politika.rs

Кад момци из Давоса држе реч

Небојша Катић

5-7 minutes

---

Велико ресетовање, тај нови почетак историје који је Светски економски форум (СЕФ) најавио 2020, коначно добија свој пуни смисао. Из фразеолошке магле о праведнијем друштву, хуманијем капитализму, еколошкој зеленој агенди и одрживом развоју, помаљају се застрашујуће контуре новог света којим управља све видљивија рука невидљиве елите из сенке. Познати, бизарни слоган СЕФ-а по којем се грађанима света обећава будућност у којој ће „поседовати ништа" и биће срећни, полако се реализује – бар када је први део овог слогана у питању.

Рад на томе да грађани „немају ништа" почео је давно, пре више деценија. Дружина из Давоса, чије интересе артикулише СЕФ, постарала се да заустави или драстично успори реални раст плата највећег броја запослених. Ниска инфлација, социјални мир и илузија раста куповне моћи одржавана је поплавом јефтине робе која је стизала са истока. Док су грађани трошили новац на јефтине индустријске трице и кучине, цене становања, образовања и здравствених услуга су експлодирале, а с њима и дугови грађана.

Средња класа, поуздани стуб стабилности друштва, полако је сиромашила. Пројекат осиромашења се током последње деценије спроводио тихо, између осталог, и политиком ултраниских, нултих или негативних каматних стопа. Делови друштва који су одговорно штедели изгубили су приходе од камата који су служили да бар делом надокнаде инфлаторну ерозију штедних депозита. На другој страни, та иста монетарна политика омогућила је да најбогатији наставе енормно богаћење кроз раст вредности финансијске имовине (акција и сл.).

Потом је дошао ковид 19. Ни данас поуздано не знамо како и одакле се вирус појавио, да ли је реч о природној непогоди или о мрачном лабораторијском пројекту. У име борбе против пандемије створена је невиђена психоза страха и затварани су велики делови економије. Државе су штампале новац и делиле га грађанима и предузећима која не раде. Али новац по себи не ствара вредност нити тако креирана куповна моћ може довести до раста производње у економијама које су затвориле своја предузећа. Наштампани новац се кумулирао у финансијском систему будући да су грађани мање трошили током пандемије. Када су се економије прошле године отвориле, када су грађани почели више да троше, почело је убрзавање инфлације. Тако креирана инфлација, коју економисти зову инфлација тражње, ипак није била довољна да направи потпуни хаос. Требало је нешто јаче.

Западне елите су одлучиле да изазову колосалну кризу на тржиштима енергије и хране – подстичући рат у Украјини, инсистирајући на кажњавању Русије и елиминисању енергетске зависности од ње. Раст цена енергије није настао зато што енергије нема довољно, већ зато што је Запад санкцијама ефективно одсекао понуду која долази из Русије и изнудио реакцију руске стране. Истовремено, на берзама енергије одвијају се ценовне шпекулације које додатно повећавају цене и стварају хаос док се енергетске компаније гуше у профиту.

Раст цена настао повећаном тражњом (услед штампања новца) сада је помогнут и трошковном инфлацијом – растом цена хране, енергије и, последично, плата. Ценовни удари су страховити и званичне статистике ни изблиза не рефлектују стварни раст трошкова живота највећег броја грађана и привреде. У глобализованом свету сви постају жртве, а не само грађани земаља које су кризу изазвале.

На крају долази велико финале. Како се инфлација очекивано (и бојим се планирано) отела контроли, централне банке крећу с убрзаним подизање каматних стопа. То би требало да доведе до рецесије, до губитка радних места, до масовних стечаја и новог таласа глобалног осиромашења становништва. Огроман број људи неће имати ништа, баш како су пророци из Давоса и обећали. Рецесија је, уз пандемију, оптималан облик креирања страха и инструмент социјалне контроле и дисциплиновања становништва. Само је рат ефикасније средство.

Да ли елите стрепе од побуне грађана? Чини се да не. Грађанима се објашњава да су за кризу криви ковид 19 и Путин, те да се – опа – жртва мора принети на олтар слободе, демократије и међународног поретка. Ако се поруке не могу пренети речима, пренеће се пендрецима, сузавцем и шмрковима. Власти се не шале. Увек луцидни председник Бајден недавно је подсетио своје политичке противнике да држава има и авионе које (ваљда) може употребити против непослушних, лако наоружаних републиканских симпатизера које етикетира као „полуфашисте". Не би било велико изненађење ни ако би се појавила и каква нова пандемија и нови циклус ограничавања слободе кретања. У крајњем случају, на располагању је и проверено, суптилно средство – нови светски рат.

Лудило које гледамо је најављено и чини се планирано. Тешко је поверовати како је хаос у којем живимо последица грешке у калкулацији, те да политичке елите нису знале шта ће се догодити. Да је реч о грешци политика би се кориговала, пљуштале би оставке и извињења, а комплетна политичка елита Европе би се повукла у манастире и одала медитативном тиховању… фигуративно речено. Јасно је да огроман број људи заиста неће имати ништа, али остаје да видимо како стратези из Давоса намеравају да их учине срећним.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

fakti.org

Рељић: Из Немачке и Француске на Србију лају као бесни пси - лавеж је све необузданији

11-14 minutes

---

ДИРЉИВ ЈЕ НАПОР ЗАПАДА ДА У ТУНЕЛУ БАЛКАНА НАЂЕ СВЕТЛО У СВОМ УКРАЈИНСКОМ ГУБИТНИЧКОМ ПОХОДУ

 

* Макрон и Шолц писали Вучићу. Рекло би се да су се опаметили па нуде неки договор. Нешто разумно. Да се сви сагласно добрим решењима укључимо у спасавање Евро-Титаника. Свом снагом. Али не! Што су слабији - они су беснији

* "Они који зависе од Путина, нуде нама решење ако ми одбацимо Путина. Је ли ово сцена из оних вицева о лударама и лудацима? Шта је, уопште, тзв. европска перспектива данас? Да будемо у отужном друштву са Макроном и Шолцом? Да чекамо да нас Борис Џонсон и добра премијерка Финске позову на журке које одржавају у просторијма својих влада? Да се ту скидамо голи до паса, правимо мобилним слике своје заносне сексуалности, па да шаљемо свету да то гледа?

