Руска загонетка

standard.rs

Руска загонетка - Нови Стандард

Isak Davidov

7-9 minutes

---

Putin je rekao: „Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj on govori? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina

Da je Rusija vojno napala drugu međunarodno priznatu državu (Ukrajinu) očigledna je istina. Ali, ima li u tom aktu još nečega? U prvi sam mah pomislio ovo: štrajk događaja, koji je toliko iritirao Bodrijara, najzad je okončan. Čak mi se učinilo da ruska akcija u stvari predstavlja otelotvorenje Borhesove i njegove priče o osveti naroda ogledala.

Radi se, naime, o tome da su eseji o ogledalu zagonetki istkani od alegorije kojom se Drugost prikazuje kao pobeđena i osuđena na servilnu sudbinu podražavanja. Pobeđeni drugi – potcrtava Bodrijar – osuđen je da bude Isti. Poradovao sam se, dakle, da su se puki poslušni odblesci počeli buditi, da su se trgli iz začarenosti i nasrnuli na svoje staklene i metalne granice, i da će postojeći sistem predstvljanja i vrednosti neminovno nestati u toj pobuni.

Danas mi, međutim, takav rasplet izgleda manje verovatan. Iskreno priznajem da su me nespretne izjave smušenog Medinskog posle carigradskih pregovora u velikoj meri pokolebale. Jer, može biti da narodi ogledala ipak nisu sasvim spremni da prestanu da spontano reflektuju lik Imperije. Drugim rečima, možda Rusija i neće biti u stanju da iskorači iz zapadnjačkog kulturnog i političkog obrasca. U svakom slučaju, ispisivanje ovih redova je kao klađenje uživo: tek će kraj utakmice okončati tenzije i kontradikcije.

Kopci (ni)su ljudi

Tačna je blistavo sročena istoričareva opaska da je u sedamnaestom veku zarobljeni ruski medved grizao svoje šape uviđajući da je Zapad rešen da Rusiju drži orijentalnom. Tome se ne treba čuditi: Zapad je prepun zavodljivih lepota. Pošto ni sam nisam imun na njih, predlažem čitaocu da zajedno uživamo u ovom prizoru: „Držite li vi – upita Kandid – da su se ljudi uvek uzajamno tamanili kao što danas čine? Mislite li da su ljudi uvek bili lažljivci, lupeži, verolomnici, nezahvalnici, razbojnici, slabotinje, vetropiri, kukavice, zavidljivci, proždrljivci, pijanice, tvrdice, vlastoljupci, krvoloci, klevetnici, razvratnici, zanesenjaci, licemeri i budale? – Držite li vi – odgovori Martin – da su kopci uvek jeli golubove kad god su im padali u kandže? – Razume se – reče Kandid. – Pa lepo – odgovori Martin – kad su kopci ostali iste ćudi, zašto mislite da su ljudi promenili svoju ćud? – A biće tu razlike – poče Kandid – jer slobodna volja…' Mudrujući tako stigoše u Bordo." U Volterovim epigramima koji melju jednom rečenicom moguće je naći delić odgovora na rusku zagonetku – ali se ona ne može odgonetnuti cela.

Stanovnici Donjecka sa zastavama Rusije tokom proslave i vatrometa zbog Putinovog ukaza o priznanju LNR i DNR, 21. februar 2022. (Foto: AP Photo/Alexei Alexandrov)

Za (celim) objašnjenjem je uzaludno tragati i na terenu (međunarodnog) prava. Da li je neko primetio da je Međunarodni sud pravde presudio da Rusija mora prekinuti svoju vojnu operaciju u Ukrajini? Možda i nije, jer se odluka gotovo trenutno istopila ispod bljeska solncepeka. Ne prepoznajući znake vremena Međunarodni sud pravde je, sluđen sopstvenim pretenzijama na večnost i nezamenljivost, ozbiljnog izgleda i ozbiljnim tonom izrekao ovu besmislenu odluku i tako tragičnom odumiranju prava samo dometnuo neophodnu komičnu fusnotu. Pravo, dabome, nije iščezlo onomad u Novorusiji. To se desilo dosta ranije, ali je tamo golotinja razotkrivena u krupnom kadru.

Na ovom mestu želim da istaknem da tepih s pravnim argumentima Zapad ispod svojih nogu nije izvukao brojnim kršenjem međunarodnog prava kroz dugi niz decenija. Izmicanje oslonca je učinjeno na teorijskom planu, promenom kulturnog obrasca, kada je jednim „hokus-pokus" potezom pravda proterana iz sadržine pojma prava. Jer, postoji ogromna razlika između činjenja nepravde (pri čemu postoji svest o tome šta je pravedno) i poništavanja pravde kao moralne kategorije.

Mentalno svaštarenje

Tako je pravo prestalo da se orijentiše prema pravdi i samim tim da i dalje predstavlja volju za pravdom. Raselinu napravljenu proterivanjem pravde ispunio je simulakrum, iza kojeg se odvija proces izopačavanja hijerahije vrednosti koje su civilizaciju vodile hiljadama godina. U pogledu vrednosti, na Zapadu je nastupilo doba „mentalnog svaštarenja" (skala vrednosti se pravi ad hoc, proizvoljno i u skladu sa sopstvenim željama i potrebama). U takvom ambijentu i pravni stručnjaci su postali sasvim beznačajni i čak suvišni. To me ne rastužuje. I sada, nesvesni da je od veličanstvene zgrade prava ostala samo iluzija, dok uzalud troše vid zagnjureni u paragrafe tražeći pravne začkoljice pomoću kojih će „racionalizovati" stvarnost, pravnici kod mene pre izazivaju prezir nego sažaljenje.

Zapadna civilizacija je sebe lišila i moralnih argumenata kao instrumenta za osudu ruske agresije. To se dogodilo onda kada je moral proglašen za društveni konstrukt i na taj način „odsečen" od religije. U suštini, svi su ovi procesi samo refleksija čina ukidanja religije na koju se na Zapadu gleda kao na nedolične trenutke iz mladosti čovečanstva.

Bacimo sada pogled na slovenski istok. Čini se da su Rusi pravilno razumeli da je za potrebe racionalizacije njihovih postupaka neophodan širi okvir od onoga koji pruža erozijom zahvaćeno međunarodno pravo. Zato su pravna nadmudrivanja i opravdanja odložili na muzejsku policu. Svesni da se na Zapadu odvija komplikovan proces prevrednovanja vrednosti sa neizvesnim ishodom, ponudili su argumente koji sijaju jednostavnošću.

Prelomna etapa

Apostrofiraću nekoliko, po mom sudu, najmarkantnijih: „Ovo je prelomna etapa u istorijskom razvoju civilizacije" (Lavrov); „Ovo je sudbonosni, epohalni trenutak u savremenoj istoriji, jer odražava 'bitku', u najširem smislu te reči, za to kako će izgledati svetski poredak" (Lavrov); „Situacija u Ukrajini nije mogla da se reši na miran način zato što Zapad nije hteo da situaciju oko Ukrajine reši mirnim putem" (Lavrov); „Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini… u Ukrajini se stvara anti-Rusija" (Lavrov).

