fakti.org

Јовановић: Главни извор проблема је нерешено српско национално питање на Балкану

12–15 minutes

---

„ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА БиХ И САМООПРЕДЈЕЉЕЊЕ СРПСКЕ" – ТРИБИНА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ" И „ФАКТИ"

* Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији

* У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе

* Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану

* Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења

_____________________________________________________________

           Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ

           ГЛАВНИ извор проблема је нерешено национално питање српског народа на Балкану.

           То питање не само да није решено него је током протекле три деценије непрекидно заоштравано дробљењем српског националног бића и територија које Срби насељавају вековима.

           Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији.

           Стратегија сталног слабљења, фрагментације и ограничавања права српског народа да се развија у складу са принципом самоопредељења, равноправности и својим потенцијалима, постаје видљивија од почетка 80-тих година прошлог века. Она се реализује различитим средствима и интензитетом све до данас и наствља се.

           Настојања да се кривица за такав тренд, па чак и за сепаратизам, превали на грешке, наводно великодржавље или национализам српских фактора, представљају велику помоћ страним факторима који, заједно са сепаратистичким руководствима бивших југословенских републике, носе стварну одговорност за разбијање заједничке државе.

           У том погледу, све више је доказа о томе које су западне земље, којим средствима и колико дуго помагале сепаратизме разбијајући и обесправљујући српску нацију, потискујући је са запада на исток и са југа ка северу, све то, ради своје експанзионистичке геополитике.

           У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе који су такође загарантовани Дејтонско-париским споразумом.

           Паралелно са ревизијом Дејтона и настојањима да се, корак по корак, укине Република Српска, сведоци смо игнорисања резолуције СБ УН 1244 и настојања да се Србија принуди да призна једнострану, илегалну сецесију покрајине Косово и Метохија. Заједничко у оба случаја је кршење права српске нације и награђивање Албанаца и Бошњака.

Генерал Галоа

           Три деценије од разбијања СФРЈ,  у готово, свим бившим југословенским републикама делови српског народа су дискриминисани, лишених основних имовинских, људских и политичких права.

           Погледајмо, на пример, какав је положај Срба у Хрватској и Словенији!

           Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану, затим, трајно држање Срба ван главних токова развоја у Европи, на једној, и «стварање исламске државе у срцу Европе» као доказа пријатељског односа САД према муслиманском свету, на другој страни.

           Дакле, и актуелни притисци на Републику Српску, на њено руководство да прихвате одузимање земље, шума, вода, природних богатстава, да се одрекну политике војне неутралности, да БиХ уведе санкције Русији, па чак и да призна једнострану илегалну сецесију Косова и Метохије, на свој начин говоре да се српски народ, његова државна организованост, његове институције не третирају као суверене, слободне и равноправне.

           Суштински посматрано, све то је израз нерешеног  српског националног питања на Балкану и његовог заоштравања тако што се српска нација третира као монета за подмиривање апетита њених противника силом, уценама, чак и ултиматумима. Међутим, нови трендови у европским и светским односима, чини ми се, позивају на преиспитивање, да је неопходно да више пажње посвећујемо ширем оквиру заштите положаја и остваривања права Републике Српске и права Србије као носиоца неотуђивог суверенитета над покрајином Косово и Мтохија.

           На глобалној сцени суочени смо са експанзионистичком, хегемонистичком геополитиком САД која се спроводи преко НАТО-а и која је видљива у Европи, Азији, на Далеком Истоку и у другим деловима света. Међутим, све је јачи отпор било чијем хегемонизму, или изузетности а све снажнији захтеви за демократизацију светских односа, инклузовни развој и управљање светским пословима.

           Око тог новог тренда већ је уобличена глобална већина чланица УН што говори да је реч о незаустављивом процесу демократизације светских односа.

           Образац сличан понашању САД на глобалном плану, у Европи следи Немачка која, поред несумњиве економске, технолошке и финансијске моћи, убрзано јача и војну моћ о чему говори и њена нова стратегија безбедности, као и издвајање додатних 100 милијарди евра за наоружавање, укјључујући и борбене авионе F16S, за коришћење нуклеарних бомби. Зато, када се говори о циљевима тзв. политичког или колективног Запада, у суштини, ради се о хегемонизму САД, уз асистенцију Велике Британије и Немачке.

           У мери у којој Немачка подржава глобални хегемонизам САД, она присваја и право на ширење сопственог хегемонизам у Европи, посебно на Балкану. Док траје сукоб у Украјини, немачке амбиције да што пре постане најмоћнија војна (нуклеарна) сила на континенту, изазивају мање видљиву подозривост. Али, извесно је да ће се ствари и у том погледу, мењати.

           Кад је реч о Немачкој, дозволите ми да прочитам пар редова које је пре 15 година написао творац француске нуклеарне стратегије генерал Пјер Мари Галоа у поруци упућеној пријатељима у Србији 2009. Цитирам:

           "Треба рећи да је растурање Југославије дуго припремано у Немачкој... Немци су 1976. и 1977. сматрали да Југославија не треба да опстане и да треба припремити другачију територијалну организацију тог простора.  Зашто?  Прво, због жеље Немачке да се освети Србима који су два пута 1914. - 1918, и 1939. - 1945. пришли савезницима и допринели њеном поразу... Друго, да треба наградити Хрвате и босанске муслимане који су се током 2. светког рата придружили нацистичкој немачкој војсци а казнити Србе... Треће, да увуку Хрватску и Словенију у ЕУ којом доминира Немачка и да на тај начин остваре немачки утицај на далматинској обали и Медитерану».

           Имајући у виду ова запажања генерала Галоа, постаје још јасније зашто је Немачка прва признала отцепљење Словеније и Хрватске, зашто је испоручивала оружје хрватској паравојсци док је СФРЈ још увек, бар формално, постојала, зашто је помагала сепаратизам и терористичку ОВК и годинама пружала гостопримство тзв. «Косовској влади Бујара Букошија у избеглиштву», зашто је «Бундесвер» први пут после Другог светског рата кренуо ван граница Немачке управо нападом на положаје Војске РС 1995., зашто су баш у Бону 1997. усвојени тзв. Бонски принципи који су претворени у механизам за одузимање уставних надлежности РС, зашто је у том документу покренуто и питање Косова и Метохије иако Савет за остваривање мира у БиХ нема никакве ингеренције по том питању, зашто су три висока представника у БиХ са немачког говорног подручја, зашто...

