Тимоти Лес: Коначни расплет на Косову биће размена територија између двеју страна

nspm.rs

: Тимоти Лес: Коначни расплет на Косову биће размена територија између двеју страна, уз приближавање Косова Албанији

:

2-3 minutes

---

субота, 16. октобар 2021.

Мој је осећај је да се дводеценијска драма на Косову креће ка свом дугоочекиваном тренутку истине, сматра сарадник Демостата са Универзитета Кембриџ, Тимоти Лес, који не искључује ни могућност да ће и снаге косовских Албанаца, али војска Србије, у догледно време настојати да успоставе контролу над севером Косова.

Према предвиђању сарадника Демостата, наредна фаза у решавању статуса Косова вероватно ће бити дефинисана силом, "најпре од стране Приштине, а потом и од стране Србије, тако што ће Србија помоћу војске припојити Север".

„То ће бити драматичан развој ситуације, али, логично је да је то једини сценарио који је преостао, уколико Албанци не желе статус кво, нити формирање Заједнице српских општина, а Србија одбија идеју да се Север интегрише у остатак Косова", уверен је Лес.

Тиме би се, како је оценио, створиле две нове чињенице на терену, да Београд контролише Север и да Приштина контролише Југ, „што је увек и био најизвеснији сценарио за Косово, имајући у виду демографске податке".

Лес сматра да би се тиме, такође, преокренула дебата о будућности Косова, јер ће „почети да се разматра статус Срба на Југу, што ће, Србија, несумњиво, довести у везу са статусом Албанаца у Прешевској долини".

Како прогнозира, питање будућности Косова вероватно ће попримити једну ширу димензију, "јер паралелно расте криза у Босни, где Срби теже коначном распаду државе, и ове две драме ће се сигурно повезати".

„Било како било, коначни расплет биће размена територија између двеју страна", предвиђа Лес и подсећа на жељу Едија Раме да се Албанија уједини са Косовом.

„У сваком случају, ако Србија запрети Косову, а спољни посматрачи не подрже Косово, готово је сигурно да ће се Косово приближити Албанији, како би добило подршку и безбедност, што ће учинити уједињење још извеснијим", објашњава Лес.

(Фонет)

 

Jovanović: Zapad je naredbodavac i naručilac poteza Prištine

kosovo-online.com

Jovanović: Zapad je naredbodavac i naručilac poteza Prištine - Kosovo Online

2 minutes

---

Dugogodišnji diplomata Vladislav Jovanović kaže da ne očekuje ništa od sednice Saveta bezbednosti UN o Kosovu, osim što će dve strane da ponove svoje stavove. 

“Ta diskusija će biti ponavljanje stavova, neće biti saglasnosti SB UN oko polaznih stavova jedne i druge strane, ali može da se prihvati jedan prilično nem i bespomoćan tekst koji neće dirati u suštinu stvari, nego će se ponovo zaklinjati u vrednosti  mira i stabilnosti”, rekao je Jovanović za Kosovo onlajn. 

Jovanović je naveo da je nezavisno Kosovo najjači instrument pre svega SAD i njenih saveznika prema Srbiji u jednom širem oprobavanju snaga na nama. 

Kaže da je cela ta incijativa na Kosovu predviđena kao varijanta sa više poteza, od kojih je jedan izveden u sredu kada je sprovedena policijska akcija. 

"Ovo je samo drugi potez koji su izveli u sredu. Očekujem dalju laganu eskalaciju te vrste pritiska koja će biti istovremena sa jačanjem pritisaka ne samo spolja nego i iznutra", rekao je Jovanović.

Smatra da je Zapad naredbodavac i naručilac poteza koje preduzima Priština. 

"Samo što to neće i ne može da prizna i jasno kaže, ali Kosovo takvo kakvo je potpuno je bespomoćno u rukama Amerike. Njima odgovara da se oslabi položaj sadašnje vlasti u Srbiji, a Kosovo je moćan instrument u tom pravcu", kaže Jovanović.

Prema njegovim rečima, SAD i njenim saveznicima se ne sviđa što je Srbija ojačala nezavisnost, što je vojno neutalna i što je organizovala skup Pokreta nesvrstanih zemalja koji vide kao “prst u oko”, jer su se na toj konferenciji čuli značajni politički govori gostiju i domaćina. 