Ovakvo me rezonovanje acocira na jednu manifestaciju rigidnog teokratskog monoteizma (evo municije za Zapadnjake čije se gledište poklapa sa paganskim politeizmom koji se pozicionira ne „protiv", nego „sa" odnosno „uz"): „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovim. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnevi se Gospod na Izrailja…I reče Gospod Mojsiju govoreći: zavojštite na Madijance i bijte ih; jer oni zavojštiše na vas prevarama svojim, i prevariše vas Velfegorom…" Može li se ovaj starozavetni prikaz preslikati na odnos  Zapad – Rusija u Ukrajini?

Ruski patrijarh Kiril i papa Francisko, Havana, 12. februar 2016. (Foto: Max Rossi)

Prepustiću završnu reč Putinu: „Prava snaga leži u pravdi i istini – koje su na našoj strani. Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj govori Putin? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina.

Dr Isak Davidov je doktor pravnih nauka iz Novog Sada i koautor knjige „Sporazum iz Vašingtona i pravni poredak".

Naslovna fotografija: Taisiya Vorontsova/TASS/Getty Images

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Руска загонетка

standard.rs

Руска загонетка - Нови Стандард

Isak Davidov

7-9 minutes

---

Putin je rekao: „Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj on govori? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina

Da je Rusija vojno napala drugu međunarodno priznatu državu (Ukrajinu) očigledna je istina. Ali, ima li u tom aktu još nečega? U prvi sam mah pomislio ovo: štrajk događaja, koji je toliko iritirao Bodrijara, najzad je okončan. Čak mi se učinilo da ruska akcija u stvari predstavlja otelotvorenje Borhesove i njegove priče o osveti naroda ogledala.

Radi se, naime, o tome da su eseji o ogledalu zagonetki istkani od alegorije kojom se Drugost prikazuje kao pobeđena i osuđena na servilnu sudbinu podražavanja. Pobeđeni drugi – potcrtava Bodrijar – osuđen je da bude Isti. Poradovao sam se, dakle, da su se puki poslušni odblesci počeli buditi, da su se trgli iz začarenosti i nasrnuli na svoje staklene i metalne granice, i da će postojeći sistem predstvljanja i vrednosti neminovno nestati u toj pobuni.

Danas mi, međutim, takav rasplet izgleda manje verovatan. Iskreno priznajem da su me nespretne izjave smušenog Medinskog posle carigradskih pregovora u velikoj meri pokolebale. Jer, može biti da narodi ogledala ipak nisu sasvim spremni da prestanu da spontano reflektuju lik Imperije. Drugim rečima, možda Rusija i neće biti u stanju da iskorači iz zapadnjačkog kulturnog i političkog obrasca. U svakom slučaju, ispisivanje ovih redova je kao klađenje uživo: tek će kraj utakmice okončati tenzije i kontradikcije.

Kopci (ni)su ljudi

Tačna je blistavo sročena istoričareva opaska da je u sedamnaestom veku zarobljeni ruski medved grizao svoje šape uviđajući da je Zapad rešen da Rusiju drži orijentalnom. Tome se ne treba čuditi: Zapad je prepun zavodljivih lepota. Pošto ni sam nisam imun na njih, predlažem čitaocu da zajedno uživamo u ovom prizoru: „Držite li vi – upita Kandid – da su se ljudi uvek uzajamno tamanili kao što danas čine? Mislite li da su ljudi uvek bili lažljivci, lupeži, verolomnici, nezahvalnici, razbojnici, slabotinje, vetropiri, kukavice, zavidljivci, proždrljivci, pijanice, tvrdice, vlastoljupci, krvoloci, klevetnici, razvratnici, zanesenjaci, licemeri i budale? – Držite li vi – odgovori Martin – da su kopci uvek jeli golubove kad god su im padali u kandže? – Razume se – reče Kandid. – Pa lepo – odgovori Martin – kad su kopci ostali iste ćudi, zašto mislite da su ljudi promenili svoju ćud? – A biće tu razlike – poče Kandid – jer slobodna volja…' Mudrujući tako stigoše u Bordo." U Volterovim epigramima koji melju jednom rečenicom moguće je naći delić odgovora na rusku zagonetku – ali se ona ne može odgonetnuti cela.

Stanovnici Donjecka sa zastavama Rusije tokom proslave i vatrometa zbog Putinovog ukaza o priznanju LNR i DNR, 21. februar 2022. (Foto: AP Photo/Alexei Alexandrov)

Za (celim) objašnjenjem je uzaludno tragati i na terenu (međunarodnog) prava. Da li je neko primetio da je Međunarodni sud pravde presudio da Rusija mora prekinuti svoju vojnu operaciju u Ukrajini? Možda i nije, jer se odluka gotovo trenutno istopila ispod bljeska solncepeka. Ne prepoznajući znake vremena Međunarodni sud pravde je, sluđen sopstvenim pretenzijama na večnost i nezamenljivost, ozbiljnog izgleda i ozbiljnim tonom izrekao ovu besmislenu odluku i tako tragičnom odumiranju prava samo dometnuo neophodnu komičnu fusnotu. Pravo, dabome, nije iščezlo onomad u Novorusiji. To se desilo dosta ranije, ali je tamo golotinja razotkrivena u krupnom kadru.

Na ovom mestu želim da istaknem da tepih s pravnim argumentima Zapad ispod svojih nogu nije izvukao brojnim kršenjem međunarodnog prava kroz dugi niz decenija. Izmicanje oslonca je učinjeno na teorijskom planu, promenom kulturnog obrasca, kada je jednim „hokus-pokus" potezom pravda proterana iz sadržine pojma prava. Jer, postoji ogromna razlika između činjenja nepravde (pri čemu postoji svest o tome šta je pravedno) i poništavanja pravde kao moralne kategorije.

Mentalno svaštarenje

Tako je pravo prestalo da se orijentiše prema pravdi i samim tim da i dalje predstavlja volju za pravdom. Raselinu napravljenu proterivanjem pravde ispunio je simulakrum, iza kojeg se odvija proces izopačavanja hijerahije vrednosti koje su civilizaciju vodile hiljadama godina. U pogledu vrednosti, na Zapadu je nastupilo doba „mentalnog svaštarenja" (skala vrednosti se pravi ad hoc, proizvoljno i u skladu sa sopstvenim željama i potrebama). U takvom ambijentu i pravni stručnjaci su postali sasvim beznačajni i čak suvišni. To me ne rastužuje. I sada, nesvesni da je od veličanstvene zgrade prava ostala samo iluzija, dok uzalud troše vid zagnjureni u paragrafe tražeći pravne začkoljice pomoću kojih će „racionalizovati" stvarnost, pravnici kod mene pre izazivaju prezir nego sažaljenje.

Zapadna civilizacija je sebe lišila i moralnih argumenata kao instrumenta za osudu ruske agresije. To se dogodilo onda kada je moral proglašen za društveni konstrukt i na taj način „odsečen" od religije. U suštini, svi su ovi procesi samo refleksija čina ukidanja religije na koju se na Zapadu gleda kao na nedolične trenutke iz mladosti čovečanstva.

