iskra.co
Владимир Умељић: ТАЈНИ ПРОТОКОЛИ НАТО-МУДРАЦА И СЛЕДСТВЕНО ПИСАЊЕ ИСТОРИЈЕ
15–19 minutes
Владимир Умељић: ТАЈНИ ПРОТОКОЛИ НАТО-МУДРАЦА И СЛЕДСТВЕНО ПИСАЊЕ ИСТОРИЈЕ
18.01.2023. - 10:43
(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org
Тајни протоколи НАТО-мудраца, за разлику од оних сионских, нису фалсификат, јавна историја коју они следећи истима пишу, јесте. Јер то се зове „историја поседовања оружја за масовно уништавање Садама Хусеина у Ираку, спонтане револуције „одоздо" и Гадафијевог убиства у Либији, ерупције народног и само демократски мотивисаног гнева у Сирији, великосрпске агресије у Југославији на крају 20. века, српског масакра недужних на Маркалама у Сарајеву, као и геноцида у Сребреници, значи равног Холокаусту, Порајмосу и Србоциду хрватске државе 1941-1945. са небројеним дечјим и женским жртвама, односно масовног убиства немоћних косметско-албанских цивила у Рачку на Косову и Метохији, итд."
Ти тајни протоколи су писани већ пре суђења и садржавали како упутства, тако и објашњења пресуда. Они су дакле оно, што се у позоришној и филмској уметности одмах јавно, отворено зове идејна замисао, сценографија и режија.
Протоколи су заправо претходећа, пратећа и накнадна образложења пресуда.
Али живот није представа „на даскама, које живот значе" односно филм, не, у стварности су жртве заиста физички или психички обогаљене, односно мртве а руке убица су упрљане правом крвљу а не соком од парадајза.
У следственом писању историје НАТО-мудраца, међутим, први се називају „заслужено санкционисаним кривцима, закључно са смртном казном" или „колатералном штетом" а други „извршитељима правних и праведних пресуда".
Јер то је све утврђено у претходним протоколима. А како посумњати у њихове ауторе, као и у тужиоце, судије, извршитеље и следствене историографе, када они припадају врлој „међународној заједници истих високих вредности", бране слободу и људска права читавог света?
Како је то богата машта и који је то одговорни, самопрегорни и несебични напор водећих елита тих 10% човечанства да спасу тричави остатак од 90% људског рода, без да их питају за њихово мишљење! Јер чему питати, када ће погођени из историје, писане на основу протокола, ионако сазнати шта је заправо њихово мишљење?
Италијански књижевник Андреа Камилери заступа занимљив став, да када се људска фантазија и стварност сретну и поклопе, онда кривица за то лежи на стварности. Но шта је са ситуацијом, када је неко довољно моћан да преточи сопствену фантазију у стварност?
У уметности се то зове таленат односно генијалност, у политици пак долази у исувише високом проценту случајева до изражаја насиље, безобзирност, саможивост, неморалност.
Сигурно, забележени су и идеалистички мотиви, који су продуковали крваве чинове, као што је то била завера и убиство Јулија Цезара, у узалудном покушају да се спаси римска република и спречи долазак диктатуре.
Постоје, закључно, и политичке визије које имају и наизглед немоћни, на први (и други) поглед само утопијска фантазирања, која међутим резултирају сусретом и поклапањем маште и стварности, при чему тешко да се може говорити о било чијој кривици, већ само о заслузи.
Један упечатљиви историјски пример ове констелације оставио је владар Црне Горе, краљ Никола Петровић, у својој беседи српским војницима и избеглој нејачи при њиховом повлачењу 1915. ка Албанији и Грчкој.
Герхард Геземан је забележио:
„Краљ, сељак, ратник, државник, послован човек, администратор, глумац, песник (…) Говори српски тако лепо, чисто, сликовито, како сам ретко чуо од кога. Његове речи продиру дубоко у срце. Звук његова мужевног топлог гласа и његови мирни покрети одају краљевску достојанственост (…)
Краљ тада устаде (…) једна рука почива мирно на оружју а друга прати његов говор:
„Видите, онако као што ви отпре четири недеље живите, ми смо у нашој брдовитој пустињи патили и борили се отпре четири столећа. Оно што су вама отпре неколико месеци чинили Немци, Мађари и Бугари, нама су чинили Турци и Арбанаси из дана у дан. Ви сте од 1912. у рату, ми од Косова.
Ми од Косова нисмо престајали с борбом, после пропасти на Косову побегли смо у ову камениту пустињу и млаку крв староседелаца овде освежили, ми смо, када смо изгубили краљевство и царство, обновили стара племена, опет изабрали племенске поглавице, опет смо постали дивљи и одрекли се већ изграђене културе, одабрали смо опор и крвав живот само ради једног јединог циља: да царство и круну повратимо!
Ми смо само шака голаћа, али свесни свога чојства и српства!"
Но, још једном, фантазије у политици су у најчешћем броју случајева биле водиље ка једној новој стварности путем насиља, безобзирноси, саможивости, неморалности. Адолф Хитлер је своје маштање о немачкој владавини светом вероватно сматрао визијом а уништење „нижих раса", на првом месту Јевреја, мисијом, при чему је онај фалсификат о „јеврејском светској завери", по имену „Протоколи сионских мудраца", смео да је одиграо значајну улогу.
„НАТО-империја" на челу са САД се, наравно, не може ставити ни у сличну раван са Хитлеровом злочиначком машинеријом, но без обзира да ли њене водеће елите своје делање широм света сматрају визијом и мисијом или пак свесном тежњом да овладају читавим светом, ништа не може оправдати чињеницу да су САД од Другог светског рата па до 2016. убиле преко 20.000.000 људи у 37 држава (на сваког убијеног долази у просеку 10 рањених), како је утврдио канадски Центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization).
Може се, међутим, мирне душе поћи од тога да се ова и сличне чињенице не могу наћи нити у протоколима НАТО-мудраца, нити у следственом писању историје с њихове стране. Не, ту се само може читати о „међународној заједници истих високих вредности", која самопожртвовано брани слободу и људска права читавог света.
А у прилозима за српску националну историју наша деца би требало да коначно схвате и прихвате осуде „великосрпске агресије у Југославији на крају 20. века, српског масакра недужних на Маркалама у Сарајеву, као и геноцида у Сребреници, значи равног Холокаусту, Порајмосу и Србоциду хрватске државе 1941-1945 са небројеним дечјим и женским жртвама, односно масовног убиства немоћних косметско-албанских цивила у Рачку на Косову и Метохији, итд."
Крунисање ових напора би представљала спознаја да је Анте Павелић у суштини само организовао и спроводио програме запошљавања у хрватској држави 1941-1945, Вјекослав Макс Лубурић био само можда исувише амбициозни пословођа једне комерцијалне фирме а Алојзије Степинац, на новосрпском речено, једна врста државног омбудсмана за питања социјалног старања и психотерапеутске подршке од стране православља угроженим душама.
Америчкој рекламној компанији Рудер & Фин, која је у служби Хрватске, БиХ и Косова показала тако изванредне резултате обелодањујући страшне српске концентрационе логоре и још невиђене геноцидне злочине у последњим балканским ратовима, поверило би се да осмисли једну нову пратећу кампању.
Можда рецимо, билбордове и спотове на телевизији и интернету, на којима се виде нпр. Његова Светост, почивши српски Патријарх Павле („Лажни пророк и хедониста!"), почивши Предраг Р. Драгић Кијук („Милитантни атеиста и јефтини демагог!"), Емир Кустурица („Руски шпијун и непријатељ Холивуда!"), Матија Бећковић („Неуки и неписмени стихоклепац!) и, закључно, Петер Хандке („Провинцијални плагијатор и незахвални профитер!"), са великим натписом (и обавезно са сублиминалима, јер подсвест наравно није за потценити, поготову код тешко оболелих Срба) :
„Недоношчад српске антидемократске и неофашистичке, југокомунистичке и балкано-нацистичке, расистичке и геноцидне субкултуре!"
Све оно, што већ профилактички стоји у протоколима наших пријатеља, НАТО-мудраца, и само захваљујући њиховом добронамерном стрпљењу још увек ето није експлицитно изашло у јавност.
Тиме би се отворио пут ка оздрављењу Срба, јер здравље није само одсуство обољења, како каже немачка ауторка Јули Це, већ „стање потпуног телесног задовољства, психичке уравнотежености и социјалне хармоније".
Она, додуше, пише о водећим мотивима и практикујућим методама једне будуће државе, која све ради за добро својих поданика и не питајући их, јер је дошла до закључка да само један стандардизовани, једнооблични (и надасве послушни, крајње дисциплиновани) грађанин може да служи као корисна ћелија једног ефицијентног државног организма.
Ради се, значи, о једној врсти „тоталитаристичке државе са људским лицем".
Зашто, дакле, не убрзати долазак будућности? Ко зна, можда је тај „тоталитаризам са људским лицем" – слободно по Десанки Максимовић – „ружан само док се чека, док од себе само наговештај да"?
Јер зар то није енормни квалитетни напредак у односу на „1984" Џорџа Орвела и његов „тоталитаризам са нељудским лицем", значи неочекивана понуда једне светлије будућности? Код Јули Це, наиме, нема шта више Орвеловог „Великог брата", већ само „Велике мајке-државе".
Другим речима, зар не претерују вечито бунтовни Срби са својим инсистирањем на индивидуалности, личним и општим слободама и правима, на разноликости и одлуци у корист сопственог мишљења, и личне слободе избора? Чему то константно одбијање униформисања духа, када је то ето на корист свих, њих самих, државе и оних, који њоме управљају?
То би био пут, који следи захтевима Запада, конкретно да „Срби морају да промене свест, да престану да мазохистички славе своје историјске поразе (нпр. Косовску битку 1389.), те да се окрену светлој будућности, која искључиво лежи у области евро-атлантских интеграција".
Јер с којим правом они указују на паралелу са поразом Јевреја у Масади за време рата против Рима у априлу 74. после Христа, који се слави не само вишедеценијском заклетвом израелских војника „Никад више Масада!", већ и чињеницом да је то некадашње утврђење постало место ходочашћа за све Јевреје на свету, те да ју је УНЕСКО прогласио заштићеним „Културним наслеђем човечанства"?
А Срби се усуђују да Косовску битку 1389. шта више славе народним песмама! Нечувено!
Па чак и да протествују када косовско-метохијски Албанци пред очима „међународне заједнице истих високих вредности" данас шаљу булдожере и багере на Косово поље, руше и поравњавају, бришу и затиру историју!
У том смислу је за схватити (и наравно прихватити) захтев, при коме један немачки професор славистике, др Ролф-Дитер Клуге, директор Славистичког центра Универзитета Тибинген, 1997. одлучно изјављује: „Сугерисао бих, да би српској деци требало забранити у школама учење националне епске поезије"?
Јер та поезија стоји у међувремену у колизији и са уџбеницима историје за српску децу! Тако у оном за шести разред основне школе, у издању Завода за уџбенике Београд (аутор Раде Михаљчић), стоји нпр. и: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи (…)"
А та заправо великосрпска поезија се још увек ослања на европску историографију, која бележи да су Албанци тек после пропасти њихове поткавкаске државе, у суседству Јерменије и Азербајџана, као византијски најамници почели да стижу на Балкан, где су Срби већ вековима живели и поседовали државност..
Крајње неодговорно од народних песника, зар не?
Но, на срећу, и ту очигледно долази до промена, тако да је за очекивати да ће српска деца ускоро одрастати са сазнањем, да је хрватска средњевековна држава била највећа регионална сила у Европи а наравно без икаквих српских житеља, пред којом је иначе и Византија дрхтала, да су Бошњаци једини староседелачки народ у Босни и Херцеговини, јер су Срби ту стигли тек са Османлијама између 16-19. века, да је Црна Гора прастара аутохтона држава а перманентно угрожавана великосрпском експанзијом, да су значи Његош и краљ Никола били српски агресори, итд… итд…
Тада ће коначно и Срби сазнати истину о својој историји, сада писаној у складу са тј. на основу НАТО-протокола, и сазнати шта је заправо њихово сопствено мишљење и опредељење, чиме је поплочан њихов пут у будућност.
Јер докле живети у заблудама, као нпр. да је у Босни и Херцеговини и пре 16. века било Срба, када уважени британски професор Најџел Озборн из Единбурга већ 1996. крајње научно констатује:
„Идеја о историјским српским земљама у Босни је само којештарија, сањана у Београду а на нивоу Хитлеровог „Lebensraum"-а (нацистичка тежња освајања „животног простора")"?
Докле се, значи, држати великосрпских и хитлеровских фантазија византијског Константина Порфирогенита из 10. и франачког хроничара Ајнхарда са почетка 9. века, који су забележили супротно чињенично стање? И то прерано, јер само „сањаног у Београду", који у њихово време још није постојао?
Да нису (велико)Срби ипак потајно конструисали возило за путовање кроз време? И инфицирали учене Византинце и Франке својим безмерним и неутољивим национализмом нацистичког типа и карактера?
Тја, шта нам остаје осим наде, да ће Запад и даље остати тако монолитно уједињен и да ће се и даље држати протокола својих НАТО-мудраца, те нам помоћи да коначно променимо свест?
Није тешко себи замислити да ће нам Ролф-Дитер Клуге ускоро саветовати, да укључимо компјутере и када се на монитору појави нпр.текст „Косовке девојке" или рецимо „Хасанагинице", коју је иначе Гете уздизао у небеса и проглашавао „равном Соломоновој „Песми над песмама", да одмах узмемо гумицу и обришемо ту провидну великосрпску пропаганду са екрана.
То са гумицом за брисање би било само примерено, јер не сме се занемарити оштроумно запажање, мудра констатација племенитог хуманисте Сер Питера Јустинова из 1993. (а ко је племенитији и хуманији од енглеских племића?):
„Срби… И животиње користе своје реурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија се припадност људској раси налази у великом закашњењу."
Све, све, али ништа лепше од добронамерних „традиционалних пријатеља и савезника", није ли тако?
Па макар потом на Косову пољу био изграђен највећи Мек Доналдс на Балкану и до њега највеће складиште нуклеарног отпада Запада, и подигнут највећи споменик „НАТО-ослободиоцима и ОВК-браниоцима илирске отаџбине", потом читав комплекс био стављен под УНЕСКО-заштиту а косовско-албанском руководству у Приштини додељена „Велика награда међународне заједнице за споразумевање међу народима и мирољубиву коегзистенцију", као и наравно „Нобелова награда за мир".
Јер мир је у међувремену само оно што стиже на крилима западних бомбардера и дронова, на оклопима касетних бомби и пројектила обогаћених осиромашеним уранијумом. Само САД имају од 1945-2016. преко 20.000.000 сведока из 37 држава света, који би то могли да посведоче, кад би били живи.
Шта је према томе оних тричавих пар хиљада цивилних српских жртава НАТО-пакта из 1999? Без обзира што је међу њима било и осамдесетак малишана, деце, која се према „Конвенцији о правима детета Уједињених нација" из 1989. сматрају најугроженијим и најбеспомоћнијих припадницима људске заједнице, те заслужују и захтевају највећу заштиту. Но, само САД до данас нису ратификовале ту УН-конвенцију, она је њих дакле правно необавезујућа.
Да потрудимо закључно још једном Андреу Камилерија. Један хијерархијски високо позиционирани припадник тајне службе одвраћа свом саговорнику, који критикује његову бескрупулозност и спремност на лажи и преваре, отмице и уцене, мучења и убиства недужних:
„Шта сада, хоћете ли Ви по сваку цену да изигравате Дон Кихота? Будимо реални, сваки систем има своје чистаче клозета и то не значи да они не припадају систему, да нису шта више неопходни, напротив!"
И – врло је могуће да и то стоји зацртано у протоколима НАТО-мудраца. Много мање је вероватно, да ће исто стајати у уџбеницима историје, које ће њихови намештеници писати за следећа покољења.
