standard.rs

Americi treba izlazna strategija za Ukrajinu

Самјуел Карап

22–28 minutes

---

Efektna strategija zahtevaće i nastavak vojnog pritiska na Rusiju i pokretanje diplomatije. Jedno se ne sme sprovoditi po cenu drugog. Puko čekanje da pregovori počnu ima svoju cenu

Ruska invazija na Ukrajinu februara 2022. godine bio je momenat istine („moment of clarity" – kada sve odjednom postane jasno, bistro, bez dileme itd.) za SAD i njihove saveznike. Pred njima se našao urgentni zadatak: asistirati Ukrajini dok se bori protiv „ruske agresije" i kazniti Moskvu za njene grehe. Iako je odgovor Zapada bio jasan od početka, cilj – odnosno finale ovog rata – je bio maglovit.

Ta zbrkanost pre je odlika nego omaška američke politike. Kako je to savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven objasnio juna 2022. godine: „Zapravo smo se uzdržali od ispostavljanja onoga što vidimo kao završnicu… Fokusirali smo se na ono što možemo da učinimo danas, sutra, naredne nedelje, da ojačamo ruku Ukrajine koliko god je to maksimalno moguće, najpre na bojištu, a na kraju i za pregovaračkim stolom".

Ovaj pristup imao je smisla u početnim mesecima sukoba. Kurs rata bio je daleko od jasnog u to vreme. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i dalje je govorio o svojoj spremnosti da se sastane sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom, a Zapad je tek imao da snabde Kijev sofistikovanom kopnenim raketnim sistemima, a kamoli tenkovima i raketama dugog dometa kao što je to danas slučaj. Osim toga, uvek će biti teško za SAD da govore o svom stanovištu o ciljevima rata u kojem se njene snage ni ne bore. Ukrajinci su ti koji ginu za svoju zemlju, pa je na njima da donesu konačnu odluku o tome kada će stati, bez obzira na ono što bi Vašington možda želeo.

Ali sada je vreme da SAD razviju viziju toga kako će se ovaj rat završiti. Petnaest meseci borbi je pokazalo da ni jedna strana nema kapacitet – čak ni uz spoljnu pomoć – da ostvari odlučujuću vojnu pobedu nad drugom. Bez obzira na to koliko teritorija ukrajinske snage mogu da oslobode, Rusija će zadržati sposobnost da bude permanentna pretnja Ukrajini. Ukrajinska vojska takođe će imati kapacitet da ugrožava bilo koju oblast koju su ruske snage okupirale – pa i da nanese gubitke vojnim i civilnim ciljevima unutar same Rusije.

Ovi činioci mogli bi da dovedu do devastirajućeg, ko zna koliko godina dugog sukoba koji neće proizvesti definitivan ishod. SAD i njihovi saveznici stoga se suočavaju sa izborom svoje buduće strategije. Mogli bi da počnu da preusmeravaju rat ka ispregovaranom svršetku u narednim mesecima. Ili bi to mogli da učine godinama kasnije. Ukoliko odluče da čekaju, fundamenti ovog rata verovatno će biti isti, ali će se cena rata – ljudska, finansijska i druga – umnožiti. Zato efektna strategija za ono što je postala najznačajnija međunarodna kriza čitave generacije zahteva da SAD i njihovi saveznici preusmere svoj fokus i počnu da formulišu završnicu.

Kako pobeđivanje ne izgleda

Krajem maja, ukrajinska vojska je tik pred pokretanjem značajne kontraofanzive. Nakon uspeha Kijeva u dve prethodne operacije na jesen 2022. godine, a imajući u vidu generalno nepredvidivu prirodu ovog sukoba, svakako je moguće da će kontraofanziva proizvesti dobitke.

Pažnja kreatora politike na Zapadu primarno je posevećena dopremanju vojnog hardvera, obaveštajnih podataka i pružanju obuka neophodnih za taj ishod. Sa toliko dinamike na bojištu, neki će možda tvrditi da sada nije momenat za Zapad da pokrene razgovore o završnici. Na kraju krajeva, zadatak pružanja Ukrajini šanse za uspešnu ofanzivnu kampanju već napreže resurse zapadnih vlada. Ali sve i da dobro prođe, kontraofanziva neće proizvesti vojno odlučujući ishod. Štaviše, čak i velike promene linija fronta neće nužno okončati sukob.

Generalno, međudržavni ratovi uglavnom se ne završavaju kada snage jedne strane budu gurnute iza određene tačke na karti. Drugim rečima, teritorijalna osvajanja ili oslobađanja nisu sama za sebe vid ratnog završetka. Isto će verovatno važiti i za Ukrajinu: čak i ukoliko Kijev bude uspešan preko nivoa svih očekivanja i natera ruske snage na povlačenje preko međunarodne granice, Moskva neće nužno prestati da se bori. Ali malo ko na Zapadu očekuje takav ishod bilo kad, a kamoli uskoro. Umesto toga, optimistična očekivanja su da će Ukrajinci u narednim mesecima biti u stanju da ostvare neki napredak na jugu, možda vraćajući delove Zaporožja i Hersona, ili da odbiju ruski napad na istoku.

Satelitski snimak brane Nova Kahovka i hidroelektrane u Novoj Kahovki nakon njenog kolapsa, Ukrajina, 7. jun 2023. (Foto: Maxar Technologies/Handout via Reuters)

Ti potencijalni dobici bili bi važni, i svakako da su poželjni. Manje Ukrajinaca bilo bi podvrgnuto neizrecivim užasima ruske okupacije. Kijev bi mogao da vrati kontrolu nad velikom ekonomskom infrastrukturom, poput zaporoške nuklearne elektrane (koja je najveća u Evropi). A Rusija bi doživela još jedan udarac za svoje vojne kapacitete i globalni prestiž, dodatno podižući cenu onoga što je već strateška katastrofa za Moskvu.

Nada koja postoji u prestonicama Zapada jeste da će uspesi Kijeva na bojnom polju naterati Putina da sedne za pregovarački sto. Moguće je da bi još jedan taktički neuspeh skršio optimizam Moskve povodom kontinuirane borbe. Ali isto onako kao što gubitak teritorijalne kontrole nije isto što i gubitak rata, isto tako nije ni a priori izvor političkih ustupaka.

Putin bi mogao da proglasi još jednu rundu mobilizacije, da intenzivira kampanju bombardovanja gradova Ukrajine ili da prosto drži linije, uveren da vreme radi za njega protiv Ukrajine. Mogao bi da nastavi sa borbom čak i ako misli da će izgubiti. Ne bi to bila prva država koja je odlučila da nastavi da se bori uprkos spoznaji da je poraz neizbežan: prisetimo se, na primer, Nemačke u Prvom svetskom ratu. Ukratko, uspesi na bojištu neće sami po sebi nužno dovesti do okončanja rata.

Nemoguća misija

Nakon više od godinu dana borbi, verovatni pravac ovog rata postaje sve jasniji. Lokacija linije fronta je važan deo slagalice, ali daleko je od najvažnijeg. Umesto toga, dva su ključna aspekta ovog konflikta: konstantna pretnja koju će obe strane predstavljati jedna za drugu, te nerešeni spor oko teritorija Ukrajine koje je Rusija anektirala. Oba će verovatno ostati zacementirana za još mnogo godina pred nama.

Ukrajina je izgradila impresivne oružane snage uz pomoć desetina milijardi dolara pomoći, obimne obuke i obaveštajne podrške Zapada. Ukrajinska vojska biće u stanju da ugrožava bilo koju oblast pod ruskom okupacijom. Štaviše, Kijev će zadržati sposobnost da napadne samu Rusiju, kao što je uporno demonstrirano tokom prethodnih godinu dana.

Naravno, ruska vojska takođe će imati kapacitet da ugrozi ukrajinsku bezbednost. Iako je pretrpela značajne gubitke u ljudstvu i opremi, za čiju popunu će biti potrebne godine, i dalje se radi o vojsci vrednoj strahopoštovanja. A kako na dnevnom nivou pokazuje, čak i u aktuelnom jadnom stanju, sposobna je da nanese ozbiljna razaranja i pogibiju ukrajinskoj vojsci i civilima. Kampanja za uništenje električne mreže Ukrajine možda je propala, ali Moskva će očuvati sposobnost da udari ukrajinske gradove bilo kad, pribegavajući avijaciji, kopnenim efektivima i pomorski lansiranom oružju.

Drugim rečima, gde god da je linija fronta, Rusija i Ukrajina će imati sposobnosti da jedna drugoj budu permanentna pretnja. Ali proteklih godinu dana pokazalo je da ni jedna, ni druga strana nemaju, niti će imati sposobnosti da postignu odlučujuću pobedu – naravno pod pretpostavkom da se Rusija ne okrene oružju za masovno uništenje (a čak ni to ne mora da rezultuje pobedom).

Početkom 2022. godine, kada su njene snage bile u daleko boljem stanju, Rusija nije mogla da ostvari kontrolu nad Kijevom, niti da svrgne demokratski izabranu ukrajinsku vladu. U ovom momentu, ruska vojska ne deluje sposobno čak ni da zauzme sve oblasti Ukrajine koje Moskva tvrdi da su njene. Prošlog novembra, Ukrajinci su primorali Ruse da se povuku na istočnu obalu Dnjepra u Hersonskoj oblasti. Danas ruska vojska nije sposobna da forsira reku i zauzme ostatak Hersonske i Zaporoške oblasti. Januarski pokušaj da se forsira severni pravac po stepama oko Donjecka blizu Ugljedara završio se klanicom za Ruse, a to je daleko manje izazovan poduhvat od prelaska reke.

Ruski predsednik Vladimir Putin i šefovi četiri pripojena regiona pevaju nacionalnu himnu Rusije (Foto: Anton Novoderezhkin/AFP via Getty Images)

Sa druge strane, ukrajinska vojska prkosi svim očekivanjima i verovatno će nastaviti da to čini. Ali postoje značajne prepreke za ostvarenje dodatnih uspeha na terenu. Ruske snage su čvrsto ukopane na svim izvesnim pravcima napada na jugu. Satelitski snimci iz otvorenih izvora pokazuju da su izgrađene višeslojne linije fizičkih prepreka – rovovi, barijere za vozila, prepreke i zakloni za opremu i zalihe – duž čitave linije fronta koja će se pokazati teškom za proboj.

Mobilizacija koju je Putin proglasio prošle jeseni ublažila je problem manjka ljudstva, koji je ranije omogućavao Ukrajini da napreduje kod Harkova, gde su tanke ruske linije bile ranjive na iznenadne napade. A ukrajinska vojska uglavnom nema iskustva u vršenju ofanzivnih kampanja koje zahtevaju integraciju različitih sposobnosti. Ona je takođe pretrpela značajne gubitke tokom rata, a najskorije u bici za Bahmut, taj mali grad u Donjeckoj oblasti. Kijev se takođe suočava sa manjkom najvažnijih tipova municije, uključujući onu artiljerijsku i protivvazduhoplovnu, a papazjanija zapadne opreme koju dobija napreže kapacitete održavanja i obuke.

Navedena ograničenja obe strane uverljivo nagoveštavaju da ni jedna neće ostvariti svoje proklamovane teritorijalne ciljeve vojnim sredstvima u mesecima, pa čak i godinama koje dolaze. Za Ukrajinu, cilj je ekstremno jasan: Kijev želi kontrolu nad čitavom svojom međunarodno priznatom teritorijom, što uključuje Krim i delove Donbasa koje je Rusija okupirala od 2014. godine. Ruska pozicija nije baš tako kategorična, pošto se Moskva držala nedorečenosti povodom lokacije granice dva od pet ukrajinskih regiona koja tvrdi da je anektirala: Zaporožja i Hersona.

Bez obzira na nejasnoće, zaključak je da ni Ukrajina, ni Rusija neće moći da uspostave kontrolu nad onime što smatraju svojom teritorijom (pri čemu ovo ne znači da tvrdnje obe strane zavređuju isti legitimitet, ali evidentna nelegitimnost ruskog stanovišta ne deluje kao da odvraća Moskvu od istog). Drugim rečima, rat će se završiti bez razrešenja teritorijalnog spora. Bilo Rusija, bilo Ukrajina, a verovatno obe države, moraće da se pomire sa de fakto linijom kontrole koju ni jedna, ni druga ne priznaju kao međunarodnu granicu.

Večiti rat

Ovim najvećim delom nepromenjivi faktori mogli bi da proizvedu razvučeni vrući rat između Rusije i Ukrajine. Štaviše, istorija nam ukazuje da je to najverovatniji ishod. Istraživanje Centra za strateške i međunarodne studije, zasnovano na podacima sakupljenim od strane Univerziteta u Upsali koji pokrivaju period od 1946-2021. godine, pokazuje da se 26 odsto međudržavnih ratova završi za manje od mesec dana, a još 25 odsto u roku od godinu dana. Ali studija je takođe došla do zaključka da „kada međudržavni ratovi traju duže od godinu dana, u proseku se razvuku na više od decenije". Čak i oni koji traju kraće od deset godina mogu biti izrazito destruktivni. Na primer, iransko-irački rat je trajao skoro osam godina (1980-1988) i rezultovao je smrću gotovo pola miliona ljudi u borbi i otprilike istim brojem ranjenika. Nakon svih žrtvi, Ukrajina zaslužuje da izbegne takvu sudbinu.

Dugi rat između Rusije i Ukrajine takođe bi bio visoko problematičan za SAD i njihove saveznike, kako to pokazuje i skorašnja studija RAND-a u čijem sam pisanju učestvovao sa politikologom Mirandom Prajb. Prolongirani sukob zadržao bi rizik moguće eskalacije – bilo u formi ruske upotrebe nuklearnog oružja ili u formi rata između NATO-a i Rusije. Ukrajina bi se našla u stanju gotovo potpune egzistencijalne ekonomske i vojne zavisnosti od Zapada, što će na kraju dovesti do budžetskih izazova za zapadne zemlje i problema borbene gotovosti njihovih vojski. Globalne ekonomske posledice rata, uključujući turbulentnost cena pšenice i energenata, istrajale bi. SAD ne bi bile u stanju da fokusiraju svoje resurse na druge prioritete, a ruska zavisnost od Kine bi se produbila. Iako bi dugi rat takođe dodatno oslabio Rusiju, ta korist ne nadmašuje navedenu cenu.

