogodilo ništa slično. To potvrđuje da se finansijski sektor konačno oprostio od realne ekonomije.

Da li ti neobični događaji zaista znače da više ne živimo u kapitalizmu? Jer znamo da je kapitalizam već prolazio kroz duboke transformacije. Zar ne bi trebalo samo sačekati i pripremiti se za njegovu sledeću inkarnaciju? Ne mislim tako. Događaji kojima upravo prisustvujemo nisu samo još jedna od metamorfoza kapitalizma. Dešava se nešto dalekosežnije i zlokobnije.

Istina je da je kapitalizam od kraja 19. veka bar dva puta prolazio kroz ekstremne transformacije. Prva velika promena odigrala se s drugom industrijskom revolucijom i prelaskom sa slobodne konkurencije na sistem oligopola, kada je električna energija omogućila nastajanje džinovskih umreženih korporacija i megabanaka potrebnih da se takve korporacije finansiraju. Pekara, pivara i mesara o kojima je govorio Adam Smith zamenili su Ford, Edison i Krupp kao primarni pokretači istorijskih procesa. Ciklus mega-prinosa i mega-zaduživanja koji je usledio doveo je do sloma 1929. godine i Nju dila, a posle Drugog svetskog rata i do uspostavljanja novog sistema u Breton Vudsu koji je regulacijom finansijskog sektora osigurao jedan od retkih perioda stabilnosti.

Kraj Breton Vudsa 1971. doneo je drugu veliku transformaciju. Rastući trgovinski deficit Sjedinjenih Država bio je glavni generator agregatne tražnje za robama iz Nemačke, Japana i kasnije Kine, čime su Sjedinjene Države uvele kapitalizam u novu fazu globalizacije. Profiti iz Nemačke, Japana i kasnije Kine prelivali su se na Vol strit, odakle je čitav proces finansiran.

Da bi obavili svoj deo posla lideri Vol strita su tražili oslobađanje od kontrola uvedenih u doba Nju dila i Breton Vudsa. Zahvaljujući deregulaciji finansijskog sektora oligopolski kapitalizam se finansijalizovao. Kao što su Ford, Edison i Krupp zamenili Smithovog pekara, pivara i mesara, novi protagonisti kapitalizma postali su Goldman Sachs, JP Morgan i Lehman Brothers.

Prethodne transformacije kapitalizma su proizvodile dalekosežne posledice (Velika depresija, Drugi svetski rat, Velika recesija i stagnacija posle 2009), ali nisu uticale na ključne odlike kapitalizma kao sistema koji pokreću privatna dobit i tržišna renta.

Da, prelaskom sa Smithovog kapitalizma na oligopolski kapitalizam dobit je neverovatno uvećana i konglomerati su dobili priliku da tržišnu moć iskoriste za izvlačenje velikih renti od potrošača (pošto su se rešili konkurencije). Da, Vol strit je ekstrahovao rentu iz čitavog društva tržišno uređenim oblicima pljačke u po bela dana. Ipak, i oligopolski i finansijalizovani kapitalizam pokretale su privatna dobit i renta ostvarena uspešnom kontrolom tržišta, na primer, tržišta kojim dominira General Electric ili Coca Cola, ili tržišta koje je izgradio Goldman Sachs.

Posle 2008. sve se promenilo. Kada su u aprilu 2009. centralne banke zemalja G7 odlučile da štampaju novac da bi pokrenule globalni finansijski sistem, dogodio se veliki lom. Današnju globalnu ekonomiju ne pokreće dobit privatnih preduzetnika, već konstantna emisija novca iz centralnih banaka. U isto vreme, lokus ekstrakcije vrednosti pomerio se sa tržišta na digitalne platforme kao što su Facebook i Amazon koje ne funkcionišu kao oligopoli, već kao neka vrsta privatnih feuda.

Skok berze 12. avgusta 2020. može se objasniti činjenicom da našu ekonomiju ne pokreću ostvareni profiti preduzetnika, već uvećani bilansi centralnih banaka. Kada su čuli loše vesti, finansijeri su pomislili: „Odlično! Centralna banka je u panici. Odštampaće i podeliti nam još funti. Vreme je za kupovinu deonica!“ Na čitavom zapadu centralne banke štampaju novac koji finansijeri pozajmljuju korporacijama koje onda kupuju sopstvene deonice (čija cena više nema dodirnih tačaka s profitabilnošću njihovog poslovanja). S druge strane, digitalne platforme zamenjuju tržišta kao mesto ekstrakcije privatnog bogatstva. Prvi put u istoriji praktično svi besplatno proizvodimo akcijski kapital velikih korporacija. To radite svaki put kada postavite objavu na Facebook ili koristite Google navigaciju.

Tradicionalni kapitalistički sektori, naravno, nisu nestali. Mnogi feudalni odnosi su još opstajali početkom 19. veka, ali kapitalizam ih je potiskivao. I kapitalistički odnosi danas opstaju, ali tehno feudalizam ih polako istiskuje.

