standard.rs

Kako je Rodžer Voters postao nacista

Стефан Синановић

8–10 minutes

---

Kako je legendarni muzičar i sin heroja borbe protiv nacizma dobio etiketu antisemite, naciste i rasiste jer se usudio da dovede u pitanje zvanični narativ Zapada o ukrajinskom ratu

Otkako je, polovinom prošle godine, jedan od osnivača legendarnog Pink Flojda, Rodžer Voters, govoreći za Si-En-En – između ostalog – optužio SAD za rat u Ukrajini, Džozefa Bajdena nazvao ratnim zločincem koji potpiruje vatru, a ekspanziju NATO alijanse na istok Evrope uzeo za jednu od inicijalnih kapisli tekućeg sukoba, navukao je na sebe buku i bijes zapadnog establišmenta, američke i britanske javnosti, čak i brojnih svojih negdašnjih poklonika. Ne samo da su mu diljem EU otkazivani koncerti i ne samo da je žigosan od strane medijskih elita političkog Zapada, već su se na Votersa, u jednom momentu, obrušile čak i bivše kolega iz slavnog benda.

I mada su i ranije bili u svakovrsnim sukobima, nekako se čini da su otrovne strelice rasplamsale polemike vođene na ovom, političkom, a ne na ličnom planu, između Dejvida Gilmora i, nešto starijeg, Votersa bespovratno spalile sve mostove među bivšim prijateljima. Bilo je, u razmjeni vatre, ponegdje i komičnih momenata – tako se u, jednom trenutku, u čitavu stvar uključila i Gilmorova supruga: Tužno, Rodžere, ti si antisemita do tvoje trule srži. Takođe, ti si i Putinov apologeta, lažljivi, kradljivi, licemjerni, bolesni od zavisti, tip koji izbjegava plaćanje poreza i megaloman. Dosta sa tvojim glupostima. A sve je, držeći je za ruku, kasnije odobrio i njen suprug: svaka riječ je u potpunosti tačna!

Voters je pak, na sve što mu se dešava odgovorio u intervjuu za Rolingston optužujući još jednom američku državu za tekuće globalne probleme: Naravno, mi, i kad kažem mi, govorim kao neko ko plaća porez u SAD – mi smo najveće zlo od svih. Mi ubijamo najviše ljudi. Mi se miješamo u izbore drugih država i drugih ljudi. Mi – američka imperija radi sva ta sranja!

Besmislene optužbe

Međutim, isuviše velik, nedodirljiv i značajan u istoriji rokenrola, činilo se da, iako prilično usamljen, Voters uspješno istrajava pred čeljustima razjarene medijsko-političke nemani. Njegovi nastupi ne samo da nisu bivali mirniji ili makar malo više po volji zapadnih kulturnih elita, već je, čini se, samo dodatno intenzivirao svoje nekonformističke stavove i nastavio da progovara o temama nepoželjnim za tvrdo uho američkog i britanskog političkog sistema. Ipak, i pored tolikih kontroverznih izjava za različite adrese, nekako je utisak da je vrhunac Votersove drskosti i svojevrsnog hibrisa, pristajanje da se, na poziv Rusije, na sjednici sazvanoj da bi se razgovaralo o ratu u Ukrajini, obrati u Savjetu bezbjednosti UN. I mada je fino objasnio da ne govori ispred Rusije, već ispred „ostatka čovječanstva", isped četiri milijarde slobodnih ljudi planete Zemlje – njegove braće i sestara – uz napomenu da osuđuje rusku invaziju na Ukrajinu i da je smatra, sa aspekta međunarodnog prava, nezakonitim ali ne i ničim izazvanim aktom nasilja, Voters nije propustio da decidirano najoštrije osudi i provokatore koje smatra odgovornim za početak rata. A posle toga, izgleda nije bilo povratka – muzičar je morao da bude kažnjen.

Jedan od najčuvenijih, vjerovatno uz The Dark Side of the Moon (1973) i Wish You Were Here (1975) ponajboljih albuma Pink Flojda, po svim relevatnim adresama, sigurno je Votersovo remek-djelo iz 1979. godine – The Wall (zid). Sa svojih dvadeset i nešto pjesama i dvije ploče, The Wall je muzička apoteoza i hvala slobodi potisnutoj među uske zidove totalitarnih režima – na prvom mjestu nacističkih i fašističkih. U pitanju je svojevrsna rok-opera čiji su scenski i vizuelni aspekti vjerovatno jednako bitni koliko i muzički. Ko god je u poslednjih 50 godina imao bilo kakvu vrstu susreta sa rok muzikom morao je čuti makar neki od hitova sa ploče koju je Voters, maltene u cjelosti, sam osmislio i realizovao.

I čak i ako niste ljubitelj Pink Flojda sigurno ste negdje, sa ovog albuma, slušali makar onaj čuveni drugi dio Votersovog triptihona Another Brick in the Wall  kojim autor kritikuje sistemsko jednoumlje i monolitnu unificiranost prosvjetnih sistema. Jedan od glavnih motiva čitave priče o antijunaku Pinku je potreba da se, slobodnom voljom, razbiju visoki i hladni zidovi koji guše sistemski zatočenog pojedinca te da se, na ovaj način, postigne unutarnje oslobođenje. U tom smislu, ukršteni čekići, kao instrumentarij kojim se na kraju priče ruši Zid, centralni su motiv albuma, te shodno tome, umjetnik često nastupa sa ovim simbolom na odjeći.

Ulični grafit inspirisan stihovima čuvene pesme Pink Flojda (Foto: Flickr/Wikimedia)

I tu se krije još jedna, u svom apsurdu, pomalo komična nota. Nakon svoja dva nastupa u Berlinu, u maju mjesecu ove godine, Voters se našao pod istragom da je podsticao mržnju i antisemitizam, a glorifikovao naci-fašizam, jer je na svojoj improvizovanoj crnoj uniformi imao dva ukrštena čekića (inače simbol albuma The Wall već skoro pola vijeka i motiv za koji znaju stotine miliona ljudi diljem svijeta) koji vizuelno podsjećaju na nacistički kukasti krst. Naravno, neutemeljene, u potpunosti iskonstruisane i besmislene optužbe su nakon par mjeseci odbačene ali je autoru već pričinjena prilična šteta budući da su neupućeni i lakovjerni nanovo pokrenuli harangu na društvenim mrežama protiv Votersa koji je, u susret svom koncertu u Frankfurtu, morao da promijeni ovaj višedecenijski dio svog vizuelnog identiteta, ali i da se suoči sa par stotina bijesnih demonstranata u Njemačkoj (među kojima je bio i frankfurtski gradonačelnik).

Votersova borba

A The Wall naime nije samo zadivljujuća rok-opera, u pitanju je i Votersova svojevrsna autobiografska ispovijest. Tako je jedna od manje poznatih ali sigurno najljepših pjesama sa cijelog ovog albuma trominutna elegija o stradanju Votersovog oca sa nazivom – When the tigers broke free. Lirski glas na prološkoj granici otvara pjesmu zloslutnim stihovima: bilo je to prije zore jednog jadnog jutra te crne '44. godine…– a onda pjesma dalje govori o Bici za Ancio u okviru čuvene operacije Šingl na Italijanskom frontu protiv, dominantno, njemačkih snaga. U prvom amfibijskom desantu savezničkih trupa poginulo je više hiljada britanskih i američkih vojnika (na kraju operacije taj broj je iznosio nešto više od 40.000) – među njima je, između ostalih, bio i otac jednogodišnjeg Rodžera Votersa. Pjesma se, nakon ispričane priče, završava stihovima – ...i tako je vrhovna komanda otela mog tatu od mene.

Od početka sukoba u Ukrajini zapadna propaganda se koristi vizuelnim komparacijama nacista i Oružanih snaga Ruske Federacije. Često se na takvim predstavama, ili u slobodnim igrokazima, čak i predsjednik Rusije, iako mlađi brat palog lenjingradskog vojnika i sin borca crvene armije, poredi sa Adolfom Hitlerom. A Rusi su dobili Drugi svetski rat i pobijedili nacizam – kazao je u istom intervju za Si-En-En Rodžer Voters – dvadeset tri miliona Rusa je poginulo štiteći nas od nacističke prijetnje.