 

Miša Đurković - Šta nam poručuje Edvard Džozef?

standard.rs

Miša Đurković - Šta nam poručuje Edvard Džozef? - Novi Standard

Miša Đurković

5-7 minutes

---

Ako hoćemo da budemo „deo zapadnog poretka“, nije dovoljno što 90 odsto vojne saradnje imamo sa zemljama NATO, a svega desetak posto sa Rusijom. Moramo postati kao Severna Makedonija

Pre nekoliko dana na američkom hladnoratovskom propagandnom servisu pojavio se jedan od onih ciljanih programskih intervjua koji služe da pošalju upozorenje, uplaše ili zaprete. Izvesni predavač sa „Džons Hopkins“ univerziteta, Edvard Džozef, komentarisao je aktuelna dešavanja na Balkanu, i ponovo istakao da su Srbi remetilački faktor jer se Srbija, navodno, nije opredelila između istoka i zapada. Štaviše, kaže predavač Džozef, samo se Srbija i njeni, kako on kaže, „poverenici“ u drugim entitetima i državama nisu opredelili za zapadni poredak, već Srbija sedi na kinesko-ruskoj stolici. A to je, naravno, neprihvatljivo, hibris i traži ozbiljne kaznene mere.

Čekaj, prijatelju, pa kako to? Srbija je od 2000. godine, evo već punu 21 godinu, u procesu evropskih integracija i kad god treba deklarativno se stalno ponavlja posvećenost istim tim integracijama, evropskim vrednostima i šta god treba. Imamo gej paradu već deset godina, potpuno smo se odženderisali na svim nivoima, imamo prvu LGBT+ premijerku u ovom delu sveta, sve televizije sem jedne (čisto radi fore) su nam ultraevropske, moderne itd. Šta sad tu nije u redu?

E, evropske integracije se više ne važe. Kako sad pa ne važe!? Alo, druže, 21 godinu mi čekićamo, dajemo tržište, bankarski sektor, porodicu, dostojanstvo, Crnu Goru, sever Kosmeta, šta god treba, bre! A ovi iz Brisela dve godine ne daju ni poglavlje da otvorimo. Štaviše, uveli su šatro novu metodologiju proširenja, kako bi nam lepo poručili da se manemo ćorava posla i da ih ne smaramo više. Koga, bre, tamo briga što mi kao hoćemo u EU? Evo, pitajte Zorana Zaeva. Napravili mu vladu u Tirani, proglasio državu za sever od nečega, uveo albanski kao drugi zvanični jezik, faktički federalizovao zemlju… I? Opet nema ni početak pregovora, a oni su na evropskom putu tačno trideset godina! Još malo k’o Turska koja putuje ka Evropi od 1963. Sad mu Bugari traže da promeni ime jezika. Pa što i ne bi, kad promeniš ime državi, prihvatiš da ti Rama pravi vladu, što ne bi lepo nazvao svoj jezik bugarskim?

Građani Skoplja prolaze pored velikih zastava EU i Severne Makedonije tokom marša za evropsku Makedoniju, 16. septembar 2018. (Foto: EPA-EFE/Nake Batev)

No Rojters je konačno iz pouzdanih izvora i obznanio ono što odavno znamo: EU više nikome ne može da garantuje članstvo. Čeda Jovanović je još pre njih rekao kako im je Šreder još 2002. skrenuo pažnju da od toga nema ništa i da će priču da završe sa Hrvatskom, a neki od nas to u javnosti i naučnim radovima pišu više od deset godina. Ko je pažljivo propratio poslednju posetu gospođe Merkel video je to sve lepo nacrtano. Dakle, solunska agenda? Da, da, samo ne baš skoro. Znate, korona, opšta nestabilnost, promena vlasti itd. Nemamo baš vremena da se bavimo vama ni da vam bilo šta obećavamo, ali imamo interes za neke druge stvari kad ste vi u pitanju. Vladavina prava, kopenhaški kriterijumi? Pa to više niko i ne pominje. Treba nam da vi najpre ne pravite probleme, da se ne tučete i da budete svi stabilni. Takođe nam treba da nastavite da školujete decu i da ih šaljete kod nas jer nemamo odakle inače radnu snagu da dobijamo. Bauštela, negovatelji, lekari, vozači, ma sve nam treba. A imate i litijum? Fino, ni to nije za bacanje.

I sve to mi prihvatamo. Kajne problem. Jasno je i nama da od EU nema ništa, da smo mi zanimljivi kao tržište i resurs radne snage, sirovina itd. Ne bunimo se. Neće više ni ovi iz opozicije kad su shvatili da su džaba čekali dve godine da im EU obezbedi izborne uslove kakvi vladaju u evropskim zemljama.

Pa dobro, šta hoće Džozef? Hoće da budemo deo zapadnog poretka. Šta to znači? Kako je to Voren Kristofer objasnio Slobi u Dejtonu: morate uvek da radite ono što se od vas traži. Evo, Zaev ušao u NATO, u martu uveo sankcije Rusiji, neki dan proterao ruskog diplomatu, stalno upozorava da se ovako otvara prostor za delovanje Kine i Rusije na Balkanu itd. E, tako se, bre, postaje deo zapadnog poretka!