Ako sam u pravu, svaki novi program stimulacije biće u isto vreme i preglomazan i nedovoljan. Kamate više neće moći da prate stopu zaposlenosti, a da ne izazovu serije bankrota. Klasno utemeljena politika u kojoj se partije koje zastupaju interese kapitala nadmeću s partijama koje zastupaju interese rada potpuno će nestati.

Kapitalizam će se ugasiti gotovo u tišini, ali moguće je da će potom uslediti oluja. Ako svi oni koji su se našli na udaru tehno feudalističke eksploatacije i nezapamćenog rasta nejednakosti uspeju da pronađu zajednički glas, biće to veliki prasak.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

среда, 30. јун 2021.

Лес: ЕУ не зна шта да ради са Балканом

rtrs.tv

Лес: ЕУ не зна шта да ради са Балканом

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

7-9 minutes


Тимоти Лес (aрхивска фотографија)Фото: РТС

- Шта значи када ЕУ у једном тренутку призна да њена политика према Балкану не функционише, а затим почне да се поново залаже за спровођење исте те политике? Да ли је то знак оптимизма или очаја - упитао је Лес у ауторском тексту за београдски Медија центар.

Он је навео да ово питање поставља због обновљеног залагања политичара широм Европе да се још једном покуша проширење ЕУ.

Лес је подсјетио да је прошлог мјесеца Европска комисија издала нови стратешки документ у којем се тражи "повећано ангажовање" на Балкану, те да је на захтјев Хрватске, Савјет Европе одржао ванредну дискусију у Бриселу о начину поступања према овом региону.

- Политичари су такође покренули иницијативу за омогућавање интеграције Албаније и Сјеверне Македоније. Њемачки министар иностраних послова Хајко Мас посјетио је обе државе и захтијевао покретање преговора о чланству у јуну. Португалија као предсједавајућа држава ЕУ објавила је приједлог за рјешавање спора између Скопља и Бугарске поводом питања да ли су Македонци заправо Бугари. Европски комесар за проширење Оливер Вархеј захтевао је да се захтјеви Албаније и Сјеверне Македоније за чланство у ЕУ раздвоје како би бар једна од њих могла да настави преговоре. Аустрија, Чешка Република и Словенија издале су изјаву којом подржавају захтјев Сјеверне Македоније за чланство у ЕУ, а холандска влада се више не противи наставку интеграције Албаније - навео је Лес.

Он је нагласио да је све ово досљедно званичној политици ЕУ према Балкану током посљедњих двадесет година која посматра интеграцију овог региона као начин за рјешавање отворених етничких проблема.

- Сматра се да награда у виду коначног чланства у ЕУ подстиче позитиван процес унутрашњих реформи које подразумијевају демократију, владавину права и довољан степен напретка да би се смириле скривене етничке тензије. Уколико проблеми подељених нација и даље остану актуелни, сматра се да би чланство требало да их ријеши интегрисањем региона у већи ентитет без унутрашњих граница, у коме ће Албанци, Хрвати и Срби моћи да остваре својеврсно национално уједињење - оцијенио је Лес.

Ипак, додао је он, директан покретач овог обновљеног покушаја интеграције Балкана није нада, већ паника коју подстиче "словеначки нон-пејпер".

- Послије објављивања тог документа, политичари у читавој ЕУ су један за другим осудили његове основне идеје. Високи представник ЕУ за спољну политику Жозеп Борељ дискусију о новим границама описао је као 'опасну и неприхватљиву'. У Европском парламенту, Виола Фон Крамон-Таубадел одбацила је 'идеје етничке подјеле и отцјепљења'. Мирослав Лајчак је изјавио да се променама граница ризикује 'рат у региону'. Да би се све то спријечило, политичари су још једном одлучили да обнове дугорочну политику ЕУ о интеграцији Балкана који, по њиховом увјерењу, може да спријечи наводно зло национализма - истакао је Лес.

Као што је објашњено у стратешком документу Комисије, додао је он, ово се може постићи ако све укључене стране буду показале већу политичку вољу.

- Чланице ЕУ морају да имају више ентузијазма за идеју о интеграцији Балкана. Државе региона као што је Србија морају да уложе веће напоре у испуњавање услова ЕУ тако што ће ријешити питање статуса Косова, успоставити демократију и владавину права и ускладити своју спољну политику са ЕУ - нагласио је Лес.

Он је у тексту за београдски Медија центар навео да је у свему овоме чудно то што, и поред тога што личности попут Бореља инсистирају на новим покушајима проширења ЕУ, његов стратешки документ признаје да дата политика не функционише.

- Тачније, у документу се каже да је процес проширења блокиран 'сложеним низом услова и процедура због којих западни Балкан никако да побјегне од своје Сизифове судбине'. Ово је заиста тачно. Осам година од покретања преговора, најнапреднија држава у региону, Црна Гора, затворила је само три од укупно 33 преговарачка поглавља ЕУ, а послије ње слиједи Србија, са два од 35 поглавља. Насупрот томе, државе Средње Европе започеле су и завршиле процес за мање од четири године, од 1998. до 2002. године. Штавише, мале су шансе да ће овај застој бити превазиђен. Регион је паралисан низом нерјешених националних проблема који спречавају његову интеграцију у ЕУ. БиХ не може да постане чланица ЕУ због тога што је процес интеграције постао још једно поприште у унутрашњем политичком рату у погледу будућности - или непостојања будућности ове земље - навео је Лес.