Rodžer Voters upire prstima u voditelja tokom intervjua za Si-En-En (Foto: Youtube/Printscreem/Michael Smerconish)

I mada sam i ranije dobro poznavao Votersov lik i mada još od malih nogu pratim njegov rad, slušam Pink Flojd, i mada su mi od ranije poznati brojni Votersovi nekonformistički stavovi, njegova pozicija glede ukrajinsko-ruskog sukoba mi je djelovala previše smjelom čak i za njegove obrasce ophoćenja i ponašanja.

Međutim, posmatrajući makar i površno hronologiju ovog slučaja – čitajući u nevjerici na stranicama Frankfurter algemajne cajtunga kako se usred Njemačke, u 2023. godini, protestuje protiv par excellence antifašističkih nastupa, i kako se sin jednog heroja borbe protiv nacizma palog u bici za Ancio olako diksvalifikuje kao antisemita, nacista i rasista samo zato što se usudio da misli i govori van dominantnog mnjenja i zacrtanih vidika političkih elita, nalazim razumijevanje za Votersovu volju da povede borbu koju je započeo.

Možda se on intimno identifikuje sa pozicijom savremene Rusije, ne Kremlja ili nekog od generala, već Rusije. Ili, prosto, samo nije želio da ga ponovo vrate među Zidove, iz čije se hladnoće, jedva oslobodio.

Stefan Sinanović je profesor srpske književnosti iz Crne Gore. Ekskluzivno za Novi Standard. 

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: JUSTIN LANE | Credit: EPA-EFE

BONUS VIDEO:

 

Tri godine od Vašingtonskog sporazuma: Zašto je propuštena dobra prilika za normalizaciju?

kosovo-online.com

Tri godine od Vašingtonskog sporazuma: Zašto je propuštena dobra prilika za normalizaciju? - Kosovo Online

14–18 minutes

---

Na današnji dan pre tačno tri godine u Beloj kući, u prisustvu tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tadašnji kosovski premijer Avdulah Hoti potpisali su Vašingtonski sporazum, koji je tada viđen kao nova šansa za izgradnju trajnog mira i dugoročne stabilnosti, ne samo kada je reč o odnosima Beograda i Prištine, nego i u kontekstu celog regiona Zapadnog Balkana. Danas tri godine kasnije Vašingtonski sporazum je skoro zaboravljen, a malo toga predviđenog je ostvareno.

Analitičari iz Beograda i Prištine ukazuju za Kosovo onlajn da je posle tri godine jasno da je propuštena dobra prilika koja je mogla da dovede do značajnog napretka u normalizaciji odnosa Srba i Albanaca. 

Početni optimizam vrlo brzo je utihnuo, a naročito od dolaska Aljbina Kurtija na čelo vlade u Prištini.

Vašingtonskim sporazumom Kosovo je pristalo da poštuje jednogodišnji moratorijum na kampanju za članstvo u međunarodnim organizacijama, a Srbija da će obustaviti lobiranje za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova. Moratorijum je produžavan i nakon roka iz sporazuma, sve do proleća prošle godine kada je Priština aplicirala za Savet Evrope. 

Predviđeno je i da se obostrano implementira sporazum za autoput Beograd-Priština, potpisan 14. februara 2020. godine, kao i železnički sporazum. Pored toga, obe strane su se obavezala da će se posvetiti studiji izvodljivosti o mogućnostima povezivanja železničke infrastrukture Beograd-Priština sa lukom na Jadranu.

U Vašingtonskom sporazumu navedeno je i da će Kosovo i Srbija sarađivati sa Američkom korporacijom za finansiranje međunarodnog razvoja i u memorandumima o razumevanju, na operacionalizaciji "Autoput mira", železničke pruge Priština-Merdare i železničke pruge Niš-Priština.

Sporazumom je predviđeno i da se Kosovo priključi "mini Šengenu", koji su pokrenule Srbija, Albanija i Severna Makedonija, kasnije "Otvorenom Balkanu", ali se to nije desilo.

Obe strane su se saglasile da će sarađivati sa Ministarstvom energetike SAD i drugim entitetima američke vlade na studiji izvodljivosti, u cilju zajedničkog korišćenja jezera Gazivode, koje je i dalje predmet sporenja između Beograda i Prištine.

Sporazum je obuhvatio i obavezu zaštite i unapređenje verskih sloboda, uključujući obnavljanje međuverske komunikacije, zaštitu verskih objekata i sprovođenje sudskih odluka u vezi sa SPC, kao i nastavak vraćanja razbaštinjene imovine, što Priština ni do danas nije ispoštovala

Takođe, obavezle su se da će ubrzati napore na lociranju i identifikaciji posmrtnih ostataka nestalih osoba i da će biti posvećene identifikaciji i primeni dugoročnih i održivih rešenja za izbeglice i interno raseljena lica. Na rundi dijaloga na visokom nivou u Briselu, u maju ovde godine, doneta je Deklaracija o nestalima, ali se dve strane i dalje optužuju za njeno nesprovođenje. 

Kosovo je sporazumom pristalo da otvori ambasadu u Jerusalimu, a zauzvrat da Izrael prizna nezavisnost Kosova.

Docent na Fakultetu političkih nauka Milan Krstić kaže za Kosovo onlajn da je Vašingtonski sporazum bio dobra prilika za napredak u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, koja je propuštena, i da je najveća odgovornost za neiplementaciju dogovora iz ovog dokumenta na albanskoj strani, posebno od dolaska aktuelnog kosovskog premijera Aljbina Kurtija na vlast. 

"Ključna politička tačka sporazuma bio je moratorijum na apliciranje Prištine za članstvo u međunarodnim organizacijama, s jedne strane, i moratoriju na kampanju Beograda za povlačenje priznanja. To je bio jednogodišnji moratorijum, ali se kasnije produžavao, odnosno Stejt department je izjavljivao da smatra da treba da se produži, i Beograd i Priština su se faktički saglašavali sa tim. I dok god je takav vid ponašanja u praksi primenjivan, faktički je taj suštinski politički aspekt sporazuma delovao. Onog trenutka kada je Priština rešila da aplicira za članstvo u Savetu Evrope ta odredba je postala mrtva. Usledila je i reakcija Beograda koji je objavio nova povlačenja priznanja", navodi Krstić.

On ističe da je jedna od važnih odredbi Vašingtonskog sporazuma, koja je vrlo brzo "skinuta" sa agende, bila ulazak Kosova u tadašnji "mini Šengen", odnosno "Otvoreni Balkan", što misli da je propuštena šansa. 

"Onog trenutka kada je Aljbin Kurti, nekoliko meseci nakon potpisivanja sporazuma, pobedio na kosovskim izborima, bilo je jasno da od sprovođenja Vašingtonskog sporazuma nema ništa. Malobrojne su stvari koje su implementirane i one su uglavnom tehničke prirode, kao što je, recimo, izgradnja objekta na prelazu Merdare. Ili su neke stvari implementirane nezavisno od ovog sporazuma, uz posredovanje EU, kao što je izgradnja auto-puta Niš-Priština, deonica do Merošine. Ili su se određene stvari dešavale u okviru nekih drugih procesa, poput rada na diversifikaciji energetskih izvora", ističe on, i podseća da je prema nekim tumačenjima sporazuma Srbija trebalo da prebaci ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, što se nije dogodilo, već je Beograd tamo otvorio kancelariju Privredne komore. 

One ekonomske odredbe dogovora iz Bele kuće koje se i danas implementiraju, priča Krstić, uglavnom idu mimo Vašingtonskog sporazuma.