Iako bi Zapadne vlade trebale da nastave da čine sve što mogu da pomognu Ukrajini da se pripremi za kontraofanzivu, one takođe moraju da usvoje strategiju za okončanje rata – viziju za završnicu koja je razumna u ovim okolnostima koje su daleko od idealnih. Pošto je odlučujuća vojna pobeda krajnje neizvesna, pojedine završnice više nisu razumne. Imajući u vidu istrajnost fundamentalnih razlika između Moskve i Kijeva povodom ključnih pitanja kao što su granice, kao i žestoku ogorčenost nakon toliko mnogo žrtava i pogibije civila, mirovni sporazum ili sveobuhvatno političko poravnanje koje bi normalizoval odnose između Rusije i Ukrajine deluje takođe nemoguće. Ove dve države ostaće neprijatelji dugo nakon što se vrući rat završi.

Vladimir Putin i Vladimir Zelenski stižu na pregovore u Jelisejsku palatu u Parizu, 9. decembar 2019. (Foto: Ian Langsdon/AP photo)

Za zapadne vlade i Kijev, okončanje rata bez ikakvih pregovora možda deluje primamljivije od razgovora sa predstavnicima vlade koja je izvršila neisprovocirani akt agresije i užasavajuće ratne zločine. Ali međudržavni ratovi koji su dosegli ovaj nivo intenziteta ne gase se prosto tek tako bez pregovora. Ukoliko se rat nastavi, biće jako teško transformisati ga nazad u lokalizovani sukob niskog intenziteta poput onog koji je u Donbasu postojao od 2014-2022. godine. U tom periodu, rat je imao relativno minimalan uticaj na život izvan zona sukoba u Ukrajini.

Puka dužina aktuelne linije fronta (preko 600 milja), napadi na gradove i druge mete izvan fronta i mobilizacija koja se odvija u obe države (delimična u Rusiji i totalna u Ukrajini) imaće sistemski – možda i egzistencijalni – efekat na dve zaraćene strane. Na primer, teško je zamisliti kako ukrajinska ekonomija može da se oporavi ukoliko njen vazdušni prostor ostane zatvoren, njene luke uglavnom blokirane, njeni gradovi pod paljbom, njeni radno sposobni muškarci na frontu, a milioni izbeglica nevoljni da se vrate u svoju zemlju. Prošlo je vreme kada su posledice ovog rata mogle da se ograniče na konkretan geografski prostor.

Pošto su pregovori potrebni, a dogovor nije moguć, najverovatniji svršetak je dogovor o primirju. Primirje – koje bi praktično predstavljalo istrajan prekid vatre koji ne premošćuje politički jaz – okončalo bi vrući rat između Rusije i Ukrajine, ali ne i njihov širi konflikt. Arhetipski slučaj je korejsko primirje iz 1953. godine, koje se isključivo bavilo mehanikom očuvanja prekida vatre, a sva politička pitanja ostavilo je van diskusije. Iako su Severna i Južna Koreja tehnički i dalje u ratu, i obe prisvajaju čitavo poluostrvo kao svoju suverenu teritoriju, primirje je opstalo. Takav nezadovoljavajući ishod je najverovatniji način za okončanje ovog rata.

Za razliku od korejskog slučaja, SAD i njihovi saveznici ne učestvuju u borbama u Ukrajini. Odluke u Kijevu i Moskvi biće mnogo više determinišuće od onih napravljenih u Berlinu, Briselu ili Vašingtonu. Čak i ukoliko bi želele da to učine, zapadne vlade ne bi mogle da diktiraju uslove Ukrajini ili Rusiji. Međutim, iako priznaju da će Kijev na kraju donositi sopstvene odluke, SAD i njihovi saveznici mogu u bliskim konsultacijama sa Ukrajinom da otpočnu razmatranje svoje vizije završnice.

U neku ruku, to se već mesecima i dešava: kolumna američkog predsednika Džoa Bajdena iz maja 2022. godine za Njujork Tajms razjasnila je da on vidi kraj ovog rata za pregovaračkim stolom. Njegovi visoki zvaničnici redovno ponavljaju ovaj stav od tada, iako rečnik „pomoći Ukrajini dokle god je to potrebno" često dobija više pažnje. Ali Vašington je istrajno odbijao da pruži više detalja. Štaviše, ne deluje kao da postoje tekući napori unutar američke vlade i Vašingtona, saveznika i Kijeva da se porazmisli o praktičnim aspektima i sadržini eventualnih pregovora. U kombinaciji sa naporima da se pruže resursi za kontraofanzivu, gotovo da se ništa ne čini da se oblikuje ono što dolazi posle. Bajdenova administracija bi trebalo da počne da popunjava tu prazninu.

Cena čekanja

Preduzimanje koraka da se pokrene diplomatija ne treba da utiče na napore za asistiranje Ukrajini u vojnom smislu i da se nametnu gubici Rusiji. Istorijski, istovremeno vođenje borbi i pregovora je uobičajena praksa u ratovima. Tokom Korejskog rata, neke od najžešćih bitaka, u kojim su SAD pretrpele 45 odsto ukupnih gubitaka, odigravale su se tokom dve godine dugih pregovora o primirju. Otpočinjanje planova za neizbežnu diplomatiju može i treba da se dogodi paralelno sa drugim postojećim elementima američke politike, i paralelno sa ratom.

Kratkoročno gledano, ovo znači istovremeni nastavak pomoći Kijevu oko kontraofanzive i otpočinjanje paralelnih diskusija sa saveznicima i Ukrajinom o završnici. U principu, otvaranje pregovaračkog prostora sa Rusijom trebalo bi da dopuni, a ne da se kosi sa naporima na bojištu. Ukoliko uspesi Ukrajine učine Kremlj spremnijim na kompromis, jedini način da se to sazna bio bi preko funkcionalnog kanala diplomatije. Uspostavljanje takvog kanala ne bi trebalo da podstakne ni Ukrajinu ni njene zapadne partnere da smanje pritisak na Rusiju. Efektna strategija zahtevaće i prisilu i diplomatiju. Jedno se ne sme sprovoditi po cenu drugog.

A čekanje da se uspostavi pozornica za pregovore ima svoju cenu. Što duže saveznici i Ukrajina budu bez razvoja diplomatske strategije, to će teže biti da se ona sastavi. Kako meseci prolaze, politička cena probijanja leda samo će da raste. Već sada, bilo kakav potez koji bi SAD i njihovi saveznici napravili da se uspostavi diplomatski kanal – čak i uz podršku Ukrajine – morao bi pažljivo da se povuče kako ne bi bio prikazan kao promena politike i napuštanje Kijeva od strane Zapada.

Započinjanje priprema sada takođe ima smisla jer ratna diplomatija ne može da iznedri rezultate preko noći. Štaviše, biće potrebne nedelje, a možda i meseci da se saveznici i Ukrajina usaglase oko pregovaračke strategije, a još duže da se iznađe sporazum sa Rusijom jednom kada pregovori otpočnu. U slučaju korejskog primirja, bilo je potrebno 575 sastanaka u rasponu od dve godine da se usaglasi skoro 40 strana sporazuma. Drugim rečima, sve i da se pregovaračka platforma formira sutra, proći će meseci pre nego što topovi utihnu (i to ukoliko pregovori uspeju, što je daleko od zagarantovanog).

Turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu govori tokom mirovnih pregovora u Istanbulu između delegacija Rusije i Ukrajine, 28. mart 2023. (Foto: Cem Ozdel/Anadolu Agency)

Razrada mera koje bi prekid vatre učinile održivim biće težak ali krucijalan posao, a Vašington bi morao da zagarantuje podršku Kijevu u tom naporu. Ozbiljan rad bi trebao da otpočne sada kako bi se izbeglo ono što ukrajinski zvaničnici, uključujući Zelenskog, podrugljivo opisuju kao „Minsk 3", ukazujući na dva propala sporazuma o prekidu vatre koje je u Minsku isposlovala Rusija 2014. i 2015. godine, nakon svojih ranijih invazija. Ovi sporazumi nisu uspeli da trajno okončaju nasilje i nisu obuhvatali efektne mehanizme kojim bi se garantovalo povinovanje strana.

Koristeći podatke iz sukoba u periodu od 1946-1997. godine, politikolog Virdžinija Pejdž Fortna pokazala je da snažni sporazumi kojim se uspostavljaju demilitarizovane zone, garancije trećih strana, mirovne snage ili zajedničke komisije za rešavanje sporova, a sadrže specifičan (neprecizan) rečnik, proizvode dugotrajnije prekide vatre. Ovi mehanizmi osnažuju principe reciprociteta i odvraćanja, što zakletim neprijateljima omogućuje da postignu mir bez rešavanja svojih fundamentalnih razlika. Pošto će usvajanje ovih mehanizama biti izazovno u ukrajinskom slučaju, vlade moraju da otpočnu njihov razvoj sada.

Iako bi primirje za okončanje ovog rata bilo u formi bilateralnog ugovora, SAD i njihovi saveznici mogu i treba da asistiraju Ukrajini u njenoj pregovaračkoj strategiji. Uz to, trebali bi da razmotre koje mere paralelno mogu da primene kako bi podstakli strane da sednu za sto i minimizuju mogućnosti za kolaps jednog postignutog prekida vatre.

NATO članstvo

Kako Fortnino istraživanje pokazuje, bezbednosne garancije Ukrajini, odnosno garancije da se Kijev neće sam suočiti sa Rusijom ukoliko Moskva ponovo napadne, trebale bi da budu deo te jednačine. Prečesto se debata o bezbednosnim garancijama svodi na pitanje NATO članstva za Ukrajinu. Kao članica, Ukrajina bi uživala korist člana 5. osnivačkog ugovora NATO, koji zahteva od članica da napad na jednu od njih tretiraju kao napad na sve. Ali pripadnost NATO je mnogo više od člana 5. Iz perspektive Moskve, članstvo u alijansi bi transformisalo Ukrajinu u pozornicu za razmeštanje snaga i sposobnosti SAD. Prema tome, sve i da među saveznicima postoji konsenzus da se Kijevu ponudi članstvo (a nema ga), dodela bezbednosnih garancija Ukrajini preko NATO članstva mogla bi mir da učini toliko neprivlačnim Rusiji da Putin prosto odluči da nastavi sa borbom.

Rešavanje kvadrature ovog kruga biće izazovno i politički nabijeno. Jedan potencijalni model je američko-izraelski memorandum o razumevanju iz 1975. godine, koji je bio jedan od ključnih preduslova da Izrael pristane na mir sa Egiptom. U ovom dokumentu se navodi da u svetlu „dugotrajne američke posvećenosti opstanku i bezbednosti Izraela, Vlada SAD tretiraće sa posebnom ozbiljnošću pretnje bezbednosti i suverenitetu Izraela od strane neke svetske sile". U nastavku se navodi da će u slučaju takve pretnje, američka vlada pristupiti konsultacijama sa Izraelom „povodom toga kakvu podršku, diplomatsku ili drugu, ili pomoć može pružiti Izraelu u skladu sa svojom ustavnom praksom". U memorandumu se takođe eksplicitno obećava „korektivna akcija SAD" ukoliko Egipat naruši prekid vatre. Ovo nije eksplicitna obavezanost da se napad na Izrael tretira kao napad na SAD, ali je blizu toga.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, premijer Denis Šmihal i predsednik parlamenta Ruslan Stefančuk poziraju u Kijevu sa zahtevom za brzo članstvo u NATO, Ukrajina, 30. septembra 2022. (Naslovna fotografija: Ukrainian Presidential Press Service/Handout via Reuters)

Slične garancije Ukrajini pružile bi Kijevu osnažen osećaj bezbednosti, podstakle investicije privatnog sektora u ukrajinsku ekonomiju, i ojačale odvraćanje buduće ruske agresije. Dok Moskva danas zasigurno zna da SAD neće intervenisati vojno ukoliko se odluči za napad na Ukrajinu, ovakva odredba naterala bi Kremlj da razmisli više nego dva puta pre toga – a ne bi podigla šanse za nicanje novih američkih vojnih baza na granicama Rusije. Naravno, Vašington bi morao da ima poverenje u istrajnost prekida vatre kako bi verovatnoća primene ovih obaveza ostala mala. Izbegavanje rata sa Rusijom trebalo bi da ostane prioritet.

Kada za to dođe vreme, Ukrajini će trebati i drugi podsticaji poput pomoći za obnovu i razvoj, mere pozivanja Rusije na odgovornost i prolongirana mirnodopska vojna pomoć kako bi se Kijevu pomoglo da stvori kredibilan faktor odvraćanja. Uz to, SAD i njihovi saveznici trebali bi da dopune pritisak prinude protiv Rusije i naporima da se mir učini atraktivnijom opcijom, poput uslovnog popuštanja sankcija – uz klauzule momentalne obnove u slučaju neispunjenja obaveza. Zapad bi takođe trebalo da bude otvoren za širi dijalog o evropskim bezbednosnim problemima kako bi se minimalizovale šanse za izbijanje sličnih kriza sa Rusijom u budućnosti.

Samjuel Karap je viši politički naučnik u RAND korporaciji i koautor knjige „Svi gube: ukrajinska kriza i destruktivno takmičenje za postsovjetsku Evroaziju". Bivši je član osoblja za planiranje politike Stejt departmenta tokom Obamine administracije.

Prevod Vladan Mirković/Novi Standard

Izvor Foreign Affairs

Naslovna fotografija: Turkish Foreign Ministry/Reuters

BONUS VIDEO:

 

„Srbija protiv nasilja", mesec dana kasnije: Mogu li opozicioni protesti da prežive leto - BBC

bbc.com

„Srbija protiv nasilja", mesec dana kasnije: Mogu li opozicioni protesti da prežive leto - BBC News na srpskom

17–21 minutes

---

Srbija i politika: Mogu li protesti da prežive leto - ko će biti izdržljiviji vlast ili opozicija

• Slobodan Maričić
• BBC novinar

10 jun 2023

Autor fotografije, Reuters

Miomira Karadžić iz Beograda ima 78 godina i na protestima učestvuje već tri decenije.

