iskra.co
Билбија: Срби све своје крупне националне и државне одлуке треба да одлажу до „нове Јалте"
12–15 minutes
Билбија: Срби све своје крупне националне и државне одлуке треба да одлажу до „нове Јалте"
04.04.2023. - 10:02
Ђуро БИЛБИЈА
МИРОСЛАВ Крлежа је говорио да признаје само споменике који су бар двапут рушени и опет подизани.
Република Српска је `споменик` који и из Сарајева и са Запада руше већ три деценије, откако постоји, а она се не да.
Данас је 28. фебруар – дан доношења њеног првог Устава. Дан који баца сенку и у будућност.
Али, јуче је био 27. фебруар од којег су многи унутар Српског света зазирали. Бојећи се да ће бити у опозицији са 28. фебруаром.
Тек ћемо видети каква ће српска историјска црта бити подвучена испод 27. фебруара. Добро је што је поводом њега патријарх Порфирије позвао да се молимо за наше Косово и Метохију. Добро је и што је и председник Србије 27. фебруара говорио о КиМ у саставу Србије.
И патријарха и председника Србије те речи обавезују. Лично се надам да ће се и поводом свега што се улимо у 27. фебруар показати да је српска историја – дубока вода.
Надам се и да више никоме ништа своје нећемо препуштати. Да ћемо своје одлуке – због којих смо и страховали од 27. фебруара – доносити тек након великог препакивања светских односа које ће уследити након руске победе у Украјини, али не само над кијевским нато-неонацистичким режимом.
Русија је преко свог сталног представника у Савету безбедности УН објавила да у Украјини ратује против Запада за свој опстанак.
Запад преко генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга не показује знаке да ће одустати од позиције: победа Русије биће наш пораз, Путинова победа је опаснија од ширења рата изван Украјине.
Посета Ванг Јиа Москви потврдила је да ће се Кина и Русија и надаље стратешки подржавати.
Турска је – јер жели да постане мала велика сила – одбацила захтев Столтенберга и Ентони Блинкена да се прикључи хајци на Русију и да се одрекне ракетних система С-400.
Како Српска, Србија и Срби да се у овоме сачувају да не прођу као трава за време борбе слонова, али и да у новом свету који настаје изборе бољи статус и боље позиције од постојећих? Како да се, први пут за сто година, не нађу у табору губитника и да макар побољшају изгледе да почну поступно враћати изгубљено и отето у 20. веку?
Иако ће нас и водеће западне земље и сва опслуга њихових интереса и комбинација унутар српског простора на све начине уверавати да није тако, већ сада је извесно да руска победа у Украјини и свет без америчке хегемоније не угрожавају наше шансе да сачувамо Косово и Метохију, да будемо своји и да живимо у сагласју са својом српском судбином.
Сасвим супротно: угрожавају добар део онога чиме нас Вашингтон, Лондон, Брисел и Берлин притискају, ограничавају, уцењују, историјски разапињу, настојећи да бајку о европском путу користе за исте циљеве у име којих су нас својим дивизијама „усрећивали" бечки ћесар, кајзер Вилхелм и Хитлер. Угрожавају потенцијално и оно чега су се на српску штету дочепали неки околни режими.
Несумњиво је такође да Резолуција Савета безбедности УН 1244 не брани само КиМ и Србију, него и Дејтонски споразум. И обрнуто: да Дејтонски споразум брани Резолуцију 1244.
Другим речима: да одбрана Косова и Метохије брани и Републику Српску, а да Србија са Републиком Српском – која макар неће бити мање дејтонска него што је данас – има много веће шансе да одбрани и Косово и Метохију и себе.
Ово потврђује да између Русије и Запада и нас и Запада, који нас цео век не оставља на миру, функционишу једначине са безмало свим познатим. Међу „познате" спада и то што је Путин западњацима још 2008. рекао да ако чланство Украјине у НАТО постане могуће, онда Украјине неће бити, а и то што они нису хтели да га чују.
Али, ово нашу ситуацију и нашу једначину не чини ни једноставнијим ни лакшим. Иако је 2022. година показала шта је Запад, како се са њим мора разговарати и зашто своје интересе, суверенитет и живот не треба меримо на његовој ваги.
Ако Србија поклекне пред Шолц-Макроновим планом, који није прошао никакву легитимну процедуру ни у Немачкој ни у Француској, изгубиће Косово и Метохију и дозволиће ширење Велике Албаније на своју историјску и државну територију. Ту Заједница српских општина неће ништа суштински компензовати. А у Европској унији, уђе ли у њу уопште у догледно време, Србија ће бити периферија за експлоатацију са третманом сличним бугарском.
Биће у структури у којој се комфорно не осећа ни Мађарска чија је сва историја на Западу јер јој удара и на суверенитет, идентитет и систем вредности. У структури за коју је Виктор Орбан рекао да је изгубила независност, економску и војну моћ јер Брисел, откако је почела руска специјална војна операција, ради за Америку а не за ЕУ.
Америчка Rand Corporation је у јануару 2022-ге, месец дана пре Путинове специјалне операције, објавила да Сједињене Државе могу побољшати своје позиције и сачувати моћ само ако ослабе Европску унију, пре свега Немачку, и ако између Берлина и Москве забију клин рата у Украјини. Шолц за ово зна, као што је знао и да ће Американци дићи у ваздух оба Северна тока, али се покорио, сладострасно насрћући на Србију, у тандему са председником Француске коме је Хашим Тачи, и на дан победе у Првом светском рату, био важнији од председника Србије.
Америка паралелно са руском специјалном операцијом черупа Немачку и остатак ЕУ, ухвативши их за енергетику као за грло. За 2022. им је узела само на гасу преко 400 милијарди долара екстраприхода.
Са мирењем са губитком Косова и Метохије – Србија ништа неће добити. Биће у кругу земаља које јој – са изузетком Мађарске и донекле Грчке – не желе ништа добро. Не желе јој ни председник Црне Горе, ни врхушке неких земаља које засад формално нису признале НАТО-Косово.
Пред Србијом је перспектива да у ЕУ буде најнесамосталнија и најдефаворизованија чланица, дежурно „сумњиво лице".
Запад ће, по компетентним прогнозама, кроз две-три године ући у дубоку структурну депресију. Будемо ли чак само овако и оволико економски зависни од ЕУ и везани за западни финансијски систем – нећемо је ни ми избећи ни онолико колико бисмо, у супротном, могли.
Машина Запада ће стати, не на једну годину. Тамо ће се догодити или нешто налик Великој депресији или стагфлацији из 70-их година прошлог века, на којој је Запад изгубио 10 година за развој.
Србија ће се у том западном вртлогу наћи у најгорем положају, поготово што није ни католичка ни протестантска земља.
Осим овога, Америка ће до 2027. „усисати" милион високообразованих и талентованих људи, махом из Европе, а у тим околностима ће се нама разбежати и таленти и „мајстори од заната".
Ако Србија пружи отпор – ако за почетак буде тврдо инсистирала на референтним извршним надлежностима Заједнице српских општина или врати питање Косова и Метохије у Савет безбедности УН – суочиће се са нечим сличним ономе са чиме се суочила након Видовдана 1914. кад је одбила ултиматум Аустроугарске.
И до 27. фебруара су нам претили изолацијом, одласком немачких фирми које тиме још не машу као црном заставом. Са тим треба рачунати јер су многе и дошле у Србију са задатком да буду „економско чудо" којем ће Срби – у име бољег живота и деце – дати предност над Косовом и Метохијом и најкрупнијим историјским и државним интересима.
За ово се треба спремити. За ово је потребно стратешко опредељивање и национално јединство до којег неће бити лако доћи јер Запад контролише много више битних тачака унутар српског простора него што уопште подозревамо.
Са Русијом и водећим земљама БРИКС-а и њиховим банкама – ако 27. фебруар не укључује окретање на запад – требало би преговарати да подрже Србију бар у наредне две-три године. За мултиполарни свет и Светску Већину остајање Србије на ногама у одређеној мери може бити важно као што је Вашингтону за одржавање сопствене хегемоније важно подржавање Украјине.
Запад је током 2022. у свој антируски украјински пројекат уложио 120 милијарди долара, а само Америка ће у овој години уложити целих 45 милијарди.
Русију и Светску већину би подршка Србији коштала многоструко мање, а не би било ни улагање у ратне операције, нити прокси ратовање.
Наравно, Београд би такву подршку, истовремено са руском стратешком и војном заштитом, морао да затражи.
То би био прелазак Рубикона који треба одлагати док год има смисла и „муниције" за то. Са намером да што мање месеци остане између провале западног беса и покушаја изолације и доласка руске војске на ушће Дунава.
Чим Русија поново буде подунавска земља – Србију, бар што се тиче спољне трговине, више неће бити могуће потпуно блокирати, а нама ће руско тржиште, које ће очито чинити и добар део досадашње Украјине, бити више него довољно. Поготово ако се окренемо инвеститорима и банкама из земаља које не претендују ни на нашу територију ни на наше душе.
Са Русијом у делти Дунава, а то подразумева да би пре тога већ била макар у Харкову, Дњепру, Николајеву и Одеси, Запад ће морати да тражи нагодбу са Москвом. Део те нагодбе, мада можда не одмах, могу да буду и Срби под руском заштитом. По формули: ко дира Србију и Србе – дира у своје односе са Москвом и позиције на руском тржишту. Па и у статус и интересе Кине, која је већ водећи економски партнер за више од 130 земаља, и у њене односе са оним што ће у наредним деценијама бити Запад под вођством Америке.
Србија сада не бира само за себе јер ће све што буде чинила бити у одређеној мери и бирање за Републику Српску и српство у Црној Гори.
Рука Београда нема право да било чиме слаби позиције Бањалуке и српства у Црној Гори.
Сви треба да будемо свесни да са уласком у ЕУ са америчком и немачком доминацијом одустајемо од уједињавања српских земаља, а историја је показала, као што је више пута упозоравао председник Додик, да Србе може сачувати само српска држава.
У сваком случају, Србе неће штитити ни Европска унија ни Отворени Балкан, а Србија која одустајањем од Косова и Метохије купи улазницу у ЕУ неће бити ни зид који ће Српска моћи да користи као заклон. А последњих година смо имали Русију као заклон и за Србију и за Српску и Београд и Бањалуку који су се међусобно заклањали и заједнички растварали границу на Дрини.
Ни Србија ни Српска немају чиме и неће имати чиме да надокнаде и замене евентуално одрицање од подршке и заштите Русије. У времену у коме и ЕУ и Америка од нас траже потчињавање и мирење са свом њиховом антисрпском дивљом градњом на Балкану.
Прикључивање Западу, као земље која је лишена права да има стратешке партнерске односе са Русијом и Кином, учиниће Србију мање Србијом и мање слободном и сувереном. Учиниће је територијом налик на увећану Црну Гору без Мила Ђукановића.
Чак и кад би колективно хипнотисани, или самохипнотисани, народ почео као какав свенационални хор да тражи да се Косово и Метохија ампутирају и да срећни идемо у НАТО – власт би морала да се томе супротстави. А све сондаже показују да српска већина не диже руке од себе, да нипошто неће у НАТО и да није спремна ни за трампу КиМ за улазак у ЕУ.
Зато је разумно да све своје крупне националне и државне одлуке одлажемо до условне нове Јалте која ће уследити, макар и са неком задршком, са окончањем рата Русије и Запада. И да, како је то формулисао Слободан Антонић, проблем Косова и Метохије предамо својој деци, а она својој. Да дочекамо Призрен као што су Јевреји дочекали Јерусалим.
У свету без америчког империјализма, то чекање биће много смисленије и са шансама које су на „европском путу" унапред искључене.
Знам две породице Јермена које сваког лета по 5-10 дана проведу уз своју јужну државну границу, на местима са којих се најбоље види њихова света планина Арарат.
Њима је Арарат отет, нису га Турској препустили по својој вољи. Ни теслимили за „заједницу јерменских општина".
Нас омађијавају да Косово и Метохија нису наши, а и да нам је најпаметније да их уградимо у велика америчка здања антисрпског Балкана и Велике Албаније.
Са огромном разликом: нама ће и реално суверена Србија и Српски свет бити „Арарат".
(Трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)
fakti.rs