"Tu mislim da jeste jedna greška Vašingtona, jer je najavljivano da će biti involvirano mnogo više novca u implementaciji svih ovih dogovora, kancelarija Američke korporacije za međunarodno razvojno finansiranje (DFC) u Beogradu je otvorena, ali je ona faktički sad u nekom stanju hibernacije, ogroman novac koji je najavljivan da će biti ulagan u ove projekte još nije tu. Tako da za taj ekonomsko-razvojni deo sporazuma mislim da je nedostajao kontinuitet u odnosu na to što je obećano u Beloj kući pre tri godine. A nedostajao je kontinuitet zato što je Donald Tramp to obećavao, i to treba napomenuti, i u kontekstu svoje aktuelne kampanje za predsednika. A po promeni vlasti, bez obzira što je DFC dvopartijska institucija, osnovana uz podršku i demokrata i republikanaca, očigledno je da nova administracija u Vašingtonu nije smatrala da treba jednako ulagati u ovaj region na onaj način na koji su republikanci najavljivali i planirali", objašnjava Krstić.

Podseća da su, kada je došlo do promene vlasti u Vašingtonu, i američki državni sekretar Entoni Blinken i izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar, govorili da za SAD Vašingtonski sporazum i dalje važi.

"Ali se to, očigledno, odnosilo na jedan uži deo tog sporazuma, prevashodno na njegovu političku suštinu, na dva međusobna moratorijuma. I to jeste Vašington pokušavao da održi. Oni i dalje rade na nekim tačkama, na primer, na onima koje se odnose na snižavanje uticaja Rusije i Kine posebno kroz diversifikaciju energetskih izvora. Ima nekog diskonuiteta između stare i nove američke administracije, kada je reč o Vašingtonskom sporazumu, ali ima dosta i kontinuiteta Trampove i Bajdenove politike prema regionu", ukazuje Krstić.

Krstić kaže da je Vašingtonski sporazum u trenutku kada je postignut bio i pozitivan impuls u pravcu jačanja odnosa Srbije i SAD.

"Sama činjenica da je to bio prvi sastanak u Beloj kući srpskog i američkog predsednika, prvi put od Koštunice i Đinđića, jeste simbolički gledano bio korak unapred. To je bio deo kontinuiteta odnosa sa Trampovom administracijom koji je započeo malo ranije, a nastavio se, čini mi se, i danas sa Bajdenovom administracijom, uprkos povremenim oscilacijama i turbulencijama u odnosima. Ipak, ne treba preuveličavati uticaj ovog sporazuma, on je više bio simbolički bitan, nego što je operativno nešto promenio. I vidimo i danas da on faktički, politički, više nije relevantan", zaključuje Krstić.  

Pravnik i stručnjak za ljudska prava Milan Antonijević kaže za Kosovo onlajn da je Vašingtonski sporazum imao nekoliko tačaka koje su vrlo značajne, posebno u ekonomskom delu povezivanja Beograda i Prištine, kada je reč o infrastrukturi, putevima, železnicama, energetici.

"Mislim da su se na tim poljima pojedine stvari i uradile. Priština se obavezala da razmotri ulazak u 'mini Šengen', to jest, 'Otvoreni Balkan', a to je nešto što još nismo videli. Nažalost, videlo se veoma brzo da su delovi sporazuma odbačeni od strane Prištine, uključujući i taj deo koji se tiče 'Otvorenog Balkana". Ali, ponašanje Prištine ne stavlja taj sporazum van snage, naprotiv, na njega se svaka američka administracija može vratiti. Videćemo kako će izgledati naredni predsednički izbori u SAD i da li će neka od tih pitanja ponovo da se vrate u fokus američke administracije. Ali očigledno da aktuelna administracija nije bila preterano zainteresovana da se sve te tačke primene", kaže Antonijević.

Kada je reč o ponašanju albanskih vlasti, Antonijević je napravio paralelu između Vašingtonskog i Briselskog sporazuma, u kojem, kako kaže, ima tačaka koje Priština nije spremna da primeni ni 10 godina od njegovog potpisivanja.

"Priština je, verovatno, i u jednom i u drugom slučaju, samo kupovala vreme unutar procesa pregovora. Ali ne bih nijednu od tačaka ni u Briselskom ni u Vašingtonskom sporazumu odbacivao, niti umanjivao njen značaj, već se one zaista mogu koristiti i u našoj diplomatskoj komunikaciji sa Vašingtonom, da se stalno podseća na obaveze koje je Priština preuzela. Verujem da ambasador Srbije SAD i te kako dobro to sve zna i poziva se na ovaj sporazum, ukazuje šta Priština nije sprovela. Ovaj sporazum je važeći, nije stavljen van snage i daje nam neku diplomatsku prednost kada je reč o normalizaciji odnosa sa Prištinom", navodi Antonijević. 

I on smatra da je potpisivanje Vašingtonskog sporazuma pre tri godine dalo i dodatni zamah u jačanju odnosa Srbije i Amerike.

"To jeste efekat ovog sporazuma. On se vidi i po nekoj ranijoj, zaista kvalitetnoj komunikaciji između Srbije i Amerike koja je samo, čini mi se, dobila potvrdu ovakvim sporazumom. Ali i nakon toga, nakon promene američke administracije, sa administracijom Bajdena se ovakav trend poboljšanja odnosa Srbije i Amerike nastavio. Mislim da je ovaj sporazum takođe jasan signal nekim drugim 'igračima' u našem regionu da je Srbija jasno izabrala put kojim želi da rešava sva otvorena i velika pitanja, a to je pre svega, EU, Briselski sporazum, Berlinski proces. I naravno SAD, koje su, kad gledate iskustveno, na 1995. i potpisivanje Dejtonskog sporazuma, možda najbliža podrška rešavanju velikih i bolnih pitanja u regiona. Verujem da u tom iskustvu leži negde i poverenje predsednika Vučića i svih koji su učestvovali u ovom procesu da će SAD ipak neutralno pomoći najviše da se dođe do pojedinih rešenja koja odgovaraju svima koji žive na Kosovu, da će manjine biti zaštićene", uveren je naš sagovornik. 

Podseća da se i ovim sporazumom Priština obavezala da će primeniti sve ono što je ranije dogovoreno u Briselskom sporazumu. 

"Tu su i pitanje verskih prava, imovine, pre svega Srpske pravoslavne crkve, na šta se Priština i Vašingtonskim sporazumom obavezala da će ih rešiti. Tri godine nakon toga mi to i dalje nemamo, tako da i godišnjica Vašingtonskog sporazuma treba da bude iskorišćena da se vratimo na obaveze Prištine i da pokažemo da je za stolom bilo konstruktivnosti Srbije i da smo pristali na stvari koje nas vrednosno približavaju rešenjima, ali da Priština, iako je tad stavila potpis na sporazum, mnoge od tih stvari nije ni pokušala da sprovede. Naprotiv, njihovi političari, pre svih Aljbin Kurti, odbija da pojedina pitanja reši. Ako Priština želi bilo kakvo poštovanje u međunarodnim odnosima, diplomatiji, zaista mora sve ono što je preuzela kao obavezu da sprovede", ukazuje on.

Antonijević smatra da Bajdenova administracija nije odustala od Vašingtonskog sporazuma i da su američki zvaničnici u više navrata slali poruke da je on i dalje na snazi i da nijedna od tačaka sporazuma nije izmenjena od dolaska Bajdena.

"Oni vrlo jasno govore o preuzetim obavezama Prištine, šta je to što nisu sproveli, uvedene su i sankcije Kosovu. To sve govori o ozbiljnosti svakog potpisa na određeni dokument. Ona strana koja to shvati, biće u prednosti, mislim da je Srbija u ovom trenutku i te kako dobro i shvatila i mnoga od tih pitanja rešila, pa ima negde i pravo da zahteva rešavanje svega onoga što je Priština potpisala", zaključuje Antonijević. 

Govoreći o tome da li je, gledajući sa distance od tri godine Vašingtonski sporazum doprineo normalizaciji odnosa Prištine i Beograda, i u kojoj meri, novinarka i odličan poznavalac međunarodnih prilika Ljiljana Smajlović za Kosovo onlajn ukazuje da je od tri potpisnika, danas na vlasti jos samo Aleksandar Vučić.

"Trampov naslednik u Beloj kući ignorisao je Trampov potpis, a danas se malo ko seća ko je uopšte bio gospodin Hoti iz Prištine. Delom je i zbog toga od septembra 2020. došlo do veće normalizacije odnosa između Saudijske Arabije i Izraela nego između Prištine i Beograda. Spominjem te dve međusobno neprijateljske države jer su i one u septembru 2020. potpisale sporazum kom je takođe kumovao Tramp, ali je razlika u tome što je predsednik Bajden njihov sporazum, tzv. Abraham sporazum, posle gurao kao svoj", ukazuje Smajlović.

Na pitanje da li je ideja iz Vašingtonskog sporazuma da ekonomska normalizaciji odnosa Beograda i Prištine u tom momentu bila dobra polazna tačka za rešavanje problema na političkom nivou, Smajlović kaže da bi možda i bila da, kako ukazuje, Kurti nije došao na vlast i da je Vašington održao reč.

"Srbiji je sporazum svejedno pre koristio nego škodio, a to što Amerikanci nisu nista uradili da ga sprovedu barem nas je spasilo da ne premeštamo ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim. Popravili smo odnose sa Vašingtonom, a nismo pokvarili odnose sa Moskvom i Pekingom", navodi Smajlović.

Analitičar Nedžmedin Spahiu istakao je da je Vašingtonski sporazum i dalje na snazi, ali da nije primenjen.

"Od Vašingtonskog sporazuma ostalo je samo priznanje Izraela za Kosovo i postavljanje ambasade u Jerusalimu, a ne u Tel Avivu. Sve ostalo je mrtvo slovo na papiru. Srbija nije premestila svoju ambasadu, ekonomski sporazumi koji se tiču Kosova i Srbije takođe nisu na snazi. Tako da sporazum jeste na snazi, ali nije sproveden", rekao je Spahiu.

Prema njegovim rečima, da je Vašingtonski sporazum sproveden do kraja, odnosi Kosova i Srbije bi bili mnogo bolji.

"Mnoge stvari danas ne bi bile na dnevnom redu", dodao je Spahiu.

Kako je naglasio, i pre tri godine kada je Vašingtonski sporazum postignut smatrao ga je dobrim, ali sa sumnjom u njegovu primenu.

"I ispalo je tako. Sada možemo reći da je taj sporazum postignut uoči američkih izbora, kada je Tramp želeo da pokaže kako je on čovek koji sklapa mir. Međutim, nije ništa sadržajno postigao, jer je dobar sporazum onaj koji se primenjuje, a ne onaj koji ostaje prazno slovo na papiru", istakao je Spahiu.

Po pitanju novih izbora u Americi naredne godine, i kako će se to odraziti na dijalog Kosova i Srbije, kao i da li je moguće da dođe do novog sporazuma iz Vašingtona, Spahiu kaže da se na Kosovu nadaju da će dogovor biti postignut pre tih izbora, kako zbog vizne liberalizacije, tako i zbog ostalih pitanja.

"Nadamo se da će dogovor biti postignut pre izbora u Americi, dakle ove godine. Evropska zajednica se odlučila za viznu liberalizaciju početkom sledeće godine, jer je računala na to da će sukob između Kosova i Srbije do tada da bude okončan. Ali kako idu stvari, izgleda da će se i vizna liberalizacija odložiti, jer sadržajni sporazum nije ni na vidiku", zaključio je Spahiu.

 

Зашто литијум ваља свима осим Србији

politika.rs

Зашто литијум ваља свима осим Србији

Д.Н.

10–13 minutes

---

„Литијум је један од основа за стратегије за будућност наше земље". Овим речима чешки премијер Петр Фијала најавио је данас да би овај ресурс могао бити један од кључних фактора даљег развоја ове земље.

Експлоатација литијума више пута је помињана у стратегијама неколико европских и јужноамеричких земаља, а у појединим се већ увелико производи док је у Србији овај пројекат дочекан са подозрењем због наводне забринутости за угрожавање животне средине. Иако се у истраживањима још увек није стигло до студије која би дала процену угрожености животне средине услед експлоатације литијума, део политичких структура започео је кампању за забрану ових активности. На улицама су се убрзо нашле присталице дела опозиције, али и многи грађани забринути због информације које су пласиране претходном кампањом о штетности ископавања литијума

Влада Србије донела је након протеста почетком 2022. године одлуку о стопирању пројекта Јадар и поништењу свих докумената са компанијом Рио Тинто која је истраживала потенцијална налазишта литијума у долини Јадра.

- Ставили смо тачку на Рио Тинто у Србији. Уговоре никада нисмо имали као што смо више пута и рекли - рекла је тада председница Владе Србије Ана Брнабић.

Дан после одлуке Владе Србије, агенција Ројтерс је пренела да су на светским берзама пале акције компаније - у Аустралији за 4,1 одсто, а у Лондону за више од три одсто, што је незнатно мање у односу на друге берзе.

Пад акција на берзама је велики ударац за Рио Тинто, који се надао да ће пројекат рудника у западној Србији, вредан 2,4 милијарде долара, помоћи да постане један од 10 највећих светских произвођача литијума, кључног састојка батерија, наводи Ројтерс.

Литијум као развојна шанса Србије заустављена по налогу страних обавештајних служби

Председник Србије Александар Вучић у више наврата је навео да је литијум био велика развојна шанса Србије.

Како је навео, такав пројекат који би Србији донео милијарде и омогућио отварање фабрике за производњу батерија за електричне аутомобиле, а у перспективи и саме фабрике електричних аутомобила, заустављен је по налогу страних обавештајних служби, лобистичких организација и њихових експонената у Србији.

Председник Вучић рекао је јуна ове године, током обиласка нове деонице обилазнице око Београда, да су две стране обавештајне службе зауставиле пројекат експлоатације литијума како би зауставиле економски раст наше земље.

Вучић је навео да су стране обавештајне службе то извеле преко домаћих експонената који су на крају заустављање економског раста Србије славили на улицама као победу.

- Могу да кажем да смо испали будале, пропустили одличну прилику и направили катастрофу са литијумом. Службе су нас убиле, две спољне службе, упецали нас као сома, па још и да се радујемо како смо победили. Зауставили су убрзани развој Србије, ишли бисмо као ракета. Књигу само једном да напишем, како стране службе регулишу да Србија не сме да штрчи у региону. Може мало, али не много - рекао је председник.

Председник Србије је, почетком августа 2023. године, говорећи о литијуму истакао да је део људи у Србији био наиван, а део је стварно поверовао у приче о литијуму које су пласирали противници експлоатације.

- Ову земљу диже индустрија и ИТ сектор пре свега. Пољопривреда је некада била 11 одсто БДП, сада је шест одсто. Они су то са литијумом урадили да Србија не би превише штрчала. Енглези у Корнволу раде са литијумом, Португалци исто. Само у Србији има да се одрекнемо таквог богатства. То је било увезано са тиме да се направи да је против Вучића, који хоће да затрује Србију, а да је они онда као штите. Ми смо милијарде евра изгубили, највише су изгубили људи у Рађевини, Лозници и том крају – закључио је Вучић.

Америка

Америчко Министарство енергетике објавило је да ће аустралијској рударској компанији „Ајонир" дати условни зајам од 700 милиона долара за пројекат ископавања литијума у Невади, с обзиром да САД трагају за домаћим извором кључне компоненте за батерије у електричним возилима.

„Ајонир" се нада да ће ископавања у округу Есмералда почети до 2026. године, и процењује да ће количине литијума са ове локације бити довољне за вишедеценијску производњу 400.000 електричних возила годишње, док америчка влада у данашњем саопштењу даје нешто нижу процену - 370.000.

Немачка у потрази за литијумом

Јануара 2023. године немачки канцелар Олаф Шолц одлази у Јужну Америку како би са челницима Чилеа и Арегнтине покушао да обезебеди додатне залихе литијума потребне немачким аутомобилским гигантима за батерије за електричне аутомобиле.

У међувремену, кинеске компаније у Чилеу већ увелико експлоатишу литијум. Немачка влада намерава да понуди Чилеу споразум који би био уноснији него онај који имају са Кином, писао је тада Блумберг.

Чиле је други највећи снабдевач литијума на свету, после Аустралије, а највећи део производње из ове јужноамеричке земље иде у Кину.

У Буенос Ајресу, Немачка и Аргентина су у суботу потписали меморандум о разумевању, са намером да се Берлину омогући приступ богатим изворима литијума.

Након састанка са аргентинским председником Албертом Фернандезом, Шолц је рекао да је против „политике која служи само интересима оне земље која жели да сама прерађује робу".

Шолц је данас директно назвао Кину „немачким ривалом на глобалном тржишту роба".

- Постоје државе које сматрају да сав сиров материјал долази из Кине, али то није тачно. Многе сировине долазе, рецимо, из Аргентине и из Чилеа, шаљу се у Кину и тамо се прерађују, па продају. Зар се прерада ових материјала, која отвара хиљаде радних места, не може преместити у оне земље одакле ти материјали долазе - упитао је Шолц.

Јужна Америка

Боливија, Аргентина и Чиле као земље које имају око 66 глобалних резерви литијума разматрају заједно са Бразилом оснивање јужноамеричке варијанте „ОПЕК"-а за проширење прерађивачких капацитета, развој индустрије батерија и улазак у бизнис прозводње електричних возила, пренео је специјализовани рударски сајт mining.com са седиштем у Ванкуверу.

Вест о овим плановима држава из „ латиноамеричког литијумског троугла", потврдили су представници Аргентине на годишњој конвенцији Удружења истраживача и програмера ( ПДАЦ) која се од 5—8. марта одржава у Торонту, уз учешће експерата из преко 130 земаља.

- Треба да будемо спремни за оно што долази и прилагодимо се, почињући можда са појединачним компонентама, радећи ка индустријализацији и коначно ка производњи батерија - Френанда Авила, подсекретар у аргентинском министарству рударства истакла је на скупу у Торонту.

Aмеричка банка ЏејПи Морган проценила је да би Аргентина до краја ове деценије могла да снабдевач 16 одсто литијума на светском тржишту што је 2021. око шест одсто. Према америчкој мега-банци, Аргентина би 2027. могла да претекне Чиле на позицији другог светског произвођача литијума, док је на челној Аустралија.

Кинески произвођач аутомобила Cheryy INC саопштио је прошлог месеца да у Аргентии планира изградњу постројења за производњу електричних возила и литијумских батерија вредно у најави око 400 милиона америчких долара.

У игри Африка

И док траје трка за литијум у Јужној Америци, Кинези већ увелико експлатишу ову руду на другом крају планете, тачније у Африци. У јулу 2023. године отворена је фабрика за прераду литијума, вредна 300 милиона долара, у Зимбабвеу. Зимбабве има резерве литијума које су међу највећим у свету.

Фабрику је отворила рударска компанија „Проспект литијум Зимбабве", подружница кинеске компаније „Џеђанг Хуају кобалт", преноси Асошијетед прес.

Председник Зимбабвеа Емерсон Мнангагва је саопштио да фабрика има капацитет да преради 4,5 милиона тона тврдог литијума у концентрат за извоз на годишњем нивоу.

- Литијум је минерал садашњости и будућности, а додатна вредност ће нашу земљу позиционирати као новог и конкурентног играча у глобалном ланцу вредности литијума - поручио је Мнангагва.

Зимбабве је прошле године забранио извоз сирове литијумске руде, придруживши се тако Индонезији и Чилеу који су такође увели забрану како би максимизовали своју зараду.

Руси долазе

Крајем јуна ове године Боливија је потписала уговоре о експлоатацији литијума са руском компанијом "Ураниум Оне Гроуп" и кинеском "Цитиц Гуоан Гроуп", саопштила је данас влада ове јужноамеричке земље.

"Ураниум Оне Гроуп" је компанија која послује у оквиру руског енергентског гиганта Росатом, преноси Ројтерс.

Први заменик директора Росатома, Кирил Комаров, изјавио је да ће руска фирма у Боливији производити до 25.000 тона литијума годишње.

Он је поменуо и могуће проширење овог комплекса за експлоатацију литијума, у складу са процењеним залихама овог метала.

Руске резерве литијума

Русија има огромне резерве литијума који је неопходан за производњу батерија за електрична возила и ускоро ће покренути производњу овог метала.

„Русија ће у потпуности покрити своју домаћу потражњу за ретким земним металима до 2030. године, док ће индустријске потребе за литијумом бити задовољене још раније, изјавио је потпредседник руске владе Денис Мантуров.

У интервјуу новинској агенцији Интерфакс, Мантуров је истакао да Русија поседује једну од највећих светских резерви минерала, укључујући ретке и ретке земне метале.

- Ми смо други у свету после Кине. Домаћа сировинска база је способна да задовољи садашње и будуће потребе руске индустрије, укључујући пуштање у рад нових лежишта и изградњу најкомплетнијег циклуса прераде сировина - рекао је Мантуров који на челу Министарства индустрије и трговине.

Русија ће ставити фокус на производњу литијума јер земља жели да постане један од водећих светских произвођача „белог злата" и „нема проблема са прерадом" метала, рекао је руски званичник.

- Имамо неопходне капацитете за прераду литијума у ​​неколико фабрика. Укупан обим производње литијума ће у потпуности покрити домаћу тражњу до 2025. године, а до 2030. године биће довољно количина и за извоз - навео је потпредседник руске владе.

Литијум

Литијум је главна компонента батерија које се користе у мобилним телефонима и електричним возилима. Потражња за литијумом расте из године у годину широм света јер се користи за производњу батерија које су од виталног значаја за већину потрошачке електронике и електричних возила.

Уједињене нације сматрају литијум „стубом економије без фосилних горива" јер се очекује да ће бити примарни начин складиштења енергије у чистим енергетским мрежама будућности.

Светска банка процењује да ће глобално производња литијума морати да се повећа за 500 одсто до 2050. године.

View article...

Enclosures:

160z120_11622370-litijum.jpg (10 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_09//160z120_11622370-litijum.jpg

 

RT Balkan analiza: Vredi li čekati Evropsku uniju (barem) do 2030?

lat.rt.rs

RT Balkan analiza: Vredi li čekati Evropsku uniju (barem) do 2030?

RT Balkan

6–8 minutes

---

Medijski se održava privid takozvanog evropskog puta, ali objektivno se ne može očekivati nikakva konkretna odluka na zvaničnom nivou na samitima EU, kaže Siniša Ljepojević

U junu 2003. godine na Solunskom samitu usvojena je Deklaracija kojom je izražena podrška ulasku zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Države regiona dobile su poruku da ih EU želi u svojim redovima, ali da će biti primljene tek kada ispune uslove i budu ekonomski sposobne.

U narednih 20 godina, pa do danas, čula su se nova obećanja, datumi, ali i bezbroj novih zahteva zbog kojih su države Zapadnog Balkana, čini se, "zarobljene" u čekaonici EU. Zvanični zahtev za članstvo u Evropskoj uniji Republika Srbija je podnela 22. decembra 2009. godine, a status kandidata za članstvo stekla je 1. marta 2012.

Od Samita u Solunu samo je Hrvatska postala članica EU, a pitanje je koliko decenija će, uz sva pomeranja, proći dok Unija zaista i razmotri proširenje.

Tadašnji šef Evropske komisije Žan-Klod Junker 2018. poručio je zemljama Zapadnog Balkana da će do 2025. godine ući u EU. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel danas je, na Bledskom strateškom forumu, još jednom pomerio taj datum i najavio da EU mora da bude spremna da prihvati nove države članice do 2030. godine i da to podrazumeva zemlje Zapadnog Balkana.

Novinar Siniša Ljepojević za RT Balkan ocenjuje da je pre 20 godina možda i bilo nekog entuzijazma u Evropskoj uniji, ali da se u međuvremenu EU "do te mere negativno transformisala u procesu destrukcije da tamo nema više ko ni da odlučuje".

Kada je u pitanju Bledski strateški forum, Ljepojević podseća da je u pitanju neformalni skup, "jedan od serije skupova za zamajavanje zemalja Zapadnog Balkana i same Evropske unije". On ističe da je svima jasno da nije realno da neka od država regiona u dogledno vreme bude primljena u Evropsku uniju.

"To je kupovina političkog vremena, održavanje privida i mita o prijemu u EU, pa i o samoj Uniji. Zato se taj prazan prostor popunjava raznim skupovima, kao što su na primer berlinski proces, forum na Bledu... Sve je to kupovanje vremena, a nije zaista realno da se bilo šta konkretno odluči. Ne mislim samo na Forum na Bledu, koji je neformalna institucija i ne može ništa da odluči, ali se tako popunjava prazan prostor. Medijski se održava privid takozvanog evropskog puta, ali objektivno se ne može očekivati nikakva konkretna odluka na zvaničnom nivou na samitima EU. Takvo je stanje i ne bi se trebalo ljutiti ni na koga", dodaje naš sagovornik.

Napominje da je EU kao integracija u dubokoj krizi, a da je situacija u Ukrajini dovela u pitanje njeno postojanje, jer zvaničnici "svašta pričaju, ali suštinski više ne znaju šta će".

On podseća i na ideju predsednika Francuske Emanuela Makrona o formiranju Evropske političke zajednice i ocenjuje da je u pitanju krajnje nejasan predlog.

"Zajednica je održala već dva skupa, a treći bi trebalo da bude održan u Španiji krajem septembra ili početkom oktobra. Ta zajednica bi u stvari trebalo da obuhvata sve zemlje koje se smatraju evropskim, a nisu članice EU. U prevodu to znači da vi pripadate jednoj nejasnoj, nezvaničnoj, neformalnoj organizaciji i na taj način prihvatate sve ono što EU odluči, ali niste njen član. To je birokratska zavrzlama koju, nažalost, većina političke elite u zemljama Zapadnog Balkana prihvata, a medijski se to prikazuje kao nešto važno i ohrabrujuće. U osnovi to je samo kupovanje vremena", dodaje Ljepojević.

Kada su u pitanju zahtevi koji se kao uslov za članstvo u EU postavljaju pred Srbiju i druge zemlje, kaže da u ovom trenutku to nije ni vredno, "možda za neko vreme, ako EU bude postojala".

"To zaista ne vredi, pogotovo Srbija koja ima nekoliko uslova koji nemaju kraja. Na primer, 35. poglavlje koje je veoma rastegljivo, a trenutno se fokusira na Kosovo i faktički priznanje što je za Srbiju neprihvatljivo. I kada bi se to desilo, sledeći uslov bi bio Republika Srpska, odnosi sa susedima i ko zna šta još. Srbija je tu nekako u najnepovoljnijem položaju i pritom jer nije članica NATO-a, možda Srbija najviše gubi vreme", napominje Lepojević.

Kada je u pitanju sve veće neraspoloženje građana Srbije po pitanju ulaska u EU, kaže da se vremenom razotkrivaju dubine krize EU kao institucializovane integracije.

On dalje navodi da Evropska unija "nije organizacija koja je bila i nikada neće biti", a da se vremenom ruše mitovi na kojima počiva narativ o evropskoj zajednici.

"U svetu i Evropi dešavaju se tektonske promene i mislim da to ljudi vide i da je to u velikoj meri razlog neraspoloženja i, naravno, besomučno uslovljavanje Srbije Kosovom i drugim stvarima. Mislim da javnost prepoznaje da to više ne vredi", zaključuje Lepojević.

"Politički turizam"

Naučni saradnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković kaže da je ovu temu deplasirano komentarisati i da su u pitanju neozbiljne inicijative i da ne zna zašto Srbija više u tome i učestvuje.

"To je politički turizam, Slovenija je sazvala Bledski forum sa ciljem da doprinese miru u Ukrajini. O čemu se tu radi, kakva Slovenija, kakav mir u Ukrajini? Slovenci se više ne pitaju ni za stanje na Balkanu, a kamoli oko mira u Ukrajini. To je nešto što ide po inerciji, organizuju se neki skupovi, pokazuje se da su neki političari politički živi, glume da su bitni, ali tu se više apsolutno više ne rešava", dodaje Proroković.

On smatra da u obećanja koje EU daje Srbiji apsolutno više niko i ne veruje.

"Evropska unija ima potrebu za obećanjima posle samita BRIKS-a, vidim da su se uzbudili. Desio se politički zemljotres, jer su oni deset godina prespavali, ne analizirajući šta BRIKS radi", ističe naš sagovornik.

Proroković napominje da će EU verovatno ponovo dati neka obećanja, a pita se - ko uopšte u njih može i da poveruje?

Brnabić: Dajte nam datum

Premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila je na panelu lidera u okviru Bledskog strateškog foruma da u Srbiji postoji veliki evroskepticizam, zbog toga što zemlja na članstvo u EU čeka više od 20 godina.

"Ljudima na Zapadnom Balkanu znači čak i da počnemo pregovore, iako to ne znači ništa ljudima u Evropskoj uniji. Dajte nam datum", poručila je Brnabićeva na početku panela.

Dodala je da Evropska unija prema Zapadnom Balkanu često ima stav kao da ništa što urade nije dovoljno dobro.

Brnabić je istakla i da stoji pri svom ranijem stavu da Srbija i dalje nema "plan B" i da je budućnost države u Evropskoj uniji.

I drugi lideri zemalja Zapadnog Balkana su u svojim izjavama jasno stavili do znanja da im se ne sviđa plan lidera EU i da nisu spremni na novu turu odlaganja i čekanja.

RT Balkan analiza: Vredi li čekati Evropsku uniju (barem) do 2030? — RT Balkan https://lat.rt.rs/srbija-i-balkan/47254-evropska-unija-eu-srbija-zapadni-balkan/

Yanis Varoufakis: Deficit demokratije u Evropi

pcnen.com

Deficit demokratije u Evropi - PCNEN

PCNEN

7–8 minutes

---

Autor: Yanis Varoufakis

Mirni dani avgusta su dobro vreme za razmišljanje o godini koja dolazi. Najveći događaj u mom kalendaru za 2024. su izbori za Evropski parlament. Nažalost, to je događaj koji me više ne inspiriše kao pre pet godina.

Na prethodnim izborima za Evropski parlament kandidovao sam se u Nemačkoj, dok se moj nemački kolega kandidovao u Grčkoj. Kroz naš panevropski pokret DiEM 25 želeli smo da pokažemo da evropska demokratija ne može zaživeti ako ne postane zaista transnacionalna. Ali na izborima 2024. takav gest više ne bi imao ni simbolički značaj.

Umor koji osećam dok razmišljam o evropskim izborima najavljenim za jun sledeće godine nije posledica gubitka interesovanja za evropsku politiku, pa ni poraza koji sam nedavno doživeo na izborima u Grčkoj. Ono što me iscrpljuje je pomisao na to koliko su mali izgledi da ću dočekati rađanje istinske demokratije u Evropi.

Evropski lojalisti će me napasti zbog takve izjave. Kako se usuđujem da tvrdim da u Evropskoj uniji nema demokratije, kada njome upravlja Savet koji čine demokratski izabrani premijeri i predsednici, Komisija koju postavljaju demokratski izabrane vlade evropskih zemalja i najzad Parlament čije poslanike evropski narodi direktno biraju, a koji ima pravo da raspusti Komisiju?

Distinktivna odlika demokratije u društvima duboke nejednakosti jesu institucije izgrađene tako da spreče svođenje svih ljudskih interakcija na odmeravanje odnosa snaga. Da bi se despotizam držao pod kontrolom, diskreciona prava izvršne grane vlasti moraju se ograničiti ovlašćenjima suverenog političkog tela koje raspolaže svim sredstvima potrebnim da taj zadatak obavi.

Države članice Evropske unije osiguravaju takvu moć pripadnicima političkog tela svake evropske zemlje ponaosob. Koliko god da je mogućnost izbora sužena, građani svake zemlje imaju pravo da predstavnike izabranih tela pozivaju na odgovornost za donete odluke (unutar egzogenih ograničenja za datu zemlju). Ali avaj, na nivou Evropske unije to ne postoji.

Po povratku sa sednice Evropskog saveta naši lideri ritualno peru ruke od nepopularnih odluka i prebacuju krivicu na druge članove: „To je najbolje što smo mogli da uradimo", govore i sležu ramenima. Funkcioneri Evropske unije, savetnici, lobisti, zvaničnici Evropske centralne banke, svi oni to odlično znaju. Navikli su da slušaju predstavnike država članica kako se pravdaju pred svojim parlamentima i ponavljaju da se s odlukama Saveta ne slažu, ali su previše „odgovorni" i posvećeni evropskoj „solidarnosti" da bi im se suprotstavili.

Tu je izvor demokratskog deficita Evropske unije. Ključne politike kojima se većina članova Saveta protivi usvajaju se praktično bez ikakvog otpora. Uz to, političko telo koje bi moglo da sudi o postupcima Saveta, da ga poziva na odgovornost i po potrebi smenjuje kao i svaki drugi organ uprave, u ovom slučaju ne postoji. Čak i kada Savet uspe da postigne neki delimično prihvatljiv dogovor (kao što je bio onaj koji su postigli španski i holandski premijer, Pedro Sánchez i Mark Rutte, o reformi fiskalnog sporazuma za EU), kada se približe državni izbori, koji se nikada ne fokusiraju na odluke donete na nivou EU, takve inicijative se brzo zaboravljaju.

Takođe, formalno pravo Evropskog parlamenta (koji inače nema pravo pokretanja zakonodavnih inicijativa) da raspusti Komisiju in toto korisno je koliko i kupovina nuklearne bombe da bi grčka mornarica odgovorila na pretenzije Turske na neko ostrvce u blizini njene obale.

Sve to nije ništa novo. Ali danas sam umorniji nego obično zbog tri trenda koji su praktično srušili ideju o Evropskoj uniji kao delotvornoj sili koja čini dobro unutar i izvan Evrope.

Za početak, izgubljena je nada da će zajednički dug poslužiti kao hamiltonovsko tutkalo kojim će se evropska konfederacija transformisati u nešto sličnije kompaktnoj demokratskoj federaciji. Da, pandemija je prinudila Nemačku da pristane na emitovanje zajedničkog evropskog duga. Ali, kao što sam već upozoravao, politički uslovi pod kojima su sredstva distribuirana bili su ostvarenje sna svakog evroskeptika. Rezultat? Umesto da označi prvi korak ka budućoj fiskalnoj uniji, evropski fond za oporavak od pandemije NextGenerationEU eliminisao je mogućnost transformacije EU u Hamiltonovom federalističkom duhu.

Drugo, ratom u Ukrajini srušene su aspiracije Evrope da stekne stratešku autonomiju u odnosu na Sjedinjene Države koje, uprkos formalnoj uljudnosti pokazanoj posle Trumpovog poraza 2020, nastavljaju da posmatraju EU kao protivnika koji se mora držati pod kontrolom. Šta god mislili o mogućoj sadržini budućeg mirovnog sporazuma između Ukrajine i Rusije, jasno je da će Evropska unija u tom diplomatskom procesu imati sporednu ulogu.

Treće, Evropska unija se više i ne pretvara da nastupa sa pozicija principijelnog kosmopolitizma. Evropljani su se podsmevali Trumpovim mitinzima na kojima je najavljivao „podizanje zida" na meksičkoj granici, a sada Evropska unija pokazuje da je u podizanju zidova mnogo efikasnija od Trumpa. Na granici Grčke i Turske, u marokanskoj enklavi u Španiji, na istočnim granicama Mađarske i Rumunije, u libijskoj pustinji, a sada i u Tunisu, EU finansira podizanje gnusnih prepreka na kojima Trump može samo da nam zavidi. I niko se ne protivi protivzakonitim postupcima čuvara naših obala koji rade pod zaštitom i u dosluhu s agencijom Frontex, što je doprinelo smrti hiljada ljudi u vodama Mediterana.

Posle evropskih izbora 2019, liberalna štampa je odahnula konstatujući da evropski ultradesničari nisu prošli tako dobro kao što se očekivalo. Ali zaboravili su da za razliku od fašista između dva svetska rata današnjim ultradesničarima pobeda na izborima nije potrebna. Oni jačaju bez obzira na rezultate izbora, jer se sve konvencionalne partije nadmeću ko će ponuditi više ksenofobije, autoritarizma i konačno totalitarizma u njihovim razblaženim i umivenim verzijama. Drugim rečima, autokratski evropski lideri poput mađarskog premijera Viktora Orbána ne moraju više ništa da rade jer njihov šovinistički program osvaja EU i Brisel sam od sebe.

Ovo nisu misli evroskeptika uverenog da evropska demokratija nije moguća zato što ne postoji evropski demos. Ovo je žalopojka evropeiste koji veruje da je evropski demos itekako moguć, ali je Evropska unija odabrala da pođe u suprotnom smeru. Svedoci smo ekonomskog propadanja Evrope praćenog produbljivanjem njenog demokratskog (i etičkog) deficita.

Uprkos svim sumnjama, odluka da se ponovo kandidujem na evropskim izborima – ovog puta u Grčkoj na listi MeRA25 – bila je laka, upravo zato što ove sumnje zavređuju da postanu tema izborne kampanje. Da bih pokušao da uverim druge da izborna politika u Evropskoj uniji još uvek zaslužuje naše vreme i energiju, u to prvo moram uveriti sebe.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

 

Србија добила понуду – да престане да постоји

Србија добила понуду – да престане да постоји

26.08.2023. - 10:15

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Србију са Запада покушавају да држе на врућој ватри разним иницијативама попут недавног сусрета у Атини, а све у жељи да полако јењава у отпору према признавању Косова. Међутим, немају шта да јој понуде да би прихватила неприхватљиво, јер би тиме практично престала да постоји као суверена земља, упозорава бивши министар Владислав Јовановић.

Два су кључна питања због ког притискају власти у Београду – признање Косова и увођење санкција Русији, а то је била и једна од тема радне вечере у Атини. Грчки премијер Киријакос Мицотакис појављује се с иницијативом да окупи разне политичке субјекте, наоко без видљивог разлога, али како каже Јовановић, то је била потреба главних архитеката политике на Балкану да се одржи темпо у преговарању и све, а посебно Србију да подсете да постоје фиксирани циљеви који се морају постићи.

„То је Охридски споразум, значи да идемо ка прихватању створеног статуса кво и признања независности Косова и то у предвидљивом року. Ти притисци ће бити стални. Сад се ту додају и други, пре свега проблеми које Запад има у вези са Русијом у вези са неиспуњавнајем њихових очекивања да ће Украјина да произведе жељене последице по саму Русију и да је на неки начин елиминише као велику силу, ако не и као државу. То не само да је застало него се јављају и негативни ефекти – један од њих је што политика санкција нема покриће и да им је потребна потпуна солидарност свих, а Србија ту штрчи", објашњава бивши шеф југословенске дипломатије.

Србију притискају јер штрчи

Он прецизира да Србија штрчи јер подсећа да се политика санкција води ван УН што није уобичајено, нарочито у таквом обиму и тако дуго, а притом против сталне чланице СБ.

„С друге стране, разочарали су се јер нису очекивали да санкције не само да неће наићи на масовнију подршку него ће наићи на отпор. Уместо да добију солидарност из других праваца посебно јужних они су добили оно што нису очекивали – да већина других држава покушава у ужурбаном темпу да се престроји. То је тренд који они никако не воле и журе да окончају акцију коју су почели али не тако да је изгубе", сматра Јовановић, уз опаску да отуд и ти спољни и унутршањи притисци према Србији.

Перко Матовић из Центра за националну политику верује, међутим, да су САД у пракси одустале од идеје да ће Србија икад увести санкције Русији, иако ће наставити да јавно говоре да то треба учинити.

„Показало се да притисак на нас не може да делује и да са нама не може да се разговара са позиција моћи ако макар не уврстите у размишљање српско становиште", примећује Матовић.

У Вашингтону иду на палестинизацију косовског питања?

Што се тиче притисака везаних за Косово, он сматра да се не може променити статусни став Сједињених Држава по овом питању, али да је све више наговештаја да у Вашингтону иду на „палестинизацију косовског проблема":

„То значи да Охридски споразум можете да ставите ад акта. Палестинизација би значила врсту замрзнутог конфликта са неколико спорадичних сукоба што нама иде у корист. До тога је дошло само зато што је косовски премијер Аљбин Курти сам на своју руку одлучио да убрзано реши неке ствари. Имали бисмо друкчију ситуацију да је с друге стране био неко ко би био опрезнији према америчким интересима а мени је драго што је Курти направио ту грешку."