Bacimo sada pogled na slovenski istok. Čini se da su Rusi pravilno razumeli da je za potrebe racionalizacije njihovih postupaka neophodan širi okvir od onoga koji pruža erozijom zahvaćeno međunarodno pravo. Zato su pravna nadmudrivanja i opravdanja odložili na muzejsku policu. Svesni da se na Zapadu odvija komplikovan proces prevrednovanja vrednosti sa neizvesnim ishodom, ponudili su argumente koji sijaju jednostavnošću.

Prelomna etapa

Apostrofiraću nekoliko, po mom sudu, najmarkantnijih: „Ovo je prelomna etapa u istorijskom razvoju civilizacije" (Lavrov); „Ovo je sudbonosni, epohalni trenutak u savremenoj istoriji, jer odražava 'bitku', u najširem smislu te reči, za to kako će izgledati svetski poredak" (Lavrov); „Situacija u Ukrajini nije mogla da se reši na miran način zato što Zapad nije hteo da situaciju oko Ukrajine reši mirnim putem" (Lavrov); „Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini… u Ukrajini se stvara anti-Rusija" (Lavrov).

Ovakvo me rezonovanje acocira na jednu manifestaciju rigidnog teokratskog monoteizma (evo municije za Zapadnjake čije se gledište poklapa sa paganskim politeizmom koji se pozicionira ne „protiv", nego „sa" odnosno „uz"): „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovim. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnevi se Gospod na Izrailja…I reče Gospod Mojsiju govoreći: zavojštite na Madijance i bijte ih; jer oni zavojštiše na vas prevarama svojim, i prevariše vas Velfegorom…" Može li se ovaj starozavetni prikaz preslikati na odnos  Zapad – Rusija u Ukrajini?

Ruski patrijarh Kiril i papa Francisko, Havana, 12. februar 2016. (Foto: Max Rossi)

Prepustiću završnu reč Putinu: „Prava snaga leži u pravdi i istini – koje su na našoj strani. Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj govori Putin? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina.

Dr Isak Davidov je doktor pravnih nauka iz Novog Sada i koautor knjige „Sporazum iz Vašingtona i pravni poredak".

Naslovna fotografija: Taisiya Vorontsova/TASS/Getty Images

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Опаки инат НАТО-а на штету света

politika.rs

Опаки инат НАТО-а на штету света

4-5 minutes

---

До јуче смо веровали да инат постоји само код Срба. Песник Васко Попа га је препознао на лицу Анђела брата. Данас нам је осведочено да знатно тежи инат постоји на лицу НАТО-а. Толико је тежак да је далеко надмашио српски инат и да му се домет може мерити светлосним годинама, с великим изгледима да живот на Земљи доведе до превременог мрака.

Цивилизацијско питање зашто НАТО жури на исток остаје умотано у крпе и кучине из којих се не може ишчупати сувисли одговор – чува га крајње перфидна маска опаког императора. Као и неколико претходних империја, он је побô ратни барјак у Немачкој и наставио 1990. године да плете ратну мрежу ширењем на исток и југ Европе. Управо тамо где је она уз десетине милиона жртава прекинута 1945. године.

Данас крајње чудно делује његово принудно мировање целих 40 година, да би у наредних тридесетак омамио југоисточну Европу да му надобудно похрли у загрљај. Да придружење ЕУ и НАТО-у није баш најсрећније решење, довољно говоре излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ и копрцање Вишеградске групе у њој у тежњи да сачува делић свог суверенитета у политици. САД, УК и Аустралија интересно су се удружиле у посебан савез за далеки исток, а НАТО и ЕУ за недавно започет рат у Украјини. Огласиле су се и јерихонске трубе на границама Скандинавије, Пољске, Словачке, Мађарске и Румуније према истоку, упућујући на злослутне последице, па се с правом намеће питање да ли је НАТО уистину заштита од агресије или мета за напад. Зар ракетни системи инсталирани у Пољској, Румунији итд. нису прва мета државе против које су усмерени и која има право да себе штити од очигледног агресора који јој прилази ante portas?

Управо се на овом питању преламају одгонетке трагичног напада на Украјину. Он није морао да се деси да је било имало разума код НАТО савезника и украјинског руководства. Управо је НАТО зауздао ЕУ да, наоружана силом, узурпира право на све врсте притисака, од оружја за масовно уништавање, до санкција, економских блокада и културних изолација свих који нису на њиховом путу ка истоку. До којег степена самољубља, бруталности, чак и заумља су НАТО савезници и ЕУ стигли довољно говори нехуман, (не)селективан приступ притисцима: на запад не могу руска наука, музика, књижевност, уметност, спорт, ни било која светска организација смотри, такмичења и манифестација. Не могу руски капитал и производи, сем нуклеарног горива, гаса, нафте, можда никла, угља и сл, без којих не могу, које им Русија одговорно испоручује, као и сарадња у космичкој лабораторији до које амерички астронаути, по споразуму, путују руским ракетама из Бајконура. Крши се основно начело капитализма – неприкосновеност приватне имовине, која се заплењује и отима на разне начине.

НАТО и ЕУ илегално учествују у још релативно конвенционалном рату у Украјини финансијском и оружаном подршком и, по свим изгледима, ако не проради разум ратоваће до последњег Украјинца. Свет се оправдано солидарише с украјинским народом, који је жртва непромишљених активности руководстава своје земље од „Мајдана" до данас, потмулог уплитања НАТО савезника и ЕУ и крајње офанзивног одговора Русије. Зар то није онај злослутни сноп (fascis), разбијен 1945. године који се око Русије поново стеже, а огромне рушевине, убијени и инвалиди Украјине биће, нажалост, НАТО и ЕУ колатерална штета. Они сву кривицу приписују искључиво Русији, проглашавају је ратним злочинцем, без трунке своје одговорности. Док су Клинтон, Буш, Обама, Блер, Шредер и други ратовали на Балкану, на северу Африке и на Блиском истоку, то су били наводно одбрамбени ратови, за демократију. Шта су бранили, а нису одбранили и какву су демократију уводили, а нису увели, питања су за дебатне клубове.

Сада на исти начин бране и уводе демократију у Украјини – код њих злочина нема, нити може да буде. Сила су која је приграбила право на све, што је слика феудалних односа, а какав ће свет из тога настати ни најсмелији пророци не могу да претпоставе. Њихов безобзиран поход на исток и југ је за сваку осуду, а колатералне штете sui generis нарасле су до милионских бројки. Питамо се хоће ли из украјинског рата извући какве поуке, пре него што себи запевају похвалу лудости: „Били смо на ивици провалије, али смо кренули корак даље."

Миодраг Србљак,
Краљево

View article...

Enclosures:

160z120_nato-ilus-ds.jpg (5 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_04//160z120_nato-ilus-ds.jpg

 

pcnen.com

Ukrajinska prekretnica

7-8 minutes

---

Autor: Marinko Čulić

Ovih dana Radio Zagreb emitirao je kontakt-emisiju na temu uloge svjetskih crkava u ratu u Ukrajini (poslije repriziranu na HRT-u 4). Tako je bilo govora i o nedavnom posjetu pape Franje ruskoj ambasadi u Vatikanu, što je, kažu, presedan u povijesti papinstva, s očitom namjerom da ponovi osudu ruske intervencije u Ukrajini. Kako papa uživa reputaciju gorljivog i iskrenog mirotvorca, to je u široj javnosti primljeno sa simpatijama. No usred spomenute emisije javila se jedna slušateljica s pitanjem zašto papa nije posjetio i ambasadu Ukrajine u Vatikanu. Odmah je došlo objašnjenje da ukrajinski ambasador nije bio u Vatikanu, nego u Ukrajini. Sve to može biti točno, ali gotovo sam siguran da je smisao tog pitanja bilo nešto drugo. Iako nema sumnje da je za intervenciju u Ukrajini kriva Putinova Rusija, ipak je jasno da u ratovima uvijek sudjeluju dvije strane, u ovom slučaju i Ukrajina. Premda se reporteri HRT-a i drugih nacionalnih televizija svakodnevno javljaju iz Lavova, čiju evropsku vizuru i duh na sva usta hvale, nitko od njih nije se sjetio spomenuti da u tom ubavom gradu i danas postoji spomenik ukrajinskom nacistu iz Drugog svjetskog rata Stepanu Banderi. Ali kako se ruski patrijarh Kiril u međuvremenu osramotio time što ne samo da se nije ogradio od intervencije u Ukrajini, nego čak nije ni apelirao za mir, što spada u abecedu kršćanskog nauka (recimo, srpski patrijarh Porfirije to je bez sustezanja napravio), logično je da su simpatije prevagnule na Franjinu stranu.

U svjetlu svega ovoga izgleda pomalo naivno pitanje da li se ukrajinskim ratom nešto mijenja u geopolitičkoj i civilizacijskoj karti Evrope i svijeta. Pa naravno da se mijenja, već se i promijenilo. Evo, pođimo od spomenutih crkava. Već dugo vremena govori se o zbližavanju katoličke i pravoslavne crkve, što se puževski sporo i događalo, ali je barem bio vidljiv cilj kojem se težilo. Sada je to možda i nepovratno nestalo. Odnosi dviju crkava bit će očito na dulje vrijeme zamrznuti, bez ikakve nade da se tu u dogledno vrijeme išta promijeni. Vjerske zajednice u pravilu se slažu da one nisu krive za ratove u novije vrijeme, što nije točno jer su ti ratovi uvijek imali i vjersku komponentu, iako suparnici nisu mahali jedni drugima raketnim sustavima nego molitvenicima, a to nije ništa bolje, često je i gore. Ali ovaj put rakete su zbilja izbile u prvi plan, jer se svijet ponovno podijelio na oružane formacije Zapada i Istoka, pri čemu glavnu krivnju snosi SAD izvozom demokracije na istok Evrope i na sjever Afrike. No Zapad je pokazao dovoljno političke inteligencije da inicijativu prepusti Vladimiru Putinu, koji je tome podinteligentno izašao u susret. Putin je naime praktički isprojektirao rat u Ukrajini izjavom da ukrajinski narod ne postoji, dakle da ne zaslužuje svoju državu, što su neki ocijenili kao velikoruski šovinizam. No stvar je zapravo i gora jer ako Ukrajina zbilja ne postoji, onda ruska vojska praktički napada vlastitu državu, što se posebno odnosi na dijelove Ukrajine koje bombardiraju, a u kojima većinu čine Rusi ili stanovništvo koje govori ruski (Harkov).

Naravno, Zapad je ovo dočekao spreman kao napeta puška. Putin je homogenizirao zapadne zemlje više nego ikada, što sada uključuje i velik broj drugih država, a što je najvažnije, metodom dimne zavjese skriveno je da su upravo te zemlje najveći krivci za rušenje međunarodnog poretka nakon hladnog rata. Najveće od tih zemalja bivše su kolonijalne sile, ali s padom kolonijalizma promijenile su pristup. One više ne teže tome da posjeduju druge zemlje, nego vanjskim intervencijama mijenjaju, ili pokušavaju mijenjati, njihove režime. Što je najapsurdnije, ta postkolonijalna politika dovela je do razaranja niza zemalja (Irak, Sirija, Libija), ali to se svejedno naziva njihovim oslobađanjem. Najodvratniji primjer toga je mesarska egzekucija Moamera Gadafija, koji je bez obzira na svoju, blago rečeno, osebujnost, bio na putu da od libijskih sada i zaraćenih plemena napravi naciju. No i to je proglašeno oslobađanjem te zemlje, iako je Gadafi kao izdanak takozvanog afričkog socijalizma radio tako čudesne pothvate kao što je sadnja kukuruznih polja u Sahari, što je danas nezamislivo. Ipak, najgora stvar u svemu ovome je da je taj postkolonijalni pristup preseljen i u Evropu, gdje je Zapad nizom tzv. obojenih revolucija stisnuo Rusiju do samih njenih granica. Ukrajina tu ima posebnu ulogu. U njoj su se poslije hladnog rata manje-više uredno smjenjivale proruske i prozapadne vlasti sve dok Washington nije, uz veliku pomoć pronacističkih ukrajinskih formacija, svrgnuo proruskog Janukoviča i tu počinje povijest sadašnjeg ukrajinskog rata. Predsjednik Zelenski ovdje se pojavljuje kao prozapadni pomagač pretenzija prema Rusiji, prvenstveno miniranjem Minska 2 koji je predviđao neku vrstu federalizacije Ukrajine, čime ruska intervencija ne samo da ne bi poprimila ovako brutalne razmjere, nego se možda ne bi ni dogodila.

Time se današnji svijet opet podijelio na hladnoratovski Zapad i Istok, s time da se u prvom hladnom ratu, s izuzetkom kubanske krize, nikada nije približio vrućem raspletu kao sada, a osim toga podlogu mu ne čine više ideološki rascjepi između kapitalizma i komunizma, nego interesi moći. Pritom nema nedužnih, ali ima više i manje krivih. Jer ako Putin želi obnoviti dekomunizirani Sovjetski Savez, što se može razumjeti iako ne opravdati, Sjedinjene Države žele obnoviti u sasvim izmijenjenim okolnostima postkolonijalni kolonijalizam, što se ne može ni razumjeti ni opravdati. Nekada su postojali nesvrstani koji su bili tampon između ova dva zaraćena svijeta, ali njih više nema. U neku ruku, moglo bi se reći da njihovu ulogu preuzima Kina koja je sa svojom gorostasnom ekonomijom previše vezana za Zapad da bi otvoreno podržala Rusiju, ali jednako ne podnosi NATO, kao ni Putin, otkako je savez otprije nekoliko godina proglasio zonom svoga djelovanja i Daleki istok. Ne samo zbog Tajvana, nego i zbog graničnih sporova sa svim svojim susjedima Kina to, logično, ne može prihvatiti.

