Немачка телевизија ARD о Рачку: Почело је лажима, шта се стварно десило у Рачку, а шта пропаганда којом је обманута немачка јавност
Шта се стварно дешавало на Косову а шта је пропаганда са којом је Немачка јавност циљано обманута, наводи се у извештају Jo Angerea, Mathias Werta и Andreasа Mausa, као тема једне изванредне репортаже
4-5 minutes
01.10.2021. - 16:56
У културном додатку „Политике" од суботе 25. септембра, извесни С. Ковачевић успева да преко пола странице посвети лику и делу Ловра Матачића – диригенту и усташком пуковнику
Незамисливо јесте… али пробајте ипак да замислите, експеримента ради и зарад бољег разумевања оног шта следи. Пробајте да замислите текст на више од пола странице водећег израелског дневног листа Џерузалем пост о покојном немачком диригенту Херберту фон Карајану. Замислите текст неког јеврејског аутора пун хвале за његова уметничка достигнућа, текст притом богат биографским подацима о том „маестралном маестру" – али текст у коме је потпуно прећутана чињеница да је Херберт фон Карајан био активни члан нацистичке странке, да је био саучесник у темељитом чишћењу Јевреја из Берлинске филхармоније 1930-их (њихова даља судбина није га ни најмање интересовала) и да је после Другог светског рата био подвргнут вишегодишњем процесу денацификације пре него што је опет могао да се лати диригентске палице.
Наравно, такав текст не би могао да осване у Џерузалем посту или ма ком другом израелском гласилу. Не би могао да буде објављен ни у једном светски познатом медијском органу западног света, попут Њујорк тајмса на пример, а да се не огласе протестима (са пуним правом, наравно) десетине јеврејских и иних институција посвећених неговању успомене на жртве Холокауста. Да се такав незамисливи кикс ипак десио у неком водећем медијском гласилу, летеле би уредничке главе: кривци за такав пропуст никада више у остатку живота не би могли да добију запослење изнад перача судова или Глово бициклиста.
У културном додатку Политике од суботе 25. септембра такво се чудо, ипак, догодило. У тексту под насловом „Маестрални маестро Ловро Матачић" извесни С. Ковачевић успева да преко пола странице посвети лику и делу тог хрватског диригента. Он то чини без неког видног повода (нпр. годишњица рођења, смрти, јубилеја), дакле само да би читаоце водећег дневног листа у Србији – ух, малтене грешком написах „водећег српског дневника" – упознао са својим обожавајућим односом према том господину.
Фрапантно је, несхватљиво, неморално; да скратимо, гнусно и неопростиво, да г. Ковачевић није нашао за сходно да своје читаоце упозна са чињеницом да је г. Ловро Матачић, слављен и одликован у Краљевини Југославији између два рата, одмах по проглашењу усташке државе свој лик и своје дело свесрдно ставио у службу једног удруженог злочиначког подухвата, кољачке усташке државе Анта Павелића.
Постао је Ловро „фон" Матачић равнатељ свих усташких и домобранских глазбених постројби Независне Државе Хрватске већ у пролеће 1941, а на том је положају остао до слома 1945. После рата ни длака с главе му није фалила. Да ли је замисливо да неки Србин диригује, на пример у Коларцу, неким оркестром 1942, или 1943, а да му не оде глава 1944, ако буде луд или наиван да сачека партизане?
Да ли г. Ковачевић ове чињенице није био свестан? Одговорно тврдим да јесте, али да је факте о г. Ловри Матачићу прећутао зато што је усташофил. Исто тако одговорно тврдим да је скандалозно да уредник или уредница културне рубрике Политике није ову гнусобу од текста избацила.
Наравно, има сличних примера у културној историји Европе. Мађарски национални херој Јован Дамјанић, Србин по рођењу, запамћен је по изјави да ће радо побити све Србе а онда и себе самога, да ниједан не претекне. Млади и врхунски талентовани бечки филозоф Ото Вајнингер октобра 1903. године извршио је самоубиство у 24. години живота, јер је то била једина логична, морално доследна сравњивост његовог идеолошког антисемитизма и његовог крвног јеврејства.
Свесрдно се надамо да г. Синиша И. Ковачевић неће на сличан начин да реши наизглед нерешив конфликт своје усташофилије и свог генетског српства. Постоје опције покајања и молитве, као и стручне медицинске помоћи. На том путу можемо само да му пожелимо срећу.
Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике" и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Nacional.hr
Извор Нови Стандард
Моралне и неморалне државе
Владимир Кршљанин
5-6 minutes
Познати немачки политиколог и недавни гост Београда Александар Рар у свом најновијем тексту под насловом „11. септембар и пораз Запада" констатује да се после одласка из Авганистана НАТО приближио свом историјском крају. Јер, коме је потребна добро наоружана војна алијанса коју су разбуцали локални исламисти? А можда тај НАТО више и не постоји, само о томе Столтенберга још нису обавестили, нагађамо после шамара у вези с нуклеарним подморницама, који су Џо, Борис и „онај момак одоздо", онако успут, распалили Француској.
„Чак и председник САД, који је планирао крсташки поход Запада против светских диктатора, сада говори о окончању мешања Запада у унутрашње ствари других држава. Политика смењивања режима је завршена", констатује Рар и закључује да свет пролази кроз дубоке промене попут оних после распада СССР-а и да Блиски исток, Централна Азија и сав исламски свет прелазе у сарадњу и под утицај Кине и Русије, док су САД заувек изгубиле и наду у униполарни свет.