„Znate šta, izlazim da bih zadovoljila svoju dušu i savest", kaže ona, stojeći mirno na junskom suncu, okružena desetinama hiljada ljudi ispred Skupštine Srbije u centru Beograda.

Lice joj je toplo, haljina šarena, u ruci drži flašicu vode, a oko vrata joj visi zelena pištaljka.

„Da li ćemo uspeti - ne znam. Mi trpimo nasilje, a nasilnici ne popuštaju lako", dodaje za BBC na srpskom.

Ubrzo je krenula u još jednu šetnju centralnim beogradskim ulicama, šestu u nizu u okviru skupova „Srbija protiv nasilja", organizovanih posle dva masovna ubistva u Beogradu u kojima je stradalo 18 ljudi, uglavnom dece i mladih.

Demonstranti, predvođeni delom opozicije, nešto više od mesec dana zahtevaju promene i odgovornost vlasti zbog, kako navode, dugogodišnjeg stvaranja ambijenta koji je doveo do porasta nasilja u zemlji.

„Protesti će trajati sve do ispunjenja zahteva", poručuje Radomir Lazović, poslanik Pokreta „Ne da(vi)mo Beograd" skupštini, za BBC na srpskom.

Organizatori protesta na skupu u petak, 9. juna, najavili su da će protesti naredne nedelje „dobiti novi oblik" ukoliko zahtevi ne budu ispunjeni, ali šta to znači i dalje nije poznato.

Lazović kaže da dugoročni planovi postoje, ali „nije spreman da ih otkrije", zato što opozicija „ne želi da vlast izmanipuliše proteste".

Bart Kamerts, profesor Londonske škole ekonomije i političkih nauka, koji se tokom karijere posebno bavio protestima, kao najvažnije pojmove za uspeh bilo kojih demonstracija ističe „izdržljivost" i „odlučnost".

„Pitanje je samo ko će biti izdržljiviji - vlast ili demonstranti - i da li dolazi do dovoljno velike promene u javnom mnjenju da se naslućuju posledice na narednim izborima.

„Ali sve je to živo. Pokret mora da reaguje da stvari koje političari govore, rade ili ne rade i traži nove načine da motiviše ljude da izađu na proteste", kaže Kamerts za BBC.

Protesti „Srbija protiv nasilja" među najvećim su u modernoj istoriji zemlje, a svakako najmasovniji u organizaciji opozicionih stanaka od 2012. godine, kada je Srpska napredna stranka (SNS) došla na vlast.

Veliki broj ljudi bio je i na protestima zbog rušenja objekata u Savamali kako bi se napravio prostor za izgradnju velikog građevinskog projekta „Beograd na vodi" na obali reke Save, na skupovima „1 od 5 miliona", kovid protestima 2020. godine, kada je bilo i žestokih sukoba sa policijom, dok je tokom 2021. i 2022. godine skupova pre svega bilo zbog ekoloških tema.

Bojan Klačar iz posmatračke organizacije Centar za slobodne izbore i demokratiju (CESID) smatra da su aktuelni protesti u dva pogleda različiti u odnosu na sve prethodne.

„Prvo zbog motiva - nastali su kao posledica straha, zebnji, strepnji i emocija nastalih posle dve užasne tragedije, a emotivni motivi su uvek jači nego racionalni.

„Drugi je postojanje homogenije grupe među demonstrantima nego ranije, samim tim je i veća solidarnost i manja mogućnost za podele", kaže Klačar za BBC na srpskom.

Sve to, ističe, ukazuje da će protesti i u narednom periodu „kratkoročno ostati vitalni", ali da će se teško „približiti brojevima iz proteklih nekoliko okupljanja".

Do sada je u protestima učestvovalo više desetina hiljada ljudi.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić do sada su više puta isticali da „opozicija pokušava da politički iskoristi tragediju", i da zahteve nisu spremni da ispune.

Pogledajte video: Šesti protest „Srbija protiv nasilja" - trešnje, bedževi i „crveni karton za nesposobnu vlast"

Potpis ispod videa,

Protest „Srbija protiv nasilja": Zahtevi vlastima ponovljeni šesti put

Varljivo leto '23

„Za ljubav, ne za mržnju, mi smo rođeni", „Tebi su mase odane, ko sluša duše prodane - kao što sam ja", ali i deo folk pesme: „Mariš li, mariš li, što život kvariš mi".

Transparenti najrazličitijih boja i oblika polako se skupljaju na platou ispred Narodne skupštine, odakle odjekuje klasična muzika.

Bio je jedan od desetoro dece koje je 13-godišnjak ubio iz pištolja 3. maja.

Ubistvo je potreslo i šokiralo Srbiju - tako nešto nikada nije desilo u zemlji.

Ovog puta nema kiše, koja je marljivo padala gotovo čitavog maja, iako to nije sprečavalo demonstrante da šetaju.

Raniji skupovi „Srbija protiv nasilja" bili su u tišini, ali na poslednjih nekoliko buka sve više izbija na površinu - pištaljke i razna skandiranja sve su jači.

Tridesetšestogodišnji Petar Mijaljević iz Lazarevca smatra da je u poslednje vreme „malo promenjen i narativ vlasti prema ljudima koji protestuju".

„Da li će neki zahtev biti ispunjen ili ne, videćemo još", kaže okružen grupom prijatelja, dok u rukama drži malu zastavicu Srbije.

Međutim, kako kaže, u njegovom društvu je „već počelo malo nezadovoljstvo".

„Ništa se ne dešava... Dođemo, šetamo od jedne do druge tačke i to je to", navodi.

Potpis ispod fotografije,

Petar Mijaljević

Nedaleko od njega su 47-godišnji Aleksandar i njegova supruga Marija, koji kažu da su tu „prvenstveno zbog dece".

„Samo da sutra bude bolje, to je to, da ne ostavimo našoj deci ono što su naši roditelji nama ostavili", kaže Aleksandar sa Novog Beograda, ne želeći da otkriva prezime.

„Vidim da se nešto dešava, postoji ta neka energija i nada u meni da nešto može da bude bolje."

Mesec dana protesta je prošlo - da li su spremni da šetaju i dalje, tokom leta?

„Što se mene tiče, imam i volje i snage i energije da dolazim svaki put, osim kad odem na odmor", kaže Aleksandar kratko.

Miomira Karadžić smatra da će protesti biti nastavljeni i tokom leta, samo da će biti manji broj ljudi.

Mijaljević ima drugačije mišljenje - smatra da će se sve „ugasiti kada ljudi odu na odmor".

„Nadam se da opozicione glavešine zbog svih ovih ljudi ovde imaju izlaznu strategiju.

„Ne možda baš za pobedu, ali da izvuku nerešeno", kaže on.

Potpis ispod fotografije,

Miomira Karadžić

U koloni sa demonstrantima bio je i opozicioni poslanik Radomir Lazović.

Kaže da je opozicija „apsolutno koncentrisana na ispunjenje zahteva i vršenje pritiska na vlast da se to desi", kao i da oko toga postoji „jasan plan delovanja".

„Svima koji se pitaju šta će biti na leto poručio bih da pozovu sve prijatelje, rođake, kolege i sve ljude da dođu već na sledeći protest i da ne razmišljaju o tome", navodi Lazović.

„Moramo da pokažemo odlučnost i izvršimo veliki pritisak na vlast da ispuni zahteve, tako da ne moramo uopšte da razmišljamo o dugotrajnim protestima - promene treba da se dese odmah."

Opozicija i njene pristalice zahtevaju smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića, šefa Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Aleksandra Vulina, rukovodstva Radio-televizije Srbije (RTS) i svih članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Pored toga, traže, ukidanje rijaliti programa i emisija koje promovišu nemoral i nasilje na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, zabranu štampanih medija koji sadržajem promovišu nasilje, agresiju i krše novinarski kodeks, kao i oduzimanje nacionalne frekvencije televizijama Pinku i Hepiju.

„To što (predsednik Srbije) Aleksandar Vučić misli da može da ugasi energiju ovolikog broja ljudi je račun bez krčmara", navodi za BBC na srpskom Srđan Milivojević, poslanik i zvaničnik Demokratske stranke.

„On potcenjuje broj ljudi na protestu, odlučnost i rešenost ljudi da istraju u zahtevima", dodaje.

Međutim, Klačar smatra da je u predstojećem periodu „realno očekivati blagu stagnaciju ili zamora materijala."

„Pre svega zbog toga što je malo verovatno da će svi zahtevi biti ispunjeni, a samim tim će i motiv ljudi koji se iz nedelje u nedelju okupljaju biti manji - osetiće da ne mogu da naprave konkretan i opipljiv rezultat", navodi analitičar iz Cesida.

„Takođe, ulazi se u letnji period, kada je zainteresovanost ljudi za učešće u političkom i društvenom životu uglavnom manja, a i fizički veliki broj ljudi zaista nije tu", kaže Klačar.

Milivojević sa tim nije saglasan - smatra da protesti postaju sve masovniji kako vlast odbija da ispuni zahteve.

Vremenske prilike i kalendar, dodaje, ne igraju veliku ulogu, već to „koliko režim pravi velike faulove, a ovaj pravi ozbiljne faulove".

„Ne brinite vi ništa, ljudi mogu da protestuju i po letnjem i po zimskom vremenu, Srbija je to pokazala u prošlosti."

Autor fotografije, Reuters

Vreme i izdržljivost: Kako protesti donose promene

Uspeh svakog protesta, objašnjava profesor Kamerts, obično zavisi od „njegovog uticaja na javno mnjenje" i „tačke do koje su politički lideri spremni da saslušaju zahteve i reaguju na njih".

„To je već politika, ona je uvek takva", kaže on.

„Mediji takođe imaju važnu ulogu kako će protesti biti predstavljeni u javnosti i koliko će zahtevi sa tih skupova daleko stići do društva."

Dodaje da sve veću ulogu igraju društvene mreže.

„Međutim, idemo ka dobu kada je doseg ljudske pažnje sve kraći i kraći, što nije dobro za proteste koji iznova i iznova moraju da udaraju u istu tačku.

„Ali postoje razne opcije za privlačenje ljudi, kreativnost i drugačije akcije mogu da ih motivišu ljude da dolaze, a da samim tim proteste održe živim i u medijima".

Pre svega je važno, ističe, motivisati mlade i srednju klasu.

„Radničku klasu je teško izvesti na ulicu, tu ljudi pre svega brinu o pukom preživljavanju."

Na kraju, smatra, treba biti strpljiv.

„Iako u demokratijama postoje i pritisak javnosti i pritisak ulice da se nešto promeni, na kraju se sve svodi na izbore - tamo se menjaju vlada i parlament.

„Promena ne pada tek tako sa neba, mora da postoji prava klima za to, a koja mora biti rezultat višegodišnjeg rada, možda baš na protestima za društvene promene."

Autor fotografije, REUTERS/Zorana Jevtic

Novi faktor - izbori

Prve noći posle tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar", u kojoj je 13-godišnji dečak osumnjičen da je ubio desetoro učenika i školskog čuvara, građani su se spontano okupili u okolini škole.

U tišini i uz suze palili su sveće, a već koji dan kasnije počeli i skupovi pod sloganom „Srbija protiv nasilja".

Prvi je održan u Novom Sadu i Beogradu 8. maja, a nastavljeni su šetnjama po centralnim beogradskim ulicama jednom sedmično, petkom ili subotom.

Vlast je na to odgovorila nekoliko nedelja kasnije, skupom „Srbija nade", u organizaciji Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera, kada je izražena podrška Vučiću.

Pogledajte video sa mitinga vladajuće koalicije u Srbiji:

Potpis ispod videa,

Čemu se nadaju učesnici skupa "Srbija nade"

Napetosti i međusobne optužbe za to vreme ne jenjavaju.

Opozicija traži promene u vladi i uopšte odlučnije postupanje državnih organa u rešavanju najvećih društvenih problema, kritikujući vlast da je godinama doprinosila stvaranju ambijenta u društvu koji je doveo do porasta nasilja.

Predsednik Vučić i vlast odgovaraju da je Srbiji „jedinstvo potrebnije nego bilo kada", da opozicija „politički zloupotrebljava tragediju", kao i da su upravo oni ti koji propagiraju nasilje prema političkim neistomišljenicima.

U međuvremenu su Vučić i premijerka Brnabić 7. juna najavili vanredne parlamentarne izbore.

„Tenzije se uvek rešavaju izborima, ali su neki pravili tenzije ne zbog političkih zahteva, nego jer su imali zahteve pojedinih tajkuna za sprovođenje njihovih interesa", naveo je Vučić.

Prethodno je Brnabić rekla da je njena ostavka „na stolu", ali da njeno usvajanje zavisi od predsednika Vučića.

Autor fotografije, ANDREJ CUKIC/EPA-EFE/REX/Shutterstock

Potpis ispod fotografije,

Predsednik Vučić je najavio izlazak na vanredne parlamentarne izbore

Klačar zbog tog nastupa predsednika Vučića posebno smatra da su male šanse da i najosnovniji zahtevi protesta budu ispunjeni.

„Od tada imamo novu dinamiku, a to je lagani ulazak u predizbornu kampanju, što je drugačiji teren za ljude koji izlaze na ulicu", kaže.

„Oni to ne rade dominantno zbog izbora, to nije njihov zahtev, nisu se zbog toga okupili."

Sada će, ističe, opozicija morati da vodi računa da uskoro slede izbori, posebno kada je reč o porukama koje će slati i načinu njihovog delovanja.

Kada će vanredni izbori biti održani i dalje nije poznato.

Srpska napredna stranka, koja Srbijom vlada od 2012. godine, na prethodnim parlamentarnim izborima u aprilu 2022, osvojila je najveći broj glasova i mesta u skupštini.

Ipak, SNS, na čijem je čelu do skoro bio Aleksandar Vučić, nije osvojila dovoljan broj glasova da sama napravi vladu.

Rešenje je opet pronađeno u dosadašnjim koalicionim partnerima - Socijalističkoj partiji Srbije i drugim strankama, poput Saveza vojvođanskih Mađara.

„Ako govorimo o strukturi vladajuće koalicije i podršci koju ima, ne bi trebalo da bude upitna ni buduća njihova parlamentarna većina, njihova prednost je izvesna", smatra Klačar.

„Međutim, beogradski izbori bi, kao i u aprilu 2022, mogli da budu neizvesni, posebno ako bi bili odvojeni od parlamentarnih, što mislim da neće biti slučaj."

Pogledajte video: Mesec dana od tragičnih pucnjava - šta su poruke protesta

Potpis ispod videa,

Tačno mesec dana posle pucnjave u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar" i masovnog ubistva u okolini Mladenovca i Smedereva, ulice Beograda preplavile su hiljade učesnika petog protesta „Srbija protiv nasilja".

O protestima u Srbiji

U poslednjoj deceniji građani Beograda i Srbije na proteste su izlazili iz najrazličitijih razloga.

Veliku pažnju prvo je izazvao slučaj Savamala, iz izborne noći 2016. godine, kada su misteriozni muškarci sa fantomkama bagerima srušili privatne objekte, što je očistilo prostor za izgradnju „Beograda na vodi", projekta od nacionalnog značaja.

Demonstranti su tražili ostavke tadašnjeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog, danas ministra finansija, tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, bivšeg šefa beogradske policije Vladimira Rebića i Nikole Nikodijevića iz SPS-a, koji je danas predsednik Skupštine Grada Beograda.

Zahtevi nisu ispunjeni, a sedam godina kasnije i dalje nije poznato ni je rušio u Hercegovačkoj, niti ko je rušenje naredio.

Do novih protesta došlo je posle predsedničkih izbora 2017. godine, kada je Vučić premijersku fotelju zamenio predsedničkom.

Ti skupovi, nazvani „Protesti protiv diktature", nisu imali jasno vođstvo - organizovani su pre svega preko društvenih mreža, a u međuvremenu je iznet niz najrazličitijih zahteva.

Među njima su bili smena Vučića, tadašnje predsednice skupštine Maje Gojković, ali i sloboda medija i slobodni izbori.

Godinu dana kasnije, došlo je do protesta „1 od 5 miliona", posle prebijanja opozicionog političara Borka Stefanovića, danas funkcionera Stranke slobode i pravde (SSP).

Prvo su nazvani „Stop krvavim košuljama", a potom je Vučić izjavio da na zahteve demonstranata neće pristati „ni da ih se skupi pet miliona".

Do novih masovnih protesta, ali i velikih nereda, došlo je 2020, tokom epidemije korona virusa, neposredno posle parlamentarnih izbora održanih u junu te godine.

Pod pritiskom demonstranata, vlast je odustala od policijskog časa.

A potom su 2021. i 2022. došli ekološki protesti.

Demonstranti su se pre svega protivili Zakona o eksproprijaciji, koji bi kompaniji Rio Tinto omogućio otvaranje rudnika litijuma u zapadnoj Srbiji, a skupova je bilo i zbog lošeg kvaliteta vazduha u zemlji.

Vučić na kraju je povukao Zakon o eksproprijaciji, dok je Skupština grada Loznice ukinula prostorni plan koji je podrazumevao otvaranje rudnika.

Najveći protesti u savremenoj istoriji Srbije održani su na jesen - 5. oktobra 2000. godine, kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević, dugogodišnji predsednik Srbije i Jugoslavije.

Procene su da je tada na ulicama Beograda bilo između 80.000 i 120.000 ljudi iz čitave Srbije, a sve zbog predsedničkih izbora održanih 24. septembra, kada je kandidat opozicije Vojislav Koštunica pobedio Miloševića, koji to nije hteo da prizna.

Njima su prethodili zimski protesti tokom 1996. i 1997, kada su demonstranti po minusu, mrazu i snegu svakog dana izlazili na ulice, takođe zbog rezultata izbora, ali lokalnih.

Nove šetnje

Demonstranti se za to vreme spremaju za nove šetnje.

„Od 1990. godine sam bila na svim - Slobodana Miloševića smo ovako skinuli, ali Vučić je drugi tip čoveka... Politički je vrlo vešt u manipulaciji ljudima", navodi Miomira Karadžić.

Ključ koji vodi do promena vidi u medijima.

„Ne možemo ništa da uradimo dok ih ne oslobodimo. Okupirani su i zbog toga glas ovog sveta ne čuju svi", kaže ona.

Mijaljević veće promene ne očekuje sada, već u „nekom sledećem talasu".

„A šta su promene nego smena Aleksandra Vučića, bez toga nema ništa."

Isto kažu i Aleksandar i Marija.

„Izbori nisu rešenje zato što znamo gde živimo. Prelazna vlada, pa da se stvore fer uslovi i atmosfera, pa onda na izbore i nek' bolji pobedi", kaže Aleksandar.

Vučić je do sada nekoliko puta izričito poručivao da prelazne vlade neće biti.

„Kada bi on otišao sve bi bilo drugačije", navodi Marija.

„Njegov odlazak ruši čitavu piramidu."

Pogledajte video: Peti oktobar - dan kada je smenjen režim Slobodana Miloševića

Potpis ispod videa,

Peti oktobar dve decenije kasnije: Šta se dogodilo 5. oktobra 2000.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

 

standard.rs

Radikalna promena ruske spoljne politike

Дмитри Тренин

22–28 minutes

---

Rat u Ukrajini izazvao je zemljotres u domenu spoljašnje strategije Rusije, vođenja diplomatije i vojnih snaga, i radikalno je preoblikovao i način na koji Rusija posmatra ostatak sveta

Rat u Ukrajini, koji za većinu Rusa – a ne samo za Kremlj – jeste direktan, ako ne i otvoreni vojni sukob sa Zapadom predvođenim Amerikom, znatno je iznutra preoblikovao Rusiju. Ekonomija, suočena sa najoštrijem sankcijama koje su do sada bile nametnute jednoj zemlji, ne samo da traži načine da ih zaobiđe ili da pronađe zamenu za potrebne zapadne proizvode i tehnologije, već je počela i da se preoblikuje iznutra i da se udaljava od uloge „svetske benzinske pumpe", kako je Rusija bila poznata u svetu nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Rusko društvo, koje je postajalo sve atomizovanije dok je nekolicina pojedinaca uspevala da se preko noći obogati, sada se iznova uči solidarnosti i traganju za zajedništvom kroz dobrovoljni rad. Što se tiče vrednosti, patriotizam – omalovažavan i preziran u neposredno postsovjetskom periodu – sada je odneo prevagu u odnosu na liberalizam, koji je ranije dominirao sa svojim kosmopolitskim prizvukom. Takođe se oseća potreba za nečim što bi bio skup ideja kojima bi se zemlja vodila ka budućnosti. Sagledane u odnosu na ove opšte prilike, promene u ruskoj spoljnoj politici, koje su uočljivije sa strane nego njen unutrašnji preobražaj, su tek vrh ledenog breda.

Tabor neprijatelja

Suštinski, rat u Ukrajini izazvao je zemljotres u domenu ruske spoljašnje strategije, vođenja diplomatije i vojnih snaga, i radikalno je preoblikovao i način na koji Rusija posmatra ostatak sveta. Nedavno objavljeni Koncept spoljne politike jeste indikator kuda se za sada stvari kreću, ali to je tek prvi korak u fundamentalno drugačijem pravcu. Ovaj pravac negira ne samo „novo razmišljanje" Mihaila Gorbačova, već i poziciju u stilu „hajde da budemo saveznici sa Zapadom" Borisa Jeljcina i čak aspiracije „Velike Evrope koja bi se protezala sve do Vladivostoka" Vladimira Putina u vreme dok je još bio mladi predsednik. U nekim od ključnih elemenata, novi pristup zatvara poglavlje mnogo dužeg perioda ruske istorije – onog koji je otvorio Petar Veliki, ruski modernizator i vesternizator, početkom 18. veka.

Žestoka, jedinstvena i sveobuhvatna reakcija kolektivnog Zapada na rusku specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini i sve veća uključenost NATO-a u rat podelila je svet ruske spoljne politike na dva sasvim različita dela. Zapadno od ruske granice je „tabor neprijatelja" (House of Foes) koji čine Sjedinjene Države sa svojom anglo-saksonskom svitom i zemlje Evrope, na koje – po prvi put – iz Moskve gledaju kao na ništa više do pukih američkih satelita. Zavisno od kriterijuma, ova grupa broji nekoliko desetina zemalja, koje rusko Ministarstvo spoljnih poslova zvanično označava kao „ne-prijateljske" (unfriendly). Dok predsednik Putin zvanično navodi da izraz „neprijateljske" označava tekuću zapadnu politiku pre nego spomenute zemlje kao takve, i dok Koncept spoljne politike i dalje ostavlja otvoren prostor za miroljubivije odnose i sa Amerikom i sa Evropom u dalekoj budućnosti (zasnovane na obostranim interesima), ovaj pozitivni scenario uslovljen je potpunim političkim preobražajem elita ovih zemalja i posledičnom promenom njihove politike prema Rusiji. Svakako, ovo implicira i da će Rusija ostvariti svoje ciljeve u Ukrajini.

Ruski predsednik Vladimir Putin i američki predsednik Džo Bajden tokom sastanka u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

U svakom slučaju ne očekuje se da će nova normalnost u odnosima između Rusije i Zapada nastupiti u doglednoj, ili čak srednjoročnoj budućnosti. Narednih deset do petnaest, ili čak dvadeset godina, očekuje se da budu period hibridnog rata protiv Rusije, koji bi mogao da se proširi i na područja izvan Ukrajine te da eskalira iznad konvencionalnog nivoa. U potonjem slučaju, naravno, rat bi bio kraći ali bi posledice bile daleko veće. Oružani posrednički rat u Ukrajini je, naravno, samo jedna dimenzija ovog sukoba, koji se takođe žestoko vodi na ekonomskom, finansijskom, informacionom, infrastrukturnom, psihološkom i drugim poljima. Stoga, u doglednoj budućnosti, rat, bez obzira na pridev koji se koristi da se okvalifikuje, po svoj prilici će ostati osnovni oblik međusobnih odnosa između Rusije i Zapada. Iz perspektive moskovske spoljne politike, SAD i njihovi saveznici – čak i ako je reč samo o državama, a ne o narodnima – ostaju dugoročni neprijatelji.

Za Rusiju, ovo je egzistencijalni sukob: ukoliko bi ga izgubila, zemlja ne bi samo izgubila svoj status velike sile već takođe, de fakto, i svoju suverenost. Neki strahuju da bi Rusija mogla biti podeljena na manje delove kako bi se njima spolja lakše upravljalo. Mnogi posmatrači vide situaciju kao ne manje opasnu od one iz 1941. godine, kada je Hitler izvršio invaziju na Sovjetski Savez; ili na početak 1917, kada su neuspesi na bojnom polju tokom Prvog svetskog rata potkopali poverenje javnosti u carevo vođstvo i izazvali revoluciju koja je okončala rusku imperiju te na kraju dovela do krvavog građanskog rata. SAD, uverena je zvanična Moskva, ništa neće zaustaviti u njihovoj odbrani globalne hegemonije koju iskušava ruski žestoki povratak na međunarodnu scenu.

Ono što se dešava u Ukrajini i šire između Rusije i Zapada samo je deo mnogo šireg procesa koji ubrzava promenu u svetskom poretku – u odnosu na posthladnoratovku američku globalnu hegemoniju i petovekovnu zapadnu dominaciju u svetskim poslovima. U SAD, taj globalni metež je za vreme predsedničkog mandata Donalda Trampa označen kao rivalstvo velikih sila, a sada ga administracija Džozefa Bajdena predstavila kao sukob između demokratije i autoritarizma. Sa druge strane Rusi kao dubinski uzrok za svetski sukob vide ubrzanu tranziciju svetskog ekonomskog, tehnološkog i vojnog centra od severnoatlatskog područja nazad ka Evroaziji. Kao rezultat tog kretanja, središte svetske moći obrnuće pun krug. Rusija nije nemi posmatrač u ovom procesu, već delatnik koji nastoji da izvrši promenu.

Tabor partnera

Ovakva pretpostavka o tome šta se dešava u svetu i sa svetom leži u središtu novog ruskog pogleda na svet. On očito kao prioritet stavlja saradnju sa zemljama Azije, Bliskog istoka, Afrike i Latinske Amerike čiji uspon vidi kao tendenciju budućnosti. Ali ovaj novi prioritet je očito i stvar nužnosti. Zapadni sankcioni rat protiv Rusije; rusko isključenje iz dolarskog svetskog finansijskog sistema; zamrzavanje ruskih deviznih rezervi; zaplena i delimična konfiskacija privatne imovine ruskih građana u inostranstvu; pritisak na međunarodne kompanije da napuste Rusiju ili da preusmere svoje poslovne operacije iz Rusije; uspostavljenje arbitrarnih cenovnih ograničenja za ruski energetski izvoz; izdavanje naloga za hapšenje protiv ruskog šefa države; da ne govorimo o suspenziji vazdušnog saobraćaja i druge oblike ograničavanja slobode kretanja ljudi i roba – sve ovo, što je donedavno bilo potpuno nezamislivo, čini u svojoj ukupnosti de fakto blokadu.

Ipak, zapadni pokušaj da u potpunosti izoluje Rusiju u potpunosti je podbacio. Kina i Indija, Saudijska Arabija i Turska, Iran i Ujedinjeni Arapski Emirati, Brazil i Južna Afrika, zajedno sa mnogim drugima, odbili su da se pridruže sankcijama koje je uvela koalicija predvođena SAD – bez obzira kako su neke od ovih zemalja glasale u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Štaviše, veliki broj ovih zemalja znatno je proširio svoje komercijalne i druge veze sa Rusijom, koristeći se diskontnim cenama ruske nafte i drugim pogodnostima. Moskva je prigrlila ovaj deo planete, koji je veći od Zapada ne samo demografski već i ekonomski, ukoliko se sagledava brutodruštveni proizvod po paritetu kupovne moći, kao svetsku većinu i pozdravila je „neutralan" i čak „konstruktivan" stav različitih zemalja prema Rusiji koja se našla u teškoćama (barem kada je reč o njenim vezama sa Evropom). Za rusku spoljnu politiku ovo je definitivno „tabor partnera".

Vrh spiska

Na samom vrhu ovog spiska su Kina i Indija, koje Rusija sagledava kao uporedive sile, odnosno velike sile evroazijskog kontinenta. Moskovske veze sa Pekingom postaju sve jače, delimično zahvaljujući unutrašnjim svojstvima ovog odnosa ali nesumnjivo jednim delom su podstaknute i spoljašnjim faktorom – vašingtonskim rizičnim nastojanjem da istovremeno potuče Rusiju i obuzda Kinu. Peking, koji predsednik Putin očigledno nije obavestio, tokom svoje februarske posete 2022. godine Zimskim olimpijskim igrama, o predstojećem napadu na Ukrajinu, prevazišao je prvobitnu rezervisanost o ruskom delovanju, i od jeseni 2022. se vidno približava Moskvi.

Izgleda da je kineski predsednik Si Đinping došao do zaključka da je suočavanje sa SAD sada postalo neizbežno, i da su saradnja i bliska koordinacija sa Rusijom sa kineskih pozicija strateški smislene. Sijeva uzgredna opaska Putinu dok su se rastajali na stepeništu kremaljske palate u martu 2023. da njih dvojica „predvode promene kakve svet nije video tokom poslednjih stotinu godina" zvuči veoma znakovito. Nema sumnje da je Kisindžerov trougao iz 1970-ih okrenut na glavu. Vašingtonska politika dvostrukog obuzdavanja prema Moskvi i Pekingu vratila se poput bumeranga pošto je došlo do još većeg zbliženja Rusije i Kine protiv SAD.

Ukrajinski rat iskušao je Indiju u njenoj novoj poziciji rastuće velike sile. Nju Delhi je nedavno imao mnoštvo udvarača iz Amerike, Evrope i Japana koji su nastojali da oslabe njegove istorijski bliske veze sa Moskvom. Međutim, iako je Indija – koja je sebi postavila cilj da postane treća po veličini svetska ekonomija do 2040. godine (sada je peta) – najviše zainteresova za ekonomsku i tehnološku saradnju sa Zapadom, a osim toga preza i od Kine, Delhi pažljivo balansira kako bi izbegao da naškodi svojim čvrstim vezama sa Rusijom. Još mnogo toga je potrebno da urade i Delhi i Moskva kako bi približili svoje „privilegovano partnerstvo" po obimu i intenzitetu rusko-kineskim vezama, ali indijska očita opredeljenost da ostane suverena velika sila garantuje da se Delhi neće približiti zapadnom taboru protiv Rusije. Moskovski glavni interes, naravno, jeste ubrzavanje indo-kineskog približavanja, koji bi učinio rusko-indijsko-kinesku trojku (RIK) središtem nove evroazijske geopolitike. To je, nema sumnje, veoma teško, ali daleko od toga da je i nemoguće.

Ruski predsednik Vladimir Putin, indijski premijer Narendra Modi i kineski predsednik Si Đinping uoči trilateralnog sastanka na samitu G20 u Osaki, 28. jun 2019. (Foto: Mikhail Svetlov/Getty Images)

Kina je nedavno postigla veliku diplomatsku pobedu tako što je isposlovala saudijsko-iranski sporazum da se obnove diplomatski odnosi između dve zemalje i da se uspostave manje neprijateljski odnosi u regionu Persijskog zaliva. Ovo je pratio povezani sporazum između Saudijaca i Huta koje podržava Iran, što je je jedan korak prema okončanju rata u Jemenu. Po prvi put u nedavnoj istoriji, važan mirovni dogovor na Bliskom istoku postignut je bez SAD. Rusija teško da je ožalošćena zbog kineskog uspeha. Naprotiv, dve zemlje velikim delom se koriste sinergijskom snagom ovih paralelnih diplomatskih napora. Ovo se odnosi na Saudijsku Arabiju, koja razmatra naplatu svoje nafte Kini u juanima, dok sarađuje sa Rusijom oko dogovaranja obima crpljenja nafte. Ovo važi i za Iran, koji proširuje svoje ekonomske odnose sa Kinom dok vojno sarađuje sa Rusijom; i na putu je da postane član Šangajske organizacije za saradnju. Ovo se takođe odnosi i na Avganistan gde Kina, Rusija, Iran i Pakistan – još uvek ne i Indija – sarađuju kako bi osigurali stabilnost ove zemlje obogaljene ratom.

Sa svoje strane, Rusija nastavlja da predvodi napore usmerene prema mirovnom dogovoru u Siriji. U okviru Astanskog procesa, Moskva radi sa Turskom i Iranom; drugde, ona aktivno zastupa i podstiče tursko-sirijski dijalog i radi zajednički sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) i drugima kako bi Sirija ponovo postao punopravni član Arapske lige. U međuvremenu, Turska i UAE su se pretvorili su čvorišta za rusku saradnju sa ostatkom sveta, i Iran ima istaknuto mesto u moskovskim planovima za Severno-južni trgovinski koridor koji bi povezao Sankt Peterburs sa Mumbaijem.

Novi svetski poredak

Možemo obrazlagati u nedogled značaj koji ovo novo usredsređenje na odnose sa „svetskom većinom" ima za Rusiju. Ovi odnosi, međutim, mogu da donesu mnogo više do puke kompenzacije za gubitke koji su, delimično, pretrpljeni raskidanjem odnosa sa Zapadom – što je, naravno, njihov neposredni cilj. Obuhvatniji cilj novog moskovskog pristupa Aziji, Bliskom istoku, Africi i Latinskoj Americi trebalo bi da bude stvaranje elemenata za novi svetski poredak koji su Moskva (i Peking) glasno najavili. Nije važno što, u ovom trenutku, dok je Rusija usredsređena da zameni trenutno stanje potpuno novim, Kina teži da samo preoblikuje trenutni poredak znatnim umanjenjem zapadne dominacije u postojećim institucijama i da proširi uticaj drugih delatnika, pre svega sopstveni. Sve dok je posredi okončanje američke (i savezničke) hegemonije, Moskva i Peking mogu zajednički da nastupaju.

Posvećenost dveju zemalja multipolarnom svetu potiču od pre četvrt veka. Mnogi drugi su potom preuzeli ovaj koncept. Međutim, oblik multipolarnosti koji bi zamenio hegemoniju jedne zemlje trebalo bi da bude definisan i razrađen znatno drugačije od svetske oligarhije ili koncepta nekoliko velikih sila koje bi vladale svetom. Policentrična struktura koju predlažu Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika i Rusija, zajedno sa drugima, morala bi biti zasnovana na uzajamnom poštovanju, da isključi bilo kakav oblik diktata, i da prigrli istinski multilateralizam kao delatni princip. Ključna područja izgradnje novog svetskog poretka uključuju finansije, bezbednost i informacije. To su ona područja gde bi lideri „svetske većine" trebalo da pređu sa deklaracija na sprovođenje praktičnih koraka. Na svakom od ovih polja, Rusija ima nešto značajno da doprinese.

Središnji stub američke vodeće pozicije u svetu jeste finansijski sistem zasnovan na američkom dolaru. Dedolarizacija nije samo postala trend u zemljama koje nailaze na poteškoće u odnosima sa SAD, već su nju takođe prihvatili, u manje radikalnoj formi, kao sredstvo diversifikacije i osiguranja i neki američki partneri. Stoga, dok Rusija i Kina (kao i Rusija i Indija) već obavljaju veliki deo svoje bilateralne trgovine u nacionalnim monetama, kinesko-brazilski sporazum na istim osnovana sugeriše da je postignut značajni proboj; ukoliko uslede potezi zalivskih zemalja to bi mogao biti snažan trend.

Rubikova kocka sa simbolima dolara i juana (Foto: Imago)

Svakako, juan, pre nego rublja, rupija ili real, će se nametnuti kao glavni instrument plaćanja, uprkos poznatim ograničenjima. To je korak u dobrom pravcu, ali ne može biti i sam cilj. Vreme je da se BRIKS usredsredi na projekat digitalne svetske valute, koju neće kontrolisati i kojom ne može manipulisati bilo koja pojedinačna država. Ukoliko bi ovaj projekat bio uspešan, to bi predstavljalo istinsku promenu. Onda bi Rio de Žaneiro, Kejptaun ili Mumbai slobodno mogli da se takmiče ko će biti domaćin konferencije na kojoj bi bile postavljene osnove finansijskog sistema za 21. vek.

Drugi stub vašingtonske dominacije jeste sistem bezbednosnih savezništava i partnerstava. Smisleno je za države „svetske većine" da ga oponašaju. Ono što bi bilo razumno jeste pretvaranje Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) koja već uključuje, na ovaj ili onaj način, najveći deo Evroazije izuzev najzapadnijeg poluostrva koje izlazi na Atlantik, u kontinentalni sistem međunarodne stabilnosti i saradnje. Takav sistem bio bi zasnovan na uzajamnom poštovanju; zajedničkom razvoju i konzistentnom poštovanju pravila; i bio bi poduprt merama za gradnju poverenja, pouzdanim linijama komunikacije i mehanizmima za međusobno izmirenje. Ovaj zadatak je možda još teži u odnosu na zasnivanje nove svetske monete, ali nije neizvodljiv.

Pogledajmo, na primer, istorijat stabilnih i produktivnih kinesko-ruskih odnosa koji su zamenili period trodecenijske intenzivne netrpeljivosti i zbunili su zapadne skeptike koji su predviđali žestoki sukob između Moskve i Pekinga. Uspešno kinesko posredovanje između Teherana i Rijada već je spomenuto. Ruski sopstveni napor sa Turcima, Irancima i Arapima da obezbedi političko izmirenje u Siriji je takođe vredno spomenuti. Rehabilitacija Avganistana je, naravno, poduhvat koji još uvek traje. SAD, koje su na početku 21. veka sebe sagledavale kao dominantnu silu nad celom Evroazijom, nastavljaju da budu aktivne duž pomorske periferije, od Ukrajine do Tajvana, i od Persijskog zaliva do Arktika, ali središte kontinenta sada suštinski kontrolišu i njime upravljaju same evroazijske sile.

Medijska imperija

Sa engleskim jezikom koji predstavlja svetski lingua franca, anglosaksonski mediji vladaju radiotalasima i drugim oblicima komunikacije. Istinsko oslobođenje od strane hegemonije potrebno je da uključi oslobođenje sopstvenog mišljenja i razvoj originalnih ideja i misaonih tokova ukorenjenih u bogatstvu mnogobrojnih svetskih kultura i civilizacija. Mediji rutinski proizvode narative koji zastupaju političke agende onih u čijem su vlasništvu ili onih koji ih kontrolišu.

Ova informaciona moć, koncentrisana u nekolicini ruku, bilo da je reč o vladama ili o privatnom sektoru, koje imaju svoj ulog u igri, može i često se zloupotrebljava protiv navodnih rivala i suparnika. Stoga, čuvena „sloboda govora" je često prevara. Zemlje BRIKS-a, ili deo njih, mogu i trebalo bi da razviju konzorcijum alternativnih medija, i na engleskom i na drugim jezicima kako bi pružile sopstveno viđenje stvari. Istorijat katarske Al Džazira, ruskog Raša tudej, iranske Pres televizije i kineskog Ce-Ge-Ti-Ena pokazuju šta se može postići kada se deluje sa nacionalnog nivoa. Indijski mediji raspolažu ogromnom bazom resursa. Zajednički napor bi bio još impresivniji i efikasniji.

Agenda, po kojoj bi ovakvo nastojanje trebalo da se vlada, bi uključila zastupanje gledišta nacija „svetske većine" na budućnost svetskog poretka; međunarodnu bezbednost; uslove ekonomskih i trgovinskih odnosa; životnu sredinu, uključujući pitanje klimatskih promena; uticaj tehnologije na budućnost čovečanstva itd. Takođe bi proširilo opseg kulturne scene širom sveta i ispitivalo bi kulturno nasleđe, posebno naroda Azije, Afrike, Latinske Amerike i Bliskog istoka. Zagovaralo bi pošteni dijalog između svetskih mislilaca, naučnika, akademskih istraživača i intelektualaca o velikim pitanjima današnjice i prihvatilo bi glasove sa Zapada koji ne mogu da se izraze, ili imaju malo mogućnosti da se izraze u medijskom prostoru u Americi i Evropi kojem sve više vlada jednoumlje. Ovo ne bi trebalo da bude alatka antizapadnjačke propagande: glavni deo publike međunarodnog konzorcijuma bili bi ljudi van Zapada, a glavna misija bila bi stvaranje osećaja zajedništva i zajedničke budućnosti.

Koncept spoljne politike

Novi ruski Koncept spoljne politike opisuje zemlju kao zasebnu civilizaciju – što je velika promena u odnosu na sličan dokument od pre desetak godina koji smešta Rusiju u okvire evropskog nasleđa. Definicije i slogane je relativno lako osmisliti i promeniti kada je to nužno; mnogo je teže živeti i delovati u skladu sa njima. Ruske elite, posebno, moraće da posvete mnogo vremena i da ulože ozbiljan intelektualni napor da izmene svoj pogled na svet; da nauče da žive u skladu sa vrednostima koje proklamuju, te da predvode svojim primerom, da preispitaju sopstveno filozofsko nasleđe – koje je mnogo impresivnije nego što većina van zemlje ili čak onih unutar Rusije misli – i da iskreno ocene nacionalno istorijsko iskustvo. Na osnovu ovih koraka, elite bi trebalo da pronađu skup ideja o tome gde bi želele da se njihova zemlja usmeri i da, na kraju, pošto ubede ruski narod, operacionalizuju krajnji projekat – što je divovski zadatak, koji se ne može izbeći niti svesti na manju meru ukoliko je tvrdnja o civilizaciji išta više do pukog slogana.

Ove elite takođe moraju da promisle šta Rusija može da ponudi drugima, i koju ulogu može da igra u različitim odnosima. Na primer, ovo se odnosi na ulogu u okviru postsovjetskih institucija, kao što su Evroazijska ekonomska unija ili Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti, i na bilateralni nivo sa „bliskim okruženjem" postsovjetskog sveta. Isto važi za institucije čiji je Moskva jedan od osnivača: Šangajska organizacija za saradnju ili BRIKS. Dalje, i možda ključno za njenu budućnost, Rusija mora da promisli o svojoj ulozi u okviru grupe RIK, za koju se može reći da je vodeći trio zemalja kontinentalne Evroazije. Potom dolazi niz pitanja o odnosima Rusije sa grupama zemalja, od Asocijacije nacija Jugoistočne Azije (ASEAN) do Afričke unije i Organizacije za muslimansku solidarnost (Islamic Solidarity Organization) i konačno bilateralni odnosi sa ključnim zemljama u svakoj od ovih grupa.

Ruski predsednik Vladimir Putin i šefovi četiri pripojena regiona pevaju nacionalnu himnu Rusije (Foto: Anton Novoderezhkin/AFP via Getty Images)

Širina i opseg predstojećih zadataka ostavljaju bez daha. Resursi sa kojima trenutno raspolaže Moskva tek su delić onoga što je potrebno da se otpočne sa proaktivnom saradnjom sa mnogim partnerima koji su sada moskovski prioritet. Ruska ekonomska moć, iako ograničena, je isto tako veoma otporna i prilagodljiva; njeni instrumenti svakako mogu da se kreativno koriste u novom geoekonomskom okruženju. Ruska vojna moć ne samo da se svakodnevno stavlja na iskušenja u ukrajinskoj krizi, već je očigledno unapređena, uprkos skupo plaćenoj ceni. Ruska intelektualna moć, uprkos decenijskom zapostavljanju i znatnom „odlivu mozgova" je impresivna; ono što je još važnije – može da se u većoj meri usredsredi na potrebe nacije.

Što se tiče ruske diplomatske moći ona zahteva prilično regrupisanje. Neki resursi mogu da se preusmere sa područja u kojima je opala potreba za diplomatskom aktivnošću: sa Evrope i Severne Amerike. Potrebno je iznova obučiti mnoštvo diplomata, sa namerom da služe u nezapadnim zemljama. Potrebni su novi kursevi jezika i regionalnih studija, uključujući jezike bivših sovjetskih republika, gde više nije dovoljno samo znanje ruskog za obavljanje poslova. Program ruskog domaćeg obrazovanja bi trebalo proširiti da uključi više materijala o nezapadnim civilizacijama, a medijski izveštači o spoljnim dešavanjima trebalo bi da prevaziđu svoju sklonost da 90 odsto vremena posvećuju Zapadu.

Gorenavedeno nije ništa drugo do skice posla koji predstoji Rusiji kako se bude kretala prema nečemu što sam odavno označio kao „Ruska Federacija 2.0", zajedno sa potpunim pregrupisavanjem u spoljnim poslovima. Ova transformacija nije planirana. U stvari, da se specijalna vojna operacija u Ukrajini okončala brzo uz neke značajne ali ograničene dobitke za Moskvu, ona možda nikada ne bi ni počela. Ono što je u stvarnosti usledilo podiglo je uloge na najviši zamislivi nivo. Ukoliko Rusija podbaci u ovoj transformaciji (ne mislim da će se ovo desiti) posledice će biti zlokobne – i to ne samo po Rusiju. Ukoliko uspe, „svetska većina" će imati koristi od ovog iskustva i imaće među sobom jednog mnogo sposobnijeg člana za zajednički rad u potrazi za novom svetskom ravnotežom.

Preveo M. M. Milojević/Novi Standard

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu HorizonS, časopisu Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj (Center for International Relations and Sustainable Development).

Autor je profesor istraživač na Višoj školi ekonomije (Higher School of Economics) i vodeći naučni saradnik Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose (Institute of World Economy and International Relations), oba u Moskvi.

Izvor Russian Council.ru

Naslovna fotografija: Alexander Zemlianichenko/AP photo

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Kosovsko razočaranje Amerike

Драган Бисенић

18–22 minutes

---

Američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer je nedavno pomenuo dva modela prema kojima situacija na Kosovu može da se razvija: Palestina i Kipar. Šta stoji iza reči američkog diplomate?

Stanje na Kosovu je postalo komplikovano iako se na sve strane očekuje da će uskoro biti postignut takozvani Sveobuhvatni sporazum o normalizaciji koji je u suštini francusko-nemačkog papira o kojem se raspravlja već mesecima. Sve to ima još dodatnu dimenziju koju je neočekivano predstavio američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer, otvarajući mogućnost da se sadašnji pregovarački proces okonča na sasvim neočekivani način.

Nakon ponovljenih odbijanja prištinske vlade da sarađuje sa SAD, u trenutku jasnog i javnog američkog nezadovoljstva, Hovenijer je rekao da se ide ka potpunom inostranom protektoratu na severu Kosova. Kada se kaže „inostranom", onda se to može čitati kao američki protektorat. Prvi korak u tom pravcu jeste povećanje broja i sastava NATO trupa. Već stiže prvi kontigent od 700 vojnika, a za njim će verovatno i drugi, kako bi se jasno signaliziralo američko raspoloženje u kojem se strpljenje bliži kraju. Uostalom, specijalni izaslanik Gabrijel Eskobar je saopštio da će Zajednica srpskih opština biti stvorena sa Kurtijem ili bez njega. Ali, ovo nije ostalo bez odgovora od strane predsednika privremenih organa vlasti Kosova. „Premijera bira narod. Neko postavlja izaslanika. Narod se ne potčinjava izaslaniku", odgovorio je Kurtijev savetnik, Elvis Hodža.

Hovenijer je pri tome napomenuo dva modela prema kojima situacija na Kosovu može da se razvija: Palestina i Kipar. „Više NATO trupa na Kosovu znači više stranih trupa, a to znači manje moći i ovlašćenja za Kosovo. Više stranog prisustva na Kosovu znači manje mogućnosti za lokalno stanovništvo i Albance da sami odlučuju", istakao je Hovenijer. Upozorio je još da postoji veoma ozbiljan rizik da će stranci uspostaviti „de fakto", a možda i „de jure" protektorat nad severom Kosova. Pri tome je naglasio da „kratkovida politika u najgorem slučaju stvara Palestinu, a u najboljem slučaju Kipar".

Modeli koje je uzeo američki ambasador nisu isti, niti bi imali isto značenje za Kosovo. Palestina je sličnija protektoratu ili okupaciji, dok Kipar predstavlja nikada ozvaničenu podelu zemlje do koje je došlo pre skoro pola veka, ali kiparski model nije tako često istican javno kao model za Kosovo. Od kada je Kosovo dospelo na meni „međunarodne zajednice" pravljene su paralele sa Palestinom i Izraelom. Isprva, trebalo je da se pokaže kako je Srbija Izrael koja drži pod okupacijom Albance, odnosno Palestince. Ali, taj model nisu prihvatili ni Palestinci, a ni Izraelci.

O podeli Kosova svojevremeno se mnogo govorilo, a nju je pominjao i tadašnji kosovski predsednik Hašim Tači. Sadašnji kosovski premijer Aljbin Kurti izričito se protivi stvaranju Zajednice srpskih opština, u čemu se direktno konfrontirao sa SAD koje su mu dale ultimatum do petka da prihvati njihove zahteve. Iako se činilo da je pitanje podele Kosova skinuto s dnevnog reda, Ramuš Haradinaj, sada kao predsednik Saveza za budućnost Kosova, ukazao pre dva dana je da je ta opcija ponovo na stolu. „Postoji sumnja da će premijer Aljbin Kurti podeliti Kosovo da bi izbegao Zajednicu srpskih opština. Mogućno je da se Kurti zaljubio u plan o podeli Kosova", rekao je Haradinaj.

„Neoubičajena kombinacija"

Palestina i Kosovo se suštinski razlikuju u statusu u Ujedinjenim nacijama. Palestina je kao država utemeljena Rezolucijom 181 Generalne skupštine UN od 29. novembra 1947. koja je preporučila stvaranje nezavisnih arapskih i jevrejskih država i posebnog međunarodnog režima za grad Jerusalim. Za razliku od Palestine, kosovska državnost nema nikakvo utemeljenje u dokumentima UN. Umesto toga, SAD i zapadne zemlje kosovsku državnost smatraju slučajem „sui generis".

Podsetimo se kako se stiglo do toga da Kosovo postane navodno „jedinstveni slučaj" prema američkoj i EU interpretaciji, jer je reč o sasvim nesvakidašnjem obrazloženju. Američka državna sekretarka Kondoliza Rajs u svojoj izjavi 18. februara 2008, kojom su SAD priznale nezavisnost Kosova, navela je šta je osnova je „jedinstvenosti". Ona je rekla sledeće: „Neuobičajena kombinacija faktora koja se nalazi u situaciji na Kosovu –  uključujući kontekst raspada Jugoslavije, istoriju etničkog čišćenja i zločina nad civilima na Kosovu, i produženi period administracije UN –  ne nalazi se nigde drugde i stoga Kosovo čini posebnan slučaj. Kosovo se danas ne može posmatrati kao presedan za bilo koju drugu situaciju u svetu."

Podrška Albanaca kosovskim vlastima na skupu u Kosovskoj Mitrovici, 1. jun 2023. (Foto: EPA-EFE/Georgi Licovski)

Dakle, Kosovo je jedinstveni slučaj zbog „neuobičajene kombinacije faktora" („The unusual combination of factors found in the Kosovo situation") i ta „neobična kombinacija faktora" trebalo bi da postane osnova za odluke i pozicije koje će da se pretvore u međunarodnu praksu i međunarodno pravo samo u jednom slučaju. Na stranu to što „neobičnost" ni u kom slučaju ne može da postane pravna kategorija, niti bi nešto što je „više neobično" moglo da postane „više pravno" ili ono „manje neobično" da bude „manje pravno", jasno je da svaki slučaj, od Nagorno Karabaha do Južnog Sudana, Katalonije, Irske ili Krima i istočne Ukrajine, ima svoju „neobičnu kombinaciju faktora", pa tako ono što bi trebalo da potvrdi „izuzetnost" Kosova, zapravo samo pojačava njegovu poziciju presedana.

Danas se evropske i američke diplomate u slučaju Ukrajine na forumima i sastancima bez straha pozivaju na zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake zemlje, a sa tog spiska je izuzeta Srbija, jer smatraju da je „neobična kombinacija faktora" dovoljna zaštita od neke druge „neuobičajene kombinacije" i dovoljno objašnjenje za devijaciju od ustaljenog.

U svom govoru 21. septembra 2011. u Ujedinjenim nacijama, tadašnji predsednik SAD Barak Obama je najavio da će staviti veto na priznavanje palestinske države od strane UN, jer njena nezavisnost nije rezultat dogovora sa Izraelom. Rekao je da „mir zavisi od kompromisa među ljudima koji moraju da žive zajedno dugo nakon što se naši glasovi zbroje… To je lekcija Sudana, gde je dogovoreno rešenje dovelo do nezavisne države. A to jeste i biće put do palestinske države – pregovori između strana".

Tada su američkom predsedniku javno postavljena pitanja da je zanemario da pomene nedavni istaknuti primer jednostrane nezavisnosti Kosova, koju su SAD priznale tri godine ranije – iako do njene državnosti nije došlo sporazumom sa Srbijom. Ako nezavisnu državu Palestinu treba priznati samo uz odobrenje Izraela, zašto su onda SAD priznale nezavisnost Kosova 2008. godine bez saglasnosti Srbije?

Vašingtonski profesor Zoltan Grosman naglasio je da je razlika u tome „što je Kosovo pod okupacijom stranog vojnog saveza koji podržava samoopredeljenje njegove etničke albanske većine", a „Zapadna obala i istočni Jerusalim su pod okupacijom strane vojne sile koja nastoji da spreči samoopredeljenje svog većinskog palestinskog stanovništva i nastoji da naseli svoje stanovništvo".

Zapadna obala

U evoluciji kosovskog pitanja i odnosu prema njemu, Palestina i Izrael imali su „obrnuto proporcionalne" pristupe. Palestina nije priznala Kosovo, dok je Izrael to učinio i pored mnogih inhibicija zbog mogućnog uticaja upravo na odnose Palestine i Izraela.

Viši savetnik palestinskog predsednika Mahmuda Abasa, Jaser Abed Rabo, naveo je primer Kosova za jednostranu nezavisnost kada je rekao: „Kosovo nije bolje od nas. Dostojni smo nezavisnosti i tražimo podršku Sjedinjenih Država i Evropske unije".

Izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman kategorički je odbio da prizna Kosovo, tvrdeći da je njegova nezavisnost „osetljivo pitanje" koje bi trebalo da bude deo „zaista sveobuhvatnog i mirnog rešenja" uspostavljenog pregovorima. Izrael je u međuvremenu, posle Vašingtonskog sporazuma 2019. koji su sa SAD odvojeno potpisali Srbija i Kosovo, priznao Kosovo kao nezavisnu državu i uspostavio diplomatske odnose, pri čemu je Kosovo postalo tek treća svetska država koja je otvorila ambasadu u Jerusalimu. Objašnjavajući ovaj zaokret, izraelski list Džeruzalem post naveo je da je Izrael odlučio da prihvati „vrapca u ruci", odnosno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Kosovom, umesto da iščekuje povoljno diplomatsko rešenje pregovora s Palestinom.

Emiratske, izraelske i američke i zastave na međunarodnom aerodromu u Abu Dabiju uoči pregovora između Izraela i Palestine (Foto: Christopher Pike/Reuters)

Sporazumom iz Osla iz 1995. uspostavljena je administrativna podela palestinske Zapadne obale na oblasti A, B i C, kao prelazni aranžman dok se ne postigne sporazum o konačnom statusu. Podele i dalje postoje, pri čemu je A oblast kojom upravljaju Palestinske vlasti, oblast C Izrael, a zona B pod zajedničkom kontrolom.

Najosetljivija je oblast C, kojom upravlja Izrael i koja pokriva preko 60 odsto Zapadne obale. Procenjuje se da oko 300.000 Palestinaca živi u 532 stambena područja koja se delimično ili u potpunosti nalaze u zoni C, zajedno sa oko 400.000 izraelskih doseljenika koji žive u približno 230 naselja. Odnosi u ovoj zoni su najkompleksniji i u njoj dolazi do čestih sukoba sa izraelskim snagama, pa te slike liče na one koje su se videle na severu Kosova krajem maja. Ambasador Hovenijer najverovatnije je mislio na ovo stanje kada je pomenuo Palestinu.

Zaobilazni put

Što se tiče Kipra, tu je situacija sasvim drugačija. Kipar implicira drugačije rešenje, odnosno nezvaničnu podelu. Kipar ima svoju „neuobičajenu kombinaciju faktora" koja počinje stvaranjem tampon zone Ujedinjenih nacija na Kipru (UNFICIP), koja je uspostavljena 1964. i proširena 1974. posle prekida vatre od 16. avgusta 1974, nakon turske invazije na Kipar, i de fakto podele ostrva na oblast koju kontroliše Republika Kipar (isključujući britanske suverene baze) i uglavnom nepriznatu Tursku Republiku Severni Kipar na severu. Zona, poznata i kao Zelena linija, proteže se 180 kilometara od Paralimnija na istoku do Kato Pirgosa na zapadu, gde okružuje zaseban deo Koskina.

Linija podele se takođe naziva „Atila linija" koja je dobila ime po vojnoj intervenciji Turske 1974. godine, pod kodnim nazivom „Operacija Atila". Zona preseca centar Nikozije, odvajajući grad na južni i severni deo, ukupno se prostire na površini od 346 kvadratnih kilometara, a širina varira od manje od 20 metara do više od 7 kilometara. Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, Nikozija ostaje poslednja podeljena prestonica u Evropi.

Mapa podeljenog Kipra (Foto: macpixxel for GIS Reports)

Kipar je sredinom 1970-ih postao žarište sukoba interesa svetskih sila. Ovo mediteransko ostrvo koje je dugo bilo pod britanskom kontrolom, postalo je značajno početkom Hladnog rata kada su Britanija i Amerika počele takmičenje za uticaj na naftom bogatom Bliskom istoku. U tom procesu, Amerikanci su primorali Britaniju da se odrekne suvereniteta nad Kiprom, a zatim primorali arhiepiskopa Makariosa da prihvati veoma ograničenu nezavisnost.

Kada su sukobi između kiparskih Grka i Turaka pretili da unište ovaj aranžman, a pojavila se bojazan da će Makarios pokušati da uvuče Kipar u sovjetsku interesnu sferu, administracija predsednika Džonsona prvo je pokušala da podeli ostrvo diplomatijom, a zatim osmislila planove da to sprovede silom.

Opisujući kiparski problem, Džejms Ker Lindzi je naveo da je najveća pretnja za Britance na ostrvu, pored žive ideje o Enozisu („enozis", na grčkom „unija", pokret različitih grčkih zajednica koje žive van Grčke radi uključivanja regiona u jedinstvenu grčku državu), bila komunistička partija AKEL, za koju se već tada verovalo da ima snažne veze sa Moskvom. Ipak, snažna propagandna, pa i svaka druga, borba Velike Britanije protiv AKEL-a urodila je plodom, te je uticaj partije počeo da opada u godinama pre pojave Makariosa.

Svoju podršku u narodu AKEL je gubio u korist pristalica ideje Enozisa, pretežno iz crkvenih krugova. Kako je 1951. na vlast u Britaniji došla konzervativna vlada (prvo na čelu sa Vinstonom Čerčilom, kasnije i Entoni Idnom), bila je nezadovoljna radom prethodne, laburističke, vlade, a imala je manjak poverenja prema kiparskim Grcima.

Brana Mediteranu

U februaru 1964. razvijeni su američki planovi kako bi se dozvolila ograničena turska okupacija ostrva i predlozi koje su razmotrili Džordž Bol i američki državni sekretar Din Ačeson da primoraju Grčku i Tursku da podele ostrvo – uključujući jedan predlog da Grci proglase aneksiju i da potom dođu do unapred dogovorenog sporazuma sa Turcima da ustupaju komad Kipra za vojnu bazu.

Brendon O'Mali i Jan Krejg u klasičnoj knjizi The Cyprus Conspiracy, America, Espionage and the Turkish Invasion ukazuju da je deset godina kasnije, „kada su elektronski nadzor i špijuniranje postali bitni  za održavanje Zapada u trci u nuklearnom naoružanju", Harold Vilson (za koga, opet, neki sumnjaju da je sovjetski agent) zapretio povlačenjem Britanije sa Kipra.

Jedan od faktora koji će izazvati povećano interesovanje SAD i posebno Henrija Kisindžera za dešavanja na Kipru biće događaji u regionu. Kako je Dom Mintof već naredio uklanjanje britanskih baza sa Malte, a Sovjetski Savez počeo ponovo isporuke naoružanja bliskoistočnim saveznicima, grčka hunta je u januaru 1973. potpisala sporazum sa SAD, kojim je dozvoljeno korišćenje grčkih luka za američku Šestu flotu. Ključna tačka je bila Jomkipurski rat, kada je Egipat napao Izrael 6. oktobra iste godine. Tom prilikom, korišćenje vazdušnih luka nije dozvoljeno od strane hunte, a kako su i druge evropske zemlje odbile da pruže pomoć SAD  u vidu vazdušne infrastrukture, Kisindžer se okrenuo Kipru, smatrajući da bi uklanjanje Makariosa i dovođenje prijateljski nastrojenog režima omogućilo dobijanje novih instalacija za potrebe pomoći Izraelu.

Državni sekretar Henri Kisindžer sa nadbiskupom Makarijem, svrgnutim predsednikom Kipra, uoči sastanka u Stejt departmentu, 29. jul 1974. (Foto: AP Photo/John Duricka)

Kada je 1973. godine izbio skandal „Votergejt" u SAD, administracija SAD bila je paralisana. Afera će rezultirati ostavkom predsednika SAD-a, Ričarda Niksona avgusta 1974, a ostaviti Kisindžera kao čoveka koji će biti ključni činilac američke spoljne politike prema Kipru.

Podela Kipra

Kada je Makarios upozorio da je „nevidljiva ruka" atinske hunte kovala zaveru da ga likvidira, to je odmah izazvalo odmazdu u obliku puča. U roku od pet dana turske trupe su se iskrcale na ostrvo i do danas su tamo. Ostala su  dalje pitanja kakva je bila američka umešanost u te događaje, da li su Amerikanci znali za njih unapred, da li su ih ohrabrili i da li je postojao motiv?

Britanski načelnik Generalštaba 1974, feldmaršal Majkl Karver, potvrdio je  da je kao rezultat drastičnih planova Harolda Vilsona za smanjenje troškova za odbranu, bilo razmatrano povlačenje iz britanskih baza na Kipru kada je Joanides izveo svoj puč. A Barbara Kastl, ministarka u Vilsonovoj vladi, primetila je da su Amerikanci kasnije saopštili Britancima da se plaše da će britanski planovi za povlačenje sa Kipra rezultirati da se Mediteran pretvori u „rusko jezero". I Karver i Kastl su rekli da je napuštanje kiparskih baza  bilo zaboravljeno nakon pritiska Amerikanaca. Kisindžer je negirao da je delio američku zabrinutost zbog gubitka britanskih obaveštajnih lokacija i baza. On je rekao: „Nisam mislio da će ih Britanci napustiti. Ništa od toga se ne nazire u mojim mislima."

Grčki oficiri  izveli su 15. jula 1974. državni udar na Kipru i zbacili predsednika Makariosa u nameri da prisajedine ostrvo Grčkoj. Napetost je zbog toga rasla na svim stranama. Jugoslavija je prebacila svoje trupe na granicu s Grčkom. Isto je učinila i Bugarska. Sovjeti su optužili NATO da stoji iza puča. Sovjetska flotila krstarica i razarača bila je viđena u kiparskim vodama. Turci su svoju ratnu mornaricu stavili u stanje ratne gotovosti i najmanje dva ratna broda plovila su ka Kipru. Amerikanci su primetili sovjetske ratne brodove i poslali su svoje.

Strateški strah u NATO-u bio je da bi Grčka i Turska mogle da zarate zbog Kipra, tako da bi Sovjetski Savez mogao da iskoristi vojnu prednost u Istočnom Mediteranu. Odbrana područja, koje je obuhvatalo i morske prilaze Sueckom kanalu, Izraelu i arapskim zemljama Bliskog Istoka, oslanjao se na grčku i tursku mornaricu, američku šestu flotu, pet eskadrila RAF – uključujući dve eskadrile „Vulkan" bombardera sa nuklearnim raketama sa sedištem u Akrotiriju – i britanski i američki elektronski nadzor objekata na Kipru.

Turski predsednik Redžep Erdogan u poseti Kipru (Foto: EPA-EFE/Turkish President Press Office)

Turski premijer Bulent Edževit je odleteo je 17. jula 1974. u London na konsultacije sa britanskim premijerom Vilsonom i šefom diplomatije, Kalahanom. Tražio je da britanska i turska strana, na osnovu Ugovora o garancijama, vojnički intervenišu, s tim da turske trupe mogu koristiti engleske baze na Kipru u toku vojne operacije. Britanci su odbili njegove predloge, pa je Turska ostala kao jedina legitimna zaštitnica koja sme da vojnički interveniše.

Edževit se nije dvoumio. Ujutro 20. jula 1974. godine, u trenutku kada se „predsednik države" Nikos Sampson pripremao za radio nastup u kojem je trebalo da proglasiti „Enozis" (pripajanje Grčkoj) začuo se zvuk turskih vojnih aviona i brodova za iskrcavanje. Počela je akcija turske intervencije na Kipru. Prvo je pala grčka a potom i kiparska vojna hunta. Turske trupe su oko 5 sati ujutro otpočele operaciju iskrcavanja pod imenom „Atila".

Turska vojna intervencija na Kipru, kojom je ostrvo praktično podeljeno, izvedena je 20. jula. Jugoslavija i Tito zauzeli su potpuno neočekivani stav, podržavajući intervenciju Turske. Beograd je uvažio obrazloženje turske vlade da je cilj intervencije zaštita turske manjine, očuvanje suvereniteta i integriteta Kipra i zaštita ustavnog poretka te zemlje, čija je ona bila garant na osnovu ugovora potpisanog 1959. godine. Kako se podrška vojnoj intervenciji kosila sa osnovnim načelima međunarodne politike za koju se zalagala, jugoslovenska vlada se pravdala da daje samo „uslovnu podršku" turskoj akciji, osim u slučaju „ako ona nema drugi cilj od onog koji je naveden u izjavu turske vlade".

Sigurno je da američki američki ambasador u Prištini primere Palestine i Kipra nije pronašao u trenutku kada je davao izjavu, već da su palestinski i kiparski model razmatrani kao opcije u slučaju pogoršanja situacije na Kosovu. Putevi njihove realizacije, kao što smo predstavili, sasvim su različiti, a ishodi drugačiji. U novim okolnostima koje su nastupile krajem maja, otvoreno je i pitanje budućnosti sadašnjih razgovora u Briselu i smisla njihovog nastavljanja, kada se pokazuje da se sporazumu ne postižu da bi se održali, nego da bi bili uvod u novu konfrontaciju.

Izvor RTS OKO

Naslovna fotografija: Tanjug/STR

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Evropa klizi ka statusu drugoligaša

Душан Пророковић

7–9 minutes

---

Zbog nepostojanja strateške autonomije Evrope, preterane vezanosti za SAD i NATO, azijske zemlje predvođene Kinom izmicaće pred Evropom sve dalje

Kina postaje najveći izvoznik automobila na svetu. Tokom ove godine pretekla je Japan, prošle godine Nemačku, a 2021. godine SAD i Južnu Koreju. Za poslednjih 40 meseci izvoz je učetvorostručen, u odnosu na 2010. godinu ovaj indikator uvećan je za neverovatnih 20 puta.

Posebno zanimljivo je što se ova dominacija na svetskom tržištu odigrava eksportom električnih vozila. Konkurentnost je uvećana i zbog razvoja novih tehnologija (investicije u natrijum – jonske baterije) i zbog cene.

Najjeftinije vozilo vodeće kompanije iz Šenžena (BYD) košta oko 11.000 dolara, dok su vozila srednje klase u rasponu od 20 – 30.000 dolara. Za američke i evropske ponuđače to je u ovom trenutku nedostižno.

Paralelno sa tim, u Aziji se razvijaju projekti koji prosečnim Evropljanima i Amerikancima deluju nezamislivo. Voz Maglev već povezuje aerodrom u Pudongu i Šangaj prevozeći putnike brzinom od preko 400 km/sat, a novi brzi voz u vakuumskom tunelu bi do 2035. godine trebao da saobraća između Šangaja i Hangdžoua brzinom od 1000 km/sat.

Menjanje globalnih procesa

Dinamičan tehnološki razvoj zasnovan na primenjenim inovacijama, uparen sa eksponencijalnim rastom unutrašnje potrošnje do kojeg dolazi usled naglog povećavanja „brojnosti" srednje klase menja globalne procese.

Istovremeno, kratkoročna predviđanja moguće recesije govore o relativno niskoj izloženosti ovoj pretnji Kine (12,5%) i Brazila (15%) i gotovo nikakvoj Saudijske Arabije (5%), Indonezije (2%) i Indije (nula!), ali i visokoj izloženosti Francuske (50%), Nemačke (60%), SAD (65%) i Velike Britanije (75%).

Rusija je po ovom parametru na 37,5%, otprilike na istom nivou sa Japanom i Južnom Korejom, u situaciji daleko povoljnijoj od zapadnih ekonomija. Ovo nam govori da globalne procese menjaju, pa čak i ubrzavaju i trendovi na „kolektivnom Zapadu".

Zona drugoligaša

Do skora „najvažniji deo sveta" polako postaje „zona drugoligaša" ne samo zbog dinamičnog tehnološkog razvoja i eksponencijalnog rasta unutrašnje potrošnje kod nezapadnih aktera (pre svega u Kini koja je motor globalnog razvoja), nego i zbog sopstvene gluposti.

Kolektivni Zapad umesto u razvoj ulaže u ukrajinsku vojsku, umesto u povećavanje konkurentnosti u sumanutu politiku takozvane „energetske nezavisnosti". Posledično, štampanje novca za finansiranje rata uzrokuje inflaciju, a plaćanje energenata po abnormalnim cenama gubitak konkurentnosti i pogoršavanje pozicije na svetskom tržištu. SAD i Evropa gube tržišnu utakmicu, sve im je lošiji položaj i u „tehnološkoj utakmici". Za Evropu je ovo pogotovo kritično, pošto se čini kako je trend nepovratan. SAD ipak imaju širu marginu za osmišljavanje strategije izlaska iz krize.

