standard.rs

Makron u Pekingu: Primirje između EU i Kine?

Мирослав Стојановић

7–9 minutes

---

Makron i fon der Lajenova tvrde da su razrešili dilemu kad je u pitanju dilema: raskid ili saradnja sa Kinom. U iznuđenom pozicioniranju opredelili su se za saradnju

Da li su Evropljani posetom francuskog predsednika Emanuela Makrona Pekingu, zaista prelomili: da u politici prema Kini više ne slede, bespogovorno i podanički, sve rigoroznije zahteve i pritiske Vašingtona, na sopstvenu (ogromnu) štetu, kako su to činili, i učinili, u slučaju s Rusijom?

Bilo bi to, ako se ispostavi da je do preloma zaista došlo, ohrabrujuće otrežnjenje pred dramatičnim i drastičnim činjenicama: politički i ekonomski veliki gubitnik iznuđenog „oslobađanja" od ruske zavisnosti (energenti), Evropa bi, ako to učini prema Kini pod američkim diktatom, po „ruskom receptu", sraljala u ekononski sunovrat.

Famoznih deset paketa sankcija Rusiji – najstroža kazna koju je Evropska unija ikad izrekla jednoj zemlji – vratili su se, na fatalan način, kao bumerang. Doskora stabilna i sigurna Evropa postaje politički trusno tle: ekonomski problemi, podivljale cene i inflacija čine svoje.

A sve govori da bi takva evropska politika prema Kini, na šta je gura Vašington, imala još razornije posledice. Tek će se videti koliko će trenutno „otvaranje očiju" pomoći Evropljanima da se, bar donekle, oslobode vazalskog odnosa prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Saradnja uz rizike

Makron i njegova saputnica, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, tvrde da su razrešili (bar jednu) dilemu kad je u pitanju politika prema Pekingu: raskid ili saradnja. Opredelili su se, u iznuđenom pozicioniranju zbog rata u Ukrajini, za saradnju, „makar uz rizike". Uz konstataciju: Evropska unija ne sme da okreće leđa Kini, odvajanje od Kine niti je izvodljivo, niti je u interesu Evrope.

Pokazalo se, očigledno, da je „operaciju oslobađanja" od Kine, na čemu, u svojoj politici obuzdavanja velike zemlje izričito, do rigoroznosti, insistira Vašington, lakše planirati nego realizovati bez razornog bumerang efekta.

Matematika je tu, uz sve ostalo, neumoljiva: u Kini se proizvodi 80 odsto svih solarnih panela, 65 odsto litijumskih baterija, 40 odsto sastojaka za proizvodnju lekova, 20 odsto udela u proizvodnji (traženih) poluprovodnika…

Vašington, dakako, neće odustati u svom naumu da, podrivajući evropsku (ekonomsku) poziciju jača svoju. Igrajući, pritom, i kad je u pitanju Kina, dvostruku igru: dok u tome pokušavaju, na sve načine, da ograniče Evropljane, Sjedinjene Američke Države su, uprkos svim diplomatskim tenzijama i napetostima (Tajvan, rušenje kineskog balona…) u 2022. ostvarile rekord u trgovinskoj razmeni između dve zemlje vredan 642 milijarde evra. Uz (veliki) sufictit na kineskoj strani.

Strateška platforma

Prilikom poslednje posete Beloj kući, Ursula fon der Lajen je, umesto da razreši aktuelni trgovinski rat između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije (izdvajanjem 370 milijardi dolara za subvencije američkim firmama i firmama koje dođu [registruju se] na američko tle, Vašington em uvodi nelojalnu konkurenciju em, što je još opasnije, „usisava" evropske firme, podrivajući njihove nacionalne ekonomije) s predsednikom Bajdenom utanačivala „stratešku platformu" u konfrontaciji sa Kinom.

Pod parolom samoodrživosti, nezavisnosti i diverzifikacije, Bajden je insistirao da se Evropa potpuno osamostali od Kine u ključnim industrijskim i ekonomskim sektorima, od energije do proizvoda visoke tehnologije.

Predsednici Kine i Francuske Si Đinping i Emanuel Makron (Foto: Tanjug/AP Photo/Thibault Camus)

Gotovo naredbodavno je, u tom smislu, tražio od holandskog premijera Marka Rutea da uvede stroge restrikcije na izvoz čipova u Kinu, a od nemačkog kancelara Olafa Šolca da se ratosilja kineske 5G mreže. Na tom konceptu se pravi „platforama ekonomske sigurnosti" za formaciju G7, uz oštre pretnje Kini ako se odluči na vojnu pomoć Rusiji.

Zbog bliske saradnje predsednice Evropske komisije i američkog predsednika na toj platformi su, između ostalog, i potekle medijske priče o podeljenim ulogama evropskog tandema prilikom posete Pekingu i razgovora (četvrtak, 6. april) sa kineskim predsednikom Si Đinpingom: Emanuelu Makronu namenjena je uloga „dobrog" a Ursuli fon der Lajen „lošeg" (strogog) policajca.

Valja uz to dodati: predsednica evropske vlade je u Peking stigla i kao kandidatkinja (s tim se uveliko spekuliše) za funkciju generalnog sekretara NATO-a. Vojne alijanse kojoj je „tesan" evro-atlantski prostor, s već najavljenim ambicijama i aspiracijama na Dalekom istoku…

Dijalog je neophodan

Makron je, inače, svoj osporavani (ne samo od strane Amerikanaca) izlet u Peking objašnjavao i opravdavao više političkim nego ekonomskim razlozima, iako su se u šezdesetočlanoj delegaciji nalazili predstavnici najvažnijih francuskih firmi (Erbas, na primer, s pretenzijom da Kinezima proda veliki broj aviona).

Kina, podsetio je Makron u tom kontekstu, svojim bliskim odnosima s Rusijom, a oni su učvršćeni tokom nedavne posete kineskog predsednika Moskvi, može da odigra veliku ulogu u rešavanju sukoba u Ukrajini. Dijalog s vlastima u Pekingu je, stoga, neophodan. Francuski predsednik je tako podsetio na kineski mirovni plan u 12 tačaka (februar) koji Zapad, inače, smišljeno ignoriše.