Живадин Јовановић

           Право Републике Српске, односно српског народа у Босни и Херцеговини, на самоопредељење је неотуђиво природно право српског народа и оно се ничим не може оспорити. Остваривање тог права се може отежавати и одлагати, али то право се не може одузети српском народу у Босни и Херцеговини. Јер, по члану 1. повеље Уједињених нација и по поглављу 8. завршног документа из Хелсинкија, сваки народ има неотуђиво право на самоопредељење.

           Република Српска је остварила велике резултате у афирмацији на међународном плану. Ту немам у виду само стратешке партнерске односе са Руском Федерацијом и са Белорусијом, ту такође у виду имам колико толико нормалне односе са турским државним врхом, са Израелом, а Мађарском, са низом других земаља. Зато мислим да би један од приоритета требало да буде даљи напори на учвршћивању и афирмацији Републике Српске на међународном плану. Учвршћивање и даљи развој добрих односа са земљама које су показале отвореност за сарадњу са Републиком Српском али и тражење нових простора можда и у низу других сложених држава - федерација, унија, конфедерација итд. где би се тражило постепено повезивање са ентитетима других држава.

           Стратешки је најбитнија координација са Србијом и мислим да се ту остварују веома добри резултати, да је правна основа дата у Дејтону, да је даље разрађена Споразумом о паралелним и специјалним односима и да треба ширити и подручја и дубину сарадње а треба координирати и наступ на регионалном, европском и на међународном плану.

           Треба чувати унутрашњу стабилност и даље учвршћивати систем дијалога јер они који су противници Републике Српске и они чија је стратегија узрок проблемима ту траже место на унутрашњем плану и то како видимо без ограничења, свуда, од Београда до Бања Луке.

           Изузетно је битно  чување и учвршћивање унутрашње стабилности, обезбеђивање континуитета стабилног, одрживог социјално-економског развоја. Одбијање свих покушаја одузимања надлежности и прерогатива Републике Српске и њихова централизација у Сарајеву једноставно, не смеју се допустити. Очување свих права стечених Дејтонско-париским споразумом и Уставом је приоритет од којег зависе опстанак и развој Републике Српске.

           Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења.

           Кристијан Шмит се понаша као Бењамин Калај из времена када је Босна и Херцеговина била под окупацијом Аустроугарске а он се ослањао на беговат у Сарајеву игноришући интересе и српског и хрватског народа.

           Координиране дипломатске активности са носиоцима новог, мултиполарног европског и светског поретка, су незаобилазан начин извлачења Босне и Херцеговине из тродеценијског колонијалног положаја.

           (Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Јовановић је говорио на тему „Још је на делу геостратегија дробљења и слабљења српског народа")

 

Данас је Видовдан – један од кључних националних празника Срба

politika.rs

Данас је Видовдан – један од кључних националних празника Срба

5–6 minutes

---

Данас је Видовдан, један од кључних националних празника Срба, дан када се сећамо Светог мученика кнеза Лазара, оних који су се заједно са њим борили на Косову 1389, против Турака, као и свих других који су пали у борби за отаџбину.

Током Боја на Косову Кнез Лазар је убијен, од турске руке, пошто је заробљен. Претходно, турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић.

Имајући у виду опште околности у којима се Србија нашла те 1389, опредељење за борбу коју је предводио кнез Лазар, било је, рационално гледано, свесна жртва.

Однос снага био је такав да је отпор Турцима могао деловати узалудним, но верски и морални мотив одредио је да се турским нападачима има пружити отпор без обзира на последице.

Та битка постала је одредница српске историје, једна од кључних, пре свега због несумњиве чињенице да је опредељње за борбу за Србе тада било свесна жртва.

После Боја на Марици, септембра 1371, Битка на Косову 1389, била је најкрупнији покушај отпора турској навали уопште.

Претпоставља се да се на пољу Косову тада борило 15 до 20 хиљада ратника на српској страни, против око 30.000 турских војника. Постојећи, сада познати извори не дозвољавају прецизирање, оно међутим што је несумњиво јесте да су жртве на обе стране биле страховите, а о жестини сукоба сведочи и јединствен случај да су оба владара погинула. Смрт султана Мурата тада једини је такав случај у целокупној турској историји.

Мученичка жртва Светог кнеза Лазара, и његових сабораца, добила је поступно легендаран значај за Србе. Постала је део националног предања, вечита подсетница на неопходност отпора и борбе.

Све потоње ослободилачке борбе Срба увек су биле и у знаку Косова. Водећа одредница ослободилачке борбе Срба током читавог 19. века била је позив на ослобођење Косова. Одлучна победа Срба у Боју на Куманову 1912. и потом код Велеса, довела је до коначног ослобођења Косова, као резултат Првог балканског рата, јавља Танјуг.

Видовдан се такође испоставио као важан датум у више наврата током историје Срба.

На Видовдан 1914, Гаврило Принцип, национални револуционар и следбеник Младе Босне, извршио је атентат на Франца Фердинанда, престолонаследника Аустроугарске монархије.

Тај догађај послужиће властима у Бечу као изговор за ултиматум и потом напад на Србију, чиме је започео Први светски рат.

Краљевина Србија је из тог рата, по цену стравичних жртава, изашла као победница.

Плод српске победе било је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, односно од 1929, Југославије.

Образовање заједничке државе те 1918, по општем уверењу, било је остварење давнашњих националних циљева окупљања под једним државним кровом земаља које су били историјски и етнички српске, као и других југословенских земља у складу са прокламованим ратним циљевима Србије децембра 1914, Нишком декларацијом.