Према његовим ријечима, Србија не може да добије чланство све док је у сукобу са Бриселом по питању спољних граница.

- ЕУ каже да Србија искључује Приштину. Срби се очигледно не слажу и тврде да је ово на крају важније за њих него улазак у ЕУ, те склапају савез са незападним силама као што су Русија и Кина. Приштина се не може надати уласку у ЕУ због тога што га још није признало пет чланица ЕУ - појаснио је Лес.

Он је упитао због чега онда ЕУ заговара политику коју пореди са Сизифом који је био осуђен на непрекидно гурање огромног камена узбрдо и никада није стигао до врха, те зашто ЕУ удвостручује политику која је, по њеном сопственом признању, немогућа мисија?

- Једини прихватљив закључак који се може донети јесте да политичари ЕУ једноставно не знају шта још да ураде са Балканом. Разлог за застој у интеграцији су нерешени проблеми државности који спречавају земље у региону да испуне услове за улазак у ЕУ. Међутим, као што показују реаговања на словеначки 'нон-пејпер', најгласније се у ЕУ чују они који се активно противе рјешавању ових проблема мењањем регионалних граница - сматра Лес.

У одсуству наведеног, додао је Лес, они не могу да учине ништа друго до да позивају све да покажу више политичке воље како би политика функционисала, те да ће ако свако уложи више напора, како тврде, на крају бити све добро.

- Другачија врста организације ЕУ могла би да понуди алтернативне опције за ове две које су тренутно у оквиру. Ако препреку у интеграцији представљају разни услови ЕУ за улазак, ЕУ би могла да их укине и да призна регион у његовом неизмењеном облику, чиме би се проблем превазишао једним потезом. Догађаји се, међутим, одвијају у супротном правцу - указао је Лес.

Он је навео да је по налогу Француске, ЕУ пооштрила услове за улазак тако што је имплементирала нову "методологију" проширења која поставља високе стандарде за поштовање "владавине права" - субјективно дефинисане - и државама чланицама дозвољава да зауставе или промијене правац процеса интеграције уколико кандидати не испуне те услове.

На овај начин, истакао је он, Француска може бесконачно да одгађа проширење.

- Друго, ЕУ би могла да развије свој нови план о регионалном царинском савезу и да подстакне локалну мини Шенген иницијативу како би успоставила својеврсни нови економски или политички ентитет на Балкану, чврсто повезан са ЕУ. Ово би потенцијално могло да умањи значај спорних регионалних граница и да омогући бржи економски развој.

Међутим, оваква промена у стратешком приступу је мало вероватна, имајући у виду тренутно стање у ЕУ - организације која је константно на силазној путањи, чије је чланство све подељеније и сукобљеније када треба да се сагласи о било којем суштинском питању. У таквим околностима је тешко замислити да ће се ЕУ сложити о било чему у вези са Балканом - оцијенио је Лес.

То би, каже он, могло да укаже на постојање само једне доступне опције.

- Ако је проширење ЕУ заиста Сизифов посао, као што тврди Комисија, онда је тај процес осуђен на пропаст. Међутим, ако једино то стоји на путу идејама садржаним у словеначком 'нон-пејперу', као што његови критичари изгледа вјерују, када политика интеграције напокон буде престала да важи, промјене граница биће једино што преостаје - закључио је Лес.

 

Симптоми хаоса: Како ће Америка преживети кризе које је потресају?

iskra.co

Симптоми хаоса: Како ће Америка преживети кризе које је потресају?

8-11 minutes


27.06.2021. - 9:42

Уз образложење да амерички народ „заслужује потпуну транспарентност у погледу менталних способности свог највишег изабраног лидера", у отвореном писму адресираном на председника, четрнаесторо републиканских чланова Представничког дома америчког Конгреса траже од Бајдена да се „одмах подвргне тесту когнитивних способности", те да потом „објави резултате тестирања, како би амерички народ знао какво је ментално и интелектуално здравље њиховог председника".

Бајденово ментално здравље

Опомињући актуелног председника да нема моралног права да се оглуши о њихов захтев јер је у предизборној кампањи говорио како је „веома расположен" да америчкој јавности омогући доношење суда о његовим менталним способностима, републиканци из Конгреса наводе да Бајденово „ментално пропадање и заборавност током протеклих 18 месеци постају све видљивији".

И, у прилог тој својој тврдњи, подсећају да најстарији председник у америчкој историји – у новембру пуни 79 година – није могао да се сети имена шефа Пентагона Лојда Остина кога је назвао „типом који води ону тамо јединицу", да му се догодило да побрка доба дана и вечери и да заборави разлог своје посете Хјустону у фебруару ове године, да је описивао како је често посећивао своју болесну мајку – три године након што се она упокојила…

А „Вашингтон пост" овим поводом истиче и да је први на листи потписника овог захтева за проверу Бајденовог менталног стања конгресмен Рони Џексон, кога је Барак Обама унапредио у чин адмирала и 2013. именовао за свог главног лекара, што је позиција коју је задржао и у потоњој администрацији Доналда Трампа.