Рара би требало подсетити да америчке авантуре на Блиском истоку и у Централној Азији нису биле праћене онаквим јединством савезника као она 1999. на Балкану, јер огромни НАТО је већ ту, самим тим што није однео победу, у ствари доживео пораз. А његово присуство није добило форму окупације, него резолуција СБ УН, коју НАТО није у потпуности испунио.
Чули смо ових дана да Кина захтева да се истраже ратни злочини које су САД и њихови савезници починили током 20 година окупације Авганистана (сам Авганистан је још нејак да такав захтев довољно гласно изговори). А САД се до краја године повлаче и из Ирака. Русија је Сирију заштитила од претње рушилачком америчком агресијом, а ових дана је уложила вето на продужење мандата мисије УН у Либији, због њених злоупотреба од стране Запада. Количина ужаса и злочина које је Запад посејао у овим земљама готово је бесконачна. Ипак, реално је очекивати да ће све самосталнији исламски свет, оснажен сарадњом с Русијом и Кином, те дубоке ране успети да зацели, што се видело и на самиту ШОС ових дана.
Те ужасне авантуре су започете и биле увежбаване на Балкану. Овде је оснажен вехабијски тероризам, рођен за борбу против Русије у Авганистану, овде су своја прва искуства стицали Бин Ладен и Ал Каида, уз подршку хитлеровско-усташких исламиста, овде је створена нарко-мафија за продају авганистанског хероина и људских органа, лоше скривена иза кулиса „независног Косова", овде су и други чинили злочине, али увек уз подршку западних служби, а све те европске ужасе је у одговарајући пропагандни наратив заодевао скупи криминално-пропагандни орган НАТО-а, подметнут у систем УН, звани Хашки трибунал.
Ако НАТО већ одлази из Авганистана и са Блиског истока, ако више нема ни Бин Ладена ни хероина, ни претензија да се мењају режими, да ли су потребни икоме НАТО на Балкану, Хашки трибунал, Куртијева „влада" и Инцков „закон"? Мислим да не требају ни самим државама НАТО-а. Имамо сада „Отворени Балкан" и добро се међу собом разумемо, умемо да се дружимо, а ако нам затреба помоћ, затражићемо је од моралних држава, Русије и Кине. Нисмо ми гори од талибана!
Историјска правда је кренула да брише последице унилатерализма. Овде на Балкану их још има превише. Маштовити планови западних амбасадора, са којима нас је недавно упознао Саша Јанковић, и именовање Габријела Ескобара (за којим су власти СРЈ својевремено расписале међународну потерницу) не миришу баш најбоље и подсетили су ме на стреле упорно упућиване према Слободану Милошевићу (судар у подвожњаку, бомбардовање резиденције, дроперидол као окидач за инфаркт), и на низ политичких убистава у то време. Међутим, уверени смо да је то време неповратно прошло, да нико у НАТО-у не помишља да га врати, али ни да би независна Србија, ни друге моралне државе, то могле дозволити. Оно што нам треба је да се и на Балкану убрза брисање последица унилатерализма.
У том процесу ни ЕУ не би требало да заостаје, због себе. А иначе, све више очију са Балкана окретаће се примерима Норвешке, Исланда, Швајцарске, Белорусије...
Морална је она држава која ради на добробит свих својих грађана и поштује међународно право, а неморална је она која ради у интересу најбогатијих и силом намеће своја „правила".
Моралне државе се труде да усаврше своју стварну унутрашњу демократију, а неморалне настоје да своју лажну и корумпирану веома бучно другима силом намећу. За разлику од времена наше голготе, данашњим светом доминирају моралне државе, које су све наши пријатељи. Верујемо, а и трудићемо се, заједно с нашим пријатељима, да и оне друге то постану.
Виши саветник у МСП Србије, потпредседник Међународне словенске академије
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Enclosures:
160z120_pravda-kalicanin.jpg (9 KB) |
7-9 minutes
Autor: Timoti Les
Da li će na Zapadu prevladati realisti ili idealisti u spoljnoj politici? To možda deluje kao apstraktno pitanje za narode Balkana, ali nije preterivanje reći da od toga zavisi sudbina regiona.
Početkom devedesetih, kada je započela trenutna faza balkanske istorije, realisti su dominirali spoljnopolitičkim establišmentom. Kada je pretnja Sovjetskog Saveza okončana, zapadni političari su se borili da vide bilo kakve jasne interese u bivšoj tampon zoni Zapadnog Balkana. Bili su fatalisti u vezi sa ograničenjima istorije u regionu za koji su smatrali da je opterećen "drevnim etničkim mržnjama". Vlade su saosećale sa željom lokalnog stanovništva da se uspostave nacionalne države koje su činile osnovnu organizacionu paradigmu u Evropi.
Ključni izazov u regionu – upravljanje ratom u Bosni – oblikovan je uvažavanjem realnosti moći na terenu. Vlade na Zapadu nisu odobravale način na koji su Srbi ostvarili svoje političke ciljeve, ali su priznali da svaki trajni mir zavisi od zadovoljenja težnji najveće i najmoćnije grupe u regionu.
