Ратна 2023.

Русија не сме да изгуби. Запад не сме да дозволи да Русија победи. Кина не сме да дозволи да Русија потпуно изгуби, а ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита

Година која прође увек изазива подвојена осећања. Неко је носталгичан, неко срећан, за некога је чаша полупуна или полупразна. Али ова 2022. је буквално свуда испраћена са неподељеним олакшањем. А 2023. у коју улазимо спада у ред оних баксузних година за које се већ унапред зна да ће по многим аспектима бити још гора и грђа од претходне.

Наравно, на личном плану ствари могу стајати нешто боље или горе. Али нема превише разлога за радост у селу захваћеном кугом. А наше глобално село јесте увелико захватила пошаст кризе, неизвесности, неправде, лажи, лицемерја и напокон рата. И дословно нико не може бити сасвим спокојан. Почев од руских и украјинских милијардера, до бриселских бирократа, чланова кинеског политбироа и службеника америчке „дубоке државе".

Додуше, овим последњима, чини се, као да догађаји иду наруку. Русија се мучи у Украјини. Европа – читај Немачка – је на коленима. Спречен је Трампов тријумфални повратак на конгресним изборима. А „колективни запад" је мобилисан и постројен иза САД на начин о којем су некадашњи совјетски владари у Кремљу могли само да сањају када је реч о покојном Варшавском пакту.

Па, шта онда квари ту – по Запад – наизглед идиличну слику? Пре свега, прича у Украјини још није завршена. И премда се чини да се Русија тамо већ месецима бори против војноорганизационих, психолошких и логистичких проблема које није очекивала, учестале најаве руске „пропасти" и „Путиновог пада" ипак су махом у домену ратне пропаганде и медијског спиновања. А у томе, као што знамо и као што се сећамо, западна пропагандна машинерија нема премца. Но, управо као последица те пропаганде максимално су подигнута очекивања не само у Кијеву него и у политичким круговима на Западу. Другим речима, неће бити лако спустити ту лествицу, па ће све осим потпуног руског колапса и распада деловати као Путинов већи или мањи успех – ма колико да је оно што Русија тренутно има и постиже у овом рату далеко од победе, а још даље од почетних, очито преоптимистичних кремаљских пројекција.

С друге стране, Русија је у међувремену прећутно постала много флексибилнија у погледу дефинисања ратног успеха.  Од победе са великим „П" и тријумфалне параде у Кијеву, чини се, да неће бити ништа и у Москви су очито схватили да морају дебело редефинисати и своју стратегију и тактику у овом сукобу, иначе ће све отићи дођавола. При чему је повлачење из Херсона још и најмањи проблем, то јест, релативно је очигледно да су се ту морали повући са десне обале Дњепра да не би били опкољени и потопљени. Али поента је прилично очигледна – чак и ако само пратите званичне руске изворе последњих месеци могли сте чути као се „успешно бране", „одолевају" и „жестоко узвраћају" на украјинске нападе. Дакле, бране, одолевају, узвраћају (изузетак је, донекле, само фронт око Бахмута.). „Победничка офанзива" се стално изнова пролонгира и одлаже, за зиму, пролеће, лето... А тактичка лутања и губици не могу се унедоглед отклањати оном старом „има ко да мисли о томе", или, још старијом, „зна баћушка (цар, Стаљин, Путин) шта ради".

Али „Баћушка" је овог пута изгледа погрешио – ма колико то делу српске проруске публике (а она је, као што су, између осталог, показала и наша истраживања, овде у апсолутној већини) било тешко да чује, схвати и прихвати. Оно што се 2014. могло узети (односно повратити) скоро без испаљеног метка или тек са којим батаљоном специјалаца, сада се претворило у тешку и крваву рововску борбу, са напретком који се – опет по самим руским изворима – мери „метар по метар" и „кућа по кућа". Изгледа да су Кијев и НАТО много боље искористили ових осам година колико је прошло од Мајдана, „руског пролећа" и Минских споразума.

Руска судбина у овом, очито је, глобалном сукобу, а који није ни почео нити ће завршити са Украјином, зависиће превасходно од способности руског руководства (а то ипак није, као што се често и намерно поједностављено представља, само Путин) да се престројава у ходу и извлачи поуке из својих грешака. Донекле је слично ономе како се совјетско руководство, у ходу и усред крвавог рата, учило и престројавало у периоду 1941-1942.

У свом новогодишњем говору, а и самим постављањем Суровикина за главнокомандујућег, Путин је дао наговештај да је то извлачење поука у току. „Ми штитимо наш народ на нашим историјским територијама у новим субјектима Русије." „Морална и историјска правда и истина су на нашој страни". „Запад нас је лагао говорећи о миру. Они користе Украјину за слабљење Русије", каже се у овом важном обраћању. И ја бих могао да се сложим са свим наведеним. Али ангажована средства – почев од количине људства, па до тактике и енергије – очито нису била примерена и адекватна величини циља и изазова. При чему је можда најпогубнија била стратегија заташкавања, односно покушај да се рат води, а да се то у руском друштву – поготово у Москви – и не осети.

Уосталом, ми у Србији врло добро знамо какав је домет и какви су исходи систематског порицања реалности, укључујући и ону својевремену паролу „Србија није у рату".

Да резимирамо: руска војска се мучи у Украјини (не улазимо сад у то да ли је ствар до саме војске или до њеног погрешног вођења) и пред прву годишњицу рата стоји далеко лошије него што је то, било на западу, било на истоку, ико очекивао у фебруару 2022. САД и НАТО су „намирисали крв" и на украјинску страну бацили практично све што су имали на располагању од војних, политичких, дипломатских, безбедносних и информативних ресурса. Москва очито није очекивала тако жесток и унисони западни одговор и није за њега била довољно спремна.

Али, с друге стране, Русија овај рат напросто не може и не сме да изгуби. А и неће – сем уколико не дође до неког тешког унутрашњег слома и урушавања, сличног оном на крају Првог светског или хладног рата. Што је, узгред речено, управо карта на коју Запад и игра, а Дњепар и Донбас су ту само споредна бојишта. Дакле, Русија не сме изгубити. Запад не сме дозволити да Русија победи. Кина не сме дозволити да Русија потпуно изгуби – мада им не би одговарало баш ни да суверено победи.  (А ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита.)

 И отуд наше, нипошто само реторичко питање: Може ли икоме на свету ова ратна 2023. година бити заиста „срећна"?!

Уредник НСПМ-а и бивши народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Ђорђе Вукадиновић

https://www.politika.rs/scc/clanak/531419/Pogledi/Ratna-2023

Живадин Јовановић: Зашто се Србија на одбијање Кфора не жали Савету безбедности УН који му је надређен?

fakti.org

Јовановић: Зашто се Србија на одбијање Кфора не жали Савету безбедности УН који му је надређен?

