standard.rs

Nova antikineska strateška koncepcija NATO

Душан Пророковић

7-9 minutes

---

Ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?

U novoj „Strateškoj koncepciji NATO 2030", dugo pripremanoj i, kako se i očekivalo, detaljno sročenoj, primetni su elementi koji ukazuju na promenu strateškog opredeljenja Alijanse. A ta promena onespokojava.

Uočljivo je da stav prema Rusiji postaje drugačiji. Rusija se označava kao „najznačajnija i direktna pretnja po bezbednost saveznika kada su u pitanju mir i stabilnost u evroatlantskoj zoni." Zbog toga se članice pozivaju da više izdvajaju za vojne namene, a snage za brzo reagovanje na „istočnom frontu" biće uvećane sa 40.000 na neverovatnih 300.000 vojnika.

Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg objašnjava da, za razliku od prethodnog dokumenta istog naslova, usvojenog u Lisabonu 2010. godine, više nema odrednica o saradnji sa Moskvom, čak ni u oblastima kontrole naoružanja, borbe protiv terorizma ili trgovine drogom.

Međutim, iako je ovaj zaokret evidentan, on ipak nije neočekivan. Odnosi s Rusijom pogoršavaju se kontinualno, saradnje je bilo sve manje, a sukobljavanja sve više. Uostalom, nagoveštaji ovakvog pristupa postali su vidljivi još u nacrtu nove strateške koncepcije definisanom 2020. godine.

Ponašanje glavnih NATO članica – SAD i Velike Britanije, te Nemačke i Francuske u Ukrajini, ali i u Belorusiji, Kazahstanu i na Kavkazu ukazivali su da, i pored toga što to tako nije formalno zabeleženo, Rusija postaje „najznačajnija i direktna pretnja". Zbog toga, manje-više, nema ničeg epohalnog u pozicioniranju na istočnim granicama, pošto je to logičan epilog procesa koji traje, ako ne od ranije, onda sasvim sigurno od 2014. godine.

Direktan udar na Kinu

Promena strateškog opredeljenja, projektovana na srednji rok, pre svega se tiče odnosa prema Kini. „Zbližavanje Kine i Rusije protivrečno je interesima Alijanse", jer „Kina pokušava da podrije postojeći svestki poredak kontrolišući međunarodnu logistiku i ekonomiju." Otuda i zaključak kako „NATO planira da jača saradnju sa partnerima u oblastima Indijskog i Tihog okeana."

Koliko je utvrđivanje ovakvog stava bilo očekivano? U nekoj meri svakako jeste.

Američko razvrgavanje istorijskog sporazuma EU – Kina o investicijama, otvorena podrška demonstrantima u Hongkongu, ponavljanje teze o „kineskom genocidu" nad Ujgurima, neprestane provokacije u akvatoriju Južnog kineskog mora, „obaranje" projekta Pojas i put i pogotovo rasturanje okvira za saradnju 17 plus 1, koji u praksi više ne može funkcionisati – verovatno ni formalno neće postojati, te naglašeno ekstremnija retorika oko tajvanskog pitanja, uključujući i posetu Nensi Pelosi Tajpeju, naposletku i kreiranje formata AUKUS, ukazivali su da je Kina sve manje izazov, a sve više pretnja po NATO.

S druge strane, ovakav direktan „udar na Kinu" donosi i brojne posledice za sam NATO. Inače, u ovu ocenu o „udaru na Kinu" treba ukalkulisati i kulturološke razlike u pogledu korišćenja i razumevanja „jezika diplomatije", jer su azijske države na to osetljive, percepcija odrednica „protivrečno", „podrivanje" i „kontrolisanje" kineski političari doživeće sasvim drugačije nego njihove evropske ili američke kolege.

Član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći i kineski državni savetnik Vang Ji prilikom dolaska na uvodnu sesiju američko-kineskih razgovora u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool via AP)

Uglavnom, za NATO je, u novom strateškom opredeljenju, Kina na istom onom mestu na kom je Rusija bila prekjuče – 2014. godine. Percepcija Kineza je da su ih NATO stratezi postavili na isto ono mesto na kom je Rusija bila juče – 2020. godine. To se u Pekingu anticipira kao najava ofanzivnog delovanja NATO, eskalacija sukobljavanja sa Alijansom zato se čini neizbežnom.

Za stratege NATO odgovor Kine na posetu Pelosijeve, manifestovan vojno-pomorskim vežbama u Južnom kineskom moru je prekomeran. Zato su pomalo iznenađeni, pomalo šokirani, neki od njih verovatno i uplašeni. Za Kineze, to je recipročna mera, taman u skladu sa procenom da ih NATO posmatra kao i Rusiju pre dve godine. Ostaje samo otvoreno na kojim poljima će se to sukobljavanje odigravati i kako će se manifestovati!?

Želja za širenjem saradnje NATO sa partnerima u indo-pacifičkom regionu, a tu se računa u prvom redu na Australiju, Novi Zeland i Japan, to i potvrđuje. Reči britanske šefice diplomatije Liz Tras navedene u autorskom članku da „svet gleda kako se Kina ponaša", te da „Velika Britanija neće stati dok Hongkong ne vrati svoje slobode" ovakav zaključak „pojačavaju".

Opasna avantura

NATO kreće vrlo eksplicitno i ciljano protiv Kine, bez zadrške, „bez rukavica". Možda je takav korak indukovalo ili ubrzalo i kinesko odbijanje svrstavanja uz kolektivni Zapad prethodnih meseci u primeni antiruskih sankcija. Možda je takav korak planiran ranije, dogodio bi se bez obzira na rasplet u Ukrajini. Za NATO je u velikoj meri i hazarderski.

Direktan „udar na Kinu" može preoblikovati svet brže, više i temeljnije nego što to čini eskalacija u Ukrajini. Može dovesti, u određenom razvoju situacije, i do oružanog sukoba takvih razmera da će ono što gledamo u Ukrajini postati tek lokalni konflikt drugorazrednog značaja.

Kina je najveća industrijska sila današnjeg sveta, motor realne ekonomije u planetarnim razmerama, ogroman potrošač dobara i usluga od čijih porudžbina zavise privredni sistemi čitavog niza zemalja važnih za međunarodnu bezbednost, ključni investitor i kreditor u brojnim regionima. Bez stabilne Kine nema ni globalne stabilnosti.

Ono što se na prvi pogled čini neverovatnim jeste nepopustljivost NATO i insistiranje da se sa suštinskim proglašavanjem Kine za pretnju sa indirektnog sukobljavanja ispoljavanog „saplitanjem" Kineza na svakom drugom ćošku sada pređe na direktno sukobljavanje, bez zadrške i „bez rukavica" oko svih pitanja. Jer, ako Alijansa nije sposobna da usmeri u za sebe željenom smeru ukrajinsku krizu, gde su okolnosti za nju bile daleko povoljnije, kako će to učiniti na azijskim frontovima gde se kineske akvizicije tokom prethodne decenije mere hiljadama milijardi dolara? I to akvizicije ne samo u ekonomski razvoj i infrastrukturne projekte, već i vojnu saradnju, širenje kulturnog uticaja i meku moć. Takođe, ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u direktnom sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping tokom susreta, Peking, 04. februar 2022. (Foto: Alexei Druzhinin, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP)

Antikinesko strateško opredeljenje NATO, koje će se dodatno razrađivati i uokviravati do 2030. godine, opasna je avantura za samu Alijansu, što je problem za NATO, ali je i opasna avantura za čitav svet, što je već problem za sve. Otuda i zaključak da izloženo u strateškoj koncepciji onespokojava. Tu više nema nezainteresovanih, nema onih koji neće osetiti dramatične posledice najavljenog sukobljavanja.

Naslovna fotografija: Gints Ivuskans/AFP via Getty Images

Izvor Sputnjik

BONUS VIDEO:

 

Руско ресетовање Великог ресета

Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити

Од

ИН4С

-

16/08/2022 08:59 Посљедња измјена: 16/08/2022 09:01

 

фото: Матија Крстић

Пише: Никола Маловић

Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом. Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје? Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага.

Када су нас удружене у подухвату, западне земље напале 1999. године, изгледало је, барем из српског геополитичког запећка, како је крај свијета близу, јер се током 78 дана бомбардовања одигравала неправда до неба.

На наше је очи умро свјетски поредак, распао се и почео да заудара, на наше су очи Уједињене нације престале да постоје de facto. Била је то прва битка Трећег свјетског рата.

Потом смо, након 5. октобра, 2000. стали да живимо по све очитијим правилима колонијалне управе, гдје се почело да подразумијева како страни послодавац има права да у по њега туђој земљи зарађује много више од колонизованог Србина, али се све до данас није развила свијест да је сваки страни послодавац, па чак и упосленик – наш класни непријатељ.

Из ракурса српског Приморја такође је евидентно како се Западни Европљани ту осјећају као своји на своме, посебно у капиталистичким енклавама попут Порто Монтенегра, Порто Новог, Луштица Беја, Мамуле… Није се догодило једном да Западни Европљанин тумачи Србину старосједиоцу како је Русија напала Украјину, те како Путину коначно треба стати у крај.

Како да не.

Лично се трудим да свима много паметним Енглезима и Французима и Шпанцима и Нијемцима и Норвежанима с којима свакодневно ступам у контакт кажем како нас цивилизацијски јаз спречава да потремо разлику између католичко-протестантског и ортодоксног не.

Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити.

Као наркоман чија подсвијест казује да се с погрешним начином живљења мора престати, као грешник кога демон упорно гура према дну – тако и Запад, умјесто да смањи злочине, упорно их умножава. Лаже urbi et orbi, ратује туђом крвљу све штампајући паре без покрића, те клонира европске орке. Шаље још оружја на украјински и геополитички ground zero, те ћутке пријети реалном опасношћу: Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом.

Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје?

Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага. У почетку се то видјело по хиперинфлацији жеље да се стигне до новца. Касније по религијском знаку једнакости између новца и ђавола.

Цивилизација која се 1054. шизмом одалечила од непрекинутог низа рукоположења данас подсјећа на митску змију Уроборос која сама себи гризе реп. Запад више не зна за Христа. Убио је Бога у себи.

Теразије: Москва – Балкан, вербална инсталација (Фото: Н. М.)

Да ли је Запад заправо јадан? Дакако да јесте.

Да ли је Запад постао опасност по вазда музене свјетске географије и world wide цивилизације? Постао је, и то сви виде, осим на Западу, гдје се, као у каквом опскурном геополитичком театру чине лудим, и медијима удруженим у злочиначком подухвату творе једне те исте наслове:

Руси су агресори. Руси су убили, срушили, ојадили… Руси су криви. Рус је фашист. Рус је запалио небо, земљу и жито. Рус треба да плати. Путин да одговара.

А заправо је све контра. Западњаци су.

И сад,

Русија је, по свему судећи, одлучила да одговори ресетовањем Великог ресета што су га осмислили оцвали момци из Давоса, на челу са бизарним Клаусом Швабом. Мјесецима се цијели свијет пита која ли је тајна Путиновог плана за Украјину? Тај план, сигуран сам, има благослов. У собама од одлуке, или станује онај чије се име не помиње, или станује Бог. Велики се ратови никад не добијају без метафизике. С нами Бог, казано је у Москви, Трећем Риму, прије неголи је објелодањено „городу и миру" да Русија има рјешења за сваку ситуацију која има или може да настане.

Што вријеме више одмиче од 24. фебруара 2022, то постаје очигледније да се руска партија шаха одвија паралелно са западњачком партијом покера.

Намјера покерашког Запада су очите, бацити Русију на кољена, распарчати је, разапети Путина, убити Бога у Руској православној цркви, у московској цркви Христа Спаса уприличити концерт блудница из групе „Pussy Riot", као вампир се накачити у сисању огромних богатстава највеће земље на планети, а онда… онда све поновити са Кином. Или не поновити, јер Кина не зна за Христа. Није Кина толика брана колико се чини, нити је без основа сумња како најмногољуднија земља са социјалним рејтином и није најприроднији пријатељ једине земље – Русије – која задржава долазак антихриста.

Руска пак партија шаха има за циљ ресетовање Великог ресета, враћање наде да је људски живот могућ, баш тако – могућ. Ширење земаља БРИКС-а значи ширење глобалне коалицџије против Западних Земаља (са идеолошким или квислиншким сателитима – Аустралијом, Новим Зеландом, Јапаном и Јужном Корејом), прије свега плаћањем у међусобним валутама заснованим на златној подлози, за разлику од ратног петро-долара који је изгубио сваки кредибилитет у футуру другом.

На руском шаховском пољу потказују се широм свијета западне биолабораторије које дистрибуирају генерисане вирусе, стимулишу се научници да износe истинu о климатским промјенама, враћају се краве на пашњаке, истражују се неонацисти и процесуирају до стрва.

 

Европу је потребно денацификовати, заћи у сваки кутак гдје станује фашизам, завирити и у јадранску шкољку ако треба, и промијенити, у вихору револуције ресета, својинске односе. Јер, овако випе не може, нису ли казивали транспарентима они узалудни црни и бијели Америчани на Волстриту: Нас је 99%, а њих 1%.

Русија има шансу да уколико је духовно стасала, спаси све нас, Европу и свијет.

Какве су руске шансе, с руком на срцу, у тренутку кад Кина само тренира строгоћу војним вјежбама око Тајвана? Невелике. Јер је на њу устала бјелосвјетска ала, и Лондон и Вашингтон и Ватикан.

С друге стране, геополитички егзорцизам треба да се обави сада, или ћемо себи да ускратимо будућност коју у сигурну смрт води Запад.

На домаћем терену, више се не може издржати што казују Сорошеве НВО, ЛГБТ+ идеолози, црногорске и хрватске усташе. Дође тако вријеме да онај паметан који је код Андрића све вријеме ћутао док су будале говориле и фукара док се богатила – лупи шаком о сто, па уз Божју помоћ, поврати народу народно и Богу божије.

(Извор: Печат)

 

standard.rs

Ima neka tajna veza između Kine i Ukrajine

Иља Мусулин

8-10 minutes

---

Od početka rata u Ukrajini pod lupom svetske javnosti našli su se odnosi Rusije i Kine, ali su u zapećku ostale relativno neobične i malo poznate veze najmnogoljudnije zemlje sveta sa Ukrajinom

Narodna Republika Kina je u dve decenije nakon raspada Sovjetskog Saveza iz Ukrajine uvezla mnoštvo naprednih sovjetskih vojnih tehnologija za proizvodnju ratnih brodova, aviona i raketa, kao i hiljade inženjera i drugih stručnjaka specijalizovanih za vojnu industriju. Danas je Ukrajina za Peking pre svega veliki snabdevač žitaricama i važno saobraćajno čvorište na novom Putu svile, na kojem se korišćenjem železnice želi obezbediti brži i jeftiniji protok kineske robe na tržišta Rusije i Evropske unije.

Od početka rata u Ukrajini iz razumljivih razloga pod lupom svetske javnosti našli su se politički, ekonomski i vojni odnosi Rusije i Narodne Republike Kine, ali su u zapećku ostale relativno neobične i malo poznate veze najmnogoljudnije zemlje sveta sa trećom po veličini republikom bivšeg Sovjetskog Saveza.

Pred rat, trgovinska razmena između četrdesetomilionske evropske zemlje i azijske države sa preko 1,4 milijarde stanovnika dostigla je oko 11 milijardi dolara godišnje zahvaljujući u velikoj meri globalnom projektu kineske vlade „Pojas i put".

To je moguće tumačiti dvojako: kao nedovoljan bilans s obzirom na ljudski i materijalni potencijal s kojim raspolažu i komplementarnost dveju privreda, ali i kao odličan rezultat s obzirom na prethodni niži nivo bilateralne ekonomske razmene i korupciju i političku nestabilnost u Ukrajini, naročito nakon prevrata u Kijevu i ruskog preuzimanja Krima.

Kina je 2019. godine pretekla Rusiju i postala najveći spoljnotrgovinski partner Ukrajine. Peking je svoj pozitivni trgovinski saldo prvenstveno ostvarivao kroz prodaju mašina i robe široke potrošnje, dok je za potrebe svog ogromnog tržišta iz Ukrajine dobavljao kukuruz, ječam, pšenicu i suncokretovo ulje. Ilustracije radi, oko 30 procenata kukuruza koji je Kina uvezla poslednjih godina došlo je iz Ukrajine.

U žitaricama, rudom i fabrikama oružja bogatu bivšu sovjetsku republiku Kinezi su pred pandemiju 2019. investirali 150 miliona dolara: u poljoprivredne projekte, saobraćajnu infrastrukturu i vetroparkove. Kinezi su sa gradskim vlastima u Kijevu sklopili ugovor da grade novu (četvrtu po redu) liniju metroa, dugu 20 kilometara i vrednu dve milijarde zelenih novčanica, a poveren im je i posao razvoja telekomunikacione infrastrukture u Ukrajini, u čemu je prednjačio gigant „Huavej", koji je postavljao instalacije za 4G mrežu.

U kineskim očima, Ukrajina je bila geografski vrlo bitno saobraćajno, transportno čvorište u sklopu plana po kojem je roba proizvedena u drugoj ekonomiji sveta trebalo da kopnenim putem, železnicom, bude masovno prebacivana u Evropu i Rusiju.

Ukrajina je, zbog niskih troškova života i visokog nivoa obrazovanja, bila i relativno omiljena destinacija Kineza za studiranje u inostranstvu, te je prosečno godišnje ugošćavala oko pet hiljada akademaca najveće zemlje Dalekog istoka.

Uplitanje SAD

Da sve ne protekne glatko između dve države međusobno udaljene osam hiljada kilometara postarali su se ukrajinski bezbednosni organi. Oni su na traženje Vašingtona sprovođenjem kriminalne istrage o korupciji zamrzli kupovinu većinskog udela u državnom preduzeću za proizvodnju motora za rakete, dronove, helikoptere i avione sa sedištem u Zaporožju „Motor Sič", zbog čega je kupac, pekinška kompanija „Skajrajzon", zatražila pravdu pred Stalnim arbitražnim sudom u Hagu, podnevši odštetni zahtev protiv vlade u Kijevu u iznosu od čak četiri i po milijarde dolara.

Naime, kineska korporacija je 2017. sklopila sporazum sa proizvođačem iz Zaporožja, po kojem je trebalo da preuzme 41 posto njegovih deonica i u njegove fabrike u Ukrajini investira 250 miliona evra, nakon čega bi i u kineskom gradu Čongćingu bilo podignuto postrojenje za sklapanje i održavanje motora za helikoptere.

Upravna zgrada „Motor Siča" u Zaporožju (Foto: Wikimedia/Mixabest)

„Motor Sič", koji je do pripajanja Krima svojim proizvodima uglavnom snabdevao rusku armiju, na radost američke administracije 2021. godine dekretom predsednika Volodimira Zelenskog je nacionalizovan.

Time je kineska kompanija, koju je američka vlada stavila na crnu listu kineskih firmi koje rade za potrebe armije i koje treba ometati u poslovanju iz bezbednosnih razloga, i definitivno istisnuta iz Zaporožja, čime je Pekingu bio preprečen put za nabavku važnih vojnih tehnologija iz oblasti aeronautike koje mu, uprkos savezničkim odnosima, ni Moskva nije bila voljna da ustupi.

Koreni kineske vojne moći

Tako dolazimo do aspekta kinesko-ukrajinskih odnosa o kojima se van te dve zemlje malo zna. Naime, motori pomenute ukrajinske kompanije ugrađivani su u kineske helikoptere i avione, a to je samo delić vojne saradnje između dve zemlje koja je procvetala tokom devedesetih, nakon raspada Sovjetskog Saveza i koja bi se najbolje mogla opisati kao budzašto rasprodaja ukrajinske (sovjetske) tehnike i ljudstva.

Kina je siromaštvo i društveno previranje, oličeno u rastu korupcije i divljoj privatizaciji, koji su zadesili sovjetske prostore i posebno Ukrajinu, iskoristila za jeftinu nabavku vojnih tehnologija koje su joj nedostajale, prvenstveno u oblastima kao što su proizvodnja raketa i raketnog goriva, vojnih brodova, transportnih aviona i motora za letelice, ali i izrada oklopnih vozila i tenkova.

Ne samo što su Kinezi svoj prvi nosač aviona „Ljaoning", koji je stupio na dužnost 2012. godine, dobili tako što su iz ukrajinskog brodogradilišta u Nikolajevu 1998. otkupili nezavršeni sovjetski brod „varjag" i isti kasnije dogradili i opremili, već su oni u Ukrajinu na poligon za obuku NITKA na Krimu slali svoje pilote koji su dobili zadatak da se osposobe za službu na tom divovskom plovilu.

Smatra se i da su kineski zavodi tokom devedesetih i dvehiljaditih regrutovali preko dve hiljade ukrajinskih inženjera, hemičara i fizičara koji su radili u sovjetskim državnim preduzećima iz oblasti odbrane i naglo ostali bez posla ili primanja tokom društvenog i ekonomskog haosa devedestih. Kineski političari i vojni stručnjaci nisu krili zadovoljstvo bagatelnom „berbom" stručnjaka za čije skupo školovanje treba i po više od deset godina.

Naravno, Kinezi nisu bili jedini koji su se okoristili nastalom situacijom, jer su ukrajinski vojni stručnjaci uhlebljenje pronašli i u drugim državama kao što su Izrael i Nemačka, a kada je Azija u pitanju, i u Singapuru.

No, Kina je u odnosu na druge takmace u jagmi za ukrajinskim mozgovima tokom devedesetih imala tu prednost što je kao komunistička zemlja imala veću političku saradnju sa sovjetskom elitom, odnosno bolja poznanstva.

Mada žetva sovjetskih stručnjaka vojne industrije nije bila ograničena samo na Ukrajinu, ta prostrana država na obali Crnog mora je po sticanju nezavisnosti na svojoj teritoriji nasledila, smatra se, oko trećinu kapaciteta sovjetske namenske industrije.

Odnosno, posedovala je postrojenja u kojima su proizvođeni ratni brodovi, transportni avioni, tenkovi i oklopna borbena vozila, radari i druga elektronika, kao i brojne projektantske institute i zavode za održavanje naoružanja i opreme, pa je zato bila posebno privlačna političkom i vojnom establišmentu najmnogoljudnije zemlje sveta.

Kineski nosač aviona Ljaoning sa pratećom flotilom tokom izvođenja pomorskih vežbi na području Južnog kineskog mora (Foto: China Stringer Network/Reuters)

Narodnoj Republici Kini bi zato sigurno najviše odgovaralo kada bi se konflikt između Moskve i Kijeva brzo završio, ne samo zbog političkih i ekonomskih pritisaka koje na nju vrše SAD i njeni saveznici koji vide paralele između Ukrajine i Tajvana i zbog globalnog poremećaja u snabdevanju energentima i hranom, već i zbog realizacije sopstvenog megaprojekta „Pojas i put", odnosno investicija u Ukrajini i transporta kineske robe za evropski kontinent kopnenim putem.

Naslovna fotografija: Reuters/Wang Zhao/Pool

Izvor RTS

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

Пламенац: „Европрајд" у Београду је сила западњачког глобализма над српским народом

7-9 minutes

---

Пламенац: „Европрајд" у Београду је сила западњачког глобализма над српским народом

14.08.2022. - 10:28

 

Јован Пламенац

У БЕОГРАДУ ће 14. августа бити одржана Свенародна литија.

Окупљање је испред Патријаршије у 18 сати.

Одатле ће литија кренути према цркви Св. Марка на Ташмајдану.

Уз пристанак власти, Београд од 12. до 18. септембра треба да буде домаћин такозваног  „Европрајда" – најзначајније и највеће европске манифестације LGBTQ  идеологије на којој се очекује присуство 15-20.000 њених поклоника из Србије и иностранства.

Протојереј Јован Пламенац је написао из Острога да је та идеологија настала у новије време, након што је, осамдесетих година прошлог века, хомосексуалност, у медицини третирана као болест, на волшебан начин, административно, преведена у „опредељење". Па је за веома кратко време, са штитом тзв „људских права" пред собом, као својеврсно насиље мањине над већином, наметнута је добром делу хришћанског света.

Пламенац је даље указао: „Њени поклоници су не само ЛГБТитд особе него и они који их подржавају ради користи коју на тај начин стичу, од материјалне до политичке.

ЛГБТитд идеологија дио је, можда и најупечатљивији, новопаганског западњачког глобалистичког врједносног система живота, опречног хришћанском.

Неопаганизам угрожава хришћанство много опасније него што га је паганизам угрожавао у вријеме ране Цркве. Два су основна узрока томе: (1) хришћанство је онда било далеко здравије него данас и (2) пагани су силили хришћане да се одричу Христа мучећи их наношењем тјелесне боли а новопагани хришћанима не дирају тијело него на крајње перфидан начин поробљавају њихове душе а да они то и не примјете.

„Европрајд" у Београду је манифестација силе западњачког глобализма над српским народом који, у огромној већини, својим духовним и културолошким бићем обитава у хришћанском врједносном систему живота.

ЛГБТитд идеологија, такорећи до јуче болест а сада напрасно опредјељење, као канцер који је метастазирао, захватила је србијански политички живот, мејнстрим медије, законодавство, школство, социјалне установе, културу, ушла је у дјечје вртиће, дијагностификована је и у Цркви. И није јој довољно. Као незасита аждаја хоће још, хоће да сасвим сатре српски народ, да га утрља као пикавац.

Управо то, утрљавање српског народа као пикавца је „Европрајд" у Београду.

Српски народ је неодговорно, чак неразумно, допустио себи да, инфициран вирусом западњачке глобалистичке идеологије, тешко оболи, ни прстом не мрднувши да се излијечи још у почетку болести. Та болештина је у српски народ унијета, и потом развијана, мешетарењем специјализованих невладиних организација, препуштањем глобалистима медијске сцене, али и политичке, допуштањем западњачким центрима моћи, који су промотери те идеологије, да злоупотребом начела демократије пресудно утичу на формирање овдашње власти и на њену политику.

Што болест више напредује, све теже је лијечити. Сада је српски народ на самрти. Буквално! Не само што биолошки одумире, убрзано нестаје у вртлогу много веће смртности од рађања, него одумире и духовно. Па и да биолошки опстане а одумре духовно – неће га бити.

Кроз сву историју српског рода, још од кад је христијанизован, његов имуни систем био је Црква. У вишевјековној борби бити или не бити, опстати или пропасти, са иновјерјем које су наметали окупатори, тијелом су пострадала многа њена „бијела крвна зрнца". Сјетимо се пећког патријарха Гаврила којег су Турци у Брусу објесили, владике Теодора Вршачког кога су Турци живог одрали исте године када су спалили мошти Светог Саве, или Патријарха Варнаве Росића којег су уочи Другог свјетског рата отровали западњачки глобалисти тог времена.

Сјетимо се српских страдалника за Христа овог времена, епископа Платона Бањалучког, Саве Горњокарловачког, Доситеја Загребачког, плејаде свештеника и православно крштеног народа, сјетимо се и оног мноштва Срба који нијесу уписани у Диптих светих  а животе су положили у одбрани „Часног Крста и слободе златне", од „Косова па до ових дана", којима сваке године на Видовдан свештеници СПЦ служе парастос.

Они су били у прилици да спасу своје земаљске животе одрекавши се Христа.

„Европрајд" у Београду је Содома и Гомора овог времена, најбруталније новопаганско насртање на Господа Исуса Христа. Али, он је и прилика сваком православном Србину да се измјери у вјери, да ли Христа носи само на уснама или и у срцу, да ли је уопште уз Христа или се гради Његовим противником. То је „Златно теле" које српском народу износе на поклоњење.

„Европрајд" у Београду је ритуално укопавање српског рода у већ ископану раку. Србин пред овим догађајем има двије могућности: да се препусти свом злотвору и буде жив укопан, или да се одупре.

Не одричу се Христа само актери „Европрајда" у Београду, ни само они који га организују а не излазе на кулису, ни само они у државном апарату и медијима који му пружају логистику, него и сви они који пред њим забијају главу у пијесак, којих се то не тиче.         Институције су призване да се јасно, без увијања и мудровања, одреде према овом судбинском догађају за српски народ, од Државе до Цркве. И нико се не може сакрити за институцију.

Свако за себе стоји пред Богом, па или ће Га се постидјети и одрећи, или ће Му бити вјеран.

Новопагански бог је новац. Многи су му се приклонили, па и у Цркви, одсијецајући се тако од Христа.

„Европрајд" у Београду је јасно дефинисан референдум: да ли смо уз Бога или уз мамона. Знамо да се не може служити и Богу и мамону.

Не постоји толико важан политички, државни или било који други интерес због којег би се одрицали Христа. Одричући се од Христа одричемо се радости заједничарења са Њим у вјечном животу.

Што је неко на већем положају, како у Држави тако и у Цркви, у већој је одговорности за народ и самим тим у већој личној одговорности да се јавно одреди према „Европрајду" у Београду.

Ћутање на богоборје „Европрајда" у Београду, или његово заташкавање, је громогласно „Разапни га, разапни" пред Пилатовом судницом.

Одрекавши се Христа својом сагласношћу на одржавање „Европрајда" у Београду, рјечју или ћутањем свеједно, како да у своја уста узмемо име Јована Крститеља, Претече Христовог и Његовог сродника, по свједочењу самог Христа „највећег од жене рођеног", који није оћутао безакоње тадашњег предсједника Ирода чију наклоност је уживао, које је било далеко, далеко мање него „Европрајд" у Београду, и пострадао је главом на тањиру блуднице; како да у своја уста узмемо име српског кнеза Лазара и његовог опредјељења за Царство небеско када је био пред далеко мањим страдањем српског народа у турском ропству него што је данашње његово страдање у духовном ропству западњачкој новопаганској идеологији; како у своја уста да узмемо имена Христових војника: светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светог Николаја Жичког и Охридског, светог Јустина Ћелијског, патријарха Павла, митрополита Амфилохија…

Неће ли то бити лицемјерје достојно највећег презира, па и презира самог Господа Исуса Христа?

„Европрајд" у Београду није само иживљавање над православним Србима, него и над осталим становницима Србије којима су породица, морал, етика, традиционална духовност и култура водиље кроз живот, али и над осталим народом у региону сродног свјетоназора.

Написано у манастиру Острогу,

13. августа 2022. године

http://fakti.rs/

 

Nemačka: Krah čarobne formule

standard.rs

Krah čarobne formule

Мирослав Стојановић

9-12 minutes

---

Došlo je do kraha formule koja je Nemačkoj decenijama obezbeđivala prosperitet: jeftini ruski energenti, uvek „žedno" kinesko tržište, globalizacija i snažna domaća industrija

Kinesko-američka (za sada samo politička) usijanja oko Tajvana, povodom provokativne posete Nensi Pelosi ovoj ostrvskoj državi, podigla su, dodatno i opasno, temperaturu u ionako užarenoj atmosferi na Starom kontinentu. I izazvala gotovo paničan strah, s epicentrom u Nemačkoj, od novog bureta baruta. Očigledno s razlogom: nijedna evropska zemlja nije toliko ekonomski snažno, gotovo egzistencijalno i sudbinski, vezana za Kinu. Polovina ukupnog evropskog izvoza u ovu zemlju (48,5 odsto) ide iz Nemačke. Četiri puta više nego iz Francuske koja, inače, zauzima drugo mesto na kineskoj listi evropskih trgovinskih partnera.

Nemačka je, naime, pravovremeno uskočila u kineski voz munjevitog razvoja. I najviše profitirala. Posebno njeno srce ekonomske moći: automobilska industrija. Folksvagen danas, s fabrikom u blizini Šangaja, prodaje u Kini četrdeset odsto proizvedenih automobila. Dajmler je 2019. tamo prodao 700.000 mercedesa. Dvostruko više nego u SAD, do tada najvećem i najunosnijem tržištu luksuznih limuzina. Tako se sklopila magična nemačka formula uspeha: jeftini ruski energenti, ogromno kinesko tržište, globalizacija i jaka domaća industrija. Model koji je decenijama obezbeđivao konkurentnost najsnažnijoj privredi Starog kontinenta, prosperitet i blagostanje.

Sada je sve to, najednom, dovedeno u pitanje. Rat u Ukrajini je, uz virusnu pandemiju, po oceni poznatog ekonomiste Gabrijela Feldermajra, označio definitivno kraj „veličanstvenih trideset godina globalizacije".

Tektonski potresi

U ovom haotičnom času jedino je sigurno i izvesno: iz dramatičnih, tektonskih potresa i promena, koje se upravo zbivaju, s neizvesnim ishodima i nepredvidivim posledicama, i po proceni nemačkih geopolitičkih eksperata, jasno je da na planetarnoj ravni nastaje nov odnos političkih snaga. I, što ih posebno plaši, nastanak novih ekonomskih blokova, što bi, upozoravaju, moglo biti fatalno upravo za profitere globalizacije kao što je Nemačka. Na jednoj strani bi, u tim procenama i projekcijama, mogli da se nađu EU i SAD, a na drugoj Kina, Rusija i Indija.

Spomenuta nemačka formula uspeha, koja je privredu ove zemlje lansirala u sam svetski vrh, i učinila šampionom izvoza, „proizvela" je dve oprečne činjenice: 1. ogroman trgovinski suficit (Nemačka neuporedivo više izvozi nego što uvozi, na štetu njenih partnera) i 2. ekstremnu zavisnost od Rusije i Kine. I konstataciju da se, urgentno, treba osloboditi te opasne zavisnosti.

To je, međutim, lakše reći i politički proklamovati, nego realizovati bez dramatičnih posledica. Institut za svetsku ekonomiju iz Kila napravio je nedavno kompjutersku simulaciju i zaključio: kad bi EU napustila međunarodni lanac isporuke i obustavila (nemoguća misija) uvoz iz Kine, članice evropske familije bi to godišnje koštalo stotine milijardi evra. Ako bi se EU, jednostrano i hazarderski, upustila u takve protekcionističke rezove, njen bruto proizvod bi svake godine bio manji, prema referentnoj vrednosti iz 2019, za (oko) 580 milijardi evra. S neizbežnim kontramerama partnera, gubitak bi narastao na (astronomskih) 870 milijardi. Situacija je i bez toga već dramatična. EU preti recesija. Nemačka privreda stagnira. Privredni rast je tokom proleća zamro. Inflacija decenijama nije bila tako (eksplozivno) visoka. Izveštaj Bundesbanke za juli sumorniji je od procena u junu.

Sedište Bundesbanke u Frankfurtu (Foto: Wikimedia/dontworry)

Šta će na kraju biti, i s koliko lošom i teškom situacijom će se uspaničeni Nemci tek suočiti, niko pouzdano ne može reći. Odgovor na to pitanje, kaže glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer, nalazi se „u rukama gospodara Kremlja" Vladimira Putina. Ako zavrne slavine gasa, neminovno sledi „duboka i dugoročna recesija". Šef najvećeg hemijskog koncerna na svetu, nemačkog BASF-a Martin Brudermiler, odgovarajući na pitanje novinara „Frankfurter algemajne cajtunga" – da li Nemačka uvozom ruske nafte i gasa „finansira Putinov rat" – uzvratio je resko: isporuke ruskog gasa su do sada bile osnov konkurentnosti naše industrije, zaustavljanje tog uvoza razorilo bi naše blagostanje, takvo snabdevanje energentima glavni je element ekonomske moći Nemačke.

Model koji je Nemačkoj decenijama obezbeđivao ekonomski prosperitet a njenim građanima blagostanje, doživljava krah. Udeo u tome ima, nesporno, i sadašnja vladajuća garnitura u Berlinu. „Semafor koalicija", sastavljena od tri stranke različitih političkih i ideoloških opredeljenja – socijaldemokrate, liberali i zeleni – nije imala snage i hrabrosti da se, u rusofobiji koja je zbog rata u Ukrajini prerasla u histeriju, izbori za sopstvene nacionalne, posebno ekonomske, interese.

Vašingtonski diktat

Po vašingtonskom diktatu bespogovorne solidarnosti, u formalno neobjavljenom ratu Zapada s Rusijom „do poslednjeg (nesrećnog) Ukrajinca", Nemačka je prinela zaista najveću žrtvu: kancelar Olaf Šolc se odrekao nove „istočne politike", za koju je u izbornoj areni dobijao aplauze, liberali i zeleni svojih „svetinja". Prvo rigorozne štednje: prihvatili su, makar uz škrgut zuba, enormne, vanredne izdatke, sto milijardi evra za naoružanje. Ovi drugi, ekolozi, svoje zelene agende: okrećući se proskribovanom uglju i nuklearkama…

Ekonomski (ali i politički) gledano najveća žrtva, u energetskoj situaciji, koja je bila dramatična i pre rata u Ukrajini, bilo je dizanje ruku od tek završenog „Severnog toka 2" koji je trebalo da obezbedi milijarde kubika jeftinog ruskog gasa egzistencijalno potrebnog industriji i domaćinstvima. Sada se iščekuje s gotovo paničnim strahom svaka kap kroz preostali (stariji) „Severni tok 1".

Lideri koji su se zalagali, i izborili, ulažući enormne diplomatske napore i energiju, za izgradnju i opstanak „severnih tokova", koji su, dnom Baltičkog mora, zaobilazeći druge, direktno povezivali rusko i nemačko tle, sada su na političkom i medijskom raspeću. Od Gerharda Šredera, u čije vreme je i potpisan sporazum (neposredan dogovor s Vladimirom Putinom) o izgradnji „Severnog toka 1", do Angele Merkel, koja je „muški" odolevala pritiscima i pretnjama iz Vašingtona u dramatičnoj završnici „Severnog toka 2".

Bivša kancelarka je uspela da, prilikom oproštajne posete Beloj kući, nagovori predsednika Bajdena da ne „pusti u opticaj", u Kongresu već izglasane sankcije koje bi zapečatile sudbinu velikog energetskog projekta. Uzalud. Ono što američkoj administraciji nije uspelo, a protiv nemačkih energetskih sporazuma s Rusima bile su sve garniture, od Buša Mlađeg, Baraka Obame, Donalda Trampa do Bajdena, uradio je njen naslednik. Socijaldemokrata Olaf Šolc, čija stranka je, inače, uložila najveći politički kapital u veliki energetski poduhvat, što je nemačku privredu učinio tako moćnom i konjunkturnom. Sam je „začepio" slavine „Severnog toka 2", a sada, na sav glas, zapomaže: Putin nas ucenjuje nepredvidivim isporukama gasa.

Gresi „Putinovog čoveka"

Gerhard Šreder doživljava pravo političko i medijsko raspeće. Odavno je proglašen „Putinovim čovekom", zbog prijateljstva, ne samo političkog, s ruskim predsednikom još iz vremena kada je bio na kancelarskom tronu. Slavili su zajednički rođendane. Pamte se idilične slike iz snegom zavejane Moskve, s kancelarom i jednom od njegovih brojnih supruga (sadašnja mu je četvrta ili peta) u sankama, s bračnim (tada još) parom Putin.

Glavni Šrederov greh, kojim se sada procenjuje i „valorizuje" cela njegova politička, posebno kancelarska karijera: odmah po silasku s vlasti prihvatio je unosno mesto u rukovodstvu ruske naftne kompanije „Rosnjeft". Bilo je planirano da početkom leta bude prvi stranac na jednoj od čelnih pozicija giganta „Gazprom". Sprečio ga je u tome rat u Ukrajini. Proteruju ga iz članstva u upravi sportskih društava, prete mu oduzimanjem počasnih zvanja, ukidanjem povlastica i privilegija koje, po zakonu, ima kao bivši kancelar. Pokrenut je postupak da ga brišu iz članstva Socijaldemokratske partije, na čijem čelu se jedno vreme nalazio. Retki su oni koji podsećaju na činjenicu koja mu je dobrim delom pomogla da uđe u drugi kancelarski mandat: odbio je da se svrsta pod ratni barjak Džordža Buša Mlađeg u Iračkom ratu i građani su nagradili njegovu hrabrost. Mi Gerharda Šredera pamtimo, međutim, kao agresora: Nemačka je, pod njegovim vođstvom, učestvovala u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.

Vladimir Putin i Gerhard Šreder (Foto: Sputnik/Alexei Druzhinin/Kremlin via Reuters)

U toku je, inače, rastakanje političke ostavštine nekad veoma popularne Angele Merkel i kritičko preispitivanje njene duge, šesnaestogodišnje vladavine. Iz današnje vizure i atmosfere stvorene povodom rata u Ukrajini, njena spoljna politika se, u glavnim stavkama, najednom ocenjuje kao promašena i pogrešna: dovela je, eto, zemlju u potpunu, i opasnu, zavisnost od Rusije i Kine. Oslobađanje od te zavisnosti – imperativ sadašnje vlasti u Berlinu – deluje u ovom času kao (gotovo) nemoguća misija i za one koji veruju u vitalnost, i prilagodljivost, nemačke privrede. Teško je, naime, naći novi model koji bi zamenio onu čarobnu formulu nemačkog uspeha: jeftini ruski energenti i nezajaživo kinesko tržište. U svetu u kojem više nema, i neće biti, jeftinog gasa, u kojem već besni novi hladni rat i preti frontalni sudar, s neizbežno fatalnim posledicama, između Sjedinjenih Američkih Država i Kine (do čega, ipak, verujemo ovoga puta neće doći!), ključnih nemačkih (pre svega ekonomskih) partnera Berlina, šanse za stvaranje novog nemačkog privrednog čuda su zaista male.

Izvor Pečat

Naslovna fotografija: Tanjug/AP/Michael Sohn 

BONUS VIDEO:

https://standard.rs/2022/08/12/krah-carobne-formule/

Џефри Сакс: Прилично сам уверен да је ковид-19 изашао из биотехничке лабораторије САД

nspm.rs

: Џефри Сакс: Прилично сам уверен да је ковид-19 изашао из биотехничке лабораторије САД. Постоји опасно истраживање вируса које се спроводи ван очију јавности

:

23-29 minutes

---

Професор Џефри Сакс каже да је "прилично увјерен да је (ковид-19) изашао из биотехничке лабораторије Сједињених Америчких Држава" и упозорава да постоји опасно истраживање вируса, које се спроводи ван очију јавности.

Сматра да постоје јасни докази да је Национални институт здравља, као и многи чланови научне заједнице, спутавао спровођење озбиљне истраге поријекла ковида-19 и одвраћао пажњу од хипотезе да је могуће да су рискантна истраживања подржана од стране САД-а довела до милиона смрти

Професор Сакс је предсједник Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија и предсједник УН-ове Мреже рјешења за одрживи развој. Такође је био члан ковид комисије водећег медицинског часописа "Ланцет".

Кроз своја истраживања као предсједник комисије, професор Сакс је дошао до закључка да постоје веома опасна биотехничка истраживања која се скривају од јавности, а да је велики дио ових истраживања подржавао САД, као и да је врло могуће да је САРС-ЦоВ-2, вирус одговоран за ковид-19, настао опасним истраживањем вируса које је пошло по злу.

Он је коаутор недавног чланка у стручном часопису Националне академије наука САД "Процеедингс" (ПНАС), у коме позива на независну истрагу поријекла вируса.

Сматра да постоје јасни докази да је Национални институт здравља, као и многи чланови научне заједнице, спутавао спровођење озбиљне истраге поријекла ковида-19 и одвраћао пажњу од хипотезе да је могуће да су рискантна истраживања подржана од стране САД-а довела до милиона смрти. Уколико је та хипотеза тачна, импликације би биле веома потресне, јер би то значило да чланови научне заједнице сносе одговорност за глобалну катастрофу.

pic.twitter.com/hvluMhtWjt

— Guillaume Fontaine (@LeksoSajcic) August 8, 2022

У интервјуу за "Current affairs" који је водио Нејтан Робинсон, професор Сакс објашњава како је, као предсједник комисије за ковид медицинског часописа, дошао до закључка да су моћни актери онемогућавали спровођење праве истраге. Објашњава такође зашто је важно открити поријекло ковида: јер постоји, каже он, веома опасно истраживање уз мало одговорности, а јавност има право да за то зна, како смо ми они чији се животи ризикују без наше сагласности.

Робинсон: Желим да цитирам нешто што сте недавно рекли: "Био сам предсједник Ланцетове комисије за ковид двије године. Прилично сам сигуран да је изашао из америке биотехничке лабораторије, не из природе, да напоменем. Након двије године интензивног рада на овоме. Тако да је грешка, према мом виђењу биотехнике, а не случајност природног преливања. Не знамо засигурно, да будем потпуно јасан. Али постоји довољно доказа да се покрене истрага. А не истражује се, нити у Сједињеним Америчким Државама, нити било гдје другдје. Такође из реалних разлога мислим да не желе да погледају под тепих."

Та ваша изјава је контроверзна. Прочитаћу пар цитата из "Њујорк тајмса" из протекле године:

"У прегледу недавних студија и поређења са другим пандемијама, група виролога тврди да постоји више доказа који подржавају природно преливање од животиња на људе."

"Научници су објавили пар опсежних студија у току викенда који указују на велику пијацу хране и живих животиња у Вухану, Кини, као поријекло пандемије корона вируса."

Зато желим да започнем питањем о истрази чији сте били дио и која вас је навела да помислите да је ово што сам управо цитирао обмањујућа изјава о чињеничном стању ствари.

Сакс: Па, занимљиво је да су они научници који су то рекли, већ рекли исто 4. фебруара 2020, прије него што су спровели било какво истраживање. Објавили су исту изјаву у марту 2020, прије него што су имали било какве чињенице. Тако да, стварају наратив. Такође поричу алтернативну хипотезу без детаљније анализе. То је основна поента.

Сада, шта је алтернативна хипотеза? Алтернативна хипотеза је прилично јасна. А то је да је много истраживања било у току у САД и Кини са вирусима сличним САРС-у, манипулисано је њима у лабораторијама и креирани су потенцијално много опаснији вируси. Специфичан вирус који изазива ковид-19, звани САРС-Цов-2, битан је, јер има дио генетског склопа који чини вирус опаснијим. Тај дио генома се зове "мјесто цијепања фурина". Оно што је занимљиво, ако смијем рећи и забрињавајуће, јесте да се истраживање, које је активно било у току и унапрјеђивано, тицало уметања мјеста цијепања фурина у вирусе сличне САРС-у, како би видјели шта би се десило. Упс!

Било је много истраживања било у току у САД и Кини са вирусима сличним САРС-у, манипулисано је њима у лабораторијама и креирани су потенцијално много опаснији вируси. Специфичан вирус који изазива ковид-19, звани САРС-Цов-2, битан је, јер има дио генетског склопа који чини вирус опаснијим

Могуће је да то десило. Оно што је било истинито од почетка, јесте да та извјесна могућност, за коју знају многи научници, није била детаљно испитана, иако је потпуно јасно да се тако могло догодити. Они не гледају. Они само настављају да нам говоре: "гледајте пијацу, гледајте пијацу, гледајте пијацу!" Не осврћу се на алтернативу. Чак ни не гледају податке. Они чак ни не постављају питања. А истина је да је од почетка нису постављали реална питања.

Али не самог почетка. Зато што су на почетку, који бисмо могли датирати од првог телефонског позива Националног здравственог института (НИХ) са групом виролога 1. фебруара 2020, виролози рекли "Боже, то је чудно, лако би могло бити лабораторијска креација. Шта то мјесто цијепања фурина ради тамо?" Зато што су научници знали да је то био дио активног истраживачког програма. Ипак, до 3. фебруара, иста група говори "Не, не, природно је, природно је". До 4. фебруара, почињу да пишу нацрт рада који говори јавности "Не брините, природно је". До марта, написали су рад - из моје перспективе потпуно лажан - назван документ о проксималном поријеклу, најцитиранија биолошка студија у 2020. Према њој: потпуно је природно. (Биљешка: закључак документа је "сумњамо да је било какав сценарио који темељи на лабораторији увјерљив") Али нису имала никакве податке о којима читате у "Њујорк тајмсу". Нису имали ништа од тога. Само су рекли да лабораторије нису радиле на овој алтернативи. Али, знате шта, они не знају на чему су лабораторије радиле, јер никад нису питали, а НИХ нам није рекао.

На почетку, који бисмо могли датирати од првог телефонског позива Националног здравственог института (НИХ) са групом виролога 1. фебруара 2020, виролози су рекли "Боже, то је чудно, лако би могло бити лабораторијска креација. Шта то место цепања фурина ради тамо?" Зато што су научници знали да је то био део активног истраживачког програма

Робинсон: Дозволите да Вас питам да ли можемо да разликујемо оно што засигурно знамо и оно што је спекулативно јер немамо податке. Дакле, знам да је постојало - исправите ме ако гријешим - предложено истраживање које би се бавило овом групом вируса и покушало да их модификује на начин који би их потенцијално учинио смртоноснијим. Да ли знамо је ли се такво истраживање заправо спроводило негдје?

Сакс: Имамо огромне разлоге да вјерујемо да јесте. Очигледно, нисмо чак ни поставили то питање. Али имамо много разлога да вјерујемо да јесте, јер су научници који су спроводили то истраживање вољели то истаживање. И јавно су објашњавали зашто је важно. Писали су едиторијале о томе зашто истраживање мора да се настави. И писали су предлоге за грантове, говорећи да треба да се настави. За нас који смо у бизнису писања предлога грантова, чињеница да је одређени предлог за грант, који је дубоко забрињавајућ, одбијен, не значи да касније није спроведен. Али гдје је НИХ да каже "Да, то је занимљиво питање. Зашто не придобијемо доказе?" Они ни не постављају то питање.

Такви научници, који причају о пијаци Хуанан, они чак и не дискутују о том истраживању које је било у току. То је за мене погрешан правац. Не гледај тамо. Гледај овдје. Али знамо да је огроман дио истраживања био у току. Имамо интервјуе водећих научника. Имамо предлоге истраживања. Знам намјеру спровођења овог истраживања на основу дискусија. Прочитао сам толико студија о важности овог истраживања које заговарају научници. Ипак, видим НИХ са главом у пијеску. "О, не, овдје нема ништа за погледати." А онда видим научнике. "О, ништа за погледати овдје. Знамо да је у питању пијаца. Да ли смо нашли животињу? Не. Да ли имамо објашњење о томе одакле су дошла мјеста цијепања фурина? Не. Немамо објашњење тајминга, које не изгледа правилно. Али не гледајте тамо, јер тамо нема ничега", кажу нам они. То је помало смијешно.

Такви научници, који причају о пијаци Хуанан, они чак и не дискутују о том истраживању које је било у току. То је за мене погрешан правац. Не гледај тамо. Гледај овдје. Али знамо да је огроман дио истраживања био у току

Моја поента је, постоји много разлога да вјерујемо да је истраживање било у току. Зато што постоје објављене студије о њему. Постоје и интервјуи. Постоје и предлози истраживања. Али НИХ не проговара. Не поставља питања. А ни ови научници никада нису питали. Од првог дана, држали су ову алтернативу подаље од својих погледа. А када дискутују о алтернативи, не дискутују о истраживачком програму, већ о мање битним стварима о лабораторији, а не какво је стварно истраживање било у току, односно да уметну мјеста цијепања фурина у вирус сличан САРС-у, који је могао створити САРС-Цов-2.

Ја не позивам на закључак, већ на истрагу. Коначно, након двије и по године овога, вријеме је да се призна да је могуће да је изашло из лабораторије и да постоје подаци које морамо да знамо, прије него што откријемо да ли је.

Робинсон: Једна од ствари која ме је зачудила, а коју нисам знао када сам почео да пишем о овоме и заправо да радим неко истраживање, јесте схватање да је у годинама које су водиле до пандемије, постојала велика контроверза о томе да ли је паметно модификовати вирусе у току истраживања на начине који би могли учинити вирус инфективнијим или смртоноснијим. И неки људи су тврдили да је овакав тип истраживања сулуд. Неки људи су упозоравали да у случају лабораторијског инцидента - инцидент, нагласимо, а не намјерно "био-оружје" – обична људска грешка би могла да узрокује праву катастрофу.

Ја не позивам на закључак, већ на истрагу. Коначно, након двије и по године овога, вријеме је да се призна да је могуће да је изашло из лабораторије и да постоје подаци које морамо да знамо

Сакс: То је потпуно истинито. Постојало је више типова експеримената у којима је манипулисано генима опасних вируса. И ово је јако подигло узбуну. Постојао је заправо и мораторијум у 2014. Али шампиони овог типа истраживања су настављали, аплицирали су за , које су добили и коначно укинули мораторијум 2017. И говорили су како је битно спроводити оваква истраживања, јер, како су тврдили "постоје многи вируси. И не знамо када ће постати високо патогени, и морамо да развијемо љекове и вакцине против широког спектра њих. Зато морамо тестирати све ове вирусе које можемо да нађемо, како бисмо видјели имамо ли висок потенцијал преливања." Али нису циљали само на то да тестирају вирусе које су сакупљали у природи. Циљали су на то да их модификују. Зато што су научници знали да вирус попут САРС-а без мјеста цијепања фурина не би био толико опасан. Међутим, хтјели су да тестирају своје љекове и вакцине и теорије против опасних вируса. Њихов предлог био је да узму стотину, узгред – или су макар говорили у једном предлогу о 180 претходно непријављених сојева – и да их тестирају на њихов такозвани „потенцијал преливања". Колико би били ефективни? И да погледају: имају ли мјесто цијепања фурина, или технички, мјесто протеолитичког цијепања? Ако не, уметните га. Боже! Да ли се шалите?

Научници су знали да вирус попут САРС-а без места цепања фурина не би био толико опасан. Међутим, хтели су да тестирају своје лекове и вакцине и теорије против опасних вируса. Њихов предлог био је да узму стотину, узгред – или су макар говорили у једном предлогу о 180 претходно непријављених сојева – и да их тестирају на њихов такозвани „потенцијал преливања"

Нисмо ни питали од првог дана: да ли сте то урадили? Реците нам што сте урадили. Да ли бисте нам могли дати ваше лабораторијске свеске? Занима нас. Умјесто тога, ови људи који сада пишу чланке за "Њујорк тајмс" и објављују комаде о пијаци, од првог дана - без питања о експериментима - кажу: "Не, природно је". Зато им не вјерујем. Јер никад нису уважили алтернативну хипотезу. А њихова хипотеза има толико рупа. Али, они ни не покушавају да погледају алтернативну хипотезу.

Робинсон: Мислим да је веома битно да разјаснимо да је "алтернативна хипотеза" првенствено хипотеза о незгоди и научној охолости. Битно је да разграничимо чудне теорије од невјероватно увјерљивих теорија. Зато што оно о чему Ви причате јесу људи који нису уважили опасност онога што су радили.

Сакс: Заправо то је веома интересантно. Алтернатива која је исправна за разматрање је дио веома опширног истраживачког програма које је било у току од 2015, финансираног од стране НИХ-а, Тонија Фаучија, поготово Националног института за алергије и инфективне болести (НИАИД), а то је испитивање потенцијала преливања вируса попут САРС-а. Шампиони овог истраживања су објаснили до детаља овај предлог. Али, послије догађаја, никада их не бисмо питали, „Шта сте заправо радили? Које сте експерименте радили? Шта знате?" Некако их никада нисмо питали. Било је боље да га само гурнемо под тепих, што су Фаучи и НИХ радили до сада. Можда би нам могли рећи „потпуно ослобађање од оптужби", али нису нам то рекли. Ништа нам нису показали.

Не постоји ништа „чудно у вези тога, јер је то тачно оно што су научници радили. Онда можете да чујете научнике снимљене, како описују зашто мисле да је истраживачки програм тако значајан, јер кажу да су то опасни вируси, према томе, морамо припремити широк спектар вакцина и љекова. Објашњавају такође како није довољно тестирати само један или два вируса. Морамо их тестирати све. Онда су схватили, као што сам рекао раније, да само вирус сличан САРС-у, ако нема овај дио гена, готово сигурно неће бити тако ефективан. Тако да су се прихватили идеју. „Хајде да их убацимо", ако можете то да замислите. За мене је то запањујуће.

Ипак, они су били поносни на ово, јер је заправо генијално на технолошком нивоу. Можете ли да замислите: узмете секвенцу слова који дефинишу геном, и можете да рекреирате вирус само из слова. Не морате чак имати ни биолошки вирус у руци, потребна вам је само секвенца. Онда можете рећи: „Додаћу ова четири слова РРАР, мјесто цијепања фурини, или је то можда осам, РРАРСВАС, ово је секвенца од осам амино киселина – убацићу је ту на споју шиљастог протеина, јер знам из свог истраживачког програма да ће га то учинити патогенијим, односно више ће узроковати обољења. Онда могу да видим да ли ће неки од кандидата за љекове, као ремдесивир, бити учинковит против њега. То је њихова идеја. Не постоји ништа чудно у вези наше тврдње: хеј, шта сте радити? Зато што су нам рекли да желе да раде ове пројекте. И рекли сам да желе да их раде у мјесецима који су водили до пандемије. Оно што је јако чудно је да су научници знали да је веома необично што ту постоји РРАР мјесто цијепања фурина – никада прије нисам то видио у вирусима попут САРС-а, и да то може доћи из лабораторије – тишина. Не причајте о томе. Не дискутујте. Само од почетка реците: Природно је. Наравно да је природно. Све остало је чудно.

Не морате чак имати ни биолошки вирус у руци, потребна вам је само секвенца. Онда можете рећи: „Додаћу ова четири слова РРАР, мјесто цијепања фурини, или је то можда осам, РРАРСВАС, ово је секвенца од осам амино киселина – убацићу је ту на споју шиљастог протеина, јер ће га то учинити патогенијим. Онда могу да видим да ли ће неки од кандидата за лекове, као ремдесивир, бити делотворан против њега. То је њихова идеја

Видјели сте стварање наратива. А научници се не понашају као научници. Јер то би да морају да се баве алтернативним хипотезама. А научници су недавно написали чланак у коме кажу да је једини доказ да долази из лабораторије чуњеница да је се појавио у Вухану, гдје је установљен институт. Па, то је неистина. То није једина случајност која води до ове теорије. Оно што води до ове алтернативне хипотезе је детаљан истраживачки програм који је финансирао НИХ, који је био у току у годинама које су водиле до пандемије. Тако да видим зашто научници покушавају да створе наратив и скрену нам пажњу са још једног проблема.

Нагласимо још једном да немамо дефитивне доказе ни за једну хипотезу. Али оно што имамо јесу дефинитивни докази да су службе покушале да нам скрену поглед са хипотезе о лабораторији.

Робинсон: Поменули сте лабораторију у Вухану. Није само ствар у томе да је лабораторија у Вухану спроводила истраживање вируса. Постоје и везе између лабораторије и оних који су спроводили овај програм. Шта знамо о истраживању које се догађало овдје?

Сакс: Знамо да су на Институту за вирологију у Вухану научници тренирани од стране америчких научника да користе напредне биоинжињерске методологије. Поготово су то научници у Сјеверној Каролини, Тексасу, и тако даље, који спроводе ова истраживања, вјерују у њега и заговарају га, и причају да не желе никакве регулације. И били су у блиском контакту са Институтом за вирологију у Вухану, и били су дио заједничке истраживачке групе која је састављена од стране „ЕцоХеалтх Аллианце"-а. „ЕцоХеалтх Аллианце" је био брак између америчких и кинеских научника. То је било средство за финансирање од стране америчке владе, поготово Националног здравственог института, и јединице Тонија Фаучија, НИАИД. То су биле године грантова, предлога грантова. Не знамо тачно шта се догодило. Али имамо довољно разлога да знамо да треба да питамо шта се тачно догодило. Засигурно знамо да је од почетка НИХ бјежао од објашњавања шта је урађено. Не говоре нам истину, да су имали разлога да се боје да је ово изашло из лабораторије. Као и да до данас имају разлога да на то сумњају, али они не причају.

Робинсон: Шокантна ствар је за мене била да је предсједник „ЕцоХеалтх Алианце" био у тиму Свјетске здравствене организације која се бавила истрагом поријекла ковида и закључила да није у питању лабораторија.

Сакс: Па, више је од тога. Ја сам га именовао – то је Петар Дашак – да предсједава радном групом комисије за пандемију која се водила за Ланцет. И водио је радну групу о поријеклу. Наивно сам мислио на почетку „то је човјек који је толико повезан, он би знао". Онда сам схватио да ми не говори истину. Било ми је потребно пар мјесеци, али што сам то више увиђао, више сам негодовао.

Рекао сам му: „Види, морас да одеш." Онда су ме остали научници у тој групи напали да сам анти-научан. Питао сам их: „Које су ваше везе са свим овим?" Нису ми рекли. Закон о слободном приступу информацијама (ФОИА) је објавио неке документе које НИХ скривао од јавности, и видио сам да су људи који су ме нападали такође дио овога. Тако да сам распустио цијелу радну групу. Моје искуство било је да посвједочим како то они не говоре. И покушавају да нам скрену пажњу на нешто друго. И од постављања питања о којима причају. Не знамо одговоре. Али имамо добре разлоге да питамо. Имамо добре разлоге и да знамо да НИХ не ради адекватно свој посао тренутно.

Робинсон: Кажете да Вас Дашак и други нису обавијестили о озбиљном конфликту интереса? Јер би, према хипотези да је имало неке везе са овим истраживање, то би имплицирало и самог Дашка у поријекло вируса?

Сакс: Па, могао ми је објаснити на почетку да је постојао велики истраживачки програм и да су манипулисали вирусима, а ево и како. Могао ми је дати предлог истраживања. Када сам га питао да ми да један од њих, рекао ми је: „Не, мој адвокат каже да ти га не могу дати."

Рекао сам: „Шта, предсједаваш комисијом. Ми смо транспарентна комисија. Говориш ми да ти твој адвокат не дозвољава да ми даш твој предлог пројекта. Онда не можес бити члан ове комисије. Нисам ни у дилеми."

Али, постојале су и многе друге ствари. Био је дезоријентисан. Не знам да ли разумије или не, можда не разумије. Ипак, ствари које је говорио су апсолутно нетачне.

Робинсон: Када Вас људи чују како говорите: „Гурају то под тепих, не желе да гледају", питање које им може пасти на памет је: „Зашто? Зашто људи не би били заинтересовани да открију истину?" Али алтернативна хипотеза у односу на природно преливање, о којој говорите би могла имати озбиљне посљедице. Имплицирало би многе људе у потенцијалне милионе смрти. Научна заједница је изложена великом ризику. То објашњава зашто би постојао интерес да се људи одврате од ове могућности.

Сакс: Постоје два разлога зашто је могуће да раде оно што раде. Један је, као што кажете, да су импликације огромне. Замислите да је ово изашло из лабораторије. Имамо отприлике 18 милиона смрти широм свијета узроковане овим. То није званична статистика. Али то је процијењена смртност од ковида. Импликације тога – етичке, моралне, геополитичке – све су огромне.

Постоји и друга ствар која је јако битна. Оно што ми је јасно је да постоји велики број опасних истраживања у току, које се спроводе као дио програма биозаштите или других ствари које су нам непознате, које нису добро контролисане. То је сигурно. И дешава се широм свијета. Владе кажу: „Не гурајте нос у то. То је наша ствар, не ваша." Заправо је наша ствар. Наша је ствар да разумијемо шта се дешава са овим. То не треба да буде тајна. Не вјерујемо вам.

Хајде да кажем то овако: тренутно им не вјерујем. Желим да знам. Јер чак и оно што знамо о опасном истраживању је довољно да покрене много питања о одговорности за будућност. И поставити питање: „На којим другим вирусима радите? Шта би требало да знамо? Јер без обзира на то шта је истина о САРС-Цов-2, оно што је јасно је да имамо толико технолошких капацитета да пројектујемо опасне патогене сада. И доста тога се већ ради. То је тајна, и не знамо шта је. Не допада ми се тај осјећај уопште. Не препоручујем га за нас, нити за свијет.

Робинсон: Одговорили сте на питање зашто је важно открити истину о овоме. Један од изговора које чујемо је: „Кога брига? Зар је битно? Била је то животиња, лабораторија, што год да је, овдје је." Али оно што Ви кажете је: „Не, морамо да откријемо како је ово почело." Зато што ово неће бити једини случај, шта год да су узроци. Не желимо да људи умиру од будућих вируса. Ово је од кључног значаја. Ако хоћемо да спасимо милионе живота, морамо да откријемо одговор.

Сакс: Могу вам рећи једну ствар коју сам научио из разговора са многим научницима у протеклим годинама: технолошки капацитети за рад на опасним стварима, користећи ову биотехнологиију су изванредни. Зато желим да знам шта се дешава. Желим да знам шта раде друге владе, такође, не само наша. Желим неку глобалну контролу над овим стварима.

Разумјели смо нуклеарни ризик, чак и то, на много начина, сакривено је од погледа. Али ово је јасан и садашњи ризик. И постоје разлози да вјерујемо да смо у средишту њега, не само хипотетички. Тако да хајдемо: вријеме је да отворимо документа свуда. Вријеме је да сазнамо. Можда је била пијаца. Можда је била лабораторија. Али морамо добити праве одговоре, сада. Не погрешно усмјерење које се дешава од фебруара 2020. Доста глупости! Доста је чланака „Њујорк тајмса" који говоре „то је, ово је", без детаљног разматрања веома увјерљивих лабораторијских хипотеза.

Робинсон: Из овога што кажете дјелује да, као предсједник Ланцетовог ковид комитета, нисте могли добити задовољавајуће одговоре или податке које сте жељели. Каква нам је истрага потребна и ко би требало да је обави?

Сакс: Најинтересантнија ствар коју сам добио као предсједник Ланцетовог комитета, дошла је од тужби Закона о слободном приступу информацијама (ФОИА) и процурелим наводима звиждача из унутрашњости америчке владе. Зар то није ужасно? НИХ је био упитан у једном тренутку: дајте нам ваш истраживачки програм о вирусима сличним САРС-у. И знате шта су они урадили? Објавили су насловну страну и обрисали 290 страна. Дали су нам насловну страну и 290 празних страница! То је НИХ, побогу. Није нека корпорација. То је америчка влада задужена да нас одржава здравима.

Оно што сам открио је да имамо много података, које тренутно не откривамо. Не желим да морам да се ослањам на ФОИА и наводе, мада они могу понудити много информација. Желим јасне, независне научне истраге и транспарентност. Један начин да се ово уради била би двостраначка истрага уз надзор Конгреса која би имала моц́ судског позива.

Дајте нам лабораторијске налазе, своје записе, своје датотеке са подацима о сојевима вируса и тако даље. Постоји много питања на која нам је потребан одговор независних научника, да нам кажу јасне информације. Али знамо да тренутно функционишемо у окружењу у којем влада ради да сакрије податке који су нам потребни да спроведемо праву процјену.

(Вијести)

 

fakti.org

The Guardian: Антируске санкције су најнепромишљенија одлука Запада у новијој историји

2-3 minutes

---

УТИЦАЈНИ ЛОНДОНСКИ ЛИСТ ПРИЗНАЈЕ ДА СУ И – „НАЈКОНТРАПРОДУКТИВНИЈА"

 

* Образложење: „Учиниле су Путина јачим него икад. Русија је повећала извоз у азијске земље, што је довело до невиђеног суфицита у њеном платном билансу. Рубља је ове године постала једна од најјачих светских валута, ојачавши за скоро 50 одсто од јануара... Немачка и Мађарска - жељне гаса – нису далеко од играња по Путиновим тактовима"

___________________________________________________________

       ЕКОНОМСКИ рат који су западне земље покренуле против Русије дао је потпуно супротне резултате, а руски лидер Владимир Путин постао је јачи него икад, оценио је британски лист The Guardian.

       Притом је био нетипично за Британце и јасан и директан:

       „Антируске санкције су најнепромишљенија и најконтрапродуктивнија одлука (Запада) у новијој историји!"

       Уз образложење: „Учиниле су Путина јачим него икад. Русија је повећала извоз у азијске земље, што је довело до невиђеног суфицита у њеном платном билансу. Рубља је ове године постала једна од најјачих светских валута, ојачавши за скоро 50 одсто од јануара". 

       The Guardian такође указује да су западне земље ушле у рецесију:

       „Економска ограничења против Москве ударила су по својим креаторима. Неизвесност се проширила на Велику Британију, Француску, Италију и САД. Немачка и Мађарска - жељне гаса – нису далеко од играња по тактовима  Владимира Путина. Трошкови живота свуда расту. Могући нови британски лидери - Лиз Трас и Риши Сунак - надмећу се у јастребској реторици против Русије. Обећавају да ће пооштрити антируске санкције, али - без речи о сврси и ефектима".

       Лондонски лист истовремено признаје да је атмосфера у западним земљама и даље таква да бива жигосан свако ко посумња у исправност курса против Русије.

      Региструјте се на нашем Telegram   каналу: https://t.me/faktorga