pcnen.com

Ukrajinska prekretnica

7-8 minutes

---

Autor: Marinko Čulić

Ovih dana Radio Zagreb emitirao je kontakt-emisiju na temu uloge svjetskih crkava u ratu u Ukrajini (poslije repriziranu na HRT-u 4). Tako je bilo govora i o nedavnom posjetu pape Franje ruskoj ambasadi u Vatikanu, što je, kažu, presedan u povijesti papinstva, s očitom namjerom da ponovi osudu ruske intervencije u Ukrajini. Kako papa uživa reputaciju gorljivog i iskrenog mirotvorca, to je u široj javnosti primljeno sa simpatijama. No usred spomenute emisije javila se jedna slušateljica s pitanjem zašto papa nije posjetio i ambasadu Ukrajine u Vatikanu. Odmah je došlo objašnjenje da ukrajinski ambasador nije bio u Vatikanu, nego u Ukrajini. Sve to može biti točno, ali gotovo sam siguran da je smisao tog pitanja bilo nešto drugo. Iako nema sumnje da je za intervenciju u Ukrajini kriva Putinova Rusija, ipak je jasno da u ratovima uvijek sudjeluju dvije strane, u ovom slučaju i Ukrajina. Premda se reporteri HRT-a i drugih nacionalnih televizija svakodnevno javljaju iz Lavova, čiju evropsku vizuru i duh na sva usta hvale, nitko od njih nije se sjetio spomenuti da u tom ubavom gradu i danas postoji spomenik ukrajinskom nacistu iz Drugog svjetskog rata Stepanu Banderi. Ali kako se ruski patrijarh Kiril u međuvremenu osramotio time što ne samo da se nije ogradio od intervencije u Ukrajini, nego čak nije ni apelirao za mir, što spada u abecedu kršćanskog nauka (recimo, srpski patrijarh Porfirije to je bez sustezanja napravio), logično je da su simpatije prevagnule na Franjinu stranu.

U svjetlu svega ovoga izgleda pomalo naivno pitanje da li se ukrajinskim ratom nešto mijenja u geopolitičkoj i civilizacijskoj karti Evrope i svijeta. Pa naravno da se mijenja, već se i promijenilo. Evo, pođimo od spomenutih crkava. Već dugo vremena govori se o zbližavanju katoličke i pravoslavne crkve, što se puževski sporo i događalo, ali je barem bio vidljiv cilj kojem se težilo. Sada je to možda i nepovratno nestalo. Odnosi dviju crkava bit će očito na dulje vrijeme zamrznuti, bez ikakve nade da se tu u dogledno vrijeme išta promijeni. Vjerske zajednice u pravilu se slažu da one nisu krive za ratove u novije vrijeme, što nije točno jer su ti ratovi uvijek imali i vjersku komponentu, iako suparnici nisu mahali jedni drugima raketnim sustavima nego molitvenicima, a to nije ništa bolje, često je i gore. Ali ovaj put rakete su zbilja izbile u prvi plan, jer se svijet ponovno podijelio na oružane formacije Zapada i Istoka, pri čemu glavnu krivnju snosi SAD izvozom demokracije na istok Evrope i na sjever Afrike. No Zapad je pokazao dovoljno političke inteligencije da inicijativu prepusti Vladimiru Putinu, koji je tome podinteligentno izašao u susret. Putin je naime praktički isprojektirao rat u Ukrajini izjavom da ukrajinski narod ne postoji, dakle da ne zaslužuje svoju državu, što su neki ocijenili kao velikoruski šovinizam. No stvar je zapravo i gora jer ako Ukrajina zbilja ne postoji, onda ruska vojska praktički napada vlastitu državu, što se posebno odnosi na dijelove Ukrajine koje bombardiraju, a u kojima većinu čine Rusi ili stanovništvo koje govori ruski (Harkov).

Naravno, Zapad je ovo dočekao spreman kao napeta puška. Putin je homogenizirao zapadne zemlje više nego ikada, što sada uključuje i velik broj drugih država, a što je najvažnije, metodom dimne zavjese skriveno je da su upravo te zemlje najveći krivci za rušenje međunarodnog poretka nakon hladnog rata. Najveće od tih zemalja bivše su kolonijalne sile, ali s padom kolonijalizma promijenile su pristup. One više ne teže tome da posjeduju druge zemlje, nego vanjskim intervencijama mijenjaju, ili pokušavaju mijenjati, njihove režime. Što je najapsurdnije, ta postkolonijalna politika dovela je do razaranja niza zemalja (Irak, Sirija, Libija), ali to se svejedno naziva njihovim oslobađanjem. Najodvratniji primjer toga je mesarska egzekucija Moamera Gadafija, koji je bez obzira na svoju, blago rečeno, osebujnost, bio na putu da od libijskih sada i zaraćenih plemena napravi naciju. No i to je proglašeno oslobađanjem te zemlje, iako je Gadafi kao izdanak takozvanog afričkog socijalizma radio tako čudesne pothvate kao što je sadnja kukuruznih polja u Sahari, što je danas nezamislivo. Ipak, najgora stvar u svemu ovome je da je taj postkolonijalni pristup preseljen i u Evropu, gdje je Zapad nizom tzv. obojenih revolucija stisnuo Rusiju do samih njenih granica. Ukrajina tu ima posebnu ulogu. U njoj su se poslije hladnog rata manje-više uredno smjenjivale proruske i prozapadne vlasti sve dok Washington nije, uz veliku pomoć pronacističkih ukrajinskih formacija, svrgnuo proruskog Janukoviča i tu počinje povijest sadašnjeg ukrajinskog rata. Predsjednik Zelenski ovdje se pojavljuje kao prozapadni pomagač pretenzija prema Rusiji, prvenstveno miniranjem Minska 2 koji je predviđao neku vrstu federalizacije Ukrajine, čime ruska intervencija ne samo da ne bi poprimila ovako brutalne razmjere, nego se možda ne bi ni dogodila.

Time se današnji svijet opet podijelio na hladnoratovski Zapad i Istok, s time da se u prvom hladnom ratu, s izuzetkom kubanske krize, nikada nije približio vrućem raspletu kao sada, a osim toga podlogu mu ne čine više ideološki rascjepi između kapitalizma i komunizma, nego interesi moći. Pritom nema nedužnih, ali ima više i manje krivih. Jer ako Putin želi obnoviti dekomunizirani Sovjetski Savez, što se može razumjeti iako ne opravdati, Sjedinjene Države žele obnoviti u sasvim izmijenjenim okolnostima postkolonijalni kolonijalizam, što se ne može ni razumjeti ni opravdati. Nekada su postojali nesvrstani koji su bili tampon između ova dva zaraćena svijeta, ali njih više nema. U neku ruku, moglo bi se reći da njihovu ulogu preuzima Kina koja je sa svojom gorostasnom ekonomijom previše vezana za Zapad da bi otvoreno podržala Rusiju, ali jednako ne podnosi NATO, kao ni Putin, otkako je savez otprije nekoliko godina proglasio zonom svoga djelovanja i Daleki istok. Ne samo zbog Tajvana, nego i zbog graničnih sporova sa svim svojim susjedima Kina to, logično, ne može prihvatiti.

Gdje je izlaz? Čak je i poluubrojivi Donald Trump (zahtjev da zid između SAD-a i Meksika financira Meksiko) izjavljivao da Amerika više ne želi biti svjetski policajac, ali to je sada palo u vodu. Američki demokrati tradicionalno vode ratoborniju vanjsku politiku od republikanaca (za što je najbolji primjer Hillary Clinton), i to kao u živom prijenosu gledamo posljednjih mjeseci. Što se tiče Hrvatske, ona kao hodač po žeravi lavira između očito dominantnih proameričkih stavova Andreja Plenkovića i proruskih Zorana Milanovića, koje je on u međuvremenu napustio. No bez obzira na ovo drugo, bilo bi pametno da se hrvatska vanjska politika orijentira u okviru realnog prema neutralnim zemljama kao što su Austrija, Švedska, Finska i Irska.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Денацификација и демилитаризација Европе

ТЕМА НЕДЕЉЕ: СРПСКИ НАРОД НА ПРАВОЈ СТРАНИ ИСТОРИЈЕ

Денацификација и демилитаризација Европе

Страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. јесу оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо

 

Негде у лето 1945, када је Стари континент ослобођен специјалном војном операцијом удружених савезника – Црвене армије, Војске, Морнарице и Ваздухопловства САД, Британске армије и НОВ и ПО Југославије – те када су одлучним ударом антихитлеровске коалиције створени услови за демилитаризацију и денацификацију нацистичке, фашистичке, фалангистичке и квислиншке „нове Европе", неки француски војни полицајци, можда студенти филозофије пре рата, тражили су по Фрајбургу филозофа Мартина Хајдегера, којем је двадесетдвогодишњи омиљени студент и одани следбеник Ернст Нолте по ноћи у тајности донео храну и одећу за бекство, ако највећи живи филозоф буде морао да бежи од реторзије ослободилаца и преког суда духа времена у настанку.

Хајдегеров допринос феноменологији, херменеутици и егзистенцијализму био је довољан да га заштити у тим „тешким" временима за све велике Немце који су преживели, а нису емигрирали као Томас Ман, Марлен Дитрих или Бертолт Брехт. Млади Ернст Нолте постаће филозоф који ће написати „Три лица фашизма" – како се обично преводи наслов његове тезе са Универзитета у Келну „Фашизам у својој епохи" – најзапаженију историју европског покрета заслужног за 60 до 100 милиона мртвих од 1. септембра 1939. до 9. маја 1945.

Укратко, по Нолтеу:

Теза. Покрет као идеологија настаје на таласу понижења које Француска доживљава након пораза у француско-пруском рату и „крваве недеље", у којој је угушена Париска комуна. Шовинизам и реваншизам порађа Француска акција, коју промовише истоимени све популарнији париски лист на размеђи векова, као ројалистички и десничарски одговор на залагања француске левице у афери „Драјфус".

Антитеза. Покрет као партија расте на плодном тлу понижења због неиспуњених обећања Италији за улазак у Велики рат на страни савезника, од Д'Анунција до Мусолинија, уредника социјалистичког листа „Аванти", фашисти сањају о обнови империјалног Рима, уништењу модерности кроз антилиберализам, антимарксизам, антикапитализам и антибуржоаски корпоративизам.

Синтеза. Покрет као националсоцијалистичка држава настаје на понижењу којем је Немачка изложена Версајским мировним уговором, као последица пораза немачке револуције и конфузије Вајмарске републике.

Нолтеове даље анализе три лица европског фашизма развијаће се, после прве књиге из 1963, кроз историографска дела и новинске чланке, до велике полемике средином осамдесетих у којој ће га Јирген Хабермас и многи други историчари означити као творца ревизионизма, оправдавања нацизма као одговора на Октобарску револуцију и јеврејску заверу која је стајала иза руског и европског комунизма, као негатора Холокауста који објашњава Аушвиц као одговор на Вајцманово писмо подршке светског ционизма Енглеској у време Денкерка, као филозофа-историчара који све праксе нацизма, изузев гасних комора, приписује копирању метода већ практикованих у Совјетском Савезу и другде у временима када се велика економска криза најлакше решава комбинацијом јавних радова и концентрационих логора.

Звучи познато? У међувремену, окупирана Европа и на Западу и на Истоку биће обновљена кроз хладни рат, који воде међусобно ослободиоци из 1945. Квислиншке, фашистичке, фалангистичке и нацистичке земље, кроз процес еманципације, усвајање антифашизма, демократије и заштите људских права, формираће Заједницу за угаљ и челик, заједничко тржиште, Европску економску заједницу и коначно франко-немачку империјалну државу у настајању која себе назива Европска унија. Под контролом НАТО-а, без немачке војске, с Француском, која једина има атомску бомбу, без Уједињеног Краљевства, које се вратило под окриље америчке суперсиле, ова творевина која је објективно четврти покушај стварања Европе после Карла Великог, Наполеона и Хитлера, завршава ових дана у агонији разорених амбиција, понижавајућег диктата хистеричних америчких ратних хушкача, са економијом у слободном паду и вероватним социјалним немирима који ће бити „демократски" гушени војском вероватно већ у октобру. То је, ваљда, због Украјине, како трубе оркестри светских медија „слободног" света. Биће да се Европа враћа, уз гаулајтере из Америке над главом, свом изворном идеолошком обрасцу, како га дефинише несретни Нолте – антимодернизму против Кине, расистичкој фобији против Русије и ароганцији и неутемељеном презиру према свима осталима. Биће да специјална војна операција у Украјини не циља на демилитаризацију и денацификацију Украјине. Изгледа да је то показна вежба како би изгледала демилитаризација и денацификација Европе. Невоља је што је за тај танго потребно двоје. За сада та коалиција из четрдесетих није у изгледу, па су и страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо.

* Редитељ

 

novosti.rs

INTERVJU SERGEJ LAVROV: Imate pravo da sebe zovete nezavisnima

Бранко Влаховић - Стални дописник из Москве

14-18 minutes

---

MINISTAR spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov dao je juče onlajn intervju srpskim medijima - redakcijama "Večernjih novosti", "Politike", Radio-televizije Srbije i novinske agencije Tanjug.

Foto: Printscreen

Domaća javnost dobila je priliku da iz prve ruke sazna stav najveće zemlje sveta o aktuelnom sukobu u Ukrajini, ali i pogledu iz Moskve na sve moguće konsekvence ruske vojne operacije po Srbiju i zemlje regiona. U ime redakcije "Novosti" sa ministrom Lavrovom razgovarao je stalni dopisnik našeg lista iz Moskve Branko Vlahović.

 

Branko Vlahović

RUSIJI je poznato kakav pritisak trpi Srbija, kao i ostale balkanske zemlje, da se priključi antiruskim sankcijama. Vidimo u tome pokušaj Amerike da na Balkanu nametne svoju hegemoniju. Duboko uvažavamo srpski narod, srpsku kulturu, srpsku istoriju, njegovu privrženost tradicionalnim prijateljima i sigurni smo da će Srbija nastaviti sa pametnim izborom u ovoj situaciji.

Mi smo bratski narodi, a objedinjuje nas zajednička istorija, zajedničke pobede protiv zajedničkog neprijatelja i vidimo koliko su ta osećanja ukorenjena u duši srpskog naroda i njegovog istorijskog sećanja. Nikad ništa ne namećemo silom, što Zapad čini putem ekonomskih i drugih ucena. To nije pristojno, tako se ne treba ponašati ni u društvu, a ni na međunarodnoj sceni, kad svima pokušavaju da zavrću ruke.

Ovo je u specijalnom intervjuu za srpske medije naglasio ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. On je iscrtao i širu sliku, kako je rekao, spoljnopolitičkih pokušaja SAD da zavedu svoju hegemoniju na Balkanu.

*Svima je poznato da Srbija nije i neće uvesti sankcije Rusiji. Da li je za vas bilo iznenađenje što su se sankcijama pridružile i zemlje na Balkanu koje su ne tako davno bile u dobrim odnosima sa Rusijom? Kakva je vaša prognoza normalizacije odnosa sa ovim zemljama?

- Vidimo kakav se pritisak bez presedana pravi na mnoge zemlje. To nije od juče, počelo je još pre desetak godina. EU je od zemalja koje su nameravale da uđu u ovaj savez počela da traži da se pridruže svim njihovim spoljnopolitičkim inicijativama. To Srbi znaju, a te inicijative EU imaju u poslednje vreme sve više antiruski karakter.

Taj pritisak na Rusiju je isključivo zato da bi je zakočile na njenom putu i da joj ne dozvole samostalnost delovanja na međunarodnoj sceni. Kad je pisan statut EU, u prvoj varijanti je stajalo da Evropa ima hrišćanske korene. Ali evropski lideri su odlučili da toga u tekstu ne bude i ta konstatacija je izbačena. Evropa je tako precrtala i svoje poreklo i tradiciju.

Mi vidimo kakav pritisak prave na Srbiju i balkanske zemlje u svemu, od ekonomije do kulture, humanitarne i političke sfere. O tome je detaljno govorio i predsednik Aleksandar Vučić, podvlačeći da će se Srbija rukovoditi samo svojim interesima. Takvih zemalja još ima u Evropi - spomenuo bih premijera Mađarske Viktora Orbana, koji je rekao da će Mađarska braniti svoje interese.

Ali ta mnogonacionalna birokratija koja se nalazi u Briselu pokušava da potčini sve zemlje i da ih maksimalno liši prava da samostalno odlučuju. To je štetno. Vidi se tendencija briselskih činovnika ka autokratiji. Kad je počeo rat sankcijama, oni su na svoju stranu privlačili Crnu Goru, Makedoniju i druge obećanjima da će ih brzo primiti u EU. Uvukli su ih u NATO, potapšali ih što su se priključili sankcijama i rekli "bravo, momčine, samo tako nastavite". To je zaista ozbiljan problem jer je dovedena u pitanje reputacija EU, kojoj je Amerika potpuno prepustila Balkan. Ameriku potpuno zadovoljava antiruska agresivna linija koju sprovodi EU. Setimo se Federike Mogerini, koja je govorila kako je preveliko prisustvo Rusije na Balkanu. To je nastavio da govori i njen naslednik u EU Đuzep Borelj.

Jasno vidimo da SAD, EU i NATO pokušavaju da uspostave svoju hegemoniju. To je put u ćorsokak. Ali u Evropi nema tako mnogo zemalja koje sebe mogu da smatraju u pravom smislu suverenim. Oni koji odbijaju da se pridruže sankcijama protiv Rusije imaju pravo da sebe nazivaju nezavisnim državama, bez obzira na to koliko bili površinski mali.

* Sada se u Rusiji, ali i u svetu, mnogo govori i piše o plaćenicima koji dolaze u Ukrajinu. U Siriji je na strani islamista ratovalo na stotine građana sa KiM i iz BiH, a Zapad zbog toga nije javno kritikovao ni Prištinu ni Sarajevo. Sada su takvi ljudi hteli da ratuju u Ukrajini, a zajedno sa njima i hrvatski dobrovoljci. Kako komentarišete što su političke strukture u Prištini u aktuelnoj situaciji podržale Kijev?

- Rusija je bila među državama koje su upozoravali zapadne partnere da u nekim od zemalja na Balkanu postoje ljudi koji vrbuju osobe za tzv. Islamsku državu i druge terorističke organizacije. Upozoravali smo kakve posledice zbog toga mogu biti za samu Evropu. Poznata je statistika da Prištini i Kosovu pripada neslavni rekord po broju terorista po glavi stanovnika. To su ljudi koji su dobrovoljno išli da ratuju u Siriji i Iraku. Ali nas niko nije hteo da sluša. Onda su se kasnije čudili odakle su se pojavile ubice koje su organizovale terorističke akcije u evropskim gradovima.

Posle neslavnog boravka u Ukrajini, najamnici neće završiti posao. Oni će se prebaciti u evropske gradove i nastaviće svoj posao.

Po zakonima i u Hrvatskoj i BiH kao i KiM ti teroristi bi zbog učešća u ratovima morali da odgovaraju pred zakonom. Morali bi na sud zbog ponašanja koje je kažnjivo. Ali sada već postoje dvostruki standardi, pa su u suprotstavljanju Rusiji sva sredstva dozvoljena. Upozorili smo da ambasade Ukrajine preko svojih sajtova pozivaju plaćenike, što je u suprotnosti sa Bečkom konvencijom. Oni diskredituju diplomatsku profesiju. Pojedini od tih najamnika su govorili i za medije. Jasno je svima da to nisu dobrovoljci, jer su došli da ratuju za novac. Zbog toga oni nemaju nikakvu zaštitu. Na plaćenike se ne odnosi ratno pravo.

A što se tiče podrške Prištine Ukrajini, jasno je da se kriminalna kvazidržava Kosovo ne brine za poštovanje međunarodnog prava, već želi da iskoristi priliku da dobije međunarodno priznanje. Priština se sada pozicionira kao maltene glavni saveznik SAD i NATO na Balkanu.

Naša pozicija povodom toga je poznata. Upozoravali smo da je ponašanje Prištine - neprihvatljivo. Uvek smo bili za rešavanje pitanja na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244. Kada je Generalna skupština OUN 2013. dala mandat EU da bude posrednik između Beograda i Prištine, nadali smo se rešavanju problema. Dogovoreno je formiranje Zajednice srpskih opština i poštovanje upotrebe jezika, kulture, samouprave, kao i veza sa Srbijom. To do danas nije ispunjeno. Kada na to upozoravamo, u EU stidljivo ćute i kažu nam da treba imati strpljenja. EU je pokazala da nije sposobna da bude garant da će se dogovoreno ostvariti. Sada Kurti govori da neće da ispuni obaveze iako je EU garantovala da će biti formirana zajednica srpskih opština.

Takođe, ne verujem da će se praviti pritisak na one zemlje iz kojih dolaze plaćenici da ratuju u Ukrajini. Neće biti pritiska ni na Prištinu. SAD su napravile vojnu bazu "Bondstil" na Kosovu, pa će se zbog toga Prištini sve praštati.

* Svedoci smo žestokog medijskog rata. Glavna obaveštajna uprava ukrajinskog ministarstva odbrane raširila je već mnogo glasina o rukovodstvu Rusije. Postoje i spekulacije kako tobože ruski oligarsi nezadovoljni politikom predsednika Putina raspravljaju o varijantama kako da ga odstrane sa vlasti. Širi se i priča kako je Putin u izolaciji, a ministar odbrane Sergej Šojgu bolestan. Vi ste njihov blizak saradnik, šta je istina?

- Glasine o lošem zdravlju ruskog predsednika Vladimira Putina i o navodnom nestanku ministra odbrane Sergeja Šojgua su gluposti i buncanja koje šire ukrajinske službe. To su nebuloze i laži koje njihove specijalne službe, ali i neoliberali iz Rusije koji se nalaze u inostranstvu i koji na dnevnom nivou dobijaju papire sa uputstvima šta treba da govore. I Putin i Šojgu su svi živi, zdravi i rade. Svakodnevno se to može videti preko televizije i društvenih mreža. Cela vlada i predsednik rade na očuvanju interesa Rusije.

UKRAJINSKA VOJSKA PUNA NACISTA

CILJ specijalne operacije u Ukrajini je bezuslovno otklanjanje pretnji koje su bile uzrok pogibije hiljada ljudi. Te pretnje je pratilo ćutanje Zapada. Ako se Zapad sad setio humanitarnog prava i potrebe da se spasu životi ljudi, ja ću to pozdraviti. Ali treba pogledati koji su uzroci takvog ponašanja, a to je da se u Ukrajini godinama stvarala antirusija. Ukrajinska vojska je puna oficira dobrovoljačkih bataljona koji otvoreno propagiraju nacističke ideje. Ako želimo da pratimo evropske vrednosti, ne mislim da je tu mesto nacističkoj praksi.

Ne može Rusija da pristane na to da se od Ukrajine napravi isturena pozicija NATO puna oružja. Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini.

Demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine su obavezni element dogovora kojima težimo. Ako pogledamo kako se prema ruskim zarobljenicima ponašaju ljudi iz nacističkog bataljona "Azov", sve će vam biti jasno.

Sada je najvažnije da prestanu da se podstiču Ukrajinci da naprave privid sporazuma, što su radili s Minskim sporazumima kada su imitirali proces. Ovog puta tako neće moći. Potreban je rezultat.

MOGUĆ SASTANAK PUTIN - ZELENSKI

PREDSEDNIK Putin je rekao da nikad nije odbijao susret sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim, samo da je potrebno da sastanak bude dobro pripremljen - poručuje Lavrov.

- Sastati se i samo razmeniti mišljenja bilo bi kontraproduktivno. Pregovori s ukrajinskom stranom se nastavljaju, već u Istanbulu biće održan novi sastanak i mi smo zainteresovani da bude postignut rezultat, pre svega da se prekine ubijanje stanovnika Donbasa, o čemu je zapadna javnost ćutala i nijednom nije kritikovala dok je bombardovana civilna infrastruktura i ginulo na hiljade civila.

NE MOGU NAS IZOLOVATI, IMAMO OGROMAN BROJ PARTNERA ŠIROM SVETA

NA pitanje RTS-a da li je na sceni izolacija Rusije, šef ruske diplomatije kaže da tako nešto ne postoji i da o izolaciji Ruske Federacije govore samo oni koji su se mentalno pomirili sa diktaturom Zapada.

- Rusija ima ogroman broj partnera u azijsko-pacifičkom regionu, zatim u Latinskoj Americi, a dobre odnose imamo sa međunarodnim organizacijama u tim zemljama. U strateški najvažnijem regionu, a imam u vidu Evroaziju, formirane su i uspešno rade uz učešće Rusije organizacije poput Šangajske organizacije za saradnju. Sa Kinom imamo najbolju saradnju u istoriji, razvijamo saradnju s Indijom, zemljama Latinske Amerike. Zapad pokušava da izoluje Rusiju time što predočava aritmetičke rezultate glasanja u UN. Znamo kakvim su ucenama izložene te zemlje. Za nas to znači samo jedno, da se SAD same plaše izolacije. Ako su već toliko uverene u svoje vrednosti, onda neka svoje pozicije iznesu i puste druge zemlje da naprave svoj izbor. Neka biraju slobodno, bez ikakvog pritiska - naglasio je ministar Lavrov.

NAĆI ĆEMO REŠENJE ZA NIS

NA pitanje o tome kako će funkcionisati Naftna industrija Srbije i "Gasprom" u uslovima sankcija, Lavrov je istakao da će rešenje biti pronađeno u dogovoru svih aktera.

- Ubeđen sam da je to pitanje koje će biti efikasno rešeno. Poznato je kakvu ulogu igra NIS u ekonomiji Srbije, koji udeo daje državnom budžetu. Uveren sam da će rešenje biti nađeno dogovorom između dve zemlje i dve kompanije.

Foto: Profimedia

BEOGRAD MOŽE BITI DOMAĆIN PREGOVORA

RUSKI šef diplomatije nije isključio ni mogućnost da glavni grad Srbije bude mesto budućih pregovora između Rusije i Ukrajine.

- Beograd je sjajan grad i sa stanovišta pozicije i njegovog statusa on odgovara za bilo kakve pregovore. Reč je, ipak, o tome da mesto pregovora treba da bude prihvatljivo za obe strane. Imali smo pregovore u Belorusiji, zatim je bilo nekoliko video-konferencija. Sada će se razgovori voditi u Istanbulu, mada smo spremni da razmotrimo i druge lokacije, uključujući Beograd.

Foto: Arhiva VN

Vilijam Voker u Račku

LAGALI O RAČKU, LAGALI GODINAMA I DA SE NATO NEĆE ŠIRITI NA ISTOK

GOVOREĆI o širenju NATO na istok, uprkos protivljenju Rusije, Lavrov se prisetio povoda za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine - slučaja "Račak":

- Danas se više niko ne seća kako je iskorišćena misija OEBS na Kosovu na čelu sa Vokerom koji je otkrio tela Albanaca preobučena u civilnu odeću. I odmah je to proglasio genocidom. Nama kažu da ne možemo da proglasimo genocidom ono što se dešavalo u Donbasu. Voker je 1999, otkrivši tela odevena u civilnu odeću, proglasio genocid u svoje lično ime, jer mu funkcija nije davala pravo na to, na osnovu čega su zapadne zemlje objavile da će bombardovati Beograd. Bajden je tada tražio da se bombarduju mostovi. Kad je kasnije otkriveno da je reč o pripadnicima albanskih naoružanih formacija preobučenim u civilnu odeću, to više nikom nije bilo važno. Zapad misli da sve to može.

Dvoličnost naših zapadnih kolega je dobro poznata, ali mi nismo sve ove godine odustajali da pozivamo na jedinstvena pravila bezbednosti koja bi bila zajednička za sve zemlje. Predložili smo pre 13 godina da se sklopi sporazum o evropskoj bezbednosti koji bi kodifikovao da niko ne treba da jača svoju bezbednost na račun drugih. Rekli su nam da neće o tome da razgovaraju i da su garancije bezbednosti moguće samo u okviru NATO. Eto takav autokratski pristup su pokazale naše zapadne kolege.

Kad smo predložili SAD i NATO da razgovaramo o garancijama bezbednosti, niko nas nije čuo. Kad smo podsećali da je NATO obećao da se neće širiti na istok, lagali su nas u lice da se to ne događa. Sad kažu "ne treba da se plašite NATO, to je odbrambeni savez". Mi smo shvatali gde je linija odbrane NATO kad je postojao Berlinski zid i Varšavski pakt. Ali kad je i posle njihovog nestanka NATO nastavio da se širi na istok, o kakvom onda odbrambenom savezu govorimo. Sad Stoltenberg govori da NATO treba da snosi odgovornost za globalnu bezbednost. Eto gde je sad granica. I već se priča da treba proširiti zonu odgovornosti Alijanse na indopacifički region. Eto gde će biti linija odbrane.

 

ČEMU GEBELS MOŽE DA NAS NAUČI

ČEMU GEBELS MOŽE DA NAS NAUČI – objavljeno u dnevniku "Politika" od 23.3.2022.

23/03/2022 od Nebojša Katić

Besmisleno je i detinjasto iščuđavati se licemerju i bestidnoj propagandi koja prati izveštavanje zapadnih medija o ukrajinskom ratu. Mediji samo rade svoj posao, isto onako kako su to radili tokom jugoslovenskih ratova i razaranja Iraka, Sirije, Libije ili Avganistana, na primer. Njihov posao jeste da promovišu interese globalističke elite i da podržavaju njenu politiku. A kako se radi o bolesnim, dijaboličnim ciljevima, takav poduhvat nije moguć bez upornog, udarničkog rada na obmanjivanju i zaglupljivanju javnosti.

Nije pitanje zbog čega se o ukrajinskom ratu i njegovim uzrocima izveštava na način na koji se izveštava, već kako je moguće tako uspešno obmanjivati javno mnjenje uvek na isti način. Kako je moguće da razum ne pruža otpor lažima i frazeologiji političkih lidera i medija uprkos ogromnom, višedecenijskom iskustvu?

Odgovor svakako zahteva dublju analizu od one koju može ponuditi kratka kolumna, tim pre što se tehnikama manipulacije bave armije psihologa. Ovde ću ukazati samo na jedan zanemaren fenomen koji bar delom može objasniti efikasnost zapadne propagande – reč je o lošem ili katastrofalno lošem obrazovnom nivou građana Zapada, pogotovo Anglosaksonaca.

Obrazovanim ljudima je teže manipulisati i Gebelsu, velikom majstoru laži, to nije promaklo. Po rečenici koja mu se pripisuje, intelektualizam je najgori neprijatelj svake propagande. Što su građani bolje obrazovani, trebalo bi da su skloniji kritičkom promišljanju i da su manje podložni jeftinoj propagandi. Nešto slično je primetio i počivši harvardski istoričar Ričard Pajps koji se bavio istorijom Rusije. U jednoj od svojih učenih, pamfletskih knjiga o komunizmu on kaže da su ruski carevi, promovišući univerzitetsko obrazovanje, stvorili klasu građana koja im je došla glave. Ono što ruski carevi nisu razumeli, demokratske zapadne vlasti savršeno razumeju.

Kako se škole i univerziteti ne mogu ukinuti, bilo je potrebno napraviti nastavne programe takve strukture da se njima samo stvara iluzija razumevanja sveta. Proces sistematske indoktrinacije započinje upravo kreiranjem školskih programa. Medijske manipulacije dolaze tek kasnije, padaju na plodno tlo neznanja i neobaveštenosti i pomažu da se lažni narativi održe i da se „znanje" osveži i učvrsti. Otuda je najlakše obmanjivati obrazovanu elitu koja veruje da zna mnogo jer, eto, ima diplomu. Vrhunac trijumfa je kada ta elita poveruje kako, za razliku od onih drugih sa Istoka, živi u slobodnom društvu istinoljubivih medija. Paradoksalno, više je otpora propagandi u slabije obrazovanim delovima zapadnih društava nego u onim elitnijim. „Niži" delovi društva su prošli kroz tako loš obrazovni sistem da u njemu ni ispiranje mozga nije urađeno kako valja.

U kontekstu odnosa s Rusijom i u razumevanju Istoka, pogotovo pravoslavnog, neznanje obrazovanih delova društva je zastrašujuće – od Vizantije koja je obrisana iz evropske istorije, pa do istorije Drugog svetskog rata koja je sistematski i brutalno retuširana. Svest o žrtvama koje je podneo SSSR, a pogotovo Rusi kao najbrojnija nacija, više ne postoji. U Ujedinjenom Kraljevstvu se mogu završiti najelitnije škole a da se đaci nikada ne sretnu s ruskim klasicima i ruskom kulturom. Ili kraće, o Rusiji, o ruskom osećanju života, o njenoj istoriji i geostrateškim strahovima, čak ni obrazovaniji Anglosaksonci ne znaju ništa. Otuda oni ne mogu razumeti rusku poziciju i odnos prema Ukrajini. (Ovde ostavljam po strani one koji nešto i znaju ali su deo plaćene, propagandne mašine.)

Osnovni izvor zapadnih znanja o Rusima su holivudski filmovi u kojima su Rusi ili mračni agenti KGB-a, ili brutalni, tetovirani kriminalci koji vladaju svetskim podzemljem. Ovoj jednodimenzionalnoj predstavi svakako doprinose i bahati delovi bogate elite koja je na Zapad došla iz Rusije i koju Kremlj niti je bio u stanju da obuzda, niti je ikada pokazivao veliku želju da to uradi.

Istini za volju ni Ukrajinci nisu prolazili ništa bolje – do juče. U prošlosti se Ukrajina pominjala kao mračni prostor poznat po pogromima nad Jevrejima. (U tom kontekstu, današnje dirljivo razumevanje koje globalistička jevrejska elita pokazuje za Ukrajince jeste za svaku pohvalu.) U nešto novijem stereotipu Ukrajina se doživljavala kao propala, korumpirana država, poznata po ženama koje su preplavile zapadno tržište seksualne radne snage. Srećom, od „majdanske revolucije" reputacija zemlje se naglo popravila, pa je Ukrajina od propale države postala prostor slobode, progresa i demokratije – tako nekako.

Ali šta je s ruskom propagandom? Rusija se bori na dva teška propagandna fronta. Na zapadnom, „demokratskom" frontu, ona je potpuno blokirana i samo se u dubinama interneta može čuti i ruska strana. Na unutrašnjem, ruskom frontu, veliki je broj onih koji umiru od čežnje da Zapadu pokažu svoje emancipovano, evropejsko, i zato antirusko lice. Taj pogubni autošovinistički kompleks inferiornosti nemalog dela ruske elite podriva državu bar poslednjih 200 godina. Na kraju, sudbinu Rusije bi mogao da odredi upravo ishod borbe za duše na tom unutrašnjem frontu.

https://nkatic.wordpress.com/2022/03/23/cemu-gebels-moze-da-nas-nauci-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-23-3-2022/

Ljepojević: Zapadna javnost potiskuje temu agresije NATO na SRJ, jer tada je srušen međunarodni sistem

kosovo-online.com

Ljepojević: Zapadna javnost potiskuje temu agresije NATO na SRJ, jer tada je srušen međunarodni sistem - Kosovo Online

7-8 minutes

---

Pitanje agresije NATO pakta na SRJ i Srbiju, koja je započela 24. marta 1999. godine, danas 23 godine kasnije u velikoj meri je potisnuto u zapadnoj javnosti, iako je mnogima jasno da je tada počeo raspad međunarodnog sistema, izjavio je u intervjuu za Kosovo onlajn dugogodišnji novinar i politički analitičar Siniša Ljepojević.

Zapadna javnost je dugo pre marta 1999. godine bila zasipana medijskim izveštajima o srpskoj krivici za događaje na prostoru bivše Jugoslavije, tako je zatim pravdana i agresija NATO na SRJ. Kakvo je danas stanje po tom pitanju i da li su u Parizu, Londonu i Vašingtonu u međuvremenu promenili pristup napadu na Srbiju i njenom razaranju koje je počelo tog 24. marta?

Vrlo je interesantno da se to pitanje, taj događaj uporno potiskuje iz javnosti, priča se o Iraku, Avganistanu, pa posle Siriji, sad Ukrajina. Nekako taj događaj, bombardovanje SRJ i Srbije 1999. se uporno potiskuje iz javnosti i skoro da se i zaboravilo na to. Mislim da je osnovni razlog za to što je čitav raspad međunarodnog sistema, što sad vidimo kao vrhunac sa ukrajinskim ratom, u stvari počeo sa bombardovanjem SRJ i Srbije. Tada je razbijen međunarodni sistem, potpuno poništeno međunarodno pravo i to se nastoji potisnuti. Jer, u Iraku su oni imali neke svoje razloge, nafta, ali ovo je stvarno bilo do te mere apsurdno i ponižavajuće da oni to jednostavno žele da potisnu tako da u zapadnoj javnosti je taj događaj potpuno potisnut u poslednje 23 godine.  

Koliko je posledica po međunarodni poredak izazvala odluka NATO da bombarduje SRJ? Da li je, u svetlu svih poznatih činjenica moguće opravdati taj čin, kako to danas i dalje pokušavaju brojni zapadni akteri?

To je izuzetno važan događaj, zbog toga se potiskuje jer time je počeo raspad međunarodnog sistema i to je svima jasno. Međutim, pokušava se prebaciti na mnogo veći događaj kao što je bio Irak i Avganistan, tako da jednostavno to nije tema. Međutim, sada kada se desila Ukrajina, sada se ponovo, ne masovno, ali se ponovo neki istoričari, komentatori pa i političari koji nisu baš prva liga, oni se sada sećaju i podsećaju da je sve počelo sa bombardovanjem Srbije i sa generisanjem krize na Kosovu. Tako da se to sada posle 23 godine polako vraća, ali samo kroz izjave ljudi. U javnosti, u smislu medijskog prisustva, to se i dalje potiskuje. 

Predsednik SAD Bajden dolazi u Evropu na sastanak sa saveznicima, zanimljivo je da će skup u sedištu NATO biti baš 24. marta. Da li je to sasvim slučajno?

Teško je suditi pošto je Zapad u jednom iracionalnom stanju, prema tome teško je reći da li je to baš namerno zbog 24. marta 1999. godine. Ali u svakom slučaju to ima neku simboliku, da li namernu ili slučajnu, ima simboliku i možda ovaj samit 24. marta može da započne raspad NATO. U tom smislu je i ta simbolika moguća. Ali, ne može se tvrditi da je namerno ili je slučajno zato što je sitacija totalno iracionalna, nisam siguran da tamo ljudi koji vode NATO savez, da oni o tome uopšte razmišljaju, to je jedna velika panika trenutno. Američki predsednik dolazi da ohrabri, pošto je NATO na ivici raspada. Dolazi da ohrabri u ime vodeće zemlje NATO, da ohrabri NATO saveznike. Ali verovatno će biti onih koji će podsetiti Bajdena i njegove saveznike da je upravo 24. marta 1999. počeo taj raspad i pad NATO i zapadnog savezništva.

Hipokrizija po pitanju upotrebe vojne sile i posledica ratova širom sveta unazad 60, 70 godina finale ima ovih dana u Ukrajini, stavovi su čini se nepomirljivi, u kom pravcu to vodi planetu?

Pa stavovi su apsolutno nepomirljivi. Ne samo što su stavovi nepomirljivi nego ukrajinski rat, ukrajinska kriza, simbolizuje potpuni raspad međunarodnih odnosa i stvaranje, praktično su stvorena, dva nepomirljiva bloka. Jedan evroazijski, na čelu sa Kinom i Rusijom i drugi, zapadni. Nezavisno kako će se ovaj rat završiti, to je već formirano. Međutim, da Ii je to kraj međunarodnih vojnih intervencija, to je teško reći zbog toga što Zapad jednostavno ne odustaje bez obzira što nema vojni kapacitet koji je nekad imao, ali on ne odustaje, Zapad je na putu bez povratka. Mi ćemo videti da li će se ova ratna kriza prebaciti na Bliski istok zbog toga što Saudijska Arabija počinje da plaća naftu u juanima Kini, to potpuno ruši dolarski sistem, vidimo da Amerika već prebacuje neko naoružanje u Saudijsku Arabiju na osnovu ranijih ugovora sa tom zemljom. Prema tome, nisam siguran da je ovo kraj tih vojnih operacija, jednog časa će biti kraj u Ukrajini, ali globalno nisam siguran da je to kraj.   

Koje su najvažnije paralele između napada NATO na Srbiju iz 1999. i današnjeg napada Rusije na Ukrajinu?