Gdje je izlaz? Čak je i poluubrojivi Donald Trump (zahtjev da zid između SAD-a i Meksika financira Meksiko) izjavljivao da Amerika više ne želi biti svjetski policajac, ali to je sada palo u vodu. Američki demokrati tradicionalno vode ratoborniju vanjsku politiku od republikanaca (za što je najbolji primjer Hillary Clinton), i to kao u živom prijenosu gledamo posljednjih mjeseci. Što se tiče Hrvatske, ona kao hodač po žeravi lavira između očito dominantnih proameričkih stavova Andreja Plenkovića i proruskih Zorana Milanovića, koje je on u međuvremenu napustio. No bez obzira na ovo drugo, bilo bi pametno da se hrvatska vanjska politika orijentira u okviru realnog prema neutralnim zemljama kao što su Austrija, Švedska, Finska i Irska.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Денацификација и демилитаризација Европе

ТЕМА НЕДЕЉЕ: СРПСКИ НАРОД НА ПРАВОЈ СТРАНИ ИСТОРИЈЕ

Денацификација и демилитаризација Европе

Страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. јесу оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо

 

Негде у лето 1945, када је Стари континент ослобођен специјалном војном операцијом удружених савезника – Црвене армије, Војске, Морнарице и Ваздухопловства САД, Британске армије и НОВ и ПО Југославије – те када су одлучним ударом антихитлеровске коалиције створени услови за демилитаризацију и денацификацију нацистичке, фашистичке, фалангистичке и квислиншке „нове Европе", неки француски војни полицајци, можда студенти филозофије пре рата, тражили су по Фрајбургу филозофа Мартина Хајдегера, којем је двадесетдвогодишњи омиљени студент и одани следбеник Ернст Нолте по ноћи у тајности донео храну и одећу за бекство, ако највећи живи филозоф буде морао да бежи од реторзије ослободилаца и преког суда духа времена у настанку.

Хајдегеров допринос феноменологији, херменеутици и егзистенцијализму био је довољан да га заштити у тим „тешким" временима за све велике Немце који су преживели, а нису емигрирали као Томас Ман, Марлен Дитрих или Бертолт Брехт. Млади Ернст Нолте постаће филозоф који ће написати „Три лица фашизма" – како се обично преводи наслов његове тезе са Универзитета у Келну „Фашизам у својој епохи" – најзапаженију историју европског покрета заслужног за 60 до 100 милиона мртвих од 1. септембра 1939. до 9. маја 1945.

Укратко, по Нолтеу:

Теза. Покрет као идеологија настаје на таласу понижења које Француска доживљава након пораза у француско-пруском рату и „крваве недеље", у којој је угушена Париска комуна. Шовинизам и реваншизам порађа Француска акција, коју промовише истоимени све популарнији париски лист на размеђи векова, као ројалистички и десничарски одговор на залагања француске левице у афери „Драјфус".

Антитеза. Покрет као партија расте на плодном тлу понижења због неиспуњених обећања Италији за улазак у Велики рат на страни савезника, од Д'Анунција до Мусолинија, уредника социјалистичког листа „Аванти", фашисти сањају о обнови империјалног Рима, уништењу модерности кроз антилиберализам, антимарксизам, антикапитализам и антибуржоаски корпоративизам.

Синтеза. Покрет као националсоцијалистичка држава настаје на понижењу којем је Немачка изложена Версајским мировним уговором, као последица пораза немачке револуције и конфузије Вајмарске републике.

Нолтеове даље анализе три лица европског фашизма развијаће се, после прве књиге из 1963, кроз историографска дела и новинске чланке, до велике полемике средином осамдесетих у којој ће га Јирген Хабермас и многи други историчари означити као творца ревизионизма, оправдавања нацизма као одговора на Октобарску револуцију и јеврејску заверу која је стајала иза руског и европског комунизма, као негатора Холокауста који објашњава Аушвиц као одговор на Вајцманово писмо подршке светског ционизма Енглеској у време Денкерка, као филозофа-историчара који све праксе нацизма, изузев гасних комора, приписује копирању метода већ практикованих у Совјетском Савезу и другде у временима када се велика економска криза најлакше решава комбинацијом јавних радова и концентрационих логора.

Звучи познато? У међувремену, окупирана Европа и на Западу и на Истоку биће обновљена кроз хладни рат, који воде међусобно ослободиоци из 1945. Квислиншке, фашистичке, фалангистичке и нацистичке земље, кроз процес еманципације, усвајање антифашизма, демократије и заштите људских права, формираће Заједницу за угаљ и челик, заједничко тржиште, Европску економску заједницу и коначно франко-немачку империјалну државу у настајању која себе назива Европска унија. Под контролом НАТО-а, без немачке војске, с Француском, која једина има атомску бомбу, без Уједињеног Краљевства, које се вратило под окриље америчке суперсиле, ова творевина која је објективно четврти покушај стварања Европе после Карла Великог, Наполеона и Хитлера, завршава ових дана у агонији разорених амбиција, понижавајућег диктата хистеричних америчких ратних хушкача, са економијом у слободном паду и вероватним социјалним немирима који ће бити „демократски" гушени војском вероватно већ у октобру. То је, ваљда, због Украјине, како трубе оркестри светских медија „слободног" света. Биће да се Европа враћа, уз гаулајтере из Америке над главом, свом изворном идеолошком обрасцу, како га дефинише несретни Нолте – антимодернизму против Кине, расистичкој фобији против Русије и ароганцији и неутемељеном презиру према свима осталима. Биће да специјална војна операција у Украјини не циља на демилитаризацију и денацификацију Украјине. Изгледа да је то показна вежба како би изгледала демилитаризација и денацификација Европе. Невоља је што је за тај танго потребно двоје. За сада та коалиција из четрдесетих није у изгледу, па су и страховања о великом рату на врху ове највеће економске кризе од 1929. оправдана. Пандемија није била довољна вакцина за лудило света у којем живимо.

* Редитељ

 

novosti.rs

INTERVJU SERGEJ LAVROV: Imate pravo da sebe zovete nezavisnima

Бранко Влаховић - Стални дописник из Москве

14-18 minutes

---

MINISTAR spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov dao je juče onlajn intervju srpskim medijima - redakcijama "Večernjih novosti", "Politike", Radio-televizije Srbije i novinske agencije Tanjug.

Foto: Printscreen

Domaća javnost dobila je priliku da iz prve ruke sazna stav najveće zemlje sveta o aktuelnom sukobu u Ukrajini, ali i pogledu iz Moskve na sve moguće konsekvence ruske vojne operacije po Srbiju i zemlje regiona. U ime redakcije "Novosti" sa ministrom Lavrovom razgovarao je stalni dopisnik našeg lista iz Moskve Branko Vlahović.

 

Branko Vlahović

RUSIJI je poznato kakav pritisak trpi Srbija, kao i ostale balkanske zemlje, da se priključi antiruskim sankcijama. Vidimo u tome pokušaj Amerike da na Balkanu nametne svoju hegemoniju. Duboko uvažavamo srpski narod, srpsku kulturu, srpsku istoriju, njegovu privrženost tradicionalnim prijateljima i sigurni smo da će Srbija nastaviti sa pametnim izborom u ovoj situaciji.

Mi smo bratski narodi, a objedinjuje nas zajednička istorija, zajedničke pobede protiv zajedničkog neprijatelja i vidimo koliko su ta osećanja ukorenjena u duši srpskog naroda i njegovog istorijskog sećanja. Nikad ništa ne namećemo silom, što Zapad čini putem ekonomskih i drugih ucena. To nije pristojno, tako se ne treba ponašati ni u društvu, a ni na međunarodnoj sceni, kad svima pokušavaju da zavrću ruke.

Ovo je u specijalnom intervjuu za srpske medije naglasio ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. On je iscrtao i širu sliku, kako je rekao, spoljnopolitičkih pokušaja SAD da zavedu svoju hegemoniju na Balkanu.

*Svima je poznato da Srbija nije i neće uvesti sankcije Rusiji. Da li je za vas bilo iznenađenje što su se sankcijama pridružile i zemlje na Balkanu koje su ne tako davno bile u dobrim odnosima sa Rusijom? Kakva je vaša prognoza normalizacije odnosa sa ovim zemljama?

- Vidimo kakav se pritisak bez presedana pravi na mnoge zemlje. To nije od juče, počelo je još pre desetak godina. EU je od zemalja koje su nameravale da uđu u ovaj savez počela da traži da se pridruže svim njihovim spoljnopolitičkim inicijativama. To Srbi znaju, a te inicijative EU imaju u poslednje vreme sve više antiruski karakter.

Taj pritisak na Rusiju je isključivo zato da bi je zakočile na njenom putu i da joj ne dozvole samostalnost delovanja na međunarodnoj sceni. Kad je pisan statut EU, u prvoj varijanti je stajalo da Evropa ima hrišćanske korene. Ali evropski lideri su odlučili da toga u tekstu ne bude i ta konstatacija je izbačena. Evropa je tako precrtala i svoje poreklo i tradiciju.

Mi vidimo kakav pritisak prave na Srbiju i balkanske zemlje u svemu, od ekonomije do kulture, humanitarne i političke sfere. O tome je detaljno govorio i predsednik Aleksandar Vučić, podvlačeći da će se Srbija rukovoditi samo svojim interesima. Takvih zemalja još ima u Evropi - spomenuo bih premijera Mađarske Viktora Orbana, koji je rekao da će Mađarska braniti svoje interese.

Ali ta mnogonacionalna birokratija koja se nalazi u Briselu pokušava da potčini sve zemlje i da ih maksimalno liši prava da samostalno odlučuju. To je štetno. Vidi se tendencija briselskih činovnika ka autokratiji. Kad je počeo rat sankcijama, oni su na svoju stranu privlačili Crnu Goru, Makedoniju i druge obećanjima da će ih brzo primiti u EU. Uvukli su ih u NATO, potapšali ih što su se priključili sankcijama i rekli "bravo, momčine, samo tako nastavite". To je zaista ozbiljan problem jer je dovedena u pitanje reputacija EU, kojoj je Amerika potpuno prepustila Balkan. Ameriku potpuno zadovoljava antiruska agresivna linija koju sprovodi EU. Setimo se Federike Mogerini, koja je govorila kako je preveliko prisustvo Rusije na Balkanu. To je nastavio da govori i njen naslednik u EU Đuzep Borelj.

Jasno vidimo da SAD, EU i NATO pokušavaju da uspostave svoju hegemoniju. To je put u ćorsokak. Ali u Evropi nema tako mnogo zemalja koje sebe mogu da smatraju u pravom smislu suverenim. Oni koji odbijaju da se pridruže sankcijama protiv Rusije imaju pravo da sebe nazivaju nezavisnim državama, bez obzira na to koliko bili površinski mali.

* Sada se u Rusiji, ali i u svetu, mnogo govori i piše o plaćenicima koji dolaze u Ukrajinu. U Siriji je na strani islamista ratovalo na stotine građana sa KiM i iz BiH, a Zapad zbog toga nije javno kritikovao ni Prištinu ni Sarajevo. Sada su takvi ljudi hteli da ratuju u Ukrajini, a zajedno sa njima i hrvatski dobrovoljci. Kako komentarišete što su političke strukture u Prištini u aktuelnoj situaciji podržale Kijev?

- Rusija je bila među državama koje su upozoravali zapadne partnere da u nekim od zemalja na Balkanu postoje ljudi koji vrbuju osobe za tzv. Islamsku državu i druge terorističke organizacije. Upozoravali smo kakve posledice zbog toga mogu biti za samu Evropu. Poznata je statistika da Prištini i Kosovu pripada neslavni rekord po broju terorista po glavi stanovnika. To su ljudi koji su dobrovoljno išli da ratuju u Siriji i Iraku. Ali nas niko nije hteo da sluša. Onda su se kasnije čudili odakle su se pojavile ubice koje su organizovale terorističke akcije u evropskim gradovima.

Posle neslavnog boravka u Ukrajini, najamnici neće završiti posao. Oni će se prebaciti u evropske gradove i nastaviće svoj posao.

Po zakonima i u Hrvatskoj i BiH kao i KiM ti teroristi bi zbog učešća u ratovima morali da odgovaraju pred zakonom. Morali bi na sud zbog ponašanja koje je kažnjivo. Ali sada već postoje dvostruki standardi, pa su u suprotstavljanju Rusiji sva sredstva dozvoljena. Upozorili smo da ambasade Ukrajine preko svojih sajtova pozivaju plaćenike, što je u suprotnosti sa Bečkom konvencijom. Oni diskredituju diplomatsku profesiju. Pojedini od tih najamnika su govorili i za medije. Jasno je svima da to nisu dobrovoljci, jer su došli da ratuju za novac. Zbog toga oni nemaju nikakvu zaštitu. Na plaćenike se ne odnosi ratno pravo.

A što se tiče podrške Prištine Ukrajini, jasno je da se kriminalna kvazidržava Kosovo ne brine za poštovanje međunarodnog prava, već želi da iskoristi priliku da dobije međunarodno priznanje. Priština se sada pozicionira kao maltene glavni saveznik SAD i NATO na Balkanu.

Naša pozicija povodom toga je poznata. Upozoravali smo da je ponašanje Prištine - neprihvatljivo. Uvek smo bili za rešavanje pitanja na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244. Kada je Generalna skupština OUN 2013. dala mandat EU da bude posrednik između Beograda i Prištine, nadali smo se rešavanju problema. Dogovoreno je formiranje Zajednice srpskih opština i poštovanje upotrebe jezika, kulture, samouprave, kao i veza sa Srbijom. To do danas nije ispunjeno. Kada na to upozoravamo, u EU stidljivo ćute i kažu nam da treba imati strpljenja. EU je pokazala da nije sposobna da bude garant da će se dogovoreno ostvariti. Sada Kurti govori da neće da ispuni obaveze iako je EU garantovala da će biti formirana zajednica srpskih opština.

Takođe, ne verujem da će se praviti pritisak na one zemlje iz kojih dolaze plaćenici da ratuju u Ukrajini. Neće biti pritiska ni na Prištinu. SAD su napravile vojnu bazu "Bondstil" na Kosovu, pa će se zbog toga Prištini sve praštati.

