standard.rs
Americi treba izlazna strategija za Ukrajinu
Самјуел Карап
22–28 minutes
Efektna strategija zahtevaće i nastavak vojnog pritiska na Rusiju i pokretanje diplomatije. Jedno se ne sme sprovoditi po cenu drugog. Puko čekanje da pregovori počnu ima svoju cenu
Ruska invazija na Ukrajinu februara 2022. godine bio je momenat istine („moment of clarity" – kada sve odjednom postane jasno, bistro, bez dileme itd.) za SAD i njihove saveznike. Pred njima se našao urgentni zadatak: asistirati Ukrajini dok se bori protiv „ruske agresije" i kazniti Moskvu za njene grehe. Iako je odgovor Zapada bio jasan od početka, cilj – odnosno finale ovog rata – je bio maglovit.
Ta zbrkanost pre je odlika nego omaška američke politike. Kako je to savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven objasnio juna 2022. godine: „Zapravo smo se uzdržali od ispostavljanja onoga što vidimo kao završnicu… Fokusirali smo se na ono što možemo da učinimo danas, sutra, naredne nedelje, da ojačamo ruku Ukrajine koliko god je to maksimalno moguće, najpre na bojištu, a na kraju i za pregovaračkim stolom".
Ovaj pristup imao je smisla u početnim mesecima sukoba. Kurs rata bio je daleko od jasnog u to vreme. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i dalje je govorio o svojoj spremnosti da se sastane sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom, a Zapad je tek imao da snabde Kijev sofistikovanom kopnenim raketnim sistemima, a kamoli tenkovima i raketama dugog dometa kao što je to danas slučaj. Osim toga, uvek će biti teško za SAD da govore o svom stanovištu o ciljevima rata u kojem se njene snage ni ne bore. Ukrajinci su ti koji ginu za svoju zemlju, pa je na njima da donesu konačnu odluku o tome kada će stati, bez obzira na ono što bi Vašington možda želeo.
Ali sada je vreme da SAD razviju viziju toga kako će se ovaj rat završiti. Petnaest meseci borbi je pokazalo da ni jedna strana nema kapacitet – čak ni uz spoljnu pomoć – da ostvari odlučujuću vojnu pobedu nad drugom. Bez obzira na to koliko teritorija ukrajinske snage mogu da oslobode, Rusija će zadržati sposobnost da bude permanentna pretnja Ukrajini. Ukrajinska vojska takođe će imati kapacitet da ugrožava bilo koju oblast koju su ruske snage okupirale – pa i da nanese gubitke vojnim i civilnim ciljevima unutar same Rusije.
Ovi činioci mogli bi da dovedu do devastirajućeg, ko zna koliko godina dugog sukoba koji neće proizvesti definitivan ishod. SAD i njihovi saveznici stoga se suočavaju sa izborom svoje buduće strategije. Mogli bi da počnu da preusmeravaju rat ka ispregovaranom svršetku u narednim mesecima. Ili bi to mogli da učine godinama kasnije. Ukoliko odluče da čekaju, fundamenti ovog rata verovatno će biti isti, ali će se cena rata – ljudska, finansijska i druga – umnožiti. Zato efektna strategija za ono što je postala najznačajnija međunarodna kriza čitave generacije zahteva da SAD i njihovi saveznici preusmere svoj fokus i počnu da formulišu završnicu.
Kako pobeđivanje ne izgleda
Krajem maja, ukrajinska vojska je tik pred pokretanjem značajne kontraofanzive. Nakon uspeha Kijeva u dve prethodne operacije na jesen 2022. godine, a imajući u vidu generalno nepredvidivu prirodu ovog sukoba, svakako je moguće da će kontraofanziva proizvesti dobitke.
Pažnja kreatora politike na Zapadu primarno je posevećena dopremanju vojnog hardvera, obaveštajnih podataka i pružanju obuka neophodnih za taj ishod. Sa toliko dinamike na bojištu, neki će možda tvrditi da sada nije momenat za Zapad da pokrene razgovore o završnici. Na kraju krajeva, zadatak pružanja Ukrajini šanse za uspešnu ofanzivnu kampanju već napreže resurse zapadnih vlada. Ali sve i da dobro prođe, kontraofanziva neće proizvesti vojno odlučujući ishod. Štaviše, čak i velike promene linija fronta neće nužno okončati sukob.