U autorskom tekstu za javni servis „Dojče vele", Aleksandar Gerlah (saradnik, između ostalog, Univerziteta u Oksfordu, nekadašnji predavač na Harvardu) upozorava da su"šok i troškovi koji je rat (u Ukrajini) prouzrokovao", kao posledica oslobađanja od ruskog gasa i nafte, „nisu ništa u poređenju s onim što bi moglo da se desi ukoliko bi Sjedinjene Američke Države od svojih saveznika zahtevale da se u potpunosti ekonomski odvoje od Kine".

U Briselu je, kaže Gerlah, prevladalo uverenje da Kina možda nije savršena, ali je potrebna u budućnosti. A politički Berlin se seća finansijske krize iz 2008. godine, kada je Peking pokrenuo investicioni program vredan 460 milijardi evra za puteve i infrastrukturu. Što je bilo dragoceno za izvozno orijentisanu Nemačku.

Na duge staze

Uz podsećanje da je u globalizovanom svetu sve međusobno povezano, ovaj autor smatra da je potrebno stvarati saveze koji imaju smisla „na duge staze". Otuda zaključak: ne treba se odvajati od Kine, ni u dobru ni u zlu.

Toga su, očigledno, svesni lideri najvećih evropskih ekonomija, koji su pohrlili, i hrle, u Peking: nemački kancelar Olaf Šolc je to učinio u novembru (Francuzi su ga kritikovali što je to učinio ishitreno, odlazeće „na noge Siju", neposredno posle kongresa Komunističke partije, uz još veći „greh": činio je to isključivo u nemačkom  interesu), španski premijer Pedro Sančez krajem marta, a sada francuski predsednik Emanuel Makron.

Predsednik NR Kine Si Đinping u razgovoru sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom posle šestosatnog sastanka u Gvandžou (Foto: Tanjuh / Jacques Witt Pool via AP)

Makron je to učinio u tandemu sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen. Poruka je trebalo da glasi: francuski predsednik, koji ne odustaje od liderske ambicije u evropskoj familiji, eto, za razliku od nemačkog kancelara, ne misli samo o nacionalnim, nego i – evropskim interesima…

Izvor RT Balkan

Naslovna fotografija: Tanjug / Ludovic Marin / Pool Photo via AP

BONUS VIDEO:

 

Позиција Србије – јуче, данас, сутра

Владимир Првуловић

Хоћемо у Европу (и поред сумњи да је то оствариво у скорој будућности), али не уз насилно одузимање наше покрајине Косово и Метохија. Како је онда могуће доћи до решења овог великог проблема

После толико политичарења власти и опозиције ових дана, хајде да објективно сагледамо актуелну међународну позицију Србије. Упркос опадању процента грађана који верују у нашу европску будућност, потврђујемо да је европска перспектива Србије најбоље решење за генерације и деценије које долазе. А верује ли Европска унија у нашу европску перспективу? Тешко је питање и још тежи одговор за водеће државе ЕУ – Француску и Немачку. Нарочито, јер их притискају економске, политичке и војне тешкоће које им, поводом рата у Украјини, намеће НАТО и САД као непорециви главни играч на политичкој сцени. У атмосфери све оштријих грађанских протеста у Француској, Немачкој, Енглеској и другим земљама. Какве последице ова компликована, за Запад скоро нерешива ситуација, изазвана украјинским ратом без преговора, искључиво силом уз ризик нуклеарног финала, има на нашу позицију и будућност?

Вратимо се нашим постулатима: ми хоћемо у Европу (и поред сумњи да је то оствариво у скорој будућности), али не уз насилно одузимање наше покрајине Косово и Метохија. Па како је онда могуће доћи до решења овог великог проблема?

То је оно што сада Борељ, Лајчак и Ескобар (односно француско-немачко-амерички план) покушавају да остваре. Какво је решење могуће? Наравно дипломатско и то без потписивања неког обавезујућег документа – пристанка противног нашем Уставу, расположењу народа и актуелне власти. Али уз обавезу остваривања пре десетак година потписаног споразума (уз потврду ЕУ) за формирање Заједнице српских општина, као заштите људских и економских права српске мањине на КиМ. Шта то значи, за оне који до сада нису схватили, а противе се сопственом проевропском опредељењу?

ЕУ зна да је циљ земаља тзв. западног Балкана – улазак у пуноправно чланство у ЕУ. Две земље, Румунија и Бугарска су, на притисак и уз инсталирања НАТО база, без неопходних претходних политичких и економских припрема и поглавља ушле у ЕУ. Сада се налазе у економском и политичком расулу, са више милиона економских емиграната, са хаотичним политичким стањем са честим изборима без трајније владе. Грчка је у ЕУ већ од 1981, а Словенија и Хрватска су, уз симпатије Ватикана и посебно залагање Немачке распадом СФРЈ ушле у ЕУ, уз негирање веза са Балканом и балканском историјом. Остају проблеми око уласка Црне Горе, која је наводно испунила сва поглавља. Са С. Македонијом и Албанијом које нису ни започеле домаће задатке из припремних поглавља, и са Србијом, која од захтева 2009. и статуса кандидата 2012. остварује тражене реформе, али не види ближу перспективу уласка у ЕУ. Украјински рат и страх водећег двојца ЕУ, под надзором САД, да би Србија могла да падне у „руско двориште", наметнули су потребу тражења невероватног, али једино могућег решења.

Дакле, решење је следеће: нећемо тражити да потпишете немогуће – одрицање од колевке српске историје, традиције и религије – Косова и Метохије, него идемо на нешто што је могуће и боље од замрзнутог конфликта. Декларативно, зато што ЕУ цени и подржава европски пут Србије и бенефиције које од њега очекује. Знамо да улазак у Европу жели и политичка гарнитура у Приштини, због визне либерализације и исељавања у западне земље, али и помоћи економском развоју преосталог становништва. Хајде да у контекст и као услов убрзаног пријема у ЕУ (не пре 2030, а можда ни тада), ставимо успостављање тзв. нормализације односа власти Републике Србије и од ње непризнате власти тзв. Косова. Да све сукобе и натезања оставимо по страни и покажемо да  због обећаног европског пријема остварујемо реформе и избегнемо спорења око напада на СРЈ од САД и НАТО-а без одобрења УН и штете које је то произвело. Дакле, шаргарепа на дугачком штапу, да се избегну свакодневни сукоби и проблеми, евентуални нови рат за српску покрајину или замрзнути конфликт. Уз обећану помоћ за убрзани економски развој и тражене реформе.