Paralele su u izazivanju rata. Bombardovanje Jugoslavije je generisano kroz organizovanje albanskih separatista u oružanu formaciju. To je sve bilo pod NATO komandom i pod NATO zaštitom. Tako se generiše kriza i onda dolazi do situacije da NATO reguje i spasava one koje je NATO i stvorio. Videli smo kako je to bilo sve na Kosovu. Ukrajina je nešto drugačija, ali su paralele u smislu da je NATO generisao krizu u Ukrajinu. Tu su paralele. NATO je stvorio te, sad ih već zovu neonacističke, nacionalisticke oružane formacije, izvršio je državni udar 2014. u Ukrajini i instalirao svoju vojnu infrastuktutru tamo i doveo je do te situacije. Jednostavno, Rusija je morala zbog svoje odbrane, to se dešava vrlo blizu ili na granicama Rusije. Sličnost je, na primer, da osam godina te formacije Ukrajine pod zaštitom NATO bombarduju ove dve otcepljenje republike u Donbasu. Ubili su 14.000 ljudi, niko nije reagovao da spasava ljudska prava, da spasava ljude. Takođe, bila su dva diplomatska pokušaja, međunarodna ugovora Minsk 1 i Minsk 2. Naravno, Amerika je instruisala ukrajinske vlasti da ne poštuju te diplomatske ugovore, tu je paralela, mi smo imali duge pregovore oko Kosova. Na kraju je bio taj Rambuje kad je Amerika svaki dan menjala uslove da bi došlo do bombradovanja. Ima dosta sličnosti, ali u završetku krize nema sličnosti jer je Rusija ipak intervenisala vojno.

Već dugo živite i radite u Londonu, ali značajan deo novinarske karijere posvetili ste Kosovu i Metohiji. Na koji način će, po vama, aktuelna svetska dešavanja imati uticaj na rasplet kosovskog pitanja?

Pa imaće, naravno, ne samo ovo što se sad događa. Zato što je Kosovo postalo mnogo širi geopolitički problem nego što je to samo pitanje Srbije ili albansko pitanje, tako da sudbina Kosova će naravno zavisti od razrešanja šire geopolitičke krize. Ovo što se sad događa u Ukrajini je samo jedna faza razvoja te geopolitičke krize, koja će još potrajati. Na kraju će Kosovo biti deo tog paketa razrešenja geopolitičke krize, ali to razrešenje ćemo sačekati, to će još dugo trajati. U međuvremenu će na Kosovu biti status kvo.

 

NATO AGRESIJA NA JUGOSLAVIJU - 24.mart 1999.

NATO bombardovanje Srbije 1999. godine

https://www.youtube.com/watch?v=KhuoCeRNjEc

 

Sirena za vazdusnu opasnost - Nato agresija - Avram Izrael

https://www.youtube.com/watch?v=xQ0YGIdDdrA

 

Bombardovanje Jugoslavije 1999. - Prve vesti RTS

https://www.youtube.com/watch?v=mQB5ZWf0VIY

 

 

Početak NATO bombardovanja Srbije 1999. godine , Beginning of NATO bombing of Serbia 1999

https://www.youtube.com/watch?v=KSL1y1RSzXk

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Virus-free. www.avast.com

 

Tariq Ali: Pre rata

pcnen.com

Pre rata

9-11 minutes

---

U Britaniji se „Zaustavi rat" lažno optužuje za podršku Putinu zbog suprotstavljanja ekspanzionizmu i ratovima Nato saveza. Ali Nato je upravo to: vojna organizacija osmišljena da očuva hegemoniju SAD u Evropi i šire. Bilo kojim sredstvima?

Autor: Tariq Ali

Niko ne zna kako će se ovo završiti. Nerazumni avanturizam Putinu se obija o glavu: pokušaj da se ponaša kao Sjedinjene Države, sa BDP-om od 1,5 biliona dolara, manjim čak i od Italije i minijaturnim u poređenju s Kinom (14,7 biliona dolara), bio je sumanut od početka. Ako je zamišljao brzi udar, nalik kolonijalnoj „policijskoj operaciji", do sada je sigurno shvatio da bi postavljanje Janukoviča ili drugog marionetskog predsednika u Kijevu, primoralo Rusiju da održava značajno vojno prisustvo u Ukrajini. Zemlja koja je pre 12 godina bila podeljena na prorusku i prozapadnu frakciju, odlučno se okrenula ka zapadu.

I Bajden je bio neoprezan. Prošlog novembra je odlučio da nastavi sa širenjem Nato saveza – što je pokrenulo proces priključenja Ukrajine – u nekoj polunadi, poluuverenju da će to sprečiti ruski prodor preko granica Donbasa i Krima, što se pokazalo kao katastrofalna greška. Ona se javno ne priznaje, ali su je sasvim svesni u komandi Natoa, kao i lideri Kine, Indije, Vijetnama, Pakistana, Bangladeša, Šri Lanke, Kube i drugih zemalja koje su se uzdržale od kritike Rusije u UN-u. To su zemlje čije stanovništvo zajedno čini polovinu čovečanstva. SAD će morati da popuste na drugim frontovima. Jedna delegacija Stejt departmenta je već stigla u Karakas. Potrebna im je nafta. Moraće da odustanu od Huana Gvaida, predsednika koga je postavio Vašington i koga zapad priznaje. Nastavljeni su tajni pregovori sa Iranom, što je prilično naljutilo Izrael.

Poreklo ovog ogromnog spoljnopolitičkog neuspeha tema je nedavne studije Nijedan pedalj M. E. Saroti,1 istoričarke sa Džons Hopkinsa i članice Saveta za inostrane odnose. Naslov se odnosi na uveravanja u vezi sa limitima širenja Nato saveza, koja je 1990. Mihailu Gorbačovu dao Džejms Bejker, tadašnji američki državni sekretar. Sovjetski Savez je držao svoje trupe u Istočnoj Nemačkoj od oslobođenja Berlina; 1990. bilo ih je 380.000. Gorbačov je bio u jakoj vojnoj poziciji. U svemu drugom, međutim, bio je slab. Saroti ga opisuje kao „idealistu vizionara" ali zapravo nijedna od te dve reči nije primenjiva. Bio je dobronamerni reformator. (Lično sam svedočio uzbuđenju koje je u Rusiji izazvala Glasnost – ne samo u intelektualnim krugovima i na univerzitetima, već i u fabrikama i među birokratama.) Kao svetski lider, međutim, nije bio dorastao situaciji. Zapadnjačko laskanje mu je udarilo u glavu.

Bejker je igrao na ovu slabost i predložio dogovor. Da li bi Sovjetski Savez pristao da se povuče iz Istočne Nemačke ako bi se SAD postarale da se Nato „ne pomeri sa svoje pozicije ni za jedan pedalj ka istoku"? Sledećeg dana je ponovio svoje reči Gorbačovu u pismu Helmutu Kolu: „Da li biste više voleli da vidite ujedinjenu Nemačku van Nato saveza, nezavisnu i bez američkih snaga, ili da ujedinjena Nemačka bude vezana za Nato, uz uveravanja da se jurisdikcija saveza neće pomeriti ni za jedan pedalj ka istoku?"

Kol i njegov ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer hteli su direktne razgovore sa Gorbačovim, gde je Kol obećao da u bivšoj DDR neće biti Nato baza. Dok se to nije dogodilo, Vašington i Bon su bili izuzetno nervozni. Nisu mogli da veruju da će Sovjetski Savez predati Istočnu Nemačku bez pismenih garancija. Gorbačov je održao svoju stranu pogodbe, SAD nisu.

U Sarotinoj analizi posebna kritika posvećena je Medlin Olbrajt, Klintonovoj državnoj sekretarki – ne samo zbog zagovaranja rata („Koline, za šta čuvaš ovu neverovatnu vojsku?") već i zbog insistiranja na američkoj prednosti po svaku cenu. Proširenje Nato saveza je bilo vredno truda jer bi „od Ukrajine do Sjedinjenih Država" pokazalo da „potraga za evropskom bezbednošću više nije igra sa nultom sumom".

Bilo je i drugih mogućnosti. Obaveštajni izveštaj predstavljen Kondolizi Rajs 2008. sadržao je sledeće upozorenje: „Ulazak Ukrajine u Nato za rusku elitu (ne samo za Putina) predstavlja najcrveniju od svih crvenih linija. Za više od dve i po godine razgovora sa ključnim ruskim akterima, od onih po mračnim hodnicima Kremlja do Putinovih najbistrijih liberalnih kritičara, još nisam sreo nekoga ko članstvo Ukrajine u Nato savezu ne vidi kao direktan izazov ruskim interesima. To bi stvorilo plodno tlo za rusko mešanje na Krimu i u istočnoj Ukrajini".

Autor? Vilijam Berns, aktuelni direktor CIA, čiji je posao sada da upravlja posledicama odbijanja sopstvenog saveta.

Kritika ekspanzionizma nije nova niti je ograničena na levicu. Tomas Fridman je izneo iznenađujuće oštru kritiku američke politike u dve nedavne kolumne u Njujork tajmsu. U prvoj je ispričao svoje sećanje na 2. maj 1998: „Čim je Senat ratifikovao proširenje Nato saveza, pozvao sam Džordža Kenana, arhitektu uspešnog američkog obuzdavanja Sovjetskog Saveza. Kenan je radio u Stejt departmentu od 1926, dok je 1952. bio američki ambasador u Moskvi, kao verovatno najveći američki stručnjak za Rusiju. Iako je u to vreme imao 94 godine i teško govorio bio je oštrog uma kada sam ga pitao za mišljenje."

Zatim je citirao ceo Kenanov odgovor:

„Mislim da je ovo početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno reagovati prilično neprijateljski i da će to uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo nikakvog razloga za ovo. Više niko ne preti nikome. Zbog ove ekspanzije osnivači Amerike se prevrću u grobu. Obavezali smo se da štitimo čitav niz zemalja, iako nemamo ni resurse ni nameru da to uradimo na iole ozbiljan način. Širenje Nato saveza je lakomislen postupak Senata koji nema realan interes za spoljne poslove. Muči me to koliko je čitava debata u Senatu bila površna i loše informisana. Posebno mi je zasmetalo to kako se o Rusiji govori kao o zemlji koja jedva čeka da napadne zapadnu Evropu. Zar ljudi ne shvataju? U vreme Hladnog rata bili smo u sporu sa sovjetskim komunističkim režimom. A sada okrećemo leđa upravo onim ljudima koji su izveli najveću revoluciju bez krvi u istoriji kako bi uklonili sovjetski režim. Demokratija u Rusiji je napredovala kao i u bilo kojoj od zemalja kojima smo obećali odbranu od Rusije, ako ne i više. Naravno da sledi loša reakcija Rusije, a onda će Nato ekspanzionisti reći da su nam uvek govorili da su Rusi takvi – sve ovo je jednostavno pogrešno."

Putin je tvrdokorni antikomunista, naravno, i poklonik majke Rusije i pravoslavne crkve. Odbio je 2017. da obeleži stogodišnjicu Februarske i Oktobarske revolucije, rekavši jednom vlasniku indijskih medija (koga sam pripremao za njihov privatni sastanak u Moskvi) da „ove revolucije nisu deo našeg kalendara". Na nedavnoj konferenciji za novinare, Putin je optužio Lenjina kao oca ukrajinske nezavisnosti. To je delimično tačno. Lenjin je prezirao velikoruski šovinizam i nacionalizam tlačiteljskih država. Slavio je caristički poraz u ratu s Japanom, što je pokrenulo revoluciju 1905. U junu 1917, na kritičnoj tački između dve revolucije, Lenjin je osudio Privremenu vladu zbog odbijanja da izvrši „elementarnu demokratsku dužnost", odnosno da pruži podršku „autonomiji Ukrajine i njenoj potpunoj slobodi za otcepljenje". Kasnije je insistirao da ustav Sovjetskog Saveza treba da sadrži klauzulu koja svim nacijama u savezu daje pravo na nacionalno samoopredeljenje, odnosno pravo na otcepljenje.

Ubrzo nakon preuzimanja vlasti, boljševici su se složili da Finskoj, Poljskoj i Ukrajini treba dati nezavisnost. Znali su da je Ukrajina drugačija, da njen osoben nacionalni sastav (imigrantski ruski proletarijat i birokratija, ultranacionalističko seljaštvo kivno na poljske zemljoposednike i Jevreje) predstavlja jedinstveni problem. Staljin je bio taj koji je, kao komesar za nacionalnosti, otišao u Finsku da prenese poruku. Niko nije poslat u Ukrajinu, ali je lokalno veće Rada proglasilo Narodnu republiku uz naglasak da ne žele „odvajanje od Ruske republike". Širom Ukrajine su nicala druga veća, pa se nacionalni pokret podelio na one koji su potpisali poseban ugovor sa Nemačkom (kasnije i Francuskom) i one koji su ostali sa novom sovjetskom državom. Građanski rat je podelio zemlju, kao i Drugi svetski rat: ukrajinska podrška Hitleru je dobro dokumentovana. Godinu dana nakon Staljinove smrti, 1954. Nikita Hruščov, ukrajinski vođa Sovjetskog Saveza, uz podršku Prezidijuma, proširio je Ukrajinu dodavanjem Krima. Bio je to emotivan gest za koji nije pruženo nikakvo političko opravdanje. Malo ko je u to vreme mislio da bi Sovjetski Savez mogao da se uruši.

Jedan od ohrabrujućih događaja u poslednjih nekoliko nedelja jeste pojava ruskog mirovnog pokreta. Većina zapadnih političara hvali hrabrost mladih Rusa suočenih sa državnom represijom, ali u Britaniji Boris Džonson i Kir Starmer uskraćuju podršku pokretu „Zaustavi rat". Putin napada svoje neistomišljenike kao agente Nato saveza. U Britaniji se „Zaustavi rat" lažno optužuje za podršku Putinu zbog suprotstavljanja ekspanzionizmu i ratovima Nato saveza. Ali Nato je upravo to: vojna organizacija osmišljena da očuva hegemoniju SAD u Evropi i šire. Bilo kojim sredstvima?

Peščanik.net

    1.M. E. Sarotte, Not One Inch: America, Russia and the Making of Post Cold-War Stalemate, Yale, februar 2022.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me