Generalno, međudržavni ratovi uglavnom se ne završavaju kada snage jedne strane budu gurnute iza određene tačke na karti. Drugim rečima, teritorijalna osvajanja ili oslobađanja nisu sama za sebe vid ratnog završetka. Isto će verovatno važiti i za Ukrajinu: čak i ukoliko Kijev bude uspešan preko nivoa svih očekivanja i natera ruske snage na povlačenje preko međunarodne granice, Moskva neće nužno prestati da se bori. Ali malo ko na Zapadu očekuje takav ishod bilo kad, a kamoli uskoro. Umesto toga, optimistična očekivanja su da će Ukrajinci u narednim mesecima biti u stanju da ostvare neki napredak na jugu, možda vraćajući delove Zaporožja i Hersona, ili da odbiju ruski napad na istoku.
Satelitski snimak brane Nova Kahovka i hidroelektrane u Novoj Kahovki nakon njenog kolapsa, Ukrajina, 7. jun 2023. (Foto: Maxar Technologies/Handout via Reuters)
Ti potencijalni dobici bili bi važni, i svakako da su poželjni. Manje Ukrajinaca bilo bi podvrgnuto neizrecivim užasima ruske okupacije. Kijev bi mogao da vrati kontrolu nad velikom ekonomskom infrastrukturom, poput zaporoške nuklearne elektrane (koja je najveća u Evropi). A Rusija bi doživela još jedan udarac za svoje vojne kapacitete i globalni prestiž, dodatno podižući cenu onoga što je već strateška katastrofa za Moskvu.
Nada koja postoji u prestonicama Zapada jeste da će uspesi Kijeva na bojnom polju naterati Putina da sedne za pregovarački sto. Moguće je da bi još jedan taktički neuspeh skršio optimizam Moskve povodom kontinuirane borbe. Ali isto onako kao što gubitak teritorijalne kontrole nije isto što i gubitak rata, isto tako nije ni a priori izvor političkih ustupaka.
Putin bi mogao da proglasi još jednu rundu mobilizacije, da intenzivira kampanju bombardovanja gradova Ukrajine ili da prosto drži linije, uveren da vreme radi za njega protiv Ukrajine. Mogao bi da nastavi sa borbom čak i ako misli da će izgubiti. Ne bi to bila prva država koja je odlučila da nastavi da se bori uprkos spoznaji da je poraz neizbežan: prisetimo se, na primer, Nemačke u Prvom svetskom ratu. Ukratko, uspesi na bojištu neće sami po sebi nužno dovesti do okončanja rata.
Nemoguća misija
Nakon više od godinu dana borbi, verovatni pravac ovog rata postaje sve jasniji. Lokacija linije fronta je važan deo slagalice, ali daleko je od najvažnijeg. Umesto toga, dva su ključna aspekta ovog konflikta: konstantna pretnja koju će obe strane predstavljati jedna za drugu, te nerešeni spor oko teritorija Ukrajine koje je Rusija anektirala. Oba će verovatno ostati zacementirana za još mnogo godina pred nama.
Ukrajina je izgradila impresivne oružane snage uz pomoć desetina milijardi dolara pomoći, obimne obuke i obaveštajne podrške Zapada. Ukrajinska vojska biće u stanju da ugrožava bilo koju oblast pod ruskom okupacijom. Štaviše, Kijev će zadržati sposobnost da napadne samu Rusiju, kao što je uporno demonstrirano tokom prethodnih godinu dana.
Naravno, ruska vojska takođe će imati kapacitet da ugrozi ukrajinsku bezbednost. Iako je pretrpela značajne gubitke u ljudstvu i opremi, za čiju popunu će biti potrebne godine, i dalje se radi o vojsci vrednoj strahopoštovanja. A kako na dnevnom nivou pokazuje, čak i u aktuelnom jadnom stanju, sposobna je da nanese ozbiljna razaranja i pogibiju ukrajinskoj vojsci i civilima. Kampanja za uništenje električne mreže Ukrajine možda je propala, ali Moskva će očuvati sposobnost da udari ukrajinske gradove bilo kad, pribegavajući avijaciji, kopnenim efektivima i pomorski lansiranom oružju.
Drugim rečima, gde god da je linija fronta, Rusija i Ukrajina će imati sposobnosti da jedna drugoj budu permanentna pretnja. Ali proteklih godinu dana pokazalo je da ni jedna, ni druga strana nemaju, niti će imati sposobnosti da postignu odlučujuću pobedu – naravno pod pretpostavkom da se Rusija ne okrene oružju za masovno uništenje (a čak ni to ne mora da rezultuje pobedom).
Početkom 2022. godine, kada su njene snage bile u daleko boljem stanju, Rusija nije mogla da ostvari kontrolu nad Kijevom, niti da svrgne demokratski izabranu ukrajinsku vladu. U ovom momentu, ruska vojska ne deluje sposobno čak ni da zauzme sve oblasti Ukrajine koje Moskva tvrdi da su njene. Prošlog novembra, Ukrajinci su primorali Ruse da se povuku na istočnu obalu Dnjepra u Hersonskoj oblasti. Danas ruska vojska nije sposobna da forsira reku i zauzme ostatak Hersonske i Zaporoške oblasti. Januarski pokušaj da se forsira severni pravac po stepama oko Donjecka blizu Ugljedara završio se klanicom za Ruse, a to je daleko manje izazovan poduhvat od prelaska reke.
Ruski predsednik Vladimir Putin i šefovi četiri pripojena regiona pevaju nacionalnu himnu Rusije (Foto: Anton Novoderezhkin/AFP via Getty Images)
Sa druge strane, ukrajinska vojska prkosi svim očekivanjima i verovatno će nastaviti da to čini. Ali postoje značajne prepreke za ostvarenje dodatnih uspeha na terenu. Ruske snage su čvrsto ukopane na svim izvesnim pravcima napada na jugu. Satelitski snimci iz otvorenih izvora pokazuju da su izgrađene višeslojne linije fizičkih prepreka – rovovi, barijere za vozila, prepreke i zakloni za opremu i zalihe – duž čitave linije fronta koja će se pokazati teškom za proboj.
Mobilizacija koju je Putin proglasio prošle jeseni ublažila je problem manjka ljudstva, koji je ranije omogućavao Ukrajini da napreduje kod Harkova, gde su tanke ruske linije bile ranjive na iznenadne napade. A ukrajinska vojska uglavnom nema iskustva u vršenju ofanzivnih kampanja koje zahtevaju integraciju različitih sposobnosti. Ona je takođe pretrpela značajne gubitke tokom rata, a najskorije u bici za Bahmut, taj mali grad u Donjeckoj oblasti. Kijev se takođe suočava sa manjkom najvažnijih tipova municije, uključujući onu artiljerijsku i protivvazduhoplovnu, a papazjanija zapadne opreme koju dobija napreže kapacitete održavanja i obuke.
Navedena ograničenja obe strane uverljivo nagoveštavaju da ni jedna neće ostvariti svoje proklamovane teritorijalne ciljeve vojnim sredstvima u mesecima, pa čak i godinama koje dolaze. Za Ukrajinu, cilj je ekstremno jasan: Kijev želi kontrolu nad čitavom svojom međunarodno priznatom teritorijom, što uključuje Krim i delove Donbasa koje je Rusija okupirala od 2014. godine. Ruska pozicija nije baš tako kategorična, pošto se Moskva držala nedorečenosti povodom lokacije granice dva od pet ukrajinskih regiona koja tvrdi da je anektirala: Zaporožja i Hersona.
Bez obzira na nejasnoće, zaključak je da ni Ukrajina, ni Rusija neće moći da uspostave kontrolu nad onime što smatraju svojom teritorijom (pri čemu ovo ne znači da tvrdnje obe strane zavređuju isti legitimitet, ali evidentna nelegitimnost ruskog stanovišta ne deluje kao da odvraća Moskvu od istog). Drugim rečima, rat će se završiti bez razrešenja teritorijalnog spora. Bilo Rusija, bilo Ukrajina, a verovatno obe države, moraće da se pomire sa de fakto linijom kontrole koju ni jedna, ni druga ne priznaju kao međunarodnu granicu.
Večiti rat
Ovim najvećim delom nepromenjivi faktori mogli bi da proizvedu razvučeni vrući rat između Rusije i Ukrajine. Štaviše, istorija nam ukazuje da je to najverovatniji ishod. Istraživanje Centra za strateške i međunarodne studije, zasnovano na podacima sakupljenim od strane Univerziteta u Upsali koji pokrivaju period od 1946-2021. godine, pokazuje da se 26 odsto međudržavnih ratova završi za manje od mesec dana, a još 25 odsto u roku od godinu dana. Ali studija je takođe došla do zaključka da „kada međudržavni ratovi traju duže od godinu dana, u proseku se razvuku na više od decenije". Čak i oni koji traju kraće od deset godina mogu biti izrazito destruktivni. Na primer, iransko-irački rat je trajao skoro osam godina (1980-1988) i rezultovao je smrću gotovo pola miliona ljudi u borbi i otprilike istim brojem ranjenika. Nakon svih žrtvi, Ukrajina zaslužuje da izbegne takvu sudbinu.
Dugi rat između Rusije i Ukrajine takođe bi bio visoko problematičan za SAD i njihove saveznike, kako to pokazuje i skorašnja studija RAND-a u čijem sam pisanju učestvovao sa politikologom Mirandom Prajb. Prolongirani sukob zadržao bi rizik moguće eskalacije – bilo u formi ruske upotrebe nuklearnog oružja ili u formi rata između NATO-a i Rusije. Ukrajina bi se našla u stanju gotovo potpune egzistencijalne ekonomske i vojne zavisnosti od Zapada, što će na kraju dovesti do budžetskih izazova za zapadne zemlje i problema borbene gotovosti njihovih vojski. Globalne ekonomske posledice rata, uključujući turbulentnost cena pšenice i energenata, istrajale bi. SAD ne bi bile u stanju da fokusiraju svoje resurse na druge prioritete, a ruska zavisnost od Kine bi se produbila. Iako bi dugi rat takođe dodatno oslabio Rusiju, ta korist ne nadmašuje navedenu cenu.
Iako bi Zapadne vlade trebale da nastave da čine sve što mogu da pomognu Ukrajini da se pripremi za kontraofanzivu, one takođe moraju da usvoje strategiju za okončanje rata – viziju za završnicu koja je razumna u ovim okolnostima koje su daleko od idealnih. Pošto je odlučujuća vojna pobeda krajnje neizvesna, pojedine završnice više nisu razumne. Imajući u vidu istrajnost fundamentalnih razlika između Moskve i Kijeva povodom ključnih pitanja kao što su granice, kao i žestoku ogorčenost nakon toliko mnogo žrtava i pogibije civila, mirovni sporazum ili sveobuhvatno političko poravnanje koje bi normalizoval odnose između Rusije i Ukrajine deluje takođe nemoguće. Ove dve države ostaće neprijatelji dugo nakon što se vrući rat završi.
Vladimir Putin i Vladimir Zelenski stižu na pregovore u Jelisejsku palatu u Parizu, 9. decembar 2019. (Foto: Ian Langsdon/AP photo)
Za zapadne vlade i Kijev, okončanje rata bez ikakvih pregovora možda deluje primamljivije od razgovora sa predstavnicima vlade koja je izvršila neisprovocirani akt agresije i užasavajuće ratne zločine. Ali međudržavni ratovi koji su dosegli ovaj nivo intenziteta ne gase se prosto tek tako bez pregovora. Ukoliko se rat nastavi, biće jako teško transformisati ga nazad u lokalizovani sukob niskog intenziteta poput onog koji je u Donbasu postojao od 2014-2022. godine. U tom periodu, rat je imao relativno minimalan uticaj na život izvan zona sukoba u Ukrajini.
Puka dužina aktuelne linije fronta (preko 600 milja), napadi na gradove i druge mete izvan fronta i mobilizacija koja se odvija u obe države (delimična u Rusiji i totalna u Ukrajini) imaće sistemski – možda i egzistencijalni – efekat na dve zaraćene strane. Na primer, teško je zamisliti kako ukrajinska ekonomija može da se oporavi ukoliko njen vazdušni prostor ostane zatvoren, njene luke uglavnom blokirane, njeni gradovi pod paljbom, njeni radno sposobni muškarci na frontu, a milioni izbeglica nevoljni da se vrate u svoju zemlju. Prošlo je vreme kada su posledice ovog rata mogle da se ograniče na konkretan geografski prostor.
Pošto su pregovori potrebni, a dogovor nije moguć, najverovatniji svršetak je dogovor o primirju. Primirje – koje bi praktično predstavljalo istrajan prekid vatre koji ne premošćuje politički jaz – okončalo bi vrući rat između Rusije i Ukrajine, ali ne i njihov širi konflikt. Arhetipski slučaj je korejsko primirje iz 1953. godine, koje se isključivo bavilo mehanikom očuvanja prekida vatre, a sva politička pitanja ostavilo je van diskusije. Iako su Severna i Južna Koreja tehnički i dalje u ratu, i obe prisvajaju čitavo poluostrvo kao svoju suverenu teritoriju, primirje je opstalo. Takav nezadovoljavajući ishod je najverovatniji način za okončanje ovog rata.
Za razliku od korejskog slučaja, SAD i njihovi saveznici ne učestvuju u borbama u Ukrajini. Odluke u Kijevu i Moskvi biće mnogo više determinišuće od onih napravljenih u Berlinu, Briselu ili Vašingtonu. Čak i ukoliko bi želele da to učine, zapadne vlade ne bi mogle da diktiraju uslove Ukrajini ili Rusiji. Međutim, iako priznaju da će Kijev na kraju donositi sopstvene odluke, SAD i njihovi saveznici mogu u bliskim konsultacijama sa Ukrajinom da otpočnu razmatranje svoje vizije završnice.
U neku ruku, to se već mesecima i dešava: kolumna američkog predsednika Džoa Bajdena iz maja 2022. godine za Njujork Tajms razjasnila je da on vidi kraj ovog rata za pregovaračkim stolom. Njegovi visoki zvaničnici redovno ponavljaju ovaj stav od tada, iako rečnik „pomoći Ukrajini dokle god je to potrebno" često dobija više pažnje. Ali Vašington je istrajno odbijao da pruži više detalja. Štaviše, ne deluje kao da postoje tekući napori unutar američke vlade i Vašingtona, saveznika i Kijeva da se porazmisli o praktičnim aspektima i sadržini eventualnih pregovora. U kombinaciji sa naporima da se pruže resursi za kontraofanzivu, gotovo da se ništa ne čini da se oblikuje ono što dolazi posle. Bajdenova administracija bi trebalo da počne da popunjava tu prazninu.
Cena čekanja
Preduzimanje koraka da se pokrene diplomatija ne treba da utiče na napore za asistiranje Ukrajini u vojnom smislu i da se nametnu gubici Rusiji. Istorijski, istovremeno vođenje borbi i pregovora je uobičajena praksa u ratovima. Tokom Korejskog rata, neke od najžešćih bitaka, u kojim su SAD pretrpele 45 odsto ukupnih gubitaka, odigravale su se tokom dve godine dugih pregovora o primirju. Otpočinjanje planova za neizbežnu diplomatiju može i treba da se dogodi paralelno sa drugim postojećim elementima američke politike, i paralelno sa ratom.
Kratkoročno gledano, ovo znači istovremeni nastavak pomoći Kijevu oko kontraofanzive i otpočinjanje paralelnih diskusija sa saveznicima i Ukrajinom o završnici. U principu, otvaranje pregovaračkog prostora sa Rusijom trebalo bi da dopuni, a ne da se kosi sa naporima na bojištu. Ukoliko uspesi Ukrajine učine Kremlj spremnijim na kompromis, jedini način da se to sazna bio bi preko funkcionalnog kanala diplomatije. Uspostavljanje takvog kanala ne bi trebalo da podstakne ni Ukrajinu ni njene zapadne partnere da smanje pritisak na Rusiju. Efektna strategija zahtevaće i prisilu i diplomatiju. Jedno se ne sme sprovoditi po cenu drugog.
A čekanje da se uspostavi pozornica za pregovore ima svoju cenu. Što duže saveznici i Ukrajina budu bez razvoja diplomatske strategije, to će teže biti da se ona sastavi. Kako meseci prolaze, politička cena probijanja leda samo će da raste. Već sada, bilo kakav potez koji bi SAD i njihovi saveznici napravili da se uspostavi diplomatski kanal – čak i uz podršku Ukrajine – morao bi pažljivo da se povuče kako ne bi bio prikazan kao promena politike i napuštanje Kijeva od strane Zapada.
Započinjanje priprema sada takođe ima smisla jer ratna diplomatija ne može da iznedri rezultate preko noći. Štaviše, biće potrebne nedelje, a možda i meseci da se saveznici i Ukrajina usaglase oko pregovaračke strategije, a još duže da se iznađe sporazum sa Rusijom jednom kada pregovori otpočnu. U slučaju korejskog primirja, bilo je potrebno 575 sastanaka u rasponu od dve godine da se usaglasi skoro 40 strana sporazuma. Drugim rečima, sve i da se pregovaračka platforma formira sutra, proći će meseci pre nego što topovi utihnu (i to ukoliko pregovori uspeju, što je daleko od zagarantovanog).
Turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu govori tokom mirovnih pregovora u Istanbulu između delegacija Rusije i Ukrajine, 28. mart 2023. (Foto: Cem Ozdel/Anadolu Agency)
Razrada mera koje bi prekid vatre učinile održivim biće težak ali krucijalan posao, a Vašington bi morao da zagarantuje podršku Kijevu u tom naporu. Ozbiljan rad bi trebao da otpočne sada kako bi se izbeglo ono što ukrajinski zvaničnici, uključujući Zelenskog, podrugljivo opisuju kao „Minsk 3", ukazujući na dva propala sporazuma o prekidu vatre koje je u Minsku isposlovala Rusija 2014. i 2015. godine, nakon svojih ranijih invazija. Ovi sporazumi nisu uspeli da trajno okončaju nasilje i nisu obuhvatali efektne mehanizme kojim bi se garantovalo povinovanje strana.
Koristeći podatke iz sukoba u periodu od 1946-1997. godine, politikolog Virdžinija Pejdž Fortna pokazala je da snažni sporazumi kojim se uspostavljaju demilitarizovane zone, garancije trećih strana, mirovne snage ili zajedničke komisije za rešavanje sporova, a sadrže specifičan (neprecizan) rečnik, proizvode dugotrajnije prekide vatre. Ovi mehanizmi osnažuju principe reciprociteta i odvraćanja, što zakletim neprijateljima omogućuje da postignu mir bez rešavanja svojih fundamentalnih razlika. Pošto će usvajanje ovih mehanizama biti izazovno u ukrajinskom slučaju, vlade moraju da otpočnu njihov razvoj sada.
Iako bi primirje za okončanje ovog rata bilo u formi bilateralnog ugovora, SAD i njihovi saveznici mogu i treba da asistiraju Ukrajini u njenoj pregovaračkoj strategiji. Uz to, trebali bi da razmotre koje mere paralelno mogu da primene kako bi podstakli strane da sednu za sto i minimizuju mogućnosti za kolaps jednog postignutog prekida vatre.
NATO članstvo
Kako Fortnino istraživanje pokazuje, bezbednosne garancije Ukrajini, odnosno garancije da se Kijev neće sam suočiti sa Rusijom ukoliko Moskva ponovo napadne, trebale bi da budu deo te jednačine. Prečesto se debata o bezbednosnim garancijama svodi na pitanje NATO članstva za Ukrajinu. Kao članica, Ukrajina bi uživala korist člana 5. osnivačkog ugovora NATO, koji zahteva od članica da napad na jednu od njih tretiraju kao napad na sve. Ali pripadnost NATO je mnogo više od člana 5. Iz perspektive Moskve, članstvo u alijansi bi transformisalo Ukrajinu u pozornicu za razmeštanje snaga i sposobnosti SAD. Prema tome, sve i da među saveznicima postoji konsenzus da se Kijevu ponudi članstvo (a nema ga), dodela bezbednosnih garancija Ukrajini preko NATO članstva mogla bi mir da učini toliko neprivlačnim Rusiji da Putin prosto odluči da nastavi sa borbom.
Rešavanje kvadrature ovog kruga biće izazovno i politički nabijeno. Jedan potencijalni model je američko-izraelski memorandum o razumevanju iz 1975. godine, koji je bio jedan od ključnih preduslova da Izrael pristane na mir sa Egiptom. U ovom dokumentu se navodi da u svetlu „dugotrajne američke posvećenosti opstanku i bezbednosti Izraela, Vlada SAD tretiraće sa posebnom ozbiljnošću pretnje bezbednosti i suverenitetu Izraela od strane neke svetske sile". U nastavku se navodi da će u slučaju takve pretnje, američka vlada pristupiti konsultacijama sa Izraelom „povodom toga kakvu podršku, diplomatsku ili drugu, ili pomoć može pružiti Izraelu u skladu sa svojom ustavnom praksom". U memorandumu se takođe eksplicitno obećava „korektivna akcija SAD" ukoliko Egipat naruši prekid vatre. Ovo nije eksplicitna obavezanost da se napad na Izrael tretira kao napad na SAD, ali je blizu toga.
Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, premijer Denis Šmihal i predsednik parlamenta Ruslan Stefančuk poziraju u Kijevu sa zahtevom za brzo članstvo u NATO, Ukrajina, 30. septembra 2022. (Naslovna fotografija: Ukrainian Presidential Press Service/Handout via Reuters)
Slične garancije Ukrajini pružile bi Kijevu osnažen osećaj bezbednosti, podstakle investicije privatnog sektora u ukrajinsku ekonomiju, i ojačale odvraćanje buduće ruske agresije. Dok Moskva danas zasigurno zna da SAD neće intervenisati vojno ukoliko se odluči za napad na Ukrajinu, ovakva odredba naterala bi Kremlj da razmisli više nego dva puta pre toga – a ne bi podigla šanse za nicanje novih američkih vojnih baza na granicama Rusije. Naravno, Vašington bi morao da ima poverenje u istrajnost prekida vatre kako bi verovatnoća primene ovih obaveza ostala mala. Izbegavanje rata sa Rusijom trebalo bi da ostane prioritet.
Kada za to dođe vreme, Ukrajini će trebati i drugi podsticaji poput pomoći za obnovu i razvoj, mere pozivanja Rusije na odgovornost i prolongirana mirnodopska vojna pomoć kako bi se Kijevu pomoglo da stvori kredibilan faktor odvraćanja. Uz to, SAD i njihovi saveznici trebali bi da dopune pritisak prinude protiv Rusije i naporima da se mir učini atraktivnijom opcijom, poput uslovnog popuštanja sankcija – uz klauzule momentalne obnove u slučaju neispunjenja obaveza. Zapad bi takođe trebalo da bude otvoren za širi dijalog o evropskim bezbednosnim problemima kako bi se minimalizovale šanse za izbijanje sličnih kriza sa Rusijom u budućnosti.
Samjuel Karap je viši politički naučnik u RAND korporaciji i koautor knjige „Svi gube: ukrajinska kriza i destruktivno takmičenje za postsovjetsku Evroaziju". Bivši je član osoblja za planiranje politike Stejt departmenta tokom Obamine administracije.
Prevod Vladan Mirković/Novi Standard
Izvor Foreign Affairs
Naslovna fotografija: Turkish Foreign Ministry/Reuters
BONUS VIDEO:
