„Њујорк тајмс“: Америка живи од позајмљеног новца , Америчка влада плаћа богатима

nspm.rs

: „Њујорк тајмс": Америка живи од позајмљеног новца. Све већи удео федералног прихода иде на камате инвеститорима који купују државне обвезнице. Америчка влада плаћа богатима

:

~4 minutes

---

четвртак, 06. јул 2023.

Америка живи од позајмљеног новца, наводи се у уредничком коментару "Њујорк тајмса", истичући да се САД тренутно задужују не би ли испуниле основне и текуће обавезе - што постаје неодрживо.

"Конгресна канцеларија за буџет предвиђа да ће током наредне деценије годишњи дефицити федералног буџета у просеку бити око две милијарде долара годишње, на 25,4 милијарде долара дуга који влада већ дугује инвеститорима", наводи "Њујорк тајмс".

Описујући колико је задуживање скупо, лист додаје да све већи удео федералног прихода, новца који би могао да се користи у корист америчког народа, иде на камате инвеститорима који купују државне обвезнице. Уместо да прикупља порезе од богатих, америчка влада практично богатима плаћа како би позајмљивала њихов новац.

"До 2029. године влада ће на годишњем нивоу трошити више на камате него на националну одбрану, наводи Конгресна канцеларија за буџет . До 2033. године, плаћање камата ће се изједначити са износом 3,6 процената националног економског производа", најављује "Њујорк тајмс".

Ера ниских камата је завршена, а трошкови живота од позајмљеног новца расту. Императив је да лидери нације зацртају нови курс, истиче овај лист, додајући да договор за подизање плафона дуга ипак није никакав значајан почетак, иако су демократе пристале на скромно смањење потрошње, а републиканци одбили да размотре било какве мере за повећање прихода.

"Пре споразума, ЦБО је предвидео да ће дуг достићи отприлике 46,7 билиона долара 2033. Након договора, прогноза је да ће укупан износ бити само незнатно мањи, односно 45,2 билиона долара. То би износило 115 одсто годишње економске производње земље, што је највиши ниво који је забележен", открива "Њујорк тајмс" подсећајући да су обе стране устврдиле да разумеју да су потребне крупније промене.

Тешко је, међутим, таква обећања озбиљно схватити, указује уреднички колегијум листа, подсећајући да су републиканци, кад год су могли доносили пореске олакшице због којих је потребно више позајмљивања, док су демократе биле скептичне према позивима на смањење потрошње зато што се предвиђања страшних последица нису остварила. Уз то, како медиј додаје, сваки њихов пристанак на смањење потрошње, стварао је простор ривалима да оправдају још једну рунду смањења пореза.

Плафон дуга заправо је створен како би олакшао позајмљивање, након што се, током Првог светског рата, Конгрес уморио од одобравања сваке нове рунде обвезница, и трезору дао дозволу да позајми до одређеног лимита.

"Његова тренутна употреба, као средства којим републиканци изнуђују смањење потрошње од демократа претњом да ће нацију гурнути у неизмиривање обавеза, још је мање продуктивна. Веће промене ће се десити само ако обе политичке странке буду вољни учесници", указује "Њујорк тајмс".

Колегијум листа тврди да је неопходно елиминисање горње границе дуга пре 2025. године.

"Сваки договор ће на крају захтевати комбинацију повећања прихода и смањене потрошње. И обе стране ће морати да направе компромис: републиканци морају да прихвате неопходност наплате онога што влада дугује и наметања пореза богатима. Демократе морају препознати да треба разговарати о променама у социјалном осигурању и систему 'Медикер', који су главни покретачи раста федералне потрошње у будућности", закључује "Њујорк тајмс", наводећи да недоношење оваквих одлука постаје све скупље.

(РТ Балкан)

 

Milivojević: Kurti nema nameru da se zaustavi u pokušaju da osvoji sever

kosovo-online.com

Milivojević: Kurti nema nameru da se zaustavi u pokušaju da osvoji sever - Kosovo Online

2–3 minutes

---

Bivši diplomata Zoran Milivojević smatra da kosovski premijer Aljbin Kurti nema nameru da se zaustavi u svojim nasilnim i bezumnim potezima u pokušaju osvajanja severa, piše Kurir.

Milivojević kaže da Kurti hoće da u kratkom roku, uz primenu sile, potvrdi kosovsku državnost.