Kako Srbija da postane deo zapadnog poretka? Dakle, više ne govorimo o evrointegracijama, već o tome da budemo „deo zapadnog poretka“. Za to nije dovoljno što 90 odsto vojne saradnje imamo sa zemljama NATO, a svega desetak posto sa Rusijom i ODKB-om. Na mapi puta se nalazi da ukinemo i tih deset posto, da zaustavimo pojačano kinesko prisustvo, da uvedemo sankcije Rusiji, da priznamo Kosovo, ohrabrimo Dodika da i on postane deo istog poretka (samoukine Srpsku) ili da pomognemo nekog tamo ko će to da prihvati, da ohrabrimo Srbe u Crnoj Gori da ne budu Srbi već (novo)Crnogorci, da prihvatimo latinicu i pre i iznad svega da uđemo u NATO! Dobro, a zašto bismo sve to uradili i šta bismo time dobili? Ništa, osim štete, ali bismo bili „na pravoj strani istorije“, ponosni što smo deo zapadnog poretka.

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović tokom ceremonije otvaranja vežbe „Srbija 2018“, Mladenovac, 08. oktobar 2018. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)

Ja bih se zahvalio gospodinu Džozefu na ponudi. Za moj ukus i previše smo deo zapadnog poretka i voleo bih da naši lideri prihvate bar nešto od onoga o čemu su nedavno pričali u Budimpešti.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/OtvoreniStudio

Izvor Politika

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Европа мора да престане да лаже балканске земље

П.О.

4-5 minutes

---

И на овом самиту држава ЕУ и шест држава западног Балкана било исто као и увек – спорило се око тога да ли би те земље требало да рачунају са 'европском перспективом' или 'обећањем даљег проширења'. За разлику од ранијих година, овога пута су земље Западног Балкана добиле неодређено обећање и много топлих речи: 'Држите курс, не одустајте, наставите тако. Циљ је пред очима', рекла је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. И још: 'Ми смо европска породица', пише немачки Велт.

Аутор текста поставља питање: „По ком основу Грузија и Украјина нису део те породице", и „ко одређује шта спада у 'европску породицу': географија, историја или политичке калкулације?"

У тексту се такође подсећа на 2003. и самит у Солуну када је ЕУ дала „еуфорична обећања" о проширењу, како се отада воде мукотрпни преговори са Србијом и Црном Гором, а како Албанија и Северна Македонија „чезну да отпочну" преговоре.

„А Косово, које признају само 22 од 27 земаља ЕУ, и Босна и Херцеговина, земља коју све више подрива држава у држави – Република Српска са доминантним руским утицајем – већ дуго сањају о кандидатском статусу."

„Оно што је сигурно јесте да су Европљани темељито зезнули проширење ЕУ на Западни Балкан", оцењује Велт, али и додаје да за то није крив само Брисел, већ и земље-кандидати.

У тексту се поставља и питање шта је ЕУ погрешно направила у погледу Западног Балкана. „Поред обећања о приступању, ту је и технократско успостављање тзв. Споразума о стабилизацији и придруживању, који је требало да чвршће веже регион за ЕУ. Ту је понуђен комплетан програм бриселске бирократије: годишњи самит, Савет придруживања, Одбор за придруживање, Парламентарни одбор форуми грађанског друштва. Тако би требало да изгледају савршени чланови по тзв. копенхашким критеријумима, који се држе демократских принципа, институционално су утврђени и економски у потпуности развијени", пише Велт и наглашава да је истовремено веома мало новца инвестирано у тај регион.

О проблему шест балканских земаља лист цитира и директорку истраживачког одељења берлинске Фондације за науку и политику Барбару Липерт: „Оне су ухваћене у врзино коло лошег управљања и економске и социјалне беде".

У тексту се навода да је „срамота да се ЕУ удвара актерима попут српског председника Вучића који хвали Кину, са Русијом одржава војне маневре, и закључује привредни споразум са Евроазијском унијом којом доминира Русија и оштро поступа према опозицији у земљи", преноси Дојче веле.

Такође се напомиње да је јаз између појединих балканских земаља и даље дубок, да је неповерење велико, а спремност на сарадњу осредња. „Важно би било да тих шест земаља коначно успоставе регионално тржиште, уместо да се у свим проблемима ослањају на ЕУ."

