standard.rs

Evropska unija kao Terra Militaris

Миломир Степић

8–11 minutes

---

Amerikanci mogu sasvim lako da izazovu novi rat bilo gde u EU jer su, stvarajući je, smišljeno napravili "konstrukcijsku grešku" i postavili dinamit u same njene temelje

Istorija Evrope je istorija ratova(nja). Na svom, ali i na tuđem tlu. U međuratnim predasima živela je na ekonomskim i geopolitičkim rezultatima proteklog rata i pripremala se za sledeći.

U 20. veku, posle jednog pa još jednog krvavog svetskog rata, masovnih ljudskih žrtava i ogromnih razaranja, smatralo se da su Evropljani nešto naučili iz istorije. I da se njene zemlje, imajući stravično iskustvo, više neće oružano razračunavati. Već 1951. „šestorka" Francuska, Italija, Zapadna Nemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg formirale su Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, preteču Evropske ekonomske zajednice, koja je prerasla u Evropsku zajednicu i Evropsku uniju.

Ona je proglašena za „najveći evropski mirovni projekat", gde su se, eto, „čak i vekovni neprijatelji – Francuzi i Nemci – pomirili", kako se često sugeriše zavađenim Balkancima.

Vešto je izbegavana kontekstualizacija: da se naglasi da je 1949, dakle dve godine ranije, nastao NATO, čiji su teorijsko-koncepcijski tvorci bili korifeji geopolitičke nauke H. Mekinder i N. Spajkmen. Njihova ideja bila je da se Središnjim okeanom, tj. transatlantskom severnoameričko-zapadnoevropskom zajednicom, suzbije i pobedi Središnja zemlja Evroazije (Heartland), tj. Rusija.

Ništa bez rata

Nepovezivanje NATO-a kao vojno-bezbednosne i EU kao ekonomsko-političke integracije, tj. „dve strane iste kovanice" i „leve i desne noge transatlantizma", kako sami sebe vide, naravno u koordinatama bipolarizma, zaista je ili vrhunski diletantizam ili „zavođenje za Goleš-planinu".

Ponovo se pokazalo da Evropa ne može bez rata – zahvaljujući okupatoru s one strane Atlantika ušla je u Hladni rat.

Posredstvom Velike Britanije kao „nepotopivog nosača aviona", SAD su većem delu Evrope sa tzv. slobodne i demokratske strane Gvozdene zavese donele talasokratiju kao geopolitički implant.

Naravno da za pristanak nisu pitali Francuze, čiji je doprinos ratnoj pobedi bio sličan Reneovom iz serije „Alo, alo", a naročito ne poražene Nemce i Italijane. O ostaloj evropskoj „boraniji" da se i ne govori.

Poljski vojnici sa zastavom NATO-a tokom vojne vežbe (Foto: Omar Marques/Getty Images/Getty)

Od najvećeg dela zapadne i centralne Evrope SAD su formirale sopstveni transatlantski mostobran. „Evropa je najbitniji američki geopolitički mostobran na evroazijskom kopnu", surovo je eksplicitan „Zbig" Bžežinski u „Velikoj šahovskoj tabli". Bila, jeste i ostaće dokle to bude bilo potrebno i moguće.

A mostobran B. Krivokapić u Enciklopedijskom rečniku međunarodnog prava i međunarodnih odnosa definiše kao „prostor na suprotnoj strani reke, jezera ili mora, koji zauzimaju i brane jedinice napadača pri forsiranju reke ili prilikom vazdušnog ili pomorskog desanta, s ciljem da se tako stvore uslovi za prebacivanje, iskrcavanje i dejstvo novih, većih snaga, kao i za izvlačenje (evakuaciju) sopstvenih snaga sa odnosnog područja". Savršeno jasno.

Očarani i razočarani

Dakle, ako Amerikanci vide Evropu kao mostobran, a nesumnjivo je tako vide, onda je ona za njih prvenstveno vojni objekat i veliko bojno polje – bez obzira na slatkorečivost o savezništvu.

Stoga ona ima krajnje nezavidnu budućnost i, u sadašnjim uslovima, male šanse za autonomno odlučivanje o sopstvenoj poziciji. Sledstveno, još više to važi za najjačeg evropskog aktera. „Evropa koju bi konstruisao i vodio Berlin jednostavno nije moguća", nedvosmislena je američka poruka koju takođe prenosi „Zbig".

Nije li sada jasnija aktuelna mizerna pozicija Nemačke, koja čak ni zbog miniranja Severnog toka ne sme da zucne? Berlin kaputt!

EU ubrzano prestaje da bude simbol svega dobrog, uzvišenog, naprednog, privlačnog… Uostalom, ona nikada nije ni imala te osobine, ali je bila tako propagandno predstavljana. Iako zbog istorijskih iskustava prilično neopravdan, termin „evropske vrednosti" dobio je status pozitivnih vrednosti uopšte. Prefiks ev(u)ro vremenom je počeo da podrazumeva samo EU i da ima razmere integrativne, pa čak i identitetske dogme – od ev(u)rosonga kao takmičenja za najbolju pesmu i ev(u)rogola kakvim su okarakterisani lepi pogoci čak i u seoskim fudbalskim ligama, do ev(u)ra kao stamene valute i namnoženih institucija EU kao merila uređenosti i efikasnosti.

Ali, sve su to pokrivalice za pravu NATO-ulogu EU u velikoj, globalnoj strategiji SAD. Ona je i ranije bila nesumnjiva, ali je ukrajinskom krizom postala sasvim ogoljena. SAD se Evropom bore protiv Evroazije. (I) vojno.

Kada je okončan Hladni rat, odmah je detonirana mina koja je izazvala pravi, „vrući rat" – nasilno rastakanje SFRJ, uključujući i direktnu agresiju NATO, tj. SAD i EU na SRJ 1999, kao i potpaljivanje sukoba niskog intenziteta na jugoistoku centralne Srbije i severu tadašnje BJR Makedonije.

Istovremeno, američki „pipci" u tzv. obojenim revolucijama, koje su uvek imale i oružanu dimenziju, uspešno su funkcionisali duž zonalnog evropskog transgresiono-regeresionog frontijera Imperije.

A onda je usledila Ukrajina. Pokušavajući da odlože kraj unipolarizma i uspore svrgavanje sa svetskog trona, SAD su uzele stvar u svoje ruke i Evropi u liku EU, posredstvom psovačke rečenice Viktorije Nuland, ponovo jasno stavile na znanje i ravnanje gde joj je mesto. „Stara dama", budući da odavno okupirana tome ne može da se suprotstavi, postaje stalna ratna arena i time „ispada iz igre" za mesto jednog od nekoliko svetskih ekonomskih i geopolitičkih „igrača".

Pripaliti fitilj

Amerikanci mogu sasvim lako da izazovu novi rat bilo gde u EU jer su, stvarajući je, smišljeno napravili „konstrukcijsku grešku" i postavili dinamit u same njene temelje. A nasleđnih istorijskih razloga, velikodržavnih pretenzija, neuralgičnih tačaka, teritorijalnih revandikacija, graničnih sporova, manjinskih pitanja, akutnih i hroničnih konflikata, primirenih i aktivnih separatizama – ionako ima na svakom koraku.

Nije pitanje da li će sledećeg rata u Evropi biti, već gde će i kada će izbiti? Hoće li se prvo iz Ukrajine proširiti na Pridnjestrovlje, tj. Moldaviju? Ili će Zapad najpre napasti do zuba naoružanu Kalinjingradsku oblast – deo suverene teritorije Rusije? A možda će se vojno sukobiti Mađarska, Poljska i Rumunija oko „podele plena" – zapadnog dela ionako načete Ukrajine? A tek Rumunija i Bugarska za Dobrudžu? Možda će zaratiti Mađarska i Rumunija zbog Transilvanije? Ne treba isključiti da pod određenim uslovima Nemačka prodre u Sudetsku oblast današnje Češke ili pređe poljsku granicu na Odri i Nisi koju je garantovala kada se ujedinjavala?

Zastave Evropske unije ispred sedišta Evropske komisije u Briselu, 16. jul 2020. (Foto: Reuters/Yves Herman)

Može li se usled ambicija Mađarske da pripoji teritorije sa svojim stanovništvom na jugu Slovačke desiti oružani konflikt ove dve članice i NATO i EU?

Popuste li stege ili se pojave takvi interesi Alijanse, zar je teško sa velikom sigurnošću predvideti ratni obračun takođe dve njene članice – Grčke i Turske – npr. zbog davne „Maloazijske katastrofe", Kipra, migranata, egejskih ostrva, granice na moru i spornih teritorijalnih voda…? Nije nemoguće da se „rat omakne" izazvan koškanjem Slovenije i Hrvatske u Piranskom zalivu, naročito ako se umeša Italija? Za sada izgleda neizvodljivo da se pokušaji otcepljenja Katalonije od Španije, Korzike od Francuske, Južnog Tirola od Italije, Škotske i Severne Irske od Velike Britanije… odigraju nasilno, ali hoće li tako biti i u budućnosti…? Isto važi za hipotetičku deobu Belgije, Švajcarske, Italije… Da li iko može da garantuje da (ponovo) neće planuti sukob između Republike Srpske i Federacije BiH ili Srbije i natoidne tvorevine „Kosova"?

Zaustaviti perpetuum mobile

Spisku nema kraja i treba ga redovno ažurirati. Neke krizne tačke su stalne, neke se smire i postanu reliktne, da bi se ponovo aktivirale, dok se neke nove pojavljuju i eskaliraju.

Figurativno rečeno, kao zemljani glavuci u Đavoljoj varoši kod Kuršumlije: jedni odolevaju eroziji, drugi vremenom nestaju, a treći se stvaraju – zavisno od stene na vrhu koja ih kao kapa natkriva. Kao što SAD natkrivaju EU. I nastojeći da čitavu Evropu učine balkanolikim „buretom baruta" – intenzivno je militarizuju.

Ali, zašto Evropa ne pokuša da se oslobodi te „meke" okupacije koja postaje sve „tvrđa", vrati se sebi i (opet) postane samo svoja? Evropa nacija! U ovim okolnostima, to nije moguće. Zato što njome vladaju robotizovane globalističke elite gajene u američkom inkubatoru i postavljane po vertikali i horizontali na ključna mesta da po globalističkim instrukcijama rade „na daljinski". Dok se bori „kʼo grešan s dušom", ostaje joj nada da će je osloboditi neko sa strane. Iz Evroazije

Izvor RT Balkan

Naslovna fotografija: bloomberg.com

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Кршљанин: Савез са Русијом – услов српског опстанка и спасења

7–9 minutes

---

ЈЕДИНО ТРИЈУМФ НОВОГ СВЕТА МОЖЕ СПРЕЧИТИ ЗАПАД ДА ПОКРЕНЕ НУКЛЕАРНИ РАТ

* Други европски рат, који Русија у бившој Украјини води против НАТО, Запад је покренуо по истој историјској формули и обрасцу као Први европски рат против Срба (1999.). У ствари та два рата су један исти рат – епилог Другог Косовског боја, односно егзистенцијални, васељенски рат, како каже Наталија Нарочњицка

* Савез са Русијом, дистанцирање од САД и Британије (бар док темељно не промене своју политику), одустајање од чланства у ЕУ, ослобођење Косова и Метохије, стварање новог Балканског савеза и све то у Новом свету равноправних, који предводе наши пријатељи Русија и Кина, биле би одреднице спољне политике истински слободне и суверене Србије, на шта нас обавезују и наши пали хероји и цивилне жртве НАТО агресије

* Морамо бити заједно са Русијом. А када ће бити могуће повући који конкретан потез у политичкој, економској и другим сферама, треба пажљиво извагати, али ово мора бити наша стратегија, јер то је услов нашег опстанка и спасења

_____________________________________________________

           Амбасадор Владимир КРШЉАНИН

           РУСИЈА и Кина данас предводе људску цивилизацију, која је на путу тријумфа над својом супротношћу, оличеном у нелегитимној злочиначкој олигархији, коју често зовемо „Запад". Тај тријумф који је већ наступио, али је мало одложен због рата у бившој Украјини, можемо звати „Нови свет" или „Свет равноправних", јер ће бити ослобођен од неправде и злочина.

           Нови свет карактеришу духовно-моралне вредности, љубав и сарадња, док у антицивилизацији све то нема значаја, или само представља параван, а једини стварни принцип је власт помоћу злочина и обмане.

           Ако посматрамо Европу, вековима је православни свет главни носилац цивилизације, односно духовно-моралних вредности, у континуитету од Ромејског, Душановог и Руског царства, до савремене Русије и Србије.

 

(GettyImages)

           Србија и Русија су стога вековима главна мета Запада, од крсташких ратова, преко Првог и Другог светског, до садашњих – Првог европског (против Срба) и Другог европског рата (против Руса).

           Немогућност да се раније и адекватније одупремо, произилази из суштинске разлике цивилизације и антицивилизације. Агресивни и лукави, пре свега англосаксонски Запад је пет векова био економски и војно најмоћнији део света, намећући свима опасну илузију да је управо западна друштвена и политичка мисао најбољи начин да се разуме свет. Данас знамо, и ми и Руси, да то није тако.

           То знање смо скупо платили, али оно је омогућило Русији да заузме садашњу водећу позицију у свету.

           Нови свет је претекао Запад у свему, јер је сарадња, а не злочин – темељ стваралаштва. У прави час, јер једино тријумф Новог света у свему, може спречити Запад да покрене нуклеарни рат.

           Када би злочиначка олигархија била сигурна да ће она преживети, заједно са довољним бројем своје послуге, не би се либила да уништи човечанство.

           Србија је била претеча, весник Новог света. Наш отпор НАТО агресији није био очајнички, већ духовно и морално супериоран и зато 19 западних земаља нису успеле да нас победе.

           Први Косовски бој, 1389, који нисмо изгубили, учинио је крај Душановом, последњем реалном сукцесору Ромејског царства. Тек после тога се уздигло Руско царство.

           Други Косовски бој, у коме је Слободан Милошевић пострадао попут Лазара Хребељановића, такође нисмо изгубили.

           Он је отворио пут уздизања Путинове Русије. Може се рећи да Други Косовски бој, или његов епилог, још увек траје и да нису случајно главне полуге западног притиска на нас управо захтеви да признамо независност Косова и уведемо санкције Русији.

           Рат против Југославије, односно против Срба, почео је, не случајно, одмах после распада Совјетског Савеза.

           Србија је била духовно и морално дорасла искушењу пред којим се нашла. У најтежим околностима, у Србији су јачали православље, независна економија и социјална правда. Иако без подршке великих, парирало се и на геополитичком плану.

           Непосредни повод за раније планирани терористички прокси рат на Косову и Метохији 1998. и директну НАТО агресију 1999. био је самит земаља Југоисточне Европе на Криту 1997, на коме су Милошевић и албански премијер Нано договорили мирно решавање проблема КиМ. Био је то у ствари савремени покушај стварања Балканског савеза, којим би се одстранио деструктивни западни утицај. НАТО то није могао да поднесе.

           У априлу 1999. Савезна скупштина је донела одлуку о приступању СР Југославије Савезу Русије и Белорусије. Иако због Јељциновог страха није остварен, то је био највећи искорак у остваривању вековних духовних и историјских тежњи српског народа.

           Сутрадан, после почетка агресије, 25. марта, Савезна влада СРЈ је донела одлуку о прекиду дипломатских односа са САД, Великом Британијом, Немачком и Француском, као најодговорнијим државама у НАТО агресији. Тај предлог је, на јутарњем проширеном колегијуму савезног министра, изнела моја маленкост.

           Није случајно што је ових дана Русија одбацила иницијативу Волфганга Ишингера да баш ове четири државе буду „посредници" у мировним преговорима Русије и Украјине. А да је после 5. октобра наше исхитрено обнављање дипломатских односа са ове четири земље било преурањено, а свакако у случају САД и Британије, доказује и недавна одлука Републике Српске да прекине дипломатску комуникацију са ове две земље.

           Још су два крупна примера из тог доба, који доказују величину политике Србије, док је била у пуној мери суверена. У фебруару 2000, на 4. Конгресу СПС, Слободан Милошевић је затражио да се ускрати гостопримство „срамној мисији" међународне заједнице на КиМ, под чијим окриљем је настављен геноцид и етничко чишћење Срба.

           У оквиру истог конгреса, одржана је велика међународна конференција са представницима преко 100 партија из целог света, у чијем сам организовању непосредно учествовао.

           Конференција је својим геслом „За свет равноправних" афирмисала главно питање данашњице и антиципирала настанак Новог света.

           Савез са Русијом, дистанцирање од САД и Британије (бар док темељно не промене своју политику), одустајање од чланства у ЕУ, ослобођење Косова и Метохије, стварање новог Балканског савеза и све то у Новом свету равноправних, који предводе наши пријатељи Русија и Кина, биле би одреднице спољне политике истински слободне и суверене Србије, на шта нас обавезују и наши пали хероји и цивилне жртве НАТО агресије.

           Други европски рат, који Русија у бившој Украјини води против НАТО, Запад је покренуо по истој историјској формули и обрасцу као Први европски рат против Срба. У ствари та два рата су један исти рат – епилог Другог Косовског боја, односно егзистенцијални, васељенски рат, како каже Нарочњицка.

           И зато морамо бити заједно са Русијом.

           Када ће бити могуће повући који конкретан потез у политичкој, економској и другим сферама, треба пажљиво извагати, али ово мора бити наша стратегија, јер то је услов нашег опстанка и спасења.

           (Излагање на округлом столу Српско-руског братства „НАТО ратови против Срба и Руса", 24. марта 2023.)

           https://rt.rs/opinion/vladimir-krsljanin/25684-vladimir-krsljanin-srbija-rusija-nato-rat/

 

nspm.rs

: Симур Херш: Неминовно да Џозеф Бајден доживи политичку катастрофу због напада на гасоводе Северни ток 1 и 2

:

~3 minutes

---

четвртак, 06. април 2023.

 Амерички новинар, добитник Пулицерове награде Симур Херш, сматра да је неминовно да актуелни председник Америке Џозеф Бајден доживи политичку катастрофу због напада на гасоводе „Северног тока".

Новинар је истакао да се економска ситуација у Немачкој погоршава, те да, пошто је изгубила руски гас, немачку индустрију чека „веома лоша следећа година".

„Биће лоше, и то ће пасти на Бајденова плећа. Мислим да ће до средине ове године то постати политичка катастрофа за њега", рекао је Херш у интервјуу за „Постил" а преноси Спутњик .

Према речима новинара, амерички председник се прибојава немачке независности, док Вашингтон већ „пет генерација" страхује да ће руски енергетски ресурси постати политичко оружје.

Међутим, према његовом мишљењу, оно што се догодило неће уништити немачко-америчке односе, иако су они „затровани" на званичном нивоу.

Према Хершовим речима, постоји разлика између онога што мисли америчка обавештајна заједница и онога што ради Бела кућа.

„Мислим да нико не подржава константно викање Беле куће на Русију и Кину и стално преувеличавање онога што се дешава у рату, и у вези с тим постоји знатна разлика у мишљењу председника и државног секретара Тонија Блинкена", навео је Херш.

Говорећи о дизању „Северног тока" у ваздух, Херш је подсетио на учешће Норвешке у терористичком нападу и назвао је „малим псом" Сједињених Држава.

Експлозије су се догодиле 26. септембра прошле године, истовремено на два руска извозна гасовода у Европу – 

„Северном току 1" и „Северном току 2". Немачка, Данска и Шведска нису искључиле могућност циљане саботаже.

Оператер „Северног тока", компанија „Норд Стрим АГ",саопштила је да су оштећења на гасоводима без преседана и да је немогуће проценити када ће он бити поправљен.

Генерално тужилаштво Русије покренуло је кривични поступак за чин међународног тероризма. Руски председник Владимир Путин је рекао да је експлозија на гасоводу очигледан терористички акт.

Симур Херш објавио је 8. фебруара своју истрагу о експлозијама „Северног тока", у којој је, позивајући се на извор, навео да су експлозивне направе испод руских гасовода у јуну 2022. годинеподметнули амерички рониоци, а да су их три месеца касније активирали норвешки специјалци.

Према Хершовим речима, одлуку о покретању операције донео је председник Америке Џо Бајден након девет месеци разговора са званичницима администрације укљученим у питања националне безбедности.

(Политика)

 

iskra.co

Билбија: Срби све своје крупне националне и државне одлуке треба да одлажу до „нове Јалте"

12–15 minutes

---

Билбија: Срби све своје крупне националне и државне одлуке треба да одлажу до „нове Јалте"

04.04.2023. - 10:02

Ђуро БИЛБИЈА

МИРОСЛАВ Крлежа је говорио да признаје само споменике који су бар двапут рушени и опет подизани.

Република Српска је `споменик` који и из Сарајева и са Запада руше већ три деценије, откако постоји, а она се не да.

Данас је 28. фебруар – дан доношења њеног првог Устава. Дан који баца сенку и у будућност.

Али, јуче је био 27. фебруар од којег су многи унутар Српског света зазирали. Бојећи се да ће бити у опозицији са 28. фебруаром.

Тек ћемо видети каква ће српска историјска црта бити подвучена испод 27. фебруара. Добро је што је поводом њега патријарх Порфирије позвао да се молимо за наше Косово и Метохију. Добро је и што је и председник Србије 27. фебруара говорио о КиМ у саставу Србије.

          И патријарха и председника Србије те речи обавезују. Лично се надам да ће се и поводом свега што се улимо у 27. фебруар показати да је српска историја – дубока вода.

          Надам се и да више никоме ништа своје нећемо препуштати. Да ћемо своје одлуке – због којих смо и страховали од 27. фебруара – доносити тек након великог препакивања светских односа које ће уследити након руске победе у Украјини, али не само над кијевским нато-неонацистичким режимом.

Русија је преко свог сталног представника у Савету безбедности УН објавила да у Украјини ратује против Запада за свој опстанак.

Запад преко генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга не показује знаке да ће одустати од позиције: победа Русије биће наш пораз, Путинова победа је опаснија од ширења рата изван Украјине.

Посета Ванг Јиа Москви потврдила је да ће се Кина и Русија и надаље стратешки подржавати.

Турска је – јер жели да постане мала велика сила – одбацила захтев Столтенберга и Ентони Блинкена да се прикључи хајци на Русију и да се одрекне ракетних система С-400.

Како Српска, Србија и Срби да се у овоме сачувају да не прођу као трава за време борбе слонова, али и да у новом свету који настаје изборе бољи статус и боље позиције од постојећих? Како да се, први пут за сто година, не нађу у табору губитника и да макар побољшају изгледе да почну поступно враћати изгубљено и отето у 20. веку?

Иако ће нас и водеће западне земље и сва опслуга њихових интереса и комбинација унутар српског простора на све начине уверавати да није тако, већ сада је извесно да руска победа у Украјини и свет без америчке хегемоније не угрожавају наше шансе да сачувамо Косово и Метохију, да будемо своји и да живимо у сагласју са својом српском судбином.

          Сасвим супротно: угрожавају добар део онога чиме нас Вашингтон, Лондон, Брисел и Берлин притискају, ограничавају, уцењују, историјски разапињу, настојећи да бајку о европском путу користе за исте циљеве у име којих су нас својим дивизијама „усрећивали" бечки ћесар, кајзер Вилхелм и Хитлер. Угрожавају потенцијално и оно чега су се на српску штету дочепали неки околни режими.

Несумњиво је такође да Резолуција Савета безбедности УН 1244 не брани само КиМ и Србију, него и Дејтонски споразум. И обрнуто: да Дејтонски споразум брани Резолуцију 1244.

Другим речима: да одбрана Косова и Метохије брани и Републику Српску, а да Србија са Републиком Српском – која макар неће бити мање дејтонска него што је данас – има много веће шансе да одбрани и Косово и Метохију и себе.

          Ово потврђује да између Русије и Запада и нас и Запада, који нас цео век не оставља на миру, функционишу једначине са безмало свим познатим. Међу „познате" спада и то што је Путин западњацима још 2008. рекао да ако чланство Украјине у НАТО постане могуће, онда Украјине неће бити, а и то што они нису хтели да га чују.

          Али, ово нашу ситуацију и нашу једначину не чини ни једноставнијим ни лакшим. Иако је 2022. година показала шта је Запад, како се са њим мора разговарати и зашто своје интересе, суверенитет и живот не треба меримо на његовој ваги.

Ако Србија поклекне пред Шолц-Макроновим планом, који није прошао никакву легитимну процедуру ни у Немачкој ни у Француској, изгубиће Косово и Метохију и дозволиће ширење Велике Албаније на своју историјску и државну територију. Ту Заједница српских општина неће ништа суштински компензовати. А у Европској унији, уђе ли у њу уопште у догледно време, Србија ће бити периферија за експлоатацију са третманом сличним бугарском.

Биће у структури у којој се комфорно не осећа ни Мађарска чија је сва историја на Западу јер јој удара и на суверенитет, идентитет и систем вредности. У структури за коју је Виктор Орбан рекао да је изгубила независност, економску и војну моћ јер Брисел, откако је почела руска специјална војна операција, ради за Америку а не за ЕУ.

Америчка Rand Corporation је у јануару 2022-ге, месец дана пре Путинове специјалне операције, објавила да Сједињене Државе могу побољшати своје позиције и сачувати моћ само ако ослабе Европску унију, пре свега Немачку, и ако између Берлина и Москве забију клин рата у Украјини. Шолц за ово зна, као што је знао и да ће Американци дићи у ваздух оба Северна тока, али се покорио, сладострасно насрћући на Србију, у тандему са председником Француске коме је Хашим Тачи, и на дан победе у Првом светском рату, био важнији од председника Србије.

Америка паралелно са руском специјалном операцијом черупа Немачку и остатак ЕУ, ухвативши их за енергетику као за грло. За 2022. им је узела само на гасу преко 400 милијарди долара екстраприхода.

Са мирењем са губитком Косова и Метохије – Србија ништа неће добити. Биће у кругу земаља које јој – са изузетком Мађарске и донекле Грчке – не желе ништа добро. Не желе јој ни председник Црне Горе, ни врхушке неких земаља које засад формално нису признале НАТО-Косово.

Пред Србијом је перспектива да у ЕУ буде најнесамосталнија и најдефаворизованија чланица, дежурно „сумњиво лице".

          Запад ће, по компетентним прогнозама, кроз две-три године ући у дубоку структурну депресију. Будемо ли чак само овако и оволико економски зависни од ЕУ и везани за западни финансијски систем – нећемо је ни ми избећи ни онолико колико бисмо, у супротном, могли.

          Машина Запада ће стати, не на једну годину. Тамо ће се догодити или нешто налик Великој депресији или стагфлацији из 70-их година прошлог века, на којој је Запад изгубио 10 година за развој.

          Србија ће се у том западном вртлогу наћи у најгорем положају, поготово што није ни католичка ни протестантска земља.

      Осим овога, Америка ће до 2027. „усисати" милион високообразованих и талентованих људи, махом из Европе, а у тим околностима ће се нама разбежати и таленти и „мајстори од заната".

Ако Србија пружи отпор – ако за почетак буде тврдо инсистирала на референтним извршним надлежностима Заједнице српских општина или врати питање Косова и Метохије у Савет безбедности УН – суочиће се са нечим сличним ономе са чиме се суочила након Видовдана 1914. кад је одбила ултиматум Аустроугарске.

И до 27. фебруара су нам претили изолацијом, одласком немачких фирми које тиме још не машу као црном заставом. Са тим треба рачунати јер су многе и дошле у Србију са задатком да буду „економско чудо" којем ће Срби – у име бољег живота и деце – дати предност над Косовом и Метохијом и најкрупнијим историјским и државним интересима.

За ово се треба спремити. За ово је потребно стратешко опредељивање и национално јединство до којег неће бити лако доћи јер Запад контролише много више битних тачака унутар српског простора него што уопште подозревамо.

Са Русијом и водећим земљама БРИКС-а и њиховим банкама – ако 27. фебруар не укључује окретање на запад – требало би преговарати да подрже Србију бар у наредне две-три године. За мултиполарни свет и Светску Већину остајање Србије на ногама у одређеној мери може бити важно као што је Вашингтону за одржавање сопствене хегемоније важно подржавање Украјине.

Запад је током 2022. у свој антируски украјински пројекат уложио 120 милијарди долара, а само Америка ће у овој години уложити целих 45 милијарди.

          Русију и Светску већину би подршка Србији коштала многоструко мање, а не би било ни улагање у ратне операције, нити прокси ратовање.

Наравно, Београд би такву подршку, истовремено са руском стратешком и војном заштитом, морао да затражи.

То би био прелазак Рубикона који треба одлагати док год има смисла и „муниције" за то. Са намером да што мање месеци остане између провале западног беса и покушаја изолације и доласка руске војске на ушће Дунава.

Чим Русија поново буде подунавска земља – Србију, бар што се тиче спољне трговине, више неће бити могуће потпуно блокирати, а нама ће руско тржиште, које ће очито чинити и добар део досадашње Украјине, бити више него довољно. Поготово ако се окренемо инвеститорима и банкама из земаља које не претендују ни на нашу територију ни на наше душе.

Са Русијом у делти Дунава, а то подразумева да би пре тога већ била макар у Харкову, Дњепру, Николајеву и Одеси, Запад ће морати да тражи нагодбу са Москвом. Део те нагодбе, мада можда не одмах, могу да буду и Срби под руском заштитом. По формули: ко дира Србију и Србе – дира у своје односе са Москвом и позиције на руском тржишту. Па и у статус и интересе Кине, која је већ водећи економски партнер за више од 130 земаља, и у њене односе са оним што ће у наредним деценијама бити Запад под вођством Америке.

Србија сада не бира само за себе јер ће све што буде чинила бити у одређеној мери и бирање за Републику Српску и српство у Црној Гори.

Рука Београда нема право да било чиме слаби позиције Бањалуке и српства у Црној Гори.

Сви треба да будемо свесни да са уласком у ЕУ са америчком и немачком доминацијом одустајемо од уједињавања српских земаља, а историја је показала, као што је више пута упозоравао председник Додик, да Србе може сачувати само српска држава.

У сваком случају, Србе неће штитити ни Европска унија ни Отворени Балкан, а Србија која одустајањем од Косова и Метохије купи улазницу у ЕУ неће бити ни зид који ће Српска моћи да користи као заклон. А последњих година смо имали Русију као заклон и за Србију и за Српску и Београд и Бањалуку који су се међусобно заклањали и заједнички растварали границу на Дрини.

Ни Србија ни Српска немају чиме и неће имати чиме да надокнаде и замене евентуално одрицање од подршке и заштите Русије. У времену у коме и ЕУ и Америка од нас траже потчињавање и мирење са свом њиховом антисрпском дивљом градњом на Балкану.

          Прикључивање Западу, као земље која је лишена права да има стратешке партнерске односе са Русијом и Кином, учиниће Србију мање Србијом и мање слободном и сувереном. Учиниће је територијом налик на увећану Црну Гору без Мила Ђукановића.

          Чак и кад би колективно хипнотисани, или самохипнотисани, народ почео као какав свенационални хор да тражи да се Косово и Метохија ампутирају и да срећни идемо у НАТО – власт би морала да се томе супротстави. А све сондаже показују да српска већина не диже руке од себе, да нипошто неће у НАТО и да није спремна ни за трампу КиМ за улазак у ЕУ.

          Зато је разумно да све своје крупне националне и државне одлуке одлажемо до условне нове Јалте која ће уследити, макар и са неком задршком, са окончањем рата Русије и Запада. И да, како је то формулисао Слободан Антонић, проблем Косова и Метохије предамо својој деци, а она својој. Да дочекамо Призрен као што су Јевреји дочекали Јерусалим.

          У свету без америчког империјализма, то чекање биће много смисленије и са шансама које су на „европском путу" унапред искључене.

          Знам две породице Јермена које сваког лета по 5-10 дана проведу уз своју јужну државну границу, на местима са којих се најбоље види њихова света планина Арарат.

          Њима је Арарат отет, нису га Турској препустили по својој вољи. Ни теслимили за „заједницу јерменских општина".

          Нас омађијавају да Косово и Метохија нису наши, а и да нам је најпаметније да их уградимо у велика америчка здања антисрпског Балкана и Велике Албаније.

          Са огромном разликом: нама ће и реално суверена Србија и Српски свет бити „Арарат".

          (Трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)

fakti.rs

 

pcnen.com

Nemački Treći rajh – evropska geopolitička prošlost

7–9 minutes

---

Autor: Dr Dušan Nikoliš

Adolf Hitler je 18, decembra 1941. godine potpisao svoju direktivu br. 21, nazvanu kodnim imenom „Barbarosa", kojom je doneta odluka i aktiviran plan  za  otpočinjanje vojnih priprema Trećeg rajha za rat protiv Sovjetskog Saveza (Rusije) i njegovog osvajanja, predviđen za polovinu maja 1941. godine.

Uporedo sa ovim, pripreman je i razrađen sveobuhvatni plan ekonomskog porobljavanja, grandiozne pljačke, „eksploatacije" Rusije – industrijske, poljoprivredne, rudne, mineralne, naftne, na njenoj evropskoj teritoriji, do Urala. I plan njene teritorijalne podele i rasparčavanja, buduće njene robovske kolonizacije i uključenja u veliki, čitaj, globalni nemački rajh.

Pod šifrovanim nazivom „Oldenburg" plan je donet 1. marta 1941. godine a priprema i organizacija poverene su Hermanu Geringu. „Projekat" je 29. aprila pripremljen i razrađen do najsitnijih pojedinosti. Rusija je njime podeljena na četiri „ekonomska inspektorata": Lenjingrad (kodno ime „Holstajn"), Moskva („Saksonija") Kijev („Baden") i Baku („Vestfalija") sa 23 ekonomske komande i 12 nižih ureda.

Memorandumom od 2. aprila 1941. godine Rusija se razbija, raščlanjuje na sedam državnih oblasti: Velika Rusija čije srce je Moskva;  Belorusija; Ukrajina;  Donjecki basen;  Kavkaz;  Srednja Azija sa Turkmenistanom, kao muslimanska jedinica; i Baltičke oblasti – Osland, kao celovita teritorija. Hitler je lično izabrao svoje „stare borce" za gaulajtere ovih oblasti: Lozea za baltičke zemlje, Kašea za Moskvu, Fauenfelda za Krim, Terbovena za poluostrvo Kolu.

U svom članku „Geostrategija za Evroaziju", u broju od 5. septembar–oktobar 1997. godine časopisa Forin afersa, koji je prethodio objavljivanju knjige „Velika šahovska tabla" iste godine, Zbignjev Bžežinski objavljuje  geopolitičku kartu Evroazije.  U nju su, među ostalim, ucrtane: zaokružena, potpuna  „Evroatlantistička Evropa" (bez ijedne evropske države izvan nje),  koja svojom istočnom granicom, od Murmanska na severu do Crnog mora na jugu,  uključuje delove zapadne Rusije, celokupnu Belorusiju i  Ukrajinu, odseca Rusiju od čitave njene crnomorske obale, obuhvatajući Gruziju i Jermeniju, i „Konfederalizovana Rusija" podeljena na „Rusiju", „Siberiju" i „Dalekoistočnu republiku".

Globalni otpor Rusije i Kine

Pomenutim nemačkim memorandumom Ukrajini se, u granicama mogućnosti, daje pravo na „autonoman nacionalni život" sa namerom da se pretvori u ekonomski i politički vazalnu državu i uključi u tzv. crnomorsku uniju. Ukrajini bi se poverila dvostruka „časna i poverljiva" misija: prehranjivati rajh i „konstantno držati Moskvu u šahu". Galicija, nekada deo Austrougarskog carstva,  treba da postane teritorija rajha kao i sve baltičke zemlje. Sa Krima trebe ukloniti sve njegovo stanovništvo, naseliti ga isključivo Nemcima i pretvoriti ga takođe u nemačku teritoriju rajha kao i poluostrvo Kolu zbog rudnika, basen Volge,  i Baku, zbog izvora nafte,  koji će biti pretvoren u „nemačku vojnu koloniju". Svi prostori Rusije, uključujući i srednjoazijske oblasti treba podeliti na „vazalne države" koje će vojna sila rajha držati u potčinjenosti.

Šta nam u suštini danas govori  aktuelni veliki, svetski rat u Evropi, najveći od okončanja Drugog svetskog rata u Evropi, maja 1945. godine?

Prvo, da Drugi svetski rat, kada su u pitanju Rusija i Sjedinjene Države, nije završen, da se nastavlja. Za SAD – pitanje je biti ili ne biti hegemon, vladar sveta. Za Rusiju – opstanak kao države i naroda.

Drugo, kada je o Rusiji reč, geopolitički posmatrano sa stanovišta vladanja Evropom (a time i  svetom).  SAD su se ogolile kao nastavljač nemačkog nacističkog Trećeg rajha. Sjedinjene Države preuzimaju njegovu ratnu, ekspanzionističku,  osvajačku štafetu pohoda na Rusiju. Za razliku od Hitlerove Nemačke koja je, prethodno pokorivši vojno, privredno, resursno Evropu (osim Britanije i neutralnih Švajcarske, Švedske, Portugalije, Španije i Turske), sama svojom vojnom silom krenula u osvajanje i porobljavanje Rusije, SAD ne kreću same i direktno već uz apsolutnu podršku političkih, propagandnih, vojnih i finansijskih kapaciteta  antiruske koalicije Evropske unije i  NATO-a.

Ono čega danas postajemo svesni i čega smo svedoci je saznanje da je Drugi svetski rat, posebno njegova evropska „komponenta", tj.  borba savezničke antifašističke koalicije Rusije, Britanije i SAD za slamanje Trećeg rajha, samo prividno (bio)završen.  Da je ratno-poratni globalni evropski geopolitički i bezbednosni poredak bio samo istorijski privremena pauza.  Da su borba i rat za geopolitičko ovladavanje svetom preko osvajanja Rusoazije (čitaj, poništenje Rusije) nastavljeni. U „kožu" Trećeg rajha odmah su uskočile Sjedinjene Države sa svojim najvernijim ratnim saveznikom i partnerom Velikom Britanijom, a ubrzo sa ostalim NATO partnerima iz obe ratne koalicije.

Na periferiji rata u Ukrajini

Šta je to zajedničko nemačkom nacističkom Trećem rajhu i Sjedinjenim Državama danas?  Na prvom mestu namera, težnja za svetskom vladavinom, za vladanje svetom preko globalnog geopolitičko-geoekonomskog i prostorno-demografskog ovladavanja i gospodarenja Evro-Azijom i „uže" Rusoazijom.  Između nacističkog nemačkog Trećeg rajha i američkog liberalno-demokratskog rajha, dakako, ne postoji vulgarna istorijska i istoricistička analogija i paralela, ali postoje brojni signifikantni elementi i „metodološki pristupi" i postupci koji su im zajednički. Od onih, naizgled površnih, nevažnih ali simboličnih do onih najkrupnijih.

Sadašnji rat u Evropi, a povodom Ukrajine, i na njenoj teritoriji ali i na teritoriji Ruske Federacije, ogoljeno, do srži, više nego ikada do sada u proteklih sedam i po decenija, pokazuje i potvrđuje da su SAD, kada je Rusija u pitanju, nastavljač politike Trećeg rajha.  Da „baštine" njegovu „ideologiju", viziju, neutoljivu potrebu gospodarenja Evropom, Istočnom Evropom i na prvom mestu Rusijom. I, u tom smislu, Drugi svetski  rat za SAD nikad nije bio završen. Bio je to samo privid, da slamanjem Trećeg rajha, jeste. Štaviše, vodi se na istim geografskim dužinama i širinama, „vatrena linija" savremenog fronta proteže se od nordijskog arktičkog vrha Evrope do Crnog mora i, i ovog puta neutralne Turske. I Rusija se, kao što je to bila i za Treći rajh,  označava kao primarni i najveći neprijatelj za SAD  i EU–NATO međunarodnu zajednicu.

Oba rajha, i nemački Treći i američki neolineralni, demokratski, u svojoj suštini su totalitarne globalne koncepcije i strategije vladanja svetom koje za svoju preliminarnu i  bazičnu premisu imaju slabljenje, iscrpljivanje, razbijanje i, kao svoj krajnji cilj, uništavanje i poništavanje Rusije (Rusoazije) ali gospodarenje sveukupnim njenim bogatstvima i ogromnim resursima.

Do sadašnjeg „rata svetova" sve ovo rečeno, ova dihotomija Treći rajh – američki rajh  bila je prigušena ideološkim hladnoratovskim pokrovom i prekrivena maglom gotovo  bezbrojnih lokalnih ratova, vojnih intervencija, državnih udara, specijalnih operacija, indukovanih građanskih ratova, političkih atentata, koje su SAD od okončanja Drugog svetskog rata izvodile širom sveta, u geopolitičkom rimlendu, prstenastom obodu svetskog hartlenda – Rusoazije. I dalje je, kao konstanta, na snazi neprikosnoveni ključni klasični geopolitički kredo: ko vlada Hartlendom taj vlada svetom.

*Autor je naučni savjetnik, međunarodni odnosi

Politika

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Drugi svetski rat nikad nije završen

Душан Николиш

7–9 minutes

---

Danas se dobro vidi da je Drugi svetski rat, tj. borba Rusije, Britanije i SAD za slamanje Trećeg rajha, samo prividno (bio)završen. Geopolitička bitka za Evropu traje i danas

Adolf Hitler je 18. decembra 1941. godine potpisao svoju direktivu br. 21, nazvanu kodnim imenom „Barbarosa", kojom je doneta odluka i aktiviran plan  za otpočinjanje vojnih priprema Trećeg rajha za rat protiv Sovjetskog Saveza (Rusije) i njegovog osvajanja, predviđen za polovinu maja 1941. godine.

Uporedo sa ovim, pripreman je i razrađen sveobuhvatni plan ekonomskog porobljavanja, grandiozne pljačke, „eksploatacije" Rusije – industrijske, poljoprivredne, rudne, mineralne, naftne, na njenoj evropskoj teritoriji, do Urala. I plan njene teritorijalne podele i rasparčavanja, buduće njene robovske kolonizacije i uključenja u veliki, čitaj globalni, nemački rajh.

Pod šifrovanim nazivom „Oldenburg" plan je donet 1. marta 1941. godine a priprema i organizacija poverene su Hermanu Geringu. „Projekat" je 29. aprila pripremljen i razrađen do najsitnijih pojedinosti. Rusija je njime podeljena na četiri „ekonomska inspektorata": Lenjingrad (kodno ime „Holstajn"), Moskva („Saksonija") Kijev („Baden") i Baku („Vestfalija") sa 23 ekonomske komande i 12 nižih ureda.

Geostrategija za Evroaziju

Memorandumom od 2. aprila 1941. godine Rusija se razbija, raščlanjuje na sedam državnih oblasti: Velika Rusija čije srce je Moskva; Belorusija; Ukrajina; Donjecki basen; Kavkaz; Srednja Azija sa Turkmenistanom, kao muslimanska jedinica; i Baltičke oblasti – Osland, kao celovita teritorija. Hitler je lično izabrao svoje „stare borce" za gaulajtere ovih oblasti: Lozea za baltičke zemlje, Kašea za Moskvu, Fauenfelda za Krim, Terbovena za poluostrvo Kolu.

U svom članku „Geostrategija za Evroaziju", u broju septembar–oktobar 1997. godine časopisa Forin afersa, koji je prethodio objavljivanju knjige „Velika šahovska tabla" iste godine, Zbignjev Bžežinski objavljuje geopolitičku kartu Evroazije. U nju su, među ostalim, ucrtane: zaokružena, potpuna „Evroatlantistička Evropa" (bez ijedne evropske države izvan nje), koja svojom istočnom granicom, od Murmanska na severu do Crnog mora na jugu, uključuje delove zapadne Rusije, celokupnu Belorusiju i Ukrajinu, odseca Rusiju od čitave njene crnomorske obale, obuhvatajući Gruziju i Jermeniju, i „Konfederalizovana Rusija" podeljena na „Rusiju", „Siberiju" i „Dalekoistočnu republiku".

Okupljena masa dočekuje Adolfa Hitlera na mitingu (Foto: Heinrich Hoffmann/The Life Pictures Collection/Getty Images)

Pomenutim nemačkim memorandumom Ukrajini se, u granicama mogućnosti, daje pravo na „autonoman nacionalni život" sa namerom da se pretvori u ekonomski i politički vazalnu državu i uključi u tzv. crnomorsku uniju. Ukrajini bi se poverila dvostruka „časna i poverljiva" misija: prehranjivati rajh i „konstantno držati Moskvu u šahu". Galicija, nekada deo Austrougarskog carstva, treba da postane teritorija rajha kao i sve baltičke zemlje. Sa Krima trebe ukloniti sve njegovo stanovništvo, naseliti ga isključivo Nemcima i pretvoriti ga takođe u nemačku teritoriju rajha kao i poluostrvo Kolu zbog rudnika, basen Volge, i Baku, zbog izvora nafte, koji će biti pretvoren u „nemačku vojnu koloniju". Svi prostori Rusije, uključujući i srednjoazijske oblasti treba podeliti na „vazalne države" koje će vojna sila rajha držati u potčinjenosti.

Šta nam u suštini danas govori aktuelni veliki, svetski rat u Evropi, najveći od okončanja Drugog svetskog rata u Evropi, maja 1945. godine?

Prvo, da Drugi svetski rat, kada su u pitanju Rusija i Sjedinjene Države, nije završen, da se nastavlja. Za SAD – pitanje je biti ili ne biti hegemon, vladar sveta. Za Rusiju – opstanak kao države i naroda.

Prividni kraj

Drugo, kada je o Rusiji reč, geopolitički posmatrano sa stanovišta vladanja Evropom (a time i svetom), SAD su se ogolile kao nastavljač nemačkog nacističkog Trećeg rajha. Sjedinjene Države preuzimaju njegovu ratnu, ekspanzionističku, osvajačku štafetu pohoda na Rusiju. Za razliku od Hitlerove Nemačke koja je, prethodno pokorivši vojno, privredno, resursno Evropu (osim Britanije i neutralnih Švajcarske, Švedske, Portugalije, Španije i Turske), sama svojom vojnom silom krenula u osvajanje i porobljavanje Rusije, SAD ne kreću same i direktno već uz apsolutnu podršku političkih, propagandnih, vojnih i finansijskih kapaciteta antiruske koalicije Evropske unije i NATO-a.

Ono čega danas postajemo svesni i čega smo svedoci je saznanje da je Drugi svetski rat, posebno njegova evropska „komponenta", tj. borba savezničke antifašističke koalicije Rusije, Britanije i SAD za slamanje Trećeg rajha, samo prividno (bio)završen. Da je ratno-poratni globalni evropski geopolitički i bezbednosni poredak bio samo istorijski privremena pauza. Da su borba i rat za geopolitičko ovladavanje svetom preko osvajanja Rusoazije (čitaj, poništenje Rusije) nastavljeni. U „kožu" Trećeg rajha odmah su uskočile Sjedinjene Države sa svojim najvernijim ratnim saveznikom i partnerom Velikom Britanijom, a ubrzo sa ostalim NATO partnerima iz obe ratne koalicije.

Jedna paralela

Šta je to zajedničko nemačkom nacističkom Trećem rajhu i Sjedinjenim Državama danas?  Na prvom mestu namera, težnja za svetskom vladavinom, za vladanje svetom preko globalnog geopolitičko-geoekonomskog i prostorno-demografskog ovladavanja i gospodarenja Evroazijom i „uže" Rusoazijom.  Između nacističkog nemačkog Trećeg rajha i američkog liberalno-demokratskog rajha, dakako, ne postoji vulgarna istorijska i istoricistička analogija i paralela, ali postoje brojni signifikantni elementi i „metodološki pristupi" i postupci koji su im zajednički. Od onih, naizgled površnih, nevažnih ali simboličnih, do onih najkrupnijih.

Sadašnji rat u Evropi, a povodom Ukrajine, i na njenoj teritoriji ali i na teritoriji Ruske Federacije, ogoljeno, do srži, više nego ikada do sada u proteklih sedam i po decenija, pokazuje i potvrđuje da su SAD, kada je Rusija u pitanju, nastavljač politike Trećeg rajha.  Da „baštine" njegovu „ideologiju", viziju, neutoljivu potrebu gospodarenja Evropom, Istočnom Evropom i na prvom mestu Rusijom. I, u tom smislu, Drugi svetski  rat za SAD nikad nije bio završen. Bio je to samo privid, da slamanjem Trećeg rajha, jeste. Štaviše, vodi se na istim geografskim dužinama i širinama, „vatrena linija" savremenog fronta proteže se od nordijskog arktičkog vrha Evrope do Crnog mora i, i ovog puta neutralne, Turske. I Rusija se, kao što je to bila i za Treći rajh,  označava kao primarni i najveći neprijatelj za SAD  i EU-NATO međunarodnu zajednicu.

Zastave SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i NATO pakta (Foto: REUTERS/Yves Herman)

Oba rajha, i nemački Treći i američki neoliberalni, demokratski, u svojoj suštini su totalitarne globalne koncepcije i strategije vladanja svetom koje za svoju preliminarnu i bazičnu premisu imaju slabljenje, iscrpljivanje, razbijanje i, kao svoj krajnji cilj, uništavanje i poništavanje Rusije (Rusoazije), ali i gospodarenje sveukupnim njenim bogatstvima i ogromnim resursima.

Do sadašnjeg „rata svetova" sve ovo rečeno, ova dihotomija Treći rajh – američki rajh  bila je prigušena ideološkim hladnoratovskim pokrovom i prekrivena maglom gotovo  bezbrojnih lokalnih ratova, vojnih intervencija, državnih udara, specijalnih operacija, indukovanih građanskih ratova, političkih atentata, koje su SAD od okončanja Drugog svetskog rata izvodile širom sveta, u geopolitičkom rimlendu, prstenastom obodu svetskog hartlenda – Rusoazije. I dalje je, kao konstanta, na snazi neprikosnoveni ključni klasični geopolitički kredo: ko vlada Hartlendom taj vlada svetom.

Izvor Politika

Naslovna fotografija: Redit

BONUS VIDEO:

 

FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (III)

kosovo-online.com

FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (III) - Kosovo Online

9–11 minutes

---

Kosovo onlajn, uz saglasnost izdavača „Club Plus", objavljuje odlomke iz knjige bivšeg diplomate Vilijema Montgomerija „Kad ovacije utihnu – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji" (2016.), poglavlje 12 pod nazivom „Kosovo". Vilijem Montgomeri bio je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu od decembra 2001. do februara 2004. godine.

Dolazi Čović

Kad je nova vlada DOS preuzela dužnost, zatekla je haotičnu situaciju u delovima Kosova gde su Srbi bili dominantni. Miloševićeva vlada je, u skladu sa svojom pričom da je „okupacija" Kosova samo privremena, nastavila da isplaćuje zarade velikom broju Srba koji su bili zaposleni na Kosovu pre bombardovanja. To je imalo prednosti i mana. Kada je reč o dobrim stranama, bez takvog plaćanja čak bi još veći broj Srba zauvek napustio Kosovo. A to bi uključilo i kritično važne administrativce, nastavnike, lekare i druge profesionalce. Kad je reč o lošim stranama, takvo plaćanje je učvrstilo svojevrsnu paralelnu vladu koja je dovodila do ludila kosovske Albance i međunarodnu zajednicu na Kosovu. Oni su to doživljavali kao nastavak neprihvatljivog mešanja u poslove Kosova, dokaz da nova vlada DOS u njihovim očima nije drukčija od Miloševićeve koja joj prethodila.

Postojao je još jedan faktor. Među onima koji su nastavili da dobijaju novčana sredstva bili su pripadnici policije, osoblje Ministarstva unutrašnjih poslova i obaveštajci. Oni su i dalje davali i primali smernice iz Beograda. Štaviše, naročito u severnom delu Kosovske Mitrovice, lokalni srpski ekstremisti nastavili su da unilateralno deluju i protiv Unmika i protiv kosovskih Albanaca, bez straha od krivičnog gonjenja. Organizacija nazvana „Čuvari mosta" osnovana je da štiti most koji razdvaja severni od južnog dela Kosovske Mitrovice, u kojem žive Albanci. Ukoliko bi neki Albanac (ili ponekad, čak, zvaničnici Unmika) pokušao da pređe most, u istom trenutku dočekivala bi ih gomila Srba naoružanih, u najmanju ruku kamenicama, i spremna za obračun.

Nebojša Čović je dobio velike pohvale međunarodne zajednice za svoj rad u južnoj Srbiji. Činilo mi se da je on savršen kandidat za preuzimanje nadležnosti unutar srpske vlade u vezi s kosovskim pitanjima. Verovao sam da će mu pragmatizam i aktivistička priroda omogućiti da ponovo uspostavi nekakav red u odnosima Srbije s međunarodnom zajednicom na Kosovu, kao i da zauzda srpske ekstremiste. Stoga sam ga snažno ohrabrivao da preuzme funkciju i lobira unutar srpske vlade da se to dogodi. Kao što se ispostavilo, nisam mu učinio uslugu. Daleko od toga.

Od početka njegovog mandata, kosovski Albanci su bezrezervno bili neprijateljski nastrojeni prema njemu. Bili su srećni da je bio podignut zid visok deset metara kako bi uža Srbija bila potpuno odvojena od Kosova. Osećali su da je svaki uticaj Beograda neprihvatljiv, delimično zbog straha od obnavljanja srpske agresije, a delimično zbog puke mržnje. Kosovski Albanci su verovali (donekle opravdano) da dok god se kosovski Srbi obraćaju za pomoć i podršku Beogradu neće prihvatiti novu realnost na Kosovu. Svakodnevno su osuđivali Čovićeve aktivnosti i vremenom njihovi stavovi počeli su da nailaze na razumevanje međunarodne zajednice.

Čović je predstavljao poseban izazov za međunarodnu zajednicu na Kosovu. S jedne strane, brzo je pokazao da može - kada to želi - da ublaži ponašanje ekstremistički nastrojenih kosovskih Srba. Posle teških pregovora i balansiranja na ivici mogućeg s Danijelom Everstom, šefom posmatračke misije OEBS na izborima na Kosovu, i visokim predstavnikom UN Hansom Hekerupom, srpska vlada pristala je da ohrabri kosovske Srbe da glasaju na parlamentarnim izborima zakazanim za novembar 2001. To je dovelo do prihvatljivog odziva kosovskih Srba i stvaranja prilično velikog bloka srpskih poslanika u novom kosovskom parlamentu. Međunarodna zajednica je takav ishod isticala kao konkretan znak napretka u pravcu multietničke države. Ali, kosovski Srbi uskoro su shvatili da nemaju nikakav uticaj u parlamentu; da nijedna albanska partija neće da sarađuje s njima; i da njihove predloge niko ne uvažava. Osećali su da su samo „dekor" osmišljen da bi se pokazalo da Kosovo napreduje u pravcu multietničkog društva. To iskustvo sve do danas utiče na njihove stavove o učešću u parlamentu.

U zamenu za dobijanje pomoći, Hekerup je potpisao dokument sa srpskom vladom u kojem se u kratkim crtama navodi širok spektar domena saradnje između Unmika i Srbije na samom Kosovu. To je uključivalo područja kao što su saobraćajne veze, pronalaženje nestalih osoba, ekološka pitanja. S jedne strane, to je bilo veoma razumno i popravilo bi opštu situaciju u pokrajini. Ali, mana se ogledala u tome što je prihvatanje pomoći od Čovića i srpske vlade moglo da bude doživljeno (i bilo je tako doživljeno od strane kosovskih Albanaca) kao davanje de fakto uloge njemu i Srbiji u poslovima Kosova. To je, naravno, bilo upravo ono što su želeli srpska vlada i kosovski Srbi. Čović je veoma dobro pregovarao.

Kada je visoki predstavnik UN Hekerup iznenada podneo ostavku početkom januara 2002, na funkciji ga je zamenio Mihael Štajner. Pozdravio sam njegovo imenovanje, budući da sam lično sarađivao s Mihaelom od 1996. do 1997. kad sam bio specijalni predstavnik državnog sekretara i predsednika za sprovođenje bosanskog sporazuma, a on zamenik visokog predstavnika u Bosni. On je bio aktivista i tesno je sarađivao s nama u mnogim domenima.

S tačke gledišta Srba, imenovanje Štajnera postalo je prava katastrofa. Od samog početka svog mandata, odbijao je da uspostavi bilo kakvu vrstu poslovne saradnje sa Čovićem. Jednostrano je poništio sporazum što su ga postigli Čović i Hekerup, a koji je podstakao srpsku vladu da ohrabri kosovske Srbe da glasaju na izborima 2001. To je učinio jer su mnoge odredbe ugovora predviđale osnivanje radnih grupa o brojnim pitanjima, što bi pomoglo ostvarivanje napretka na Kosovu, ali istovremeno omogućilo Beogradu da igra ulogu. To je, naravno, nateralo Čovića i Srbe da nerado sarađuju sa Štajnerom.

Ubrzo potom on je učinio najgoru stvar s tačke gledišta Srba (i moje). Beograd je u zatvorima u užoj Srbiji držao oko 150 kosovskih Albanaca. Jedan od ciljeva međunarodne zajedice oduvek je bio ili oslobađanje tih Albanaca ili bar njihovo prebacivanje u zatvore na samom Kosovu. Vođeni su detaljni pregovori o načinu na koji bi to bilo ostvareno Unmik je poslao specijalnu grupu stručnjaka da prouči svaki dosije i podeli ih u tri grupe. Pojedini slučajevi bili su čisto politički ili nisu bili dovoljno ozbiljni  i postignut je dogovor da ti zatvorenici budu odmah oslobođeni. Neki su bili jasni, ozbiljni zločini i bilo je predviđeno da ti pojedinci budu prebačeni na zatvore na Kosovu i tamo odsluže kaznu. Treća kategorija zahtevala je nova suđenja. Kada je učinjen takav pregled, Čović je iskoristio svoj uticaj i ubedio srpsku vladu da oslobodi sve zatvorenike i preda ih Unmiku koji će ih prebaciti na Kosovo i sprovesti dalju akciju u skladu s postignutim dogovorom. Zatvorenici su sakupljeni, smešteni u autobuse i poslati na Kosovo pod nadzorom Unmika. Oko pet minuta po dolasku u Prištinu, pred televizijskim kamerama i velikom masom oduševljenih kosovskih Albanaca, Štajner je odmah i bezuslovno oslobodio sve zatvorenike. Jednim korakom, postao je nešto nalik heroju za kosovske Albance i potpuno uništio odnos sa Čovićem i njegovu sposobnost da utiče na Beograd. Štajner je odbacio rad sopstvene komisije kao obične preporuke koje nije želeo da sledi.

Čović je započeo svoju kosovsku misiju očekujući da će biti kadar da sarađuje s međunarodnom zajednicom na isti način kao u slučaju pobune u južnoj Srbiji. Bio je šokiran kada je shvatio da je to daleko od istine. Kosovski Albanci su ga mrzeli, a predstavnici međunarodne zajednice mu - u najmanju ruku - nisu verovali. Pored toga, morao je da se nadmeće sa različitim centrima moći u svojoj vladi. S obzirom na to da su Đinđić i Koštunica znali koliki značaj kosovsko pitanje ima za njihovu političku budućnost, nisu želeli da ga potpuno prepuste Čoviću. Obojica su održavali sopstvene kontakte na Kosovu i u međunarodnoj zajednici i često slali nejasne poruke o stavovima Srbije. Na primer, Štajner je od početka uspostavio lični odnos direktno sa Đinđićem (koje se, verovatno, temeljio na Đinđićevom boravku u Nemačkoj i vezama s drugim nemačkim političkim liderima). Kad je Štajner želeo nešto da bude učinjeno, naprosto bi pozvao Đinđića i ostvario jednostrani dogovor bez ikakvih konsultacija. Takve akcije su predstavljale smišljeno podrivanje Čovića, što su i Đinđić i Štajner dobro znali.

Zbog tog pritiska i negativne energije,  Čović nije ispoljio svoje najbolje osobine. On je vodio političku borbu s drugima u koaliciji, uvek je bio agresivan, a naročito kad je bio kritikovan ili kad je osećao da ga ne poštuju. Počeo je da uzvraća istom merom. Baš kao što je umeo da pomogne i ublaži ponašanje kosovskih Srba, mogao je da učini i suprotno. I da oseća zadovoljstvo što to čini. Posledica toga bila je i dalje smanjenje delotvornosti njegove kancelarije i dalje pogoršanje njegove međunarodne reputacije. Mišljenje kosovskih Albanaca da on predstavlja beskompromisnog nacionalistu počelo je da prihvata sve više i više predstavnika međunarodne zajednice. Uporedo s tim, postojali su sve nevoljniji da prihvate Beograd kao bilo kakvog partnera ili igrača u kosovskom procesu.

(Nastaviće se...)