Улога ФБИ у нередима на Капитолу

Истовремено пак са јавним изразом сумње у Бајденове менталне капацитете, јавно је изражена сумња и у оно што се догодило приликом нереда на Капитол хилу у Вашингтону 6. јануара, тог „напада на америчку демократију" који је у корпоративним медијима главног тока упоређиван с Перл Харбуром и 11. септембром.

Један од најутицајнијих гласова конзервативне Америке, водитељ на „Фокс" телевизији Такер Карлсон, указао је ових дана на прилично необичну околност да се широм Америке хапсе обични учесници насилног протеста али не и неки од идентификованих организатора, и поставио питање прикривене улоге коју је у овим догађајима имао ФБИ.

Потпуно очекивано, у одбрану ФБИ-а стали су, поред осталих, и „Њујорк тајмс" и „Вашингтон пост".

„Не, нема никаквих доказа да је ФБИ организовао шестојануарске нереде на Капитолу", наводи „Њујорк тајмс" и ту своју оцену базира на исказу „правних стручњака који су рекли да је ова спекулација нелогична и натегнута", док ће „Вашингтон пост", још директније, оптужбе на рачун Федералног истражног бироа једноставно отписати као „дивљу и неосновану теорију завере".

Али прави завереници, узвраћа чувени новинар Глен Гринволд, нису они који постављају релевантна питања, већ „они који се труде да сачувају ФБИ од пружања одговора на та питања".

Намештање избора

А неугодних питања је све више и поводом оптужби о фалсификовању резултата прошлогодишњих председничких избора. Портал „Рил клир инвестигејшнс", који свакако нема репутацију теоретичара завере иако нагиње удесно, објавио је своје истраживање из Џорџије у коме се говори о десетинама хиљада фалсификованих бирачких листића – по свој прилици фотокопираних, и то на различитом папиру – на којима је било заокружено Бајденово име.

Актуелни председник је, иначе, у Џорџији победио са свега 12.000 гласова предности, и то захваљујући огромном броју гласова који су му приписани током ноћи, након што су изборни званичници из владајуће Демократске партије одстранили особе ангажоване на пребројавању гласова у Стејт фарм арени у Атланти. Демократе се сад противе покушајима провере гласачког материјала, а забележен је и интересантан случај провале у складиште у коме се чува спорни материјал…

Даљи раст тензија

Шта се то догађа у Америци? Колико су оправдане сумње у Бајденово ментално здравље, у учешће федералних органа у нереде на Капитолу, и у крађу избора? И како те сумње утичу на унутрашњу стабилност ове нуклеарне суперсиле?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку" говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и историчар Саша Адамовић.

„Криза у Америци је озбиљна и траје већ дуже време", указује Обрад Кесић. „Штавише, уместо да се после онолико контроверзних избора тензије смањују, оне се и додатно подижу због намере демократа да донесу измене изборних закона, уз преношење надлежности на федерални ниво, чему се републиканци оштро противе. А притом најновије анкете показују и да преко 30 одсто демократа сматра да су прошлогодишњи избори за председника били покрадени; с тим што они мисле да је то било потребно."

„Очигледно је да су се грдно преварили сви који су мислили да ће се ситуација у Америци нормализовати када Доналд Трамп буде био избачен из Беле куће. Криза је исувише дубока да на тај начин могла да буде разрешена, тим пре што је и само друштво жестоко подељено на два дела, један традиционални и други либерални. Њима је све теже да нађу мирољубиви модус вивенди", опомиње Саша Адамовић.

Обрад Кесић додаје да је „политички систем у кризи јер елита нема поверења у грађане да ће начинити прави избор, па мисле да зато они треба да га наместе".

„А у кризи је и економски систем, јер се изгубила вера у моћ тржишта да се регулише а велике корпорације уздају се у помоћ државе. Све то изазива неповерење обичних људи у читав систем, а последња кап у тој чаши је губитак поверења у изборни процес који се сада догађа. Истовремено, сукоб између две партије претвара се у борбу бити ил' не бити у којој су сва средства допуштена. Па су тако демократе оптуживале Доналда Трампа да је ментално неспособан да буде председник Америке, а ту исту оптужбу републиканци сад износе на рачун Џоа Бајдена", каже Кесић.

Дискредитација и прогон противника

Додатан проблем представља и све веће неповерење у државне безбедносне агенције које би морале да буду изван међупартијске борбе, као и у медије главног тока које настоје да их заштите од сумњи.

Глен Гринволд тим поводом наводи: „Исмевају се питања о улози ФБИ-а у 6. јануару зато што ФБИ обликује либералне корпоративне медије… Свако ко не поставља питања, или, још горе, покушава да их делегитимизује, пуки је пропагандиста и нема права да себе назове новинаром".

„Сви се јако добро сећамо и нечасне улоге коју је ФБИ имао у склапању фамозног 'Стиловог досијеа' који је требало да дискредитује Трампа на изборима 2016, а испоставило се да је базиран на пуким клеветама. Те Аугијеве штале Трамп није успео да очисти", подсећа Саша Адамовић.