U političkom smislu, to je značilo dopuštanje Srbima da pobede u ratu, a Britanci i Francuzi su posebno usredsredili svoje diplomatske napore da ubede Bošnjake da priznaju slabost svog položaja i priznaju raspad Bosne.
Sredinom devedesetih, pristup Zapada Balkanu se promenio jer je generacija realista iz Hladnog rata ustupila mesto idealističkoj klasi liberalnih internacionalista. Tranzicija je počela u SAD-u izborom Klintonove administracije koja je nastojala da promoviše spoljnu politiku zasnovanu na ideji o univerzalnim pravima i vrednostima, a ne na bazičnim interesima, podržanu monopolom Zapada na međunarodnu vojnu moć.
Poligon za to bila je Bosna, gde je Klinton bio odlučan da postigne rezultat zasnovan na njegovom konceptu prirodne pravde, odnosno Srbima, koji su u ratu doživljavani kao agresori, nije bilo dozvoljeno da pobede. Posledica toga bilo je idealističko uverenje da će prethodno zaraćene grupe prevazići svoje antagonizme i kolektivno izgraditi novu multinacionalnu državu.
U političkom smislu, to je podrazumevalo upotrebu američke moći za podršku Bošnjacima i Hrvatima, navodnim žrtvama rata, koji su kao rezultat toga stekli ogromnu prednost. Na kraju, suočavajući se sa potpunim porazom, Srbi su bili primorani da traže mir, što je dovelo do Dejtonskog mirovnog sporazuma koji je držao Srbe unutar Bosne, suprotno njihovim željama i inherentnoj snazi.
Evropljani su u početku bili skeptični prema tom idealističkom pristupu vođenju politike, ali su na kraju usvojili američku viziju. Najdramatičniji zaokret dogodio se u Velikoj Britaniji gde je nova vlada na čelu sa Tonijem Blerom došla na vlast 1997. godine,obećavajući da će sprovesti "etičku spoljnu politiku" za koju je Balkan tada postao pozornica na kojoj će to demonstrirati.
U Bosni je Velika Britanija insistirala na imenovanju Pedija Ešdauna, žestokog antinacionaliste koji je bio spreman da koristi autoritarna sredstva za promovisanje svog idealističkog pogleda na svet. Za Ešdauna, Bosna nije bila samo političko pitanje koje treba rešiti, već pre ideološka misija u kojoj je mogao dokazati mogućnost boljeg sveta oslobođenog uočenih zala nacija i granica.
Ovaj idealizam je na sličan način primenjen i u drugim delovima Balkana. U Makedoniji je Zapad potisnuo želju Albanaca za nezavisnošću, insistirajući umesto toga na obnovi zemlje kao multinacionalne države sa zajedničkim identitetom, suprotno želji Albanaca i Makedonaca da stvore svoje nacionalne države. Za idealiste, rešenje nisu bile nove granice, već nova prava. Ista logika važila je i za Crnu Goru i Albance iz Preševske doline.
Kontra korak je bila odluka Zapada da podeli Srbiju po otprilike etničkoj liniji priznavanjem Kosova, što je odluka doneta pod pritiskom Albanaca koji su odbili da prihvate idealističko viđenje da je nacinalna država zastareli koncept.
Međutim, i ovde su ostali verni svojoj viziji novog, postnacionalnog sveta insistirajući na očuvanju granica Kosova iz jugoslovenskog doba, čime bi se značajna populacija Srba inkorporirala u novu državu kojom dominiraju Albanci. Sve preostale sumnje ublažene su uverenjem idealista da se prirodna pravda održava davanjem nezavisnosti žrtvama srpske agresije.
U pozadini ovih događaja, spoljnopolitički realisti na Zapadu ostali su skeptični u pogledu verovatnoće uspeha ovog idealističkog pristupa. Kako su godine prolazile, a region nije uspeo da se stabilizuje ili razvije, činilo se da je njihov skepticizam opravdan. Na kraju, kada su se realisti vratili na vlast krajem 2010-ih, pokušali su da povrate nekadašnji pristup koji je napušten sredinom devedesetih.
U SAD-u je Trampova administracija okončala posvećenost svojih prethodnika multietničnosti i prihvatila podelu Kosova po etničkoj liniji, kao način da obezbedi priznanje te teritorije od strane Srbije, reši problem i omogući SAD da povuku svoje trupe iz onoga što je Tramp video kao besmisleno periferno uplitanje.
U Evropi su mnoge vlade bile spremne da prihvate ovo kao praktično rešenje kosovskog problema, uprkos protivljenju idealista koji su videli da je njihov pogled na svet ugrožen. Čak je i Evropska komisija, bastion liberalnog internacionalizma, podržala predlog posle višegodišnjeg neuspeha da ubedi Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova unutar postojećih granica.
Realistički povratni udarac potom se nastavio početkom ove decenije, podstaknut porastom nacionalizma u Evropi i sve većim samopuzdanjem istočnih Evropljana koji su počeli da ističu svoj glas u EU. To se iskristalisalo u objavljivanju slovenačkog non-pejpera ranije ove godine koji se zalagao za stvaranje nacionalnih država za Srbe, Albance i Hrvate.
Ponovo su idealisti u Evropi i SAD izrazili svoje primedbe, ali je većina evropskih prestonica prećutno prihvatila realistički argument za prekrajanje granica. U Evropskom parlamentu, izvestilac za Zapadni Balkan, Viola von Cramon-Taubadel osudila je lidere EU zbog "tolerisanja narativa" u slovenačkom non-pejperu.