Лист Велт зато закључује: „Проширење ЕУ мора генерално да се заустави! Европским лажима Западном Балкану мора доћи крај. Уместо да вештачки одржавају илузије о приступању, Европљани би требало да кажу истину, како те људе не би и даље разочаравали и тиме сукцесивно дестабилизовали регион. Јасна порука мора да буде: неће бити пуноправног чланства.

У случају Западног Балкана трошкови интеграције били би превисоки, па би унутар Уније довели до борбе око расподеле средстава и наставили да еродирају ионако крхку творевину ЕУ. Земље Западног Балкана морају да развију снажну вољу за реформама и помирењем, уместо да се баве химером будућег приступања", закључује Велт, уз додатак да је „важно да се регион и даље подржава износима који се мере милијардама".

„Најављених 30 милијарди евра за наредних седам година су корак у правом смеру. Постоји опасност да се Кина, Русија и Турска рашире по региону Западног Балкана, али је она маргинална. Русији недостаје новац, а искуства која земље имају са Кином су разочаравајућа", закључује новинар листа Велт.

https://www.politika.rs/scc/clanak/489262/Evropa-mora-da-prestane-da-laze-balkanske-zemlje?fbclid=IwAR17CdLqJMgEnkRQ5Vx8fRmxsUzpfmCzlO8Lw3EfIZdL1VjLkczT5KxWOLc

 

 

Sent from my iPhone

Umesto „šestog oktobra“ – lagodna Vučićeva decenija

Zoran Ćirjaković05.10.2021. 17:02

 

Vučićev verovatno najveći uspeh predstavlja izuzetno efikasna kontrola narativa. Njime kao da nam se poručuje da su Vučić i njegovi loši, ali da su svi drugi ne samo gori, već i jako opasni

„A izbori i inače ništa ovde ne znače, jer mi nikoga ne biramo, nego se oni sami venčavaju u koalicije, pa se i razvode po svom nahođenju. To bar znaju beli listići.“
Vesna Pešić, 7. februar 2013. godine

 

Tokom poslednjih deset godina Srbija se ponovo našla u rukama jakog vođe, što je glavno obeležje odnosa moći u kojima se većina građana oseća najprijatnije. Nezadovoljne elite priželjkuju (drugu) demokratizaciju, ali verujem da će ona imati tužan kraj kao i originalna, posle 5. oktobra. Možda sledeće „hleba i igara“ bude sadržalo više hapšenja i suđenja, ali ne treba očekivati nešto smislenije. Na horizontu se ne nazire neka demokratskija budućnost, o kojoj sanja jalova opozicija rastrojena Aleksandrom Vučićem.

Demokratija i naš žilavi kulturni obrazac se ne mešaju lako, a ne bih se iznenadio da se pokaže da su nespojivi. Pored toga, uticajni zapadni akteri znaju da im se ono što zahtevaju od Srbije ne može isporučiti demokratski, niti ako u zemlji postoje koliko-toliko slobodni mediji. Naravno, treba očekivati da će jednog dana doći trenutak kada će opozicioni „anđeli nebeski“ i njihove pale kolege i koleginice – saborci Đorđa Vukadinovića, začinskog nacionaliste u, nažalost, jednoj realno postojećoj, autošovinističkoj opoziciji – moći da nam serviraju svoju, teško uhvatljivu viziju drugačije Srbije.

Opoziciona skica budućnosti se od Vučićeve zapadnoljubive sadašnjosti razlikuje po atributima prikačenim na istu, „proevropsku“ suštinu, i odsustvu lidera koji obećava. Nema tamo nikoga ko bi na svojim leđima mogao da iznese „alternativu“ koju opozicija nudi: malo umiveniju, ali još militantnije i neupitnije prozapadnu politiku. Opoziciju vode politički liliputanci, a futurologija je nezahvalna nauka, pa nema mnogo smisla baviti se postvučićevskim snovima svezubih, turbo-pismenih elita, kosmopolita alergičnih na narod i ostalih kulturno kulturnih mrzitelja sendviča i drugih sitnih zadovoljstava oklevetne podklase. Zato ovde, u predevečrje jubilarne 2022. godine, ne miriše ni na 5. a kamoli „6. oktobar“.

NASTAVAK:  https://standard.rs/2021/10/05/umesto-6-oktobra-lagodna-vuciceva-decenija/

 

Немачка телевизија ARD о Рачку: Почело је лажима, шта се стварно десило у Рачку, а шта пропаганда којом је обманута немачка јавност

Немачка телевизија ARD о Рачку: Почело је лажима, шта се стварно десило у Рачку, а шта пропаганда којом је обманута немачка јавност

Шта се стварно дешавало на Косову а шта је пропаганда са којом је Немачка јавност циљано обманута, наводи се у извештају Jo Angerea, Mathias Werta и Andreasа Mausa, као тема једне изванредне репортаже

NASTAVAK.... https://www.in4s.net/nemacka-televizija-ard-o-racku-pocelo-je-lazima-sta-se-stvarno-desilo-u-racku-a-sta-propaganda-kojom-je-obmanuta-nemacka-javnost/

 

 

iskra.co

СРЂА ТРИФКОВИЋ: Скандал у „Политици": Српски омаж усташком пуковнику

4-5 minutes

---

01.10.2021. - 16:56

У културном додатку „Политике" од суботе 25. септембра, извесни С. Ковачевић успева да преко пола странице посвети лику и делу Ловра Матачића – диригенту и усташком пуковнику

Незамисливо јесте… али пробајте ипак да замислите, експеримента ради и зарад бољег разумевања оног шта следи. Пробајте да замислите текст на више од пола странице водећег израелског дневног листа Џерузалем пост о покојном немачком диригенту Херберту фон Карајану. Замислите текст неког јеврејског аутора пун хвале за његова уметничка достигнућа, текст притом богат биографским подацима о том „маестралном маестру" – али текст у коме је потпуно прећутана чињеница да је Херберт фон Карајан био активни члан нацистичке странке, да је био саучесник у темељитом чишћењу Јевреја из Берлинске филхармоније 1930-их (њихова даља судбина није га ни најмање интересовала) и да је после Другог светског рата био подвргнут вишегодишњем процесу денацификације пре него што је опет могао да се лати диригентске палице.

Наравно, такав текст не би могао да осване у Џерузалем посту или ма ком другом израелском гласилу. Не би могао да буде објављен ни у једном светски познатом медијском органу западног света, попут Њујорк тајмса на пример, а да се не огласе протестима (са пуним правом, наравно) десетине јеврејских и иних институција посвећених неговању успомене на жртве Холокауста. Да се такав незамисливи кикс ипак десио у неком водећем медијском гласилу, летеле би уредничке главе: кривци за такав пропуст никада више у остатку живота не би могли да добију запослење изнад перача судова или Глово бициклиста.

У културном додатку Политике од суботе 25. септембра такво се чудо, ипак, догодило. У тексту под насловом „Маестрални маестро Ловро Матачић" извесни С. Ковачевић успева да преко пола странице посвети лику и делу тог хрватског диригента. Он то чини без неког видног повода (нпр. годишњица рођења, смрти, јубилеја), дакле само да би читаоце водећег дневног листа у Србији – ух, малтене грешком написах „водећег српског дневника" – упознао са својим обожавајућим односом према том господину.

Фрапантно је, несхватљиво, неморално; да скратимо, гнусно и неопростиво, да г. Ковачевић није нашао за сходно да своје читаоце упозна са чињеницом да је г. Ловро Матачић, слављен и одликован у Краљевини Југославији између два рата, одмах по проглашењу усташке државе свој лик и своје дело свесрдно ставио у службу једног удруженог злочиначког подухвата, кољачке усташке државе Анта Павелића.

Постао је Ловро „фон" Матачић равнатељ свих усташких и домобранских глазбених постројби Независне Државе Хрватске већ у пролеће 1941, а на том је положају остао до слома 1945. После рата ни длака с главе му није фалила. Да ли је замисливо да неки Србин диригује, на пример у Коларцу, неким оркестром 1942, или 1943, а да му не оде глава 1944, ако буде луд или наиван да сачека партизане?

Да ли г. Ковачевић ове чињенице није био свестан? Одговорно тврдим да јесте, али да је факте о г. Ловри Матачићу прећутао зато што је усташофил. Исто тако одговорно тврдим да је скандалозно да уредник или уредница културне рубрике Политике није ову гнусобу од текста избацила.

Наравно, има сличних примера у културној историји Европе. Мађарски национални херој Јован Дамјанић, Србин по рођењу, запамћен је по изјави да ће радо побити све Србе а онда и себе самога, да ниједан не претекне. Млади и врхунски талентовани бечки филозоф Ото Вајнингер октобра 1903. године извршио је самоубиство у 24. години живота, јер је то била једина логична, морално доследна сравњивост његовог идеолошког антисемитизма и његовог крвног јеврејства.

Свесрдно се надамо да г. Синиша И. Ковачевић неће на сличан начин да реши наизглед нерешив конфликт своје усташофилије и свог генетског српства. Постоје опције покајања и молитве, као и стручне медицинске помоћи. На том путу можемо само да му пожелимо срећу.

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике" и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Nacional.hr

Извор Нови Стандард