Zastave SAD, NATO i EU (Foto: rand.org)

Naravno, ta strategija uključuje „prebacivanje troškova krize" na račun Evrope. U politici nema ljubavi, postoje samo interesi. Kao što su troškovi vođenja „energetskog rata" protiv Rusije „prebačeni" na evropske potrošače (zahvaljujući kojima američki proizvođači i dalje ostvaruju pristojne profite), tako će tokom vremena biti i u ostalim segmentima. Evropa ostaje zaglavljena u ukrajinskom blatu, uz rizik da se u njemu naposletku i udavi. Postoji li tome alternativa?

Rešavanje problema mora krenuti od samog početka. Ili od temelja. Od načela i principa. Osnovno načelo glasi da se sve zasniva na bezbednosti. Ukoliko nema bezbednosti kao temelja, ne može biti ni ekonomskog rasta, društvene stabilnosti, tehnološkog razvoja i održavanja zadovoljavajućeg nivoa unutrašnje potrošnje.

Evropa gubi u globalnoj utakmici zbog toga što nije osigurala sopstvenu bezbednost. Posmatrano sa stanovišta geografije i istorije, Evropa ne može ni osigurati sopstvenu bezbednost bez dogovora sa Rusijom. Deo tih ogromnih budžeta namenjenih za finansiranje rata u Ukrajini upotrebljava se i za propagandne aktivnosti i utvrđivanje politički korektnog narativa. Prema tom narativu, svakako – za sve su krivi Rusi. Što je poslužilo za ubeđivanje vaskolike javnosti kako se mir u Evropi ne osigurava dogovorom sa Rusijom, već pobedom nad Rusijom.

Ulje na vatru

Tim putem se i nastavlja, poslednje odluke Saveta Evrope samo su dolivanje ulja na vatru. Sukobu se kraj ne vidi, krajnje su nepredvidive i sve njegove posledice, procene se kreću od loših, preko gorih do katastrofalnih. U međuvremenu, pozicija Evrope u „globalnom okviru", bilo da se posmatra iz uglova politike, ekonomije ili strateških studija do te mere je narušena, da se iz nje ne može osmisliti ili projektovati bilo kakva „pobeda". Pogotovo se ne može osmisliti ili projektovati „pobeda" nad akterom veličine i snage Rusije. Uzrok problema je na drugoj strani i on se tiče nepostojanja strateške autonomije Evrope, preterane vezanosti za SAD i uloge NATO zahvaljujući kojima su evropske zemlje postale puki vazali Vašingtona.

Cena koju Evropa zbog toga plaća postaje previsoka. To više nije samo stvar „unutrašnjeg karaktera" i „tekućeg konflikta", ne tiče se samo doštampavanja novih milijardi kojima će biti subvencionisan režim Vladimira Zelenskog, niti pronalaženja novih tenkova i protivavionskih sistema koji će produžiti oružani sukob za još nekoliko meseci, već dugoročnih „kretanja" i „gibanja".

Ursula fon der Lajen sluša obraćanje američkog predsednika Džoa Bajdena novinarima na temu „ruske invazije na Ukrajinu", Brisel, 25. mart 2022. (Foto: Evan Vucci/AP Photo)

Tokom tih „kretanja" i „gibanja" azijske zemlje predvođene Kinom izmicaće pred Evropom sve dalje, a potom će Stari kontinent preticati i članice uvećanog BRIKS-a iz raznih delova sveta, sve one države i sva ona regionalna tržišta koja će „kačiti" svoje „vagone" za azijsko-pacifičku „lokomotivu".

Loše, gore, katastrofalno

Bezbednost Evrope, kao temelj ekonomskog rasta, društvene stabilnosti, tehnološkog razvoja i zadovoljavajućeg nivoa unutrašnje potrošnje neophodnog za održavanje „brojnosti" srednje klase počiva na saradnji sa „evroazijskim divovima", samim tim i na uređenju odnosa sa Rusijom. Uređenju kojim će se utvrditi nova načela, definisati novi principi o garantovanju bezbednosti na celokupnom prostranstvu, od Lisabona do Vladivostoka.

Ti odnosi nakon eskalacije Ukrajinske krize i svih turbulencija ne mogu se regulisati odmah i sada, ne mogu ni biti isti kao ranije, ali je nužno otpočeti dijalog o njima. Što pre, to bolje!

Podrazumeva se, to bi značilo i evropsko udaljavanje od NATO, pošto se samo tako može osigurati izbavljanje iz neprijatnog vazalnog položaja. U ovom trenutku, takav scenario deluje neverovatno. Čista utopija.

Međutim, postaje sve više izvesno i da alternative tome jednostavno – nema! Rešenje nije u konfrontaciji, već u kooperaciji. Kooperaciji koja će rezultirati strateškom autonomijom Evrope. U suprotnom, obrisi buduće tragedije već se naziru. Ako se ovako nastavi, procene se kreću od loših, preko gorih do katastrofalnih.

Izvor Sputnik

Naslovna fotografija: The White House via Flickr

BONUS VIDEO:

 

nspm.rs

: Њујорк тајмс: Нацистички симболи на украјинским линијама фронта истичу болна питања историје

:

5–7 minutes

---

 У новом тексту под називом "Нацистички симболи на украјинским линијама фронта истичу болна питања историје", амерички "Њујорк тајмс" отворено признаје да су "украјинска влада и НАТО савезници" од почетка руске Специјалне војне операције "објавили, а затим тихо обрисали" три фотографије украјинских војника који на себи имају (нео)нацистичке симболе.

"На свакој фотографији Украјинци у униформи носили су печеве са симболима које је нацистичка Немачка учинила озлоглашеним, и који су од тада постали део иконографије екстремно-десничарских група", не крије амерички лист.

Једна фотографија, коју је поставило украјинско Министарство одбране на Твитеру, приказује војника који се одмара у рову, док му се на стомаку може увидети беџ са симболом мртвачке лобање totenkopf, који је, како сам "Њујорк тајмс" пише, створила "озлоглашена нацистичка јединица која је починила ратне злочине и обезбеђивала концентрационе логоре током Другог светског рата."

Украјинска државна агенција за хитне случајеве објавила је прошлог месеца на Инстаграму фотографију радника хитне помоћи који носи симбол црног сунца, такође познатог као Sonnenrad, која је, пише "Њујорк тајмс", "красила" замак Хајнриха Химлера, нацистичког генерала и директора СС-а, додавши да је Црно сунце постало популарно међу неонацистима и расистима.

Сличну фотографију је поделио и званични твитер налог НАТО-а, додаје амерички лист, и подсећа да су обе фотографије убрзо обрисане по објављивању. Међутим, ових случајева има далеко више.

Председник Украјине Владимир Зеленски поделио је на Дан победе над фашизмом прошле године фотографију украјинског војника где се очито види totenkopf симбол, док је истраживачки новинар Мос Робсон почетком године известио како украјински "Милитарист", матична компанија бренда "Ем-так", иначе произвођача чувене одевне комбинације Зеленског, у својој понуди има широк дијапазон робе са поменутим и другим нацистичким симболима, а његови "инфлуенсери" на друштвене мреже деле сликама на којима салутирају нацистичким поздравом, или су директно доведени у везу са екстремистичким групама.

На распрострањеност овог феномена указује и то да се у понуди агенције "Гети" насумично може наћи фотографија која показује украјинског резервисту на чијем се рукаву јасно види симбол црног сунца.

Поврх тога, сам "Њујорк тајмс" пише како је, у току разговора са једним од новинара тог листа, портпарол украјинске војске за медије носио амблем са варијацијом симбола totenkopf, марке "Рајх" (још једне ћерке-фирме горепоменутог "Милитариста").

Амерички лист пише како се ови симболи "сада редовно појављују на униформама војника који се боре на првим линијама фронта, укључујући војнике који кажу да ти симболи представљају украјински суверенитет и понос, а не нацизам."

Међутим, да тај "понос" није ништа друго до управо нацизам указује, иако можда несвесно, и сам "Њујорк тајмс".

Ментална гимнастика

Такође, напомиње "Њујорк тајмс", "чак и јеврејске групе и организације против мржње које су традиционално проказивале" употребе оваквих симбола "углавном ћуте", али у томе не види проблем — јер би обзнањивање ових чињеница значило "прихватање руске пропаганде."

"Такве слике до сада нису умањиле међународну подршку рату. Међутим, дипломате, западни новинари и активисти су доведени у тешку позицију: Скретање пажње на ове симболе ризикује да допринесе руској пропаганди, а ћутање о овом проблему дозвољава да се шири", пише "Њујорк тајмс", узгред одавши свој став да је и истина "руска пропаганда" ако иде науштрб Украјини.

"Проблематично" је (тек) то, каже за амерички лист Мајкл Колборн из Белингкета, истраживачке агенције коју бивши оперативац ЦИА и одсека Стејт департмента за противтероризам Лери Џонсон оптужује за "ширење пропаганде за рачун МИ6", што овај феномен "поткопава подршку земљи."

Иако (опет) признаје да Украјина мучи муку са екстремистичким групама које пропагирају мржњу и дискриминацију већ дуги низ година, "Њујорк тајмс" наводи да су ти "екстремисти" показали као "хероји" током свог деловања у Донбасу од 2014. године па надаље.

"Њујорк тајмс" и његови саговорници мора да имају неку посебну дефиницију "херојства", имајући у виду сведочанства бившег украјинског дипломате Олге Сухаревскаје о покољу и мучењу проруски оријентисаног цивилног становништва који се одвијао у Донбасу у периоду када су Кијев и Запад били обавезани Минским споразумима да им гарантују мир и безбедност.

Међутим, ни то није највећи подвиг менталне гимнастике америчког листа и његових саговорника.

Украјински историчар Игор Козловски за "Њујорк тајмс" каже да ови симболи имају јединствена значења у контексту Украјине и да их треба тумачити на основу тога како их Украјинци виде, а не како су коришћени на другим местима.

То да различите групе користе симболе других група на сопствене начине није ново откриће — на крају крајева, немачки нацисти су тако трансформисали свастику која је у разним крајевима света симболисала друге ствари.

Међутим, овај концепт тешко да се може користити за одбрану употребе (нео)нацистичких симбола у Украјини, јер, како и сам "Њујорк тајмс" пише, украјински националисти под Степаном Бандером су оберучке прихватили нацистички режим, а затим "учествовали у зверствима над јеврејским и пољским цивилима."

А величање Бандериног лика и недела и дан данас изазива негодовање чак и од Пољске, иначе једне од најватренијих присталица украјинског сукоба са Русијом.

(РТ)

 

Велика превара на делу: Запад „шчепао за врат“ Приштину да се не би видело шта управо раде Србији

Велика превара на делу: Запад „шчепао за врат" Приштину да се не би видело шта управо раде Србији

05.06.2023. - 9:34

 

© AFP 2023 / ARMEND NIMANI

Када се „посложе" све чињенице, готово да је немогуће поверовати да Америка, НАТО, Европска унија, Квинта, Немачка и Француска, не могу да утичу на Аљбина Куртија и да промене његове одлуке.

Да им је стварно он каменчић у цокули и да им смета у било каквом науму, не би ни морали против њега да подижу хиљаде људи усред Приштине, као што то чине по неким другим престоницама (имена тих градова позната редакцији) већ би га сменили потезом пера.

Западни центри моћи, дакле, декларативно окривљују Приштину и Куртија за ескалацију насиља на Северу Косова и Метохије, али ништа суштински и практично не чине да се албански специјалци повуку из четири српске општине где им није место.

И док свакодневно из западних метропола пишу лажна и „љутита" саопштења против Куртија, активирали су иза сцене све могуће и расположиве потенцијале – медијске, политичке, обавештајне, дипломатске – да се изврши коначни и најјачи притисак на званични Београд.

Цела превара се управо састоји у томе да све изгледа као да Запад тренутно стеже и уцењује Приштину, да се не би видело да ти центри, темељно и вишеслојно злоупотребљавају оправдано незадовољство народа Србије да би потпирили неку нову, постмодерну „обојену револуцију" у Београду.

Суштина је, дакле, да се Србији тобоже показује добра воља на Северу КиМ, да им се упуте речи разумевања, можда да им се поклони и нека небитна „победица", а истовремно да се ради на тоталном слому државне и националне политике са циљем да Београд у коначници одустане од Косова, а да одмах уведе санкције Русији.

Јер, да је Курти стварни проблем за Запад, не би НАТО снаге у Звечану бацале шок бомбе на Србе који гандијевски седе на плочнику, већ би једним мрким погледом разјурили албанске специјалце скроз преко моста на Ибру до Јужне Митровице.

Да су сумануте одлуке Приштине заиста против воље Америке и ЕУ, не би били ни признати најнелегитимнији избори свих времена у Европи, који су одржани у четири општине на Северу.

Да Америка заиста има разумевања према Србима, како воле да о томе разглабају бројни аналитичари, она би одавно натерала Приштину да формира ЗСО, а не да се сада најављује неки протекторат САД на Северу КиМ који би представљао само још једну окупацију.

Шта хоћемо рећи?

Срби на Северу Косова и Метохије апсолутно немају никакву подршку од стране западних ментора Приштине.

Све „просрпске" плачљиве изјаве – од такозваног америчког амбасадора на Косову*, преко ЕУ бирократа и „дубоко забринуте" Виоле фон Крамон – представљају огавно лицемерје у данима кад се објављују црне листе Срба који се хапсе и рањавају.

Прави, реални, брутални притисак и даље само осећа званични Београд. А напади на Приштину су симулакрум и бацање прашине у очи.

Црвена линија за НАТО је апсолутна капитулација Србије. Тако је од 1999. па до данас. Само се мења оружје.

Никакви други „захтеви народа", били оправдани или не – садржаји медијских програма, кадровска решења на местима министара, састави регулаторних тела, уредници јавних сервиса – њих апсолутно не интересују.

То је за политички Запад само етапа ка остварењу њихових циљева. Као што је тобожњи напад на Куртија само етапа до новог антисрпског плана на Косову и Метохији, са којим ћемо ускоро бити упознати…

sputnikportal.rs, Предраг Васиљевић

https://iskra.co/reagovanja/velika-prevara-na-delu-zapad-scepao-za-vrat-pristinu-da-se-ne-bi-videlo-sta-upravo-rade-srbiji/