* Цинизму никад краја. Губитници код своје куће храбро и самоуверено нуде председнику Србије да призна Косово и да се баци на подривање Републике Српске, те да пљуне свом народу у лице и да се пред историјом представи као бедник који не види куда све ово води

* А послаће Макрон и Шолц и своје батинаше, њихове саветнике за спољну и безбедоносну политику Јенса Плетнера и Емануела Бона „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку у његовим залагањима". Батинаши ће да „истраже могућности да се процес брзо покрене напред"… Време је да разумемо шта значе „фер понуде" са Запада

      _____________________________________________________                     

       Пише: Слободан РЕЉИЋ

       ЈОШ само недостају Ричард Холбрук и Медлин Олбрајт па да екипа за сређивање Западног Балкана буде комплетна.

       Ту, у Београду, одавно је Кристофер Хил, а однекуд је изронила и Кетрин Ештон која је увек деловала тако непотребно. Онај штеточински муфљуз Мирослав Лајчак не одлази.

       Дирљив је напор Запада да у свом губитничком походу у Украјинској кризи нађе светло у тунелу Балкана.

 

       Док улицама европских градова ступају хиљаде незадовољника, а истраживачи јавног мњења јављају како политичку кохорту напушта народ (Шолцов поход у Украјини подржава половина Немаца, а сличана је ситуација и у Аустрији) они гледају како да уведу ред у Босни, на Косову и уопште да – реше оно што су само компликовали и погоршавали четврт века.

       Ових дана огласила су двојица вођа те „губитничке војске" Олаф Шолц и Емануел Макрон и то отвореним писмом председнику Србије Александру Вучићу.

       Кад се каже на почетку „упућујемо Вам ово заједничко писмо у тренутку од пресудног значаја за безбедност на европском континенту и стабилност у региону Западног Балкана" рекло би се да су се ови људи опаметили па, кад је већ стање тако лоше - пресудни значај за европски континент и регион - нуде неки договор. Нешто разумно. Да се сви сагласно добрим решењима укључимо у спасавање Евро-Титаника. Свом снагом.

       Али не! Што су слабији - они су беснији. Као бесни пси су сада, рекло би се. Лавеж је све необузданији. Као да им свакодневно обраћање Володимира Зеленског цементира мождане вијуге.

       „Уверени смо", кажу ови немислећи људи „да, у светлу руске агресије над Украјином (руске специјалне војне операције у Украјини), морамо да уложимо још снажније напоре, како би европска перспектива земаља Западног Балкана постала реалност и како би се решили дуготрајни билатерални и регионални спорови."

       И ето, људи који не знају шта ће сами са собом имају понуду -„европске перспективе". То је као да човек који пада са стене у провалију, нуди људима вечеру у дворцу у Нормандији. А они размишљају да ли могу да стигну.

 

       Неко људско биће које седи у Бриселу, и званично га титулишу да је европски комесар за привреду, јавља у интервјуу Шпиглу да би „предстојећа зима могла да буде једна од најгорих у историји". Не знам на коју историју мисли Паоло Ђентилони, тако му је име, али да је зло и наопако нема сумње."Зависи од тога какве одлуке доноси руски председник Владимир Путин и како се сами понашамо." Они који зависе од Путина, нуде нама решење ако ми одбацимо Путина. Је ли ово сцена из оних вицева о лударама и лудацима?

       Шта је, уопште, тзв. европска перспектива данас?

       Да будемо у отужном друштву са Макроном и Шолцом? Па да нам се смеју када идемо у Африку и наговарамо их да уведу санкције Русији и протерују Кинезе?

       Да чекамо да нас Борис Џонсон и добра премијерка Финске позову на журке које одржавају у просторијма својих влада? Да се ту скидамо голи до паса, правимо мобилним слике своје заносне сексуалности, па да шаљемо свету да то гледа?

       Да се укључимо у кампању против Виктора Орбана? И изаберемо мигранткињу за премијера?

       Да у Италији навијамо за Марија Драгија, који нема никаву подршку народа, а да Браћу Италије Ђорђе Мелони и Лигу Матеа Салвинија зовемо популисти, јер их народ види као спас?

       Да ми с зајапуреним букачима из Брисела уводимо санкције Русији а да се онда жалимо како Путин није фер, јер се наши проблеми увећавају а он пуни буџет више него икад?

       Да нам циљ свих циљева буде да одржавамо прајд-параде? И да се, поништавајући хришћанске вредности и своју традицију, боримо за „људска права" беспризорника који наша права доживљавају као недопустива, нецивилизована?

 

       Али то није ни близу све. Цинизму никад краја. Губитници код своје куће храбро и самоуверено нуде председнику Србије да призна Косово и да се баци на подривање Републике Српске, те да пљуне свом народу у лице и да се пред историјом представи као бедник који не види куда све ово води.  

       Елем, „пуна нормализација односа (тзв.) Косова и Србије је од суштинског значаја за Западни Балкан".

       Макрон који не може да елементарно нормализује своје односе са својим парламентом, тражи пуну нормализацију односа Србије са својом сецесионистичком покрајином а чији сецесионизам је директни продукт „колективног Запада", САД, ЕУ, НАТО и осталих западних организација које неће да чују за међународно право и Резолуцију СБ УН 1244 или Дејтонски споразум. У чијим доношењима су и они, најактивније, учествовали.

       Тако би он коначно могао поново, кад буде каква историјска прослава, да Аљбина Куртија стави одмах до Шолца и да се у том реду дода Зеленски. И Борељ! Шпанац који, као несумњиви познавалац фашизма, те има право да титулише фашистом кога год он хоће! Несумњиви је експерт за франкизам, што је – демократска држава Par excellence! Посебно после Украјинске кризе, где смо се одједном суочили са Европом у којој је антифашизам био недопустово насиље 1940-их.