Da li to znači da će realisti prevladati, a Srbima i drugima biti dozvoljeno da uspostave nacionalne države? Možda, ali ne odmah. Za sada, idealisti nastavljaju da drže vlast u najmoćnijim zapadnim prestonicama-Vašingtonu, Berlinu i Londonu-i niko od njih ne pokazuje znake odustajanja od svoje posvećenosti postnacionalnom poretku na Balkanu.
Naprotiv, posle objavljivanja slovenačkog non-pejpera, oni su udvostručili svoju ideološku posvećenost. Bajden je izdao izvršnu naredbu kojom se preti sankcijama onima koji osporavaju sadašnje multietničko rešenje, a Nemačka se založila za imenovanje visokog predstavnika u Bosni kako bi se ojačala ovlašćenja Zapada. Izgledi da politička levica preuzme vlast u Berlinu znači da će to verovatno ostati tako.
Međutim, ništa nije sigurno. Vašington je ograničen domaćim protivljenjem stranim intervencijama, a Bajdenova administracija je oštećena zbog poraza u Avganistanu. Tramp bi mogao da vidi priliku za povratak 2024. godine. U Evropi bi nemački idealizam mogao biti zaustavljen porastom nacionalističko-konzervativnih snaga u Francuskoj, Italiji i Španiji, dok se London bori da potvrdi međunarodni uticaj posle odlaska iz EU.
Ako politički karakter Zapada ostaje otvoreno pitanje, onda ostaje i priroda njegove spoljne politike, a sa njom i pristup koji se primenjuje na probleme Balkana. Idealizam ili realizam? Od ishoda ovog pitanja može zavisiti budućnost regiona.
Милановић и Мило, слободни пад
Александар Апостоловски
6-8 minutes
Треба ли некога извређати, направити жешћи дипломатски скандал или замутити воду – ту је Зоран Милановић. Треба ли издати своје најближе сараднике, пријатеље или странку – ту је опет председник Хрватске, на свом омиљеном радном задатку. У дубинску политику Зоки никада није озбиљно загазио. Када помисли да је смислио стратегију, она не потраје до следећег јутра, па је вероватно зато толико изненађен, а ту енигму још покушава да дешифрује: зашто је авион у којем је била одлазећа канцеларка Ангела Меркел прелетео Загреб и Хрватску, па слетео у Београд, како би она дошла у опроштајну посету у Србију и разговарала с Александром Вучићем?
Да бисмо схватили откуд толика Зокијева опседнутост председником Србије – јер, забога, мора да је мислио у свом уреду у Пантовчаку, како ли је фрау Ангела прелетела баш мене и шта ли види у тој Србији и том Вучићу – морамо вратити времеплов у 2014. годину. Тада је премијер Кине Ли Кећијанг први пут 2014. дошао у Београд да промовише стратегију новог пута свиле на европском транзицијском истоку.
Наравно да су се у Београду нацртали премијери и председници свих 16 позваних земаља. Једини који се није појавио био је, а ко би други, него Милановић, који је изјавио да му се не да јер од тих прича с Кинезима ионако ништа не бива. Тада је Зоки био премијер Хрватске, а како време брзо лети, а ствари се још брже заборављају, треба се вратити још годину дана уназад, на једну мање познату епизоду. Реч је о посети кинеског потпредседника владе који је дошао у специјалну мисију у Хрватску, нудећи да Кина изгради железнички коридор великих брзина Ријека–Будимпешта. Милановић и његова екипа у влади нису схватити ни ко је тај човек, ни шта та понуда значи. Кинески мудраци из пете генерације комунистичког царства лако су провалили с ким имају посла, а још више ко је играч с којим треба мешати карте на Балкану, као што је то знала и Ангела Меркел, па су скокнули до Београда и лако се разумели с Вучићем. Тако је потписан споразум за брзу пругу Београд–Будимпешта, којом ће возови ићи брзином од 200 километара на сат.
Није Зоран Милановић тада размишљао о геополитичким једначинама, јер да је тако, не би касније одлазио у Кину више пута да би држао предавања и узимао добру лову за то, по сведочењу покојног загребачког новинара Дениса Куљиша, који је дуго био близак с Милановићем, све док није провалио с ким седи и уговара дилове. Пријатељство између њих двојице је раскинуто, а Куљиш је био од оних типова који су волели да врате мило за драго. Хрватска под премијерском влашћу Милановића није била успешна, за време његовог мандата је доживела највећу економску стагнацију, док је економија Србије почела рапидно да расте. Зоки је успео да чак и од Ангеле Меркел добије пацке јер је блокирао границе са Србијом 2015. године. Дојче веле је тада објавио текст „Арогантни Милановић и озбиљни Вучић", описујући овог првог лаконски арогантним, а овог другог звонко озбиљним. Милановић је човек који то не заборавља.
Видео је себе као лидера региона, али у Бриселу као да су имали катаракту и све више су се окретали ка Београду, када би требало смирити Зокија или стабилизовати читав регион. Европа га је буквално ставила на лед, а Милановић се суочио с личним санкцијама. Нико га није звао у службене посете, па се организовао сам, посећивао исељенике по свету, стигао чак до Огњене земље, потом покушао да организује да га прими било ко озбиљан у Америци, али узалуд, званичних позива није било јер су га озбиљни играчи добро проучили и третирали као кавгаџију који ће им полупати све по стану или им извређати родбину.