* Svedoci smo žestokog medijskog rata. Glavna obaveštajna uprava ukrajinskog ministarstva odbrane raširila je već mnogo glasina o rukovodstvu Rusije. Postoje i spekulacije kako tobože ruski oligarsi nezadovoljni politikom predsednika Putina raspravljaju o varijantama kako da ga odstrane sa vlasti. Širi se i priča kako je Putin u izolaciji, a ministar odbrane Sergej Šojgu bolestan. Vi ste njihov blizak saradnik, šta je istina?

- Glasine o lošem zdravlju ruskog predsednika Vladimira Putina i o navodnom nestanku ministra odbrane Sergeja Šojgua su gluposti i buncanja koje šire ukrajinske službe. To su nebuloze i laži koje njihove specijalne službe, ali i neoliberali iz Rusije koji se nalaze u inostranstvu i koji na dnevnom nivou dobijaju papire sa uputstvima šta treba da govore. I Putin i Šojgu su svi živi, zdravi i rade. Svakodnevno se to može videti preko televizije i društvenih mreža. Cela vlada i predsednik rade na očuvanju interesa Rusije.

UKRAJINSKA VOJSKA PUNA NACISTA

CILJ specijalne operacije u Ukrajini je bezuslovno otklanjanje pretnji koje su bile uzrok pogibije hiljada ljudi. Te pretnje je pratilo ćutanje Zapada. Ako se Zapad sad setio humanitarnog prava i potrebe da se spasu životi ljudi, ja ću to pozdraviti. Ali treba pogledati koji su uzroci takvog ponašanja, a to je da se u Ukrajini godinama stvarala antirusija. Ukrajinska vojska je puna oficira dobrovoljačkih bataljona koji otvoreno propagiraju nacističke ideje. Ako želimo da pratimo evropske vrednosti, ne mislim da je tu mesto nacističkoj praksi.

Ne može Rusija da pristane na to da se od Ukrajine napravi isturena pozicija NATO puna oružja. Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini.

Demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine su obavezni element dogovora kojima težimo. Ako pogledamo kako se prema ruskim zarobljenicima ponašaju ljudi iz nacističkog bataljona "Azov", sve će vam biti jasno.

Sada je najvažnije da prestanu da se podstiču Ukrajinci da naprave privid sporazuma, što su radili s Minskim sporazumima kada su imitirali proces. Ovog puta tako neće moći. Potreban je rezultat.

MOGUĆ SASTANAK PUTIN - ZELENSKI

PREDSEDNIK Putin je rekao da nikad nije odbijao susret sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim, samo da je potrebno da sastanak bude dobro pripremljen - poručuje Lavrov.

- Sastati se i samo razmeniti mišljenja bilo bi kontraproduktivno. Pregovori s ukrajinskom stranom se nastavljaju, već u Istanbulu biće održan novi sastanak i mi smo zainteresovani da bude postignut rezultat, pre svega da se prekine ubijanje stanovnika Donbasa, o čemu je zapadna javnost ćutala i nijednom nije kritikovala dok je bombardovana civilna infrastruktura i ginulo na hiljade civila.

NE MOGU NAS IZOLOVATI, IMAMO OGROMAN BROJ PARTNERA ŠIROM SVETA

NA pitanje RTS-a da li je na sceni izolacija Rusije, šef ruske diplomatije kaže da tako nešto ne postoji i da o izolaciji Ruske Federacije govore samo oni koji su se mentalno pomirili sa diktaturom Zapada.

- Rusija ima ogroman broj partnera u azijsko-pacifičkom regionu, zatim u Latinskoj Americi, a dobre odnose imamo sa međunarodnim organizacijama u tim zemljama. U strateški najvažnijem regionu, a imam u vidu Evroaziju, formirane su i uspešno rade uz učešće Rusije organizacije poput Šangajske organizacije za saradnju. Sa Kinom imamo najbolju saradnju u istoriji, razvijamo saradnju s Indijom, zemljama Latinske Amerike. Zapad pokušava da izoluje Rusiju time što predočava aritmetičke rezultate glasanja u UN. Znamo kakvim su ucenama izložene te zemlje. Za nas to znači samo jedno, da se SAD same plaše izolacije. Ako su već toliko uverene u svoje vrednosti, onda neka svoje pozicije iznesu i puste druge zemlje da naprave svoj izbor. Neka biraju slobodno, bez ikakvog pritiska - naglasio je ministar Lavrov.

NAĆI ĆEMO REŠENJE ZA NIS

NA pitanje o tome kako će funkcionisati Naftna industrija Srbije i "Gasprom" u uslovima sankcija, Lavrov je istakao da će rešenje biti pronađeno u dogovoru svih aktera.

- Ubeđen sam da je to pitanje koje će biti efikasno rešeno. Poznato je kakvu ulogu igra NIS u ekonomiji Srbije, koji udeo daje državnom budžetu. Uveren sam da će rešenje biti nađeno dogovorom između dve zemlje i dve kompanije.

Foto: Profimedia

BEOGRAD MOŽE BITI DOMAĆIN PREGOVORA

RUSKI šef diplomatije nije isključio ni mogućnost da glavni grad Srbije bude mesto budućih pregovora između Rusije i Ukrajine.

- Beograd je sjajan grad i sa stanovišta pozicije i njegovog statusa on odgovara za bilo kakve pregovore. Reč je, ipak, o tome da mesto pregovora treba da bude prihvatljivo za obe strane. Imali smo pregovore u Belorusiji, zatim je bilo nekoliko video-konferencija. Sada će se razgovori voditi u Istanbulu, mada smo spremni da razmotrimo i druge lokacije, uključujući Beograd.

Foto: Arhiva VN

Vilijam Voker u Račku

LAGALI O RAČKU, LAGALI GODINAMA I DA SE NATO NEĆE ŠIRITI NA ISTOK

GOVOREĆI o širenju NATO na istok, uprkos protivljenju Rusije, Lavrov se prisetio povoda za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine - slučaja "Račak":

- Danas se više niko ne seća kako je iskorišćena misija OEBS na Kosovu na čelu sa Vokerom koji je otkrio tela Albanaca preobučena u civilnu odeću. I odmah je to proglasio genocidom. Nama kažu da ne možemo da proglasimo genocidom ono što se dešavalo u Donbasu. Voker je 1999, otkrivši tela odevena u civilnu odeću, proglasio genocid u svoje lično ime, jer mu funkcija nije davala pravo na to, na osnovu čega su zapadne zemlje objavile da će bombardovati Beograd. Bajden je tada tražio da se bombarduju mostovi. Kad je kasnije otkriveno da je reč o pripadnicima albanskih naoružanih formacija preobučenim u civilnu odeću, to više nikom nije bilo važno. Zapad misli da sve to može.

Dvoličnost naših zapadnih kolega je dobro poznata, ali mi nismo sve ove godine odustajali da pozivamo na jedinstvena pravila bezbednosti koja bi bila zajednička za sve zemlje. Predložili smo pre 13 godina da se sklopi sporazum o evropskoj bezbednosti koji bi kodifikovao da niko ne treba da jača svoju bezbednost na račun drugih. Rekli su nam da neće o tome da razgovaraju i da su garancije bezbednosti moguće samo u okviru NATO. Eto takav autokratski pristup su pokazale naše zapadne kolege.

Kad smo predložili SAD i NATO da razgovaramo o garancijama bezbednosti, niko nas nije čuo. Kad smo podsećali da je NATO obećao da se neće širiti na istok, lagali su nas u lice da se to ne događa. Sad kažu "ne treba da se plašite NATO, to je odbrambeni savez". Mi smo shvatali gde je linija odbrane NATO kad je postojao Berlinski zid i Varšavski pakt. Ali kad je i posle njihovog nestanka NATO nastavio da se širi na istok, o kakvom onda odbrambenom savezu govorimo. Sad Stoltenberg govori da NATO treba da snosi odgovornost za globalnu bezbednost. Eto gde je sad granica. I već se priča da treba proširiti zonu odgovornosti Alijanse na indopacifički region. Eto gde će biti linija odbrane.

 

ČEMU GEBELS MOŽE DA NAS NAUČI

ČEMU GEBELS MOŽE DA NAS NAUČI – objavljeno u dnevniku "Politika" od 23.3.2022.

23/03/2022 od Nebojša Katić

Besmisleno je i detinjasto iščuđavati se licemerju i bestidnoj propagandi koja prati izveštavanje zapadnih medija o ukrajinskom ratu. Mediji samo rade svoj posao, isto onako kako su to radili tokom jugoslovenskih ratova i razaranja Iraka, Sirije, Libije ili Avganistana, na primer. Njihov posao jeste da promovišu interese globalističke elite i da podržavaju njenu politiku. A kako se radi o bolesnim, dijaboličnim ciljevima, takav poduhvat nije moguć bez upornog, udarničkog rada na obmanjivanju i zaglupljivanju javnosti.

Nije pitanje zbog čega se o ukrajinskom ratu i njegovim uzrocima izveštava na način na koji se izveštava, već kako je moguće tako uspešno obmanjivati javno mnjenje uvek na isti način. Kako je moguće da razum ne pruža otpor lažima i frazeologiji političkih lidera i medija uprkos ogromnom, višedecenijskom iskustvu?

Odgovor svakako zahteva dublju analizu od one koju može ponuditi kratka kolumna, tim pre što se tehnikama manipulacije bave armije psihologa. Ovde ću ukazati samo na jedan zanemaren fenomen koji bar delom može objasniti efikasnost zapadne propagande – reč je o lošem ili katastrofalno lošem obrazovnom nivou građana Zapada, pogotovo Anglosaksonaca.

Obrazovanim ljudima je teže manipulisati i Gebelsu, velikom majstoru laži, to nije promaklo. Po rečenici koja mu se pripisuje, intelektualizam je najgori neprijatelj svake propagande. Što su građani bolje obrazovani, trebalo bi da su skloniji kritičkom promišljanju i da su manje podložni jeftinoj propagandi. Nešto slično je primetio i počivši harvardski istoričar Ričard Pajps koji se bavio istorijom Rusije. U jednoj od svojih učenih, pamfletskih knjiga o komunizmu on kaže da su ruski carevi, promovišući univerzitetsko obrazovanje, stvorili klasu građana koja im je došla glave. Ono što ruski carevi nisu razumeli, demokratske zapadne vlasti savršeno razumeju.

Kako se škole i univerziteti ne mogu ukinuti, bilo je potrebno napraviti nastavne programe takve strukture da se njima samo stvara iluzija razumevanja sveta. Proces sistematske indoktrinacije započinje upravo kreiranjem školskih programa. Medijske manipulacije dolaze tek kasnije, padaju na plodno tlo neznanja i neobaveštenosti i pomažu da se lažni narativi održe i da se „znanje" osveži i učvrsti. Otuda je najlakše obmanjivati obrazovanu elitu koja veruje da zna mnogo jer, eto, ima diplomu. Vrhunac trijumfa je kada ta elita poveruje kako, za razliku od onih drugih sa Istoka, živi u slobodnom društvu istinoljubivih medija. Paradoksalno, više je otpora propagandi u slabije obrazovanim delovima zapadnih društava nego u onim elitnijim. „Niži" delovi društva su prošli kroz tako loš obrazovni sistem da u njemu ni ispiranje mozga nije urađeno kako valja.

U kontekstu odnosa s Rusijom i u razumevanju Istoka, pogotovo pravoslavnog, neznanje obrazovanih delova društva je zastrašujuće – od Vizantije koja je obrisana iz evropske istorije, pa do istorije Drugog svetskog rata koja je sistematski i brutalno retuširana. Svest o žrtvama koje je podneo SSSR, a pogotovo Rusi kao najbrojnija nacija, više ne postoji. U Ujedinjenom Kraljevstvu se mogu završiti najelitnije škole a da se đaci nikada ne sretnu s ruskim klasicima i ruskom kulturom. Ili kraće, o Rusiji, o ruskom osećanju života, o njenoj istoriji i geostrateškim strahovima, čak ni obrazovaniji Anglosaksonci ne znaju ništa. Otuda oni ne mogu razumeti rusku poziciju i odnos prema Ukrajini. (Ovde ostavljam po strani one koji nešto i znaju ali su deo plaćene, propagandne mašine.)

Osnovni izvor zapadnih znanja o Rusima su holivudski filmovi u kojima su Rusi ili mračni agenti KGB-a, ili brutalni, tetovirani kriminalci koji vladaju svetskim podzemljem. Ovoj jednodimenzionalnoj predstavi svakako doprinose i bahati delovi bogate elite koja je na Zapad došla iz Rusije i koju Kremlj niti je bio u stanju da obuzda, niti je ikada pokazivao veliku želju da to uradi.

Istini za volju ni Ukrajinci nisu prolazili ništa bolje – do juče. U prošlosti se Ukrajina pominjala kao mračni prostor poznat po pogromima nad Jevrejima. (U tom kontekstu, današnje dirljivo razumevanje koje globalistička jevrejska elita pokazuje za Ukrajince jeste za svaku pohvalu.) U nešto novijem stereotipu Ukrajina se doživljavala kao propala, korumpirana država, poznata po ženama koje su preplavile zapadno tržište seksualne radne snage. Srećom, od „majdanske revolucije" reputacija zemlje se naglo popravila, pa je Ukrajina od propale države postala prostor slobode, progresa i demokratije – tako nekako.

Ali šta je s ruskom propagandom? Rusija se bori na dva teška propagandna fronta. Na zapadnom, „demokratskom" frontu, ona je potpuno blokirana i samo se u dubinama interneta može čuti i ruska strana. Na unutrašnjem, ruskom frontu, veliki je broj onih koji umiru od čežnje da Zapadu pokažu svoje emancipovano, evropejsko, i zato antirusko lice. Taj pogubni autošovinistički kompleks inferiornosti nemalog dela ruske elite podriva državu bar poslednjih 200 godina. Na kraju, sudbinu Rusije bi mogao da odredi upravo ishod borbe za duše na tom unutrašnjem frontu.

https://nkatic.wordpress.com/2022/03/23/cemu-gebels-moze-da-nas-nauci-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-23-3-2022/