"Sigurno je da Kurti sprovodi svoju političku strategiju osvajanja Kosova u celini, uključujući i nasilni put. On hoće da u kratkom roku, uz primenu sile, potvrdi kosovsku državnost. Počevši od proglašenja nepostojećih organizacija za terorističke, preko odluke nelegitimnih odbornika itd., sve je deo jednog istog mozaika koji treba da sprovede pun suverenitet Prištine. U tome pritom ima tihu podršku zapadnih centara moći, što se vidi i po tome da nema političke volje za, recimo, primenu sile Kfora, koji bi sprečio dalju represiju i pogrom srpskog naroda na severu", ističe Milivojević.

Dodaje da u suštini, i mere za koje su se opredelili protiv Prištine ne sprečavaju Kurtija da stvara ambijent straha, brzo i efikasno, i podseća Srbe na predaju i odlazak.

Profesor Miroslav Bjegović, dekan Fakulteta za studije bezbednosti, ocenjuje da Kurti terorističkim metodama želi da osvoji sever.

"Očito želi da izmisli povod za ulazak tzv. vojske Kosova na sever pod izgovorom borbe protiv terorizma, ali ne shvata da će mu to biti put bez povratka upravo za njegovu nelegalnu formaciju, koja je nastala od pripadnika terorističkog OVK, kog su tako označile SAD 1999. Upravo ovaj lažni i bezbednosno opasni pokušaj imenovanja severa terorističkim nije dobio podršku nijedne međunarodno relevantne institucije jer odlično poznaju situaciju na terenu i samog Kurtija, koji hoće da isprovocira oružani sukob u kom bi pokušao da Srbiju uvuče u rat s NATO i posle toga proglasi sever albanskim opštinama",  ističe Bjegović.

Ukazuje pak da Kurti ne shvata da mu je rok upotrebe pri samom kraju, jer je izvor nestabilnosti na Zapadnom Balkanu.

 

iskra.co

Орбан: Светски темељи се тресу, слабе нације ће нестати, јаке опстати

2–3 minutes

---

Орбан: Светски темељи се тресу, слабе нације ће нестати, јаке опстати

01.07.2023. - 20:50

(Виктор Орбан) Фото: intermagazin.rs

Мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је данас да ће у будућности слабе нације нестати, а јаке опстати, указујући да због тога Мађарска мора свакодневно да јача одбрамбене и безбедносне снаге.

Орбан је, на церемонији инаугурације младих полицајаца на Универзитету националних јавних служби, рекао да се тренутно „светски темељи тресу… а да је епицентар глобалног земљотреса одмах поред", мислећи на суседну Украјину.

Орбан је рекао да је Мађарска „под опсадом" илегалних миграната на југу земље, објавила је агенција МТИ.

„Потребна нам је јака земља, јака влада, јака економија, јаке оружане снаге и на крају, али не и најмање важно, јака примена закона", истакао је Орбан.

На свечаности, одржаној испред Лудовицеума, историјске зграде универзитета, Орбан је рекао да је та зграда симбол „верности отаџбини, служења нацији, одговорности за заједницу, спознаје да су јаки дужни да спасу оне слабије".

„Потребни су нам јаки људи, јер истина мало вреди без моћи", нагласио је мађарски премијер.

Говорећи о младим људима који бирају каријеру у полицији, Орбан је рекао да је њихов избор „декларација њиховог мађарског идентитета".

Орбан је истакао да су се млади полицајци придружили успешној и угледној организацији која је у протеклој деценији заслужила и задржала поверење људи.

Стопа криминала у Мађарској је опала, а земља је постала једна од најбезбеднијих чланица Европске уније, навео је Орбан, пренео је Танјуг.

sputnikportal.rs

 

Drecun: Proglašenje terorističkih organizacija na severu deo plana da se tamo instaliraju KBS

kosovo-online.com

Drecun: Proglašenje terorističkih organizacija na severu deo plana da se tamo instaliraju KBS - Kosovo Online

4–5 minutes

---

Predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije Milovan Drecun rekao je da proglašavanjem terorističkih organizacija na severu Kosova Priština podiže stepen angažovanja snaga kojima raspolaže, kao i da dodatne kapacitete Priština planira da pronađe u Kosovskim bezbednosnim snagama i da u jednom trenutku zatraži od komandanta Kfora odobrenje da ih instalira na severu pod navodnim izgovorom borbe protiv nepostojećih terorističkih organizacija, prenosi RTS.

Drecun kaže da je odluka kosovskog premijera Aljbina Kurtija da se "Civilna zaštita" i "Severna brigada" proglase terorističkim organizacijama očekivan potez i da je to deo njegovog plana potpune okupacije Kosova.

Ističe da "Severna brigada" postoji samo u nekoliko grafita koje je "neki pojedinac" ispisao, ukazujući da je Kurti grafite proglasio terorističkom organizacijom.

