Какву су ракету, пет пута бржу од звука, Руси испалили на Украјину

politika.rs

Какву су ракету, пет пута бржу од звука, Руси испалили на Украјину

О. Милановић

3-4 minutes

---

Руско министарство одбране саопштило да је руска војска хиперсоничним оружјем "кинжал" уништила велико украјинско подземно војно складиште.

Што су то заправо Руси испалили на Украјину, какав је то хиперсонични пројектил?

Игор Конашенков, портпарол руског министарства одбране је изјавио како је Русија у Украјини први пут користила ово хиперсонично оружје. Према његовим тврдњама, ракете "кинжал" уништиле су украјинско војно складиште у Ивано-Франкивској области. у селу Дељатин.

Споменути "Кх-47М2 кинжал", хиперсонична је аеробалистичка ваздух-земља-море ракета с нуклеарном способношћу. Може да се лансира из бомбардера Ту-22М3 или пресретача МиГ-31К. У овом руском нападу није коришћено нуклеарно пуњење, већ је извесно да је реч о конвенционалној ракети.

Њена предност је што у овом тренутку не постоји противракетна одбрана која је способна да пресретне овај хиперсонични пројектил, због чега је трка за развој овог типа оружја тако важна.

Овакви пројектили путују пет пута брже од звука (око 6100 км/ч што значи да прелазе више од километар и по у секунди), а руски балистички пројектили "кинжал", наводно могу постићи брзину од 10 маха, што је око 12.300 км/ч, и прећи удаљеност до 1900 километара. Прецизност на тој удаљености је мања од једног метра, тврде упућени.

Веома битно је да овим пројектилом  може да се маневрише пре него што погоди циљ. Не креће се једноставном и једнолинијском путањом и зато га је практично немогуће пратити и уништити.

Аутоматизовани систем прима информације са радара и сателита. Истовремено, самостално идентификује најважније циљеве и одлучује - како их уништити.

"Кинжал" може да гађа статичне и мобилне мете као што су, на пример, носачи авиона. Неколико секунди од лансирања, пројектил убрзава до хиперсоничне брзине и способан је да изводи маневре у свим фазама лета како би избегао непријатељску противракетну одбрану.

Такве ракете се спуштају на ниже висине од других балистичких пројектила, што значи да могу да лете испод зона које покривају радарски системи. Осим тога, њихова ултрабрзина противнику не оставља пуно времена за реакцију.

"Кинжал", што на руском значи бодеж, има двоструку способност - конвенционалну и нуклеарну - и због тога је светска јавност забринута - јер како је могуће знати носи ли надолазећа претња конвенционалне или нуклеарне бојеве главе терета од 480 килограма? Према писању руске новинске агенције ТАС, прво тестирајуће лансирање "кинжала" обављено је на Арктику крајем 2019. аодине.

Велике светске силе, попут Русије, Кине и САД-а, већ се неко време утркују у развоју хиперсоничне ракете. Осим ове три силе, хиперсонично оружје развија и Индија, а такве ракете у свом арсеналу наводно имају и Француска и Јапан.

View article...

Enclosures:

160z120_kkaaa.jpg (6 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_03//160z120_kkaaa.jpg

 

pcnen.com

Zapad će tek platiti punu cenu rata protiv Rusije

12-15 minutes

---

Autor: Dejvid Hendrikson

Prvih par nedelja rata u Ukrajini donelo je zastrašujuću eskalaciju kako od strane Rusije, tako i od strane Zapada. Rusija je pokrenula otvorenu invaziju protiv Ukrajine, što daleko prevazilazi ograničene akcije u Donbasu kakve je većina Rusa očekivala. Sjedinjene Države i Zapad su zatim odgovorili na Putinov korak pokretanjem ekonomskih akcija bez presedana, uz praktičnu zaplenu ruskih deviznih rezervi.

Ekonomski rat deluje nemilosrdno i fiksirano na svojoj trajektoriji uništavanja bogatstva. Po svemu sudeći, intenziviraće se šokovi na tržištima sirovina, odnosno energenata, metala i poljoprivrede. Rusija je ključni snabdevač u svim ovim sektorima i uživa značajnu tržišnu moć. Namere Rusije, međutim, nije lako odgonetnuti, pošto ruski predstavnici pokazuju ljutnju, ali zvuče neusaglašeno povodom reakcije. Putin je zaplenu imovine ruske Centralne banke nazvao „sličnom objavi rata". Ove reči bi valjalo shvatiti ozbiljno.

Srna pred farovima

Momentalno se nameće pitanje zašto je Rusija ostala toliko izložena velikom zamrzavanju imovine? Zašto bi se ogromna gomila ruskog novca – 630 milijardi dolara prema predsedniku Džou Bajdenu, odnosno 388 milijardi dolara prema drugim izvorima – nalazila baš tamo gde je moguće izvršiti njenu eksproprijaciju? Deluje kao logičan zaključak da Putin uopšte nije očekivao ovako ekstremnu reakciju. Ako je predvideo ovakav potez, zašto je onda ostavio ruski novac tako ranjivim? Objašnjenje – ukoliko ga ikada zaista dobijemo – moglo bi da se pokaže kao komplikovano, ali pretpostavka da je reakcija Zapada iznenadila rusko rukovodstvo deluje osnovano.

Poput srne pred farovima nadolazećeg automobila, Putin nije imao odgovor na zapadnjačko oružje finansijskog uništenja (engl. „weapons of financial destruction" – WFD). Ali, za razliku od Josifa Staljina, koji nije imao isplaniran odgovor kada je, kako je opšte poznato, odbio da poveruje u istinitost operacije „Barbarosa", misleći da se radi o triku provokatora, te je pobegao u svoju daču, izolujući se u tišini više od nedelju dana nakon 22. juna 1941. godine, Putin se ne krije. Štaviše, on ima redovna javna pojavljivanja, iako je njegov ekonomski rat sa Zapadom manje razvijen i manje publikovan. Blickrig na Istoku – sickrig na Zapadu (nem. „sitzkrieg" – lažni rat, prim. prev). Neka vrata zapadnog odgovora morala je biti sledeći korak u razvijanju ove priče.

Ruski pristup je generalno jasan – „ukoliko nas odsečete i mi ćemo vas odseći" – ali je istovremeno maglovit povodom detalja. Putin je proglasio embargo na izvoz određenih sirovina Zapadu, ali Rusija još uvek nije tačno saopštila kojih. U ranijim stadijumima krize, bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev rekao je Evropi da se navikne na plaćanje astronomskih cena gasa. Zamenik premijera Aleksandar Novak rekao je 7. marta da je Rusija imala „svako pravo" da zatvori gasovod „Severni tok 1" kao odgovor na nemačko gašenje projekta gasovoda „Severni tok 2", ali to još uvek nije učinjeno. Ugovori o snabdevanju Zapadne Evrope prirodnim gasom se još uvek poštuju, kako to kaže Putin, ali se Rusija povukla sa keš tržišta (engl. „spot market" – javno finansijsko tržište na kojem se finansijskim instrumentima ili sirovinama trguje po režimu momentalne isporuke, što je suprotno tržištu fjučersa, prim. prev), što je dovelo do toga da cene gasa u Evropi budu sedmostruko veće od prosečnih američkih cena iz decembra prošle godine.

Ruski stav je mutan jer postoji želja da se nanese visoka ekonomska šteta Zapadu, ali bez namere da Rusija bude okrivljena za to. Bez obzira na sve, deluje razumno očekivati mere skrojene tako da nanesu žestoke troškove, i to možda u obliku koji bi bio potpuno neočekivan za zapadnjake, kao što je zapadni odgovor bio neočekivan za Putina. Imajući u vidu tržišnu moć koju Rusija ima na polju energenata, metala i žitarica, Moskva ima mogućnost da ograniči njihovu dostupnost na raznim kritičnim čvorištima, izazivajući nestašice i eksplozije cena. Nikl, povodom kog Rusija uživa naročito dominantnu tržišnu poziciju nudeći 28 odsto čitavog njegovog svetskog izvoza, deluje kao očigledna tačka pritiska, pošto bi njegovo ograničenje jako zakomplikovalo planove Zapada o elektrifikaciji automobilskog transporta. Tržišta obogaćenog uranijuma (35 odsto svetskih zaliha), paladijuma (24 odsto), platinijuma (16 odsto) i neona (40-50 odsto potiče iz Rusije i Ukrajine, a od kritičnog je značaja za poluprovodnike), takođe su jako ranjiva.

Sadašnja politika Zapada je da se odbija kupovina bilo čega ruskog što nije apsolutno neophodno. Ali upravo u sektorima u kojima je ruska uloga najneophodnija može se može očekivati ruski pritisak. Verovatno da će bol biti nanet baš tamo gde Zapad želi da iscrta izuzetke.

Kao veliki proizvođač energije, žitarica i metala, Rusija profitira od eksplozija cena u ovim sektorima, uprkos skoro upokojenoj rublji (rublja je u međuvremenu ojačala; prim. NS). U prošlosti, proizvođači sirovina naučili su da se obuzdavaju, jer ciljano ometanje snabdevanja i rast cena jedne godine dugoročno je štetio interesima snadbevača. Međutim ovaj rezon nema težinu u situaciji u kojoj verovatno da više nikada neće ni biti dugoročne saradnje.

Nemačko-ruski rascep

Nemačka i Rusija sada su duboko otuđene, pa se to mora uvrstiti u računice o dimenzijama do kojih će se ekonomski rat voditi. Obe države investirale su mnogo truda u izgradnju pravog partnerstva. „Severni tok 2" trebalo je da postane simbol permanentnog prijateljstva i neraskidivih veza dve zemlje. Nemcima je sada ta ideja odbojna. Kancelar Olaf Šolc obustavio je „Severni tok 2" na neodređeno vreme u znak protesta protiv ruskog rata u Ukrajini. Iako se Šolc protivi momentalnom obustavljanju uvoza ruskih energenata – poslednjih godina 45 odsto gasa koji je EU uvozila otpadao je na Rusiju – Šolc se pridružio odluci EU da se postepeno smanji zavisnost od ruskog gasa, nafte i uglja. Nemačka je takođe obećala da će investirati preko 100 milijardi dolara u novo naoružanje, praktično stvarajući novu nemačku armiju.

Postoji mnogo dobrih istorijskih razloga zašto Rusija ne bi trebalo da želi da Nemačku pretvori u permanentnog neprijatelja. Evropa je uvek bila stabilnija kada su Nemačka i Rusija imale prijateljske odnose, a isto tako je bez izuzetka uvek bila u opasnosti od rata kad bi se ove države zavadile. Nemačka je takođe tokom prošle decenije bila bolji sagovornik Moskvi nego Vašington – dobar koliko i Francuska. U rasponu od nekoliko decenija, Rusija je uživala istorijsko prijateljstvo s nemačkom Socijaldemokratskom partijom. Frank-Valter Štajnmajer – taj elokventni ali neefikasni nemački ministar spoljnih poslova – znao je u pola dana i pola noći ovu formulu evropske stabilnosti, pa je njoj podučio i svoj narod. Mora da mu sada nije prijatno.

Uprkos poznatim podsticajima za prijateljstvo, u vazduhu se oseća da je trenutni rascep Nemačke i Rusije trajan. Stvoren je nepremostivi jaz koji sadašnja generacija neće moći da zaceli. Nemci ponovo misle da su Rusi varvari, zbog čega su strastveno osudili Putinov rat protiv Ukrajine. Rusi misle da su Nemci beskičmenjaci i obične alatke spoljne politike Vašingtona i Varšave. Ako pođemo od toga da Šolc misli ono što je rekao, u tom slučaju ne postoji ishod u kojem bi Nemačka nastavila da zavisi od ruskih energenata. S ruske tačke gledišta, ovo nije prost raskid. Ovo je razvod.

Uzajamno kidanje veza između Rusije i Zapada, koje se proteže čak i na elementarnu kulturnu saradnju, tragedija je pre svega za ruski narod, ali i za civilizaciju uopšte. Odbacujući potčinjenost Zapadu, Rusija će postati servilna prema Kini. To će na svojim leđima nositi ruski narod, intelektualci će biti najmanje zadovoljni, a Putin će vešto sprovoditi ceo projekat. Ali utisak je da se ovih dana ti procesi klešu u kamen da bi trajali za vjeki vjekov.

Argumentacija za umerenu politiku Zapada prema Rusiji oduvek se svodila na argument da se tako podstiče umerenije ponašanje same Rusije. Rusi nikada ne bi rizikovali sve zbog nečega tako tričavog kao što je Baltik. Nikada ne bi izneverili Nemce povodom gasa i tako izigrali poverenje svoje glavne mušterije. Nikada ne bi učinili niz stvari koje bi ih oterale u totalnu izolaciju. Ovo su nekada bila realna ograničenja za Rusiju. Sada su iščezla u oblaku dima.

Monetarni (anti)poredak

Užasni dijalektički susreti koji nas čekaju u sektorima metalugrgije, energetike i poljoprivrede odvijaće se u radikalno izmenjenim okolnostima: u novom monetarnom antiporetku stvorenom zaplenom imovine ruske Centralne banke. To je hidrogenska bomba ekonomskih sankcija, u poređenju s kojom je progon iz SWIFT-a puka atomska bomba. Zapadne vlade, naravno, nisu istinski zaplenile dotični novac, samo su ga zamrzle. Novac je i dalje gde je bio, samo je nedostupan. Izgleda da Rusi međusobno ne mogu da se slože oko načina na koji će predložiti njegovo odmrzavanje. Pod takvim okolnostima, rusko učešće u bilo kojoj komercijalnoj transakciji sa Zapadom postaje ekstremno problematično jer se plaćanja vrše preko institucija podređenih vlastima koje su upravo zamrzle rusku imovinu. Tu prosto nema zaobilaznog puta.

Sankcije zapadnih centralnih banaka dovode u pitanje smisao novca duž podele na Istok i Zapad, jer ukoliko novac dobijen u zamenu za robu može biti zamrznut – onda to uopšte i nije novac. Ne može biti transakcije s novcem ako je račun na koji se novac smešta podložan zamrzavanju, odnosno ako se može učiniti nedostupnim prodavcu robe.

Rusija sada mora da opstane u situaciji u kojoj će biti potpuno odsečena od Evrope. Tražiće oporavak unutar bloka predvođenog Kinom. Njena trgovina prirodnim resursima će gotovo sigurno imati preferencijalne aspekte, uz oštro razlikovanje između prijatelja i neprijatelja. Sjedinjene Države će pokušati da se suprotstave ovoj strategiji tako što će pretiti Kini sankcijama. Krucijalno pitanje za budućnost jeste da li će Amerika ići punom silom u ovom opasnom gambitu? Bajdenova administracija bi izazivala sudbinu ukoliko bi tako postupila, ali deluje kao da se ona već kreće tom linijom, pa zašto ne bi otišla do kraja?

Razmišljajući u kontekstu posledica, priroda ekonomskih odnosa između Zapada i Rusije počinje da asocira na trampu. I dalje je sve neizvesno, ali logika događaja vodi ka takvom ishodu. U svetu trampe, kao što je poznato, nema novca. On više nije prepoznat kao medijum razmene jer je iskustvo pokazalo da u praksi nema vrednost. U novom svetu koji nastaje, državina je sto odsto prava – ko drži, njegovo je. Kako se Rusija bliži fiskalnoj i ekonomskoj propasti, upašće u docnju povodom svih finansijskih obaveza prema spoljnim kreditorima. Dok Zapad konfiskuje njenu imovinu, i Rusije će zauzvrat konfiskovati i nacionalizovati zapadnu imovinu.

Iznenadni i brutalni razvod, obeležen sankcijama, koji uključuje i napuštanje svih ugovora, iščašiće i iskriviti svetsku ekonomiju i najžešće pogoditi Evropu, makar u početku. Kao i sa svakim razvodom, učiniće obe strane siromašnijim i biće surov i nepošten prema malim ljudima, koji će biti najviše pogođeni. Uzajamna zavisnost koja je omogućila Zapadu da izvede tako razoran udarac protiv Rusije u inicijalnim fazama ovog ekonomskog rata, ostavlja Zapad i svet akutno ranjivim na veoma ozbiljnu cenu ruske osvete.

Veliko nadmetanje takođe nezaobilazno nameće rizike finansijskom sistemu, čiji najdublji strah se uvek svodi na mogućnost insolventnosti. Kako bih procenio ovaj rizik, preferiram teoriju četiri koraka za sagledavanje paroksizama u svetskoj ekonomiji: prvo – poništite sve ugovore s najvažnijim igračem u najvažnijim sektorima svetske ekonomije; drugo – neka ti sektori budu energetika, metalurgija i poljoprivreda, gde je „globalizacija" bila izrazito trijumfalna; treće – neka se sve to strovali u arenu naviknutu na mnogo pozajmljenog novca, što uvećava uzajamne rizike u slučaju insolventnosti; i četvrto – pustite demona iz boce u sektore u kojim je povraćaj kapitala bio loš, a investicije oskudne tokom prethodnih deset godina. Sve to deluje kao dovoljan skup uslova za ogroman poremećaj tržišta sirovina, za platežnu krizu koja takođe predstavlja i krizu lanaca snabdevanja, te energetsku krizu koja takođe podrazumeva i masivnu prehrambenu krizu.

Ove ranjivosti postoje u kontekstu objave ekonomskog rata jedne strane i praktične kontraobjave istog od druge strane, što će samo uvećati navedene fragilnosti. Izgleda da sve to nikoga ne plaši, ali plaši mene. Finansijska štampa i komentatori su, za razliku od mene, prekomerno optimistični povodom „podnošljivih" cena za „srednju klasu" ukoliko škripeći mehanizam koji nazivamo svetskom ekonomijom izgubi poneki točak. Razmatraćemo posledice kasnije, kažu ovi mudraci – kada one budu nepovratne.

Dejvid Hendrikson je predsednik Društva Džon Kvinsi Adams i autor knjige „Republika u opasnosti: Američka imperija i liberalna tradicija" (Oksford, 2018)

Novi Standard

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Нулта толеранција према фашизму

politika.rs

Нулта толеранција према фашизму

Владимир Кршљанин*

5-6 minutes

---

 Договарајући његов наступ као сведока одбране Слободана Милошевића у Хагу, питао сам 2004. у Београду адмирала Елмара Шмелинга, шефа контраобавештајне службе Бундесвера 1982–1983. (који је у том својству сваке недеље учествовао на састанцима шефова свих тајних служби са канцеларом, па је отуда знао целину западне политике), како је могуће да се почетком 90-их догоди тако велики заокрет у политици Запада према Југославији, са којом је Запад до тада одржавао одличне односе.

Елмар ми је објаснио да су ти „одлични односи" били само на јавном политичком нивоу, док се на нивоу тајних служби и специјалног рата, тај однос није нимало разликовао од односа према земљама Источног блока, штавише, на Западу су „гајене" емигрантске фашистичке и квислиншке групе и организације из ових земаља, да би биле употребљене у погодном тренутку.

Напустивши службу 1990. са искреним уверењем да учешће у оваквој англоамеричкој политици није у немачком интересу, Елмар је постао познати антиратни активиста и борац против западног милитаризма и агресивне политике НАТО. У својој земљи је лишен пензије и свих привилегија, осуђиван и маргинализован. Преминуо је тихо 1. марта прошле године.

Његово сведочење у Хагу се није догодило, јер је Милошевић 11. марта 2006. године преминуо у ћелији, а извештај трибунала о његовој смрти је Русија одбила да прихвати.

Али учешће фашиста, терориста и исламских екстремиста у разбијању Југославије и у ратовима у бившим совјетским републикама под покровитељством НАТО-а се јесте догодило.

Савремена Европа и актуелно међународно право постоје захваљујући победи над фашизмом, у којој је Русија имала највећу, а Србија велику улогу.

Зато код нас постоји нулта толеранција према фашизму и нацизму. И сматрамо да тако мора бити у читавом свету.

На српску борбу против фашизма НАТО је одговорио злочином против мира – агресијом 1999,  јединим ратом који је читав НАТО водио у својој историји и највећим (некажњеним) злочином против Европе после Другог светског рата.

Иако је одолела војној агресији НАТО-а и његових фашистичких помагача, Србија је на 12 годинa покорена „обојеном револуцијом", хибридном ратном операцијом НАТО-а. Тиме је уклоњено једино жариште отпора у Источној Европи и НАТО се убрзо проширио на све преостале земље и појачао субверзивно деловање у бившим совјетским републикама.

Сви новоизабрани амерички председници од 1950. до 1990. су ритуално изјављивали: „САД гарантују независност Југославије". А онда је та изјава одjедном нестала и појавила се слична: „САД гарантују независност Украјине". Да је Украјина највећа темпирана бомба у „НАТО Европи" знало се од самог почетка. Али, због њене величине и ефеката које је Западу немогуће контролисати, надао сам се (и не само ја), да никада неће бити детонирана.

Ипак, то се догодило 2014, вероватно као очајнички одговор на стратешки преокрет, који се, успоном Русије и Кине, догодио у свету. Фашисти су у Украјини, после крваве „обојене револуције" у присуству Викторије Нуланд, уведени у власт. Русија је осам година стрпљиво настојала да спречи најгоре, Запад је жмурио, а фашисти су убили 14.000 цивила.

У Вашингтону је сада на власти иста екипа као 2014. Одбијање од стране САД и НАТО озбиљних преговора о гаранцијама безбедности, њихово растуће присуство у Украјини и растуће испоруке оружја, медијска кампања Запада протов Русије и претње заузимања Донбаса „по хрватском сценарију" и производње нуклеарног оружја у Украјини, нагнали су Русију на специјалну војну операцију са два циља: демилитаризација и денацификација Украјине.

Украјина је дакле постала жртва НАТО-а, као некада Југославија. И то уз очекивано безгранично лицемерје. Фашисти који убијају Србе и Русе су „борци за слободу", Срби и Руси који се бране од фашиста су „агресори" и „чудовишта", а НАТО је „добронамерни одбрамбени савез" који спроводи „хуманитарне интервенције".

НАТО галама и „санкције" су и 90-их против Срба, и сада против Руса, огромне. Ипак, сада су веће него икад, претвориле су се у хистерију. Јер НАТО зна да Русе не може да победи. И да је већ наступио Нови свет, који предводе Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Свет у коме нема места за фашизам, тероризам и „обојене револуције". Правичан мултиполарни систем. Заједница заједничке судбине човечанства. Свет сарадње, а не конфронтације.

*Потпредседник Међународне словенске академије, виши саветник у МСП-у Србије

https://www.politika.rs/scc/clanak/501832/Pogledi/Nulta-tolerancija-prema-fasizmu

Како Достојевски, Чајковски и мачке плаћају цену украјинског рата

politika.rs

Како Достојевски, Чајковски и мачке плаћају цену украјинског рата

Бошко Јакшић

6-8 minutes

---

Свет је на добром путу да се врати у мрачно доба које подсећа на Средњи век, или да барем обнови традиције „хладног" рата.

Запад је Русији због агресије на Украјину завео низ незабележено оштрих санкција које председник Владимир Путин пореди са објавом рата, али неке од казнених мера су потпуно ван сваког разума, распирују русофобију и прете да потврде горње упозорење.

Запад оштро критикује Путина када каже да, „уколико овако настави", Украјини прети губитак државности, а упада у исту опасну нихилистичку замку покушавајући да поништи руску културу, и то онај њен део који припада светској баштини.

Милански универзитет Бикока отказао је предавања о славном руском писцу и филозофу Фјодору Достојевском „зато што би курс могао да створи полемике". Професор Паоло Нори, који је требало да држи курс, је огорчен: „Данас је у Италији не само грешка бити жив Рус, већ бити и мртав Рус."

На цензурисање Достојевског најоштрије се обрушио Виторио Згарби, историчар уметности и један од најпознатијих и најпровокативнијих италијанских полемичара. „Забранити руску културу због рата у Украјини? Лудило, дело ментално хендикепираних људи. Срамота, то је културни расизам. Шта је крив Достојевски? Култура и уметност су свачије наслеђе. Обустављање курса књижевности о великом руском писцу Достојевском је неоправдани чин провокације. То је као да смо забранили Луиђија Пирандела зато што је био фашиста. То је као да не читате Платона јер су у то време, у Грчкој, били тирани. Луде ствари".

Разне институције културе на Западу захтевају од руских уметника да се јасно ограде од „Путиновог рата". Неки то не желе, други би да се не изјашњавају о политици.

Славни руски диригент Валериј Гергијев био је присиљен да поднесе оставку на положај почасног председника фестивала у Единбургу, добио је отказ као главни диригент Минхенске филхармоније а потом и миланског Театра ала скала. Разлог: Гергијев је одбио да се дистанцира од свог доброг пријатеља – Путина.

Сличну је судбину, такође добровољно, одабрала и Ана Нетребко, један од најпознатијих и најтраженијих сопрана света. Отказала је све своје аранжмане у Метрополитен опери и Скали остајући лојална руском председнику. У Њујорку ће је – ето опет политике у култури – заменити украјински сопран Људмила Монастирска.

ОК, то је њихов лични избор али какве везе има подршка Путину и санкционисање Пјотра Иљича Чајковског. А управо се то догодило у загребачкој дворани „Ватрослав Лисински". Од предвиђене три његове композиције остао је само Концерт за виолину и оркестар у д-дуру. Друге две замењене су гудачким адађом једног америчког композитора и алегретом из Бетовенове Седме симфоније.

Пољска национална опера је „у знак солидарности са народом Украјине" одустала од извођења опере „Борис Годунов" великог руског композитора Модеста Мусоргског. Руски диригент Туган Сохијев напустио је оркестар у Тулузу пошто су Французи од њега тражили „да одабере једну културну традицију" и осуди Путинову агресију. Онда је поднео оставку на место уметничког директора Бољшог театра. Концерт познатог младог руског пијанисте отказан је у Ванкуверу иако се он уопште није оглашавао око рата.

Можда Путин сања о обнови земље Петра Великог и могуће је да око тога има подршку већинског руског народа. Сигурно је да је његова агресија за сваку осуду а да су санкције готово једино оружје које Запад има на располагању, али уплитати Достојевског и Чајковског у рат између Русије и Украјине је апсурдно, ако не сулудо. И опасно.

Путин заслужује најоштрију критику, али ово прераста у отворену русофобију. Тако је рат у Украјини укњижио још једну сасвим неочекивану жртву. После славног руског писца и композитора или забране продаје вотке у Пенсилванији (произведене узгред буди речено у Литванији), списку санкција режима у Кремљу придружене су – мачке.

Да, добро сте прочитали. Међународна федерација узгајивача мачака (Фифе) забранила је учешће мачака из Русије на међународним изложбама и такмичењима у 43 земље чланице уз објашњење да се „не може помагати овим злочинима не чинећи ништа".

„Ниједна мачка узгајена у Русији не може да се увезе и региструје у било којем од регистара Фифе ван Русије", гласи директива кажњавања руских мачака за које су генијалци из Фифе утврдили да су се својим „мјау" масовно декларисале као Путинови симпатизери и да их треба санкционисати због њихове улоге у агресији на Украјину.

Многим Украјинцима, посебно оним који су морали да побегну из земље, којих је два милиона, потребна је помоћ. Неопходна је и Русима који сматрају да су жртве деспотије. Али, зар неко иоле разуман мисли да ће помоћи тако што ће руским мачкама  и њиховим узгајивачима забранити да се такмиче по свету?

Какво лудило! Ово су примери, а таквих је још, који указују да је крајње време да се Запад уразуми и охлади усијане главе.

Какво затупљивање свести коју је, када се људи немо сагласе са оваквим „мерама", лако манипулисати и контролисати. Да ли смо на путу ка тоталитарној демократији, процесу који је Џорџ В. Буш први отворио укидајући нека људска права у контексту „рата против тероризма". Од тада смо сведоци освајачког налета надобудне и арогантне светске политичке, корпоративне и технолошке бирократије. Докле? Не знам. Само ми се такав свет све мање допада.

Враћамо се у мрачна времена Средњег века када су мачке биле мистично проглашаване за ђаволске симболе. Но, способне да виде ноћу, ваљда ће препознати излаз из таме у коју их без њихове кривице гура свет који није у стању да разликује Путина од мачке. Ваљда ће 4.500 година дуго пријатељство човека и мачке надвладати украјинску кризу.

Рат ће се већ некако завршити. Вероватно мировним споразумом неповољним по Украјину. Кијев ће морати да прихвати да Путин контролише његове две источне енклаве, задржаће се статус кво око Крима, Украјина ће се чврсто обавезати да неће ући у НАТО. Онда ће се руске трупе повући а западне санкције Русији почеће полако да се укидају. И руске мачке изаћи ће из изолације.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

standard.rs

Валентин Катасонов - Бумеранг ефекат санкција против Русије

Valentin Katasonov

12-15 minutes

---

Deofšorizacija ruske ekonomije, uvođenje ograničenja na kretanje kapitala van granica, izvlačenje dividendi stranih investitora iz zemlje – za zapadni kapital su udarac sankcionog bumeranga

Vašington i njegovi saveznici, pripremajući odluku o sankcijama protiv Rusije, pokušavaju da izračunaju posledice svakog svog koraka. Izračunaćemo ih i mi. Izračunaćemo ono što se uobičajeno naziva „efekat bumeranga" i razmotriti ovaj efekat shvaćen u užem i širem smislu. Efekat bumeranga u užem smislu predstavljaju moguće negativne posledice sankcija za njihove inicijatore, čak i bez odgovarajućih mera od strane države-objekta sankcija. Efekat bumeranga u širem smislu predstavljaju negativne posledice za inicijatore sankcija koje nastaju kao rezultat odgovora države koja je podvrgnuta sankcijama.

Efekat bumeranga u prvom smislu je neizbežan pri uvođenju sankcija zemlji koja ima snažnu ekonomiju, uključenu u međunarodne ekonomske odnose. A Rusija je zemlja sa upravo takvom ekonomijom. Prema podacima Federalne carinske službe RF, 2021. godine spoljnotrgovinski promet Rusije je iznosio 789,4 milijardi dolara, i to: izvoz – 493,3 milijarde dolara (više od polovine se odnosi na energoresurse), uvoz – 296,1 milijardu dolara. Po rezultatima iz 2020. godine, udeo Rusije u svetskom izvozu, prema ocenama Svetske banke, iznosio je 1,7 odsto; a u nizu roba udeo Rusije u svetskom eksportu je mnogo viši. Tako, udeo Rusije u svetskom izvozu pšenice u sezoni 2020/2021 činio je 19,3 odsto. Njen udeo u svetskom izvozu nafte 2019. godine (vrednosno izražen) procenjen je na 10,5 odsto.

Blokada spoljnotrgovinskih računa Rusije i platnih operacija koje se obavljaju preko sistema SWIFT bezuslovno će dovesti do efekta bumeranga. Mogući su ozbiljni poremećaji u funkcionisanju ekonomija niza zemalja koji od Rusije dobijaju naftu, naftne derivate, prirodni gas, neke prehrambene proizvode, niz proizvoda hemijske industrije i dr. Još pre deset godina ruski izvozni monopolista „Gasprom" obezbeđivao je 25 odsto potreba EU za prirodnim gasom, a poslednjih godina ova zavisnost dostigla je 40 odsto.

Velika glavobolja

Da ne bi došlo do ekonomskog šoka, zemlje EU koje su isplanirale sankcije protiv Rusije pokušavaju da ostave „prozore" kroz koje bi mogle da se ostvare isporuke životno važnih roba iz Rusije.

Problem je u tome što su platni dokumenti koji prolaze kroz SWIFT sistem do sada bili prvenstveno obezličeni. To jest, teško je bilo (ili čak nemoguće) iz dokumenata shvatiti sa kojim je trgovinskim ugovorom povezano plaćanje. U Beloj kući i u američkom Ministarstvu finansija, u kome se pripremaju odluke o sankcijama, odlično to znaju. Oni vide izlaz ili u tome da na neki način nauče da dešifruju platežne dokumente (da odrede njihovu vezu sa konkretnim ugovorima) ili da sprovedu blokiranje određenih banaka. Drugi pristup znači da će inicijatori sankcija pokušati da odrede vezu ruskih banka sa ovim ili onim trgovačkim i investicionim operacijama i da sa spiska za sankcije izbrišu one banke koje opslužuju isporuke roba koje su Zapadu životno neophodne.

Mislim da će, ipak, takav selektivni prilaz blokiranju operacija koje prolaze kroz SWIFT sistem doneti veliku glavobolju. Dok postoji bar jedna ruska banka koja nije na sankcionom spisku, ona će biti sposobna da preuzme na sebe funkcije plaćanja koje su ranije ispunjavale banke koje su dospele pod sankcije. Na konferenciji za medije 27. februara šef diplomatije EU Žozep Borel objavio je odluku EU o sankcijama Rusiji. Govoreći o blokadi sistema SWIFT priznao je: „Odsecanje iz finansijskog sistema zemlje koja je veoma povezna sa drugim zemljama i ekonomijama ne može biti učinjeno makazama, za jednu noć."

Da bi se sigurno blokirale platne operacije ruskih banaka sa bankama drugih zemalja neophodno ih je ne samo isključiti iz sistema SWIFT, već i zatvoriti njihove korespondentne račune u SAD i drugim zemljama Zapada. Do 1. marta nije bilo nikakvih informacija iz javnih izvora o preduzimanju akcija prema korespodentnim računima ruskih banaka. Većina eksperata smatra da stoprocentne blokade SWIFT sistema neće biti.

Čovek sa mobilnim telefonom u ruci prilikom prolaska pored loga SWIFT-a (Foto: Reuters/Chris Helgren)

Čak i ako Zapad dođe do zaključka da ciljano blokranje SWIFT-a ne daje očekivani efekat i isključi celu Rusiju iz tog sistema, to neće naneti smrtonosni udarac našoj ekonomiji.

Prvo, ruske banke i kompanije će moći da se priključe na alternativni domaći sistem SPFS (sistem prenosa finansijskih podataka) koji je napravila Banka Rusije sredinom prošle decenije. Da, s moje tačke gledišta, sistem je nedovršen (konkretno, nema više od desetak inostranih korisnika, a to je nedovoljno za opsluživanje spoljašnjih ekonomskih veza Rusije), ali, ako se želi, moguće ga je brzo dovesti u punu kondiciju.

Drugo, mogu se privremeno koristiti stare metode prenosa podataka o plaćanju i računima (pošta i faks).

Treće, moguće je i potrebno je izučiti i primeniti u praksi iskustvo Irana, koji već dugo godina živi bez SWIFT sistema (ovo je tema za posebno razmatranje).

Šef komiteta Dume za finansijsko tržište Anatolij Aksakov na sledeći način je komentarisao odluku Zapada o blokiranju SWIFT-a za Rusiju: „Rekao bih da to nije smrtnonosna odluka. Naravno, neprijatna je, ali ne i smrtnonosna. Iran već deceniju živi bez SWIFT-a i ništa, živi, ne umire. A za Zapad ova odluka predstavlja pucanj u sopstvenu nogu. To će biti bolna odluka ne samo za RF, već i za druge zemlje sa kojima sarađujemo. Ako ne bude finansijskih tokova iz Rusije u Evropu, Evropa neće moći da računa na ovakvu Ameriku i tako dalje. Odluka je veoma teška, sa posledicama za one koji su je doneli."

Alternative postoje

Efekat bumeranga se veoma ozbiljno može odraziti na kompanije koje upravljaju SWIFT sistemom (koji je osnovan pre 49 godina i registrovan u Belgiji).SWIFT već mnogo godina izjavljuje da je van politike. On zaista ne želi da učestvuje u sankcijama, tim pre što su one nelegitimne (nisu odobrene od Saveta bezbednosti OUN). Ipak, ova mreža se nalazi pod jurisdikcijom Belgije i EU. I SAD, koje su tradicionalno inicijatori blokiranja SWIFT-a, deluju preko Brisela, zahtevajući od evročinovnika da donesu odluke koje bi postale pravno obavezujuće za SWIFT kompanije.

Posle isključenja Rusije iz SWIFT sistema poverenje u sistem može biti poljuljano. Druge zemlje će osetiti da se i njima može nešto slično desiti (kao Rusiji) i počeće da razrađuju alternativne sisteme prenosa informacija o plaćanju i računima. To se posebno odnosi na Kinu koja se već nalazi pod nekim oblikom sankcija od strane Zapada. Zato su počeli da razrađuju sistem koji treba da bude alternativa SWIFT-u; sistem se zove CIPS (China International Payments System). CIPS se još uvek nalazi u embrionalnom stanju, ali isključenje Rusije iz SWIFT-a može postati moćan impuls za doradu kineskog sistema i uključivanje u njega drugih država (među njima i Rusije).

Prodavačica tokom prebrojavanja novčanica ruske rublje na jednoj pijaci u Omsku, 18. februar 2022. (Foto: Reuters/Alexey Malgavko)

Zapad ostavlja „rupe" i u takvoj sankciji „iz pakla" kao što je blokiranje rezervi Ruske Federacije. Ako se blokiraju („zamrznu") sve rezerve, Rusija neće moći da ispuni svoje obaveze u otplati spoljašnjeg državnog duga. Zapad se milostivo saglasio da će dozvoliti Rusiji da koristi novac sa zamrznutih računa za opsluživanje i otplatu obaveza po spoljnim dugovima. Samo, Rusija ne bi trebalo da pristane na takva pravila igre.

Ako Zapad bude koristio deo ruskih rezervi za plaćanje kreditorima, onda Moska to treba da kvalifikuje kao čistu pljačku, narušavanje međunarodnog prava. Moskva treba da izjavi da sankcije koje su joj uvedene predstavljaju kršenje međunarodnog prava jer nisu odobrene od Saveta bezbednosti OUN. Prema tome, ove razbojničke sankcije treba smatrati višom silom. A u ugovorima o kreditima i zajmovima koje je zaključila Moskva postoji odeljak posvećen višoj sili, na osnovu koga je ona slobodna od ispunjavanja obaveza za vreme postojanja „nepremostivih okolnosti". Pravilno odmerene (sa gledišta međunarodnog prava) mere ruskih vlasti na nezakonite sankcije Zapada takođe treba posmatrati kao efekat bumeranga. Situacija u svetu se može promeniti tako što će se zamrzavanje ruskih deviznih rezervi od strane SAD i njihovih saveznika okvalifikovati kao akt otvorene pljačke.

Deofšorizacija

Sada koja reč o efektu bumeranga u širem smislu. Ovaj efekat pojavio se bukvalno 24 časa pošto su EU, SAD i druge zemlje G-7 obnarodovale sankcije. Reč je o Ukazu predsednika RF od 28. februara 2022. №79 „O primeni specijalnih ekonomskih mera u vezi sa neprijateljskim delovanjem SAD i njima pridruženih država i međunarodnih organizacija." U njemu su određene protivmere ekonomskim sankcijama kao što su: prodaja 80 odsto deviza dobijenih na osnovu izvoznih ugovora posle 1. januara 2022; zatim, od 1. marta, rezidenti više neće moći da uplaćuju stranu valutu na svoje račune otvorene u bankama i organizacijama u inostranstvu, kao ni da uplaćuju novac bez otvaranja bankovnog računa, korišćenjem elektronskih sredstava plaćanja koja su na raspolaganju stranim davaocima usluga u sferi platnog prometa; zabrana od 1. marta deviznog poslovanja davanjem deviza rezidenata u korist nerezidenata po ugovorima o kreditu itd. Faktički, reč je o merama koje ograničavaju povlačenje strane valute i kapitala iz zemlje, i o merama koje će pokrenuti s mrtve tačke proces deofšorizacije ruske ekonomije.

Takođe je objavljeno da je Centralna banka RF izdala naredbu kojom zabranjuje od 12 časova 28. februara profesionalnim učesnicima na berzi da prenose vrednosne hartije ruskih emitenata inostranim fizičkim i pravnim licima. Jednostavnije govoreći, uvodi se moratorijum na izvlačenje investicionih prihoda. Iz nezvaničnih izvora, takođe je poznato da vlada priprema zabranu iznošenja dobiti van Rusije ćerkama inostranih kompanija.

Sve su to mere koje je trebalo odavno doneti. Deofšorizacija ruske ekonomije, uvođenje ograničenja na kretanje kapitala van granica Rusije, a takođe i izvlačenje dividendi i drugih prihoda inostranih investitora iz zemlje – predstavljaju za zapadni kapital udarac sankcionog bumeranga.

Možemo očekivati i uzvratni udarac u vezi sa blokiranjem deviznih rezervi RF. Žozep Borel rekao je da „zamrzavanju" podleže oko polovina svih rezervi. U apsolutnom iznosu, to je više od 300 milijardi dolara. Rusija ima pravo da traži načine kako da kompenzuje ovaj ogromni gubitak. A izvori kompenzacije su dostupni ruskim vlastima. Imam u vidu aktive inostranih ivestitora u našu ekonomiju. Navešću podatak, oslanjajući se na podatke Banke Rusije, da je ukupna veličina ovih aktiva 1. oktobra 2021. godine procenjena na 1.180,2 milijardi dolara. Ovo su osnovni oblici aktive koji čine pomenutu sumu (u milijardama dolara): direktne investicije – 596; portfolio investicije – 302,7; dužničke hartije od vrednosti – 84,7; druge investicije – 275,8. Osnovne komponente ostalih investicija su (u milijardama dolara): krediti i zajmovi odobreni ruskim rezidentima – 153,7; gotov novac i bankarski depoziti – 69,7.

Značajan deo ovih inostranih aktiva formirali su investitori iz SAD, zemalja EU i drugih država koje su donele odluku o blokiranju ruskih deviznih rezervi. Na primer, polovina akcija „Gasproma" – 49,77 odsto – oformljena je u obliku takozvanih Američkih depozitnih priznanica (American Depositary Receipt – ADR). Iza ovog teško shvatljivog ADR stoje inostrane, pre svega američke banke, koje zarađuju na ruskom gasu. A „Sberbanka": od 48 odsto akcija „Sberbanke", koje se nalaze u slobodnom opticaju, svega oko četiri odsto pripada rezidentima (ruskim fizičkim i pravnim licima) – sve ostalo stranicima iz, u osnovi, dve zemlje – SAD i Velike Britanije. Uzgred, ovim nerezidentima je na račune 2020. bilo prebačno 425 milijardi rubalja.

Žena prilikom izlaska iz ekspoziture ruske Sberbanke u Beču, 28. februar 2022. (Foto: Reuters/Leonhard Foeger)

U složenoj situaciji celishodno je sprovesti veliku reviziju inostranih aktiva u ruskoj ekonomiji. I definisati njihovo strano poreklo. I pripremiti predloge za nacionalizaciju onog dela koji pripada investitorima iz SAD, Velike Britanije i drugih, posebno „prijateljski" raspoloženih država prema Rusiji. To bi bio odgovor na „sankcije iz pakla".

Preveo Aleksandar Mirković

Naslovna fotografija: Dmitriy Rogulin/TASS

Izvor fondsk.ru/Srodstvo po izboru

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Владимир Коларић - Русофобија као градивни елемент западног идентитета

Vladimir Kolarić

8-10 minutes

---

Bitno je shvatiti da zapadna rusofobija nije nešto tek uzgredno i kratkoročno, već je reč o pojavi dugog trajanja koja predstavlja gradivni element samog civilizacijskog identiteta Zapada

Poznanica mi je ispričala slučaj svoje prijateljice koja inače ne voli ništa rusko, ali kad je otišla da radi u SAD zgrozila se odijumom i mržnjom prema Rusima, i to od strane ljudi koji ne samo da nikada nisu bili u Rusiji, već ništa o njoj i ne znaju, niti su ikada upoznali nekog Rusa. Isto tako su mnogi koji takođe gaje podozrenje prema Rusiji, ne vole Putina i protiv su ruske intervencije ostali zbunjeni obimom i radikalnošću antiruske histerije koja se pojavila na Zapadu. Mnogi su raspoloženi da kritikuju same Ruse, da ističu kako su oni sami krivi za to, kako je to zbog lošeg imidža, oligarha, „primitivnih turista" ili „autokratskog režima", ali teško je odupreti se utisku da izliv otvorene mržnje prema Rusima i Rusiji ipak više govori o samom Zapadu nego o ovoj zemlji i narodu.

Vrlo je primetno da je antiruska propaganda planski i sistematski vođena i da se ne svodi samo na podršku merama usmerenim protiv konkretnih ruskih akcija, lidera i institucija, već da ima otvoren rusofobni karakter, koji uključuje i osporavanje idejno-vrednosnih i kulturno-civilizacijskih temelja Rusije. Propaganda svesno podstiče masovnu histeriju, koju odlikuju iracionalnost, obuzetost strastima i crno-belim misaonim shemama, hajkački mentalitet i praksa, te atmosfera koja ukida svaku mogućnost dijaloga i istinskog javnog govora, koje je upravo Zapad u novijem istorijskom toku postavio kao regulatorne norme svojih društava.

Ovakva situacija ne može a da ne podseti na dugu istoriju zapadnjačkog rasizma, kolonijalizma i imperijalizma, sa i dalje neugaslim sećanjem na proganjanje Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, koje je prethodilo genocidu. Jedna poznata knjiga posvećena Holokaustu zove se Poziv na genocid i posvećena je upravo intelektualnoj pripremi, koja je masovni zločin trebalo da učini ne samo prihvatljivim, nego i nužnim i prirodnim. Dehumanizacija protivnika i radikalno osporavanje vrednosti na kojima njegova zajednica baštini svoj kontinuitet svakako nisu među najmanje važnim u ovom procesu, a ono što zabrinjava jeste da je sve to i te kako prisutno i sada, u slučaju Rusije i ruskog naroda.

Dakle, protivljenje planovima i akcijama konkurenata na međunarodnom planu, kao i odgovarajuća propaganda, sasvim su legitimni i podrazumevaju se, pa i činovi poput sankcija, pa čak i vojnih intervencija. Velike sile su se uvek borile za dominaciju i ono što smatraju svojim interesima. Granica se, međutim, prelazi onda kada propaganda prerasta u dehumanizaciju i dekulturalizaciju, što se naročito dešava u reakciji zapadnih država na postupke Rusije, i to ne po prvi put u njihovoj istoriji.

Samomrzeće inercije

Kao što bi Srbi trebalo da razumeju situaciju u kojoj su se nalazili građani Ukrajine ruskog identiteta (kako u Drugom svetskom ratu, tako i 2014. godine, sa početkom rata u Ukrajini, kada su usledili masovni zločini nad civilima koje su tada, ali i tokom primirja narednih osam godina, činile ukrajinske vojne snage) jer su prošli iskustvo NDH, a kasnije, nažalost, i Bljesak i Oluju, tako bi trebalo da razumeju i dirigovanu histeriju protiv Rusa i Rusije koja je eksplodirala na Zapadu. Interesantno je da su Srbi koji su živeli u zapadnim zemljama ili u njih odlazili na duže vreme tokom devedesestih godina bili svesniji razmera planskog i sistematskog karaktera te mržnje od onih Srba koji su sve vreme živeli u sankcionisanoj Srbiji, gde su te informacije, zapravo, bile posredne i filtrirane, pa je lako bilo svu krivicu pripisati tadašnjem srpskom režimu.

Dosta je pisano o fenomenu jevrejske samomržnje, odnosno samoprezira koji se javlja kod pripadnika proganjane i stigmatizovane zajednice, koji počinju da interiorizuju krivicu i da je traže u korenima sopstvene kulture i istorije, otvarajući se ka konverziji u smeru prihvatanja „prihvatljivijih" identitetskih formi. Ovo stvara unutrašnju podvojenost, rascep kod pojedinaca obolelih od samomrženj, koji se često ispoljava kroz prezir ili čak nasilje prema pripadnicima svoje zajednice, koji ne prihvataju njegove ideje.

Skup podrške Rusima u Ukrajini tokom 2014. godine (Foto: ITAR-TASS/Mikhail Pochuev)

Podrazumeva se da pod samomržnju ne potpada kritika određenog režima, političkog poretka, kritičko preispitivanje istorijskih epoha, zalaganje za drugačije puteve i modele razvoja, i bilo bi dobro da to razumeju i oni među samoproglašenim patriotama koji su spremni da svakom kritičkom preispitivanju, samostalnijem istraživanju ili pravu na lični stav prišiju etiketu autošovinističkog. Jer, ako želimo da gradimo zaista svoju i samostalnu državu, ona svakako ne sme biti kazamat i legion koji ukida pravo na slobodu ličnosti.

Te samomrzeće inercije kod Rusa i Srba ima dosta. Međutim reba razlikovati radikalnu ostrašćenost kod zajednica formiranih konverzijom i otpadanjem od svog ranijeg identiteta i onih koje, formalno, i dalje pripadaju određenom kolektivu, ali sebe vide kao suštinski drugačije i superiornije od onoga što smatraju većinom svojih sunarodnika.

U oba slučaja, u osnovi je reč o konverziji na civilizacijskom nivou, odnosno težnji zapadnih imperijalnih sila da zajednice i pojedince uvlače u svoj civilizacijski prostor, koji nije ideološki nego transideološki, i zasniva se na prihvatanju i usvajanju temeljnih ideja i vrednosti na civilizacijskom nivou, koje opstaju uprkos ideološkim menama. Ovo je, naravno, imalo začetak u religijskom delovanju, odnosno religijskoj konverziji, da bi se kasnije zasnivalo na nizu kulturnih, istorijskih i drugih argumenata, sve do izjednačavanja samog pojma civilizacije i civilizovanosti sa pripadnošću civilizacijskom modelu evroatlantskog Zapada.

Jasna namera

U tom smislu, bitno je shvatiti da ovakav vid zapadnjačke propagande usmerene protiv Rusije i Rusa nije tek nešto uzgredno i kratkoročno, izazvano konkretnim povodom i što sa promenom situacije može potpuno prestati, nego je reč o pojavi dugog trajanja, sa snažnim kontinuitetom, koji predstavlja konstituent samog civilizacijskog identiteta Zapada.

Ta propaganda, njen sada ogoljeni rasistički, imperijalni i kolonijalni lik, njena ogoljena manipulativna i nasilna praksa, govori više o istinskim namerama zapadnih elita prema Rusiji nego konkretni politički potezi, sankcije, pa čak i mogućnost ratnog sukoba. Jasno govori da namera Zapada prema Rusiji nije usmerena ka međusobnom usaglašavanju i saradnji, makar i pod zapadnim uslovima, nego de fakto uništenju Rusije kao sebi alternativnog a bliskog civilizacijskog modela, njeno institucionalno rasparčavanje i omogućavanje otvorenog pristupa njenim resursima. Jasno je da ruskim građanima, šta god oni mislili o Putinu i sukobu u Ukrajini, tada neće biti nimalo lako, i da bi u tom slučaju izgubili ne samo svoj civilizacijski zasnovan identitet i način života, nego bi postepeno nestali i u socijalnom, pa i biološkom smislu. Oni koji se sećaju strašnih ruskih devedestih godina trebalo bi ovoga da budu i te kako svesni, jer tada su se izvukli za dlaku.

Srbima koji misle da se to njih nimalo ne tiče i da bi mogli da profitiraju od učešća u rusofobnim operacijama treba samo reći da se u tome duboko varaju. Zver će pokucati i na njihova vrata, kao što je toliko puta kucala i dosad, i možda će biti bolje samo onoj manjini koja se bude najotvorenije stavila u službu gospodara, a to ima svoju cenu – gašenje sopstvene ličnosti i ličnu i istorijsku odgovornost kada se situacija promeni i okupator pobegne pred pravdom oslobodilaca.

Skup podrške Ukrajini u Beogradu, 06. mart 2022. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Radio Slobodna Evropa)

Da bismo se odbranili, moramo, pre svega, da napravimo promenu u svojim glavama, da prihvatimo da se svet menja, da u tim promenama moramo tragati za sopstvenim putevima, i da se pomirimo s tim da je život takav kakav je i da su nas lagali oni koji su nas uveravali da nam taj život nešto duguje i da na nešto imamo pravo. Moramo hrabro i smelo stupiti u novo, a to ne može biti lako, ne može bez žrtava, makar i u vidu odbacivanja sopstvene koprene navika i predrasuda, što je uvek najteže. Nije lako, ali može da bude uzbudljivo. Jer, nismo crvi, ljudi smo, pa nisu nam potrebni samo smećem popunjeni trbusi, nego i malo svetlosti i vatre u životima.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film". Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Reuters/Dinuka Liyanawatte

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Kosovo pokušava da na krilima ukrajinske krize uđe u NATO

kosovo-online.com

Kosovo pokušava da na krilima ukrajinske krize uđe u NATO - Kosovo Online

6-8 minutes

---

Analitičari i iz Prištine i iz Beograda složni su donekle u oceni da scenario munjevitog uključenja Kosova u NATO nije nešto što će se tako lako odigati, ali Prištini u ovom slučaju na ruku idu neke okolnosti, prenosi Euronews Srbija.

Pre svega ta što je kriza na istoku Evrope pokrenula pitanje bezbednosti u čitavom svetu, ali posebno na starom kontinentu, pa sada i pojedini veliki igrači izvan EU, pokazuju spremnost da se to što se dešava iskoristi i kao zamajac u rešavanju otvorenih pitanja u regionu.

Osim toga, mnogi u Prištini, kao i oni koji su zainteresovani za ostvaranje njenih ciljeva videlu su u čitavom procesu i šansu da se preostale članice EU, koje su istovremeno i članice NATO, podstaknu da promene svoju odluku o nepriznanjvanju kosovske nezavisnosti.

Te okolnosti i Priština je videla kao put za ostvarivanje svojih ciljeva, a iako oni mogu delovati "megalomanski", stavljanje nekih od njih na sto je svakako više od onoga o čemu se u globalnim okvirima uopšte i moglo govoriti pre ruske invazije na Ukrajinu. 

Šta se zapravo dešava?

Kosovska vlada, koja od izbijanja krize upućuje zahteve za hitan prijem Prištine u NATO, osnovala je juče Međuinstitucionalnu radnu grupu za integraciju u tu organizaciju. Radna grupa je osnovana je na sednici vlade u cilju, kako je obrazloženo, unapređenja procedure za pristupanje u Severnoatlantskoj alijansi, priključenja u Partnersvo za mir, ali i "jačanja prisustva Kosova u međunarodnim bezbednosnim mehanizmima".

Ukazuje se, međutim, da na krilima ovih zahteva vlasti u Prštini pokušavaju da lobiraju i za priznanje nezavisnosti država članica NATO-a, koje su istovremeno i članice EU, a koje ne priznaju Kosovo, kao i članstvo u drugim međunarodnih organizacijama.

I američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar nedavno je saopštio da bi trebalo raditi na pronalasku "trajnog rešenja za nerešene sporove".

Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka ukazuje da je reč o korišćenju trenutka.

"Mislim da je reč o jednom političkom momentu, zbog rata u Ukrajini, da se iz Prištine promovišu kao zapadni partneri i insistiraju na nečemu što u oviom trenutku nije realno", rekao je za Euronews Srbija Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka.

Može li Priština da ostvari svoje zahteve

Surlić navodi da u ovom trenutku članstvo Kosova u NATO nije realno iz više razloga.

"Prvo, već je pomenuto da četiri zemlje članice NATO-a ne priznaju Kosovo kao nezavisnu. Kosovo ima sporan status i zato je to neprihvaljivo za NATO. Drugo, Priština ne ispunjava neke druge uslove, nema vojsku, ima bezbednosne snage koje ne odgovaraju NATO standarima, a treće i najvažnije je da je NATO u punom kapacitetu pristuan na Kosovu, po rezoluciji 1244 je dužan  daobezbeđuje mir i stabilnost svim građanima na Kosovu i nema nikakve bezbednosne pretnje za one koji žive na teritoriji Kosova", kazao je Surlić.

On je rekao da je bezbednost postala prva tema zbog aktuelnih dešavanja te dodao i da se tradicioalno neutralne zemlje poput Irske, Finske, sada opredeljuju da bi mogle da razmisle o članstvu u NATO.

Kako navodi, zato jeste moguć pritisak na Srbiju.

"Taj pritisak se očekuje i na Srbiju, koja ima neutralni položaj. Budući da EU sve više razmišlja o bezbednosnom okviru, pojedine zemlje EU će tražiti od Srbije da u procesu  priključivanja EU Srbija podnese zahtev i za članstvo u NATO", naveo je Surlić.

Baraljiu: Sve članice NATO nisu priznale Kosovo

Sa druge strane, upoznati sa prilikama u Prištini poslednje poruke tamošnjih vlasti ocenjuju kao kosovsku poruku svetskim zvaničnicima, ali ukazuju i na to da je za ulazak u NATO najpre potrebno ispuniti određene standarde.

Mazlum Baraliju profesor na Univerzitetu u Prištini kaže da je jedan od glavnih kamena spoticanja u nameri kosovskih zvaničnika upravo to što nisu sve članice ove organizacije priznale nezavisnost Kosova.

Naime, Grčka, Slovačka, Rumunija i Španija su članice NATO-a koje nisu priznale Kosovo, te ih  kosovski zvaničnici svakodnevno pozivaju da to učine.

"NATO standardi su poprilično visoki, čak  možda najviši u smislu organizovanja neke vojno političke organizacije. Članstvo zavisi od volje članica ove organizacije. U ovom slučaju, možda glavni problem može da bude zapravo pristanak četiri članice koje još uvek nisu priznale nezavisnost Kosova", smatra Baraliu.

Krasnići: NATO je na Kosovo ušao bez neke rezolucije na početku

Međutim, politički analitičar iz Prištine Miljazim Krasnići smatra da je sve neizvesno.

"NATO je na Kosovo ušao bez neke rezolucije na početku. Sada on jeste tu na osnovu Rezolucije 1244, ali u nekom kritičnom trenutku ako se vidi da je ugrožena bezbednost regiona, NATO će najverovatnije da ubrza neke procedure za prijem Kosova, možda i Bosne", kaže on.

Apliciranje za članstvo Prištine u NATO alijansi nije jedini zahtev prištinskih zvaničnika. Osim toga, iz Prištine su najavili i inteziviranje apliciranja za članstvo u EU i Savetu Evrope i drugim međunarodnim institucijama. Takođe,  predsednik kosovskog parlamenta smatra i da je potrebno dodatno naoružanje.

Budžet KBS 100 miliona evra

Naime, budžet Kosovskih bezbednosnih snaga iznosi 100 miliona evra, pa je kosovska vlada formirala fond za njihovo dodatno finansiranje, što analitičari različito tumače.
Profesor Baraljiu smatra da on nije dovoljan pre svega zbog, kako smatra, kompletne situacije u regionu.

"Taj budžet nije dovoljan, pogotovu da odgovara pretnjama i pritiscima i situaciji geopolitičkoj i političkoj, koja vlada na Balkanu i u Evropi. Prema tome, taj budžet treba povećati, iz drugih izvora nema mogućnosti da se povećava taj budžet, nema od kuda da se uzme više.  Maksimum koji je moguć je dat, 100 miliona, pa se gleda ta mogućnost i opcija preko građana i volje građana kroz donacije", kaže Baraljiu.

Sa druge strane, analitičar Miljazim Krasnići smatra da Kosovo nije ugroženo u bezbednosnom smislu, pa i ne vidi potrebu za većim budžetom.

"To je neka inicijativa Vlade da dobije neke poene, inače ne vidim ni ugroženost funkcije te organizacije, ali eto vlada ponekad želi da promoviše sebe nekim akcijama. Kosovo zaista nije ugroženo u bezbednosnom smislu. Sve dok je KFOR tu, ne samo Albanci, nego i Srbi i svi su bezbedni jer KFOR  je tu zaista da pruži bezbednost za sve", kaže Krasnići.