~3 minutes

---

ЗАПАД ЈЕ СРБИЈИ И СРПСКОМ НАРОДУ УКАЗАО ВЕЛИКО ПОШТОВАЊЕ УРУЧИВАЊЕМ ОДБИЈАЊА НА БАДЊЕ ВЕЧЕ

* Ситуација је судбоносна... Кфор је под контролом НАТО. А у СБ УН, поред чланица НАТО има и других, НЗ, и што је посебно значајно, у њему су две сталне чланице СБ са правом вета - Русија и Кина које су стратешки партнери Србије. То је за Србију свакако повољнији састав и амбијент од састава Кфора, или НАТО. Дакле?

____________________________________________________________

         ОДГОВОР Кфора да не прихвата враћање делова војске Србије на Косово и Метихију (КиМ), који је уручен на  Бадњи дан, знак је великог поштовања Србије и српског народа од политичког Запада.

       Да није тако, одговор би уручили обичног радног дана и, ако је икако могуће, на дан када на КиМ није било затварања Срба, акција "Росу" или рафала испаљених на српску децу. 

       То поштовање има своју логику и континуитет.

       Сећамо се какве су нам дирљиве изразе солидарности слали  ракетама на Ускрс 1999., како су жртвовали драгоцено  време да би тек на Видовдан 2001. киднаповали и Хагу испоручили председника Слободана Милошевића, а и многих других гестова поштовања и саосећања.

       КФОР је на КиМ на основу резолуције СБ УН 1244, али не спроводи њене делове о безбедности Срба, враћању 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, неповредивости својине, враћању контигената Војске Србије и полиције...

       Ситуација је судбоносна. Зашто се онда због свега званично не жалимо СБ УН?

Живадин Јовановић

       То је орган надређен Кфору.

       Орган другог и уједно највишег нивоа. 

       Знали смо да КФОР неће позитивно одговорити па смо се ипак одлучили да га истерамо на чистину. Ако смо ушли у поступак, зашто не идемо и на други, виши степен који је бар једнако миран и дипломатски као и првостепени?

       Кфор је под контролом НАТО. А у СБ УН, поред чланица НАТО има и других, НЗ, и што је посебно значајно, у њему су две сталне чланице СБ са правом вета - Русија и Кина које су стратешки партнери Србије.

       То је за Србију свакако повољнији састав и амбијент од састава Кфора, или НАТО.

       Дакле?

       Ескобар пре доласка у Београд на разговоре о КиМ одлази у Брисел на разговор са Столтенбергом. Хоће ли га  критиковати, похвалити или охрабрити због одбијања да прихвати кинтигенте Војске Србије?

      (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

fakti.org

Америка ће се љуљати изнутра, ЕУ иде у рецесију, а за све ће кривити „Путинов рат"

6–7 minutes

---

ШТА ЈЕ У СВЕТУ ПРЕНЕТО ИЗ 2022. У ОВУ ГОДИНУ – ШТА ЋЕ СЕ ДОГАЂАТИ НАРЕДНИХ 12 МЕСЕЦИ?

* У 2023. ће уследити нови покушаји да се Русија позове на одговорност за догађаје у Украјини. Са сценаријем оснивања смешног „међународног трибунала" (највероватније опет у Холандији)

* Покушаће и са „легитимисањем" тог трибунала у Генералној скупштини УН. Истовремено, Украјина ће сигурно наћи савезнике за покушај да Русији одузме место сталног члана Савета безбедности УН. То, наравно, може довести до тога да УН понове судбину Лиге народа након одлуке да се из ње избаци СССР

* Један од кључних момената у историји човечанства биће дан када ће становништво Индије бројчано премашити становништво Кине, што би, према демографима, требало да се догоди у априлу 2023. године. Ово већ има огроман утицај на глобалну економију, а може постати одлучујући фактор у прерасподели производње у свету – јер ће радна снага у Индији остати јефтина док у Кини постаје све скупља

* Америчко друштво ће се даље изнутра цепати, чак и по географским линијама. То неће довести до раскола Америке 2023. године, што у шали предвиђа Дмитриј Медведев. Међутим, политички, културни и традицијски јаз између америчких држава наставиће да расте. Сада у 37 од 50 држава САД сву власт (у оба дома парламента и положај гувернер) држи једна од две странке. Поређења ради: још 1992. године таквих држава је било само 19

________________________________________________________

       Аутор: Владимир КОРНИЛОВ

       НИКО више не сумња да ће развој ситуације у свету још дуго зависити од дешавања на фронтовима у Украјини.

       Волео бих да верујем да ће специјална операција бити завршена следеће године. Али, кад год било - то ће се свакако десити под условима Русије .

       Народ победник не може себи дозволити ни један од сценарија које вечити противници цртају за нашу земљу.

       Истовремено, мора се схватити да ће време окончања сукоба у великој мери зависити не од Русије, а свакако не од Украјине. Мада, авантуристичка политика Украјине ће престати тек када Западу понестане воље, ресурса или Украјинаца који се користе као топовско месо.

       Организација за економску сарадњу и развој процењује да ће наставак борби у Украјини коштати глобалну економију 2,8 билиона долара 2023. године. Запад ову суму новим санкцијама може само експоненцијално повећати.

       Сједињене Државе ће наставити да врше притисак на Европу (да се удаљава од Русије) јер желе да елиминишу свог европског конкурента иза завесе ограничења против Русије. Друго, жеђ лаке зараде и пљачкања туђе имовине гурнуће Запад у нова антитржишна решења.

       Ово ће бити велики проблем и за Кину која је последњих деценија своју „меку моћ" градила на економској експанзији у иностранству.

       Пљачкање руске имовине Западу ће само појачавати апетит и они ће ићи даље.

       Даља судбина санкционог рата ће умногоме зависити од тога како ће се развијати ствари са плафоном цена руске нафте и гаса. У току је рат нерава по принципу - „ко ће први трепнути".

       Од одлучности одговора Москве ће зависити да ли ће рат санкцијама ескалирати или ће Запад морати да крене „у рикверц".    

       У 2023. ће уследити нови покушаји да се Русија позове на одговорност за догађаје у Украјини. Са сценаријем оснивања смешног „међународног трибунала" (највероватније опет у Холандији).

 

       Покушаће са „легитимисањем" тог тела у Генералној скупштини УН. Истовремено, Украјина ће сигурно наћи савезнике за покушај да Русији одузме место сталног члана Савета безбедности УН. То, наравно, може довести до тога да УН понове судбину Лиге народа након одлуке да се из ње избаци СССР.

       Схватајући то, бројне кључне земље, укључујући Кину и Индију, чиниће све да спрече такав сценарио.