       Тај храбри ратник Макрон који је, како се сад види, саветовао Украјинце да ударе на Русију, уљудно, али без права да се понуда одбије јавља: „Обраћамо Вам се као лидеру Ваше земље, како бисмо апеловали на Вас да покажете максималну одлучност и спремност да доносите тешке одлуке, које воде ка напретку у дијалогу између (тзв.) Косова и Србије, под окриљем ЕУ. Недавне тензије су показале да су конструктивни кораци напред хитно потребни, како на практичном, тако и на политичком нивоу."

       А послаће Макрон и Шолц и своје батинаше, њихове саветнике за спољну и безбедоносну политику Јенса Плетнера и Емануела Бона „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку у његовим залагањима". Батинаши ће да „истраже могућности да се процес брзо покрене напред".

       „Ко Макрону и Шолцу даје право да, пред српском и европском јавношћу, траже од Председника Србије 'максималну одлучност и спремност да доноси тешке одлуке'?", пита се Живорад Јовановић, некад министар иностраних послова ове земље. „Имају ли они права да оцењују да Председник Србије већ није 'максимално одлучан и спреман', или да не слуша вољу свог народа и не разуме шта су интереси Србије, па су се они, ето, нашли 'на услузи' да га писмом 'подсете' на то!? Јесу ли се Макрон и Шолц икада запитали колико су сами 'храбри и одлучни', на пример, у свом комуницирању са америчким председником Бајденом?", пита Жика Јовановић, а сви знамо одговор.

       Макрон и Шолц јесу „храбари", али нису луди да диркају Бајдена."Европска перспектива" не подразумева да бацаш своје мишљење пред Американце, а да је оно дуже од Yes, или опширно Yes, Sir!

 

       Стварно, никад нисам разумео да ли ови људи верују у ово своје брундање или се само прсе пред онима које они сматрају недостојним њихове наклоности. Додуше, нисам сигуран да је Велика Британија икад имала премијера као што је Лиз Трас чије су, како рече израелски обавештајац Јаков Кедми, „умне способности на нивоу жабе". Што је ваљда логична последица чињенице да Велика Британија у последња три века никад није била безначајнија у светској политици. 

       Заиста, ко је и када изузео Запад „од обавезе поштовања Повеље УН и правно општеобавезујуће резолуције СБ 1244?

       Не подсећа ли држање Макрона према Србији у вези са Косовом и Метохијом данас на држање Едуарда Даладиеа према Чешкој и Судетима 1938? Да ли су икада помислили да то што траже од Србије не може бити допринос миру и безбедности, још мање некаквој 'европској перспективи западног Балкана' већ вероватније, разбуктавању европског пожара? Балкану је превише експеримената западних геополитичара." (Ж. Јовановић)

       Мало је гласова разума на Западу данас. Мање него 1939. И сад једино што можете очекивати је да хор букача који свакодневно тумарају од немила до недрага – фон дер Лајен, фон Крамон, неки Билчик и неки људи без каријера и памети – подржавају иницијативу и подржавају агенду.

       Ти ватрогасци који гасе ватру бензином сад ће се ухватити и свог омиљеног средства у дестабилизовању света – НВО сектора. Главно ће бити најављено геј-прадирање, европско, у Београду. Народ, па држава а сад и црква су објавили јавно – не. Народ одлучно, а држава и црква неподношљиво сервилно. Али је речено – не!

 

       Међутим, невладин сектор каже – да! Биће, без обзира на све. Доћи ће 15, 20, 40 хиљада парадера из Европе. Доћи ће и такви ауторитети као што су америчка амбасадор и амбасадори „квинте" и све тако неки важни људи, Европљани од великог угледа и значаја... Шолц и Макрон још нису најавили свој долазак.

       Толико они држе до државе Србије. Али, шта ако Срби одговоре на исти начин, као и Европљани. Да не поштују упозорења државних органа. Зашто би? Обавезнији су „дошљаци" које народ доживљава као најмрачније окупаторе да се држе упозорења државе него народ. Држава је српска, њена обавеза према народној вољи је – природно право. И њена обавеза да се супростави окупаторима је обавеза над обавезама.

       Читам ових недеља неке књиге о ратовима по Европи у прошла два века и никад нигде се не може наћи како нека страна нуди неком од кога очекује савезништво коноп да се обеси. Увек је Запад био арогантан, али увек је и било неких понуда. Нешто.

       Шта је разлог томе? Прво, Запад не може да прихвати да евроазијске силе, пре свих Русија и Кина, "јасно виде своју шансу да освоје будућност за максималну толернацију у односу на оно што је било у ери Запада".

Слободан Рељић

       Кад би разумни људи били на врху западне политичке моћи - ствари би биле сасвим другачије. А пошто имамо бејденовске кохорте онда се свет креће ка рату до слома. Тоталном хибридном рату. У коме нема фронта и позадине, цивила и војника. У коме су медији добошари и трубачи, политичари спремни да своје human resources троше до последњег грађанина. Као што сад играју до „последњег Украјинца".

       И друго, овде, с нашу страну, нема неког ко ће као Виктор Орбан, на пример, одлучно и без уступања рећи – мој народ мисли тако и тако и ја не могу да не чиним у складу с народном вољом. Једине баш „тешке одлуке" су оне које значе успостављање фронта одбране овог народа, а одустајање од заштите народних интереса се другачије зове.

       Никад наши „западни пријатељи" не спомињу интерес нити расположење српског народа. А земље су „старе демократије". Занимљиво. Можда ми, ипак, имамо посла са преминулом демократијом.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-vreme-je-da-razumemo-sta-znace-...

 

Истина увредила Љубљану

politika.rs

Истина увредила Љубљану

Дејан Спаловић

5-6 minutes

---

Не постоји апсолутно ништа спорно у речима председника Александра Вучића које је изговорио на конференцији за новинаре са председником Словеније Борутом Пахором. Председник Србије је указао на неповредивост међународно признатих граница држава чланица Уједињених нација, као на један од темељних принципа међународног јавног права, не правећи разлику у примени и поштовању тога принципа у зависности од државе, каже за „Политику" министар спољних послова Србије Никола Селаковић.

Нагласио је да мора да се поштује неповредивост међународно признатих граница држава чланица Уједињених нација, као један од темељних принципа међународног јавног права, не правећи разлику у примени и поштовању тог принципа у зависности од државе. „За Републику Србију је тај принцип важећи, како у случају Србије, тако и у случају Украјине, и сваке друге међународно признате државе чланице УН. Принцип је јасан, чврст и универзалан. Таква је и позиција Србије, а они који га не поштују увек ће тражити изговоре и давати немушта објашњења за своју позицију", каже Селаковић.

Повод за реакцију српске дипломатије је што је Министарство спољних послова Словеније позвало у понедељак амбасадора Србије на разговор због изјава председника Србије Александра Вучића током недавне посете словеначког председника Борута Пахора Београду. Љубљана је реаговала на Вучићеву изјаву на заједничкој конференцији за медије, када је, на питање новинара зашто Србија не уводи санкције Русији, упитао „како да објасни грађанима да Србија уводи санкције Русији, а не Словенији". „Русија није нарушила територијални интегритет Србије. Словенија јесте. И видимо да имамо добре односе са Словенијом", рекао је Вучић и додао да је Словенија, попут на пример Француске, Немачке и САД, признала такозвано Косово, што је, према позицији Србије, кршење међународног права, Повеље УН и Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Министарство спољних послова у Љубљани саопштило је да је веома изненађено Вучићевим изјавама и између осталог је изразило очекивања, „да Србија убудуће неће проблематизовати нашу позицију поводом питања Косова, јер подршка Словеније Косову није усмерена против Србије. Изразили смо и наше чврсто противљење изједначавању словеначког признања Косова и руске агресије на Украјину", речено је у Љубљани.

Бивши шеф дипломатије СР Југославије Владислав Јовановић каже да једна стара пословица каже да је напад најбоља одбрана. За наш лист наводи да то што је Словенија признала Косово је налог који је дат из једног центра и сви су то урадили. Подсећа да је Словенија још за време бивше Југославије системски била наклоњенија косовским Албанцима него Србима и да је правила спектакуларне манифестације подршке у Љубљани осамдесетих година прошлог века.

„Они су још тада подржавали Албанце који су на Косову жели да створе прво републику, па после самосталну државу. Ти корени њихове подршке Приштини су дубоки и нису од јуче. То што се председник Пахор мало узбудио је мало чудно и по мени је то невешта глума. Чињеница јесте да су они признали независност и да су тиме 'отпризнали' Србију као целовиту земљу како је то одредила мировна конференција о Југославији 1991. године која је прогласила републичке границе за државне. И све су примљене у тим границама у УН", каже Владислав Јовановић. Додаје да и данас Љубљана није пријатељски настројена према Београду јер од нас тражи да признамо и легализујемо њихово недело, такозвану независност Косова.

„Све што је председник Вучић рекао је потпуна истина и признали су независност једној националној мањини која ни по повељи УН ни документима КЕБС-а нема право на самоопредељење ни на сопствену државу. А с друге стране пуна су им уста поштовања територијалне целовитости Украјине и када им се то стави до знања они су као изненађени, само не знам чиме", наводи Јовановић.

А аналитичар Центра за друштвену стабилност Срђан Граовац сматра да је реч о лицемерју на које се морамо навићи и којем је запад посебно склон. За „Политику" каже да треба да схватимо да у међународној политици постоји само право силе и да је оно доминантно. „Међународно право је само оружје у рукама слабијих. То је тако данас и тако је било у прошлости, а сигурно ће бити и у будућности. Ко то не схвата, не разуме међународне односе. Када то знамо и узмемо у обзир понашање Словеније, али и других држава запада онда видимо како је то лицемерно", каже Граовац.

На питање како коментарише позивање српског амбасадора на разговор у Љубљани, Граовац одговара да се то може третирати и као нека врста непријатељског чина. „Оно што су чињенице јесте да је председник Србије Александар Вучић рекао апсолутну и једину истину и поготово позивање амбасадора може да се тумачи као непријатељски чин. Друга ствар би била да је Вучић рекао нешто што би било дискутабилно и нешто што је увредљиво за Словенију, али није. Рекао је истину која очигледно неког вређа", закључио је Срђан Граовац.

View article...

Enclosures:

160z120_kurti-i-pahor-za-prvu.jpg (12 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_09//160z120_kurti-i-pahor-za-prvu.jpg

 

Нуклеарни тероризам Украјине: Зашто је Вашингтон одобрио нападе на највећу атомску централу у Европи

Нуклеарни тероризам Украјине: Зашто је Вашингтон одобрио нападе на највећу атомску централу у Европи

30.08.2022. - 10:05

© Sputnik / РИА Новости

Када је изрекао своје чувено упозорење да ће Четврти светски рат бити вођен каменицама и мочугама, Алберт Ајнштајн надао се да ће претња повратком човечанства у камено доба бити довољна да одврати од поигравања с катастрофом, на пример, нуклеарном, која би довела до сценарија на који је упозорио. Преварио се.

„Дојче веле" управо је обавестио јавност да таргетирање нуклеарних електрана заправо није забрањено међународним правом. Највећа нуклеарна електрана у Европи, Запорожје, постала је и најугроженија на свету.

Мета или закон

Запорошка нуклеарна електрана дошла је под контролу руских оружаних снага још у марту, на самом почетку специјалне војне операције у Украјини. Тек у последњих месец дана, међутим, без видљивог повода, иако се ни линија фронта у њеној околини није мењала, нуклеарна електрана постала је мета артиљеријских удара.

Експерти упозоравају: главни узрок несрећа у Чернобиљу и Фукушими били су поремећаји у снабдевању струјом и последични престанак рада система за хлађење, што је и довело до прегревања нуклеарног горива и уништења реактора. Управо су ови системи сад на удару нападача.

Ко напада нуклеарку која је под контролом Русије? „Русија је у више наврата пуцала на електрану", преноси без икакве задршке лондонски „Гардијан" тврдњу украјинске државне енергетске компаније Енергоатом. Додуше, у истом тексту, под насловом „Ово је лудило: Украјини застаје дах док Путин претвара нуклеарну електрану у линију фронта", тврди се и да „Руси користе нуклеарно постројење као заклон… Вишецевни бацачи ракета и тенкови гнезде се међу реакторима", што би значило, ако су и једна и друга тврдња тачне, да су Руси почели да убијају сопствену војску у електрани. Но, ко још мари за овакве неуверљиве бесмислице, важно је да су Руси криви за нешто. А с тим у вези појавила се овог петка и трећа тврдња, која личи на покушај да се разреши непријатна контрадикција – у ствари, тврди сад украјинска страна па то западна средства пропаганде преносе као неоспориву чињеницу, у запорошкој нуклеарци Руси спремају велики напад „под лажном заставом", фолс флег операцију у којој ће настрадати и нуклеарка и Руси како би за то могли да окриве Украјинце. С којим циљем, не објашњава се, али то су зли Руси па нема ни потребе.

Насупрот оваквим оптужбама, руска страна нуди сателитске снимке као доказ да нема никаквих тенкова и вишецевних бацача ракета међу нуклеарним реакторима у Запорожју; подсећају и да су, захваљујући снимцима сопствених сателита, и сами Американци и њихови савезници тога веома свесни. Објављене су и фотографије остатака пројектила којима је гађана нуклеарка: НАТО калибар 155 милиметара са америчким детонаторима М739, уз то и друге гранате на којима је исписан назив произвођача, компаније „Игл пичер технолоџиз" из САД.

„Гардијан" је, штавише, недавно пренео и видео-снимак председника Украјине Владимира Зеленског који најављује да ће „Украјина гађати руске снаге у Запорошкој нуклеарној електрани", а и амерички ЦНБЦ признао је 14. августа да „Украјина таргетира руске војнике који пуцају на највећу европску нуклеарку – или је користе као базу да из ње пуцају".

Америчка дозвола

Иначе, секретар Савета безбедности Руске Федерације Николај Патрушев обавестио је ових дана колеге из Шангајске организације за сарадњу да нападе на запорошку нуклеарку украјинска страна изводи „на предлог Американаца". Посредна потврда ове озбиљне оптужбе налази се у недавном разговору америчког и украјинског шефа дипломатије у коме је Ентони Блинкен поручио Дмитру Кулеби да САД „похваљују украјинске власти" док истовремено „осуђују недавне руске акције у и око Запорошке нуклеарне електране". А портал „Политико" пренео је ових дана и речи високог званичника режима у Вашингтону да САД подржавају ударе „по свим метама на сувереном тлу Украјине".

Пажње је вредан и следећи детаљ, наиме, Русија све време тражи да Запорошку електрану обиђу експерти Међународне агенције за нуклеарну енергију. То је и било договорено још у јуну, али, руководство Уједињених нација обуставило је те планове. Потом су и почели ракетни напади на Запорошку нуклеарну електрану, а са њима и синхронизовани позиви Г7 и генералног секретара УН-а Антонија Гутереша да нуклеарка и простор око ње буду демилитаризовани, то јест, да се одатле повуче руска војска.

У супротном, објашњава „Дојче веле" у споменутом тексту, „циљање атомских централа није забрањено" Женевском конвенцијом и пратећим протоколима.

Што нас доводи и до следећег заплета. „Нека одмах буде јасно", уз тврдњу да је Русија за све крива прети јој Тобијас Елвуд, председавајући Комитета за одбрану британског Парламента, „било каква намерна штета која би довела до радиоактивног цурења представљала би кршење НАТО члана 5", који предвиђа колективну војну реакцију чланица овог пакта у случају напада на неку од њих. „Ово је 100 одсто тачно", потврђује амерички конгресмен Адам Кинзиџер. „То чак није ни подложно дебати. Било какво цурење убиће људе у чланицама НАТО-а, а то аутоматски активира члан 5."

Подметање контраофанзиве

Да ли ће због Запорошке нуклеарне електране бити активиран НАТО члан 5? Ко гађа ову нуклеарку, и са којим циљем? И да ли НАТО против Русије истовремено води непроглашени нуклеарни, хемијски и биолошки рат?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку" говорили генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и војни аналитичар и контраобавештајни потпуковник у пензији Љубан Каран.

„На основу објективних показатеља, неспорно је да украјинска војска врши нападе на Запорошку нуклеарну електрану. Супротне тврдње представљају само перфидну пропагандну обману у којој Русију покушавају да представе као највеће зло на свету. А напади на електрану заправо су сведочанство слабости украјинске војске, која није у стању да забележи стварне успехе на фронту па је зато приморана да користи овакве терористичке методе. Украјински напади на атомску централу, међутим, произвешће супротан ефекат јер ће приморати руску војску да линију фронта помери што даље, како би били онемогућени напади на Запорошку НЕ," сматра генерал Митар Ковач.

„Покушај да се Русија окриви за нападе на нуклеарку представља исту врсту подметања какву смо и ми доживели у случајевима експлозија бомби у Улици Васе Мискина у Сарајеву, Маркале 1 и 2, када је српска страна била оптужена за злочин који су заправо извршили њени противници, што су у међувремену потврдили и међународни стручњаци. Садашње настојање да се по овој матрици окриви Русија проистекло је из потребе да се хомогенизује подршка наставку рата на самом Западу, где јавност увелико почиње да се колеба", указује Љубан Каран, и објашњава да су украјински напади на Запорошку НЕ започели зато што њихова најављивана контраофанзива не може да започне: „Све време се прича о некаквој украјинској контраофанзиви у тој области, а они досад нису успели да поврате ни сантиметар територије. Гађањем нуклеарне електране, они желе да натерају руску војску да се сама повуче одатле. Наравно, Руси на овакве провокације не наседају."

Утицајни руски академик Сергеј Глазјев, економиста и близак сарадник председника Русије Владимира Путина, изнео је сличну тврдњу: „Зеленски, по директиви Вашингтона, бомбардовањем Запоршке нуклеарне електране уцењује руске лидере. Суштину уцене изразили су шефови дипломатије чланица Г7, који су изнели захтев да Русија врати ову нуклеарку под контролу нациста… Или ћете предати Енергодар марионетском режиму, или ће нуклеарна електрана бити дигнута у ваздух са катастрофалним последицама по југоисточну Европу, укључујући Украјину… Ово је нуклеарни тероризам САД и њихових сателита (…) који иде према категорији злочина против човечности."

НАТО члан 5

„Без обзира на то што су сами реактори заштићени, постоје критичне тачке у систему чије би разарање могло да изазове катастрофалне последице. Иако је у овом тренутку тешко предвидети да ли је Кијев спреман за овакав потез, из искуства знамо да се његови западни покровитељи не либе од масовних злочина. А већ знамо да украјинска војска не ради ништа без одобрења и инструкција из Вашингтона, укључујући и намерно дејствовање по цивилним циљевима и изазивање цивилних жртава у градовима у Донбасу," коментарише генерал Ковач.

С тим у вези, напомиње Љубан Каран, „Русију не могу да уплаше позиви на активацију члана 5 НАТО Повеље, јер се са тим пактом она већ налази у рату у који је НАТО директно укључен на страни режима у Кијеву. И притом увелико користи сва оруђа која има на располагању – за разлику од руске стране која своја најсавременија средства још није ни почела да употребљава. Ако би се, којим случајем, позвали на члан 5, суочили би се са дејством свег тог оружја које Русија досад није користила у великој мери, почев од хиперсоничних ракета каквима НАТО не располаже и од којих нема одбране. Оно што је опасно по читав свет, наравно, јесте чињеница да нас и само спомињање активирања члана 5 уводи у зону нуклеарног сукоба."

 

„Да НАТО процењује да би војно могао да угрози Русију, он би то одавно учинио. Напротив, тај пакт би се распао да је претрпео само десети део губитака које је досад претрпела украјинска војска; зато њу и гурају да ратује уместо њих, без обзира на жртве, јер су потпуно свесни да, капитулацијом Украјине, неће бити поражен само режим у Кијеву, већ и сам НАТО, а са њим и глобална моћ тог система. Зато су, у његову одбрану, у употреби различитих средстава за масовно уништење, што укључује и нуклеарну, хемијску и биолошку претњу Русији, и спремни да оду далеко, све до границе угрожавања сопствене безбедности," закључује генерал Митар Ковач.

 

sputnikportal.rs, Никола Врзић

https://iskra.co/svet/nuklearni-terorizam-ukrajine-zasto-je-vasington-odobrio-napade-na-najvecu-atomsku-centralu-u-evropi/

Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno sa izazovima bez presedana u vremenima mira

kosovo-online.com

Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno sa izazovima bez presedana u vremenima mira - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Evropska unija i međunarodna zajednica (čitaj Zapad) malo gde su se obrukali kao na Kosovu. Počevši od napuštanja vlastitih principa. U početku beše "standardi pre statusa".

Bilo je predviđeno da se pre rasprave o statusu ispuni osam standarda, koji su inače bili labavi i vrlo popustljivi prema vlastima u Prištini.

Posle pogroma nad Srbima 2004. godine, promenjena je politika. Albanci su nagrađeni za nasilje neviđeno u mirnodopsko vreme. Većina članica EU je priznala nezavisnost Kosova.

Mnoge od tih zemalja sada ucenjuju Srbiju. Tvrde da je naš put u Evropu moguć samo ako imamo dobre odnose sa susedima, među koje računaju i Kosovo. Pod dobrim odnosima misle da se odreknemo dela zemlje koji nam je silom otet. To je zahtev koji nikad nikome nije postavljen. Nikome nije palo napamet da od Kipra traži da prizna otcepljeni Severni Kipar.

Međunarodna zajednica je širom sveta sprečavala otcepljenje delova država. Nobelovac-mirotvorac je ubedio provinciju Aćeh da ostane u Indoneziji, a Kosovo je podržao da se otcepi od Srbije.

Čak i ako zanemarimo potpuno gaženje suvereniteta Srbije, tzv. država Kosovo je uvreda za bilo kakve međunarodne standarde, pogotovo one vezane za ljudska prava i vladavinu zakona. Duga je priča o tome zašto zapadne sile po pitanju Kosova krše sopstvena načela.

Ako isključimo drogu, ekonomska vrednost Kosova je ništavna.

Što se tiče geopolitičke važnosti, svi susedi Kosova, teritorije kroz koju ne prolazi nijedan važan međunarodni put, imaju bolji položaj. Možda je prikrivanje sramote jedan od razloga. SAD, Britanija, Nemačka i druge sile su bombardovale i uništavale srpski narod, koji je u svim velikim ratovima bio na boljoj strani sveta. Zašto? Da stvore jednu od najkriminalnijih tvorevina na svetu. Sem nekih oblasti u Africi zahvaćenih građanskim ratom i delova Avganistana i Pakistana koji žive od proizvodnje droge, teško je naći društvo na planeti u kom kriminal igra tako veliku ulogu kao na Kosovu. Tamošnja politička elita, sastavljena delom od razbojnika kao što su bili Tači i Haradinaj, delom od neodgovornih fanatika i demagoga kao što je Kurti, verovatno je najgora u Evropi. Prištinske vođe mogu da postavljaju nerazumne uslove jer nemaju šta da izgube. Tobožnja podrška EU Prištini je velika obmana. Kosovske Albance drže u "kavezu" zasad bez vizne liberalizacije.

Ipak, država Srbija je primorana da pregovara i s takvim prištinskim političarima i s licemernom evrobirokratijom lišenom svake vizije. Neodgovorni kritizeri napadaju sa dve strane srpski državni vrh sa predsednikom na čelu. Jedna kolona napadača traži oštre mere i neodgovorna obećanja. Druga traži potpunu predaju i ispunjavanje svih hirova što Brisela, što Prištine. Oštre mere prema kosovskim Albancima ništa nisu postigle ni kad su Srbija i/ili Jugoslavija bile mnogo prisutnije na Kosovu i sa većom međunarodnom podrškom. Potpuna kapitulacija neće ni za dan ubrzati evrointegracije, što smo videli na primeru Severne Makedonije. Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno je sa izazovima bez presedana u vremenima mira. Kosovski čvor je nemoguće preseći jednim udarcem. On se mora pažljivo rasplitati, uz saznanje da neko stalno mrsi i one niti koje smo već razvezali.