"Bio im je potreban taj potez, a on je bio očigledan nakon one operacije lažne zastave kada je inscenirano nekakvo pronalaženje automobila prepunog naoružanja, narkotika, nekakvih molotovljevih koktela, gde je Priština izašla sa tezom - to je naoružanje, mada se ne zna ni čije je, ko je to stavio tu, zašto ga nije sakrio, koje navodno Beograd ubacuje da bi je snabdevao nekakve terorističke organizacije", rekao je Drecun za RTS.

Terorističke organizacije su, prema njegovim rečima, pronašli u nečemu što ne postoji.

"To je nekakva 'Severna brigada' i 'Civilna zaštita' koja je nakon Briselskog sporazuma jednostavno raspuštena i ti ljudi primaju plate od privremenih institucija samouprave. 'Severna brigada' postoji samo u nekoliko grafita koje je neki pojedinac ispisao, tako da je Kurti grafite proglasio terorističkom organizacijom", rekao je Drecun.

Ne postoje nikakve organizacije, kaže Drecun uz konstataciju da Kurti priča o tome da se vrši pritisak na ljude kada idu na izbore, da se prinudno, nasilno izvode na nekakve proteste i to je za njega terorizam.

Drecun napominje da ta akcija proglašenja terorističkih organizacija ima dva cilja.

"Prvo, proglašavanjem nekakvih terorističkih organizacija podiže se stepen angažovanja snaga kojima Priština raspolaže. Do sada smo imali priču da se radi o kriminalnim bandama na severu koje destabilizuju situaciju i da protiv njih treba da se bore pripadnici specijalne parapolicijske jedinice i zato su ih ubacivali na sever Kosova, da uspostave navodnu vladinu prava", kaže Drecun.

Dakle, pojašnjava Drecun, ako sada podigne prag sa kriminalnih bandi na terorističke organizacije, onda su potrebni dodatni kapaciteti, i dodaje da te kapacitete Priština planira da pronađe u Kosovskim bezbednosnim snagama, te da u jednom trenutku zatraže od komandanta Kfora odobrenje da ih instalira na severu pod navodnim izgovorom borbe protiv nepostojećih terorističkih organizacija.

"S druge strane, na ovaj način Priština stvara, uslovno, da kažem, pravni osnov i mehanizam za kontinuirana dalja hapšenja Srba. Sada mogu da proglase svakoga teroristom. Kurti je nedavno napravio jedan spisak na kojem je 350 Srba koji je pokušao da uruči Miroslavu Lajčaku, a on je odbio da to prihvati. Te Srbe on je deklarisao tada kao nekakve kriminalce, a sada lako može da ih pretvori u teroriste", rekao je Drecun.

Kako naglašava, zapadne zemlje imaju jake obaveštajne službe koje su prisutne na Kosovu, tu je Kfor, odnosno Nato preko Kfora, i veoma dobro znaju da li postoje neke terorističke organizacije ili ne.

"Da, one postoje. Ali se nalaze među radikalnim islamistima koji deluju na Kosovu i Metohiji i tu možete da tražite među njima teroriste, ali i ne možete da ih tražite među Srbima koji mirno protestuju da bi zaštitili svoje prava", rekao je predsednik Odbora za KiM.

On smatra da i Priština i Zapad znaju zašto se vodi "takva igra". Prema njegovim rečima, činjenica je da Zapad ništa nije preduzeo da spreči Prištinu u takvom naumu.

"Ova odluka je stupila na snagu. I sad im se otvara put da proglase koga god hoće teroristom na severu Kosova i da ga hapse. I kako sada očekivati recimo održavanje izbora na severu Kosova u uslovima kada uvek mogu nekoga ko krene da glasa, da proglase teroristom i da ga onako brutalno hapse kao što su već hapsili neke naše ljude", upozorava Drecun.

 

fakti.org

Јовановић: Главни извор проблема је нерешено српско национално питање на Балкану

12–15 minutes

---

„ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА БиХ И САМООПРЕДЈЕЉЕЊЕ СРПСКЕ" – ТРИБИНА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ" И „ФАКТИ"

* Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији

* У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе

* Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану

* Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења

_____________________________________________________________

           Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ

           ГЛАВНИ извор проблема је нерешено национално питање српског народа на Балкану.

           То питање не само да није решено него је током протекле три деценије непрекидно заоштравано дробљењем српског националног бића и територија које Срби насељавају вековима.

           Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији.

           Стратегија сталног слабљења, фрагментације и ограничавања права српског народа да се развија у складу са принципом самоопредељења, равноправности и својим потенцијалима, постаје видљивија од почетка 80-тих година прошлог века. Она се реализује различитим средствима и интензитетом све до данас и наствља се.