Матовић сматра да је и Запад направио грешку тиме што последњих двадесетак година Србе оптужује за све проблеме у региону,а подржава друге национализме пакујући их у грађанске формулације што на крају има за циљ тријумф одређених национализама – бошњачког, албанског…

„На Косову су Србе представили као агресоре иако смо бранили свој суверенитет и иако су они резолуцијом потврдили да тај суверенитет мора да опстане и након што су тај национализам и ОВК представљали као хероје. Онда су 20 година уместо да се баве деконтаминацијом албанског друштва бавили тиме да појачавају њихов национализам. И уместо да се објашњава да треба да се формира грађанаско друштво они су форсирали сепаратну идеју Албанаца", констатује политиколог.

Контаминирано друштво у Приштини

Резултат је, како каже, друштво толико контаминирано да је насиље над Србима и другим неалбанцима прихватљиво и настојање да се формира етнички чисто албанско друштво, а имају лоби који им омогућава да то представе у јавности како они желе. Ипак, напомиње Матовић, чак се у западним медијима у последње време запажа озбиљан тренд реалног приказивања таквог понашања Албанаца.

На питање, зашто ипак западни центри моћи не осуђују превише гласно све израженије Куртијево залагање за великоалбански пројекат, Владилсав Јовановић оцењује да све што шкоди Србима и њиховим интересима повлашћено је у очима Запада.

Чак и Куртијев рушилачки излет у Северну Македонију, где се измахивало заставама велике Албаније, по мишљењу Јовановића, коришћено је и за притисак на Србију, с поруком да јој предстоји неизвесна будућност са повампиреним албанским национализмом.

„Несрећа је што је Северна Македонија која је испуњавала све што су јој тражили доведена на ивицу националног постојања у сендвичу између бугарске политике која се показује да није потпуно искрена према Македонији, док се Албаницма пружа отворени терен за акције. А њима је важно да нас и даље уверавају да је у нашем интересу да се ослободимо косовског тега на ногама, при чему чак и међу нама има таквих који се с тиме слажу", примећује бивши министар.

Матовић верује да је најважније за Србију да сачува своје националне интересе у прилично проблематичној ситуацији: сви споразуми које смо потписивали ишли су у развлашћивање Србије не само на КиМ, него и у разним другим областима, што нас је довело у пат позицију.

„Не можемо да прихватимо коначне нове предлоге које нам дају, а више немамо ни могућност да у помоћ у капацитету у ком бисмо желели позовемо Русију и Кину јер смо тим споразумима и технички и логистички упућени да увек помоћ морамо да тражимо у Вашингтону и Бриселу", објашњава он уз оцену да је маневарски простор Србије сужен.

У таквој ситуацији, сматра Матовић, морамо да проналазимо иновативне начине како ћемо да представљамо своје аргументе и како да у исти мах не нарушимо своје односе са Русијом, али да их не нарушимо ни са САД.

sputnikportal.rs, Тања Трикић

https://iskra.co/srbija/srbija-dobila-ponudu-da-prestane-da-postoji/

Jednostrani potezi Prištine na štetu Srba, zašto Zapad ne utiče da se prekine takva praksa?

kosovo-online.com

Jednostrani potezi Prištine na štetu Srba, zašto Zapad ne utiče da se prekine takva praksa? - Kosovo Online

4–5 minutes

---

Mimo dogovora postignutih sa Evropskom unijom i uprkos stalnim pozivima Vašingtona da se ne preduzimaju jednostrani potezi i nekoordinisane akcije, kosovski premijer Aljbin Kurti ne prestaje sa poduhvatima koje Srbi doživljavaju kao pretnju. Sagovornici Kosovo onlajna smatraju da je praksa protekle dve decenije pokazala da se političkoj eliti u Prištini svaki oblik samovolje i nasilja isplati, jer se nije suočavala sa kaznama, ali i da procene aktuelnog premijera mogu da se ispostave kao loše, jer je strpljenje Amerike na izmaku.

U samo poslednja četiri meseca, odnosno od održavanja lokalnih izbora na severu, Kurti se oglušio o svaki poziv Zapada da ne preduzima jednostrane poteze.

Naime, novi gradonačelnici u opštinama na severu u kojima većinski žive Srbi u zgrade opština su ušli uz asistenciju kosovske policije, ne poštuje se zahtev SAD i EU da gradonačelnici rade sa alternativnih lokacija, odlučeno je da se glavni most na Ibru otvori za saobraćaj, da se zabrani uvoz srpske robe, da se ukine licenca za MTS, "Civilna zaštita" i "Severna brigada" proglašene su terorističkim organizacijama. Takođe, odugovlači se sa organizacijom novih lokalnih izbora iako je zahtev i Brisela i Vašingtona da se održe što pre, a poslednja u nizu odluka usmerenih protiv Srba je nalog da se četiri srpske institucije isele iz opštinske zgrade u Severnoj Mitrovici.

Pravnik Milan Antonijević kaže za Kosovo onlajn da je ovde reč o pritisku na srpsku zajedncu kako bi se Srbi zbog lošeg kvaliteta života iselili sa Kosova.

"To je jedini efekat koji se postiže ovakvim jednostranim merama, a koje su se intenzivirale posle aprila i nadam se da će to biti prekinuto prilično oštrim merama i Vašingtona i Evropske unije. Verujem da Amerika i naši evropski partneri traže rešenje. Ne znam da li postoji neko neshvatanje Prištine oko sankcija koje su im uvedene, jer one jesu ozbiljne i samo mogu da se pogoršaju ako Priština nastavi sa jednostranim potezima. Takođe mislim da može da dođe i do gubitka podrške za neke druge ambicije Prištine, recimo za njihovo članstvo u Savetu Evrope i po pitanju nekih drugih težnji. Priština očigledno taktizira i procenjuje da sa ovom američkom administracijom može tako da se ponaša, ali mislim da im je ta kocka i procena veoma loša. I da strpljenja u Vašingtonu zaista više nema", kaže Antonijević.

On smatra da će se Priština suočiti sa posledicama u daljem toku pregovora ukoliko izgubi partnere u potpunosti i njihovo poverenje, za koje kaže da je "dobro načeto".

"Beograd na drugoj strani ostajanjem za pregovaračkim stolom i prilično konstruktivnim odnosom i neodgovaranjem na te provokacije gradi odnos sa međunarodnom zajednicom. Priština nije naučila iz grešaka Srbije koja je posle 1995. godine i Dejtona na neki način bila miljenik Zapada ali je onda u tri, četiri godine taj odnos urušila", navodi Antonijević.     

Analitičar Aleksandar Gudžić kaže za Kosovo onlajn da je praksa sve ove 24 godine pokazala da se kosovskim Albancima nasilje isplati.

"Bilo da je to nasilje verbalno ili fizičko, pravno, bilo da su to otmice, ubistva, protivpravna hapšenja... Svaki oblik nasilja se isplati njihovim političkim elitama jer prolazi nekažnjeno", kaže Gudžić.

Kako primećuje, sankcije koje su EU uvele Kosovu su novina, u pristupu Zapada prema Prištini, izuzimajući hapšenje Hašima Tačija.

"Ali, znamo kako se sve završilo sa Ramušem Haradinajem u sudu u Hagu. To je bila poruka Srbima da ne polažu mnogo nade u pravdu međunarodne zajednice. Zato ne treba imati velikih očekivanja od sankcija koje su uvedene kosovskim institucijama. Kurtiju je nasilje potrebno kako bi se održao na političkoj sceni jer on predstavlja taj najradikalniji deo kosovskog društva. Iako je Zapad i ranije pokazivao nezadovoljstvo njegovom politikom, on je sa njom nastavljao i tu se ništa neće promeniti. Štaviše, verovatno će početkom septembra krenuti u nove akcije. Možemo očekivati nove sulude poteze Aljbina Kurtija", ocenjuje Gudžić.