Међутим, Зоки можда није ерудита, у међународним односима лута као дете партизана које је пред изборе измислио да има деду усташу, мада се после испоставило да је тај деда Милановићев покушај да са себе скине шињел комуњаре и омађија лоби бранитеља, па је учинио корак даље и зближио се са Антом Готовином. Научио се памети, парламентарне изборе је изгубио када је драговољцима говорио како Србе презире више и од њих.
Као социјалдемократа без странке, бивши премијер без резултата, ушао је у председничке изборе као аутсајдер, али је користећи политичку интелигенцију кратког домета коју и те како поседује, уверио све осим себе да је новорођени леви суверениста идеалан да замени Колинду Грабар Китаровић. Одмах је, после победе, фуриозно кренуо са оним што најбоље зна: почео је да избацује флоскуле и пароле, сервира паралаже, да размењује увреде с премијером Пленковићем, да се јуначи на ивици урачунљивости, претварајући политичку сцену и јефтини ријалити који тако страсно распаљује. Да га се само Жељко Митровић домогне, где би му био крај. А како Зоки уме да сплеткари с медијима, насловнице једва чекају његов нови скандал. Та вештина га истовремено храни и одржава.
Ако некадашњи гардиста који је служио ЈНА у Београду није био оштећен лажним дедом усташом из хрватске политичке гротеске, ако га ни то што је вратио одликовања ратном злочинцу Бранимиру Главашу није уздрмало, помислио је, зашто да не настави даље и не отвори нови регионални фронт, позвавши Мила Ђукановића у Загреб.
Зоки не поседује ни искуство, нити је играч калибра Мила Ђукановића, али су обојица пронашла заједнички интерес. Зоки је мислио овако: Мило у слободном паду је коначно моје висине, а шта може бити заједнички именилац за Милановића и Ђукановића ако не прилика да заједнички оплету што жешће по Србији и Александру Вучићу. Зашто, коначно, у 54. години, Милановић не би порастао?
Ако је Мило изгубио компас и глисер ЦИА у Цавтату који су га држали три деценије на власти тако да се сада хвата за последњу сламку, а то је стереотипна мантра о свесрпској кривици, Зоки тај компас никада није имао, већ су га кроз политику водили искључиво инстинкт за самоодржањем и сплетке.
Зна то Мило, али у овим тренуцима потребан му је био какав ослонац, па макар морао да се придржава уз Зорана Милановића. Некада би се онај Мило слатко насмејао овом Милу. Да ли то зна и Зоки? Сумњам, јер му то његова самозаљубљеност не дозвољава.
Треба заиста изнервирати Жељка Комшића да каже како је Милановић „шарлатан опасних намера" и да је врхунац глупости то што је рекао председник Хрватске у Уједињеним нацијама: да је он, Зоран Милановић, председник свих Хрвата. Дакле и оних у Босни.
Човек коме је пропала влада, потом пропала странка, за сада није пропао, чиме потире не само политички закон гравитације већ и логике. Говори ли то више о хрватској политици или Зорану Милановићу?
Ali Demirdas
8-10 minutes
Napuštanjem EU, Velika Britanija se vraća tradicionalnoj politici obuzdavanja evropskih sila, a posebno mesto u toj strategiji zauzima Francuska. Čini se da London sabotira poteze Pariza gde god može
„To je nož u leđa. Sa Australijom smo izgradili odnos poverenja, i to poverenje je iznevereno“, rekao je francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv le Drijan nakon što je Australija iznenada otkazala ugovor o nabavci podmornica vredan 66 milijardi dolara. Razjareni Pariz je na to reagovao povlačenjem svojih ambasadora iz Kanbere i Vašingtona – što se dogodilo prvi put u istoriji dugogodišnjeg savezništva između Francuske i Sjedinjenih Država, koje datira još iz 1778. godine.
Neki tvrde da je odluka o favorizovanju američkih nuklernih podmornica delimično doneta zbog percepcije da bi francuske podmornice na dizel pogon na dugim relacijama od Australije do potencijalnih konfliktnih zona u azijskom regionu morale da provode vreme krstareći po površini (gde su najugroženije) i koristeći motore na dizel gorivo dok pune baterije. Drugi tvrde da su ogromni troškovi, kašnjenja prilikom isporuke i zabrinutosti oko klauzule o korišćenju lokalnih izvođača radova naveli australijsku vladu da na kraju raskine ugovor sa Francuskom. Iako to mogu biti faktori koji doprinose „sagi o podmornicama“, izostavlja se veoma važan faktor: težnja Londona da se nakon Bregzita umeša u nadmetanje velikih sila koje ubrzano preoblikuje globalni geopolitički poredak. Na kraju krajeva, britanski premijer Boris Džonson promovisao je odlazak Britanije iz Evropske unije kao priliku da zemlja postigne strateške dogovore na globalnom nivou koje neće sputavati članstvo u Uniji.
U tom pogledu, Velika Britanija pokušava da ostvari tri cilja: sprečavanje evropske sile da se uzdigne kao izazivač Londona, sprečavanje Rusije da dominira istočnim Mediteranom i sprečavanje Kine da kontroliše indo-pacifičke trgovinske puteve koji su vitalni za britanski ekonomski prosperitet. Nije iznenađujuće što su ta tri stuba isprepletana i što to uključuje borbu za moć između Londona i Pariza.
Francusko-britansko rivalstvo najvidljivije je u istočnom Mediteranu. London je preduzeo svaki mogući korak kako bi potkopao nacionalni interes Pariza, naročito u Libiji, čime je oslabio izglede Francuske da postane dominantna sila u Evropskoj uniji u odsustvu Velike Britanije. S tim u vezi, Britanci su se svrstali na stranu Turske, francuskog arhineprijatelja u Libiji i istočnom Mediteranu. Francuska zato nije oklevala da nervira Britance sprovodeći politiku zbližavanja s Rusima u Libiji.
Britanski saveznik u EU nakon Bregzita je Malta. Malta, jedna od dve članice Britanskog Komonvelta koje su istvoremeno i članice Evropske unije (druga je Kipar), bila je posrednik u pregovorima oko Bregzita i usputna luka za patrolne brodove Kraljevske mornarice u tranzitu do i iz Zaliva, Afričkog roga i Indo-Pacifika. Upravo je Malta u maju 2020. godine uložila veto na finansiranje Operacije IRINI, pomorske misije EU koja je imala zadatak da sprovede embargo na oružje u Libiji, naročito na ono oružje koje je Turska nameravala da dostavi svom igraču, Vladi nacionalnog jedinstva (GNA) koja se bori protiv trupa libijskog generala Kalife Haftara kojeg podržava Francuska.
Malta je takođe bila među pet zemalja (ostale su Nemačka, Španija, Italija i Mađarska) koje su blokirale francusko-grčku rezoluciju EU koja bi uvela embargo na oružje Turskoj zbog politike Ankare prema Kipru i bušenja u istočnom Mediteranu. Štaviše, u pokušaju da se suprotstavi rastućem uticaju Turske u regionu, Francuska je stala uz kiparske Grke, a u avgustu 2020. otišla je toliko daleko da je poslala fregate u kiparske vode i razmestila borbene avione tipa Rafal na grčkom ostrvu Krit.
Zastave Malte i Velike Britanije (Foto: Lawrence Marsh on Unsplash)
Ipak, Džonson je pozvao grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa i zatražio od njega da se založi za diplomatsko rešenje, indirektno podržavajući tursku „diplomatiju topovnjača“. Dok Francuska vidi rastući uticaj Turske u Siriji kao pretnju i osuđuje turske upade u Siriju, London je pružio podršku Ankari, navodeći pravo Turske na samoodbranu. Dok je Makron ugošćavao predstavnike Narodnih zaštitnih jedinica sirijskih Kurda (YPG) u Jelisejskoj palati, što je izazvalo bes Turske, London je saopštio da su YPG deo Radničke partije Kurdistana (PKK), koju mnoge NATO članice smatraju terorističkom organizacijom.
Iako su francuski interesi bili povređeni u Libiji, Siriji i na Zakavkazju, London je nastavio da snabdeva turske dronove neophodnom tehnologijom u vreme kada su američke i kanadske firme uvele embargo na oružje Turskoj. Najznačajnija stvar desila se maja 2020. godine kada su turski dronovi i sistemi protivvazdušne odbrane pomogli Vladi nacionalnog jedinstva koju podržava Turska da preuzme gotovo celokupnu zapadnu Libiju od Haftarovih snaga.
Francusko-britansko rivalstvo rasplamsalo se i na Lamanšu. U maju 2021. godine, Džonson nije oklevao da pošalje dva patrolna čamca Kraljevske mornarice da zaštite Džersi (najveće ostrvo u kanalu) iz straha od blokade francuskih ribarskih brodova u eksalaciji oko spora zbog pristupa ostrvskim vodama nakon Bregzita. Francuska je uzvratila blokiranjem dogovora o finansijskim uslugama nakon Bregzita između EU i VB sve dok Džonsonova vlada ne garantuje ribarima fer pristup britanskim vodama. Portparol francuske vlade Gabrijel Atal nije porekao da je Pariz držao dogvovor u finansijskom sektoru kao polugu u sporu oko ribolova.
Napuštanjem Evropske unije, London je strgnuo „sputavajući jaram“ s vrata, što mu je omogućilo ulazak u nadmetanje velikih sila koje se ubrazno zaoštrava. Ovo nadmetanje za Veliku Britaniju podrazumeva sprečavanje uzdizanja bilo koje kontinentalne evropske sile, posebno Francuske. Čini se da London sabotira poteze Francuske gde god može. Rastući tursko-britanski odnosi, na primer, ne samo da olakšavaju sposobnost Londona da projektuje moć duboko u Kavkaz i centralnu Aziju, već takođe pomaže Britancima da potkopaju percipirane interese Francuske koji su u velikoj suprotnosti sa interesima Turaka.
Ne bi trebalo da iznenađuje što je odluka Australije da odustane od dogovora o podmornicama sa Francuskom usledila nekoliko sati nakon objave da su Sjedinjene Države, Velika Britanija i Australija formirale bezbednosni pakt (AUKUS) kako bi se suprotstavile Kini u Pacifiku. Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose, rekao je da je „podmornički spor simptom toksičnog zaokreta u britansko-francuskim odnosima u proteklih nekoliko godina“. Sve više nemoćan u istočnom Mediteranu, podsaharskoj Africi i Sahelu, Pariz će verovatno preduzeti korake da povrati svoj povređeni ponos, sa teškim posledicama.
Francuski predsednik Emanuel Makron (Foto: Ludovic Marin/AFP via Getty Images)
Francuzi su već dovodili u pitanje svrhu članstva u NATO, a pitanje podmornica dalo im je konkretan razlog da preispitaju mesto Francuske u transatlantskoj Alijansi, baš kao što je Pariz to učinio 1966. godine. Pošto se već zbližila sa Rusijom u istočnom Mediteranu, od Francuske bi trebalo očekivati da poveća stepen bliskosti sa Moskvom, što je i više nego dovoljno da se nanese šteta temeljima NATO pakta, što izaziva zabrinutost Poljske, baltičkih držva, Ukrajine i Gruzije.
Uzevši u obzir njegove sumorne rezultate u predizbornim anketama protiv svog političkog rivala, populiste Marin le Pen, koja je blisko povezana sa Vladimirom Putinom, Emanuel Markon bi mogao pribeći preduzimanju drastičnih koraka u spoljnoj politici.
Evropa sve više podseća na ono što je bila pre 1939. godine. Da li će AUKUS izazvati širi sukob u Evroaziji – ostaje da se vidi.
Ali Demirdas je doktor političkih nauka sa Univerziteta u Južnoj Karolini, Fulbrajtov stipendista i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Čarlstonu od 2011. do 2018. godine
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: Thierry Chesnot/Getty Images
Izvor The National Interest
BONUS VIDEO:
Siniša Ljepojević
8-10 minutes
Evropa bespovratno tone u globalnu beznačajnost. Pokušaće, međutim, da privid svog značaja i moći održava preko zemalja koje bi htele da budu članice EU, i to pre svega na tzv. Zapadnom Balkanu
Avganistanski debakl Amerike i NATO saveznika nije doneo samo geostrateška pomeranja u Evroaziji nego i na globalnom nivou, a među najvećim žrtvama tih promena bi mogli biti Evropa i zapadni saveznici. Amerika, koja je kao okupaciona sila od Drugog svetskog rata praktično zagospodarila Zapadnom Evropom i kasnijom Evropskom unijom (EU), pomera svoje geostrateško težište ka indopacifičkom području i Južnoj Americi, a Evropu politički i strateški napušta jer ona u novom globalnom ambijentu za Vašington gubi značaj. Tako se Evropa našla pred istorijskim izazovom za koji, očigledno, nije spremna.
Već nekoliko godina, doduše, Vašington nagoveštava pomeranje svog geostrateškog interesovanja uz jasnu poruku da u tim pomeranjima Evropa više nije dovoljno važna, ali u evropskim prestonicama sve to se pripisivalo neobičnoj ličnosti bivšeg predsednika Donalda Trampa, a ne novoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Evropski lideri oslonili su se na medijsku propagandu i izjave političara, a ovde nije reč o nečijoj želji nego o procesu koji diktiraju logika globalnih promena, kriza i panika gubitnika u tim promenama.
Onda se desilo povlačenje iz Avganistana i Amerika je u tom haosu potpuno ignorisala sve evropske saveznike, nije postojala nikakva koordinacija u povlačenju, i Evropljani su bili prepušteni sami sebi iako su u Avganistan došli na američki zahtev.
Poniženje i šok potiskivani su nekolicinom oštrih izjava i obećanja da „američko-evropsku vezu ne može ništa raskinuti“. Ništa nije pomoglo i ponovo se desio šok – Amerika i Britanija, nezavisno od NATO, sklapaju novi antikineski odbrambeni savez sa Australijom (AUKUS). I taj, navodno novi, blok je samo politički manevar, pokriće, jer odavno postoji bezbednosni savez između Amerike, Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda poznat kao „Ešalon“, a u novije vreme kao „Pet očiju“.
Prvi potez je bio da Australija otkaže ugovor sa Francuskom o kupovini 12 podmornica Barakuda i kupi osam nuklearnih podmornica ili od Amerike ili od Britanije, verovatno od Amerike. Francuska je oštećena ne samo za 56 milijardi evra, koliko je vredan taj ugovor, nego i za još dodatnih preko 30 milijardi za održavanje i opremu. Dugo Francuska ali i Evropa nisu doživele takvo poniženje. U Parizu kažu da je to „nož u leđa“. Na neki način i jeste, ali u osnovi ne bi trebalo da bude iznenađenje. Jer, ovo nije prvi put. Pre nekoliko godina Amerika je prisilila Francusku da otkaže prodaju vojnih brodova Rusiji. Tad je Francuska bila današnja Australija.
Slučaj sa podmornicama, pored političko-ekonomskog nasilja, nije samo poruka da su američki planovi bazirani u Indopacifiku, tačnije protiv Kine, nego i evropskim dojučerašnjim saveznicima da oni više nisu bitni. Čak i Velika Britanija. Od bučno najavljivanog ugovora o slobodnoj trgovini još uvek, na primer, nema ništa i neće ga ni biti u dogledno vreme. Amerika nije zainteresovana. Britanija jeste deo novog saveza sa Australijom, ali pre svega zbog formalnih razloga jer je Australija još uvek britanski dominion.