           Настојања да се кривица за такав тренд, па чак и за сепаратизам, превали на грешке, наводно великодржавље или национализам српских фактора, представљају велику помоћ страним факторима који, заједно са сепаратистичким руководствима бивших југословенских републике, носе стварну одговорност за разбијање заједничке државе.

           У том погледу, све више је доказа о томе које су западне земље, којим средствима и колико дуго помагале сепаратизме разбијајући и обесправљујући српску нацију, потискујући је са запада на исток и са југа ка северу, све то, ради своје експанзионистичке геополитике.

           У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе који су такође загарантовани Дејтонско-париским споразумом.

           Паралелно са ревизијом Дејтона и настојањима да се, корак по корак, укине Република Српска, сведоци смо игнорисања резолуције СБ УН 1244 и настојања да се Србија принуди да призна једнострану, илегалну сецесију покрајине Косово и Метохија. Заједничко у оба случаја је кршење права српске нације и награђивање Албанаца и Бошњака.

Генерал Галоа

           Три деценије од разбијања СФРЈ,  у готово, свим бившим југословенским републикама делови српског народа су дискриминисани, лишених основних имовинских, људских и политичких права.

           Погледајмо, на пример, какав је положај Срба у Хрватској и Словенији!

           Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану, затим, трајно држање Срба ван главних токова развоја у Европи, на једној, и «стварање исламске државе у срцу Европе» као доказа пријатељског односа САД према муслиманском свету, на другој страни.

           Дакле, и актуелни притисци на Републику Српску, на њено руководство да прихвате одузимање земље, шума, вода, природних богатстава, да се одрекну политике војне неутралности, да БиХ уведе санкције Русији, па чак и да призна једнострану илегалну сецесију Косова и Метохије, на свој начин говоре да се српски народ, његова државна организованост, његове институције не третирају као суверене, слободне и равноправне.

           Суштински посматрано, све то је израз нерешеног  српског националног питања на Балкану и његовог заоштравања тако што се српска нација третира као монета за подмиривање апетита њених противника силом, уценама, чак и ултиматумима. Међутим, нови трендови у европским и светским односима, чини ми се, позивају на преиспитивање, да је неопходно да више пажње посвећујемо ширем оквиру заштите положаја и остваривања права Републике Српске и права Србије као носиоца неотуђивог суверенитета над покрајином Косово и Мтохија.

           На глобалној сцени суочени смо са експанзионистичком, хегемонистичком геополитиком САД која се спроводи преко НАТО-а и која је видљива у Европи, Азији, на Далеком Истоку и у другим деловима света. Међутим, све је јачи отпор било чијем хегемонизму, или изузетности а све снажнији захтеви за демократизацију светских односа, инклузовни развој и управљање светским пословима.

           Око тог новог тренда већ је уобличена глобална већина чланица УН што говори да је реч о незаустављивом процесу демократизације светских односа.

           Образац сличан понашању САД на глобалном плану, у Европи следи Немачка која, поред несумњиве економске, технолошке и финансијске моћи, убрзано јача и војну моћ о чему говори и њена нова стратегија безбедности, као и издвајање додатних 100 милијарди евра за наоружавање, укјључујући и борбене авионе F16S, за коришћење нуклеарних бомби. Зато, када се говори о циљевима тзв. политичког или колективног Запада, у суштини, ради се о хегемонизму САД, уз асистенцију Велике Британије и Немачке.

           У мери у којој Немачка подржава глобални хегемонизам САД, она присваја и право на ширење сопственог хегемонизам у Европи, посебно на Балкану. Док траје сукоб у Украјини, немачке амбиције да што пре постане најмоћнија војна (нуклеарна) сила на континенту, изазивају мање видљиву подозривост. Али, извесно је да ће се ствари и у том погледу, мењати.

           Кад је реч о Немачкој, дозволите ми да прочитам пар редова које је пре 15 година написао творац француске нуклеарне стратегије генерал Пјер Мари Галоа у поруци упућеној пријатељима у Србији 2009. Цитирам:

           "Треба рећи да је растурање Југославије дуго припремано у Немачкој... Немци су 1976. и 1977. сматрали да Југославија не треба да опстане и да треба припремити другачију територијалну организацију тог простора.  Зашто?  Прво, због жеље Немачке да се освети Србима који су два пута 1914. - 1918, и 1939. - 1945. пришли савезницима и допринели њеном поразу... Друго, да треба наградити Хрвате и босанске муслимане који су се током 2. светког рата придружили нацистичкој немачкој војсци а казнити Србе... Треће, да увуку Хрватску и Словенију у ЕУ којом доминира Немачка и да на тај начин остваре немачки утицај на далматинској обали и Медитерану».