На Видовдан 1919, потписан је Версајски мировни споразум, између земаља победница Антанте и Немачке, виновнице Првог светског рата.

Године 1921, Конституанта односно Уставотворна Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изгласала је управо на Видовдан први Устав заједничке државе отуда назван Видовдански.

На Видовдан 1881, потписан је споразум између Србије и Аустроугарске, познат као Тајна конвенција.

Кнез, потоњи краљ Милан Обреновић преусмерио је тада спољнополитичку орјентацију Србије према Бечу, разочаран понашањем Русије, почев од наметања Санстефанског споразума марта 1878, када је Русија намерила да потпуно насупрот животним интересима Срба створи Велику Бугарску.

На Берлинском конгресу убрзо потом велике силе изашле су у сусрет интересима Срба. Не само да јој је призната потпуна независност, него је Србија добила и територијално проширење према југоистоку. Саставни део Србије тада постају Ниш, Пирот, Лесковац, Врање, Топлица.

Споразум из 1881, испоставиће се као благотворан за економски успон Србије током наредних деценија.

Године 1948, у Букурешту је обелодањена Резолуција Информбироа о стању у КПЈ, управо на Видовдан. Резолуцијом су позиване такозване здраве снаге да збаце врх КПЈ.

Године 2001, на Видовдан, Трибуналу за бившу Југославију у Хагу, изручен је Слободан Милошевић, претходно председник Србије и СРЈ. Ако је веровати тадашњим властима Србије, нико од њих у том тренутку није се сетио да се изручење догађа баш на Видовдан.

У савременој Србији Видовдан је званични државни празник, у знак сећања и поштовања према свима који су се током историје борили за отаџбину.

View article...

Enclosures:

160z120_vidovdan.jpg (14 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_06//160z120_vidovdan.jpg

 

standard.rs

Nova faza sukoba elita u Rusiji

Владимир Коларић

8–11 minutes

---

Svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast pobunu Vagnera iskoristiti da, što bi rekao Lenjin, „malo pročisti mangupe u sopstvenim redovima"

Ruska istorije obiluje pobunjenicima i samozvancima koji su često ubirali simpatije naroda zbog kritike birokratije, korupcije i okrutnosti koje su vlast i moćni pojedinci prečesto ispoljavali. Ipak, ti pobunjenici ili samozvanci po pravilu, bar kod onih koji su imali više uspeha, nisu delovali bez nečije podrške, unutrašnje ili spoljašnje, bez motiva koji se krije u međusobnim odnosima i interesima vladajućih struktura, i svakako ne bez onih koji posmatraju i čekaju ishod pokrenutih događaja, kako bi ostvarili najveću dobit za sebe.

Nezahvalno je, naročito ovako rano, govoriti o motivima koji su naveli Prigožina i njegove saradnike na očigledno iracionalan čin oružane pobune protiv ruske države, i to u jeku rata u Ukrajini, čak pod neposrednom pretnjom započete ukrajinske kontraofanzive. Predsednik Putin nije jedini koji je podsetio da je Rusija već imala ovakve trenutke u istoriji, takođe u jeku rata, i kada je, makar naizgled, bila pred značajnim ratnim uspesima, posebno izdvojivši 1917. godinu.

Ali ako tu godinu imamo na umu, umesnije je pretpostaviti da je ruski predsednik mislio na februar, a ne oktobar 1917. Jasno je da Prigožin nema ideološku platformu koja bi se mogla i približno porediti sa boljševičkom, tačnije nema nikakvu ideološku platformu, osim neke vrste antibirokratskog populizma. Takođe, kada je oktobar u pitanju, Lenjinu se pripisuju reči kako je vlast jednostavna valjala ulicama, i on i njegovi saborci su bili prvi koju su se setili da je pokupe. I pored sve slabosti savremene ruske države, teško da se, bar za sada, vlast vuče po ulicama, spremna da se poda prvom ko pokaže minimum interesovanja i sposobnosti.

Kad je februar 1917. u pitanju, tu možda ima više paralela. Nastao je kao rezultat iscrpljenosti ratom, nezadovoljstva korupcijom, birokratijom, obespravljenošću čitavih masa i svakako subverzivnih uticaja spolja. I takođe, februar je, pre nego revolucija, bio državni udar, u osnovi promena „odozgo", izvršena od strane delova upravljačkih i bezbednosnih struktura.

Sukob unutar elita

Pored toga što se većini ljudi u Rusiji čini da rat već predugo traje i da su perspektive daljeg razvoja zemlje i njenog istorijskog puta prilično nepredvidljive i neizvesne, pored ogromnog pritiska Zapada i objektivnih sistemskih problema pred kojima bi se našla svaka država u situaciji sličnoj ruskoj, osnovni problem današnje Rusije jeste sukob unutar njenih elita, upravljačkih, finansijskih i bezbednosnih, koji nije naivan, niti traje od juče. A valjda je jasno da Prigožin ne bi ušao u ovakvu avanturu da nije imao podršku i podsticaj dela tih elita. Da li su u to i u kojoj meri umešane strane obaveštajne službe u ovom trenutku je nemoguće tvrditi, ali je izvesno da interesi određenih struktura unutar same Ruske Federacije bili dovoljno jaki da tinjajući i zakulisni sukob pretvore u nešto opipljivije.

Ruski predsednik Vladimir Putin na sastanku sa ministrom odbrane Sergejem Šojguom u Moskvi, 17. april 2023. (Foto: Sputnik/Gavriil Grigorov/kremlin.ru)

Ko zna i razume u kakvoj je situaciji Rusija bila 1990-ih, do kog nivoa ekonomski, politički, bezbednosno, socijalno i moralno devastirana, nije ni mogao očekivati da će tek dve decenije kasnije biti kadra da sukob intenziteta kakav je ovaj oko Ukrajine podnese bez velikih teškoća. Ne samo na terenu, nego pre svega u smislu održanja fukcionalnosti državnog i društvenog sistema. Mera premreženosti državnih organa i rukovodećih struktura različitim spoljašnjom i unutrašnjim interesima je došla do izražaja posebno započinjanjem tzv. Specijalne vojne operacije, čiji neuspesi se u mnogim slučajevima mogu pripisati ne samo inertnosti i nesposobnosti nadležnih, nego i direktnim subverzivnim delatnostima unutar samih državnih struktura.

Ruska država i društvo prožeti su različitim i sukobljenim interesima i uverenjima i to se svakako moralo odraziti i u odnosu prema ratu u Ukrajini. Protiv tzv. SVO nisu u tom smislu samo manje ili više otvoreni zapadnjački agenti, nego i oni čiji su poslovni interesi vitalno ugroženi prekidom ili ograničenjem saradnje sa zemljama Zapada, kao i oni koji jednostavno ne misle da dugotrajniji i drastičniji raskol sa Zapadom prestavlja dobar put za Rusiju. Ne zaboravimo da je Rusija velika zemlja u kojoj pojedinci i grupe mogu posedovati bogatstvo i moć kakvi su nama u Srbiji teško zamislivi, i da njihov uticaj svakako nije mali i zanemarljiv, kao ni potencijalni apetiti.

Sistemske slabosti

Ako smo tekst već počeli sa istorijskim paralelama, možemo sa izvesnom rezervom reći da je situacija u kojoj se danas nalaze Vladimir Putin i državni vrh u neku ruku sličnija onoj u kojoj se nalazio na primer Ivan Grozni, nego bilo koji imperator posle Petra Velikog. Pri time, imamo na umu gotovo feudalnu isparcelisanost interesa i moći koja karakteriše rusku državnu strukturu, koja čini da uloga vlasti više liči na ulogu balansera, pomiritelja i arbitra između potencijalno sukobljenih strana, nego na jaku centralnu vlast koja diktira dalje pravce razvoja. Kako sada stoje stvari, Putin i njegovo okruženje učinili su ozbiljne propuste u pravovremenom amortizovanju potencijalnih sukoba, jer onima koji bolje poznaju ruske prilike sasvim je jasno da nije moglo ni da se računa na moć i volju državnog vrha da nametne čvrst kurs kojima bi sve potencijalno sukobljene grupe morale potpuno da se povinuju.

Imajući sve u vidu, izgleda da Prigožinov čin, kakve god posledice imao, a trenutno izgleda da sledi deeskalacija i povlačnje „Vagnerovih" jedinica u baze, označava novu fazu u sukobu ruskih elita, što pred državu stavlja trenutno najveći izazov. Ne treba isključiti mogućnost da se iza svega krije namera ka ozbiljnijoj i trajnijoj destabilizaciji države, kao i da je neko poverovao da odmetnuta vojna jedinica može da pokrene širi otpor i izvrši neku vrstu prevrata, ali realnije je da neko računa na to da će sistemske slabosti (koje su pokazane ovom pobunom) dovesti do promene odnosa moći unutar državnog vrha i da će određene vizije daljeg razvoja Rusije dobiti primat u odnosu na neke druge, one sada aktuelne ili one koje bi mogle da prevagnu u skorije vreme. Da, na primer, prevagnu oni koji smatraju da rat u Ukrajini što pre, ili makar u dogledno vreme valja okončati, uz neizbežne kompromise, ali i bez očiglednog poraza, uz očuvanje kakvih-takvih odnosa sa Zapadom i perspektivom njihovog poboljšanja.

Video obraćanje Jevgenija Prigožina, vlasnika privatne vojne kompanije Vagner, Bahmut, 3. mart 2023. (Foto: Prigozhin Press Service via AP)

Ako sledimo Duginovu trodelnu podelu elita na osnovu njihovog odnosa prema tekućem ratu, na „pobeda našiste", kompromisere i kapitulante, odnosno na one koji smatraju da se po svaku cenu mora pobediti uz čak poželjnu mogućnost konačnog ili makar dugotrajnog raskola za Zapadom, na one koji drže do nezavisnosti i suvereniteta Rusije, ali smatraju da postoje mogućnosti za kompromis i nastavak saradnje i, najzad, one koji smatraju da je okupacija od strane Zapada najbolja opcija za Rusiju, drsko predlažem da potencijalne inspiratore ili makar navijače tekuće pobune treba tražiti u ovim srednjima. Uz, na osnovu istorijskog iskustva, vrlo verovatan ishod u tome da bi njihov uspeh samo otvorio put za pobedu onih trećih, za koje se bojim da nipošto ne bi bio u interesu Rusije i ruskog naroda.

A svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast ovo iskoristiti na najbolji način, kako bi, da parafraziram već pomenutog Lenjina, „malo pročistila mangupe u sopstvenim redovima, uz spremnost na promenu sistemskih boljki koje mnogo njih čini nezadovoljnim sistemom u celini".

Posle ovog rata i posle Putina, kad god to bilo, za Rusiju bi morala da počne nova epoha, koja će postsosvjetski period, koji upravo prilazi svom kraju, videti tek kao jednu međufazu, kroz koju se možda moralo proći, ali iz koje je najbolje izaći što pre i ići što dalje, u neko bolje doba za sve nas, dalje od kolonijalne potčinjenosti, mazohizma i samomržnje, od gulaga, bezbožništva i kapitalizma, kao i svakog oblika despotizma i imperijalne nadmenosti. Ali za sada, dok topovi još grme, najvažnije je preživeti, ne samo fizički, nego i kulturno i duhovno. Tek tako je moguće očekivati preporod, novi život Rusije, koji od njenog osvita predstavlja jedinu pravu i istinsku ideologiju ove države, i njenu istinsku tajnu.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film" i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja". Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Dmitry Azarov/Kommersant/The Moscow Times

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Hoće li Zapad ukrajinski bes iskaliti na Srbima?

Предраг Ћеранић

6–8 minutes

---

Iz Moskve je već upozoreno da su nemili događaji na Kosovu i Metohiji podržani od kolektivnog Zapada, kao i beogradski protesti. Opet, tom kolektivnom Zapadu u Ukrajini baš i ne ide

Po povratku iz Beograda, gdje je prisustvovao najnovijem protestu „Srbija protiv nasilja", na graničnom prelazu Mali Zvornik policija je na informativnom razgovoru zadržala sarajevskog glumca Feđu Štukana.

Sarajevski mediji, ali i pojedini beogradski, javnost su izvijestili da je razgovor trajao nekoliko časova i da je, po svjedočenju samog Štukana, bio korektan. U Sarajevu podsjećaju da su Štukana zbog učešća na protestima, ali više zbog izjava za medije o potrebi da se beogradski protesti radikalizuju, prozvala Politika.

U nekoliko redova u Politici je ukazano na Štukanovu ratnu prošlost, snajperisanje po Sarajevu i učešće u Zelenim beretkama, ali je naglasak bio na Štukanovom „pozivu na nasilje i rušenje ustavnog poretka", odnosno što je tokom šestog beogradskog protesta „zamjerio opozicionim liderima što nisu agresivniji prema vlastima, jer strah ruši sve".

Radikalizacija protesta

Oni sa boljim pamćenjem znaju da je Štukana, 2003. godine na informativni razgovor pozivala i sarajevska policija. Naime, rektor sarajevske katedrale Srca Isusova obavijestio je Policijsku upravu Stari Grad dopisom sljedećeg sadržaja: „U noći s 12. na 13. ožujka 2003. godine kip Srca Isusova, koji stoji iznad portala katedrale, grubo je oskvrnut. Na prste desne ruke kipu su nataknuti i preko glave obješeni predmeti koji grubo vrijeđaju katoličke vjernike, a zacijelo i svakog civiliziranog čovjeka. Budući da kip stoji vrlo visoko, držimo da to nije mogla učiniti samo jedna osoba i bez pomagala. Očekujemo od Policijske uprave u općini Stari Grad da napravi uviđaj te poduzme potrebne korake da se predmeti postavljeni na kip skinu, pravi počinitelji pronađu i da za svoje zlodjelo odgovaraju. Ovaj čin je teška uvreda katolicima, poticanje na netrpeljivost i izazivanje mržnje."

Naime, Štukan je na skulpturu Isusa ispred katoličke katedrale, na tri visoko podignuta Isusova prsta nakačio kondom, a za svoj čin je u izjavi za medije rekao da se radi o instalaciji koja je „protest protiv rata".

I u Beogradu je Štukan protestvovao protiv rata, odnosno nasilja, ali su njegovi pozivi na radikalizaciju u suprotnosti sa onim za šta se deklarativno zalaže. Da, sve je najlakše umotati u umjetničku foliju, kako bi se izbjegla odgovornost za krivično djelo „izazivanje rasne, vjerske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti".

Bošnjački snajperista Feđa Štukan daje intervju novinaru lista „Danas" na protestu „Srbija protiv nasilja" (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Danas)

Štukanu će vjerovatno po „bosanskom receptu" ubuduće biti zabranjen ulazak u Srbiju „jer predstavlja prijetnju po nacionalnu bezbjednost".

Međutim, učešće Štukana, ali i drugih „aktivista" iz regiona na protestima u Beogradu vlastima daje za pravo da je, što se protesta tiče, u pitanju šira operacija u cilju rušenja vlasti, uz učešće „igrača sa strane". Na to ukazuje i Vučićeva izjava da su protesti u organizaciji „prozapadne opozicije".

Petooktobarski rukopis

Uostalom, riječi jednog od govornika sa sedmog protesta, inače studenta, da su „naši roditelji srušili Miloševićevu vlast, a mi ćemo ovu" ukazuju na petooktobarski rukopis.

Protesti postaju ozbiljniji, šire se i u druge gradove i dalji razvoj situacije postaje neizvjestan. Primjetno je sve veće učešće mladih, posebno studenata, uz podršku dijela akademske zajednice.

Prisutna je i tendencija da se prenesu u Republiku Srpsku. Na to smo ukazivali i ranije na ovom mjestu i naglasili da se traži povod. Povod je najavio lider SDS-a Milan Miličević gostujući u Presingu na N1 (sarajevski studio).

Najavio je nemire ukoliko zakon o kleveti bude usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srpske. „Ako prođe, a on (Dodik) ima ruke da prođe, to će izazvati velike nemire, ozbiljne demonstracije u Republici Srpskoj i ja ne da to mislim, ja to znam. I ako to bude prošlo potrudit ćemo se da tako to bude", poručio je Miličević i naglasio da će oko ostvarivanja zajedničkog cilja – smjene vlasti u RS-u – sarađivati sa Jelenom Trivić, iako mu nije čestitala na izboru za predsjednika SDS-a.

Munjevito je odreagovao predsjednik Srpske Milorad Dodik.

„On je naveo da je u britanskoj ambasadi u Sarajevu nedavno održan sastanak onih koji sprovode te revolucije i da su koncipirali jednu revoluciju za RS koja se zove „sloboda narodu ili slobodan narod". To znači da oni imaju namjeru, ovo što kaže lider SDS-a Milan Miličević – izvešćemo ljude na ulicu. Izvedite ljude na ulicu, izvešćemo i mi da brane ovu RS, pa da vidimo kako će to izgledati – rekao je Dodik.

Potencijal za proteste u Srpskoj nije veliki, naročito što protiv zakona o kleveti reaguje uglavnom novinarska profesija, koja se osjeća pogođenom i sputanom u obavljanju svog posla.

Najavljeni zakon ne pogađa druge društvene grupe, sem pojedinih ljudi iz politike koji ne prezaju da diskredituju političke oponente. Ujedno, opozicija u Srpskoj je prilično razjedinjena, ali će podržati proteste, što je prvi čovjek SDS-a i najavio.

Međutim, glavni navigatori protesta u Srpskoj biće mediji, kao i onih u Srbiji.

Sve u svemu, vlastima u Srbiji nije lako. Iz Moskve je već upozoreno da su nemili događaji na Kosovu i Metohiji podržani od kolektivnog Zapada, kao i beogradski protesti. Opet, tom kolektivnom Zapadu u Ukrajini ne ide.

Vojnik drži zastavu NATO-a tokom posete estonskog predsednika vojnoj bazi u Adaziju, Letonija, 25. april 2023. (Foto: EPA-EFE/Toms Kalnins)

Kako izvještava RT, „na samitu NATO-a u Viljnusu sledećeg meseca članice Severnoatlantske alijanse mogle bi da se suoče sa neuspehom. Tamo će sigurno biti mnogo nesigurnih glasova. Oni koji ni ranije nisu bili voljni da pošalju oružje Kijevu, imaće novi izgovor: Ukrajina nema borbenu moć da ostvari pobedu. Pored toga, postoji i opasnost da će lideri poput Emanuela Makrona i Olafa Šolca obnoviti pritisak na Kijev da do kraja ove godine postigne mirovni sporazum. Kolebanje te vrste u Evropi potkopalo bi Bajdenovu poziciju u Kongresu, sa izgledima da republikanci u Predstavničkom domu onemoguće buduće finansiranje Ukrajine."

Okreni-obrni, ruska pobjeda u Ukrajini se nazire. Zato su „mali Rusi" tu – da se na njima „pokažu zubi"…

Izvor Sve o Srpskoj

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Georgi Licovski

BONUS VIDEO:

 

Gašić: Znamo ko je ubio Olivera Ivanovića, štiti ga Nemačka

13:58 21.06.2023

 

© Tanjug / Dragan Kujundžić /

 

Ministar policije Bratislav Gašić izjavio je danas u Skupštini Srbije da se zna ko je ubica Olivera Ivanovića i da je pod nemačkom zaštitom.

"Mi tačno znamo ko je ubica i tražili smo od nemačkih organa, pod čijom je zaštitom taj čovek, da nam daju podatke. Imamo slike sa aerodroma Tirana kada je sleteo, kada je ušao u Prištinu, u stan. I naše pitanje je stalno bilo našim partnerima, prijateljima našim, dajte nam snimke satelitskih kamera, kažu ne može bila je magla. Pa u Londonu je magla 350 dana u toku godine, sad je jedan dan u Kosovskoj Mitrovici, pa kažu bila je magla, pa ne mogu da nam daju. Dajte nam snimke. Dajte uključite nas u istragu oko svega toga", rekao je Gašić u Skupštini Srbije navodeći da je to rezultat zajedničkog rada Tužilaštva za organizovani kriminal, MUP-a i BIA.

"To što su nedostupni našim organima ne znači da neće moći da budu procesuirani, ali je slučaj rešen", dodao je Gašić.

On je odgovarajući na pitanja opozicije rekao da je važno da naglasi i jednu po njemu bitnu stvar.

"Niko od vas koji sedite sa te strane se nije družio sa Oliverom Ivanovićem, koliko su se družili Aleksandar Vučić i Bata Gašić. Niko od vas nije vodio računa o njegovoj porodici dok je Ivanović bio u zatvoru, koliko je vodio predsednik Vučić, i njegova porodica to zna. Ali je najlakše da se o tome priča", rekao je Gašić.

Lider Građanske inicijative "Sloboda, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je 16. januara 2018. u Kosovskoj Mitrovici. On je pogođen sa pet metaka u grudi i podlegao je povredama u bolnici.

Gašić o snimku sa naplatne rampe i slučaju "Krušik"

Gašićje govorio i o snimcima sa naplatne rampe Doljevac gde je stradala Stanika Gligorijević, ali i o navodnoj aferi u fabrici Krušik.

On je, govoreći o snimcima, kazao da su sve četiri kamere na zahtev tužilaštva predate odmah i da je izmišljena priča o dva minuta.

"Jasno se vidi, čak je MUP gledao i kamere sa benzinske pumpe, kada se vidi da Zoran Babić ulazi na zadnja vrata sa desne strane, vremenski je sve apsolutno tačno, ali je lepo da se izmisli priča o dva minuta", rekao je Gašić.

Ministar je naveo da se vidi i vozač Zorana Babića koji je osuđen, kako izlazi iz auta, a takođe se vidi kako iznose i njega i Staniku Gligorijević.

"Dobro ljudi šta je problem sa ovim? Budite fer, pa recite. Kažu, neko je nešto menjao? Evo, ja vas pozivam dođite da vidimo sa ekspertima I IT stručnjacima, da vidimo da li je neko u Putevima Srbije mogao da promeni bilo šta", rekao je Gašić.

Kako je istakao, odgovorno tvrdi da se ništa ne može pronaći.

Gašić se osvrnuo i na spekulacije u vezi sa Krušikom, rekavši da su BIA, MUP i Tužilaštvo za organizovani kriminal zajedno bili u Radnoj grupi, kao i da je urađena kompletna analiza Krušika.

"I malopre je neko od narodnih poslanika rekao nama su industrijskom špijunažom izašli podaci iz Krušika, a nismo ustanovili nepravilnosti. Da li je bilo oca bivšeg ministra policije kao posrednika u nečemu? Pa I to vam kaže u tim knjigama, ali zloupotreba na štetu Krušika, na štetu države nema", konstatovao je Gašić.

Kada je reč o zaposlenom Krušika koji je ostao bez posla, Gašić je rekao da je uhapšen zbog dokazane industrijske špijunaže, a sve u korist namenske industrije Bugarske.

"Setite se tada da je izašla priča kako Srbija prodaje oružje Ukrajini i niko nije rekao, izvinite, nije tačno, ali zato su milijarde otišle Bugarskoj namenskoj industriji", rekao je Gašić.

 

iskra.co

Маске су пале: Подмукли план Америке и Приштине испливао на површину

5–7 minutes

---

Маске су пале: Подмукли план Америке и Приштине испливао на површину

17.06.2023. - 20:31

Заставе Америке и Косова (© Sputnik / Дејан Симић)

Премијер привремених институција у Приштини Аљбин Курти као пион Америке дословно спроводи план на северу Косова која је скројен у Вашингтону а чији је циљ да се формира Заједница српских општина без извршних овлашћења и да се Србија присили путем притиска на Србе на северу да призна Косово, уверен је бивши амбасадор у УН Владислав Јовановић.

После изјаве специјалног изасланика САД за Западни Балкан Габријела Ескобара да Београд и Приштина треба да предузму кораке ка деескалацији ситуације на Косову и Метохији и одмах наставе са дијалогом о нормализацији који од Приштине захтева оснивање ЗСО а од Београда признање суверенитет тзв. Косова по Охридским договору, бахато понашање Куртија на северу Косова је много јасније.

Вашингтон скинуо маску

Ово је теза са којом се слаже и дипломата Владислав Јовановић, додајући да је свеукупно дешавање на северу Косова од избора за тзв. градоначелнике за четири српске општине, па све до хапшења Срба и парадирања Куртијевих специјалаца на северу Косова једна велика манипулација да би се Србија натерала да призна Косово.

„Све су чињенице пред нама, али Америка то ради тако перфидно да када би смо рекли како ствари стоје тешко би нам ко поверовао. Јер испада да Америка и део међународне заједнице „критикује" Куртија, а Курти је као непослушан. У ствари, Курти је само пион у њиховим рукама који треба да нас излуди до те мере да треба да изгледа да смо пред сукобом са НАТО пактом, да смо сатерани у због тога у ћошак и да зато морамо да признам Косово," објашњава Јовановић, уз напомену и да Брисел „игра у истом колу" са Вашингтоном и Приштином јер имају исти циљ.

„Не бих се изненадио да се на састанку који Брисел планира да одржи са Приштином и Београдом Курти из рукава извуче неки план ЗСО за који је и током посете Приштини Ескобар лично рекао да га Приштина има, али да не желе још да га представе. Тај план је сигурно супротан ономе који је потписан у Бриселском споразуму. Дакле, без извршних овлашћења. Уколико се то деси, а ми то одбијемо, лако се можемо наћи на удару Запада као страна која не сарађује, јер и сада видимо да они обе стране прозивају, иако у овом случају нисмо ништа криво урадили," напомиње наш саговорник.

Наш једни спас је Резолуција 12 44

Јовановић из тог разлога сматра да Београд треба да буде веома опрезан и да би требало да оживи Резолуцију 12 44 у СБ УН. Ми морамо да укажемо поново да је Америка од дела српске територије, која је као целина са Косовом и Метохијом ушла у Уједињене нације поново 1992. године, дакле, од протектората под Уједињеним нацијама начинила „независну државу Косово", и да је то прва „држава" коју је добила једна етничка мањина унутар суверене државе. Етничке мањине не добијају државе, то је супротно свим правилима међународног права," децидан је Јовановић.

Београд би, како каже, требало да настави да ради на отпризнавању Косова и то не само код земаља трећег света, већ и од држава које су део европског корпуса.

„Све билатералне разговоре које имамо са било којом државом која је признала Косово, требало би да завршавамо речима, парафразирам – наши односи би били још бољи ако повучете признање Косова. Наша дипломатска офанзива треба да буде таква да свакој од држава које су вишеетничког састава укажемо да „преседан Косово" ако то Америци затреба, може да се деси и њима, и да из тог разлога треба да поштују међународно право и Резолуцију 12 44, и суверенитет и територијални интегритет Србије," уверен је Јовановић.

Већ виђен метод Америке

Како каже, искуство које има иза себе у дипломатији показало му је више пута лице запада и суровост и образ Америке за који каже да не постоји бар кад а смо ми у питању.

„Ово понашање Америке према нама, „вруће –хладно" је већ виђено деведесетих, када су нам обећавали све и свашта да би нас на крају бомбардовали. И то управо због наводне хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији над етничком мањином, Албанцима," подсећа Јовановић уз напомену да је уверен да НАТО–у није у интересу да сада улази у неку кризу са нама, и да је то „плашење" Србије да би до тога могло доћи само још једна малигна манипулација ментора „независног" Косова. Над Србијом је извршен злочин отимањем дела територије, бомбардовањем и стварањем неке нове државе под патронатом Америке и дела Запада. Сад је потребно да Запад опере себе због ових злодела а то може да постигне једино ако Србија призна Косово и дозволи његово учлањење у Уједињене нације," закључује Јовановић.

Он напомиње да се управо из тог разлога и игра цела ова игра јер су Американци са једне стране притиснути временом, што због председничких избора, што због украјинске кризе са којом не могу да се изборе, и да им је зато био потребан овакав маневар јер су уверени да то може да Србију баци на колена.

Габријел Ескобар је рекао и да би Београд требало одмах да ослободи тројицу ухапшених косовских полицајаца, не помињужи да би и Приштина требало да пусти из притвора ухапшене Србе. Такође је оценио да Косово треба да укине забрану увоза робе из Србије.

sputnikportal.rs

 

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Стабилност или нови рат на Косову?

7–9 minutes

---

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Стабилност или нови рат на Косову?

17.06.2023. - 11:05

фото: З. Шапоњић

Тиме што су монополизовали функцију посредника за КиМ, ЕУ и НАТО су уништили могућност компромисних решења на којима ће бити успостављена дугорочна стабилност

„Имамо утисак да се потпуна слика, читав контекст свега због чега имамо ово у последњих пет дана не разуме на најбољи начин", истакла је српска министарка за европске интеграције Тања Мишчевић након посете Стокхолму и разговора са шведским званичницима о ситуацији на северу Косова у тренуцима када је последња у низу криза ескалирала.

Швеђани, дакле, не разумеју сасвим шта се дешава!? Или је нешто друго у питању?