Amerika ipak neće sasvim da napusti Evropu; njen cilj je da eliminiše ono što je bila Zapadna Evropa, ali će da ostane i te kako prisutna u Istočnoj Evropi, zemljama koje su, iako članice EU, daleko bliže Americi nego Evropi. Te zemlje će biti američki živi zid protiv Rusije, ali i instrument pritiska i ponižavanja drugih zemalja, pre svega Nemačke. Jer, to nije živi zid između Amerike i Rusije nego između Zapadne Evrope, iznad svega Nemačke i Francuske, i Ruske Federacije. Tako će Evropa postati duboko podeljena i iznutra razjedana animozitetima.
Pocepana zastava Evropske unije (Foto: moritz320 from Pixabay)
U takvom ambijentu, šta je onda sudbina Evropske unije? Ona je svakako neizvesna. Amerika je stvorila evropsku integraciju kao svoj geopolitički i instrument ekonomske lojalnosti, što znači da bez Amerike nema ni Evropske unije. Ali, malo je verovatno da će EU u formalnom smislu nestati u skorije vreme. Ona već ne funkcioniše, ali će dugo još da ostane jer njene članice jednostavno nisu spremne da se suoče sa realnošću i da iskorače iz začaranog kruga sopstvene nemoći.
Uz to, finansijski sistem EU potpuno kontroliše Amerika i bez Vašingtona i njujorškog Volstrita evropske finansije bi doživele potpuni slom. Tako da će lideri EU i dalje nastaviti sa održavanjem privida postojanja integracije i kupovati političke dane povremenim izlivima besa i izjavama da integraciju treba reformisati kako bi odgovorila „modernim izazovima“, izgradnjom „strateške autonomije“. Sve to su u osnovi besmislice. Kako reče Jesenjin, „izgorelo niko ne zapali“.
Evropski lideri se nadaju da će NATO spasiti evroatlantsko savezništvo. NATO praktično više nije u funkciji mada će još da postoji. Ali, šta ako se pojavi neka nova „Australija“? Kao u slučaju francuskih podmornica, naredna američka kazna bi mogla da stigne za neku drugu prodaju vojne opreme i oružja. Evropa, posebno Francuska, ima veoma razvijenu vojnu industriju i zavisi od njenog izvoza, a ne od NATO koji više od 80 odsto opreme kupuje od američkih proizvođača. Evropski lideri sve češće govore i o stvaranju neke vrste evropske armije, evropskih oružanih snaga. To je, doduše, stara ideja, ali nikako da se realizuje. Ni sada nije realno da EU formira svoje oružane snage. I, konačno, zašto bi EU uopšte imala svoju vojsku?
Posebno težak problem za Evropu biće saradnja sa Rusijom i Kinom. Rusija je najveći energetski partner i zahvaljujući posebnim ugovorima mnoge zemlje, pre svega Nemačka i Mađarska, imaju relativno jeftinu energiju. Više od toga, u strateškom smislu, Evropa bez Rusije teško može da sačuva sebe i svoju važnost. Bez Rusije Evropa je samo Azijsko poluostrvo, što je u starim geografskim kartama i bila. Nadalje, trgovinska i tehnološka saradnja sa Kinom je uslov bez kojeg nema daljeg privrednog razvoja. Na primer, Kina je daleko najveći trgovinski partner Nemačke. A Amerika planira dalje zaoštravanje sa tim zemljama i ucenjivaće evropske zemlje da slede tu njenu politiku. Uglavnom će to raditi preko institucija EU i briselske birokratije koja je, u osnovi, američki agent uticaja.
Evropi zaista nije lako, ali problem je što se ne vidi njen kapacitet da se odupre i iskorači. Ona nema snage da konačno završi Drugi svetski rat i istrgne se iz okupacionog statusa. Pokušaće, međutim, da privid svog značaja i moći održava preko zemalja koje bi htele da budu članice EU, i to pre svega na takozvanom Zapadnom Balkanu. Očigledno je da o tome najviše razmišlja Nemačka.
To su istorijska pomeranja koja zbog svoje dubine obično uzimaju dosta vremena, ali sve je i počelo mnogo ranije – još od raspada bivše Jugoslavije i bombardovanja Srbije. Sada je došlo vreme kada se sve mnogo brže dešava, jer je akumulacija zla postala nepodnošljiva, i čak neočekivano brzo, što onda ostavlja ogromne razvaline i „bespuća istorije“. Evropa je, međutim, nespremna za takav razvoj događaja. I prepuštena je iznenađenjima koja će u birokratskim saopštenjima biti kvalifikovana kao „nedopustiva“. Ali, ako neka zemlja smogne snage da iskorači i okrene se svojim interesima onda će Amerika preduzeti oštre kazne iako Vašington nema interesa za Evropu. Ipak će, međutim, to da uradi radi održavanja privida svoje moći. I to je svima jasno.
Zastave Evropske unije i Sjedinjenih Država (Foto: Kenzo Tribouillard/AFP via Getty Images)
To je „nova evropska normalnost“ i teško će se Evropa izvući iz nje. Drugim rečima, mučenje i neizvesnost biće nastavljeni, i u tom procesu Evropa će sve više da tone u krizu i beznačajnost na globalnom nivou.
Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: USA-Reiseblogger from Pixabay
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