А како ФБИ, напомиње Обрад Кесић, „има дуго и добро документовану традицију инфилтрације и усмеравања деловања различитих групација на тлу Америке, веродостојним се чине тврдње да је то учињено и приликом нереда 6. јануара, с циљем потпуне дискриминације Трампа и оспоравања тврдњи о крађи избора. Уосталом, зашто се не објаве снимци сигурносних камера у згради Конгреса од тог дана, него се држе под ембаргом? Где год постоји отпор транспарентности, човек мора да сумња… Због свега тога поједини републикански чланови Конгреса ових дана траже укидање ФБИ-а, јер се меша у демократске земље. То је, за Америку, нечувено".

„Ови догађаји, и прогон учесника тих демонстрација који је уследио, служе и да би застрашили све друге учеснике сличних скупова, који су унапред проглашени за домаће екстремисте. Иста је сврха и упозорења на унутрашњи тероризам које износе и Бајденова Бела кућа и ФБИ – као да неко унапред припрема терен за обрачун са неистомишљеницима, и да намерава да власт брани на сваки могући начин, па и употребом силе," сматра Саша Адамовић.

Имајући пак то у виду, коментарише Кесић, „још се уверљивијим чине и тврдње да су прошлогодишњи председнички избори заиста били покрадени како би Трамп био свргнут с власти. А они који су учествовали у крађи сад панично покушавају да сакрију доказе, па је зато и додатно интересантан случај Џорџије – у којој су, упркос наредби суда, с лица места повучени полицајци који су обезбеђивали складиште са спорним изборним материјалом, да би се потом испоставило да је дошло до провале – а притом није реч само о случају Џорџије, већ сличних примера има и Висконсину, Мичигену, Аризони, у Невади је насумичним проверама откривен велики број гласача пријављених на непостојећим адресама… Када се све узме у обзир, јасно је да све ово Америку никако не може да одведе у добром правцу. А притом ни на хоризонту не може да се уочи могућност компромиса међу супротстављеним странама".

„И зато ће", предвиђа Саша Адамовић, „криза само постајати још дубља. Тим пре што већ сада можемо да будемо сигурни да ће актуелни режим у САД на следећим изборима употребити сва расположива средства како би спречио понављање оног 'инцидента' из 2016. године".

 

понедељак, 28. јун 2021.

Градоначелница Чикага прогласила Видовдан празником града

politika.rs

Градоначелница Чикага прогласила Видовдан празником града

1 minute


Градоначелница Чикага Лори Лајтфут прогласила је Видовдан празником града Чикага.

Такву одлуку је донела с озбиром на чињеницу да град Чикаго има једну од највећих српско-америчких заједница у Сједињеним Државама, наводи се у званичном указу градоначелнице објављеном на „Сербијан мирор".

Таква одлука је донета и јер су се српски емигранти насељавали у Чикагу од 1880-их година, доприносећи јачању града у областима уметности и музике, бизниса и финансија, правосуђа и државне управе, образовања и социјалних услуге, као и науке и медицине, преноси Танјуг.

Подсећа се да су Београд и Чикаго побратимљени градови од 7. јуна 2005. године, чиме су формализовани културни, историјски и економски односи који постоје између Београда и Чикага деценијама.


View article...

Enclosures:

160z120_lori-lajtfut-cikago.jpg (6 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_06//160z120_lori-lajtfut-cikago.jpg

 

субота, 26. јун 2021.

Радош Љушић: Не верујте Црној Гори

politika.rs

Не верујте Црној Гори

Радош Љушић

6-7 minutes


Никад односи двеју нововековних српских држава, Србије и Црне Горе, нису били добри. И никад нису били гори него данас, па се може рећи да је сада Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства.

Битно обележје србијанско-црногорских односа јесте нетрпељивост, која се испољавала на државном и народном нивоу.

До 1918. или 1945. године нетрпељивост двеју србијанских династија (Карађорђевића и Обреновића) и црногорских Петровић-Његоша била је задивљујуће изражена. Примера о несагласју, националном и сваком другом, има превише, а усуђујем се да укажем само на неке. Није јасно зашто владика Петар I није изашао на бојиште и у сусрет Карађорђу 1809. године у Рашкој области, па да заједно крену на Косово.

Све три династије испољавале су међусобну  нетрпељивост, али знатно више Обреновићи и Петровић-Његоши него Карађорђевићи и Петровић-Његоши. Она се огледала, пре свега, у борби за национално ослобођење и примат у Српству. Без обзира на то што је Црна Гора била малена и с малобројним становништвом, а сиромашна до бескраја, њен глас и жеља да предводи, нарочито за време књаза и краља Николе, далеко су се чули. Ево примера династијске неслоге и завидљивости. Највећи српски песник Његош није могао да се договори с кнезом Милошем, у Бечу, о посвети „Горског вијенца", па је преиначио текст посветивши га вожду Карађорђу. Основни разлог неспоразуму био је новац, па је тако Обреновић, за мало пара, упркос помоћи коју је као владар пружао Црној Гори и њеним владикама, изгубио највреднију и најдрагоценију похвалу у српској повести.