           Имајући у виду ова запажања генерала Галоа, постаје још јасније зашто је Немачка прва признала отцепљење Словеније и Хрватске, зашто је испоручивала оружје хрватској паравојсци док је СФРЈ још увек, бар формално, постојала, зашто је помагала сепаратизам и терористичку ОВК и годинама пружала гостопримство тзв. «Косовској влади Бујара Букошија у избеглиштву», зашто је «Бундесвер» први пут после Другог светског рата кренуо ван граница Немачке управо нападом на положаје Војске РС 1995., зашто су баш у Бону 1997. усвојени тзв. Бонски принципи који су претворени у механизам за одузимање уставних надлежности РС, зашто је у том документу покренуто и питање Косова и Метохије иако Савет за остваривање мира у БиХ нема никакве ингеренције по том питању, зашто су три висока представника у БиХ са немачког говорног подручја, зашто...

Живадин Јовановић

           Право Републике Српске, односно српског народа у Босни и Херцеговини, на самоопредељење је неотуђиво природно право српског народа и оно се ничим не може оспорити. Остваривање тог права се може отежавати и одлагати, али то право се не може одузети српском народу у Босни и Херцеговини. Јер, по члану 1. повеље Уједињених нација и по поглављу 8. завршног документа из Хелсинкија, сваки народ има неотуђиво право на самоопредељење.

           Република Српска је остварила велике резултате у афирмацији на међународном плану. Ту немам у виду само стратешке партнерске односе са Руском Федерацијом и са Белорусијом, ту такође у виду имам колико толико нормалне односе са турским државним врхом, са Израелом, а Мађарском, са низом других земаља. Зато мислим да би један од приоритета требало да буде даљи напори на учвршћивању и афирмацији Републике Српске на међународном плану. Учвршћивање и даљи развој добрих односа са земљама које су показале отвореност за сарадњу са Републиком Српском али и тражење нових простора можда и у низу других сложених држава - федерација, унија, конфедерација итд. где би се тражило постепено повезивање са ентитетима других држава.

           Стратешки је најбитнија координација са Србијом и мислим да се ту остварују веома добри резултати, да је правна основа дата у Дејтону, да је даље разрађена Споразумом о паралелним и специјалним односима и да треба ширити и подручја и дубину сарадње а треба координирати и наступ на регионалном, европском и на међународном плану.

           Треба чувати унутрашњу стабилност и даље учвршћивати систем дијалога јер они који су противници Републике Српске и они чија је стратегија узрок проблемима ту траже место на унутрашњем плану и то како видимо без ограничења, свуда, од Београда до Бања Луке.

           Изузетно је битно  чување и учвршћивање унутрашње стабилности, обезбеђивање континуитета стабилног, одрживог социјално-економског развоја. Одбијање свих покушаја одузимања надлежности и прерогатива Републике Српске и њихова централизација у Сарајеву једноставно, не смеју се допустити. Очување свих права стечених Дејтонско-париским споразумом и Уставом је приоритет од којег зависе опстанак и развој Републике Српске.

           Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења.

           Кристијан Шмит се понаша као Бењамин Калај из времена када је Босна и Херцеговина била под окупацијом Аустроугарске а он се ослањао на беговат у Сарајеву игноришући интересе и српског и хрватског народа.

           Координиране дипломатске активности са носиоцима новог, мултиполарног европског и светског поретка, су незаобилазан начин извлачења Босне и Херцеговине из тродеценијског колонијалног положаја.

           (Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Јовановић је говорио на тему „Још је на делу геостратегија дробљења и слабљења српског народа")

 

Данас је Видовдан – један од кључних националних празника Срба

politika.rs

Данас је Видовдан – један од кључних националних празника Срба

5–6 minutes

---

Данас је Видовдан, један од кључних националних празника Срба, дан када се сећамо Светог мученика кнеза Лазара, оних који су се заједно са њим борили на Косову 1389, против Турака, као и свих других који су пали у борби за отаџбину.

Током Боја на Косову Кнез Лазар је убијен, од турске руке, пошто је заробљен. Претходно, турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић.

Имајући у виду опште околности у којима се Србија нашла те 1389, опредељење за борбу коју је предводио кнез Лазар, било је, рационално гледано, свесна жртва.

Однос снага био је такав да је отпор Турцима могао деловати узалудним, но верски и морални мотив одредио је да се турским нападачима има пружити отпор без обзира на последице.

Та битка постала је одредница српске историје, једна од кључних, пре свега због несумњиве чињенице да је опредељње за борбу за Србе тада било свесна жртва.

После Боја на Марици, септембра 1371, Битка на Косову 1389, била је најкрупнији покушај отпора турској навали уопште.

Претпоставља се да се на пољу Косову тада борило 15 до 20 хиљада ратника на српској страни, против око 30.000 турских војника. Постојећи, сада познати извори не дозвољавају прецизирање, оно међутим што је несумњиво јесте да су жртве на обе стране биле страховите, а о жестини сукоба сведочи и јединствен случај да су оба владара погинула. Смрт султана Мурата тада једини је такав случај у целокупној турској историји.

Мученичка жртва Светог кнеза Лазара, и његових сабораца, добила је поступно легендаран значај за Србе. Постала је део националног предања, вечита подсетница на неопходност отпора и борбе.

Све потоње ослободилачке борбе Срба увек су биле и у знаку Косова. Водећа одредница ослободилачке борбе Срба током читавог 19. века била је позив на ослобођење Косова. Одлучна победа Срба у Боју на Куманову 1912. и потом код Велеса, довела је до коначног ослобођења Косова, као резултат Првог балканског рата, јавља Танјуг.

Видовдан се такође испоставио као важан датум у више наврата током историје Срба.

На Видовдан 1914, Гаврило Принцип, национални револуционар и следбеник Младе Босне, извршио је атентат на Франца Фердинанда, престолонаследника Аустроугарске монархије.

Тај догађај послужиће властима у Бечу као изговор за ултиматум и потом напад на Србију, чиме је започео Први светски рат.

Краљевина Србија је из тог рата, по цену стравичних жртава, изашла као победница.

Плод српске победе било је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, односно од 1929, Југославије.

Образовање заједничке државе те 1918, по општем уверењу, било је остварење давнашњих националних циљева окупљања под једним државним кровом земаља које су били историјски и етнички српске, као и других југословенских земља у складу са прокламованим ратним циљевима Србије децембра 1914, Нишком декларацијом.

На Видовдан 1919, потписан је Версајски мировни споразум, између земаља победница Антанте и Немачке, виновнице Првог светског рата.

Године 1921, Конституанта односно Уставотворна Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изгласала је управо на Видовдан први Устав заједничке државе отуда назван Видовдански.

На Видовдан 1881, потписан је споразум између Србије и Аустроугарске, познат као Тајна конвенција.

Кнез, потоњи краљ Милан Обреновић преусмерио је тада спољнополитичку орјентацију Србије према Бечу, разочаран понашањем Русије, почев од наметања Санстефанског споразума марта 1878, када је Русија намерила да потпуно насупрот животним интересима Срба створи Велику Бугарску.

На Берлинском конгресу убрзо потом велике силе изашле су у сусрет интересима Срба. Не само да јој је призната потпуна независност, него је Србија добила и територијално проширење према југоистоку. Саставни део Србије тада постају Ниш, Пирот, Лесковац, Врање, Топлица.

Споразум из 1881, испоставиће се као благотворан за економски успон Србије током наредних деценија.

Године 1948, у Букурешту је обелодањена Резолуција Информбироа о стању у КПЈ, управо на Видовдан. Резолуцијом су позиване такозване здраве снаге да збаце врх КПЈ.

Године 2001, на Видовдан, Трибуналу за бившу Југославију у Хагу, изручен је Слободан Милошевић, претходно председник Србије и СРЈ. Ако је веровати тадашњим властима Србије, нико од њих у том тренутку није се сетио да се изручење догађа баш на Видовдан.

У савременој Србији Видовдан је званични државни празник, у знак сећања и поштовања према свима који су се током историје борили за отаџбину.

View article...

Enclosures:

160z120_vidovdan.jpg (14 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_06//160z120_vidovdan.jpg

 

standard.rs

Nova faza sukoba elita u Rusiji

Владимир Коларић

8–11 minutes

---

Svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast pobunu Vagnera iskoristiti da, što bi rekao Lenjin, „malo pročisti mangupe u sopstvenim redovima"

Ruska istorije obiluje pobunjenicima i samozvancima koji su često ubirali simpatije naroda zbog kritike birokratije, korupcije i okrutnosti koje su vlast i moćni pojedinci prečesto ispoljavali. Ipak, ti pobunjenici ili samozvanci po pravilu, bar kod onih koji su imali više uspeha, nisu delovali bez nečije podrške, unutrašnje ili spoljašnje, bez motiva koji se krije u međusobnim odnosima i interesima vladajućih struktura, i svakako ne bez onih koji posmatraju i čekaju ishod pokrenutih događaja, kako bi ostvarili najveću dobit za sebe.

Nezahvalno je, naročito ovako rano, govoriti o motivima koji su naveli Prigožina i njegove saradnike na očigledno iracionalan čin oružane pobune protiv ruske države, i to u jeku rata u Ukrajini, čak pod neposrednom pretnjom započete ukrajinske kontraofanzive. Predsednik Putin nije jedini koji je podsetio da je Rusija već imala ovakve trenutke u istoriji, takođe u jeku rata, i kada je, makar naizgled, bila pred značajnim ratnim uspesima, posebno izdvojivši 1917. godinu.

Ali ako tu godinu imamo na umu, umesnije je pretpostaviti da je ruski predsednik mislio na februar, a ne oktobar 1917. Jasno je da Prigožin nema ideološku platformu koja bi se mogla i približno porediti sa boljševičkom, tačnije nema nikakvu ideološku platformu, osim neke vrste antibirokratskog populizma. Takođe, kada je oktobar u pitanju, Lenjinu se pripisuju reči kako je vlast jednostavna valjala ulicama, i on i njegovi saborci su bili prvi koju su se setili da je pokupe. I pored sve slabosti savremene ruske države, teško da se, bar za sada, vlast vuče po ulicama, spremna da se poda prvom ko pokaže minimum interesovanja i sposobnosti.

Kad je februar 1917. u pitanju, tu možda ima više paralela. Nastao je kao rezultat iscrpljenosti ratom, nezadovoljstva korupcijom, birokratijom, obespravljenošću čitavih masa i svakako subverzivnih uticaja spolja. I takođe, februar je, pre nego revolucija, bio državni udar, u osnovi promena „odozgo", izvršena od strane delova upravljačkih i bezbednosnih struktura.

Sukob unutar elita

Pored toga što se većini ljudi u Rusiji čini da rat već predugo traje i da su perspektive daljeg razvoja zemlje i njenog istorijskog puta prilično nepredvidljive i neizvesne, pored ogromnog pritiska Zapada i objektivnih sistemskih problema pred kojima bi se našla svaka država u situaciji sličnoj ruskoj, osnovni problem današnje Rusije jeste sukob unutar njenih elita, upravljačkih, finansijskih i bezbednosnih, koji nije naivan, niti traje od juče. A valjda je jasno da Prigožin ne bi ušao u ovakvu avanturu da nije imao podršku i podsticaj dela tih elita. Da li su u to i u kojoj meri umešane strane obaveštajne službe u ovom trenutku je nemoguće tvrditi, ali je izvesno da interesi određenih struktura unutar same Ruske Federacije bili dovoljno jaki da tinjajući i zakulisni sukob pretvore u nešto opipljivije.

Ruski predsednik Vladimir Putin na sastanku sa ministrom odbrane Sergejem Šojguom u Moskvi, 17. april 2023. (Foto: Sputnik/Gavriil Grigorov/kremlin.ru)

Ko zna i razume u kakvoj je situaciji Rusija bila 1990-ih, do kog nivoa ekonomski, politički, bezbednosno, socijalno i moralno devastirana, nije ni mogao očekivati da će tek dve decenije kasnije biti kadra da sukob intenziteta kakav je ovaj oko Ukrajine podnese bez velikih teškoća. Ne samo na terenu, nego pre svega u smislu održanja fukcionalnosti državnog i društvenog sistema. Mera premreženosti državnih organa i rukovodećih struktura različitim spoljašnjom i unutrašnjim interesima je došla do izražaja posebno započinjanjem tzv. Specijalne vojne operacije, čiji neuspesi se u mnogim slučajevima mogu pripisati ne samo inertnosti i nesposobnosti nadležnih, nego i direktnim subverzivnim delatnostima unutar samih državnih struktura.

Ruska država i društvo prožeti su različitim i sukobljenim interesima i uverenjima i to se svakako moralo odraziti i u odnosu prema ratu u Ukrajini. Protiv tzv. SVO nisu u tom smislu samo manje ili više otvoreni zapadnjački agenti, nego i oni čiji su poslovni interesi vitalno ugroženi prekidom ili ograničenjem saradnje sa zemljama Zapada, kao i oni koji jednostavno ne misle da dugotrajniji i drastičniji raskol sa Zapadom prestavlja dobar put za Rusiju. Ne zaboravimo da je Rusija velika zemlja u kojoj pojedinci i grupe mogu posedovati bogatstvo i moć kakvi su nama u Srbiji teško zamislivi, i da njihov uticaj svakako nije mali i zanemarljiv, kao ni potencijalni apetiti.

Sistemske slabosti

Ako smo tekst već počeli sa istorijskim paralelama, možemo sa izvesnom rezervom reći da je situacija u kojoj se danas nalaze Vladimir Putin i državni vrh u neku ruku sličnija onoj u kojoj se nalazio na primer Ivan Grozni, nego bilo koji imperator posle Petra Velikog. Pri time, imamo na umu gotovo feudalnu isparcelisanost interesa i moći koja karakteriše rusku državnu strukturu, koja čini da uloga vlasti više liči na ulogu balansera, pomiritelja i arbitra između potencijalno sukobljenih strana, nego na jaku centralnu vlast koja diktira dalje pravce razvoja. Kako sada stoje stvari, Putin i njegovo okruženje učinili su ozbiljne propuste u pravovremenom amortizovanju potencijalnih sukoba, jer onima koji bolje poznaju ruske prilike sasvim je jasno da nije moglo ni da se računa na moć i volju državnog vrha da nametne čvrst kurs kojima bi sve potencijalno sukobljene grupe morale potpuno da se povinuju.

Imajući sve u vidu, izgleda da Prigožinov čin, kakve god posledice imao, a trenutno izgleda da sledi deeskalacija i povlačnje „Vagnerovih" jedinica u baze, označava novu fazu u sukobu ruskih elita, što pred državu stavlja trenutno najveći izazov. Ne treba isključiti mogućnost da se iza svega krije namera ka ozbiljnijoj i trajnijoj destabilizaciji države, kao i da je neko poverovao da odmetnuta vojna jedinica može da pokrene širi otpor i izvrši neku vrstu prevrata, ali realnije je da neko računa na to da će sistemske slabosti (koje su pokazane ovom pobunom) dovesti do promene odnosa moći unutar državnog vrha i da će određene vizije daljeg razvoja Rusije dobiti primat u odnosu na neke druge, one sada aktuelne ili one koje bi mogle da prevagnu u skorije vreme. Da, na primer, prevagnu oni koji smatraju da rat u Ukrajini što pre, ili makar u dogledno vreme valja okončati, uz neizbežne kompromise, ali i bez očiglednog poraza, uz očuvanje kakvih-takvih odnosa sa Zapadom i perspektivom njihovog poboljšanja.

Video obraćanje Jevgenija Prigožina, vlasnika privatne vojne kompanije Vagner, Bahmut, 3. mart 2023. (Foto: Prigozhin Press Service via AP)

Ako sledimo Duginovu trodelnu podelu elita na osnovu njihovog odnosa prema tekućem ratu, na „pobeda našiste", kompromisere i kapitulante, odnosno na one koji smatraju da se po svaku cenu mora pobediti uz čak poželjnu mogućnost konačnog ili makar dugotrajnog raskola za Zapadom, na one koji drže do nezavisnosti i suvereniteta Rusije, ali smatraju da postoje mogućnosti za kompromis i nastavak saradnje i, najzad, one koji smatraju da je okupacija od strane Zapada najbolja opcija za Rusiju, drsko predlažem da potencijalne inspiratore ili makar navijače tekuće pobune treba tražiti u ovim srednjima. Uz, na osnovu istorijskog iskustva, vrlo verovatan ishod u tome da bi njihov uspeh samo otvorio put za pobedu onih trećih, za koje se bojim da nipošto ne bi bio u interesu Rusije i ruskog naroda.

A svi oni kojima je stalo do Rusije trebalo bi da se nadaju da će njena vlast ovo iskoristiti na najbolji način, kako bi, da parafraziram već pomenutog Lenjina, „malo pročistila mangupe u sopstvenim redovima, uz spremnost na promenu sistemskih boljki koje mnogo njih čini nezadovoljnim sistemom u celini".

Posle ovog rata i posle Putina, kad god to bilo, za Rusiju bi morala da počne nova epoha, koja će postsosvjetski period, koji upravo prilazi svom kraju, videti tek kao jednu međufazu, kroz koju se možda moralo proći, ali iz koje je najbolje izaći što pre i ići što dalje, u neko bolje doba za sve nas, dalje od kolonijalne potčinjenosti, mazohizma i samomržnje, od gulaga, bezbožništva i kapitalizma, kao i svakog oblika despotizma i imperijalne nadmenosti. Ali za sada, dok topovi još grme, najvažnije je preživeti, ne samo fizički, nego i kulturno i duhovno. Tek tako je moguće očekivati preporod, novi život Rusije, koji od njenog osvita predstavlja jedinu pravu i istinsku ideologiju ove države, i njenu istinsku tajnu.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film" i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja". Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Dmitry Azarov/Kommersant/The Moscow Times

BONUS VIDEO: