Небојша Катић: Rusija i Zapad ili ko tu koga ne razume

standard.rs

Rusija i Zapad ili ko tu koga ne razume

Небојша Катић

18–22 minutes

---

Problem Rusije nije u tome što Zapad ne razume Rusiju. Drama Rusije je što ona ne razume Zapad. Otuda to stalno iščuđavanje ruskih političara zapadnim potezima na globalnoj sceni

Rusija je jedina velika evropska nacija čija elita ni posle vekova krvave istorije, pogibelji i stradanja, ne uspeva da razume svoju poziciju na globalnoj sceni i da se prema tome racionalno i jedinstveno odredi. Kompleks inferiornosti, nezrelost, naivnost, konformizam pa i samoživost, trajne su karakteristike značajnog dela ruske elite. Reč je o onom delu elite koja kao da odbija da odraste i koja ne razume ni korene ni dubinu rusofobije na Zapadu. To je svet koji lebdi u trouglu političke infantilnosti, naivnog prozapadnog romantizma i provincijalizma. (Provincijalizam o kome je reč je velikim delom posledica duge, samonametnute izolovanosti SSSR-a od zapadnog sveta čije se loše posledice i danas osećaju.)

U ovom tekstu bih podsetio kako su i kod velikih ruskih umova (poput Dostojevskog), ili kod umova za koje poneko misli da su veliki (poput Solženjicina), postojale zablude koje nije lako razumeti. Ovo i ovakvo stanje svesti može objasniti i pojavu nedoraslih političkih figura poput Gorbačova ili Jeljcina, ili dvodecenijsku hamletovsku neodlučnost predsednika Putina čije su liderske sposobnosti, po mom uverenju, žestoko precenjene.

Slovenofilski deo ruske elite je odavno, bar od sredine 19. veka, dobro analizirao rusofobne fenomene i objašnjavao ih tokom polemika s prozapadnjačkim delom ruske inteligencije. Rusofobija nije produkt ruske paranoje i o njoj pišu i oni zapadni autori koji na Rusiju gledaju ako ne sa simpatijama, onda svakako s razumevanjem. Ali reč je o manjini koju su mediji i političke strukture na Zapadu uvek marginalizovale, sprečavajući njihov uticaj na javno mnjenje.

Danas, u kontekstu ukrajinskog rata, valja reći i da nemali broj zapadnih analitičara objektivno sagledava uzroke ovog rata i razume ono što, paradoksalno, ruska „liberalna" i prozapadna elita nije u stanju ili ne želi da razume. U tom delu društva se najčešće sreću infantilni stavovi o svetu i geopolitici. Ovde nije reč samo o korumpiranim, marginalnim likovima kojima je prezir prema sopstvenom narodu jedina roba koju mogu da ponude zapadnim kupcima. Ta ponuda je velika, konkurencija ponuđača je žestoka i na tom tržištu nije lako opstati. Danas to jasno vide i ruski „nezavisni" medijski delatnici koji su napustili Rusiju i tumaraju Evropom tražeći sponzore. Korak po korak i ti „dobri Rusi", u egzilu, na svojoj koži počinju da osećaju rusofobiju.

Kafkijansko iznenađenje

Neposredan povod za osvrt koji sledi dobio sam čitajući tekst poznatog ruskog pisca Viktora Jerofejeva, koji je „Politika" u svom kulturnom dodatku prenela iz nemačkog „Cajta" (24. decembra 2022.). Jerofejev u svom tekstu rezignirano obaveštava javnost kroz kakve muke prolazi u Nemačkoj. Tekst ne inspiriše svojim kvalitetom, već suprotno – banalnošću, pa i potpunim političkim infantilizmom.

Čitalac koji prati ono što se događa na zapadnoj medijskoj sceni bi možda očekivao da Jerofejev, zgrožen rusofobnom propagandom kakva od Drugog svetskog rata nije viđena, upozorava na opasne posledice podsticanja takve atavističke mržnje. Ne. Jerofejev u svom dugom tekstu piše o mukama kroz koje prolazi u pokušaju da otvori račun u nemačkoj banci i dobije kreditnu karticu. Prikladno, ambiciozan naslov teksta je „Kafkijanski apsurd u Dojče banci".

Mesec dana nakon početka ukrajinskog rata Jerofejev je s porodicom napustio Rusiju i, kako piše, „atmosferu laži i represije" i doputovao u slobodnu Nemačku u kojoj, dabome, nema ni laži ni represije. Jerofejev je dobio posao gostujućeg profesora književnosti u Lineburgu. Dočekan je „srdačno", a fondacija „Hajnrih Bel" mu je obezbedila udoban smeštaj.

Ukratko, sve je počelo da ne može biti bolje, kad najednom … „Zamislite, živite u Domu Bela sa čarobnim pogledom na Arden, završavate svoj novi roman, učestvujete u radijskim i televizijskim emisijama prestižnih nemačkih medija i, najednom, iz čista mira, dospevate u Kafkin roman i postajete njegov antijunak."

Posle ovog idiličnog početka, sledi opis piščevih bankarskih muka. (Ruski građani su pod finansijskim sankcijama EU, pa to nije zaobišlo ni Jerofejeva.)

Zastave Rusije i Nemačke na automobilima tokom proruskog protesta u Hanoveru, Nemačka, 10. april 2022. (Foto: Reuters/Fabian Bimmer)

Jerofejev je dirnut pažnjom kojom je dočekan: „Davno sam cenio visoku humanističku kulturu Nemačke i sada sam se upoznao s njenom gostoljubivom štedrošću, koja je, naravno, prijatno zaprepastila moju ženu i decu." Prijatno se zaprepastila čak i njegova četvorogodišnja ćerka, kako to biva kod dece u tom uzrastu. Ovde je pisac, ophrvan zahvalnošću, malo slobodnije pojačao svoj iskaz kako bi, verovatno, dirnuo sentimentalnu nemačku publiku, osetljivu na decu.

Ko pročita tekst Jerofejeva steći će utisak da je „bankarska rusofobija" verovatno jedini oblik rusofobije koji danas postoji na Zapadu. Ogorčenje piščevo je takvo, da on „bankarski tretman Rusa" upoređuje s tretmanom jednog drugog naroda, znatno ranije, pod nacistima. Da kojim slučajem Rusi mogu bez problema da otvaraju račune u zapadnim bankama, sve bi bilo u redu i taj jedini rusofobni fenomen bi iščilio.

U svojim medijskim nastupima Jerofejev se, kako to i priliči prosvećenom ruskom liberalu, energično ne slaže s ruskom politikom i energično se slaže sa zapadnim viđenjem rata u Ukrajini, a pogotovo s Putinovom ulogom u njemu. U jednom novinskom intervjuu Jerofejev je dao i svoju dubokoumnu, psihoanalitičku dijagnozu uzroka rata. Po njemu, rat je počeo zbog toga što je Putinu bilo dosadno, a do takvog zaključka Jerofejev je došao analizirajući fotografije ruskog predsednika. To je verovatno jedini rat koji je počeo zbog puke dosade jednog čoveka.

Banalni tekst Jerofejeva samo je karikatura nekih opasnijih fenomena koji već vekovima prate rusku elitu i koji su temelj njenog servilnog odnosa prema Zapadu. A na tom se terenu sreću muke i dileme mnogo ozbiljnijih predstavnika ruske misli no što je to infantilni Jerofejev.

Dostojevski i Evropa

„O, evropski narodi i nisu svesni koliko ih mi volimo! Ja verujem da ćemo mi, zapravo pokolenja koja dolaze za nama, svi shvatiti da biti pravi Rus to znači: nastojati da se sve evropske protivurečnosti izmire i to zauvek, naša će ruska duša biti izlaz iz tuge evropske, naša je duša sveljudska i sveujedinjavajuća i ona sa ljubavlju prigrliti svu braću i ona će, može biti, reći i poslednju veliku reč opšte harmonije, bratske sloge svih naroda po zakonu Hristovoga jevanđeoskog učenja! … Da je Puškin poživeo duže on bi, može biti, sazdao besmrtne i velike ruske likove koji bi bili razumljivi našoj evropskoj braći, koji bi nam tu braću mnogo više približili nego što je to sada slučaj, možda bismo mi uspeli da im objasnimo svu istinu naših težnji i tako bi nas oni bolje razumeli nego što nas sada razumeju – prestali bi da gledaju na nas nadmeni i sa nepoverenjem kao što to za sada čine."

(„Dnevnik pisca 1877-1881", Partizanska knjiga, 1982, str. 449-450)

Gornji citat je deo iz čuvenog govora koji je Dostojevski održao juna 1880, povodom otkrivanja spomenika Puškinu u Moskvi. Sedam meseci kasnije Dostojevski je preminuo.

U ovim humanistički i hrišćanski obojenim rečima, za koje i sam Dostojevski kaže da mogu delovati „emotivno, preuveličano i nerealno", sadržana je tragična zabluda s kojom su živele generacije ruske inteligencije. U samoj srži te zablude je verovanje da nesporazumi s Evropom proističu iz toga što Evropljani ne razumeju ni Rusiju ni Ruse. A kada bi Evropa razumela Rusiju, e onda bi…

Čitaocu bi moglo izgledati da je Dostojevski zalutao u ovaj moj tekst i da bi bilo bolje da sam za primer uzeo prozapadnjaka Turgenjeva. Oni koji bolje poznaju delo Dostojevskog, setiće se da on u svojim političkim tekstovima nije bio naivni idealista i da nije podlegao zabludama. Njegovo razumevanje Rusije i ruskog karaktera, njegovo razumevanje političkih procesa u Evropi, kao i njegova lucidna predviđanja su često bila proročki tačna. U svojim stavovima on se ne razlikuju bitno od ruskih mislilaca „realista", poput slovenofila Nikolaja Danilevskog ili pravoslavnog „univerzaliste" Konstantina Leontjeva, na primer.

Spomenik Dostojevskom u gradu Staraja Rusa (Foto: prigorod.info)

Uzgred, Leontjev, koji je visoko cenio Dostojevskog, kritikovao je pomenuti deo govora (posvećenog Puškinu) u svom eseju „O svetskoj ljubavi":

„A onda, iznenada, taj govor! Opet ti 'narodi Evrope'! Opet ta 'poslednja reč sveopšteg pomirenja" – Zar i ti, sine Brute! Avaj, i ti!…"

(K. Leontijev: „Istok, Rusija i slovenstvo", Logos 1999)

Januara 2014. postavio sam na svom blogu izvode iz poznatih „Dnevnika pisca" Dostojevskog. Njegovi lucidni i prozorljivi uvidi su me naveli da taj prilog nazovem „Dvadeset prvi vek očima Dostojevskog". U delu koji se odnosi na Evropu, Dostojevski piše (hronološki posle pomenutog govora):

„Evropa je spremna da nas pohvali, da nas i po glavi pomiluje ali nas neće priznati za svoje, preziraće nas i potajno i otvoreno, smatraće nas za ljude nižega reda, mi smo njoj odvratni, da, odvratni smo joj posebno kada joj se vešamo o vrat i kada je bratski ljubimo."

(„Dnevnik pisca 1877-1881", str. 517)"

Ili, jedno još ranije, proročko zapažanje:

„Kada bi se dogodilo da i Rusija odluči ne da nešto narušava, nego samo da povede računa o svojim interesima – odmah bi se sve ostale 'ravnoteže' ujedinjavale u jednu i kretale bi na Rusiju: 'Eto, narušavate ravnotežu' govorili bi."

(„Dnevnik pisca 1876", str. 284)

Kako pomiriti citirane delove iz govora Dostojevskog i njegova brojna zapažanja koja su u apsolutnoj suprotnosti s tim govorom? Verujem da je ovde bila reč o očajničkoj nadi, o sukobu razuma i srca, gde srce ne može da prihvati postojanje iracionalne, instiktivne, gotovo večne mržnje koje nikakva jevanđeljska ljubav ne može da nadvlada. Ako ovakva ocena zvuči previše grubo, zapitajmo se da li među velikim evropskim piscima postoji neko ko je izgovarao slične rečenice i pozivao na jevanđeljsku, ili kakvu drugu ljubav prema Rusiji.

Ako je lirska epizoda iz govora posvećenog Puškinu ponikla u boljem delu duše Dostojevskog, agresivni politički stavovi Solženjicina koje je on decenijama iznosio na Zapadu tokom svog izgnanstva, dolazili su iz mračnijeg dela njegove duše. U svojim govorima i političkim tekstovima Solženjicin je pokazivao zapanjujuće nerazumevanje zapadnog sveta, njegovih ciljeva i političkih procesa koji su se odvijali na globalnoj sceni, i to pred njegovim širom zatvorenim očima.

Solženjicin i provincijalizam

Aleksandar Solženjicin je u izgnanstvu, kao apatrid, proveo oko 20 godina – od 13. februara 1974. pa sve do 27. maja 1994. kada se vratio u Rusiju. Tokom izgnanstva je kraće vreme živeo u Nemačkoj i Švajcarskoj, da bi se potom 1976. preselio u SAD, u Vermont, gde je ostao do povratka u domovinu. Kurioziteta radi, kada je izgnan iz Rusije, i on se obreo u domu Hajnriha Bela kojeg pominje Jerofejev.

Za razliku od „modernih" ruskih emigranata, Solženjicin nije bio servilan prema svojim domaćinima i nije se uzdržavao od oštre kritike različitih aspekata zapadnog života. Solženjicin je kritikovao zapadni konzumerizam, nedostatak duhovnosti, manjak građanske hrabrosti, demokratske mehanizme koji su prepreka vladanju, višak prava i manjak obaveza zapadnih građana, itd. Ova vrsta konzervativne kritike ga je izložila napadima s različitih strana zapadnog političkog spektra.  (Solženjicinovi stavovi su rasuti u govorima i autorskim tekstovima. Najpoznatiji su njegov harvardski govor iz 1978. „A World Split Apart" i tekst iz „Forin afersa" iz 1980. „Misconceptions About Russia Are a Threat to America")

Svako ko je u komunizmu teško stradao samo zato što je izgovorio ili napisao nešto što se moćnicima nije dopalo, ima pravo na svaku vrstu gneva, pa i mržnje prema takvoj državi. Nevolja sa Solženjicinom je što su njegov antikomunizam i mržnja prema SSSR-u (ne prema Rusiji) mračili razum. Ako je u njegovim kritikama Zapada bilo lucidnosti, njegove geopolitičke analize i nastupi su se graničili s bolešću, a povremeno su bile i budalaste.

Jedan od takvih budalastih iskaza vezan je za Drugi svetski rat. Po Solženjicinu, SAD nije trebalo da kroz Lend-Lease program pomogne i ojača Staljina i omogući mu da dobije rat. Demokratske države su morale same da poraze Hitlera jer su za to imale snage.

Kada je reč o posleratnom svetu, po viđenju pisca, na jednoj strani geopolitičke podele je nemoćni i neodlučni Zapad, a na drugoj agresivni, ekspanzionistički SSSR. Naivni Zapad to nije u stanju da vidi pa je prorok, novi Jeremija, došao da ih upozori. Solženjicinove jeremijade i vapaji ove vrste stalno su se ponavljali.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom otkrivanja spomenika Aleksandru Solženjicinu, Moskva, 11. decembar 2018. (Foto: kremlin.ru)

U skladu s takvim razumevanjem geopolitike je i njegova kritika detanta sedamdesetih godina. Pozivi na obračun sa SSSR-om su često zvučali kao poziv na novi svetski rat. On je uveravao svetsku javnost da je koegzistencija s komunizmom nemoguća i da SSSR želi da ovlada svetom kroz vojno osvajanje, terorizam ili kroz suptilno podrivanje društava iznutra. Zapadna Evropa je u neposrednoj opasnosti da bude pokorena, a zapadni političari su naivni kada veruju da SSSR želi miroljubivu koegzistenciju. Kako Solženjicin misli, „istočna politika" Vilija Branta je samoubilačka po Nemačku, američko napuštanje Vijetnama je ogromna greška, kao što je greška i tolerisanje Kube i njenih aktivnosti u Africi.

Solženjicin je bio i veliki poštovalac lika i dela pape Jovana Pavla II s kojim se i sreo krajem 1993. Pisac je izbor ovog pape smatrao božjim darom i podržavao je ne samo papine napade na komunizam u Evropi, već i njegov oštar odnos prema katoličkim crkvama u Latinskoj Americi i teologiji oslobođenja koju su one zastupale.

Za razliku od ruskih infantilnih liberala, za razliku od ruskih pravoslavnih romantičara, kod Solženjicina dominira politički provincijalizam. On nije uspeo da razume zapadni svet i njegove ciljeve, iako je u njegovom epicentru proveo dvadeset godina. Tek po povratku u Rusiju i na njenim razvalinama, Solženjicinu je počelo da se bistri, ali nedovoljno i suviše kasno. („Rusija u provaliji", Paideia 1999.) Njegova disidentska slava je izbledela, i on je prestao da bude važan ne samo na Zapadu, već i u Rusiji. (Jerofejev je, na primer, otpisao Solženjicina kao provincijalnog učitelja i lošeg pisca.)

Šmitova lekcija

Kada bi u Rusiji bilo pameti, tada bi u školske programe, kao obavezna lektira morao da uđe Karl Šmit sa svojim čuvenim esejom „O političkom". Valjalo bi i da đaci napamet nauče njegove najvažnije delove, a da svi oni koji ulaze u državnu službu polažu ispit „iz Karla Šmita".

Rusi bi tako naučili da se celokupna politička sfera svodi, kako sam svojevremeno napisao, samo na jedno: na jasno razlikovanje prijatelja i neprijatelja gde je presudan politički trenutak upravo onaj „u kome se neprijatelj u kristalnoj jasnoći prepoznaje kao neprijatelj". U Šmitovom univerzumu, neprijatelj države je onaj ko negira njen način života ili mu je pretnja, svako ko je u egzistencijalnom smislu drugačiji, ko je stranac, ko je „onaj drugi".

Suludo je verovati, kaže Šmit, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke, osuđeni su na nestajanje.

Neprijatelj ne dolazi samo spolja. On može bivstvovati i unutar države i može je ugrožavati. Šmit ne skriva svoj (hegelijanski) stav da država mora stajati iznad društva i da je to jedini način da se prevaziđu, neutrališu i harmonizuju pojedinačni ili grupni interesi. Pod uticajem i svog vajmarskog iskustva, Šmit smatra da svako ko dovodi u pitanje opstanak države mora biti neutralisan i ne može se zaklanjati iza prava koja mu daju ustav ili zakoni. U ekstremnim, kritičnim situacijama, pravne norme prestaju da važe i na njihovo mesto dolazi politička odluka.

Šmit oštro kritikuje političku zloupotrebu pojmova „univerzalizam", „humanost", „čovečanstvo". Univerzalizam i humanizam u političkoj sferi predstavljaju ideološki instrument imperijalne, pre svega ekonomske ekspanzije, a termini poput „pacifizma" služe samo da obmanu. U tom licemernom kontekstu rat je proglašen za neprihvatljivo zlo. S druge strane, sankcije, intervencije i kaznene ekspedicije, nasilne pacifikacije i slična brutalna politička i vojna sredstva postaju sasvim prihvatljiva – u ime humanosti, dabome.

Karl Šmit,nemački pravnik, filozof, politički teoretičar i sociolog (Foto: carl-schmitt.de)

Pozivajući se na univerzalizam i humanost, i neprijatelj kao kategorija prestaje da postoji. Pojam „neprijatelj", se stoga zamenjuje pojmom „remetilački faktor" i time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se svaki dignitet i legitimitet. On narušava i ugrožava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van okvira ljudskosti i zakona. Tako se podrazumeva da je opravdano razarati države u ime univerzalnih principa humanosti, i to bez formalne objave rata. Kritički anticipirajući vreme koje dolazi, Šmit kaže da će se ratovi vođeni zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći, uz pomoć propagande pretvoriti u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti.

I upravo na konceptu političkog, baš onako kako ga Šmit definiše, Zapad izuzetno uspešno funkcioniše, usput koristeći tu humanističku retoriku koju Šmit prezire. Kristalno jasno prepoznajući i imenujući neprijatelja, Zapad vodi odlučnu, istrajnu i beskompromisnu politiku svim sredstvima.

Razumeti Rusiju

Dugotrajna, neprekinuta rusofobija ne dolazi od nerazumevanja Rusije. Ona se ne može objasniti ni strahom od Rusije niti je posledica sukobljenih, racionalnih geopolitičkih interesa kako je to bilo u 19. ili u 20. veku. Da je tako, rusofobija bi nestala (ili bar oslabila) tokom proteklih trideset godina u kojima je Rusija tragično onemoćala i izgubila imperiju. Ona je dopustila da joj NATO pakt dođe na sam prag i da se sutra proširi i na Ukrajinu, a prekosutra, kada kakva obojena revolucija odnese predsednika Lukašenka, verovatno i na Belorusiju.

Problem Rusije nije u tome što Zapad ne razume Rusiju. Drama Rusije je što ona ne razume Zapad. Otuda to stalno iščuđavanje ruskih političara zapadnim potezima na globalnoj sceni – iščuđavanje koje traje decenijama.

Da je Rusija u „kristalnoj jasnoći" prepoznala ko je njen neprijatelj, da je svoju politiku vodila u skladu s takvim prepoznavanjem, možda do raspada SSSR-a ne bi ni došlo ili bi taj raspad imao drugačije konture. Tada ne bi bilo ni bratoubilačkog rata u Ukrajini, niti bi se NATO odlučio na novi, veliki pohod na istok. Ruska slabost je tako postala ključni faktor globalne nestabilnosti ne samo u Evropi. A to nas vraća na početak teksta, na nesposobnost ruske elite da postigne saglasje oko nacionalnih ciljeva, interesa i sredstava kojima će se ti ciljevi ostvariti. Moglo bi se ubrzo ispostaviti i da je i trenutno „ratno jedinstvo" u Rusiji kratkog veka.

Izvor RTS Oko

Naslovna fotografija: Mladen Antonov/AFP/Getty Images

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

НИКОЛА ВРЗИЋ: Шта су Зоран Ђинђић и Слободан Милошевић поручили Александру Вучићу

8–11 minutes

---

НИКОЛА ВРЗИЋ: Шта су Зоран Ђинђић и Слободан Милошевић поручили Александру Вучићу

11.03.2023. - 11:08

фото: rt.rs

Сваки српски лидер неумитно ће доћи до истог закључка. У супротном, тај лидер није српски

Пажњи површнијих познавалаца овдашњих прилика, тој необично жилавој сорти јавних аналитичара, није промакло да је поприлична количина историјске ироније садржана у околности да су се Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић, ти непријатељи за живота, датумима својих смрти – 11. и 12. март – ослонили један на другог.

Споменуту иронију, уосталом, заиста није тешко уочити. Један до другог у некролозима а с једне стране диктатор Милошевић, док је с друге први демократски премијер Србије Зоран Ђинђић; као да и у време тог диктатора Милошевића није било избора којима демократски легитимитет својим учешћем, поред осталих, није пружао и сам Ђинђић. Па су самим тим и неки други премијери Србије пре њега били демократски изабрани, ма колико нам се свиђали или не.

Но то је нека друга тема, која не мења чињеницу да су Милошевићеви медији оптуживали Ђинђића, лажно или не, и то је сада споредно, да је позивао НАТО да бомбардује нашу земљу. И чињеницу да је Ђинђић својом енергијом и организацијом, ако не главна привлачна снага као Војислав Коштуница, био главни мотор петооктобарских промена које су Милошевића срушиле с власти.

Уз издашну помоћ Запада; додуше, показаће се, више је то била инвестиција од које су очекивали профит, па и у виду беспоговорне предаје Косова, него великодушна и добронамерна бесповратна помоћ. Кад смо код тога, „Вашингтон пост" је још 11. децембра 2000. такву помоћ Америке „кампањи изградње демократије у Србији" квантификовао на износ од 41 милиона долара – „око 10 милиона долара за фискалну 1999. и 31 милион за 2000" – док је Вилијам Монтгомери, потоњи амбасадор Америке у нашој земљи који је новцем америчких пореских обвезника у време промена управљао из своје базе у Будимпешти, признао, када је отишао у политичку пензију, и да је укупна сума била знатно издашнија. Наводно, око 100 милиона долара.

А после тако купљене политичке промене – што не значи и да она није била неминовна, наиме, никакав новац не може да окупи онолико народа колико његова жеља и потреба да дође до промене као што је то било 5. октобра 2000 – између Милошевића и Ђинђића испречила се и Ђинђићева одлука да Милошевића изручи Хашком трибуналу. И то на Видовдан, што Ђинђићу нису опростили ни они који тај празник поштују много више него Милошевића.

Да би после трагичног стрељања Зорана Ђинђића на улазу у зграду Владе Србије 12. марта 2003. била изречена и тешка оптужба, истина, никад потврђена, да су у тај злочин умешани чак и чланови Милошевићеве најуже породице.

Они који су оптуживали Ђинђића да убија свој народ оптужени су да су убили Ђинђића. Круг мржње је тиме затворен. Не само да међу њима нема ничег заједничког него, поврх тога, не може да буде ни помирења.

Уосталом, иде даље ова логика и према далекосежнијим пројекцијама, један нас је увео у сукоб са читавим светом, други је хтео тамо да нас врати. Али смо га ми, то јест Срби, наопаки какви јесмо, убили да бисмо га спречили да нас одведе међу сав тај нормалан свет. Тако некако, глупо, али делује убедљиво онима који желе да у то буду убеђени.

Или настоје да убеђују, тако да и сада, 20 година касније, пишу о „Ђинђићу и смрти нормализације" и са чежњом подвлаче разлику између друштава која су се уписала „у тај мејнстрим релативизоване европске нормалности" који подразумева да се буде „унутра, у ЕУ, НАТО-у, Шенгену", и Србије која је „трагично каснила" а „након убиства Зорана Ђинђића, то кашњење је могло само да се повећава"; и тврде да је жарко желео да „уз подршку Европе и САД реформише земљу" након рата „који је у највећој мери сама изазвала", да је био „свестан да политика континуитета у односу на Милошевића води Србију у нову историјску странпутицу" и тако даље.

Истина је, наравно, много (до потпуно) другачија. И није случајно што је врло много труда уложено да је не приметимо, јер само слога Србина спасава. И обрнуто.

Елем, сви се сећамо чувене опомене Слободана Милошевића, изговорене у последњем председничком обраћању грађанима Југославије 2. октобра 2000. године, да би „свакоме (…) требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије".

Али се мало ко још сећа да је до истог податка дошао и Зоран Ђинђић. И да је о томе и јавно говорио у данима који су претходили атентату.

„Мени је јако жао што су код неких људи у Европи и свету добри Срби и демократе само они Срби који се одричу националног интереса своје земље, што неки мисле да рат у Ираку треба да буде наш национални интерес, а не решавање питања Косова… Мислим да је време да престане примена двоструких стандарда… Како то да није време за враћање Срба на Косово, а увек је време за спровођење одлука Хашког суда", упитао је Зоран Ђинђић у интервјуу франкфуртским „Вестима" кад је у фебруару 2003. тамо био због донаторске вечери за Храм Светог Саве.

Па у интервјуу Радио-телевизији Републике Српске 21. фебруара, датом у Бањалуци у коју је отишао упркос захтеву америчког амбасадора да прво оде у Сарајево, симболика тог захтева била је и тада очигледна као и данас: „Ако моји пријатељи у свету кажу, е, сад си нас разочарао, онда они нису моји пријатељи. Јер, ако ја кажем, мени је једна ствар важна, и за моју земљу је важна и подржите ме у томе, а они кажу, не, ми те подржавамо само у ономе што је за нас важно, онда то нису пријатељи."

И у „Вечерњим новостима", само неколико дана пред смрт, објашњавајући да је „Космет за мене државни приоритет број један", те да је „статус Косова, у ствари, статус Србије (…) а ја сам изабран да браним интересе Србије", одговорио је и на питање да ли би, „због промењене позиције, Зоран Ђинђић од демократе могао постати 'нови Милошевић' и великосрпски националиста".

„Доказује се", одговорио је Зоран Ђинђић у свом, испоставиће се, нажалост, тестаментарном обраћању, „да су моји ставови о Косову – потврда да се српска политика није променила. Да сам, ето, био политичар европског типа, а сад сам постао српски националиста. Тиме се, у суштини, тврди: да је са Србима увек исто, да се на Балкану само маске мењају. Али све то ме не узбуђује много. Мени је важно да су аргументи које сам понудио – необориви."

Овако је говорио Зоран Ђинђић.

Да би после његове смрти његови самозвани наследници, који су наследили Ђинђићеве позиције у партији и држави, али не и Ђинђићеву политику, ти киднапери његове политике и фалсификатори његовог наслеђа, покушали да нас убеде, и то чине, ево, већ 20 година, да је Зоран Ђинђић радио по мери њиховог схватања да је нормално предати своју земљу, док је ненормално борити се за њу.

Истина је супротна. И Зоран Ђинђић, као и Слободан Милошевић пре њега, уосталом као и Војислав Коштуница након њих кад је дошао у истоветну ситуацију, био је на истоветном становишту да не сме да преда оно што се предати не сме.

И да је због тога сукоб са Западом – неминован. Разуме се, без срљања у конфликт, значи, милошевски мудро, при чему међутим не сме да се занемари прилично важна чињеница да та мудра политика Милоша Обреновића није подразумевала и одрицање од територије и суверенитета Србије. Напротив.

Што се тога тиче, дакле, сваки српски лидер дошао је до истог закључка. Уосталом, иначе не би ни могао да буде српски лидер него само бедни сарадник у спровођењу туђих, антисрпских интереса.

Па отуда и запажање које делује екстравагантно уместо да је очигледно, наиме, национални консензус и национално помирење заправо су остварени. Ма колико то чудно звучало и ма како чудним путем то било постигнуто, а понеко ће подсетити и да јесу чудни путеви Господњи. Нарочито када је Косово и Метохија у питању.

Док је оно обиље пропаганде, којој смо константно изложени, и послужило својој сврси да од дрвета не приметимо шуму. Да не увидимо да о оном најважнијем питању нема разлике већ има сагласја, и то без икаквог претходног усаглашавања; најзад, баш зато човек који је изручио Милошевића и није имао ништа против што су га упоредили с Милошевићем кад се и сам нашао пред истим избором између потчињавања и супротстављања Западу.

И то је, да другачијег избора нема када је избор овакав, порука коју Александру Вучићу данас упућују и Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић. Намере Запада нису се промениле у последњих четврт века. Не сме да се промени ни одговор који на то стиже из Србије.

rt.rs

 

fakti.org

Београдски форум: Србија и српски народ су суочени са покушајем историјске подвале ЕУ и САД

8–9 minutes

---

СТАВОВИ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ПОВОДОМ „ПРЕДЛОГА СПОРАЗУМА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ"

 

* „Предлог Споразума о путу нормализације између Косова и Србије", објављен на сајту Европске уније 27. фебруара 2023. од увода до последњег, 11. члана, представља грубо кршење Резолуције СБ УН 1244, принципа међународног права и Устава Србије"

* Од Србије се захтева да сама смањи своју Уставом утврђену, међународно признату државну територију са којом је постала чланица ОУН, ОЕБС и свих других међународних организација и да је пренесе криминално наметнутој творевини (чланови 2. и 4).

«Предлог Споразума» је пун контрадикторних одредаба и формалне симетрије од којих је свака на штету виталних интереса Србије. Творци су «Странама» оставили простор да свака на свој начин уверава јавност да је победила. Ако би се «Предлог Споразума» прихватио, потпуно је јасно да би у сваком спору пресуђивали ЕУ/САД, као што је јасно да би то, као и досад, увек било на штету Србије.

* Чудна је сагласност свих учесника да преговарају о примени "Предлогa Споразума" који није потписан, за који није потврђено да је прихваћен, који није објављен ни у једној институцији или службеном гласилу у Србији. Такав однос је неспојив са судбоносним значајем питања

* Ово време има историјски значај. Оно захтева да се Србија инспирише својим највећим дометима у најтежим историјским прекретницама, да се врати самопоштовању, општеприхваћеним принципима, Уставу и Резолуцији СБ УН 1244 као јединим поузданим ослонцима

________________________________________________________________

          ПОВОДОМ притисака ЕУ/САД  да Србија убрзано, корак по корак, призна једнострано илегално отцепљење Косова и Метохије Београдски форум за свет равноправних подсећа на следеће:

          Једнострано отцепљење Приштине резултат је агресије НАТО извршене пре 24 године. Циљ оружане агресије је био доминација на Балкану, као део стратегије ширења НATO на Исток и припрема конфронтације са Русијом. Циљ продужене агресије чији је израз ултиматум да Србија призна тзв. Косово је исти – формализовање отимања Покрајине силом, супротстављање Србије Русији и Кини и припрема глобалног обрачуна.

 

          Оружана агресија је окончана преговорима, а преговори усвајањем Резолуције СБ УН 1244 којом се, поред осталог, гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ) а за Покрајину Косово и Метохија предвиђа широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ).

          Резолуција 1244 СБ УН је документ највеће правне снаге у светском правном поретку који обавезује сваку од 193 чланице УН, без изузетка и временског ограничења. Та одлука је даље на снази и нико, осим СБ УН, нема права да је укине, измени или прекрши наметањем другачијег решења. Србија има животни интерес да се ова Резолуција испоштује и до краја спроведе.

          „Предлог Споразума о путу нормализације између Косова и Србије", објављен на сајту Европске уније 27. фебруара 2023. од увода до последњег, 11. члана, представља грубо кршење Резолуције СБ УН 1244, принципа међународног права и Устава Србије.

          Настојања ЕУ према Србији као старој, европској држави, чланици УН и других међународних организација, да је претњама и уценама, принуде да прихвати изједначавање у правима и обавезама са њеном Аутономном Покрајином под привременим мандатом УН, представља јединствен пример у новијој историји бахатог и волунтаристичког понашања, нарушавања суверенитета и територијалног интегритета, злоупотребе мандата Генералне скупштине УН и преседан са тешко предвидивим последицама по мир и безбедност на Балкану и у Европи.

          Од Србије се захтева да сама смањи своју Уставом утврђену, међународно признату државну територију са којом је постала чланица ОУН, ОЕБС и свих других међународних организација и да је пренесе криминално наметнутој творевини (чланови 2. и 4).

 

          «Предлог Споразума» је пун контрадикторних одредаба и формалне симетрије од којих је свака на штету виталних интереса Србије. Творци су «Странама» оставили простор да свака на свој начин уверава јавност да је победила. Ако би се «Предлог Споразума» прихватио, потпуно је јасно да би у сваком спору пресуђивали ЕУ/САД, као што је јасно да би то, као и досад, увек било на штету Србије.

          Речено је да "Предлог Споразума" није потписан, али је остало нејасно да ли је усмено прихваћен или није, о чему круже различите информације и тумачења која уносе пометњу у јавности. У таквој ситуацији је чудна сагласност свих учесника да преговарају о примени "Предлогa Споразума" који није потписан, за који није потврђено да је прихваћен, који није објављен ни у једној институцији или службеном гласилу у Србији. Такав однос је неспојив са судбоносним значајем питања.

          Србија и српски народ су суочени са покушајем историјске подвале ЕУ/САД. Излаз није у прихватању подвале под изговором да се морају сачувати мир и перспективе напретка и бољег живота. Неправедно, преваром и претњама наметнуто  решење у функцији глобалне конфронтације, може бити све друго осим допринос миру, развоју и бољем животу. Нужан је отклон од свих планова и прогноза који су и даље засновани на тезама о крају историје, и настојање да се Србија трајно одрекне трајних животних интереса зарад малих примамљивих понуда и користи.

          ЕУ је показала своје право лице и 2013. принудивши Србију да повуче своје државне институције, укључујући полицију и судство, са севера Покрајине у замену за обећање успостављања ЗСО. Шта се дешава на северу Покрајине након тога, посебно шта је остало од обећања НАТО да тамо неће дозволити улазак ничијих дугих цеви, познато је: на делу су не само дуге цеви већ војне базе, отимање земље и пуна милитаризација! Десет година касније ЕУ/САД поново обећавају ЗСО, али у пакету - "и примена `Предлога Споразума ЕУ` и ЗСО по уставу тзв. Косова". Толико о поштовању потписаног. На крају, може се поново десити - само примена "Предлога споразума ЕУ"! Али, добићемо гаранције! Чије?! Оних који су их увек давали и никада испоштовали?!

          Обећавање инвестиција и донација уколико се Србија одрекне својих државних права на делу своје државне територије, свог достојанства и идентитета, пример је агресивности оживљеног неоколонијалног, неорасистичког менталитета и лицемерја за које смо веровали да су давно предати историји.

 

          Ово време има историјски значај. Оно захтева да се Србија инспирише својим највећим дометима у најтежим историјским прекретницама, да се врати самопоштовању, општеприхваћеним принципима, Уставу и Резолуцији СБ УН 1244 као јединим поузданим ослонцима. Да се не мири са менталитетом подређености, зависности и немоћи који јој се потура. Да више поштује сопствене људске, научне, културне, духовне, привредне, геополитичке и природне потенцијале. И да не преговара о питањима која ограничавају њен суверенитет и територијални интегритет у пакету са страним бенефицијама, поготову не у страху од губитка нечијег милосрђа. Колико год било, оно се никад неће ни приближити износу штете од злочиначког «Милосрдног анђела».

          И у односима са ЕУ треба сви да се руководимо начелом да су Србији други потребни онолико колико је Србија њима потребна, а не да у име «реализма» добровољно прихватамо заразу синдромом мање вредности.

          Време је да више и одговорније водимо рачуна о ономе шта су Србија и српски народ преживели кроз историју, од кога и да је неколонијални менталитет незајажљив. У наш однос према ЕУ и Западу уопште, морамо заувек уградити осећај - шта је Србија дала Европи подносећи милионске људске жртве за које се још нико није извинио. Ако нас потцењују, ако нас уцењују, као што чине, то је добрим делом због тога што ми сами себе потцењујемо.

           Не смемо се ослонити на обећања и гаранције оних који су нас најчешће изневеравали.

 

standard.rs

Četiri scenarija za ukrajinsku završnicu

Срђа Трифковић

11–13 minutes

---

Scenariji završetka ukrajinskog rata se mogu podeliti u četiri grupe: ukrajinska pobeda, ruska pobeda, sporazumno poravnanje i zamrznuti konflikt korejskog stila

Zadatak vojnog analitičara trebalo bi u principu da bude tehnički jasan i vrednosno neutralan. U proceni ishoda nekog konflikta on može da se osloni na široku paletu proverenih metoda na osnovu kojih se zaključuje koja od sukobljenih strana ima veće izglede da degradira fizičke kapacitete i moralnu spremnost protivnika za borbu u datom vremenskom okviru, kao i da nastavi da projektuje smrtonosni pritisak sve dok taj protivnik ne prihvati da se ponaša u skladu sa političkim ciljevima pobednika.

Ovaj model uglavnom funkcioniše kada nema mnogo „nepoznatih nepoznanica" (aluzija na čuvenu frazu bivšeg američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda kojom se ukazuje da je neke bezbednosne pretnje nemoguće pretpostaviti, prim. prev). Analitičaru lišenom ličnih predrasuda bilo je jasno da je Hitler osuđen na propast kada je napao Rusiju juna 1941. a da prethodno nije porazio Britaniju, čime je ponovio Napoleonovu grešku iz 1812. godine. Ni Centralne sile nisu mogle da pobede nakon što je Amerika ušla u rat aprila 1917, uprkos istovremenom kolapsu Rusije i očajničkoj ofanzivi po principu „sve ili ništa" koja je propala u proleće 1918. godine.

„Ratna magla" (termin zapadne vojne teorije koji označava neizvesnost u situacionoj svesti učesnika vojnih operacija, prim. prev.) ponekad ruši kvantitativni proračun. Persijsko carstvo – globalni hegemon 5. veka pne – nije uspelo da pokori Grke, iako je grčki svet bio politički rascepkan i činio je jedva dva odsto demografske, teritorijalne i finansijske snage Persije. Svega vek kasnije, Aleksandar će osvojiti Ahamenidsko carstvo brojčano zanemarivom silom makedonskih falangi. Eksplozivna i brutalno nasilna ekspanzija islama u sedmom i osmom veku naše ere protivrečila je skromnoj demografskoj i resursnoj bazi koju su novoj veri pružale arabijske pustinje. Uspon Japana kao agresivne velike sile nakon reformi pod carem Meidži krajem 19. veka bio je neverovatno brz i iznenađujući za sve spoljne aktere.

Iracionalna vera

Nakon godinu dana teških borbi, rat u Ukrajini ne pokazuje simptome smirivanja. U opticaju su brojna predviđanja o budućem toku ovog rata i njegovom svršetku, ali se ona drastično razlikuju, često u zavisnosti od ličnih predrasuda i ideoloških vizura autora. Scenariji se mogu podeliti u četiri grupe: ukrajinska pobeda, ruska pobeda, sporazumno poravnanje i zamrznuti konflikt korejskog stila.

Istaknuti zagovornik preovlađujućeg gledišta u Vašingtonu – da će Rusija pretrpeti katastrofalni poraz ukoliko Zapad nastavi da snabdeva Ukrajinu najsavremenijim tipovima naoružanja – jeste penzionisani general Ben Hodžis, svojevremeno glavnokomandujući američke vojske u Evropi. „Ukrajina ima svu inicijativu i nemam nikakvih sumnji da će pobediti u ovom ratu, verovatno tokom 2023. godine", rekao je Hodžis u intervjuu za BBC decembra 2022. Hodžis je izrazio uverenje da će Ukrajina do kraja ove godine „biti u poziciji da otpočne finalnu fazu operacija".

Čitav američki neokonzervativno-neoliberalni duopol, koji suvereno dominira vašingtonskom scenom, trenutno se drži neke varijante ovog optimističnog scenarija. Većina njegovih zastupnika na javnoj sceni tretira uklanjanje ruskog predsednika Vladimira Putina sa vlasti kao preduslov ma koje varijante rešenja. Neki priželjkuju raspad Ruske Federacije u paramparčad, uspostavljanje haškog tribunala pod kontrolom Zapada za suđenje ruskim liderima optuženim za ratne zločine, nametanje drastične ratne odštete ostacima Rusije i održavanje sankcija u nedogled. Oni spremaju Rusiji neuporedivo brutalniji ishod od surovog mira koji su pobedničke savezničke sile nametnule Nemačkoj u Versaju.

Fiks-ideja da će Rusija biti ne samo poražena nego i ponižena, a možda i uništena kao suverena država, reflektuje emotivnu čežnju njenih zagovornika. Njihove težnje nisu zasnovane na ma kakvoj trezvenoj proceni snage i slabosti zaraćenih strana. Umesto toga, kao i Hodžis, oni pribegavaju frazama utemeljenim u iracionalnoj veri, poput „nemam nikakvih sumnji", „ne vidim nikakav drugi ishod" i „lično verujem".

Egzistencijalni rat

Vojska Ukrajine nije se raspala kao što je to Putin možda očekivao u ranoj fazi rata. Izvela je uspešne lokalne kontranapade kod Harkova i Hersona. Međutim, njena impresivna otpornost ne podrazumeva automatski i sposobnost izvođenja sveobuhvatne kontraofanzive ka Krimu, a kamoli nanošenje strateškog poraza Ruskoj Federaciji – državi približno 30 puta većoj od Ukrajine, sa trostruko većim brojem stanovnika i devetostruko većim bruto nacionalnim proizvodom, koja uz to ima na raspolaganju i neuporedivo veće prirodne resursie.

Kvantitativni parametri mogu da se pokažu varljivim: Davidi su povremeno pobeđivali Golijate tokom istorije. Takvi ishodi su retkost. Događaju se kao po pravilu kada jača strana vodi opcioni rat, dok ona slabija vodi borbu koju smatra egzistencijalnom.

I Ukrajina i Rusija vide sadašnji sukob kao egzistencijalni, rat u kojem poraz nije opcija. Rusija uživa ogromnu prednost usled činjenice da je nuklearna sila. Nuklearno oružje beskorisno je kao sredstvo zaštite krhkog unutrašnjeg političkog poretka države koja ga poseduje ukoliko joj preti kolaps iznutra, što se dogodilo sa Južnom Afrikom početkom 1990-ih. Atomska bomba je međutim vrlo ubedljivo krajnje sredstvo odvraćanja akutnih spoljnih pretnji, što potvrđuje napeta ali ipak stabilna regionalna ravnoteža snaga između Indije i Pakistana. Prema tome, američki san o trijumfu ukrajinske vojske koja paradira bulevarima Sevastopolja ili Donjecka nema utemeljenje u racionalnom rezonovanju i opasna je u svojim implikacijama.

Problem sa zasnivanjem spoljne politike na apriornim ideološkim postulatima je u činjenici da isključuje mogućnost razumne analize o sveukupnoj strategiji SAD prema Rusiji u celini, a posebno o ratu u Ukrajini. Da li bi Amerika trebalo da se bori protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca – i sa kakvim ciljem – čak i ako bi to podrazumevalo nuklearnu eskalaciju, nije predmet debate. Rizikovanje Bostona zbog Luganska možda je racionalan izbor, ali onda je potrebno da on bude otvoreno prezentovan i branjen, što do sada nije bio slučaj.

Fatalistički automatizam

Neprekidni argumenti o uputnosti slanja naprednih složenih borbenih sistema zapadne proizvodnje Ukrajini – uključujući tenkove, rakete, a možda i lovačke avione poslednje generacije – besmisleni su bez koherentne strateške vizije. Nje trenutno nema. Čim su obećani četa tenkova M1 „Abrams" i dva bataljona tenkova „Leopard-2", Ukrajina je zatražila avione F-16, pa čak i još naprednije aparate. Takve dileme neizbežno se „rešavaju" u prilog eskalaciji, sa fatalističkim automatizmom koji podseća na evropsku krizu koja je dovela do Velikog rata 1914. godine. Politička kvazielita u Vašingtonu mesečari ka katastrofalnom sukobu, preuzimajući ogroman rizik koji je nemoguće povezati sa ma kakvom racionalno definisanom koristi.

Mogućnost da će Rusija probiti ukrajinski odbrambeni zid u Donbasu i pobediti za sada je manjinsko gledište u Sjedinjenim Državama, premda ne i u Evropi. Tu mogućnost, uz pohvale vrednu obazrivost, nagoveštava iskusni realista prof. Džon Miršajmer sa Univerziteta u Čikagu. On upozorava da je od ruskog poraza „lakše zamisliti kako Rusi zadržavaju teritoriju koju sada kontrolišu, pa čak i zauzimaju dodatne teritorije". Ukoliko njegovo gledište ima osnova, onda je u interesu „kolektivnog Zapada" da se traži korejski model obustave vatre duž postojećih linija fronta, uz odlaganje političkog rešenja za neko kasnije doba. Ovo bi umanjilo glavnu pretnju: eskalaciju između NATO i Rusije, sa rastućim rizikom nuklearnog rata.

Preko 300 godina je Ukrajina bila integralni deo ruske države. Nakon boljševičke revolucije postala je „republika" novog sovjetskog konglomerata i tada joj je dodeljen rusofoni industrijski region Donbasa na istoku. Ukrajina je proglasila nezavisnost nakon raspada SSSR, ali ni u jednom času tokom ova tri i po veka nije tretirana kao apriorno antiruska tvorevina – sve dok se Amerika nije umešala. Nije bitno da li će i kada će biti rešeni sporovi između Rusije i Ukrajine oko teritorije, identiteta i nepravdi (i pravdi) prošlih vremena. Veoma je bitno da ti sporovi, inače beskrajno nevežni za bezbednost i blagostanje ostatka sveta, ne izazovu nuklearnu kataklizmu.

Korejski model?

Model zamrznutog konflikta nije novina i poželjniji je od iznuđenog rešavanja problema na nasilan i nepredvidiv način. Čak i da zanemarimo palestinsko-izraelski problem, koji je sui generis, tu su Kašmir (nerešen od 1948), Kipar (zamrznut od 1974) i niz srećnim okolnostima usnulih postsovjetskih sporova (Pridnjestrovlje, Južna Osetija, Abhazija). Zamrzavanje aktuelnih linija bi zaustavilo krvoproliće i usporilo (a nadajmo se konačno i eliminisalo) eskalaciju između NATO i Rusije. Moglo bi i da spreči gubitak obraza bilo koje od strana pred domaćom javnosti.

Korejski model završetka rata u Ukrajini ima tu prednost što ne iritira previše rusofobne fanatike na Zapadu, dok realistima daje održivu opciju za dugoročno rešenje, bez pritiska medijskih naslovnica i lobističkih grupa.

Rusija neće kolabirati ni sada niti u ma koje vreme. Putin će možda pasti, ali će njegov naslednik gotovo zasigurno biti još radikalnije nacionalistički orijentisan od njega. „Kolektivni Zapad" opsednut je karikaturom Putina kao ruskog Hitlera, a on je godinama po svaku cenu želeo partnerstvo sa Zapadom. Ukoliko i kada on bude uklonjen, Vašington i njegove briselske sluge dobiće umesto njega nekog ozbiljnog evroazijca koji nikad, baš nikad, neće upotrebiti sintagmu „naši zapadni partneri".

Ruski predsednik Vladimir Putin izlazi za govornicu uoči obraćanja naciji u Moskvi, 21. februar 2023. (Foto: Dmitry Astakhov / Kremlin Pool Photo)

Rat u Ukrajini započela je Rusija, ali ga je želeo, dubinski režirao i koreografski priredio Zapad predvođen Sjedinjenim Državama. On je istovremeno i greška i zločin, te igra nultog zbira, pre svega za sunovratne ostatke stare Evrope.

Ironija je što čak i da aktuelni tim iz Vašingtona postigne uspeh, rizikujući drastično globalnu kataklizmu, čak i da natera Rusiju da se povuče na granice od pre 2014. godine a Ukrajina posledično uđe u NATO, Amerika i ceo „kolektivni Zapad" će biti neuporedivo manje bezbedni nego pre majdanskog prevrata 2014, a kamoli pre Putinove intervencije. Zapadna alijansa predvođena SAD bi onda morala da preuzme odgovornost za podršku i odbranu bankrotirane države sa najkorumpiranijim političkim establišmentom u Evropi. SAD bi postale trajni garant granica Ukrajine koje su svojevoljno zacrtali Lenjinovi boljševici 1922, a proširio ih Nikita Hruščev jednim potezom pera 1954. godine. Te granice bi svakako trajno osporavala ogorčena, revanšistička Rusija – isto onako kako su sporne bile istočne granice Nemačke nakon Versaja, verovatno uz slične dugoročne rezultate.

Bila bi to Pirova pobeda Amerike i Zapada i trajno skretanje pažnje sa jedinog istinskog globalnog izazova, koji se nalazi nekih 8.000 kilometara jugoistočno od Moskve.

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

Naslovna fotografija: Sean Gallup/Getty Images

 

fakti.org

Павловић: Предлог ЕУ садржи 4 одредбе које значе ДИРЕКТНО признање државности тзв. Косова

13–16 minutes

---

БРИСЕЛ У 11 ПРЕДЛОЖЕНИХ ЧЛАНОВА УНЕО И 5 ОДРЕДБИ КОЈЕ САДРЖЕ ИНДИРЕКТНО ПРИЗНАЊЕ (1. ДЕО)

Преко Брисела би да им отворе врата НАТО

* Пошто уговор третира тзв. Косово као државу и то, како је изричито написано, у складу са Повељом УН, то би потписивањем Србија пркатично онемогућила Русију и Кину да блокирају у СБ УН улазак тзв. Косова у УН

* Својим потписом Србија би угрозила СПЦ на тзв. Косову, на начин да би је довела у сличан положај у коме је Црква била у Црној Гори пре литија

* Прихватање би значило да ми морамо да останемо код свих спроведених обавеза по Бриселском споразуму, а тзв. Косово тек ако се Уговор потпише улази у нову процедуру дефинисања садржине ЗСО

* Да све буде још горе, успоставили бисмо надлежност ЕУ мимо УН и 1244 и губили право да доказујемо да се ЕУ не држи мандата који је добила од УН за вођење преговора

____________________________________________________________

           Аутор: Бранко ПАВЛОВИЋ

           НАКОН обраћања председника Вучића - 27. 2. 2023. године на првом каналу РТС - јасно је да Србија није прихватила предлог Уговора који је припремио, или презентовао, Брисел.

           Председник је недовсмислено том приликом рекао да Србија неће прихватити било какво признање, као ни признање у УН за Косово.

           Са тим делом проширења и појашњења позиције Србије, да никакав облик признања државности за тзв. Косово није прихватљив, сада можемо имати пуну сагласност у Србији (не рачунам оне који просто мрзе Вуића или навијају за НАТО) да је то црвена линија Србије.

           Нема никаквог пристајања на државност тзв.Косова.

           Овим текстом кроз анализу предлога Уговора, објашњавам разлоге за овакав став Вучића.

           Сумирано, основне замке предлога Уговора су:

           - предлог садржи 4 одредбе које значе ДИРЕКТНО признање државности тзв.Косова,

           - предлог садржи 5 одредби које значе ИНДИРЕКТНО признање државности тзв. Косова,

           - Србија се обавезује да има усклађену међународну политику са ЕУ као да је већ чланица ЕУ и тиме сама себи уводи правни основ по коме би ЕУ могла да јој уводи санкције уколико закључи да политика Србије одступа од политике ЕУ, што би се одмах и догодило због неувођења санкција Русији,

           - Пошто уговор третира тзв. Косово као државу и то, како је изричито написано, у складу са Повељом УН, то би потписивањем Србија пркатично онемогућила Русију и Кину да блокирају у СБ УН улазак тзв. Косова у УН.

           Када је тако нешто прихватљиво самој Србији, онда би свако инсистирање Русије и Кине да њима то није прихватљиво било основ за напад Запада на њих да желе ратове на Балкану где су се народи напокон око неког решења сагласили, што би наравно била неодржива позиција за њих,

 

           - својим потписом Србија би угрозила положај СПЦ на тзв.Косову, на начин да би је довела у сличан положај у коме је Црква била у Црној Гори пре литија,

           - предлог значи да ми морамо да останемо код свих спроведених обавеза по Бриселском споразуму, а тзв. Косово тек ако се Уговор потпише улази у нову процедуру дефинисања садржине ЗСО,

           - успостављамо надлежност ЕУ мимо УН и 1244 и губимо право да доказујемо да се ЕУ не држи мандата у вођењу преговора који је добила од УН,

           - предлог од укупно 11 чланова има једну статусно неутралну одредбу и једну одредбу која се односи на будући документ (мапа пута) који сада не постоји.

           НАПОМЕНА: Под "одредбом" се не мисли само на чланове, него и на ставове у оквиру једног члана (наравно тамо где члан има више ставова).

           У даљем тексту преносим предлог Уговора у целини са коментраима на одговарајућим местима.

           Уговорне стране

           Свесне своје одговорности за одржање мира,

           Посвећене да допринесу плодној регионалној сарадњи и безбедности у Европи и да превазиђу наслеђе прошлости,

           Свесне да су неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета и заштите националних мањина основни услов за мир,

           Полазећи од историјских чињеница и без предрасуда о различитим погледима страна на основна питања, укључујући и на питања статуса,

           (КОМЕНТАР: Треба приметити у преамбули да се не говори о томе да се неће « прејудицирати статусна питања » него се користи формулација «… предрасуда о различитим погледима страна…" чија је једина сврха да личи као да штити Србију, а суштински значи "за потребе унутрашње политике ви наставите да причате шта год хоћете, а шта је статусно договорено - то пише у овом уговору.

 

           Пошто се статус утврђује сагласношћу странака (не појединачним мишљењима) то се питање статуса даље регулише овим уговором.

           Јасно је одређено да је ово уговор у коме нема никаквих напомена да му приступају ентитети различитог статуса, другим речима нема назнака да је Србија држава а да Косово то није. И наравно опет као и у свим претходним споразумима нема позивање на 1244.)

           У жељи да створе услове за сарадњу између страна у корист народа,

           договориле су се о следећем:

           Члан 1

           Стране ће развијати нормалне, добросуседске односе једни са другима, на основу једнаких права.

           (КОМЕНТАР: Добросуседски односи постоје само између држава. Чим Србија пристаје на добросуседске односе са тзв.Косовом тиме индиректно признаје њену државност. Јесте принцип да се државе имају третирати са једнаким правима без обзира на величину и снагу. Дакле и тај део « на основу једнаких права » је формулација из Повеље УН који се односи на државе , па према томе Србија би на тај начин индиректно признала државност тзв. Косова.)

           Обе стране ће међусобно признати документе и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске марке.

           (КОМЕНТАР: Као што сваки устав сваке државе дефинише грб, заставу, химну, свака има свој пасош,царину итд.-апсолутно све у складу са претпоставком да је што се Србије тиче  тзв.Косово држава као и Србија. И овом одредбом се индиректно признаје државност тзв. Косову.)

           Члан 2

           Обе стране ће се водити циљевима и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оних о једнакости суверенитета свих држава, поштовању њихове независности, аутономији и територијалном интегритету, праву на самоопредељење, заштити људских права и недискриминацији.

 

           (КОМЕНТАР: Овом одредбом би Србија директно признала да је тзв. Косово држава са пуним капацитетима као и Србија у  складу са Повељом УН, што би у даљим корацима веома отежало и Русији и Кини да спрече чланство тзв. Косова у УН, како смо већ објаснили.)

           Члан 3

           У складу са Повељом Уједињених нација, странке ће решити све међусобне спорове искључиво мирним средствима и суздржати се од претње или употребе силе.

           (КОМЕНТАР: Реч је о принципу који регулише односе једне државе према другој држави. У унутрашњем праву не постоји обавеза државе да спорове решава само мирним средствима, а када је реч о претњи или сили, онда је у унутрашњем праву формулација «уздржаће се од прекомерне употребе силе или претње». Прихватањем овог члана Србија би индиректно прихватила да је за њу тзв. Косово држава исто као и Србија.)

           Члан 4

           Стране ће наставити да делују полазећи од претпоставке да ни једна од њих не може да представља другу у међународној сфери нити да делује у њено име.

           Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији.

           (КОМЕНТАР: Ова одредба је формулисана на начин да би пристајање Србије на њу значило директно признање државности тзв. Косова.)

           Члан 5

           Ниједна страна неће блокирати, нити охрабривати друге да блокирају напредак друге стране на путу ка ЕУ, на основу сопствених заслуга. Обе стране ће поштовати вредности из Члана 2 и 21 Уговора о Европској унији.

           (КОМЕНТАР: И ова одредба је формулисана на начин да би пристајање Србије на њу значило директно признање државности тзв. Косова.)

           - Невоља код ове одредбе је и у томе што је слична формулација садржана и у чл.14.Бриселског споразумна из 2013.

           - Додатак о поштовању чл.2 и 21 уговора о ЕУ се односи : чл.2 на људкса права  и демократија и нарочито важно чл.21 који значи прихватање да усагласимо своју политику у међународним односима са ЕУ. Односно ако то не урадимо онда би ЕУ имала правни основ за увођење санкција Србији. Дакле, убацивање чл.21 је од капиталне важности, пошто су у ЕУ схватили да не могу да нађу за Србију  правни основ за увођење санкција због не увођења санкција  Русији, па су смислили да у овом предлогу за регулисање односа са тзв.Косовом убаце као кукавичије јаје ту одредбу. Прихватањем овог става Србија би сама себи створила правни основ за могуће будуће санкције ЕУ према њој због неусаглашене спољне политике Србије са ЕУ.

           Члан 6

           Иако овај споразум представља важан степен нормализације, обе стране ће наставити са новим подстицајем, процес дијалога који води ЕУ, који би требало да доведе до правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа.

           Стране се слажу да ће продубити будућу сарадњу у областима економије, науке и технологије, транспорта, односа из области спровођења закона, поште и телекомуникација, здравства, културе, религије, спорта, заштите животне средине, несталих особа, расељених и других сличних области закључивањем одређених споразума.

 

Нови колонијализам

           (КОМЕНТАР: Изостављање области војске, јавне и државне безбедности, монетарне политике, међународних односа и фискалне политике код чињенице да је много тога набројано, такође би се тумачило као индиректно пристајање Србије да се тзв. Косово сматра посебном државом. Код тумачења норми које имају бројна набрајања о чему ће се преговарати, опасност се састоји у томе што онда даље тумачење дела „...и других сличних области..." мора много уже да се тумачи, него да су наведене две или три области. И у том случају је веома важно шта све није набројано. А све што није набројано су функције Србије по резолуцији 1244 и пратећим документима. Баш тога нема.

           Нема ни просвете, што је изузетно важно. Када има науке и здравства, онда се изостављање просвете не може накандно подвести под „друге области" јер је то баш слична област, веома важна, а изоствљена. Дакле  и хтело се да просвета не буде обухваћена. А ту је питање српског језика, по ком програму нам деца уче историју и да ли је искључена родна идеологија из наставног програма итд.)

           Детаљи ће бити договорени у додатним споразумима, у оквиру дијалога под покровитељесвом ЕУ.

           (КОМЕНТАР: Овом одредбом би се Србија обавезала да дијалог води ЕУ, што значи да легалитет за преговарање ЕУ више не би црпла из УН и резолуције 1244.)

           Члан 7

           Обе стране се обавезују да ће успоставити посебне аранжмане и гаранције, у складу са релевантним инструментима Савета Европе и ослањајући се на постојећа европска искуства, како би се обезбедио одговарајући ниво самоуправе за српску заједницу на Косову и могућности за пружање услуга у одређеним областима, укључујући могућност финансијске подршке Србије и директан канал комуникације српске заједнице са Владом Косова.

           (КОМЕНТАР: Ова одредба претпоставља да се тек има договарати  у погледу надлежности  ЗСО.)

           Стране ће формализовати статус Српске православне цркве на Косову и пружити снажан ниво заштите српским местима верског и културног наслеђа, у складу са постојећим европским моделима.

           (КОМЕНТАР: Ова одредба претпоставља да се СПЦ, која је на Косову и Метохији присутна 800 година и регистрована у Србији, има пријавити неком органу тзв. Косова који не постоји ни данас, па ће ти органи одлучивати о статусу СПЦ на тзв. Косову, као да регистрација у Србији не важи. Што би такође било индиректно признање државности тзв. Косова (о бројним другим проблемима да не говорим после искуства са Ђукановићевим замислима у ЦГ.)

           Члан 8

           Стране ће разменити сталне мисије. Оне се оснивају у седишту одговарајуће Владе.

           (КОМЕНТАР: Ова одредба је формулисана на начин да би пристајање Србије на њу значило директно признање државности тзв. Косова.)

           Практична питања у вези са успостављањем мисија биће обрађена посебно.

           Члан 9

           Обе стране узимају у обзир посвећеност ЕУ и других донатора да успоставе посебан пакет инвестиција и финансијске подршке за заједничке пројекте Страна у економском развоју, повезивању, зеленој транзицији и другим кључним областима.

Ово им треба

           (КОМЕНТАР: Ова одредба може да се тумачи као статусно неутрална.)

           Члан 10

           Стране ће успоставити заједнички комитет, којим председава ЕУ, за праћење спровођења овог споразума.

           Обе стране потврђују своју обавезу да примењују све претходне споразуме Дијалога, који остају важећи и обавезујући.

           (КОМЕНТАР: Други став ове одредбе значи суштински обавезу Србије да не одустаје од већ спроведеног по Бриселском споразуму, обзиром да је за обавезу тзв. Косова у погледу ЗСО овим предлогом предвиђен нови поступак испочетка ст.1, чл.7., па се не може сматрати да је тзв. Косово по овом основу већ обавезно да успостави ЗСО.)

           Члан 11

           Обе стране се обавезују да ће поштовати Мапу пута за имплементацију која је приложена овом споразуму.

           Како смо обавештени, мапа пута у овом тренутку не постоји.

           У односу на тврдње представника ЕК Стано, да је предлог договорен, такву изјаву треба схватити као покушај даље дестабилизације Србије.

           (следи наставак)

 

nspm.rs

: Санда Рашковић Ивић: Вучић лаже да није прихватио споразум о Косову и вуче за нос целу Србију

:

6–8 minutes

---

Вучић вуче за нос целу Србију, цео српски народ и све оне грађане којима је добробит ове државе на срцу, каже у интервјуу за новине "Нова" потпредседница Народне странке Санда Рашковић Ивић , говорећи о Европском предлогу споразума Београда и Приштине, с којим се председник Србије Александар Вучић сагласио у Бриселу.

Председник Србије у Бриселу се сагласио са Европским предлогом споразума око Косова. Како вама изгледа све то што се десило тог дана у Бриселу, али и у данима који су уследили?

Мени то све изгледа као скандал. Као ругање здравом разуму, јер је Вучић пристао на споразум. Лаже у камеру да га није прихватио, ми од Бореља сазнајемо да јесте. Затим лаже да је он читао тај споразум народним посланицима у Скупштини, а рекао је и то може да се провери да је тај споразум нон пејпер, да је тајна и да о томе не може да нам говори. Вучић вуче за нос целу Србију, цео српски народ и све оне грађане којима је добробит ове државе на срцу.

Шта за вас значи овај споразум, је ли то признање Косова?

Овај споразум је за мене недвосмислено признање Косова, зато што у сваком од чланова имате причу о статусу Косова као државе. У првом члану говори се о добросуседским односима, а ми нисмо у шизофренији да будемо у добросуседским односима са самима собом. Ако је Косово и по нашем Уставу и по Резолуцији 1244 део Србије, онда ми не можемо да будемо у добросуседским односима. Даље се говори о томе да ће се признати сва документа, од диплома што поздрављам, до пасоша што никако не поздрављам. Зато што је пасош прерогатив, односно симбол државе. Даље, имамо да се Србија неће противити уласку Косова у различите међународне организације. Наравно да Косово неће стремити да уђе у Међународно риболовачко друштво већ у Уједињене нације. Потом имате размену шефова мисија, дакле амбасадора. А њих могу да имају само државе, а не територије. Палестински амбасадор, што ми можете сад споменути, је сасвим друга прича у односу на КиМ. Дакле, сваки члан овог споразума потврђује косовску државност.

Чему су служиле барикаде на административним прелазима, подизање тензија, слање војске, одлазак председника на разговоре са Србима на КиМ…?

То је све било замајавање, показивање да власт стоји уз свој народ и да ће га као нешто бранити, а у ствари за столом у Бриселу је тај народ немилосрдно предала, а да га је претходно изманипулисала на један бруталан начин, звецкајући оружјем и доводећи те људе у ситуацију да изгубе послове и парче хлеба. Поред замајавања то је служило и за "кување жабе", да се покаже да смо све пробали и није нам успело. Власт у ствари није радила ништа друго осим голе манипулације. Људи на КиМ ионако капиларно крваре, одлазе полако, може се очекивати да се стварно покупе и да дођу у Србију, јер не желе да се пробуде у Косову које је чланица УН или сутра у Великој Албанији.

Када Вучић на РТС-у каже да ће кроз Мапу пута и имплементацију споразума покушати да изузме пријем Косова у УН, да ли мислите да је то могуће и о чему он уопште прича?

Када прихватите као шеф државе један папир као целину, имплементација подразумева спровођење онога што у том папиру пише. То није шведски сто, да ви можете једно да узмете, а друго да не узмете. Вучић је требало на овом састанку да тражи да се на ову тачку четири дода да се нећемо сагласити са пријемом Косова у УН и да ћемо то активно спречавати. Он се сагласио с овим што јесте, што је дубоко погрешно и то је нека врста државног удара на Устав ове земље. Црвене линије о којима је Вучић причао у Скупштини су потпуно погажене.

Да ли мислите да се може променити став пет држава које не признају Косово?

Потпуно сам сигурна да Шпанија и Кипар неће признати Косово, зато што имају проблем на својој територији који је врло актуелан и према њему се понашају врло озбиљно. Сви се нешто мрште на замрзнути конфликт, а на Кипру постоји од 1974. године. Не видим да има рата, а Кипар не признаје тај северни део који тражи да се одвоји. Шпанија је шта мисли о сепаратизму показала пре неколико година кад је Каталонија покушала то да уради.

Шта мислите о Заједници српских општина, да ли је то добро решење за Србе са КиМ?

Она ће бити формирана по косовском Уставу и то ће бити део државе Косова. Ја сам се 2013. године оштро противила Бриселском споразуму, сматрала сам да је дубоко погрешан и да је копање пута косовској државности. Одузимањем ингеренција Београду над локалном самоуправом, над судством и полицијом, српска заједница је практично ражалована на КиМ, а остало је само школство и здравство по протоколима Београда. Сад ће бити да ће школство и здравство бити под ингеренцијом ЗСО, а она је под ингеренцијом Приштине. Према томе Приштина ће се итекако мешати у рад ЗСО, мешаће се у медицинске протоколе и шта се учи у школама, тако да се ја јако плашим да ће на крају Адем Јашари постати народни херој у уџбеницима за српску децу.

Већ дуго Народна странка тражи да се пошаљу писма Русији и Кини са захтевом да уложе вето на пријем Косова у УН. Ако потпишемо овај споразум да ли можемо од њих тражити тако нешто?

Ако то будемо тражили од Русије и Кине после имплементације споразума, ми тражимо да буду већи Срби од Срба. Зашто би улагали вето ако смо се ми сложили да Косово уђе у међународне организације?

Поједине странке опозиције дале су подршку потписивању овог споразума. Шта мислите о томе?

Мислим да је то погрешно. Ако се неко залаже за европске вредности, онда би требало да се залаже за то да људи живе једни с другима, да поштују територијални интегритет земаља и да су територијална решења у етничким сукобима лоша. Томе нас учи Европа и тога се Европа држи осим у ово случају. Странкама које су омађијане европским вредностима, ту магију треба разбити, јер ово нису европске вредности.

Споразуму се отворено противи Народна странка, али и блок око Двери, Заветника, Новог ДСС… На који начин мислите да спречите власт да потпише споразум?

Ми ћемо то покушати институционално и ванинституционално. Тражићемо скупштинско заседање где бисмо тражили да се овај папир одбаци и да позовемо председника на одговорност, по којој је то платформи преговарао. Ми смо у скупштини преварени, како опозиција, тако и његови, зато што ни њима није рекао шта мисли да ради. Бојим се да док се не блокира Газела у овој држави ништа не може да се промени. Верујте ми, 27. фебруар је вододелница у српској историји. До сад нам је Косово отимано, а сад га Срби дају сами.

(Нова.рс)