Шта је ту спорно на бази историјског сећања и зашто у то тешко можемо да верујемо? Можемо да наведемо бројне разлоге из историје којима се потврђује да европски великаши нису показали ни најмању подршку напорима српског народа и Србије за ослобађање од Турака, за формирање српске државе, за распарчавања територије ослобођене у Првом светском рату од тајног Лондонског уговора европских сила, за тешко прихватање од Србије предложеног несрећног стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенца, за разбијања СФРЈ, за наметања Дејтонског споразума који сами не поштују и других доказа игнорисања интереса српског народа. Нови доказ таквог односа Запада према Србији изнео је цењени историчар др Миле Бјелајац, у „Политици" од 27. марта у тексту „27. март 1941– побуна слободољубивих против зла": „Догађаји од 27. марта 1941. г. сврстали су Краљевину Југославију на победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945. Употребом старих клишеа често се понавља да је Југославија потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, да српски народ буде поштеђен жртава, да не би победио комунизам, да је пуч био британска акција... На фотокопији шифрованог тајног обавештајног телеграма из Москве 18. 2. 1941. од „поузданог пријатеља Немаца" стоји: „Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена.  Ако прими, она још може спасити за Србију статус Словачке; ако не прими, биће потпуно уништена". На питање шта је с осталом Југославијом, рекао је: „Босна иде Хрватској и тако улазе у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде нама. Остало се дели између Мађара, Бугара и опет Италије".

Новооткривена идеја о крваво оствареној будућности државе у коју је српски народ толико инвестирао. Знамо цену коју је српски народ платио у Другом светском рату, после којег је као победник доживео растурање СФРЈ и грађански рат, Дејтонски споразум, напад НАТО-а и 78 дана бомбардовања СРЈ као „хуманитарне интервенције" и насилно отцепљење наше територије Косова и Метохије.

Има ли, после свега, места за илузије о европској перспективи, осим прагматичног гледања наших интереса на дужу стазу, без ризика за нова страдања и губитке. Добро је ако ови договори без потписа могу да помогну.

Редовни професор универзитета

https://www.politika.rs/scc/clanak/546490/Pogledi/Pozicija-Srbije-juce-danas-sutra

FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (IV)

kosovo-online.com

FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (IV) - Kosovo Online

5–7 minutes

---

Kosovo onlajn, uz saglasnost izdavača „Club Plus", objavljuje odlomke iz knjige bivšeg diplomate Vilijema Montgomerija „Kad ovacije utihnu – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji" (2016.), poglavlje 12 pod nazivom „Kosovo". Vilijem Montgomeri bio je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu od decembra 2001. do februara 2004. godine.

Standardi pre statusa

Početkom 2003, zamenica pomoćnika državnog sekretara za evropske poslove (Dženet Bog), šef naše misije na Kosovu i ja održali smo sastanak na marginama konferencije u Beču. Tema je bila šta sledeće preduzeti na Kosovu. Za razliku od perioda 2000-2001, kosovski Albanci tražili su da prelazna vlada koja je bila formirana dobije veće nadležnosti. Postajalo je sve teže govoriti samo „ne još".

Nastavio sam da tvrdim da je naš izraženi cilj bio stvaranje potpuno funkcionalnog multietničkog društva na Kosovu. Dok to ne postignemo, objašnjavao sam, ne treba da razmatramo naredne korake. I ponovo sam upozorio da bi to moglo dugo da potraje. Postojale su značajne razlike u našem mišljenju o napretku koji je ostvaren na tom putu.

Krajnji rezultat predstavljalo je postizanje sporazuma o politici nazvanoj „Standardi pre statusa". Bilo je predviđeno da grupa stručnjaka osmisli detaljan spisak standarda u svim domenima demokratske tranzicije. Tek posle nepristrasnog pregleda i zaključka da je ostvareno dovoljno napretka u domenu standarda, pitanje statusa počelo bi da se razmatra.

Na moju trajnu žalost, ubedio sam Čovića da ozbiljno shvati taj proces. Istakao sam da ukoliko standardi budu veoma specifični i budu sadržali numeričke činjenice koje se mogu proveriti, proces će biti pošten. To bi čak moglo da ohrabri ostvarivanje napretka u domenima koji brinu kosovske Srbe, kao što je povratak izbeglica. Čović je savesno naredio svom osoblju da počne da priprema predloge o standardima.

Događaji koji su sledili i dalje izazivaju bol u meni kad ih se setim. Prvo, Srbi su ustanovili da će se teško sastati sa Britancem Karneom Rosom, koordinatorom radnih grupa za izradu standarda za Kosovo pri Unmiku. Kad je Ros konačno stigao u Beograd, otvoreno je rekao Srbima da uopšte nisu uključeni u taj proces. Kosovski Albanci, kazao je on, oštro bi se protivili ukoliko bi procurila informacija da su standardi osmišljeni u bilo kakvoj saradnji sa Beogradom. Drugo, Srbima je rečeno da je u svakom slučaju taj proces gotovo okončan. Ros je nerado pristao da prihvati spisak srpskih predloga, ali je jasno stavio do znanja da će na njih obratiti malu pažnju.

Potom je postalo nemoguće dobiti na uvid čak i konačnu verziju nacrta standarda. Kad smo to konačno uspeli, nacrt je već bio betoniran. Standardi koje je sadržao bili su daleko do specifičnih. U stvari, predstavljali su potpunu suprotnost tome. Kada sam skrenuo pažnju na to, najpre tom Britancu, šefu pregovaračkog tima, a zatim i sopstvenoj vladi, dobio sam isti odgovor. Potpuno tačno, nisu specifični, a to će međunarodnoj zajednici omogućiti da odluči šta god budemo želeli prilikom provere. Drugim rečima, odluka će biti čisto politička i neće se temeljiti na objektivnoj proceni o ostvarenom napretku u pravcu uspostavljanja funckionalnog multietničkog društva.

Kad je objavljena lista konačnih standarda, ispostavilo se da nijedna ideja Srba nije prihvaćena. Odmah sam shvatio šta to znači. Nezavisnost Kosova biće proglašena u bliskoj budućnosti, a vežba zvana „Standardi pre statusa" predstavljala je privid. Bojazni Srba bile su potpuno odbačene. To je takođe značilo da nisu ispunjena obećanja koja sam dobio na visokom nivou da će biti uzete u obzir moje bojazni. U krajnjoj liniji, to je značilo da sam postao nemoćan da dalje utičem na politiku SAD prema Kosovu. Smatrali su da pokazujem suviše saosećanja sa srpskom stranom.

Zaključak

(...)

Na kraju, tu je pitanje Kosova. Međunarodna zajednica sada počinje da shvata koliko je Kosovo važno za srpski narod. Ali, uložila je toliko mnogo da proglasi i podrži nezavisno Kosovo da je nemoguće napraviti potpuni zaokret. Sjedinjene Države i Evropska unija sada pokušavaju da vode dva paralelna programa, očajnički se nadajući da će u nekoj budućoj tački te dve stvari moći da se spoje. Jedan je izgradnja vlade i unapređenje procesa demokratske tranzicije na Kosovu. Drugi je nastojanje da se u poslovima sa Srbijom izbegava reč na „K" kako bi se unapredila njena demokratska tranzicija. To znači nadu da će članstvo u Evropskoj uniji i vreme omogućiti da ovaj zamrznuti sukob postepeno gubi značaj. Nadaju se da će dva paralelna programa jednom u budućnosti mirno i postepeno da se stope. Mislim da su to pusti snovi čija je namena izbegavanje neophodnosti suočavanja s teškim odlukama.

Moje rešenje za Kosovo bilo je i ostaje podela. To se verovatno neće dogoditi iz mnogo razloga, i dobrih i loših. Međutim, vrlo se bojim da su Kosovo i Srbija povezani u jednom fatalnom plesu i da je rezultat to da su njihov napredak, njihova demokratska tranzicija i njihova stabilnost veoma neizvesni. Izvesno je da će tako biti narednih deset godina.

Sve u svemu, proces društvene promene podstaknut ili izazvan spolja daleko je teži no što je iko od nas verovao. Barijera čak i za pokušaj da se to učini treba da bude mnogo viša nego što je bila dosad.

(Kraj)

 

О утицајима амбасадора на правосуђе

politika.rs

О утицајима амбасадора на правосуђе

Саво Ђурђић

7–8 minutes

---

У листу „Политика",  27. марта 2023. објављен је чланак Владимира Ђукановића „Грубо мешање". Повод   је  објављивање фотографије америчког амбасадора Кристофера Хила са Јасмином Пауновић и Бојаном Савовић,  заменицама вишег јавног тужиоца у Београду. Именованим тужитељкама је одузет предмет  високе корупције у вези са ЕПС-ом у тренутку хапшења осумњичених, па су  после неколико контрадикторних саопштења ВЈТ-а, јавно указале на начин и околности под којима је то учињено.

Према Ђукановићу, који је адвокат и новинар, али и председник Одбора за правосуђе,  члан ВСС, Државног већа тужилаца (ДВТ) и високи функционер СНС-а, именоване заменице тужиоца би требало да буду позване на одговорност, а амбасадору је требало да буде уручена протестна нота или да му се каже да напусти земљу. „То се није догодило и то је јасан показатељ да  Србија није у потпуности самостална држава." После овог закључка, очекивали смо да  писац каже од када, како и зашто је  Србија изгубила те атрибуте.

Уместо тог одговора, аутор  почиње са тврдњом да се  правосуђем управља из „разноразних амбасада" . То је  један од  разлога што је био против  уставних промена, јер ће „одавно од државе и народа одрођено правосуђе у целости постати независно од државе којој припада, али ће готово у потпуности постати зависно од неких других влада и њихових држава". Хил је на овај начин рекао да су оне под његовом заштитом, а он се овде свакако осећа као прави окупациони намесник, што неретко кроз своје провокативне ставове  намерно и истиче. Такође, Хил нам је поручио да је српско правосуђе интересна област америчке амбасаде, односно да се зна ко њим управља.

Није јасно за чим овај аутор жали, шта критикује и на основу којих доказа тврди да ће наше правосуђе врло брзо ући у потпуну зависност?  Пре ће бити да он није сагласан са појединим од  основних начела нашег Устава, као што је, на пример,  владавина права, а да се залаже за превазиђени принцип јединства власти.  Према Ђукановићу, заменице тужиоца су овим  поступком прекршиле одредбу или пропис који им забрањује да се сусретну са  представницима дипломатског кора, а која забрана у нашим прописима не постоји. Пре ће бити да је основна  намера писца  да скрене пажњу јавности са серије скандала у ВЈТ у Београду и нефункционисања система јавног тужилаштва. Случај тужитељки обавезним упутством нису разрешили хијерархијски виши тужиоци, па је већ требало да га реше повереник за самосталност и ДВТ. Ђукановић је један од 11 чланова овог органа и требало би да сноси одговорност за његов (не)рад. ДВТ је прошле године одржао две, ове једну седницу, а о недавном неуспелом покушају да се састану нема информација.

Све ово је, у ствари, део провидне намере политике  да се спорни случај не реши у постојећем саставу овог органа, у којем се одлука може донети на основу гласова чланова из реда тужилаца, него да се  врућ кромпир преда будућем Високом савету тужилаштва (ВСТ). Поступак кандидовања истакнутих правника, чланова ВСТ, спроводи Одбор за правосуђе којим руководи В. Ђ.. С обзиром на његове (црно-беле) оцене о стању и утицајима на наше правосуђе, основано је очекивати да ће се свесрдно залагати за избор кандидата на које неће моћи да утичу амбасадори. А шта ако то буде хомогена групација истог политичко-страначког усмерења – бедем одбране против зависног правосуђа које нам, према Ђукановићу, намећу ЕУ и САД

Аутор је  потпуно изједначио наше уставно уређење државне власти  са својим поимањем потпуно негативног утицаја страног западног фактора у овим процесима. Оно чега се, у ствари, прибојава колега  Ђукановић је да се „постављењем на најбитнија места кадрова који су суштински под контролом амбасада нема тог политичара који неће добити истрагу или оптужење само ако не буде играо и свирао по тактовима неке од западних амбасада".  Ово „западних амбасада" слободно можете прочитати – независног правосуђа.

Познато је да је велика већина наших грађана сиромашна и да држава  једноставно нема  средстава, а често ни слуха  за специфичну област развоја као што је модерно правосуђе. То се показало и у поступку припреме измене Устава и доношења правосудних закона. Министарство правде (МП) је уз помоћ Савета Европе и ЕУ организовало рад радних група за израду судских и јавнотужилачких закона. Када је тај посао завршен, нису ова тела ЕУ него  је МП   избрисало из текста радних верзија закона, бројне усаглашене предлоге своје радне групе за судске законе, укључујући и све предлоге који је требало да побољшају материјални положај свих запослених у правосуђу.  О томе аутор чланка уопште не пише и не сведочи. Нимало му не смета што  МП знатно боље сарађује са Венецијанском комисијом него са домаћом стручном јавношћу и што је недавно партнерски организовао Конференцију о реформи правосуђа коју је финансирала ЕУ, а финансирао и спровео Савет Европе. У оквиру вишегодишњег пројекта  ЕУ треба да за спровођење нових закона МП уплати нових 27,5 милиона евра.

Закључак у тексту В. Ђ. је да је све у свему „довољно да пратите медијске наступе појединих судија, посебно чланова једне НВО, која ведри и облачи српским правосуђем. Чим чујете  шта они раде и иза кога су стали, тачно знате шта странци смерају у нашем правосуђу". Вероватно му  је засметало саопштење Друштва судија Србије да „очекује хитну и одговарајућу реакцију ДВТ-а, тела чија је уставна сврха да штити самосталност носилаца јавнотужилачких функција". Знам да  се ово друштво уз чланарину финансирало и од целисходних и транспарентних пројеката које су финансирали страни донатори.

„Само пробајте  да замислите да се Александар Вучић као председник  Србије фотографисао са неким тужиоцем. Био би медијски линчован..." каже В. Ђ. Превиђа да је председник републике, одмах по обелодањивању догађаја у ВЈТ у Београду, последњег дана фебруара у интервју РТС-у,  недвосмислено стао у заштиту  тужиоца Стефановића, за шта није имао  овлашћења. Претходно је у априорну заштиту овог тужиоца због „нетачних тврдњи и малициозних закључака" прозивајући медије и  „противнике реформе" стао  МП.

Тек кад будемо имали знања да препознамо и храбрости да  поменемо и неспорне  унутрашњополитичке деформације и незаконите  утицаје на правосуђе,  моћи ћемо   основано и објективно да разговарамо и о реалном утицају страног фактора на њега. И ту се враћамо на почетну констатацију В. Ђукановића. Да случајно део суверености Републике Србије није изгубљен зато што смо попустили страном фактору у сфери политичке власти?

Судија Апелационог суда у пензији, бивши члан Високог савета судства и члан ЦЕПРИС-а

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_Pravda-ds.jpg (5 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_04//160z120_Pravda-ds.jpg

 

standard.rs

Evropska unija kao Terra Militaris

Миломир Степић

8–11 minutes

---

Amerikanci mogu sasvim lako da izazovu novi rat bilo gde u EU jer su, stvarajući je, smišljeno napravili "konstrukcijsku grešku" i postavili dinamit u same njene temelje

Istorija Evrope je istorija ratova(nja). Na svom, ali i na tuđem tlu. U međuratnim predasima živela je na ekonomskim i geopolitičkim rezultatima proteklog rata i pripremala se za sledeći.

U 20. veku, posle jednog pa još jednog krvavog svetskog rata, masovnih ljudskih žrtava i ogromnih razaranja, smatralo se da su Evropljani nešto naučili iz istorije. I da se njene zemlje, imajući stravično iskustvo, više neće oružano razračunavati. Već 1951. „šestorka" Francuska, Italija, Zapadna Nemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg formirale su Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, preteču Evropske ekonomske zajednice, koja je prerasla u Evropsku zajednicu i Evropsku uniju.

Ona je proglašena za „najveći evropski mirovni projekat", gde su se, eto, „čak i vekovni neprijatelji – Francuzi i Nemci – pomirili", kako se često sugeriše zavađenim Balkancima.

Vešto je izbegavana kontekstualizacija: da se naglasi da je 1949, dakle dve godine ranije, nastao NATO, čiji su teorijsko-koncepcijski tvorci bili korifeji geopolitičke nauke H. Mekinder i N. Spajkmen. Njihova ideja bila je da se Središnjim okeanom, tj. transatlantskom severnoameričko-zapadnoevropskom zajednicom, suzbije i pobedi Središnja zemlja Evroazije (Heartland), tj. Rusija.

Ništa bez rata

Nepovezivanje NATO-a kao vojno-bezbednosne i EU kao ekonomsko-političke integracije, tj. „dve strane iste kovanice" i „leve i desne noge transatlantizma", kako sami sebe vide, naravno u koordinatama bipolarizma, zaista je ili vrhunski diletantizam ili „zavođenje za Goleš-planinu".

Ponovo se pokazalo da Evropa ne može bez rata – zahvaljujući okupatoru s one strane Atlantika ušla je u Hladni rat.

Posredstvom Velike Britanije kao „nepotopivog nosača aviona", SAD su većem delu Evrope sa tzv. slobodne i demokratske strane Gvozdene zavese donele talasokratiju kao geopolitički implant.

Naravno da za pristanak nisu pitali Francuze, čiji je doprinos ratnoj pobedi bio sličan Reneovom iz serije „Alo, alo", a naročito ne poražene Nemce i Italijane. O ostaloj evropskoj „boraniji" da se i ne govori.

Poljski vojnici sa zastavom NATO-a tokom vojne vežbe (Foto: Omar Marques/Getty Images/Getty)

Od najvećeg dela zapadne i centralne Evrope SAD su formirale sopstveni transatlantski mostobran. „Evropa je najbitniji američki geopolitički mostobran na evroazijskom kopnu", surovo je eksplicitan „Zbig" Bžežinski u „Velikoj šahovskoj tabli". Bila, jeste i ostaće dokle to bude bilo potrebno i moguće.

A mostobran B. Krivokapić u Enciklopedijskom rečniku međunarodnog prava i međunarodnih odnosa definiše kao „prostor na suprotnoj strani reke, jezera ili mora, koji zauzimaju i brane jedinice napadača pri forsiranju reke ili prilikom vazdušnog ili pomorskog desanta, s ciljem da se tako stvore uslovi za prebacivanje, iskrcavanje i dejstvo novih, većih snaga, kao i za izvlačenje (evakuaciju) sopstvenih snaga sa odnosnog područja". Savršeno jasno.

Očarani i razočarani

Dakle, ako Amerikanci vide Evropu kao mostobran, a nesumnjivo je tako vide, onda je ona za njih prvenstveno vojni objekat i veliko bojno polje – bez obzira na slatkorečivost o savezništvu.

Stoga ona ima krajnje nezavidnu budućnost i, u sadašnjim uslovima, male šanse za autonomno odlučivanje o sopstvenoj poziciji. Sledstveno, još više to važi za najjačeg evropskog aktera. „Evropa koju bi konstruisao i vodio Berlin jednostavno nije moguća", nedvosmislena je američka poruka koju takođe prenosi „Zbig".

Nije li sada jasnija aktuelna mizerna pozicija Nemačke, koja čak ni zbog miniranja Severnog toka ne sme da zucne? Berlin kaputt!

EU ubrzano prestaje da bude simbol svega dobrog, uzvišenog, naprednog, privlačnog… Uostalom, ona nikada nije ni imala te osobine, ali je bila tako propagandno predstavljana. Iako zbog istorijskih iskustava prilično neopravdan, termin „evropske vrednosti" dobio je status pozitivnih vrednosti uopšte. Prefiks ev(u)ro vremenom je počeo da podrazumeva samo EU i da ima razmere integrativne, pa čak i identitetske dogme – od ev(u)rosonga kao takmičenja za najbolju pesmu i ev(u)rogola kakvim su okarakterisani lepi pogoci čak i u seoskim fudbalskim ligama, do ev(u)ra kao stamene valute i namnoženih institucija EU kao merila uređenosti i efikasnosti.

Ali, sve su to pokrivalice za pravu NATO-ulogu EU u velikoj, globalnoj strategiji SAD. Ona je i ranije bila nesumnjiva, ali je ukrajinskom krizom postala sasvim ogoljena. SAD se Evropom bore protiv Evroazije. (I) vojno.

Kada je okončan Hladni rat, odmah je detonirana mina koja je izazvala pravi, „vrući rat" – nasilno rastakanje SFRJ, uključujući i direktnu agresiju NATO, tj. SAD i EU na SRJ 1999, kao i potpaljivanje sukoba niskog intenziteta na jugoistoku centralne Srbije i severu tadašnje BJR Makedonije.

Istovremeno, američki „pipci" u tzv. obojenim revolucijama, koje su uvek imale i oružanu dimenziju, uspešno su funkcionisali duž zonalnog evropskog transgresiono-regeresionog frontijera Imperije.

A onda je usledila Ukrajina. Pokušavajući da odlože kraj unipolarizma i uspore svrgavanje sa svetskog trona, SAD su uzele stvar u svoje ruke i Evropi u liku EU, posredstvom psovačke rečenice Viktorije Nuland, ponovo jasno stavile na znanje i ravnanje gde joj je mesto. „Stara dama", budući da odavno okupirana tome ne može da se suprotstavi, postaje stalna ratna arena i time „ispada iz igre" za mesto jednog od nekoliko svetskih ekonomskih i geopolitičkih „igrača".

Pripaliti fitilj

Amerikanci mogu sasvim lako da izazovu novi rat bilo gde u EU jer su, stvarajući je, smišljeno napravili „konstrukcijsku grešku" i postavili dinamit u same njene temelje. A nasleđnih istorijskih razloga, velikodržavnih pretenzija, neuralgičnih tačaka, teritorijalnih revandikacija, graničnih sporova, manjinskih pitanja, akutnih i hroničnih konflikata, primirenih i aktivnih separatizama – ionako ima na svakom koraku.

Nije pitanje da li će sledećeg rata u Evropi biti, već gde će i kada će izbiti? Hoće li se prvo iz Ukrajine proširiti na Pridnjestrovlje, tj. Moldaviju? Ili će Zapad najpre napasti do zuba naoružanu Kalinjingradsku oblast – deo suverene teritorije Rusije? A možda će se vojno sukobiti Mađarska, Poljska i Rumunija oko „podele plena" – zapadnog dela ionako načete Ukrajine? A tek Rumunija i Bugarska za Dobrudžu? Možda će zaratiti Mađarska i Rumunija zbog Transilvanije? Ne treba isključiti da pod određenim uslovima Nemačka prodre u Sudetsku oblast današnje Češke ili pređe poljsku granicu na Odri i Nisi koju je garantovala kada se ujedinjavala?

Zastave Evropske unije ispred sedišta Evropske komisije u Briselu, 16. jul 2020. (Foto: Reuters/Yves Herman)

Može li se usled ambicija Mađarske da pripoji teritorije sa svojim stanovništvom na jugu Slovačke desiti oružani konflikt ove dve članice i NATO i EU?

Popuste li stege ili se pojave takvi interesi Alijanse, zar je teško sa velikom sigurnošću predvideti ratni obračun takođe dve njene članice – Grčke i Turske – npr. zbog davne „Maloazijske katastrofe", Kipra, migranata, egejskih ostrva, granice na moru i spornih teritorijalnih voda…? Nije nemoguće da se „rat omakne" izazvan koškanjem Slovenije i Hrvatske u Piranskom zalivu, naročito ako se umeša Italija? Za sada izgleda neizvodljivo da se pokušaji otcepljenja Katalonije od Španije, Korzike od Francuske, Južnog Tirola od Italije, Škotske i Severne Irske od Velike Britanije… odigraju nasilno, ali hoće li tako biti i u budućnosti…? Isto važi za hipotetičku deobu Belgije, Švajcarske, Italije… Da li iko može da garantuje da (ponovo) neće planuti sukob između Republike Srpske i Federacije BiH ili Srbije i natoidne tvorevine „Kosova"?

Zaustaviti perpetuum mobile

Spisku nema kraja i treba ga redovno ažurirati. Neke krizne tačke su stalne, neke se smire i postanu reliktne, da bi se ponovo aktivirale, dok se neke nove pojavljuju i eskaliraju.

Figurativno rečeno, kao zemljani glavuci u Đavoljoj varoši kod Kuršumlije: jedni odolevaju eroziji, drugi vremenom nestaju, a treći se stvaraju – zavisno od stene na vrhu koja ih kao kapa natkriva. Kao što SAD natkrivaju EU. I nastojeći da čitavu Evropu učine balkanolikim „buretom baruta" – intenzivno je militarizuju.

Ali, zašto Evropa ne pokuša da se oslobodi te „meke" okupacije koja postaje sve „tvrđa", vrati se sebi i (opet) postane samo svoja? Evropa nacija! U ovim okolnostima, to nije moguće. Zato što njome vladaju robotizovane globalističke elite gajene u američkom inkubatoru i postavljane po vertikali i horizontali na ključna mesta da po globalističkim instrukcijama rade „na daljinski". Dok se bori „kʼo grešan s dušom", ostaje joj nada da će je osloboditi neko sa strane. Iz Evroazije

Izvor RT Balkan

Naslovna fotografija: bloomberg.com

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Кршљанин: Савез са Русијом – услов српског опстанка и спасења

7–9 minutes

---

ЈЕДИНО ТРИЈУМФ НОВОГ СВЕТА МОЖЕ СПРЕЧИТИ ЗАПАД ДА ПОКРЕНЕ НУКЛЕАРНИ РАТ

* Други европски рат, који Русија у бившој Украјини води против НАТО, Запад је покренуо по истој историјској формули и обрасцу као Први европски рат против Срба (1999.). У ствари та два рата су један исти рат – епилог Другог Косовског боја, односно егзистенцијални, васељенски рат, како каже Наталија Нарочњицка

* Савез са Русијом, дистанцирање од САД и Британије (бар док темељно не промене своју политику), одустајање од чланства у ЕУ, ослобођење Косова и Метохије, стварање новог Балканског савеза и све то у Новом свету равноправних, који предводе наши пријатељи Русија и Кина, биле би одреднице спољне политике истински слободне и суверене Србије, на шта нас обавезују и наши пали хероји и цивилне жртве НАТО агресије

* Морамо бити заједно са Русијом. А када ће бити могуће повући који конкретан потез у политичкој, економској и другим сферама, треба пажљиво извагати, али ово мора бити наша стратегија, јер то је услов нашег опстанка и спасења

_____________________________________________________

           Амбасадор Владимир КРШЉАНИН

           РУСИЈА и Кина данас предводе људску цивилизацију, која је на путу тријумфа над својом супротношћу, оличеном у нелегитимној злочиначкој олигархији, коју често зовемо „Запад". Тај тријумф који је већ наступио, али је мало одложен због рата у бившој Украјини, можемо звати „Нови свет" или „Свет равноправних", јер ће бити ослобођен од неправде и злочина.

           Нови свет карактеришу духовно-моралне вредности, љубав и сарадња, док у антицивилизацији све то нема значаја, или само представља параван, а једини стварни принцип је власт помоћу злочина и обмане.

           Ако посматрамо Европу, вековима је православни свет главни носилац цивилизације, односно духовно-моралних вредности, у континуитету од Ромејског, Душановог и Руског царства, до савремене Русије и Србије.

 

(GettyImages)

           Србија и Русија су стога вековима главна мета Запада, од крсташких ратова, преко Првог и Другог светског, до садашњих – Првог европског (против Срба) и Другог европског рата (против Руса).

           Немогућност да се раније и адекватније одупремо, произилази из суштинске разлике цивилизације и антицивилизације. Агресивни и лукави, пре свега англосаксонски Запад је пет векова био економски и војно најмоћнији део света, намећући свима опасну илузију да је управо западна друштвена и политичка мисао најбољи начин да се разуме свет. Данас знамо, и ми и Руси, да то није тако.

           То знање смо скупо платили, али оно је омогућило Русији да заузме садашњу водећу позицију у свету.

           Нови свет је претекао Запад у свему, јер је сарадња, а не злочин – темељ стваралаштва. У прави час, јер једино тријумф Новог света у свему, може спречити Запад да покрене нуклеарни рат.

           Када би злочиначка олигархија била сигурна да ће она преживети, заједно са довољним бројем своје послуге, не би се либила да уништи човечанство.

           Србија је била претеча, весник Новог света. Наш отпор НАТО агресији није био очајнички, већ духовно и морално супериоран и зато 19 западних земаља нису успеле да нас победе.

           Први Косовски бој, 1389, који нисмо изгубили, учинио је крај Душановом, последњем реалном сукцесору Ромејског царства. Тек после тога се уздигло Руско царство.

           Други Косовски бој, у коме је Слободан Милошевић пострадао попут Лазара Хребељановића, такође нисмо изгубили.

           Он је отворио пут уздизања Путинове Русије. Може се рећи да Други Косовски бој, или његов епилог, још увек траје и да нису случајно главне полуге западног притиска на нас управо захтеви да признамо независност Косова и уведемо санкције Русији.

           Рат против Југославије, односно против Срба, почео је, не случајно, одмах после распада Совјетског Савеза.

           Србија је била духовно и морално дорасла искушењу пред којим се нашла. У најтежим околностима, у Србији су јачали православље, независна економија и социјална правда. Иако без подршке великих, парирало се и на геополитичком плану.

           Непосредни повод за раније планирани терористички прокси рат на Косову и Метохији 1998. и директну НАТО агресију 1999. био је самит земаља Југоисточне Европе на Криту 1997, на коме су Милошевић и албански премијер Нано договорили мирно решавање проблема КиМ. Био је то у ствари савремени покушај стварања Балканског савеза, којим би се одстранио деструктивни западни утицај. НАТО то није могао да поднесе.

           У априлу 1999. Савезна скупштина је донела одлуку о приступању СР Југославије Савезу Русије и Белорусије. Иако због Јељциновог страха није остварен, то је био највећи искорак у остваривању вековних духовних и историјских тежњи српског народа.

           Сутрадан, после почетка агресије, 25. марта, Савезна влада СРЈ је донела одлуку о прекиду дипломатских односа са САД, Великом Британијом, Немачком и Француском, као најодговорнијим државама у НАТО агресији. Тај предлог је, на јутарњем проширеном колегијуму савезног министра, изнела моја маленкост.

           Није случајно што је ових дана Русија одбацила иницијативу Волфганга Ишингера да баш ове четири државе буду „посредници" у мировним преговорима Русије и Украјине. А да је после 5. октобра наше исхитрено обнављање дипломатских односа са ове четири земље било преурањено, а свакако у случају САД и Британије, доказује и недавна одлука Републике Српске да прекине дипломатску комуникацију са ове две земље.

           Још су два крупна примера из тог доба, који доказују величину политике Србије, док је била у пуној мери суверена. У фебруару 2000, на 4. Конгресу СПС, Слободан Милошевић је затражио да се ускрати гостопримство „срамној мисији" међународне заједнице на КиМ, под чијим окриљем је настављен геноцид и етничко чишћење Срба.

           У оквиру истог конгреса, одржана је велика међународна конференција са представницима преко 100 партија из целог света, у чијем сам организовању непосредно учествовао.

           Конференција је својим геслом „За свет равноправних" афирмисала главно питање данашњице и антиципирала настанак Новог света.

           Савез са Русијом, дистанцирање од САД и Британије (бар док темељно не промене своју политику), одустајање од чланства у ЕУ, ослобођење Косова и Метохије, стварање новог Балканског савеза и све то у Новом свету равноправних, који предводе наши пријатељи Русија и Кина, биле би одреднице спољне политике истински слободне и суверене Србије, на шта нас обавезују и наши пали хероји и цивилне жртве НАТО агресије.

           Други европски рат, који Русија у бившој Украјини води против НАТО, Запад је покренуо по истој историјској формули и обрасцу као Први европски рат против Срба. У ствари та два рата су један исти рат – епилог Другог Косовског боја, односно егзистенцијални, васељенски рат, како каже Нарочњицка.

           И зато морамо бити заједно са Русијом.

           Када ће бити могуће повући који конкретан потез у политичкој, економској и другим сферама, треба пажљиво извагати, али ово мора бити наша стратегија, јер то је услов нашег опстанка и спасења.

           (Излагање на округлом столу Српско-руског братства „НАТО ратови против Срба и Руса", 24. марта 2023.)

           https://rt.rs/opinion/vladimir-krsljanin/25684-vladimir-krsljanin-srbija-rusija-nato-rat/

 

nspm.rs

: Симур Херш: Неминовно да Џозеф Бајден доживи политичку катастрофу због напада на гасоводе Северни ток 1 и 2

:

~3 minutes

---

четвртак, 06. април 2023.

 Амерички новинар, добитник Пулицерове награде Симур Херш, сматра да је неминовно да актуелни председник Америке Џозеф Бајден доживи политичку катастрофу због напада на гасоводе „Северног тока".

Новинар је истакао да се економска ситуација у Немачкој погоршава, те да, пошто је изгубила руски гас, немачку индустрију чека „веома лоша следећа година".

„Биће лоше, и то ће пасти на Бајденова плећа. Мислим да ће до средине ове године то постати политичка катастрофа за њега", рекао је Херш у интервјуу за „Постил" а преноси Спутњик .

Према речима новинара, амерички председник се прибојава немачке независности, док Вашингтон већ „пет генерација" страхује да ће руски енергетски ресурси постати политичко оружје.

Међутим, према његовом мишљењу, оно што се догодило неће уништити немачко-америчке односе, иако су они „затровани" на званичном нивоу.

Према Хершовим речима, постоји разлика између онога што мисли америчка обавештајна заједница и онога што ради Бела кућа.

„Мислим да нико не подржава константно викање Беле куће на Русију и Кину и стално преувеличавање онога што се дешава у рату, и у вези с тим постоји знатна разлика у мишљењу председника и државног секретара Тонија Блинкена", навео је Херш.

Говорећи о дизању „Северног тока" у ваздух, Херш је подсетио на учешће Норвешке у терористичком нападу и назвао је „малим псом" Сједињених Држава.

Експлозије су се догодиле 26. септембра прошле године, истовремено на два руска извозна гасовода у Европу – 

„Северном току 1" и „Северном току 2". Немачка, Данска и Шведска нису искључиле могућност циљане саботаже.

Оператер „Северног тока", компанија „Норд Стрим АГ",саопштила је да су оштећења на гасоводима без преседана и да је немогуће проценити када ће он бити поправљен.

Генерално тужилаштво Русије покренуло је кривични поступак за чин међународног тероризма. Руски председник Владимир Путин је рекао да је експлозија на гасоводу очигледан терористички акт.

Симур Херш објавио је 8. фебруара своју истрагу о експлозијама „Северног тока", у којој је, позивајући се на извор, навео да су експлозивне направе испод руских гасовода у јуну 2022. годинеподметнули амерички рониоци, а да су их три месеца касније активирали норвешки специјалци.

Према Хершовим речима, одлуку о покретању операције донео је председник Америке Џо Бајден након девет месеци разговора са званичницима администрације укљученим у питања националне безбедности.

(Политика)