Недавно је београдским истраживачима предавање одржао Јохан Фрисел, шеф Одељења за европску безбедносну политику шведског Министарства спољних послова током којег је изнео читав низ детаља о стању у Украјини. Наравно, његови закључци изазвали су оштре реакције и полемику, било је ту мешања чињеница и произвољних тумачења, али су и потврдили да је шведска дипломатија врло озбиљна, да ради систематично и без импровизација.

„Неразумевање" Шведске

Како онда не разумеју сасвим шта се дешава на Косову? Поготово ако се има у виду да веома утицајни Карл Билт некада и више пута дневно преноси ставове и виђења о стању на Балкану. Он је, рецимо, моментално након сукоба у Звечану знао да су одговорни „српски милитанти" који су „повредили једанаест припадника НАТО снага" у тренутку док још нису били пребројани сви рањени и поломљени.

Нема сврхе правити се невештим и неупућеним. Не ради се овде о неразумевању, него о намери! Наратив о „српским милитантима" на политичком Западу давно је конструисан, а онда још и упорно одржаван. Једноставно, разбијање (пост)социјалистичке Југославије представљало је дугорочни геополитички пројекат. Јер, и поред свих унутрашњих противречности и узрока њеног распада који су неупитни, у великој мери овај процес је индукован и споља. Када је реч о геополитици, ти су процеси дугог трајања и због тога нема мењања наратива у дугом временском континуитету.

Нема мењања чак ни приликом догађаја који се не могу преобличити, ставити у другачији контекст и онда накарадно oцењивати. О „српским милитантима" се зато без икакве одговорности и задршке може нашироко говорити унутар ЕУ и НАТО, у ударним емисијама водећих западних медија и на панел дискусијама које оваквим поводима организују бројне невладине организације.
Ако говорницима негде „зашкрипи" са аргументацијом, ту је Курти да припомогне и добави им „џебану" за извођење нових закључака. Или ће се сами говорници правити невештим, ето неће разумети сасвим шта се дешава!?

Проблем са оваквим приступом, када се говори пре свега о ЕУ, али и о НАТО који је и те како ангажован око „косовског питања", јесте што се таквим приступом може произвести нови рат на Косову! Свесно или несвесно, са намером или без ње, када оружани сукоб избије то је онда сасвим свеједно.

Посматрано из угла могућег избијања оружаног конфликта ту су неки елементи кризе у начелу слични као у Украјини. Њихова главна карактеристика јесу гомиле лоших процена ЕУ које производе или увећавају конфликтни потенцијал.

Истовремено, с обзиром на крупне промене у међународним односима ЕУ више није способна чак ни у садејству са НАТО, а камоли самостално да управља конфликтима. Тако долази до хаотизације са несагледивим последицама.

Шведски сто

Где су сличности? Прво, пројектовани преговори морају довести до унапред дефинисаног циља. У овом конкретном случају – Србија треба да призна сепаратистичку творевину на својој територији. Најпре фактички, а потом и формално.

Дефинисање циља унапред пре или касније увећава (колективну) фрустрацију из једног простог разлога: на то решење преговарачка страна не може утицати те се онда оправдано поставља питање зашто са преговорима настављати!? Уколико нема преговора начин за решавање проблема је шта?

Друго, изједначава се важност нормативних аката који ипак немају исту тежину. Не може се упоређивати резолуција Савета безбедности и неки усмени договор чији текст официјелно у Србији до дана данашњег није уопште публикован.

Ово се свесно ради како би се поставио „шведски сто" од разних докумената па се онда у зависности од ситуације бира одговарајући који ће бити употребљен. Тако се додатно урушавају ионако разваљене институције, а где нема институција решења се доносе или намећу силом. Ваља подсетити да батина има два краја, те да и употреба силе може донети крајње непредвидиве исходе, било ко да прибегне оваквом сценарију.

Треће, упорно се „гурају" решења која немају апсолутно никакав легитимитет, а упитна су и са становишта легалитета. О каквом француско-немачком плану се говори? На основу чега то имплементирати? Како то и коме оправдати? Безумним инсистирањем на прихватању овог папира сада се дошло у ситуацију да ће баш због њега или бити дестабилизације унутар Србије, или међу албанским корпусом на Косову, или истовремено и код Срба и код Албанаца, или ће све то узроковати рат Срба и Албанаца.

Па Курти је спровео десант на зграде локалних самоуправа у српским срединама управо позивајући се на некакав договор из Охрида!? Након што је то изговорио почеле су и да јењавају критике на његов рачун са Запада. Шта је то договорено у контексту примене онога што је објављено!?

Препрека стабилизацији

Због свега, ово више није оперативни проблем који ће „нестати" неким новим предлозима Француске и Немачке или ОЕБС-а (још једне организације која се својом пристрасношћу баш „прославила" у Украјини и директно утицала да се дође до данашњег стања), већ стратешки који се мора решавати ресетовањем целокупног процеса и реалним сагледавањем ситуације и околности.

У супротном, током ових криза које се нижу једна за другом пре или касније некакав инцидент довешће до катастрофалног исхода. Наравно, Карл Билт опет ће писати о „српским милитантима", њему се то можда и исплати, требаће нови посредници који познају „стање на терену" и поседују „искуство из региона". Нема сумње да ће такво мишљење преузети као релевантно и водећи медији политичког Запада, пратиће их и невладине организације са својим „експертима".

Али реални узроци таквог потенцијалног исхода биће на сасвим другој страни. ЕУ, заједно са НАТО, постаје препрека стабилизацији прилика на Балкану. Тиме што су монополизовали функцију посредника за нагомилана отворена питања, а користећи описани приступ, уништили су и могућност компромисних решења на којима ће бити успостављена дугорочна стабилност.

И управо због тога ће се решења која гарантују дугорочну стабилност на Балкану у блиској будућности тражити кроз већи ангажман незападних актера. Остаје само да се види хоће ли се тај процес одиграти пре каквог озбиљнијег оружаног конфликта у региону или након њега!? Нажалост, судећи по развоју ситуације, обе опције остају отворене.

Извор Спутник

Насловна фотографија: Georgi Licovcki/EPA-EFE/TASS

standard.rs, Душан Пророковић