Piše: Predrag Marković, istoričar

 

standard.rs

Laži o ubistvu Dugine kao deo specijalnog rata

Ендрју Корибко

6-8 minutes

---

Zapadni botovi, ali i uticajni mediji poput Njuzvika i Bi-Bi-Sija, plasirali su gomilu teorija o ubistvu Darije Dugin kako bi sakrili očiglednu ulogu Kijeva u terorističkom aktu

FSB je potvrdio da je Darju Duginu ubio ukrajinski specijalni agent koji se infiltrirao u Rusiju pod krinkom da je samohrana majka izbeglica iz Donbasa. Ona je navodno ušla u zemlju sa falsifikovanim dokumentima, špijunirala je Duginu skoro mesec dana nakon što je iznajmila stan u istoj zgradi, a možda je čak iskoristila i svoju ćerku tinejdžerku da postavi bombu. Smatra se da je terorista pripadnik zabranjenog neonacističkog bataljona Azov i da je pobegla u susednu Estoniju, od koje je Rusija tražila da je izruči, premda je malo verovatno da će se to desiti.

Ovo su objektivne činjenice iz dosadašnjeg toka zvnične istrage, ali na Zapadu su počeli da smišljaju nekoliko teorija zavere o njenom ubistvu kako bi obmanuli svoju ciljanu publiku u vezi sa saučesništvom Kijeva. U stvari ovi lažni narativi su preventivno uvedeni pre nego što su ranije pomenuti podaci bili podeljeni u javnosti, sa ciljem da se poseje klica konfuzije. Društvene mreže obiluju ovakvim primerima, koje uglavnom dele NATO botovi, ali i neke uticajne sile takođe šire propagandu.

Od botova do Bi-Bi-Sija

Ekspert za Rusiju Kamil Galejev, plaćen od strane Sjedinjenih Država (koji je postao poznat nakon jednog izdajničkog [Galejev ima rusko državljanstvo; prim. NS] i proterorističkog niza na tviteru) spekulisao je da Kremlj, evropska krajnja desnica i/ili interesne grupe u Rusiji stoje iza Darjinog ubistva. Savetnik američke Helsinške komisije Artur Pol Masaro III, kome je nedavno zabranjen ulazak u Rusiju zbog neprijateljskog lobiranja, bacio je kost svojim brojnim sledbenicima okrivljujući FSB za ubistvo. Usred svega ovoga, Njuzvik je preneo teoriju zavere marginalnog bivšeg ruskog političara sa sedištem u Ukrajini o zamišljenoj „grupi otpora" u Rusiji.

Međutim, najuticajniji propagator lažnih vesti je neosporno Bi-Bi-Si. Ovaj britanski medij dao je platformu Ekaterini Šulman, stranom agentu koji je prethodno napustio Rusiju. Oni su na odbili da obaveste svoju publiku o njenom zvaničnom određenju (strani agent) u svom članku o teoriji zavere koja implicira da je Dariju ubila vlastita vlada kako bi pojačala podršku za interni obračun, uprkos što su o tome ranije izveštavali na svom sajtu. Šulman je takođe nagovestila da su mnoge medijske ličnosti ranije bile obaveštene o ovom navodnom unutrašnjem zadatku.

Darja Dugina sa ocem Aleksandrom (Foto: WillWest News/Profimedia)

Zajednička nit koja povezuje lucidna objašnjenja terorističkog napada od prošlog vikenda je da se svi trude da se odmaknu od saučesništva Kijeva, ali maska fašističkog režima spala kad je njegov ambasador u Kazahstanu lokalnim medijima dao izjavu o genocidnim planovima svoje vlade. On je rekao: „Pokušavamo da ubijemo što je moguće više [Rusa]. Što više Rusa ubijamo sada, manje će morati naša deca. To je to." Iako direktno ne priznaje, tajming njegove izjave može se lako protumačiti kao insinuacija da je Kijev izvršio Darjino ubistvo uprkos tome što to zvanično negira.

Strani pokrovitelji bivše sovjetske republike su u panici jer tačno predviđaju da će dokazi koji proizilaze iz istrage FSB-a nesumnjivo potvrditi da je Kijev, a ne Rusija, stvarni državni sponzor terorizma. U stvari, izgleda da se Moskva sprema da svoja otkrića podeli sa svetom, kao što jasno sugeriše saučešće koje je predsednik Putin upravo uputio Darjinom ocu, filozofu i politikologu Aleksandru Duginu, što je prethodilo zavetu ruskog ambasadora pri UN Vasilija Nebenzje da će se o njenom ubistvu razgovarati na SB UN u utorak.

Preventivna propaganda

Ne postoji stvar kao što je „savršeni zločin", tako da je bilo neizbežno da dokazi koji se sada pojavljuju potvrde saučesništvo Kijeva u Darjinom ubistvu, što zauzvrat potpuno diskredituje predstavnike Zapada (predvođene Sjedinjenim Državama) u toj istočnoevropskoj zemlji, doprinoseći eroziji „zvaničnog narativa" o ukrajinskom sukobu. Predviđajući ovaj scenario, zapadni agenti uticaja su nastojali da preventivno oblikuju popularne percepcije kroz propagiranje lažnih narativa, okrivljujući sve osim svojih fašističkih saveznika za ovaj teroristički akt.

Malo je verovatno, međutim, da neko od njihove ciljne publike uopšte poveruje u besmislice koje šire. Njihove teorije zavere su toliko besmislene i agresivno propagirane da deluju kao neiskrene čak i među onim posmatračima koji nemaju nikakvo prethodno znanje o situaciji i/ili su slepo pristrasni u podršci Kijevu. Po cenu žrtvovanja svoje ionako loše reputacije, oni su opsednuti zamagljivanjem činjenica oko ovog slučaja kako bi progurali teoriju da Rusija stoji iza Darjinog ubistva i da je njena „duboka država" u toj meri nepopravljivo podeljena.

Istina je sasvim drugačija, kao što uvek biva, pošto je „Ruska duboka država ujedinjena kao nikada pre" bez ikakvih pukotina unutar ili između članova njene stalne vojne, obaveštajne i diplomatske birokratije. Ipak, rast panike koju zapadni agenti uticaja doživljavaju dok Rusija nastavlja da deli dokaze koji impliciraju umešanost Kijeva u Darjino ubistvo – i na taj način razbijaju lažne percepcije njihove ciljane publike o svojim vladama – pruža im šansu da naprave još jedan hitac ka promociji teorije o širokoj zaveri.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i britanski premijer Boris Džonson na ulicama Kijeva, april 2022. (Foto: AP/Kancelarija predsednika Ukrajine)

Pošto su razotkrili prave motive iza operacija upravljanja percepcijom ovih ljudi nakon što su dekonstruisali teoriju zavere o Darijinom ubistvu, mnogo je lakše razumeti šta nameravaju. Ne radi se čak o tome da su bili unapred obavešteni o ovom terorističkom napadu, već su jednostavno znali kako da odmah reaguju i pokrenu preventivno propagiranje lažnih narativa kako bi zamaglili činjenice iz istrage koje bi neminovno dokazale saučesništvo Kijeva, što je u ovom trenutku očigledno svim objektivnim posmatračima.

U tom cilju, oni se u velikoj meri oslanjaju na već diskreditovanu teoriju zavere da je ruska „duboka država" nepopravljivo podeljena i da odmetničke snage unutar nje možda čak planiraju da svrgnu predsednika Putina. Jedini razlog zašto bi tu neubedljivu spekulaciju ugradili u svoj najnoviji narativ je to što bukvalno nemaju način da saopšte istinu i priznaju saučesništvo Kijeva. Međutim oni samo dodatno diskredituju sebe i svoju stranu priče, što zapravo ide u prilog Rusiji.

Prevod Novi Standard

Izvor korybko.substack.com

Foto: EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV

BONUS VIDEO:

 

pcnen.com

Making a Chetnik

4-5 minutes

---

Piše: Nemanja Rujević

Dritan Abazović iz Ulcinja u Crnoj Gori verovatno nema vremena da gleda dokumentarce na Netfliksu. Da ima, možda bi saznao da ga tanana linija povezuje sa Stivenom Ejverijem iz Manitovoka u Viskonsinu.

Ejveri je ni kriv ni dužan 18 godina sedeo u zatvoru zbog silovanja. Kad je pravi silovatelj pronađen, Ejverija su pustili uz odštetu, ali se do tada temeljno zamerio policiji i pravosuđu u lokalnoj sredini. Prvom sledećom prilikom je uhapšen zbog ubistva i, iako su dokazi tanki i kontroverzni, eno ga gde i danas guli dugu robiju. O tome je Netfliks napravio genijalnu dokumentarnu seriju Making a Murderer, i nećete mnogo boljih naći ako volite žanr koji Amerikanci zovu true crime.

Rez, skok u Crnu Goru, gde se neslavno, kako je jedino i mogao, završio hazarderski pokušaj Dritana Abazovića da vodi zemlju uz milost Mila Đukanovića. Abazović je srušen u parlamentu, a vječni Đukanović i njegova Demokratska partija socijalista su se pokazali čak i vickastim – kažu, jedan od razloga za izglasavanje nepoverenja Abazoviću je stanje u pravosuđu, što koči evropske integracije.

Ako vam se čini čudnim što se Đukanović i njegova klika koja tri decenije kontroliše svaki tender, švercuje cigarete i množi jahte žali što pravosuđe u Crnoj Gori ne radi – imate oštro oko. Jeste malo čudno da slobodno pravosuđe traže oni koji bi uz slobodno pravosuđe imali adresu u zatvoru Spuž.

Abazoviću zapravo nije moglo biti oprošteno što u skladu sa svojim skromnim mogućnostima – a skromne su jer nema previše glasača iza sebe – pokušava da počisti Crnu Goru i to, sad već nećete verovati, tako što kao njen glavni problem ne predstavlja Srbe, Crnogorce, Njegoša ili NATO nego – kriminalce.

Ta stvar, krunisana tzv. Temeljnim ugovorom sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ne uklapa se u viziju evropske Crne Gore kao što se u nju ne uklapa baš ni koncept smenjivosti vlasti. Grdno su se prevarili svi koji su pre dve godine držali političko opelo Milu Đukanoviću, jedinom čoveku u Evropi koji vlada duže od beloruskog delije Lukašenka.

Da bi Abazović bio sklonjen, trebalo je od njega dugo i temeljno praviti „četnika". U tu svrhu je grupa regionalnih pregalaca radila dan i noć. Neumorno su Dritana proglašavali „moralnim kepecom", „veleizdajnikom", „Vučićevim potrčkom" i naravno „albanskim četnikom".

Okupljali su se u apelima i peticijama, žvrljali kolumne i trčali na televizije, a sve kako bi dokazali da je Abazović Dritan ništa drugo nego velikosrpski izrod koji „zavija Crnu Goru u crno".

Ovi javni udarnici, potpisani kao „intelektualci", u poslu istrage četnika potežu za klevetama sa dna kace, lepe etikete i rade uopšte sve što inače prebacuju nacionalistima. Dolaze iz svih naroda i narodnosti, a povezuje ih perverzna vrsta „antinacionalističkog" preduzetništva.

Paradoksalno, u tome su tako isti kao i nacionalistički preduzetnici. I jednima i drugima odgovara život u kojem se mora ostati na oprezu da nas četnici, Šiptari, Balije ili ustaše ne bi zaklali na spavanju. Stalno održavanje budnosti je ozbiljan posao, tu radiš kao dragstor.

Tamo neki Dritan kvari biznis-model jer se pokazao kao nikakav Albanac, i musliman je tek reda radi, nije baš ni posrbica, blesavo misli da neka vremena treba prepustiti istoriji, pa bi još da se obračuna sa organizovanim kriminalom tamo gde je mafija takoreći prvorazredni državni posao.

Sad se vi pitate da li je Stiven Ejveri stvarno bio ubica? To verovatno nikada nećemo saznati, a za fabulu je savršeno nebitno. Poenta je da je on morao biti proizveden u ubicu po svaku cenu. Baš kao što se Abazovićev imidž odvojio od njega samog i postao najnovija žrtva serijala Making a Chetnik kojeg nema na Netfliksu, ali mogli ste da ga pratite uživo.

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me