Обреновићи су се окумили с Петровић-Његошима, а Карађорђевићи ородили, али се то завршило трагично. Владари су се родбински и кумовски поздрављали и титулисали све до 1918. године, али та учтивост – „Добри брате и куме", „Књаже и љубезни куме" – попримила је циничан призвук. Поуздан пример томе налазимо у првом србијанско-црногорском уговору о савезу (1866), на којем је књаз Никола написао, својом руком, за кнеза Михаила и Илију Гарашанина: „Лажови стари!". Неискреност и потајна борба књаза/краља Николе с Обреновићима, потом и с Карађорђевићима, давали су основни правац „братским" србијанско-црногорским односима. Питање уједињења Србије и Црне Горе више се није постављало све до Првог светског рата.

И док су ратови зближавали Србију и Црну Гору, доба мира протицало је у сукобима и нетрпељивости. Познато је књаз Николино шуровање с бугарским кнезом Фердинандом и подземна радња против Србије, која веома подсећа на данашње стање, најгоре од постања црногорског крша. Тада је Никола, иначе склон забораву на сва србијанска доброчинства, као што је данас Ђукановић, имао за противника једног краља, Милана Обреновића, који Црногорцима није ништа веровао. Чак су, за владавине његовог сина, 1899. прекинути дипломатски односи двеју српских држава, а обновљени 1901. године. Највећа препрека уједињењу Србије и Црне Горе био је књаз/краљ Никола, чији је основни циљ био очување самосталности црногорске државе („Док сам ја жив, Црна Гора неће изгубити своју индивидуалност."). То се добро видело приликом успостављања србијанско-црногорске границе после балканских ратова, када су се демаркационе делегације спориле око безначајних висова и понеке букве, неспремне да занемаре граничну линију која их је делила.

Нимало братски били су односи током Првог светског рата. Бледа слика помоћи у време Мојковачке битке, херојске борбе за црногорску самосталност, а не за спасавање србијанске војске, будући да је њена главнина пристигла на Јадран и умакла Аустроугарима. Капитулација, бекство краља Николе и покушаји склапања сепаратног мира, као и само питање уједињења („најпре велика Црна Гора, па онда уједињење Српства" – краљ Никола), праћени Божићном побуном, само су одраз супротстављених интереса и нимало братски и ујединитељски.

У „Југославијама" односи су се погоршавали, нарочито после 1945. године. Врхунац је избио 2006. године, када је Црна Гора изашла из заједнице са Србијом (СРЈ). Потом је, 2008. признала отцепљење Косова и отворила своју амбасаду у Приштини. После Првог балканског рата Црној Гори је припао део Метохије с Истоком, местом у којем сам се родио, и потом био у саставу Зетске бановине. Дакле, Црна Гора се одрекла дела своје територије, добровољно, што је у повести ове државице било незамисливо.

Данас, за владавине Ђукановића, србијанско-црногорски односи су на најнижем нивоу, горем него у време краља Николе. Црна Гора склопила је уговоре са свим црквама, осим са својом СПЦ, творитељком црногорске државности.

Да ли смо ми један народ – српски, или нам је повест збрисала памет? Можда је и то једна од бројних наших заблуда. Ко прави разлику између Ђукановића и Кривокапића у великој је заблуди – сви су они исти. Сетите се једног другог Кривокапића, који је изјавио, у време издаје Србије: „Шта ћемо ми с горима од нас?", иако је образовање довршио у Нишу.

Србија је божја територија за Црногорце. У Србију су долазили кад су били гладни, и они и стока, да презиме, па су се с пролећа враћали у кршеве голе, током целог 19. века. Факултетско образовање су стицали, углавном, у Србији, као поменути Кривокапић. Остајали да живе у Србији, жене се и удају, а да се никада нису осећали као апатриди. Увек су имали резервну отаџбину, а Србија и Србијанци их никад нису уцењивали. С непријатељима Србије лако су се споразумевали и најчешће били на њиховој страни, а најбољи пример су добри односи са Шиптарима и Хрватима и сваким другим нашим противником. За то одговорност не сносе они, већ ми, који им вековима гледамо кроз прсте.

Само захваљујући помоћи Русије и Србије Црна Гора је опстајала као држава. Данас су њени односи с овим двема државама незамисливо лоши, а добри са Албанијом и Косовом. Немерљива незахвалност! Повест нам казује да никад нисмо успоставили праве братске односе.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


View article...

Enclosures:

160z120_LJUSICCG2306.jpg (5 KB)
http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_06//160z120_LJUSICCG2306.jpg

 

Vladimir Gligorov: Beznadežna politika

pcnen.com

Beznadežna politika

Objavljeno: 26.06.2021, 08:19h

Autor: Vladimir Gligorov

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena.

9-11 minutes


„(K)oliko je težak, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda…koliko je beznadežan položaj srpskog naroda…“ Dobrica Ćosić uz saglasnost Mihaila Markovića i Ljubomira Tadića (1985)

To je moglo da se ne vidi tada, ali je jasno danas. Gledano unazad i ceneći današnju srpsku politiku vidi se jasno njena trajna besciljnost. Drugi učesnici u neslavnom raspadu Jugoslavije nisu sopstvene ciljeve opravdavali smislenim razlozima, recimo o nacionalnoj neravnopravnosti, ali su videli interes u osamostaljivanju i koristili su one argumente za koje su mislili da bi mogli da im pribave potrebnu podršku kako bi ostvarili cilj kojem su težili. Da bi se jasno videla beznadežnost srpske politike dovoljno je postaviti pitanje:

Ako se ne teži promeni granica, čemu se teži odustajanjem od Jugoslavije?

Ako se, pak, teži promeni granica, ima li Srbija sredstva da taj cilj ostvari, kako god da je tačno određen?

Ako je odgovor na ovo drugo pitanje negativan, koja je, kako se kaže, izlazna strategija sprske politike, strategija za vreme posle raspada Jugoslavije?

Trideset ili četrdeset ili pedeset ili gotovo šezdeset godina kasnije, uz sve što se u međuvremenu dogodilo, odgovora zapravo nema. Ovih dana je gospodin Vučić u srpskoj skupštini kosovsku strategiju odredio ovako: kompromis, ali šta je kompromis ne znam.

Argument slovenačkih zagovornika napuštanja Jugoslavije, sa kojim slovenačke vlasti dugo nisu bile saglasne, bio je jednostavan: to nam je u interesu. Uz to su išle tvrdnje o tome kako je slovenački uticaj u Jugoslaviji neusklađen sa njenom privrednom i finansijskom snagom. I da do usklađivanja moći i vlasti, da se tako izrazim, ne može doći u Jugoslaviji, jer to nije u interesu srpskog hegemonizma.

Hrvatski su argumenti bili slični i posebno su imali za cilj kritiku sistema javnih finansija i monetarne politike, opet sa istim argumentom nepostojanja „čistih računa“ zbog privilegovanog položaja srpskih interesa. Svi drugi su bili nespremni da budu u zajedničkoj državi u kojoj ne bi bilo Slovenije i Hrvatske. Mada srpski političari, ili bolje rečeno svi koji su se u Srbiji bavili politikom, nisu bili spremni da je otvoreno ponude.

Možda je najbolje okarakterisati srpsku strategiju sa pred raspad zemlje često pominjanom navodnom ponudom iz 1915. o posleratnoj velikoj Srbiji koja se svodila na pitanje: kako bi bilo da tu ponudu sada prihvatimo? Opredeljenje za Jugoslaviju se pokazalo kao pogrešno, pa da promenimo izbor. Bilo je svakojakih ideja o tome kako i sa kim da se to postigne, pa je u nekom smislu nešto od tog cilja ušlo u ustav Srbije koji je donet 1990.1 U programska načela Demokratske stranke ušla je formulacija o potrebi samoopredeljenja naroda, a ne republika, mada nije bilo jasno kako će se do toga doći. Ovde ostavljam po strani lutanja stranke u čijem sam nastajanju učestvovao, o čemu već na početku svedoči ta nemušta formulacija.

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena. Osamdesetih godina je politički cilj bio promena ustava. Prvobitno ne da bi se promenili odnosi u Jugoslaviji već u Srbiji. Da se promeni status pokrajina. Za to je bila potrebna podrška drugih republika, jer je status pokrajina bio određen saveznim ustavom. Nije međutim postojala podrška ustavnim promenama u Sloveniji pre svega. A potom ni u drugim republikama. Razlog nije bio prvenstveno u tome što je postojala bojazan od jačanja Srbije, kako se ocenjivalo u Beogradu, već u tome što je to za vlasti u republikama bilo rizično, jer je opozicija bila nacionalistička. Nije uopšte bilo izvesno da bi se slovenačke i hrvatske vlasti održale ukoliko bi se pokrenuo postupak promene saveznog ustava. Tako da je otpor srpskim političkim zahtevima bio motivisan interesom samoodržanja.

Političko sredstvo za izlaženje iz stanja neodlučnosti jeste da se osnaži legitimnost vlasti, što podrazumeva neku vrstu demokratskih izbora. Srpska je politika krenula drugim putem. Promenom srpskog ustava, za šta je najpre bila potrebna promena ljudi na vlasti. Nada se polagala u Miloševića, a ne u demokratizaciju. I zapravo kada su počeli razgovori o formiranju stranke demokratske opozicije, ključni argument da se sa tim sačeka je bio: prvo promena ustava, posle opozicija. Pod time se podrazumevala promena srpskog ustava kojom se menjao status pokrajina, a pre svega Kosova. To je dodatno otežalo moguće pregovore sa drugim republičkim rukovodstvima, i u komunističkoj partiji i u državi. Uz to se smanjio interes da se Srbija demokratizuje i porasla je podrška autoritarizmu. Najpre da se autoritarnim sredstvima izvrše promene, pa posle demokratija.

O svemu se tome može raspravljati i reč je ionako o predmetu za istorijsku nauku. Ostaje međutim pitanje cilja i strategije kako da se do njega dođe. Ovde možda ima smisla uzeti za primer razliku na koju se često ukazuje a koja se smatra neosnovanom, ali koja je imala ne mali uticaj na politiku u Srbiji. Naime, zašto može da se otcepi republika ili čak pokrajina, ali ne i srpski krajevi u republikama? Srpske vlasti su zapravo znale odgovor na to pitanje, bez obzira što su težile, sve do danas, da za licemerje krive neprijateljske sile. Jedno je osamostaljivanje, primera radi, Hrvatske iz Jugoslavije, dok je drugo prisajedinjenje njenih teritorija Srbiji. Isto je i sa Bosnom i Hercegovinom, pa sve do Kosova. I zaista, srpske vlasti nisu imale za cilj, bar ne izričito i operativno, prisajedinjenje srpskih krajeva u drugim republikama.2 Iz čega međutim sledi da nisu imale nikakvu strategiju u smislu jasnog cilja i oslanjanja na odgovarajuća sredstva da se cilj ostvari. Tako da se vodila beznadežna politika.

Primera radi, ako se neki grad podvrgne opsadi, kao Sarajevo ili Dubrovnik, to ne može biti cilj kolikogod da je opsada vojno održiva. Šta je cilj opsade? Ako nije da se grad zauzme, onda je samo pitanje vremena i načina okončanja opsadnog stanja. Isto važi i za održavanje zamrznutih sukoba. Ukoliko se zauzme teritorija u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, šta onda? Ako Srbija nije spremna ili sposobna da te teritorije prisajedini i ako nema političkog dogovora, jer se gaji nada da će se Srbija osmeliti da posegne za tim teritorijama, onda sve zavisi od odnosa snaga. Nije bilo teško predvideti kako će se taj odnos snaga razvijati, što je naravno i razlog nespremnosti srpskih vlasti da pobunjene teritorije anektiraju.

To je politika beznadežnosti ili u najboljem slučaju odlaganja poraza. To je različito od secesije koja može, ali ne mora da uspe. Ali gde nije sporan cilj, već da li postoje odgovarajuća sredstva, da li je secesija ostvariva ili nije. Ili zato što za secesiju nema interesa ili zato što postoje druga politička sredstva da se do poželjnog cilja dođe.

U jugoslovenskom slučaju i posebno u Srbiji demokratizacijom se moglo doći do poželjnih političkih ciljeva. Ovde je potrebno vratiti se na ocenu o beznadežnom položaju srpskog naroda. Ovo je potpuno nadrealna ocena, što ne znači da politika koja se sledila praktično sve do danas nije dovela srpski narod u nezavidan položaj. Smisao ove ocene je bio da se ne može popraviti položaj srpskog naroda ukoliko se ne promeni federalno ili konfederalno ustrojstvo Jugoslavije. Što je bilo u potpunom neskladu sa interesima drugih članica jugoslovenske federacije. I zapravo, ako se ocena o beznadežnosti srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji uzme ozbiljno, onda je to zapravo konačna presuda toj zajednici.

Položaj srpskog naroda nije bio beznadežan. Postojao je problem izražavanja interesa naroda, ljudi i pogotovo pojedinaca, jer sistem nije bio zasnovan na demokratskim interesima i na demokratskom načinu odlučivanja. Odgovor je, prema tome, bio da se zahtevaju demokratski izbori ako ne u Jugoslaviji, ukoliko za to nema interesa, onda u Srbiji. Čak i u slučaju raspada Jugoslavije na ove države koje su sada uspostavljene, uticaj srpskog naroda u svima njima bi svakako bio značajan i omogućio bi da se njegovi interesi poštuju. Ukoliko bi se demokratski režim održao i očuvao.

Ovde ima još smisla ukazati na još jednu pogrešnu procenu na kojoj se zasnivala retorika beznadežnog položaja srpskog naroda. Naime računalo se da će Miloševićeva politika biti podržana iz inostranstva iz istog razloga iz kojeg je bio tolerisan Titov režim. To je gotovo epohalna, istorijska greška u proceni međunarodnih okolnosti. U času kada je bilo vidljivo da se bliže kraju sovjetski sistem i Varšavski pakt, srpska se politička strategija zasnivala na blokovskom sukobu i ravnoteži gde bi stabilnost Jugoslavije bila potrebna obema stranama, čak i ako bi se promenio odnos snaga u samoj zemlji i povećao se srpski uticaj.

Nije bilo teško videti kakva bi bila međunarodna reakcija da je u Srbiji prevladala demokratija. Kao što se inače i očekivalo. Pobedila je i još uvek vlada beznadežna politika. Gde se zemlja i narod klone istine.

Temom 30 godina samostalnosti Hrvatske i Slovenije bavimo se uz podršku forumZFD-a.

Peščanik.net
________________

  1. O tome sam pisao u Demokratiji u tekstu Ustav iz 1990. za 1915. Tekst je objavljen u leto 1990. Nemam primerak pri ruci, pa ne mogu precizno da navedem u kom se broju lista tekst može naći.
  2. I u javnosti je ta razlika bila jasna pa se zato tvrdilo da je zapravo reč o administrativnim granicama, koje se dakle mogu menjati.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me