       Иначе, један од кључних момената у историји човечанства биће дан када ће становништво Индије бројчано премашити становништво Кине, што би, према демографима, требало да се догоди у априлу 2023. године.

       Ово већ има огроман утицај на глобалну економију, а може постати одлучујући фактор у прерасподели производње у свету –јер ће радна снага у Индији остати јефтина док у Кини постаје све скупља.

       Амерички мејнстрим медији су већ успели да сахране Доналда Трампа. И републикански естаблишмент свим силама навија за гувернера Флориде Рона Десантиса. Али, не треба заборављати да Трамп има доста искуства у борби против елита унутар сопствене странке.

       Он има мале шансе за успех, али су много веће него 2016. године када је растурио страначке конкуренте.

       Бајденови изгледи за номинацију за други мандат председника САД све мање су реални.

       Иако у традицији владајућих партија Америке не постоји пракса номиновања конкурента актуелном шефу државе, јасно је да закулисне снаге Демократске странке већ активно раде на могућим номинацијама Камале Харис, Мишел Обама 2024, Гевина Њусома (гувернера Калифорније)...

       Све ово ће поделити америчко друштво, чак и по географским линијама. То неће довести до раскола Америке 2023. године, што у шали предвиђа Дмитриј Медведев. Међутим, политички, културни и традицијски јаз између америчких држава наставиће да расте. Сада у 37 од 50 држава САД сву власт (у оба дома конгреса и положај гувернер) држи једна од две странке.

       Поређења ради: још 1992. године таквих држава је било само 19.

       Штавише, 34 одсто становништва САД живи у искључиво демократским државама, а 42 одсто у републиканским државама.    

       Криза у ЕУ ће се још више интензивирати. Еврозона ће вероватно ући у рецесију. За све ће и даље бити крив „Путинов рат", али су очигледна два главна узрока кризе: циљано деловање САД на деиндустријализацији Европе и еклатантна неспособност нових елита континента, посебно у Немачкој, Италији, Шпанији и Великој Британији.

 

standard.rs

Sporazum o „normalizaciji" i poruka iz Bratislave

Драгомир Анђелковић

10–12 minutes

---

Poruka iz Bratislave jasno ukazuje na sledeće: Ako Vučić prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom" – priznao je Kosovo u ime članica EU i NATO koje to još nisu učinile

Ministarstvo spoljnih poslova Slovačke ovih dana se izjasnilo u vezi sa aktuelnim zahtevom naše secesionističke pokrajine da otpočne proces njenih EU integracija. On je uslovljen time da Kosovo prihvate kao nezavisnu državu sve, baš sve, članice te zajednice evropskih država. Stoga, od velikog značaja je da se čuje kakav je sada stav po tom pitanju onih država koje ranije nisu prihvatile kosovski separatizam. Ako je nepromenjen, Albanci sa Kosova i Metohije nemaju osnova ni da maštaju o ulasku u Evropsku uniju ili NATO (gde iste zemlje, sa izuzetkom Kipra koji nije član tog zapadnog vojnog pakta, ne priznaju Kosovo). U suprotnom, mi moramo da budemo svesni da bi naše pozicije u vezi sa odbranom teritorijalnog integriteta bile urušene. Isto tako, dužni smo da jasno kažemo ko bi za tako nešto bio kriv.

Bratislava je iskazala kakav je njen stav po pitanju Kosova jasnije od Madrida ili Atine, državnih središta koja su se već oglasila. Slovačka pozicija je definisana na sledeći način: „Kao što smo rekli i više puta ponavljali, stav Slovačke prema tzv. Kosovu zasniva se na deklaraciji Nacionalnog saveta Republike Slovačke iz 2007. Svaka promena slovačke pozicije o tom pitanju zavisiće od normalizacije odnosa Beograda i Prištine". Nedvosmisleno je potvrđeno da Slovačka neće odustati od svoje dosadašnje politike po pitanju Kosova, ako to prethodno ne učini Srbija, kao njegova matična država. Ali ako to ona uradi – što bi Slovaci bili veći Srbi od Srba?

Sve to definitivno potvrđuje koliki je značaj tzv. „Sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine", na čijem zaključivanju, na ovaj ili onaj način, toliko insistiraju Vašington i Berlin. I uopšte nije od presudnog značaja, kao što se u našim provladinim medijima i istupanjima Vučića predstavlja, da li će on sadržati obavezu Beograda da prihvati ulazak Prištine u Ujedinjene nacije. Bitno je nešto drugo: da li će vlasti Srbije pristati na međunarodni sveobuhvatni sporazum o „normalizaciji odnosa", kojim se Kosovo u statusnom smislu tretira kao entitet ravnopravan sa Srbijom. To već samo po sebi znači da ga Beograd implicitno prihvata kao „nezavisnu državu".

Američki realizam

Svi dosadašnji sporazumi oko Kosova na koje je oficijelni Beograd pristao, koliko god da su bili štetni jer su doveli do napuštanja niza naših pozicija na kosovsko-metohijskom terenu, ipak imaju tehnički karakter. Mnogo toga su srpske vlasti prepustile Albancima „na parče", dovodeći i Srbe na severu Kosova u situaciju koja sve više podseća na onu koja postoji na „jugu" pokrajine, ali na međunarodno formalizovan način nisu prihvatile redefinisanje statusa Kosova. Zato se tokom 2022. godine – kada je Zapadu u kontekstu „ukrajinske krize" postalo posebno bitno da stavi tačku na kosovsko pitanje i tako pokuša da izbije Moskvi argument da je NATO razorio međunarodni pravni poredak – od njih pojačano tražilo da urade po modelu „dve Nemačke", koji je još 2007. ponudio Volfgan Išinger. On podrazumeva naše puno de facto prihvatanje kosovske secesije.

To je srž nemačko-francuskog plana koji je uručen Beogradu. Iza njega je nominalno stao i Vašington. Međutim, Amerikanci su svesni da zahtev Berlina i Pariza da Beograd u potpunosti normalizuje odnose sa Prištinom, tek bez de jure priznanja u prvoj fazi ali uz prihvatanje da Kosovo dobije mesto u UN, nije realan. Ruska Federacija se u sadašnjim okolnostima, ni kada bi Srbija na to ponižavajuće pristala, ne bi saglasila da Priština dobije stolicu u krovnoj međunarodnoj organizaciji. Drugo, to bi bila crvena linija preko koje većina građana Srbije ne bi mirno prešla. Ono što se manipulacijama prikriva postalo bi jasno vidljivo, te bi došlo do eksplozije nezadovoljstva koje bi moglo da ugrozi unutarpolitičku konstrukciju u Srbiji na koju se SAD oslanjaju. Znajući sve to, pragmatični vašingtonski stratezi su spremni da svedu svoje zahteve na ono što je u ovom momentu, kako smatraju, realno. Tako obavljaju veliki deo željenog posla već danas, i stvaraju osnov da ga u celini okončaju u povoljnijim okolnostima.

Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Gabrijel Eskobar na sastanku sa predsednikom Srbije Aleksandarom Vučićem u Beogradu, 02. februar 2022. (Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović)

Zbog toga će Amerikanci izdejstvovati da EU tokom 2023. ponudi Beogradu i Prištini modifikovani model za regulisanje međusobnih odnosa. Cilj SAD je da Beograd i Priština što pre potpišu načelni „Sporazum o normalizaciji odnosa", koji bi obuhvatio, tek uz izvesna dodatna preciziranja, sve što je do sada već dogovoreno (a dovoljno je setiti se samo onih ustupaka koje je Beograd učinio početkom novembra 2022. u Berlinu, kojima se u domenu ličnih dokumenata, diploma, kretanja radne snage, naša secesionistička pokrajina Kosovo stavlja u istini nivo sa državama regiona). To bi bilo dopunjeno još davanjem naše razrađene saglasnosti (okvirna je već data) da Kosovo – po modelu koji je važio za Srbiju i Crnu Goru dok su bile u državnoj zajednici – ide ka u EU posebnim kolosekom. Konačno, Beograd bi se saglasio sa svim potencijalnim bezbednosnim aranžmanima koji bi, navodno, unapredili regionalnu sigurnost i bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji.

To bi od strane Zapada ubrzo bilo protumačeno kao prihvatanje NATO integracija Kosova (okupacioni NATO maskiran u „mirovi" KFOR, kako nam se uporno poručuje od strane državnog vrha, uz sve mane navodno je jedini garant bezbednosti Srba na prostorima naše južne pokrajine). A Španija, koja je ključna brana za tzv. evroatlantske integracije Kosova, zajedno sa Slovačkom i drugim članicama NATO koje ga nisu priznale, u prvom koraku bi prihvatila produbljivanje saradnje zapadne alijanse sa Prištinom. U drugom bi – tumačeći „Sporazum o normalizaciji" kao de facto priznanje Kosova od strane Srbije, uprkos tome što se ne odnosi na mesto Kosova u UN, – u de jure vidu formalizovala svoje odnose sa prištinskom lažnom državom.

Manipulisanje Srbijom

Tako bi Kosovo za EU i NATO u celini postalo „nezavisna država", i bile bi otvorene kapije za njegov ulazak u redove tih organizacija. U NATO brzo, u EU jednog dana, ali kako god bilo, dosadašnja pozicija Srbije (pozerska ili stvarna) u vezi sa odbranom Kosova, bila bi potpuno devastirana. Međunarodni „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom", bez obzira na finese u sadržaju, sam po sebi bi za Srbiju predstavljao potpisivanje kosovske kapitulacije.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se obraća javnosti nakon sastanka sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom u Briselu, 18. avgust 2022. (Foto: AP Photo/Olivier Matthys)

Vučić to dobro zna i zato sada, kada je na korak od toga da ove 2023. prihvati po nas katastrofalni kosovski rasplet, već neko vreme intenzivno povlači pripremne poteze kako bi to, kako se nada, prošlo sa što manje posledica po njega. Narod se histerično plaši mogućim ratom, ali i strahovitim ekonomskih teškoćama (koje su zbog globalnih kretanja mnogo realnije od prvog).

Patetično se izaziva sažaljenje u odnosu na predsednika Srbije, plasiranjem priča o tome da je (po ko zna koji put) mogao da bude žrtva atentata ili da je njegova porodica od nekoga (Albanaca, kriminalaca, političkih oponenata) ugrožena. Blate se svi oni koji nisu spremni da prihvate dizanje ruku od Kosova ili bi to mogli da iskoriste za jačanje svoje pozicije. I, končano, suštinski defetizam na kosovskom planu se „pokriva" intenzivnim demonstriranjem pozerskog patriotizma – gle paradoksa – u vezi sa Kosovom i na drugim poljima.

Čekajući erupciju

Naizgled je ohrabrujuće što je Beograd konačno – posle brojnih najava da će to učiniti, ali i tragičnih oklevanja da tako postupi – obelodanio spisak zemalja koje su u prethodnim godinama opozvale priznanja Kosova. No, to se dogodilo baš u isto vreme kada je Bratislava nedvosmisleno rekla da će priznati Kosovo tek onda kada to u de facto vidu, potpisujući „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom", učini Beograd. Jasno je da tu po njega neprijatnu poruku Vučić pokušava da zaseni koristeći najsnažnija omamljujuća sredstva koja ima. Još nije došao trenutak da otvoreno odigra fatalni „kosovski ples", ali se za njega, svestan da ga „zapadni prijatelji" sada usiljeno pritiskaju, nesumnjivo ubrzano sprema.

Transparent ispred Narodne skupštine Republike Srbije, februar 2018. (Foto: Andrej Isakovic/AFP via Getty Images)

Da li će se i odlučiti da ga izvede zavisi od njegove konačne procene šta je po njega opasnije: sve jači lično-partijski pritisci Zapada na njega i njegovo okruženje (o tome se pre radi nego o pritiscima na našu zemlju, koje ipak ne treba zanemariti) ili reakcija Srbije. To ni on još ne zna, ali zna, kao što to znaju i u Madridu, Atini ili Bratislavi, da promena njihovog stava prema Kosovu (i posledično omogućavanje Amerikancima da konačno realizuju ono što žele) zavisi od njega. Ako prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom" – ko god da ga nominalno potpiše – priznao je Kosovo u ime onih članica EU i NATO koje to još nisu učinile, čime bi bukvalno paklenim kopljem probò preostale srpske nacionalne interese na Kosovu i Metohiji i šire.

S obzirom na posledice, to nije lako učiniti ni onome čiji lični pragmatizam skoro da nema granice. Niko ne želi da u istoriju uđe u skladu sa narodnom predstavom o Vuku Brankoviću. Ali će i to Vučić prihvatiti ako ne bude jasno da će doći do erupcije srpskog vulkana. Istorija za istoriju. O njoj misle istinski državnici. Dnevnopolitičkim igračima najvažniji je kratkoročni i srednjoročni efekat. Ali u vezi sa njima, Vučiću odjekuju reči Abrahama Linkolna: „Možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme". Zato raznim ispitivanjima pulsa javnosti pokušava da ustanovi – da li će veći deo Srbije prihvatiti da bude prevaren, a ako neće da li će biti spreman da se aktivno suprotstavi prevari u vezi sa Kosovom. Od toga zavisi šta će uraditi.

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard. 

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Da li CIA stoji iza diverzija u Rusiji?

Драгољуб Боснић

6–8 minutes

---

Novinar Džek Marfi tvrdi da su operacije CIA-e planirane pre više od deset godina, kada su strani agenti sakrili zalihe oružja, eksploziva i druge opreme na tajnim lokacijama u Rusiji

Posle napada na Severni tok 1 i 2, kijevski režim i njegovi NATO nadređeni odlučili su da to ipak nije dovoljno i da je potrebno još više iskušavati rusko strpljenje. Kijev je pokrenuo više napada na baze ruske strateške avijacije, od kojih se poslednji dogodio 26. decembra. Pored ovih udara koji su pokrenuti sa teritorije Ukrajine, pojavile su se informacije da diverzantski odredi deluju i u samoj Rusiji, gde im je glavna meta infrastruktura od strateškog značaja. Da stvar bude gora, postoje ozbiljne indicije da u ovim operacijama posredno učestvuju i američke obaveštajne službe (pre svega zloglasna CIA). Naime, jedna od članica NATO-a navodno raspolaže određenim brojem agenata unutar Rusije, a njihove akcije koordiniše upravo CIA.

Ovu tvrdnju je izneo jedan od najviših zvaničnika kijevskog režima. Komentarišući nedavne napade na ruske strateške vazduhoplovne baze, kao i druge diverzije na teritoriji Rusije, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Aleksej Danilov je izjavio da će se takvi „incidenti sa ruskom infrastrukturom nastaviti i u budućnosti". Što je još gore, Danilov je otvoreno rekao da snage kijevskog režima „mogu ući na teritoriju Rusije i tamo sprovoditi vojne operacije, ako je potrebno". On je dalje naveo da „ako je potrebno da budemo tamo gde smatramo da je potrebno da zaštitimo našu zemlju, bićemo tu. I nećemo nikoga pitati. Sve ove priče da ne treba nekoga da provociramo, to su gluposti". Međutim, moguće je da Danilov, iako poznat po (uglavnom) praznim pretnjama, ne govori ovo samo u svrhu jeftine ratne propagande.

Aleksej Danilov, sekretar ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu, na brifingu za novinare u Kijevu, 7. novembar 2022. (Foto: Reuters/Murad Sezer)

Prema pisanju američkog istraživačkog novinara Džeka Marfija, pripadnici CIA-e ne deluju direktno na terenu, ali koordinišu akcije stranih agenata prisutnih u Rusiji. SAD koriste obaveštajne agencije drugih članica NATO-a kako bi mogle da poreknu direktnu umešanost u slučaju da FSB ili neka druga ruska obaveštajna služba zarobi ili eliminiše te agente. Jedan bivši američki zvaničnik koji je učestvovao u specijalnim operacijama navodno je rekao Marfiju da je mogućnost negiranja direktne umešanosti SAD glavni razlog zbog kog je predsednik Bajden odobrio tajne operacije u Rusiji. Marfi, koji je i sam veteran američkih specijalnih snaga, izjavio je da je namerno izostavio informacije o tome koje obaveštajne službe članica NATO-a sprovode sabotaže u Rusiji, jer bi to najverovatnije ugrozilo agente na terenu, umanjilo efekte tajnih operacija ili potpuno sprečilo njihovo sprovođenje.

Marfijeva otkrića ukazuju da su ove operacije planirane godinama, pri čemu su dva bivša američka vojna zvaničnika izjavila da su agenti neimenovane članice NATO-a još pre više od deset godina sakrili zalihe oružja, eksploziva i druge opreme na tajnim lokacijama u Rusiji. Oni takođe tvrde da postoje indicije da je deo te opreme nedavno korišćen. Jedan od bivših zvaničnika izjavio je da se CIA nije mešala u tajne operacije u Rusiji pre 2014. Navodno, prvi agenti-spavači infiltrirali su se 2016. u režiji CIA-e, a još ih je ušlo u zemlju tokom narednih godina. Neimenovana članica NATO-a je takođe pribavila i potrebnu dokumentaciju kako bi prikrila prisustvo agenata u Rusiji. Ovi agenti-spavači su tajnim kanalima aktivirani oko 24. februara i zatim dobili naređenja o daljim akcijama.

Još uvek nije tačno poznato koliko je skorašnjih incidenata u Rusiji rezultat akcija agenata-spavača. Međutim, sama činjenica da je došlo do više neobjašnjivih i dobro koordinisanih eksplozija u vojnim objektima, elektranama, prugama, skladištima i drugoj strateški važnoj infrastrukturi, teško se može posmatrati kao niz nesrećnih slučajeva. Marfijev izveštaj takođe sugeriše da su agenti NATO-a verovatno odgovorni za požar koji se krajem aprila dogodio u istraživačkom institutu ruskih snaga vazdušno-kosmičke odbrane, u kom je bilo preko 30 žrtava, uključujući najmanje sedam poginulih. Brojni drugi incidenti, iako uglavnom bez fatalnih ishoda, ipak su izazvali probleme sa snabdevanjem energijom, skladištenjem hrane, komunikacijama itd. Ove akcije možda nisu bile veliki problem za rusku vojsku, ali su verovatno za cilj imale širenje straha i panike u ruskom narodu.

Požar u Centralnom istraživačkom institutu Vazdušno-kosmičkih odbrambenih snaga u Tveru, Rusija, 21. april 2022. (Foto: Maksim Shkolnikov/Sputnik via AP)

Tajne operacije koje sprovodi CIA zahtevaju zvanično odobrenje predsednika. Vašington post tvrdi da je bivši predsednik Obama dozvolio „postavljanje sajber oružja u rusku infrastrukturu, digitalnog ekvivalenta bombama koje bi mogle biti detonirane u slučaju eskalacije između Sjedinjenih Država i Moskve". Marfi je takođe naveo da je jedan bivši zvaničnik CIA-e potvrdio ovu informaciju. Očekivano, američka obaveštajna agencija je negirala umešanost, ali je istraživački novinar istakao da CIA ima zakonsko pravo da laže kako bi prikrila takve tajne operacije. Marfi tvrdi da mu je glavni motiv da informiše javnost o opasnostima ovih akcija. I zaista, umešanost CIA-e u sabotaže i diverzantske napade u Rusiji vodi ne samo ka mogućoj velikoj eskalaciji, već i direktnom sukobu NATO-a i Moskve, što dalje može da dovede do termonuklearnog rata koji bi uništio svet.

Kijevski režim nastavlja sa napadima unutar ruske teritorije koje, prema pisanju Tajmsa, Pentagon prećutno podržava, bilo da se radi o napadima bespilotnim letelicama ili diverzijama. Ovo je samo poslednji u dugom nizu provokativnih poteza političkog Zapada i njegovih vazala. Kroz upotrebu biološkog oružja, otvoreni informacioni rat, pružanje obaveštajnih i vojnih podataka snagama kijevskog režima, sajber-napade na rusku infrastrukturu, direktno američko prisustvo u Ukrajini, napade na ruske gasovode, pa čak i pozive na „obezglavljujuće udare" i atentat na Putina, Amerika nastavlja da testira rusko strpljenje. Sa velikom moći dolazi i velika odgovornost, ali dok je odgovor Rusije na sve ovo i dalje čvrsto racionalan uprkos ogromnom pritisku, čini se da takav pragmatizam ne postoji u Vašingtonu.

Dragoljub Bosnić je geopolitički i vojni analitičar. Autor je tekstova za Fort Russ News i InfoBRICS koji se bave vojnom tehnologijom, globalnom ekonomijom i geopolitikom, sa fokusom na Balkan, Evroaziju i rivalstvo velikih sila.

Izvor InfoBRICS

Naslovna fotografija: brightstars/Getty Images

BONUS VIDEO:

 

Dragan Bisenić | Boško Jakšić | Timoti Les: Koja tri događaja su obilježila 2022. godinu?

pcnen.com

Koja tri događaja su obilježila 2022. godinu?

9–12 minutes

---

Iako se nakon skoro dve godine pandemije mislilo da gore od trenutne situacije ne može da bude, 2022. godina je to stanovište demantovala, s obzirom na to da je donela malo više loših, nego dobrih vesti. Veliki rat se vratio u Evropu, uz pretnju upotrebe nuklearnog oružja, ali se ujedno pandemija COVID-19 ublažila u mnogim zemljama ili je barem stavljena u drugi plan. Ekonomska, ekološka i geopolitička previranja definisala su poslednjih dvanaest meseci u godini kada je umrla britanska kraljica Elizabeta II i u kojoj je izvršena invazija na Ukrajinu od strane Rusije. Ipak, mnogo toga se dogodilo po prvi put, počevši od činjenice da je prvo Svetsko prvenstvo održano u zimskom periodu u Kataru, prvo za ovu zemlju i Bliski istok uopšte. Takođe, Riši Sunak je izabran za prvog britanskog premijera azijskog porekla, iako je prema njegovim rečima samo želeo da postane džedaj kada poraste. Si Đinping je na 20. Kongresu KPK eliminisao političke rivale  i obezbedio podršku za treći mandate generalnog sekretara partije, čime je ukinuta praksa ograničenja na dva mandata. Smrt Mashe Amini koja je uhapšena jer nije nosila hidžab, a potom prevezena u bolnicu u teškom stanju uz navoda da ju je pretukla policija za moral, pokrenula je talas masovnih antivladinih protesta u Iranu, najizazovnijih nakon Islamske revolucije iz 1979. godine. Broj stanovnika sveta prema procenama Ujedinjenih nacija u 2022. godini je dostigao osam milijardi. Goblinski režim rada (goblin mode) je Oksfordova reč godine, a ova sintagma označava ponašanje koje je „bez izvinjenja samozadovoljavajuće, lenjo, aljkavo ili pohlepno".

Medija centar Beograd, na pragu 2023. godine, svojim sagovornicima je postavio pitanje KOJA TRI DOGAĐAJA  SU OBELEŽILI 2022. GODINU?

Dragan Bisenić

Novinar, publicista i bivši diplomata

Nesumnjivo prisustvujemo svim manifestacijama „smene epoha" u kojima nestaju poslednji tragovi 20. veka. Nestaju ličnosti koje su ga obeležile, od kraljice Elizabete do Mihaila Gorbačova, a umesto, najverovatnije, najstabilnijeg svetskog sistema koji je ikada postojao – bipolarnog, nastavljen je trend klizanja u globalnu anarhiju.

Prvo je 2008. svetska ekonomska kriza suštinski uzdrmala temelje zapadnog kapitalističkog sistema, da bi 2020. pandemija Covid-19 preoblikovala forme i funkcionisanje svetskih društava, a onda ukrajinski sukob potkopao međunarodni sistem bezbednosti i očuvanja dotadašnje globalne ravnoteže.

Tako je svaka od današnjih globalnih sila dala doprinos širenju entropije u svetu: SAD ekonomsku krizu, sa kineskog tla krenula je korona, a Rusija je dovela u pitanje postojanje bezbednosnih aranžmana i organizacija, počinjući od NATO. Domete i ishode ovog poteza tek ćemo da uvidimo, možda već 2023. godine. Postoje, reklo bi se, samo dva ishoda: da Rusija ostvari svoje vojne ciljeve i da ih ne ostvari. Prvi put za poslednjih 400 godina Rusija se okreće od Evrope i stoji spram nje kao neprijateljska sila kakva nikada ranije u istorji nije bila. Ovoga puta, na granici nove, čvršće i nepropusne „gvozdene zavese" koja raste od Baltika do Crnog mora, biće Rusija kao ekstenzija Kine i Evroazije. Ukoliko ne uspe, Rusija će biti osuđena da igra ulogu političkog patuljka, a u skladu s tim bi se verovatno razvijala i njena geografska  dimenzija.

Jasna pojava Evroazije kao globalnog subjekta događa se prvi put posle Džingis kanovih osvajanja. Šangajska organizacija za saradnju već uključuje 32 države u svetu sa najavljenom ambicijom širenja koja je najavljena na samitu u septembru ove godine.

Za naš najznačajniji spojnopolitički događaj izdvojio bih majsko pomirenje SPC i Makedonske pravoslavne crkve kojim je okončan višedecenijski spor. Njime su otvorene nove mogućnosti za saradnju Srbije i Severne Makedonije, ali i skrenuta pažnja na mogućnosti crkvene diplomatije u rešavanju kriznih situacija, poput, recimo, kosovske, gde bez jasnog učešća SPC ona ne može da bude rešena.

Boško Jakšić

Novinar i spoljnopolitički komentator  

Nastavljen je pad globalnog poverenja u demokratske institucije, sloboda medija bila je na silaznoj putanji, socijalne razlike se svuda dramatično uvećavaju a klimatske promene zbog nebrige čoveka donose nove katastrofalne poplave i suše.

Svet izlazi iz pandemije, ali ne i iz rata u Ukrajini koji će, po svemu sudeći, trajati čitavu 2023. godinu. Ruska invazija okružena je visokim stepenom neizvesnosti i potencijalog konflikta koji dodatno može da destabilizuje globalne političke i ekonomske odnose, doprinese energetskom haosu i ugrozi prehrambenu sigurnost sveta.

Ukrajinci su pokazali zadivljujući stepen hrabrosti i odlučnosti a ruska armija je pokazala da nije tako snažna kao što se mislilo. Status quo se nastavlja. Kijev ne želi da Rusima otvori taktičku prednost da zimu iskoriste da stabilizuju linije frontova, popune arsenale krstarećih raketa i dronova, pregrupišu i ojačaju trupe, obuče 300.000 novih regruta, stabilizuju kontrolu nad anektiranim i okupiranim teritorijama i pripreme se za proleće.

Moskva će vreme do proleća upotrebiti da nastavi da razara ukrajinsku infrastrukturu i brutalno kažnjava civilno stanovništvo. Šta će biti posle? Uslovi za prekid vatre i neko pregovorno rešenje u ovom trenutku ne deluju realno.

Godinu 2022. obeležilo je pojačanje globalne energetske krize izazvane ratom u Ukrajini. Inflacija koju generišu cene energije već je uzrokovala dramatičan rast cena prehrambenih proizvoda. Kriza i "ratna ekonomija" o kojoj se govori predstavljaju ozbiljan izazov svetu da stvori novi, ekološko čistiji i bezbedniji energetski sistem.

Potražnja energenata je značajno povećana zbog rasta stanovništva i ekonomskih aktivnosti, što samo znači da će se svet suočiti sa rastućim pritiscima na ograničene energetske izvore. Cene energenata će rasti. Kako zaustaviti trend ponovne rastuće upotrebe fosilnih goriva?

Uprkos konflikta na istoku Evrope koji je svet vratio u vremena Hladnog rata, Kina ostaje u epicentru i u američkoj predizbornoj godini. Američko-kineski geostrateški antagonizam izazvan tenzijama oko trgovine, rata u Ukrajini, ekonomskih i vojnih pretnji i strahova zbog zaoštravanja oko Tajvana nije otklonjen, ali se po svemu sudeći ubacuje u laboratorijske uslove. Predsednici Džo Bajden i Si Đinping su se tokom susreta na Baliju krajem 2022. složili da ne veruju u njihov novi Hladni rat. Vašington i Peking šalju signale da žele da spreče da se neslaganja – poput ljudskih prava – spiralno penju do konflikta. Takmičenje i rivalstvo da, konflikt ne.

Timoti Les

Saradnik centra za geopolitiku pri univerzitetu Kembridž

Najvažniji politički događaj je nesumnjivo bila ruska invazija na Ukrajinu koja će imati posledice koje će trajati dugo u budućnosti. To će ubrzati propadanje Rusije, proces koji je u toku od prošlog veka, slabljenjem autoriteta rukovodstva, isušivanjem ruskih vojnih resursa na bojnom polju i podrivanjem temelja nacionalne ekonomije. Čak i ako se rat završi sutra – što neće – zapadni investitori se neće vratiti u zemlju, a Rusija je trajno izgubila svoje tržište energije u Evropi. Nasuprot tome, invazija će ojačati pozicije SAD i Kine koje mogu izbaciti regionalnog rivala iz redova velikih sila i proširiti njihove sfere uticaja – u slučaju SAD na istočnu Evropu i u slučaju Kine u Sibir i ruski Daleki istok.

Ruska invazija će takođe imati dugoročne implikacije na politiku u Evropi. Ona je već oslabila EU tako što je otvorila novu liniju rascepa između njenog severa i istoka koji zagovaraju politiku konfrontacije sa Rusijom i njenog zapada i juga koji zagovaraju politiku prilagođavanja. Poljska će početi da teži alternativnoj budućnosti kao centralna država u novom savezu u istočnoj Evropi koji podržavaju Amerika i Britanija, a koji uključuje Ukrajinu, Baltičke države i Rumuniju. U međuvremenu, zapadna Evropa mora da se pripremi za posledice Rusije u opadanju, uključujući dolazak velikog broja Rusa koji se kreću na Zapad u narednih nekoliko decenija.

Drugi najvažniji događaj bio je uspešan pokušaj naučnika da generišu energiju pomoću nuklearne fuzije, svetog grala proizvodnje energije. Još je rano, ali do ove godine nije bilo jasno da li je ova tehnologija uopšte moguća. Međutim, sada postoji šansa da se proizvedu neograničene zalihe energije uz izbegavanje negativnih strana fosilnih goriva (zagađenje i gasovi staklene bašte); postojećih zelenih tehnologija kao što su vetar i solarna energija (nepouzdanost i ograničeni učinak), kao i negativne strane nuklearne fisije (visoki troškovi i opasnosti uključujući opasan otpad, potencijalno topljenje i proizvodnju materijala potrebnih za razvoj nuklearnog oružja). Ovo je zapanjujuće dostignuće za čovečanstvo koje će oblikovati politiku i društvo u decenijama, a možda i vekovima.

Rizikujući da budem anglocentričan, treći najvažniji događaj 2022. vidim kao smrt kraljice Elizabete II. Bila je vrhunska politička i kulturna ličnost: najpoznatija žena na svetu; šef države petnaest zemalja uključujući Veliku Britaniju, Kanadu, Australiju i Novi Zeland; i šef Komonvelta koji obuhvata trećinu svetskog stanovništva. Igrala je ulogu koju niko verovatno neće ponoviti zbog jedinstvenih okolnosti njenog ranog dolaska na presto i njenog veoma dugog života. Tokom svoje vladavine, koja je trajala od 1952. do 2022. godine, upoznala je i komunicirala sa gotovo svakom značajnom istorijskom ličnošću na planeti, od Gandija preko Tita do Donalda Trampa. Simbolično, čini se da njena smrt označava i kraj jedne istorijske epohe u Evropi – dugog perioda mira i prosperiteta koji je započeo završetkom Drugog svetskog rata i nove i opasnije ere koja sada počinje, za koju je ruska invazija Ukrajine označila početak.

Medija centar Beograd

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Прети ли катаклизма: Американци опет, по ко зна који пут – „спасавају свет“

Прети ли катаклизма: Американци опет, по ко зна који пут – „спасавају свет"

03.01.2023. - 10:22

 

AP Photo / Richard Drew

Да се подсетимо неколицине мера за излазак из кризе Бајденове администрације. Непосредно након инаугурације хитно је изгласан, а потом и потписан закон о подели 1.900 милијарди долара помоћи грађанима САД – У циљу победе над короном и превазилажења економске кризе изазване пандемијом.

Онда се почело са отписивањем задужења повезаних са студентским кредитима појединцима који нису могли да их отплате. Племенито, но и у ширим размерама ризично, пошто се процењује да укупно студентски кредити износе око 1.600 милијарди долара.

За последњих деценију и по укупан федерални дуг по овој ставци чак је утростручен, што указује на неповољне трендове. Испуњавање овог предизборног обећања америчког председника коштаће најмање 300 милијарди долара. Ко зна, можда и вишеструко више.

Највећи „климатски пакет" у историји

Потом је промовисан и закон вредан 430 милијарди долара, највећи „пакет климатских мера" у историји САД. У међувремену, отворена је и расправа о „упумпавању" у систем невероватних 4.700 милијарди долара, са намером да се тако обнавља инфраструктура, поспеши социјална заштита и подржи универзално образовање.

Поређења ради, то је више него што износи номинални БДП Немачке. Иначе, немачка економија је према овом индикатору четврта највећа на свету. Податак говори сам за себе. Хиљаде милијарди, стотине милијарди…

Нешто од тога је реализовано, нешто остало само као неразрађена идеја. Када се сагледавају ове бројке, оне десетине милијарди намењених за Украјину дођу као ситниш, кусур. Са једне стране, све ове мере правдају се, како стабилизацијом стања у САД, тако и акцелерацијом новог циклуса раста у глобаним оквирима. И то је племенито, у неку руку и дирљиво.

Јер, Американци опет, по ко зна који пут спасавају свет. Међутим, са друге стране, поставља се и питање: одакле толики новци? Одакле хиљаде милијарди, стотине милијарди!?

Прети глобални потрес

У тражењу одговора на ово питање крију се и разлози за бригу. Јер, ако дође до неуспеха Бајденових мера, то може узроковати нови глобални потрес. Већи и драматичнији од претходних.

Највећа опасност у спровођењу Бајденових мера крије се у томе што и даље нема било какве идеје о раздвајању реалне и спекулативне економије. Штампање новца може бити решење, исто као што то могу бити и инфлација и задуживање, али је упитно колико су ти процеси данас и у овим условима контролисани. Свет се никада није суочавао са оваквим изазовом.

Мајка свих криза

Зато Нуријел Рубини, чувени „доктор Пропаст" најављује „мајку свих криза", упозоравајући да „развијене земље и тржишта у настајању улазе на непознату територију спорог раста и високе инфлације у комбинацији са ексремним нивоима задужености."

Небојша Катић додаје: „Јефтини новац је довео до огромног раста дугова држава, привреде и грађана, а тај процес је потом убрзан пандемијом. Глобални дугови се у овом тренутку ближе цифри од 300.000 милијарди долара и већ су нарасли на око 356 процената светског бруто домаћег производа (БДП). Само у 2020. дугови су увећани за нових 28.000 милијарди долара.

Задуженост држава је данас на вишем нивоу него што је то била на крају Другог светског рата, када су због војних издатака забележени историјски рекорди." Амерички буџетски дефицит растао је током времена, такође досезао историјске рекорде, напослетку био пројектован на око 1.800 милијарди долара. У новембру 2022. године премашио је и пројектовани ниво „попевши се" на запањујућих 249 милијарди. Потрошња је била већа за 28 милијарди, а приходи мањи за 29 милијарди него у истом месецу претходне године.

Пут без повратка?

Да ли је критична тачка у пројектовању буџетског дефицита прекорачена још претходних година? Да ли се САД налазе на „путу без повратка"? Да ли је уопште могуће тако лако усвајати предлог са „минусом" од око 1.800 милијарди долара? Опет, поређења ради, толики је номинални БДП Русије! Мишљења водећих економиста остају подељена, при чему је приметно да само они блиски „естаблишменту" или „дубокој држави" уверавају како ће на дуги рок све то остати у „границама дозвољеног". Међутим, задуженост непрекидно расте по све већим стопама, а инфлација постаје глобални феномен, детектује се у свим деловима света, из године у годину више су цене хране, некретнина, сада, након „пандемијске стагнације" и енергената.

У стратешким студијама познат је појам „коефицијента случаја". Када криза траје, када се проблем дуго не решава, онда настају и последице које је све теже сагледати, којих је све више и које, у крајњој линији могу узроковати настајање нових кризних жаришта и тако учинити проблеме нерешивим.

Ко ће да решава проблеме?

Спори раст, висока инфлација и екстремни нивои задужености нису само економско, већ и политичко питање. У читавом низу држава или друштава, како год да се дефинише, већ је уочљив застрашајући тренд дестабилизације. У одређеној мери, томе су већ сада изложени и цели макрорегиони, од подсахарске Африке до Латинске Америке. Међу њима и земље значајне за ланце снабдевања појединим сировинама или важне за регионалну безбедност. Ескалација напетости због тога ће највероватније утицати на нови раст цена и отпочињање нових војних сукобљавања. Ко ће и како те проблеме решавати?

Амерички државни секретар Ентони Блинкен шаље поруку: „Власти Кине и Русије – између осталих – доказују, и јавно и разговорима у ужем кругу, да су Сједињене Државе у опадању и да је боље повезивати своју будућност са њиховом ауторитарном визијом света него са нашом демократском.

Ми низом мера показујемо да смо и даље изузетно јака земља, чак по најразличитијим мерилима." У реду, тачно је да су САД и даље изузетно јака земља, по најразличитијим мерилима и најважнија у светској политици. Али је тачно и да су САД својим несналажењем, нечињењем или погрешним проценама постале генератор кризе.

Какве везе са тим имају Кинези и Руси!? Амерички успех сасвим сигурно може детерминисати покретање новог циклуса раста у глобалним оквирима, исто као што неуспех производи нове потресе широм света. Скоро деценију и по сведоци смо овог другог.

Решења нема, проблеми се упорно покушавају амортизовати мерама које не дају резултате, од 2008. године у приступу се ништа не мења. Упркос томе што нас стручњаци блиски „естаблишменту" или „дубокој држави" уверавају како ће ствари „лећи на своје место". Пандемија им је дошла као добар изговор, ескалација кризе у Украјини такође, јер да тога не бејаше, сасма је могуће – већ би живели у другој реалности! Мишљење Александра Зиновјева, од пре две деценије, како ће у завршној фази неолиберализма америчке инстутуције постати последња линија одбране интереса транснационалних банака и мултинационалних корпорација, чак и на штету сопствених грађана, испоставља се тачним. Несрећа је у томе што су последице далеко шире и односе се и на грађане бројних других држава. Спекуланти су победили, преузели управљање глобалним процесима и ту позицију неће лако напустити.

Бајденова политика, чини се, у томе наставља да им помаже. Без обзира на већ претрпљену штету и катастрофу у најави. Без обзира што им контрола над процесима измиче из руку. Без обзира што данас не постоји нико ко може поуздано прогнозирати како ће се „упумпавање" нових хиљада милијарди одразити и на америчку и на глобалну економију.

Ово што се чини, због тога, може се најједноставније описати једном речју: коцкање! Да ли ће се, коме и у којој мери то коцкање исплатити? Или ће, као што „доктор Пропаст" најваљује – уследити катаклизма! То ће, изгледа, зависити од „коефицијента случаја"!

sputnikportal.rs, Душан Пророковић

https://iskra.co/svet/preti-li-kataklizma-amerikanci-opet-po-ko-zna-koji-put-spasavaju-svet/